Author Topic: Жрнов Српски Авалон - Радован Дамјановић  (Read 4418 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.909
  • Homo Superior
У књизи "Жрнов Српски Авалон" историчар Дамјановић констатује и пита, са врло интересантним закључком: "Српски простор посебно око Београда је препун брда, зашто се споменик није зидао на празним планинским врховима, или је то једна од акупунктурних тачака српске земље које не смеју да остану непокривене!?"

https://vizionarski.wordpress.com/2012/04/22/%D0%BC%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%B6%D1%80%D1%82%D0%B2%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B6%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0/


Biki

  • 4
  • 3
  • Posts: 2.195
Interesantna prica

Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.909
  • Homo Superior
Интересантна, и што је нагоре - истинита прича.

Scordisk

  • 3
  • Posts: 2.443
Oduvek mi je bilo žao što je Žrnov uništen, i što se ne može videti, posetiti, prošetati se zidinama... Mora da je bio izuzetan prizor, tvrđava na vrhu Avale.

A što se tiče ove priče, interesantno mi je kako je vladarska samovolja i bahatost oduvek bila odlika srpskih političara. Ni danas se ništa nije promenilo, i dalje se ruši onako kako se kome digne, bez razuma, ili želj da se odluke makar praktično razmotre.

Inače, "Grad Tajni" od Nikolića, naveden kao izvor ovde, zapravo je roman, i jako se malo bavi Žrnovom kao takvim... Ali je taj isti pisac napisao izvanrednu knjigu o masonima u Beogradu, pa ako iko ikada bude u prilici, toplo preporučujem. Neverovatno je koliko masonskih zapisa ima na Beogradskim zgradama, od pošte do tehnološkog i fizičkog fakulteta, uključujući u to i spomenik na Avali.

Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.909
  • Homo Superior
У праву си, "Град Тајни" је наведен као један од извора текста на линку, али наслов теме сам дао по књизи историчара и лингвисте Радована Дамјановића која се зове "Жрнов Српски Авалон", и део из те књиге је коришћен као извор у првом делу текста на линку.
У сваком случају, Дамјановић иде у дубљу причу, па онима који истражују препоручујем и остале његове књиге.

Мислим да краљ није био самовољан, већ је само спроводио мелтинг пот програм по инструкцијама масонерије којој је припадао. Масони су наднационална организација, а Александар је управо хтео да ове просторе претвори у својеврстан "лонац за топљење" ("Створио сам Југославију, створићу Југословене"), што је наравно ишло преко леђа нас Срба јер позната је крилатица "слаба Србија јака Југославија" (па се испоставља да је црвени хабзбург Тито само настављач Александрове тј. мелтинг пот политике ), па је тако Александар Србима забранио истицање Србских ратних застава, све у циљу гурања Србства под тепих и уздизања југословенства. Дуга је то прича, али да поменем да је и његов отац Петар потписао 1914. године први Конкордат са Ватиканом.

У праву си за разноразне масонске симболе по и споменике по Београду, али и по другим градовима Србије.
Ево једног јако занимљивог споменика.

Scordisk

  • 3
  • Posts: 2.443
Pa dobro, općenito govoreći, melting pot nije nešto izmišljeno u Jugoslaviji, uradile su to i Švabe i Italijani mnogo pre nas, odnosno, od razlarenih i rascepkanih država napravili jednu, a onda i njene stanovnike "naučili" da budu stanovnici istih. Oduvek me je fascinirala ona Garibaldijeva izjava, ne znam da li je istinita ili ne, "napravio sam Italiju... Sad još samo da napravim i Italijane." E sad, to što južnoslovenska legura nije bila baš najbolja ideja, to je već druga stvar.

