Author Topic: Dame preferiraju sekiru  (Read 1691 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

lagerta

  • 2
  • Posts: 15
Dame preferiraju sekiru
« on: 17-01-2016, 15:42:27 »
Da ne znam da je tako nešto nemoguće, mislila bih da je zid beskonačno visok, koliko se samo preteće uzdiže nadamnom. Sa pozicije na dnu ćelije zaista tako deluje, neumoljivo sežući u visinu dok se ne susretne sa stropom. Svaki kamen od koga je izgrađen zrači posebnom hladnoćom i svaki me gleda kao bezvredni komad krvi i mesa jer je svestan svoje nadmoćnosti nadamnom. Svaki od tih sivih tesanika je nečije znojno lice i zadihano isprekidano disanje izvadilo iz kamenoloma, donelo do skladišta, obradilo i nakon toga uzidalo u ove sive bezlične zidine. Koliko se samo vrednih ruku potrudilo da izgradi tamnicu za mene! A sa druge strane kažu da sam bezvredni društveni šljam, kakve li kontradiktornosti!


Tamnica ima meni nedostupan prozor tik ispod tavanice. Taman toliko velik da se kroz njega u ovu plesnjivu prostoriju poput lopova oprezno uvuče miris slobode. Na tom komadu neba uokvirenom pravougaonim otvorom prozora su zarđale rešetke koje sprečavaju rasplamsavanje svakog sna o životu van zidova. Pod lepljiv od izmeta pacova i bubašvaba je takođe isklesan od kamena tako da hladnoća izbija sa svake strane ovog mrskog mesta. Ceo moj svet sada ispušta krikove od bola i težine ovih zidova koji ga bezdušno pritiskaju. Moje telo je onemoćalo, mršavo a koža tanka i gruba od hladnoće. Mišići nogu su mi gotovo atrofirali, jer se teško krećem kroz ćeliju čiju zloćudnu utrobu nikada ne napuštam. Zglob tik iznad stopala je otekao i verovatno bih videla da je modar i u podlivima da ikada uspem da nagovorim svetlost da malo smelije proviri u moju tamnicu. Već sam navikla na hladnoću okova koji mi obavija nogu poput kandži kakve mitske zveri, sa koga se proteže dugi dosadni niz istih karika koje vode do železne kugle. Kugla je teška kao svo oružje stanovnika pakla na gomili, a meni je sve teže da je pomerim. Možda je moja tamnica samo nekoliko koraka duga i isto toliko široka, ali sam ranije bila kadra da napravim bar solidan krug od nekih deset do dvanaest koraka po njoj. Sada mom oslabljenom telu to predstavlja takav napor, da se pitam da ukoliko bi zidovi pod dejstvom nekih čini nestali, da li bih imala snage da trčim, da zgrabim slobodu? Ili bih pala na koščata kolena i sezala rukom ka nebu da mi pruži magičnu nit koja bi vratila polet u moje gotovo beživotne udove? Da li bi moja bezbojna koža počela da puca i pretvara se u prah pod naglim naletom sunčevih zraka? Da li bi mi se utroba napunila krvlju iz popucalih organa koji bi nabrekli od iznenadnog naleta kiseonika? Možda bi osveta ovog sveta ogrezlog u trulež bila da me naglim izlaganjem sunčevoj svetlosti oslepi kako ne bih ni tren uživala u paleti kojom je obojen svet. Možda bi mi nestalo čulo mirisa da ne bih uživala u opojnom dahu vazduha koji nije bremenit onim slatkastim i u isto vreme oporim mirisom ustajalosti.


