Pa, ne bih smela mnogo da pričam, da ne utičem na saradnike, ali ja taj pojam (žensku moć) interpretiram van odnosa sa muškarcima, van ljubavno-seksualnih odnosa (on se može i tu primeniti, svakako, ali se to onda svede na stereotipizacije tipa Konana? Na aktivnu i pasivnu ulogu? Na igre zavođenja i flertovanje, osvajanje (ko koga osvaja, kako, zašto itd.) - svakako bih volela da se neko pozabavi i tom temom).
Šta me je uopšte inspirisalo da zadam ovu temu? Išla sam jednom na neki alternativni master - rodne studije. Sve predavačice su bile, ne mogu da kažem muškobanjaste, ali su naginjale nekom androgenom stilu, neke su bile lezbejke (mislim i većina, čak), oblačile su se nemarno, koža im je propadala, kose masne i kratke, nema šminke, tela opuštena i gojazna, čak (dobro, ja sam malo frik za vežbanje). Sad, one su nam pričale o feminizmu kao o pokretu koji uspostavlja ženski identitet koji se ne oslanja na muškarce. Ja taj koncept mogu da razumem, ali ne mogu da razumem zašto onda one fizički podsećaju na muškarce? Mislim, možda je to njihov pokušaj da budu polno-rodno neutralne, ali opet je to muška estetika.
Postavljala sam pitanja, naravno, ali sam, sasvim neočekivano, doživela diskriminaciju, čak i prezir (u krugu feministkinja, go figure
) i to samo zato što sam se šminkala, nosila suknje i imala nalakirane nokte. Nekako je većini predavača trebalo mnogo vremena da vide beyond mog izgleda i saslušaju pitanje bez predrasuda (dobro, posle sam namerno išla na predavanja sa full mejkapom provokacije radi). A feminizam je pokret koji se protiv predrasuda bori (i uključuje lbgt, ekološke i kvir studije)?
Na tim studijama sam shvatila koliko su koliko su žene, zapravo, nesrećne. One koje žele da budu shvaćene ozbiljno, odnosno da prenesu ideju, misao, moraju da sakriju svoju seksualnost (grudi, noge, šminku), jer muškarci, koji su u većini na pozicijama moći i donosilaca odluka, žene primarno procenjuju tako. Imam prijateljicu koja je bila u organizacionom odboru nekog pozorišnog festivala. Vrlo inteligentna, lepa, ženstvena, oblači se uvek u crno, tj. ne ističe grudi, noge, ne nosi štikle. Ipak, uvek je pričala da kada uđe na taj sastanak sa muškarcima, svi joj prvo gledaju u grudi, usne, dupe itd. Tu žena onda mora da uloži dupli napor da bi se čulo šta ima da kaže.
Sad, žene su tu razvile mehanizam korišćenja svoje seksualnosti da dobiju ono što im pripada, ali onda ih zovu manipulatorkama, kurvama, kučkama itd. I opet im je teško da se izbore sa tom nefer reputacijom.
Feministkinje pokušavaju da naprave identitet nezavisan od muškaraca, a paradoksalno beže u muški vizuelni identitet ili u neku vizuelnu neodređenost, i onda dobijaju epitete poput "muškobanjasta", "baba-deda", "veštica", "lezbača" itd. Moj je utisak da su i žene sa tih rodnih studija, sve uspešne, objavljivane profesorke i feministkinje - nezadovoljne. Nekako su mračne, ponekad agresivne, nisu mirne same sa sobom. Verovatno zato što misle da ne dobijaju ono što im pripada.
To poništavanje definisanja ženske seksulanosti u odnosu na muški identitet i stereotip ženstvenosti vodi do prekida kontakta sa muškarcima i isključivanja takvih žena iz nekog političkog okvira i vodi njihovoj izolaciji u feminističke grupe, jer takve žene za muškarce (koji su većina u političkim krugovima) više nisu "prave" žene. Dakle, muškarci traže i vole da žena pokaže svoju ženstvenost, a kada na osnovu nje nešto i dobije odmah je etiketiraju kao manipulatorku i kurvu. Tu nema win situacije za žene.