U knjizi dotičnog Nikolića, o masonima, dosta se o njima govori u pozitivnom svetlu... Što donekle i ima smisla, ako su se ikada držali svog masonskog "ustava", mada ima i dobra rečenica: kakva ti je država, takva ti je i masonska loža, što je u tim trenucima (a nije da je danas nešto drugačije) verovatno značilo da nam je masonska loža puna lihvara, nesposobnjakovića, hajduka i koječega, te sam čak i uveren da rušenje Žrnova nije bilo brisanje srpske istorije i kulture, već odraz nedostatka iste, odnosno, samo nepromišljen i tupadžijski pristup SVEMU, pa čak i urbanizaciji. Da je Aleksandar bio takav, bahat, govore mnogi istorijski podaci, a dovoljno je setiti se skandala sa sahranom Katanića, kada je zbog pesme Nušić završio na robiji, pa da sve bude jsno. Mada, možda i grešim, možda je zaista postojala neka masonska simbolika u gradnji spomenika na temelju drevnog grada, baš na Avali, što je planina za malo, samo zahvaljujući nekolicini metara viška što ima. U svakom slučaju, valjalo bi prvo pročitati tu knjigu. Znaš li možda gde u Beogradu može da se nabavi?

I odakle je fotografija?


Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.909
  • Homo Superior
Мелтинг пот је један масонски продукт спајања неспојивог.
Ко је основао Америку и ко је потпаљивао револуције по Европи тај је смислио и мелтинг пот, па тако имамо "американце" којима ће се ускоро придружити и потпуно претопљени и расно помешани "нови европљани".

Било шта што се на силу измишља не може да уроди плодом.
Тако је прошла и измишљена југо-нација.
Конкретно, име Србин је доста старије од имена Словен.
Србе спомиње још Птоломеј, док Шафарик каже да су се некада Србима називали сви Словени, што се јасно може видети у примеру када Stanisław Jan Siestrzeńcewicz Bohusz (1731-1826), пољски лингвиста, историчар и надбискуп хришћанске католичке цркве пишући о раној историји Срба и Пољака посебно наглашава следеће: "Серби основаше своје треће краљевство и назваше га Пољска".

Да је Александар био бахат - ту се слажемо.
Човек је протерао свог деду Николу, иако је на његовом двору одрастао.
Но бахатост је само једна карактерна црта неког човека, и камо среће да је Александар био само бахат, но  Александар није био само бахат већ је био инициран у високу масонерију (како езотеристи кажу - на себи је имао доста тетоважа а између осталих и истетовиран број 33 који је симболисао у ком степену масонерије се Александар налазио), што само по себи имплицира чији је програм спроводио.

Да је Александар плански радио против Србства (и да рушење Жрнова и Мештровићево подизање копије гробнице цара Кира на месту Жрнова представљају такав чин) говори и податак да је прогањао породицу забрањеног аутохтоног србског историчара Милоша С. Милојевића (иако је Милојевић умро још за време Обреновића), те да су се они морали сељакати по Србији из места у место и да су морали да мењају презиме да би се затро сваки траг Милошу С. Милојевићу.
Но, та прогањања су почела пре Александра, он је само настављач исте антисрбске политике.
Познато је да су након 1878. године и нашег одрицања од аутохтоне Србске историјске школе (а на захтев Беча и Берлина за узвратну подршку Србији на Берлинском конгресу) бечко-берлински "учењаци" сакупљали књиге аутохтоних србских историчара (којима је припадао Милојевић) и катанчили их у сандуке које и дан под катанцем чува САНУ, док су црквењаци, 60 година пре Хитлера, по Србији спаљивали књиге наших аутохтоних историчара.

Што се тиче књиге, нисам сигуран у којој књижари се може купити, најбоље је да пробаш директно од писца који је уједно и издавач књиге.
http://www.srpskosrpski.org/index.htm

А слика је негде из унутрашњности Србије, споменик назван Мара Ресавкиња, подигнут 1926. године.

Scordisk

  • 3
  • Posts: 2.443
Za Ptolomeja i Srbe ne znam, i ne bih tu raspravu počinjao, mada Poljake poznajem dovoljno dobro, svašta oni umeju da tvrde...

Inače, moram priznati, nisam nikada čuo za Miloša Milojevića, niti za termin autohtonog istoričara.... Može neka reč više o tome?

Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.909
  • Homo Superior
Онда пробај да нађеш податак за Птоломеја и Србе, то је најбоље решење.  :)
Stanisław Jan Siestrzeńcewicz Bohusz је своју тврдњу написао у књизи писаној на француском језику, а иначе је реч о једном од најученијих људи свог доба, и не заборави - надбискупу католичке цркве, који је, због своје учености, имао приступ ватиканским подрумима, па сам поприлично сигуран да је он није тврдио никакве којештарије кад је написао да "Серби основаше своје треће краљевство и назваше га Пољска".
Са друге стране, нису само Пољаци износили такве податке о Србима, јер сличне тврдње су се могле чути и са запада, па тако Johann Kaspar Zeuss пише да "Серби имају краљевство такве величине, да из њега проистекоше сви словенски народи, што и сами потврђују".
Мало документованих ствари о којима се исто мало зна (у питању је фељтон у десетак наставака на истом сајту,а ја стављам само први наставак):
http://srbski.weebly.com/104710401041105610401034104510531040-10481057105810541056104810321040-1087108810741080-107610771086.html

Укратко, аутохтона србска историјска школа се заснива на томе да су Срби аутохтони народ Балкана а не  досељеници на исти.
Аутохтонисти су били и наш највећи етнолог Веселин Чајкановић и филолог Милан Будимир.
Два добра линка са коректним подацима о Милошу С. Милојевићу (а податак да је говорио 17 језика је и у данашње време фасцинантан):
http://srpskoblago.rs/milos-s-milojevic/
http://srbski.weebly.com/tajna-i-zabrana-zvana-milos-s-milojevic.html
И пдф једне његове књиге из 1872. године која је претекла инквизицију над аутохтоном србском историјом.
http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Milos%20S.%20Milojevic%20-%20Istorija%20Srba%20%28Odlomci%29.pdf
Иначе ову књигу је  2013. године  поново штампао издавач "Сазвежђа" из Београда.

Scordisk

  • 3
  • Posts: 2.443
Opa! Zahvaljujem TDva na opširnoj literaturi. Sada ću da se bacim na istu:D

Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.909
  • Homo Superior
Мало је познато да је и прослављени Милош Црњански био аутохтониста, те да постоји књига његових есеја под називом "Непознати Црњански: древни Срби на британском тлу" која је писана на нашем и енглеском језику, а коју је приредио професор Реља Новаковић, такође аутохтониста.

Пдф књиге:
http://documents.tips/documents/drevni-srbi-na-britanskom-tlu-nepoznati-crnjanski-relja-novakovic.html

Текст Милоша Црњанског преузет са "Пројекта Растко":

"Iako se to čini neverovatno, već u preistorijsko doba bilo je veza, između Balkanskog poluostrva i britanskih ostrva. Na te veze prvi je skrenuo pažnju, u Engleskoj, prof. Gordon Childe. Posle rata, prof. Childe otišao je u Australiju. Izvršio je samoubistvo, padom sa stene.

Te veze, naročito je isticao, za vreme rata, biolog prof. Helden, sin čuvenog ministra vojnog iz prvog rata. Prof. Haldane bio je još poznatiji marksist, nego prof. Childe. U jednom svom popularno pisanom članku on je čak britanska ostrva obeležio kao „kolonije Jugoslavije“ u preistorijsko doba. Zbog te butade bio je jako kritikovan od najpoznatijeg arheologa Engleske, naših dana, gđe Jaquetta Hawkes, koja je žena čuvenog pisca, Pristley. Prof. Haldane napustio je Englesku, davši jednu vrlo oštru izjavu protiv svoje otadžbine. Sad se nalazi na jednom univerzitetu u Indiji.

Zajedničku kulturu Balkanskog poluostrva i britanskih ostrva, u preistorijsko doba, naročito je podvukao, u ozbiljnoj literaturi, irski arheolog, prof. MacAlister. Kao metropolu te kulture u preistorijsko doba označio je Vinču.

Čitaoca ovih redova najviše je zanimala veza koja postoji između Balkana, i britanskih ostrva, za vreme Kelta. Uveren je da u preistorijsko doba postoje, vendske, substrate u stanovništvu britanskih ostrva. Ilirske je prvi naslutio, kao što je poznato, prof. Novotni.