Koliko sam već vremena u tamnici, počinjem da sumnjam da li svet napolju uopšte više postoji. Čovečanstvo koje se odalo idolopoklonstvu i pada ničice pred vrhovnim bogom svojeg panteona – novcem je možda već uspelo da uništi veliki deo živog sveta biološkim, nuklearnim ili možda čak nekim razornijim novim tipom oružja? Koliko su zidovi ove tamnice debeli, ne bi me čudilo da sam jedini preživeli potomak ljudske vrste koji je ostao u životu. Pod uslovom da se ovo stanje u kome se nalazim uopšte može nazvati životom. Mojih čuvara odavno nema, niko mi ne donosi hranu pa preživljavam od nesreće svake bube koja greškom zaluta u moju tamnicu. Na sreću ovde kiša često pada pa se kroz mali prozor probije po koja kap koju sakupim u plehanom tanjiru koji je ostao kao uspomena na vremena kada sam dobijala hranu. Možda su me zaboravili, možda misle da sam do sada već sigurno mrtva? Možda bi trebalo da vrištim koliko me grlo nosi pa bi se neko smilovao da me pusti – naravno ako ima ikoga tamo, van zidova...


Čudno...Učinilo mi se da nešto se pomerilo u najmračnijem uglu ćelije. Nešto krupno. Kako je to moguće kad ovde i pacovi uspeju da uđu jedino kroz mali prozor? A sigurna sam da ništa nije ulazilo kroz taj prozor od kada je svanulo. Ne, ne, sigurno haluciniram usled dugotrajne izolacije i iscrpljenosti. Uobrazilja se igra sa mojim izmučenim čulima koja do mozga šalju potpuno besmislene informacije. Mogla bih da pokušam onaj dobro isprobani princip: da zažmurim, pa da brojim do deset i kada ponovo otvorim oči toga neće više biti.


Uh...polako. Jedan, dva, tri...Da vidimo...Izgleda da je upalilo, sada ne vidim ništa u uglu!


Koliko mi je lakše, toliko bih volela da je možda ipak nečega bilo. Makar to bio i Princ Noći glavom i bradom, dušu bih prodala da se neko pojavi na ovom bezličnom mestu neživota. Prošle su decenije ili čak čitavo stoleće od kada nisam ni sa kim razgovarala. Jesam, naravno sa životinjama koje ulaze među ove puste zidove, ali te životinje mi ne mogu odgovoriti ni na jedno pitanje. Ne znam da li me razumeju, mada verovatno da je već tako jer danima slušaju moj tihi šapat koji davno nije dao sebi oduška i pokazao glas u njegovoj pravoj boji. Verovatno su mi i glasne žice oslabile do neupotrebljivosti...


Ne, nije moguće, tamo se opet nešto pomerilo iako nije moguće da je nešto te veličine ušlo u tamnicu...ili se meni to opet učinilo...izgleda da ludim...Neki zvuk poput tihog šuškanja se čuje iz tog mračnog ugla i nešto se pomera, zaista se nešto pomera. Nadljudskim naporima pokrećem nogu na kojoj je okov i sada se kroz tamicu razlama tupi zvuk teškog gvožđa koje se polako pomera po podu. Još jedan korak, ali u uglu nema promene, ta stvar se nije ni mrdnula. Sledeći korak je bio suvišan, oštar grč me je oborio i padam, čini mi se da satima padam na hladni pod. Crno mi je pred očima, pogled mi se zamutio...Preplavljuje me predivni osećaj odsustva osećaja...


Glas u dalekim hodnicima moje svesti govori nerazumljivim rečima. Budi me ledeni dodir na leđima, izgleda da je ovo ukleto mesto dobilo ruke kao da nema dovoljno sredstava da ubije moje telo i um i bez toga. Okrećem se na bok za neizgovorenom psovkom među zubima i ugledam lice. Lice tog muškarca je bilo od onih za koje ne možete reći da li su mlada ili stara, veoma širok raspon godina bi došao u obzir. Jedina slaba tačka takvih lica koja ih odaje su oči. A pogled ovog čoveka je zračio mukom stečenom mudrošću koja kao da se taložila vekovima. Stresla sam se jer je izgledao pronicljivo kao da ima moć da čita misli. Osetila sam se još slabije i ranjivije pred tim pogledom koji kao da ima sposobnost da ogoli samu dušu.


