Mislim da je neko to rekao još u XV veku. 
P.S. Nisam te poredio sa apostolima i Jovanom Krstiteljom, otkud ti to? Poredio sam te sa srednjovekovnom crkvom i, indirektno, inkvizicijom. Pošto prvo idu zaključci, a "dokazi" se posle lako uklope. Šta tu nije jasno?!
... ali Augustin čiji vo mukanjem potresa... svet, forum, ploču na leđima kornjače?? ( strašno je to, jelda, da tako prelepe i sofisticirane reference padnu na jalovu ilovaču i ne uzrode ni zrna...
)
No dobro, vremena se menjaju, pa ni Augustin nije više bog zna kako referentan (a obaška što izvesna... erm,
iskliznuća ovog topika u primordijalne koordinate govore ponajviše o prevaziđenosti forumskog koncepta per se...
- naravno, ja to ne mislim, ali vlasnik foruma kanda je na pola puta da upravo to zaključi, i to mi je zaista food for thought, u svakom slučaju.)
Nego, da se vratimo na temu: Norman Spinrad (mdaaaa,
taj...
) je imao par vrlo pronicljivih opservacija po tom pitanju, a jedna od njih je prokazivala “sedenje na dve stolice” - nejmli autore (i izdavače, naravno, ali ipak primarno autore) koji su su se žanrom uglavnom
služili, to kao nekakvim naprosto uslužnim medijumom, tamo negde na nivou taksi servisa: žanr, kao uslužni medijum za isporuku pamfletizma.
Ukratko, reč je bila o radikalnim idejama koje se *onomad* nisu mogle ovako ekstremno lako prozno plasirati u korpusu književne matice, ali su zato bile sasvim prihvatljive ondašnjem žanrovskom izdavaštvu, to pod nominalnom krinkom žanrovske ikonografije.
Da se odmah razumemo, nije to bio tako parazitski odnos kako to na prvi pogled izgleda iz gore navedenog: ako išta, bila je to neka vrst simbioze: s jedne strane, bili su tu autori čije je rukopise književna matica glatko ignorisala kao isuviše radikalne za mejnstrimaški malograđanski moral, a sa druge strane, bio je tu SF žanr koji je vapio za sofisticiranim wordsmith-ovima, koji bi ga eventualno izveli iz njegovog petparački eskapističkog geta. Sve u svemu, činilo se da je to brak sa blagoslovom samog raja.
I bio je, bar neko vreme. Jeste da su neki od autora isprva malko kmečali da oni ipak “ne pišu SF”, ali su eventualno smanjili te svoje proteste, jednom kad su shvatili da su i pored toga adekvatno prepoznati i priznati, to i van geta, u samoj toj famoznoj književnoj matici. Nakon toga, ambicije su im koraknule stepen naviše: respekt se ponudio onom delu SFa koji je bio prepoznatljivo soc-politički
angažovan. Ali problem je što danas autor može da bude soc-politički angažovan gde god mu se prohte. U ovom dobu vaskolike tolerancije, književna matica je podatna za soc-politički pamfletizam taman koliko i ondašnji omladinski žanr, ako ne i mrvicu više. Revizionistički porivi čine danas književnu maticu daleko radikalnijom od ondašnjeg petparačkog žanra, a nedostatak cenzure ( i primarno zdravog razuma, o ukusu da sad ne govorimo
) čini danas književnu maticu daleko slobodnijom nego što je to petparački žanr ikad bio.
Drugim rečima, ako hoćete da plasirate čiste proizvoljnosti i razgolićen manjak ukusa, daleko bolje će vam biti u samoj književnoj matici. Iz te perspektive, SF vam je mrtav makar samo zato što lično od njega nemate više nikakve koristi.
Fentezi je već druga stvar, na današnjem fenteziju svi još cede pare, kakogod sitne, ali ipak... Fentezi je sirota krava na veštačkom disanju, ali se svejedno itekako intenzivno muze, to čak i sa većim litražnim prinosom od onih mišićavih kravuljaka koji švrćkaju tamo-amo po nekim žanrovskim livadama. Tako da.. wherever does your loyalty lie.