Te ilirske veze, u preistorijskoj umetnosti, priznaje i pomenuta Jaquetta Hawkes, kao i poznati autoritet u arheologiji britanskoj, njen bivši muž, prof. Chrystopher Hawkes.

Kao i poznati arheolog Indije prof. Stuart Piggot.

Svi oni priznaju najranije, ilirske, tragove u preistorijskom dobu britanskih ostrva. Te veze imaju i svoju literarnu prošlost koja, u stvari, nije nova.

Već i nekoliko antičkih istoričara pominjalo je veze između britanskih ostrva i nekih, danas slavenskih, krajeva Evrope. Naročito Rusije. Tacit, u svojoj knjizi o Germaniji, kaže, da je jezik, kojim se govori na obali Baltičkog mora, tamo gde stanuju Aesti, sličan jeziku kojim govore Britanci. A geograf Strabon nalazi da su institucije na britanskim ostrvima, slične samotračkim.

Čitalac ovih redova želi, u ovom svom prvom čitanju o tim vezama, samo toliko da upozori na VENDSKE tragove u preistorijskoj toponimiji britanskih ostrva.

Na toponimiju koja nesumnjivo seća na skitska, ilirska, vendska, imena mesta.

Kuriozitet je da su već hroničari srednjeg veka primetili to. Ti hroničari su zastupali tezu da je stanovništvo britanskih ostrva poreklom iz Skitije, današnje Rusije i sa Istoka. U takozvanoj Anglosaksonskoj Hronici, kaže se, da su preistorijski stanovnici britanskih ostrva poreklom iz Armenije. Isidor iz Sevilje, u VI veku kaže, da su preistorijski stanovnici Škotske, Picti došli iz Skitije. Bede, u svojoj istoriji anglijskog naroda, i anglijske crkve, ponavlja Isidora. Kaže: Cente Pictorum de Scythia.

Ta teza se zastupala, sve do vremena kraljice Viktorije, u Engleskoj, i naučnoj i u popularnoj literaturi. Romantik Walter Scott zastao je pred istovetnim običajima gatanja iz plećke kod starih Škotlanđana i Afgana. Istoričar Pinkerton je verovao da su keltski sveštenici, Druide, isto što i Bramini indijski. Robert Munro da su Škoti bili Skiti.

Moderna arheologija, razume se, pre prošlog rata, odbacila je sve te teze, kao legende. Te sličnosti su protumačene kao zbor legendarnih ostataka iz lingvističkih, eponimičnih, predanja, kod starih Škota, kod starih Velšana i starih Iraca, ali ne kao arheološka fakta.

Zanimljivo je, međutim, da je savremena arheologija u Engleskoj mnogo šta, iz tih teza, morala da ponovi, kao naučna fakta. Na primer tu tezu o vezama između preistorije britanskih ostrva i Skitije.

Za vreme prošlog rata, na primer, ta nova zvezda engleske arheologije, pomenuta gđa Jaquetta Hawkes, u pitanju naseljavanja britanskih ostrva u preistorijsko doba, zastupa tezu imigracija iz Bretanje i Vandeje (Vandée) u Francuskoj. A za te došljake, izričito, kaže, da su bili, Veneti, i Iliri.

KELTI U NAŠIM REKAMA

Trag Kelta, u imenima britanskih reka i ostrva, nije mnogo poznat u javnosti, ni na britanskim ostrvima, van krugova arheologa. Taj trag, međutim, zaslužuje pažnju i naših arheologa. Već samim tim da je, neverovatno, slavofon. To neće biti zasluga scriba srednjeg veka.

Evo kakva sam imena nalazio u arheologiji Škotske, Engleske, Irske, Velsa, u keltska i antička vremena, i na antičkim, geografskim kartama britanskih ostrva: Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Voyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram. A u imenima potoka, na primer: Tromie, Malkie. I za osnovca u arheologiji ta imena moraju biti zaprepašćujuće slavofona.