„Hajde ustani imamo posla.“ reče prvim glasom koji sam čula nakon niza godina i od koga mu je zaječalo u glavi kao da sam čula lavinu. „Pa nećeš se valjda ti plašiti? Nisam bez razloga došao po tebe. Večeras je novogodišnja noć“. Ko je ovaj čovek? Šta je razlog mog iznenadnog oslobođenja? Hiljadu pitanja je počelo da buja u mojoj glavi ali su usne ostale neme. Odjednom osetih kako kandže sa moje leve noge popuštaju. Začuo se oštri zvuk udarca metala o kamen. Noge su same zakoračile u susret prvom nesigurnom koraku bez okova kad osetih kako se uzdižem iznad tla. Da li sam od naglog udara adrenalina zbog oslobađanja od tereta poskočila ovoliko iznad zemlje? Ali i dalje se dižem...Lagano me ruke usmeravaju ka razmaknutim rešetkama na prozoru. Iako je prozor delovao majušno bez po muke sam se vinula kroz njega.

***


Napolju je hladno, kako samo ume da bude u decembarskim noćima. Zimska studen reže mi kožu poput žileta. Neka mračna snaga mi je pokuljala u žilama i sada grabim napred odvažnim i sigurnim koracima za koje sam mislila da ih više nikada neću praviti. Hodam ulicom slobodna! U stopu me prati moj odraz u uličnim izlozima, a neonske reklame grada kao putokazi na drumu kapitalističkog pakla se nižu u nedogled nad mojom glavom. Buka grada mi prija jer ipak nije prošlo baš sto godina od kada tamnujem. Osećaj protoka vremena je veoma rastegljiv i nekad nas može potpuno zavarati. Jer nepostojanje dešavanja čini da nam se vreme otegne u beskonačnost. Da li to znači da je tajna dugotrajnog života izbegavanje bilo kakve radnje i događaja? Ili baš ti događaji čine da imamo osećaj da vreme zaista prolazi? Ja ipak volim dešavanja. Što krvavija dešavanja, po mogućnosti. Ona čine da se osećam živom i daju mi viši cilj.


Omiljeno oružje dosta govori o karakteru. Pištolj je nekako suviše formalan. Najviše mi ide uz atentate na političare ili eventualno kao sredstvo zastrašivanja. Previše je čist. Nemaš osećaj učestvovanja u zbivanju kada nekoga ubiješ pištoljem. Stara oružja kao što su mačevi i katane su mnogo bolji, ali nepraktični zbog veličine. Nije baš jednostavno šetati gradom sa hladnim oružjem te veličine i proći neprimećeno. Zato je nož nekako prikladniji, pruža tračak te intimne atmosfere kada osetiš miris panike koja izbija iz kože žrtve dok joj žile na vratu pulsiraju natekle od krvi zaleđene strahom. Ali ipak, sekira mi je nekako prirasla srcu, ona je moj zaštitni znak, nešto kao tehnika koju bira slikar. Ona nudi taj osećaj bliskosti sa zgrčenim telom koje se opire, a opet omogućava da se napravi malo atmosferičniji prizor od onoga koji nastaje kada ubijate nožem. Istina, nožem se mogu napraviti čuda ako je umetnik maštovit, ali to je redak dar. Obično se svede na lokvu krvi i telo može relativno dugo da ostane u pristojnom stanju. Sekira je već druga priča: ona daje svemu dozu brutalnosti koja čini remek delo mnogo više upečatljivim. Jer sekirom se mogu napraviti takve intervencije da se telo transformiše u nešto sasvim novo i da mu se da nova ravan postojanja. Zar to nije umetnost? Dati nekoj običnoj stvari kakva je papir, platno, zid ili ljudsko telo sasvim novi smisao? Bilo tako ili ne, ljude je potrebno stalno podsećati na mračnu stranu njihove psihe koja je jednako važna sila kao bilo koja druga koja kreira ljudsku stvarnost.


