Da iskoristim vreme dok su drugi autoriteti na Sajmu knjiga.
Istorija
Moguće je hrabro pretpostaviti da je SF nastao pre pisane reči. Međutim, treba preskočiti vreme kad su znanje, mašta, pa i zablude prenošene usmeno. Ima ih dovoljno i u zapisima. Svejedno je da li je Homer guslao Ilijadu iOdiseju i da li se zvao Homer ili bio homer, postantički prenosilac naslućivanja prošlosti. Važno je da su svi zapisi početka pismenosti mešavina nauke (ako je istorija nauka) i fantastičnog.
Taj period SF vidim kao poslednje relikte hunter-gatherer perioda, kad se znalo da je fantastično privlačno, odnosno, jestivo, ali se nije sistemski sadilo. Hroničari SF-a redovno posežu za najstarijim zapisima, koji su nastavak usmenih, a za mene su samo korenje iz kojeg skoro sigurno nije niklo štivo koje danas nazivamo SF. Ako neki tekst želimo pouzdano da prepoznamo kao naučnu fantastiku, moramo da prepoznamo naučnu podlogu kao nedvosmisleni povod za prvi deo sintagme.
Izbegavajući sve drugo što je u istoriji literarnih tekstova ličilo na naučnu fantastiku, neophodno je da pomenem tri svetska i dva domaća, samo zato što je uobičajeno da se na njih hroničari naučne fantastike pozivaju. Po meni, mesto tih pisaca delom nastaje iz potrebe da hroničari zagrabe dublje nego što je ispravno.
- Meri Šeli nas je još 1818 g. zadužila sa romanom Frankenštajn.
- Žil Vern je od 1864. do kraja tog veka zasuo francusku književnost nizom avanturističkih romana od kojih je deo imao naučnofantastični karakter.
- Herbert Džordž Vels je 1985. romanom “Vremenska mašina” zasnovanim na saznajnim mogućnostima nauke tog vremena pokrenuo proces nastajanja dela književnosti koji ćemo kasnije nazvati naučnom fantastikom.
Ako smo rodonačelnike naučne fantastike rastegli na skoro čitav vek treba primetiti da su stvarali u različitom istorijskom kontekstu, pa i sa različitom individualnom motivacijom. Budući da sam sklon da povežem sve i svašta napominjem da je Prva industrijska revolucija u Evropi bila u punom zamahu, Ned Lud i ludistički pokret su već stekli mitske karakteristike, pa je bilo sasvim zgodno da devojka koja stasava u vrhunskom literarnom okruženju bude time inspirisana. Delo koje je kasnije dalo povoda ljubiteljima horora da ga posmatraju kao prethodnicu naučne fantastike nastalo je u intuiciji Meri Šeli.
Žil Vern se ukrcao u Drugu industrijsku revoluciju. Dobar deo njegove bibliografije sadrži SF motive, donekle ograničene njegovom percepcijom nauke. Zapravo, Žil Vern je pisao avanturističke romane, koji se danas slobodno mogu smatrati omladinskom literaturom. Iako je duboko verovao da njegovi romani imaju prediktivni karakter, pa se i brojni hroničari povode za tim njegovim uverenjem, veza sa naukom je bila tanka i za svaki “pogodak” možemo naći i “promašaj”. Time verovatnoća pada na 50%.
Vels je sasvim različita priča. Njegovo vreme nije samo deo Druge industrijske revolucije nego i vreme velikih naučnih pronalazaka. Nagoveštaji, stisnuti po istraživačkim laboratorijama svakodnevno su impresionirali javnost, a ono što je zanimljivo javnosti, još zanimljivije je literaturi. Ovde ću malo istrčati ispred tog vremena da bih potkrepio tvrdnju da aktuelnost utiče na literarne sadržaje. Nekako sa jenjavanjem zanimanja za feudalne odnose, uz uspon velikih buržoaskih porodica, pisci su se posvetili pripovedanju u kome su baš te porodice imale središnje mesto. Pomenuću samo Džona Golsvortija (Saga o Forsajtima), Tomasa Mana (Budenbrokovi) i Rože Marten di Gara (Tiboovi) kao glavne protagoniste tog zanimanja.
Iako dobro naučno potkovan, Velsovi primarni ciljevi romana nisu bili usmereni na tehničke vrednosti naučnih dostignuća, nego na moguće društveno-socijalne posledice. Time je iskovao podlogu, ne samo za SF sadržaje u kojima je cilj bio tumačenje naučnih dostignuća, nego i za one koji će se, decenijama kasnije, baviti posledicama.
Da nismo tikva bez korena otkrivaju nam hroničari domaće naučne fantastike. Pošto su saznali za Lazara Komarčića, neko je zagrabio malo dublje, do Dragutina Ilića. Potonji je 1889. godine napisao dramu “Posle milijon godina” Poruka drame maltene potiskuje H.Dž.Velsa sa mesta koje sam mu pripisao. Čak je i tema slična – suočavanje sa dalekim potomcima. Međutim, dok je Velsova naučna osnova potpuno jasna, Dragutin Ilić je ostao na periferiji. Lazar Komarčić pripada istom literarnom talasu nastajanja SF i moguće je da bi stvorio još sličnih dela, ali se njegova zvezda ugasila zajedno sa “Jednom ugašenom zvezdom”, objavljenom 1902. godine. Pažljiviji hroničari će otkriti da je bio “obrenovićevac” i da je godinu dana kasnije ostao bez podrške. Za kasnije nastavke domaće naučne fantastike preporučujem “Srpsku naučnu fantastiku”, 2017. Miće Milovanovića.