I pored latinskog prepisa o izvorima i na geografskim kartama i u hronikama, običnom analizom, svaki će naći odgovarajuća imena, čak i synonime za ta imena u našim rekama, od starina. Na primer: Liig, sa istim značenjem, keltskim, u našem Ljigu. U starovelškom je protumačen kao „utoka reke koja je blatna“. A river mouth ending in mood. Pored te reči, za utoku, na antičkim kartama, ovde, javlja se i „usc“. Protumačeno je kao sinonim za istu hidrografsku pojavu, za Ušće. (I ako jedan britanski arheolog predlaže, baskijsko, alarodijsko, tumačenje, jasno je da je kod nas ostavila ta reč keltski trag.)

Varar, Vardanos, javlja se na kartama već u Skitiji, Južnoj Rusiji, u blizini varoši Kerč. Kao i u Kubanu. A nalazi se docnije u Makedoniji. Koren tog imena je keltski. Za vodu.

Drem, Murav, imaju synonime u slavenskim Murama, Morišima, Mravama. Cegin i Cethea

ostavili su traga u Crnoj Gori, i Dalmaciji. Limina je latinizirani synonim za Lim. Rečica u Kentu. Irski Boyan ne treba ni tumačiti. Veshan, i Vechan, su protumačeni u britanskoj keltskoj toponimiji kao hladne reke. Kao i naš Zvechan. Lagan i Tama su, bez daljega, upadljivo slavofoni.

Idris je ostavio ime jednoj reci Istre. Lab je poznato ime slavenskih reka. Ultava je Vltava. Česka je eminentno keltska zemlja u preistoriji. Upadljivo su slavofoni i Thaya i

Machno. Nen ima traga u Dalmaciji. Prosen, u V. Brit. protumačen je kao senovit, — shadowy,

a ima ga tako i u Sloveniji. Iscir je ostavio trag u Bugarskoj. I u imenu Dunava. Tuessis je Tisa. Grčki Pathisos. Wedra i Wear su jasno slavofoni, a nemaju anglosaksonskog tumačenja. Sochan je naša Soča. Dobronos nema tumačenja saksonskog.

A slavofoni su, naročito za Ruse, i Birgos, i Oboka i Tolka. Peukh je pek, zlatonosni, Pek. Tako je protumačen i u Engleskoj. Stour i Waya su zanimljivi u Slovačkoj. Javljaju se u reči i imena reka: Vah, Gway, Wye. Nith, keltski je protumačen kao virovit (wirrling). Nalazi se u našoj reči za vir, a isto tako je sačuvan i u Srbiji, kao i Ness, Nesae, Nith, Naissus, danas Nišava. Buna, Bana, Bonatia, u staroj Irskoj, ostavila je traga u korenu reka i kod nas, kao i Boyan. Murev, Muravia, ovdašnja, u imenu slavenskih reka na više mesta. Murev je, na primer, utoka u Varar, već kod Ptolomeja. A Morava je zapisana tako u Češkoj već godine 822. Derwent i Ram, nisu samo slavofoni, nego ih ima i u Bosni, eminentno keltskoj zemlji u preistoriji.

Keltski koreni u nazivu svih tih reka, u Evropi, iz preistorije, sami po sebi možda i ne bi bili toliko čudnovati za nas, kao substrat. Ono što je začuđavajuće, to je njihova jaka slavofonost. Ako se uz ta imena reka na britanskim ostrvima (naročito u Škotskoj) prosto ispišu imena naših reka, uopšte slavenskih reka, počev od Herodota, rezultat je još čudniji. Ister, ca Boristhenes, ca Tanais, ca Don, nalaze se i u Škotskoj. Evo na primer, kako imena naših reka, staju pored ovih na britanskim ostrvima iz keltskog doba: Mur, Sora, Kokra, Sutla, Sana, Una, Korana, Idris, Soča, Dragona, Drava, Dobra, Koritnjača, Krka, Koruna, Arsa, Vipava, Lika, Cetina, Ukrina, Spreča, Lim, Drim, Isker, Osma, Vid, Lab, Karaš, Tamna, Pek, Morača, Bojana, Vardar, Nis, Buna. Sva su keltskog korena i porekla.