A novogodišnja noć ima tu posebnu izveštačenu euforičnu notu, kao najveći praznik u praznim kupoholičarskim životima. Zato volim da baš te noći vratim u stvarnost izblazirane i površne mozgove, jer su tada najranjiviji. Tada je efekat najbolji, jer niko nije zarobljen u klasičnu dnevnu rutinu između radnog mesta i televozora, nekih krupnih dešavanja sem priprema za doček nema i onda mediji mogu baš temeljno da istraže slučajeve ljudi koji su žrtvovani za dobrobit celog društva. Njihove porodice treba da budu srećne što su te bezlične lutke bez mozga koje ja koristim za umetničke modele konačno dobile svrhu u svojoj bednoj egzistenciji. Sada će imati svojih pet minuta slave zahvaljujući meni. A za uzvrat ja dobijam materijal za spravljanje leka za izlečenje bolesti društva, čiji tumori se moraju ubijati povremenim intervencijama. U suprotnom, truležno tkivo bi se toliko proširilo da više ne bi bilo nade u izlečenje. Povremena injekcija realnosti oličena u slici ljudske bespomoćnosti nad svojim sopstvenim životom će navesti bar nekolicinu da razmisle i prestanu da se ponašaju kao roboti. Eto zato ova dama bira sekiru: tela raskomadana na sitnije delove bolje podvlače poentu od običnog reza nožem ili još frigidnijeg metka. Komadanjem udova se pokazuje da su u umetničko delo uključene emocije i da je umetnik proživeo sa svojim modelom njegovih najživljih dvadeset minuta u životu. Iako zvanične vesti licemerno odbijaju da pokažu moju umetnost bez cenzure, na intenetu se uvek vrlo brzo pojave necenzurisane slike, koje ostaju zapečaćene dugo, dugo u zaprepašćenim pogledima, što moje delo čini besmrtnim.


Skoro će ponoć, a još nisam našla adekvatnu žrtvu. Kako noć bude odmicala biće sve zanimljivije, otvaraće se sve više mogućnosti, ali će mi biti teže da odlučim. Ako ne budem mogla da odaberem, možda napravim neponovljivi grupni spektakl! Biće lako navesti javnost da zapamti ovu noć, ali ne po Deda Mrazu i jelci, već po mnogo konkretnijim poklonima.

***


Moram da donesem odluku šta ću sa ovim izmišljenim likom. Dugo sam razmišljala da li uopšte da dozvolim da ona dobije mogućnost izlaska iz tamnice. A kao što znamo ni jedna odluka u istoriji planete nije bila bez posledica. Iako sam vrlo dobro znala da je ona u stvari mračna strana moga uma, pustila sam je da izmili iz svoje dobro čuvane jazbine i počne da se meša u moj stvarni život. Ja sam joj pomogla izmislivši gotovo nemoguće rešenje da je izvadim iz bezizlazne situacije u kojoj je trebalo i da ostane. Svako od nas ima mračnu stranu, a naša veličina kao ljudskih bića se ogleda u sposobnosti njenog zauzdavanja. Kada joj jednom dozvolite da proviri iz svoje jazbine, potpisali ste smrtnu presudu svom zdravom razumu. A ja sam je pustila! I ona stoji sa krvavavom sekirom iznad moje glave i čeka da završim svoju prvu i poslednju priču o njoj, jer od sada pa na dalje ona je ta koja će krvlju ispisivati ove straniceeeeeekajdspoadjpapckj

Josephine

  • Guest
Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #1 on: 18-01-2016, 02:28:30 »
Je l' ovo iz Torte? :)

Priča je sređena i lepo prezentovana za čitanje, što retko dobijamo od novajlija. Hvala.

