Ali mi ovde se upravo razilazimo oko definicije "mogućeg" i "naučno plauzibilnog". Ili, bolje rečeno, oko upotrebe tih termina. Zato sam i naveo one primere graničnih slučajeva nekoliko stranica ispred. Iz nekog razloga, pisci danas ne žele da budu vezani odrednicama Batine plauzibilnosti. Možda ih ne smatraju SUŠTINSKI bitnim?
Kako ono reče Klark? Dovoljno napredna tehnologija se ne razlikuje od magije?
Sa druge strane, šta znači "moguće"? Jel moguće da 26 svetskih matematičara nezavisno jedno od drugog dodje u istom danu do teoreme koja bi mogla da promeni tu disciplinu? I još da prezime svakog od njih počinje drugim slovom engleskog alfabeta? Jel moguće da se isti jezik razvije nezavisno u dve sredine bez medjusobnog uticaja? Jel moguće da u partiji bridža, od 52 karte svaki igrač dobije čitavu boju? Ovo poslednje se desilo. Šta je od toga SF?
Ne zaboraviti da medju naukama postoje i teorija verovatnoće i apstraktna algebra i kvantna fizika.
Heh, kao da smo se malko mimoišli…
Nisam protiv uključivosti koju zastupaš, čak štaviše, smatram da je alternativna istorija po svojoj prirodi skoro savršen poligon za naimpresivnije SF novume. To verovatno važi i za ostale istorije u paketu, mada ih ja skoro da i ne čitam, ali to je već pitanje samo čitalačkog afiniteta i ničeg više. Dakle, po tom pitanju, ja jesam konvert.
Ja samo ukazujem da žanr sa tim i
tolikim granicama, na tom svom maksimalnom nivou, naprosto teško može da se povinuje jedinstvenoj definiciji, ukoliko ona nije dovoljno fleksibilna da ti bude skoro pa beskorisna. Jer definicija pre podrazumeva isključivost negoli uključivost: primera radi, kada je Suvin u svrhu ilustracije svoje definicije obradio 100 starih romana koji su se tada maltene samopodrazumevali kao SF, malo njih je tu i ostalo… izgubljen je recimo čak i Dr. Džekil & Mr. Hajd i to u korist natprirodnog horora, što su mnogi ljubitelji doživeli kao atak na žanrovsku baštinu. A Suvinova definicija je vrlo tolerantna po pitanju prirode pogodbenog sveta, u poređenju sa ZŽovom (ili bar mojim doživljajem iste
Sentiment uključivosti je zapravo veoma prepoznatljiv upravo kod žanrovskih klasifikatora, otud i imaš one silne doskočice po tom pitanju, tipa SF je sve ono u šta ja uprem prstom, ili SF je sve ono što nađeš u knjižari na SF polici... to kao da ukazuje na nepomirljivost stavova po pitanju definicije: uključivost ne želi definiciju, jer uključivost nije marila ni za ove koje danas ima. Kod tebe je pak obratno, pa mi se to učinilo interesantnim za pretresanje, jer ti kao da si iznašao način da pomiriš to nepomirljivo, samo što ga ja i dalje ne vidim. Bar ne u funkcionalnim detaljima.
Što se Klarkovog citata tiče, lično mi je uvek bila relevantan samo za poziciju posmatrača: koliko nas dvoje treba da odemo u prošlost da bi našli nivo svesti kojem će tehnologija običnog televizora biti isto što i magija? Viktorijana? Mračni srednji vek? Cezarov Rim? Da se kojim slučajem kladimo u pare, ja bih otišla sve do pećinskog čoveka, tek za sejf bet.
U tom smislu, gde nas dvoje možemo da nađemo srazmeran red veličine? Slutim da je sam Klark pretpostavljao da se isti može naći u Rami, ali za mene danas je to naprosto grandiozan inžinjerski poduhvat. Meni danas magiju može da pruži jedino Egan, sa postDNA human konceptom: to još uvek ne mogu da zamislim, zato jer se ne povinuje logici. A KSR pravi istog tog Ramu na industrijskoj skali, na nivou jednog inžinjera-umetnika i armije samoreplicirajućih mašina, dakle, tu meni danas nema magije, gledano iz striktno tehnološkog ugla. Ali postDNA koncept barata sa jednačinom u kojoj su svi faktori nepoznati a rezultat krajnje nepojmljiv, dakle, da – to mi jeste na nivou magije. Ali ne zato što je fantastično, jer nije: naprosto je teško pojmljivo jer još nemamo adekvatan mehanizam za razumevanje, recimo, to je pomalo kao ona Pitagorina zbunjenost nad dijagonalom kvadrata 1x1 (da ne idemo sad u pećine...
)
Poslednji deo tvog posta se donekle nastavlja na prvi, pa bih samo da ponovima kako žanrovska uključivost
ne garantuje žanrovsku pripadnost, i tu će upravo definicija biti arbitar. Primera radi, čak i da se složimo da stimpank jeste SF (jer ako su istorije SF, onda je i stimpank, po prostoj logici), to i dalje ne znači da će svako stimpank delo izdržati zahteve definicije, to bilo ikoje današnje, bilo neke nove kojoj se nadaš. Osim, OSIM, ako je ona toliko generalna da je može izdržati bilo koji novum koji nije očigledna natprirodna konvencija. (A i onda ti ostaju svi oni granični slučajevi koji itekako jesu natprirodna konvencija, ali su tako sofisticirano napisani da krupno sito generalne definicije jednostavno ne može da ih isfilteriše...)
Zato, što se mene tiče, uključivost zapravo i nije bitna, baš kao što ni sami motivi (a ni ikonografija) nisu bitni. Klon kao motiv spada u “lako prepoznatljivi futurizam” još otkako je klonirana jedna ovca, ali motivacija, dakle
obrada tog motiva, i dalje je jednako neuzdrmana, jer nije ista motivacija kod Išigura ili kod Gibsona, recimo tamo u Periferalu, i zapravo uopšte i ne treba nekakva bog zna kako striktna definicija da se to uoči. Recimo da će definicija tu posluži tek kao uravnilovka za nas dvoje promatrača, jer ono što je tebi plauzibilno ne mora nužno i meni da bude, iz raznoraznih razloga. I tako...