Jedino će za Ibar, možda, profesor Oštir imati pravo da je alarodijskog porekla.

I druge reči hidrografske na britanskim ostrvima zvuče slavofono, kad su iz keltskog doba. Var, bara, mochar, su sinonimi i naših reči. Teško da su to transkripcije scriba. Svakako da u imenima i naših i britanskih reka možda ima još starijeg sanskritskog korena, i sanskritskih veza (kao na primer: Arun, Cutch, Tamar, Kerka, Sutla, koje i danas još žive u Indiji), ali teško da je slavofonost keltskih i naših imena reka slučajna. Po mom mišljenju to su znaci preistorijskih dodira i veza.

Ta ista pojava srodnosti, fonetike, i korena, postoji i u imenima naših i britanskih ostrva na starim geografskim kartama. Ptolomej, na primer, beleži u Velikoj Britaniji, sledeća imena ostrva: Šoa, Hinba, Olanig, Ebuda, Monarina, Mul, Scarba, Jura, Golin, Ulva, Bol, Ram, Barra, Gorbal. Sve su ta imena iz doba tajanstvenih Picta (Pictoni, Pictavi), čije poreklo nije protumačeno ni danas, a o kojima se uopšte tako malo zna. Teško je zamisliti da je Ptolomej prosto izmišljao imena ostrva. Pitanje ostaje: ko su bili Picti? Teško je zamisliti da su britanski antikvari prosto izmišljali SLAVENSKA imena. Mi. mislimo da se pored grčkog korena, i kod nas, na Jadranu, u imenima ostrva, nalazi keltski trag. Ovde to daje arheolozima mnogo glavobolja. Profesor Chadwick, čuveni arheolog Škotske, pita se šta znače imena malih škotskih rečica prastarih vremena: Lado i Malena. Kaže da su šašava. Simply fun. Mi mislimo da su slavenska.

U svakom slučaju u Velikoj Britaniji posle toliko godina, proučavanja, tih arheoloških nomenklatura, mi smo želeli da zainteresujemo naše arheologe i naše slušaoce za ovaj fenomen.

Čuveni ruski profesor Šahmatov prvi je ukazao na keltski trag u slavenskoj filologiji. Preistorijski. Mi mislimo da naši arheolozi treba tim putem da nastave. Čekaju ih velika iznenađenja na tom putu u keltsku preistoriju i naročito u pitanju: ko su bili Picti? O tome pak da je keltski trag upadljiv na našem tlu i u imenima ostrva na Jadranu, dovoljno je uporediti imena keltske Britanije koja sam naveo i imena naših ostrva: Boa, Solta, Silba, Skarda, Premuda, Olint, Oruda, Kornat, Olib, Bol, Vir, Golin, Lagan, Mul, Skorza, Maon, Ulian, Murter, Tun, Sestrun, Brač, Arduba, Gardun, Unice, Skakan, Laganj, Rivanj, Pasman, Oriule, Ist, Tim, Mazurina, Sipan, Lopud, a mogao bih navesti i druga. Sva su keltskog porekla. Neka još žive u imenu škotskih i irskih ostrva. To ne mogu biti slučajnosti.

VENDSKI TRAG U BRITANIJI

Danas se svi britanski arheolozi slažu u tezi da je keltsko stanovništvo britanskih ostrva, u Kornvalu (Cornwal) i Irskoj prešlo u preistorijsko vreme, iz Bretanje. I Vandeje.

Ne može biti sumnje što se tiče veza sa Vandejom. Još i u doba kada je živeo Caesar, Vandeja je bila vendska. Bretanja je isto tako vekovima keltska. Taj keltski, bretonski, govor, nošnja stanovništva u Bretanji, ceo folklor, čudnovato liče i na slavenske tragove. Kad su nedavno u Francuskoj, francuski arheolozi proučili iskopine i folklor, na primer, Guemene, upozorili su da su „naišli na trag Slavena“. „On u trouve un souvenir des Slaves“.