Naslov je odličan. :lol:

Opis tamničenja je uverljiv (previše prideva za moj ukus, ali može da se toleriše. Možda da pokušaš da nam, kroz reakcije junakinje i njena razmišljanja, predočiš kako tamnica izgleda i kako se oseća, umesto što nam je opisuješ pridevima? Mada, začudno, ne smeta mi mnogo ni ovako), ali je u nesrazmeri sa ostatkom priče, tj. predugo traje taj deo u tamnici, pa se, posle, sve prebrzo završava. Deo u tamnici i deo napolju treba da traju podjednako dugo, ili, čak, da prvi deo bude kraći, ali efektniji.

Ako sam dobro shvatila priču, lik koji junakinju pušta iz tamnice je sam autor/pripovedač tj. njegov alter ego? Ispada da pripovedač tako pušta svoju mračnu stranu, koja ga, na kraju (samo)ubija? Ako je tako, možda treba da imaš više hint-ova, jer lik (autorov alter ego) koji oslobađa ubicu iz zatvora treba da ima motiv za to. Okej, objašnjavaš ti tamo da ubica želi da ubije jednu osobu da bi osvestila mnoge, ali to je motiv mračne strane/ubice. Koji je motiv alter ega?

Ako nisam u pravu, i ovo nisu zaplet i rasplet, onda je priča slabija u tom domenu. Ako sam u pravu, ideja je odlična :lol: , pomalo eksperimentalna, ali, eto, da bi funkcionisala kao takva, trebalo bi da poradiš na detaljima, tj. da izbegneš laka rešenja tipa "neko se pojavio i pustio ubicu iz tamnice iz čista mira".

Takođe, ako sam dobro protumačila napisano (a nije dobro da se čitalac pita da li se desilo ono što misli da se desilo, osim ako namerno i svesno ne izgradiš sumnje u rasplet u više pravaca, što ovde nije slučaj), dopada mi se i što je mračna strana muškarca - ženskog pola.

Kontemplacija o izboru oružja je sjajna.

Dobrodošao/la.


lagerta

  • 2
  • Posts: 15
Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #2 on: 18-01-2016, 12:49:36 »

Zapravo, priča je i pisana za Tortu, ali nije ušla u uži izbor :). S obzirom da mi je ovo prvi pokušaj škrabanja horora nisam ni očekivala da me odmah proglase za inkarnaciju (iako i dalje živog i zdravog) Stivena Kinga :)

Postavila sam priču ovde jer sam se nadala da ću dobiti korisnu kritiku, pošto prijatelji uprkos želji da budu realni ipak ne uspevaju uvek u toj nameri. Najbolji drug mi je rekao da prvi deo zvuči više kao radijska drama i da mi je kraj kliše, i u pravu je kraj je totalno ispao bez veze. Ali ovako detaljnu kritiku nisam dobila. Hvala D., puno mi znači!  xcheers


Tim prvim delom sam htela da naglasim teskobu, osećaj nemoći i bezizlaznosti kakav prethodi suicidu, lomu ličnosti i slično odnosno da na neki način približim čitaocu vizuru nekoga ko je u tom stanju, da izazovem neku vrstu empatije. Da ne osudi u startu ono što sledi, ne ni da odobri, ali da proba da razume.

Jeste, to je zaplet/rasplet dobro si zaključila!  :)  Pokušala sam da se poigram sa (nimalo novom) idejom o tome da mračna strana preovlada zato što je u pitanju lik sa dijagnozom recimo graničnog poremećaja ličnosti i još po nečega kod koda se jednostavno desio lom ličnosti bla bla ali slažem se da bi trebalo ipak da bude hintova u tekstu da i čitalac može da skapira šta je pisica/ pisac/ ubica hteo da kaže  xrofl  A motiv za "sekiranje" dame sa sekirom je umetnost radi umetnosti, naravno :)


Hvala na toploj dobrodošlici!