Uzmimo za primer ministarku Zoranu. Ona je, zapravo, dobila savet da istakne svoju ženstvenost, pa se zato i fotografisala za novine u nekim odevnim kombinacijama, povela računa o frizuri i šminci. Takva se dopada glasačima i svojim muškim kolegama. A pošto je jedina i ne umrežava se sa drugim ženama, ne predstavlja pretnju za muškarce, pa je "trpe". Ali njena moć ne leži u njenom znanju, ona ne ističe znanje ni intelekt u prvi plan, već svoju šminku i uvek uredno ofarbanu kosu.
Hrvatska predsednica Kolinda ima sličan identitet. Njena fotografija u bikiniju i dalje kruži medijima. Kada stoji pored muških kolega, oni dominiraju. To je pogotovo bilo vidno u izbegličkoj krizi, kada se hrvatski premijer blamirao i davao svađalačke izjave, dok je ona ili ćutala ili pokušavala da umiri situaciju, dok je, realno, imala uticaj da ućutka svog kolegu ili ga u medijima prekori, iskritikuje, ili da ga pozove na privatni sastanak kako bi se dogovorili o zajedničkom diskursu.
I koja žena onda ima moć (mislim na političku moć i uticaj)? Medlin Olbrajt i Angelina Merkel i Hilari Klinton ili Zorana i Kolinda? Koju više poštuju njihove muške kolege i glasači i zašto? I koje se najveće zamerke ovim ženama, tj. koje uvrede javnosti najčešće trpe?
Žene koje se ne određuju prema muškarcima, čije figure stoje u javnosti nepovezane sa nekim moćnim muškarcem (kao ove tri navedene inostrane političarke) u očima javnosti i muških kolega gube svoju ženstvenost i seksualnost, kako vidim. Da li je tako? Da li mora da bude tako? Zašto je to tako?
Zašto moć koju poseduje neka žena poništava njenu ženstvenost i njen ženski identitet u očima muškaraca pa i žena? Zašto žena bira između moći/uticaja i svoje seksualnosti?
Da li su ti odnosi moći toliko povezani sa seksualnošću da se bilo kojim remećenjem takvih odnosa urušava kamen-temeljac nekih polno-rodnih odnosa? Da li su moćne žene pretnja toj ustrojenosti sveta? Da li to ima veze sa seksom, u smislu da muškarci smatraju da ženi mogu da oduzmu tu spoljašnju moć i uticaj ako je pojebu? Da li je za muški seksualni identitet taj osećaj prevlasti nad ženama ključan? Da li zato ima malo moćnih žena? Šta je matrijarhat? Zašto nije opstao? Koja je bila uloga muškarca u matrijarhatu? Šta je ravnopravnost (socijalno-ekonomsko-političko-seksualna)? Da li je uopšte moguća? Koliko je ženama teško da dođu do pozicija moći i zašto?
Baš na tim rodnim studijama ispričali su nam o jednom eksperimentu. Žene su se, šminkom, garderobom i ponašanjem, transformisale u muškarce i tako su živele neko vreme. Sve odreda su tvrdile da su dobijale različit (često bolji) tretman nego kada su živele svoje normalne ženske živote.
Zašto sam ja bila diskriminisana od strane feministkinja samo zato što nosim ruž? Da li je ta spoljna maska, te uloge koje igramo, toliko bitna za suštinske odnose između ljudi? Da li ta težnja da se ukinu polne i rodne uloge vodi ukidanju privlačnosti između muškaraca i žena?
Mani je, eto, i ta Biljana Srbljanović, žena koja ima uticaj, a pri tom je zadržala svoju ženstvenost. Ali i ona dobija epitete da je lezbejka, kurva, kokoška itd.
Naravno, ovi odnosi prenose se na sve aspekte života, uključujući film, književnost, umetnost. Ima li alternative ovakvoj postavci ili je ravnopravnost nemoguća jer potencija, osećaj samopouzdanja kod jedne polovine sveta zavisi od podređenosti druge polovine sveta? Da li sve to uopšte ima veze sa seksualnošću i zašto su žene u lošijem položaju, anyway?
Sve su to neka pitanja koja treba obraditi kroz ovu temu.