Trag je bio vendski, kao i na britanskim ostrvima. Poslednji, sjajni, keltski grobovi nađeni su u kraljevskom grobu u mestu Vix. Francuski arheolozi su taj trag nazvali „sarmatskim“. Profesor Joffrou, iz muzeja u mestu Chatillion, na Seni, rekao je: možda su skitski.

Prilikom proučavanja te migracije iz Vandeje u Cornualiju, pisac ovih redaka, bio je začuđen metamorfozom toponimije i imena koja je nalazio, na toj obali francuskoj, otkud je stanovništvo keltske Engleske, očigledno došlo. Obala, preko puta britanskih ostrva, naziva se u „preistorijskim“ spiskovima: vendska. Na kartama: „Armorica“. Reč je ne samo bretonska, keltska, ar-moric; nego, očigledno slavofona. U takozvanoj Legendi Stvaranja Sveta, Vavilona, (280. pre naše ere) more je „ommoroca“. Kod Chaldejaca reč je thalatth, a to je „thalassa“ Grka. Talas u slavenskim jezicima.

Zemlja „kraj mora“, pomorje, međutim, tačno je ona obala, u Poljskoj na Baltiku, i u Jadranu, gde se nalazi vendsko more, zalivi vendski, na antičkim kartama. U ratovima Karla Velikog, protiv Wiltza, i Sorba, te zemlje u Poljskoj još uvek nazivaju obalom „Pomorana“. Međutim, u takozvanoj „Knjizi Invazija“ Irske, — prema pomenutom profesoru iz Dublina, čuvenom arheologu, koji se zove MacAlister, — ti doseljenici, iz Vandeje, nazivaju se „Fomorians“. Reč nema tumačenja. Irski arheolog, MacCullogh, ide tako daleko, da kaže, da je to ime značilo „demone morske“ i da je fantazija (fancifull). Prema našem mišljenju, sve su to etape vendskog pomeranja sa Istoka prema Zapadu.

Vendska imena mesta i plemena, tribalna, prvi put se javljaju daleko na Severu. Finci nazivaju Ruse: Venaya. Kraljevi švedski krunišu se za „kralja Venda“. U takozvanoj Sagi Orknejskih ostrva (god. 995) još uvek kažu, za sina Olafa Trygvia, da je došao: iz zemlje Venda.

Vendska plemena, Wiltza, — Veltae, — nalaze se isprva, na obali Baltika, kod Tacita. Wiltze, zatim, nalazimo na Elbi. Zatim ih ima u Francuskoj. Najzad u Engleskoj, gde jedna antička pokrajina nosi njihovo ime: Wiltshire. Takozvani „Vendski zaliv“ nalazimo, prvo, kod Danziga. Gdanska. Zatim kod jezera Constance. Takozvane Vendske planine, prvo, duž Crnog mora. Zatim je to, ime, na kartama za Karpate. A zatim za Alpe, provincije Noricum. Današnja Austrija. Pleme pod imenom Vanira, nalazimo, prvo, u Danskoj, u Jitlandu. Docnije se vide na kartama u Irskoj. Prema našem mišljenju to nisu izmišljotine antikvara, nego migracije.

Pomenuti arheolog, gospođa Hoks, kaže i sama da su Iliri prešli na britanska ostrva, zbog poznatog nagona, gladi za zemljištem, koje je tipično u ilirskim plemenima. To je tačno. Uzrok je, svakako, mnogobrojnost tih naroda. Već je Jordanes zabeležio, da su Vendi bili, mnogobrojan narod: „natio populosa“.

U svakom slučaju, pomeranje na Zapad, tih vendskih tragova, sasvim je očevidno na antičkim kartama. Vendelicie, Veltidene, Augusta Vindelicorumi ce nalaze, neko vreme, na kartama Nemačke, zatim Švajcarske, najzad Belgije. Slabo je verovatno da to mogu biti arhaizacije pisara. Zanimljivo je kretanje naroda koje antičke karte imaju pod imenom: Boii. Prvo ih nalazimo tamo gde su danas Lužički Srbi, zatim u Češkoj, i duž Dunava, zatim i na Rajni, najzad, u onom delu Francuske, koje se zvalo Pays de Bush. Sa njima su i Meduli, koji su, sasvim sigurno, Vendi.