Boban

  • 3
  • Posts: 20.627
Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #3 on: 18-01-2016, 13:21:43 »
ovaj tekst ima dosta raznih problema, mada ukazuje na trun literarnosti pisca...
Prvo se gradi atmosfera drevne tamnice koja je gotovo mitska i vanvremenska a onda se to obezvređuje dnevnopolitičkim izrazima: "bezvredni društveni šljam, kakve li kontradiktornosti!"
Stalno vidimo taj raskorak, jer neko ko je na takav način zatočen, mora biti uzvišen, a ne da se ponaša povremeno kao histerična kokoška.
OK, može to da se tumači kao unutrašnja igra poremećene ličnosti, ali gde je tu priča? Zaplet, rasplet?
Osoba je poremećena i mi dobijamo dozu njene psihoze... ne znam.
U kratkoj priči ne može pola prostora da se posveti jednom opisu ili osećanju. To se radi u rečenici-dve.
Recimo: Juče su zidovi bili od naslaganog kamena, pažljivo odabranog i obrađenog, poređanog u nedohvatnu visinu... dan pre toga ćelija mi je zaliveni beton u kome ne nalazim ni otvor za vazduh... danas nikakvih zidova nema, samo okovi na mojim udovima i stvor šćućuren u praznini što me posmatra..."
Ovakvim nekakvim opisima bi odmah dala do znanja da je okruženje u kome se nalazi junakinja nesvakidašnje pa možda i umišljeno. Ne možeš da mi pola priče opisuješ tamnicu koja ne postoji u stvarnosti, a da to zapravo i nema nikakvog stvarnog razloga.
I tako dalje, i tako dalje... piscu savetujem da čita dobre domaće pisce starog kova kako bi baratanje rečima podigao na mnogo viši nivo nego što trenutno pokazuje.
Put ćemo naći ili ćemo ga napraviti.

Гражданка Шульц

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.804
  • ведьма
Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #4 on: 18-01-2016, 13:58:13 »
Cao lagerta, i ja prvi put komentarisem pricu na ovom forumu, a tvoje me je privukla zbog odlicnog naslova i zanrovskog odredjenja.

Sad, ja sam vise na nivou tvojih drugara u smislu komentarisanja i sugestija :lol: nego D. i Bobana koji su prisli sa strucnije strane.

Rekla bih da si citala ili upoznata sa MO serijskih ubica te da te zanima njihova psihologija, varam li se? To bas prepoznajem u opisu izbora oruzja i motivaciji protagonistkinje. Ako sam u pravu, mozda bi ubuduce mogla da izbegavas tu vrstu opstih mesta, mada je sve lepo i pismeno predoceno. Ako nisam, imas odlican osecaj za kilere. 8-)

Dame zapravo tradicionalno preferiraju otrov, zato mi se i dopalo tvoje novo "citanje" izbora oruzja serijskog ubice i preispitivanje "tradicionalnih vrednosti", usput.
Ja bih ti rekla da nastavis da pises horor, s tim sto ovaj opis tamnice (koji je odlican mada mu ipak fali kontinuitet radi potpune izgradnje atmosfere ili kraca, efektnija forma u kontekstu cele price) vise vuce na Poa nego Kinga, pa u tom smislu old skul psiholoski horor tu i tamo poprskan krvlju i protkan uzasom moze biti tvoj jak adut, ubuduce. Kraj bi mogao da bude jasniji, bar meni kao citaocu je gotovo promakla poenta, vratila sam se da procitam jos jednom, npr.

Dobrodoslica i od mene. xcheers

lagerta

  • 2
  • Posts: 15
Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #5 on: 18-01-2016, 14:08:45 »
Hahahaha histerična kokoška  xrofl  Ova sintagma će zauvek obeležiti moje viđenje kokošaka pošto je baš zabavno kad to zapravo zamisliš xrotaeye

Šalu na stranu...Hvala Bobane na korisnim savetima  :) Ta vražija tamnica je (kako sam kasnije zaključila) posledica mog davljenja u pričama Edgar Alan Poa koji je u stanju da opisuje atmosferu nadugačko, ali naravno sa mnooooogo boljim efektom.

Mislim da je sve stvar vežbe, imaću na (bolesnom :evil:) umu tvoje sugestije koje su potpuno na mestu. Jasno je meni da priča ne štima, baš zato sam je i okačila da saznam kako bih mogla to da poradim na tome.

Ako možeš/ hoćeš prosledi mi link ka radu nekog, po tvom mišljenju stilski rafiniranog domaćeg pisca/pisice pošto tu slabo stojim, više sam čitala strendžere :)

Pozdrav!

lagerta

  • 2
  • Posts: 15
Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #6 on: 18-01-2016, 14:24:21 »
axaxaxaxax Dybuk, malo pre sam Bobanu odgovorila da me je Edgar pokvario  xrofl

Da uvek mi je najefektniji bio horor u samom čoveku, borba protiv nevidljivog neprijatelja, nego borba sa karakondžulom od mekog tkiva koju možeš da pobediš. Sekirom na primer :evil:  (mada vampiri su mi prva ljubav:) Da da zanimaju me i serijske ubice i razne druge vrste drugosti i nesvakidašnjosti (kojima se inače bavim u svom radu koji nema veze sa hororom).

Hvala što si izdvojila vreme za čitanje i korisne sugestije :)

Josephine

  • Guest
Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #7 on: 18-01-2016, 14:57:38 »
Pokušaj, najpre, čisto eksperimenta i vežbe radi, da iz priča izbaciš sve prideve bez kojih rečenica može da funkcioniše.

Takođe, ako, na primer, opisuješ neku osobu u priči, pokušaj da je opišeš kroz utisak druge osobe, umesto pridevima iz pozicije sveznajućeg pripovedača.

Primer:

"Imao je dugu, sedu bradu koja mu je neuredno padala do pola grudi, preko prljave odeće i raskopčanih dugmeta." - ovo je prepričavanje kako neko izgleda, čitaocu ne ostavljaš nikakav izbor, ne uvlačiš ga u atmosferu, ne angažuješ ga da misli i zamišlja. Tako si opisala celu tamnicu.

No, ako kažeš:

"Džonu se dopadala brada ovog čoveka. Iako još uvek nije osedeo, zamišljao je da će jednog dana imati takvu bradu koja odaje životno iskustvo. Neko drugi bi ovog čoveka odmah otpisao. Možda bi ga proglasili i beskućnikom, a ne mudracem. Ne i Džon. On je u neurednoj odeći stranca video nemar za ovaj svet, a interesovanje za onaj." - primećuješ razliku? :) Sve je isto rečeno kao u prethodnoj rečenici, ali ova pripoveda, ne prepričava. Kroz oči junaka Džona, koji posmatra mudraca, gleda i čitalac. Čitaocu bi trebalo da pružiš takvu perspektivu na tvoju priču i identifikaciju sa jednim ili više tvojih junaka. Sveznajući pripovedač vodi čitaoca za ruku i objašnjava mu šta i kako da gleda, ali ga tako zaslepljuje i za senzacije do kojih sam dolazi, oseća, razvija i primećuje.

Boban

  • 3
  • Posts: 20.627
Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #8 on: 18-01-2016, 14:58:39 »
Po, svi devetnaestovekovni pisci, pa i Lavkraft... to su smarači sa opsima koji su tada bili popularni. Nije bilo televizije, filmova, fotografija, radija, jedva poneka ilustracija u novinama; ljudi nisu ništa ni o čemu znali i zato su bili potrebni detaljni opisi. Ono kad TGolstoj piše o dvorcu i na deset strana opisuje kristalne čaše i ukrase na prozorima, jer to tada praktično niko nije imao priliku da vidi.
Današnje vreme traži prilagođenje. Danas pisati kao Po ili Lavkraft totalni je promašaj.
Put ćemo naći ili ćemo ga napraviti.

lagerta

  • 2
  • Posts: 15
Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #9 on: 18-01-2016, 15:07:52 »
@ Boban da, neke ruske klasike su plaćali po strani, kapiram te i zato bez trunke stida priznajem da nikada nisam pročitala "Rat i mir". Nikada i neću. Mogu i da potpišem. Ali Po ima tu romantičarsku gotik atmosferu koju obožavam...
Definitivno fali dinamike i živosti u ovom mom pokušaju. Ali poradiću na tome:)

@D. hvala na plastičnoj ilustraciji poente. Upravo to preterivanje sa pridevima je ubilo dinamiku priče. A razjasnila si mi i kako to da rešim. Tako da: nazad za sto za projektovanje! :evil:

Josephine

  • Guest
Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #10 on: 18-01-2016, 15:18:23 »
Imaš talenta. Zanimljiva si i imaš dobre ideje. Lepo prihvataš kritiku, tj. ego ti je na mestu. To je podloga koju mnogi nemaju:)

Boban

  • 3
  • Posts: 20.627
Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #11 on: 24-01-2016, 06:12:09 »
rekao bih da ipak nije dobro podnela komentare...
Put ćemo naći ili ćemo ga napraviti.

Josephine

  • Guest
Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #12 on: 24-01-2016, 06:35:20 »
Ili je skontala ko si, pa se postidela komentara o Pavicu. Ili je htela samo kritiku price, ali ne I da caska...

Boban

  • 3
  • Posts: 20.627
Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #13 on: 24-01-2016, 09:13:56 »
alapača i kukavica... tak tipično ženski.
Put ćemo naći ili ćemo ga napraviti.

lagerta

  • 2
  • Posts: 15
Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #14 on: 24-01-2016, 17:32:30 »
Ovo su baš predrasude :)
Gledala sam priče od prethodnih meseci...planiraju li se neke nove zadate teme i slične aktivnosti?

ratiger

  • 2
  • Posts: 166
Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #15 on: 24-01-2016, 18:19:09 »
Planiraju, ako misliš na radio-/štavio-nicu ;)
Ima trava okolo,
i korenja okolo.

Vedro nebo

  • 2
  • Posts: 83
Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #16 on: 29-01-2016, 11:14:41 »
Ja pozdravljam cinjenicu da si resila da vidis sta ne stima u prici koja nije prosla na konkursu.
Vecina se samo naduri i nastavi da salje praveci i dalje iste greske.

Preporucujem stavionicu iz dva razloga: prvo videces kako tvoja prica cuci izmedju drugih na istu temu i cuces misljenja ljudi koji imaju razlicite citalacke ukuse.

Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #17 on: 29-01-2016, 22:49:10 »
@ Boban da, neke ruske klasike su plaćali po strani, kapiram te i zato bez trunke stida priznajem da nikada nisam pročitala "Rat i mir". Nikada i neću. Mogu i da potpišem. Ali Po ima tu romantičarsku gotik atmosferu koju obožavam...
Definitivno fali dinamike i živosti u ovom mom pokušaju. Ali poradiću na tome:)

@D. hvala na plastičnoj ilustraciji poente. Upravo to preterivanje sa pridevima je ubilo dinamiku priče. A razjasnila si mi i kako to da rešim. Tako da: nazad za sto za projektovanje! :evil:

Ovo je do sada najinteresantnije sto procitah na forumu.  xrofl
лажни профил

Agota

  • 4
  • 3
  • Posts: 5.824
Re: Dame preferiraju sekiru
« Reply #18 on: 29-01-2016, 22:59:23 »
This is a gift, it comes with a price. Who is the lamb and who is the knife. Midas is king and he holds me so tight. And turns me to gold in the sunlight ...