Slično pomeranje vendsko pokazuje i pomeranje imena mesta antičke Rhaecije. Prvo su u današnjoj Austriji, zatim u ladinskim Alpima, zatim u Galiji. Grgur Turski piše, za varoš Reze, još, da je: Ratiatum, „vicus Ratiensis“.

Pomenuti, prvi, istoričar, Engleza, Bid (Vede) kaže: „U Germaniji je bilo više naroda, između kojih su Angli i Saksonci došli u Britaniju... a među tam narodima pominje i Rugije i Boructane i Hunne... Ma koliko to bio galimatias Bidovih nomenclatura, kojima se u njegovo doba ne treba čuditi, vidi se da je za njega migracija sa Baltika i iz Germanije, na britanska ostrva, sasvim razumljiva pojava. Veliki norveški filolog, profesor Somerfeld, koji je, za vreme rata kao i pisac ovih redova, radio u Londonu u izvesnoj komisiji, kaže: mesto Anglo-Saksonaca na Baltiku zauzeli su Slaveni.

Po našem mišljenju sličnih premeštaja bilo je i pre toga. Za našeg čitaoca biće zanimljivo, da vidi, na primer nomenclaturu keltskih i vendskih plemena, koja se nalaze na rimskim kartama u Engleskoj i Škotskoj, Irskoj i u Velsu. Boduni, Dobuni, Dumnoni, Cornovii, Carni, Carnuti, Morini, Boristheni, Cotti, Coritani, Lugai, Ladeni, Miathi, Rhuteni, Moravii. Sva ta plemena nalaze se i u vendskoj i slavenskoj preistoriji, a slabo je verovatno, da su plod „antikvarnih studija“ i rekonstrukcija prošlosti raznih scriba.

Otkud je moguće da su ti antikvari i pisari birali baš vendska imena, u rimsko doba?

Za pleme, pod imenom Miathi, Dio kaže: da se pri odbrani i povlačenju sklanja u baruštine do grla, i provede, skriveno, tako, po nekoliko dana bez hrane.

Vendi su za nemačku arheologiju, — očigledno iz političkih razloga, — bili dugo ne-Slaveni. Za rusku arheologiju proto-Slaveni. Za engleske arheologe (na primer za čuvenog profesora Minns) Vendi su „bez sumnje Slaveni“. Prof. Maver, poznati filolog, pristaje da ih ubroji u proto-Slavene.

U svakom slučaju, za našeg čitaoca, i naše arheologe, biće zanimljivo da vide migracije i imena pomenutih antičkih plemena u Englesku, ili bar prema Zapadu.

Herodot, na primer, nalazi Bodune, na Donu, a Ptolomej pomenute Rhutene, prvo u takozvanim vendskim brdima iza Crnog Mora, a zatim u Karpatima i najzad u Caesarovoj Galiji, na Pirinejima. Teško je smatrati toponimiju Caesara za izmišljotinu. Carni su ostavili traga u toponimiji Austrije, u Carinthiji, u Carantanumu, u vendskoj Carnioli, koja je danas Slovenija, a na britanskim ostrvima taj trag se nalazi u Cornualiji, današnjem Kornvalu. Najstariji ruski hroničar, Nestor, spominje ih, kao Horutane, prvo u Karpatima, zatim na Balkanu.

Za Boristhene, kaže Tacit: Agricola (njegov tast) povede svoju armiju u zemlju Boresta. Na granici Škotske. Ruski istoričar, profesor Vernadsky, pominje ih na Dnjepru. Na Balkanu ih nalazimo kao pleme: Brsjaci. Trag Coritana ostao je u Sloveniji, duž Koritnika, a trag Miatha u Albaniji. Teško je dakle primiti gledište da su antički i srednjovekovni scribi, izmišljali, i varali, antikizari, plagirali, uvek i sve. I to baš iz slavenske i vendske preistorije. Zašto bi izabrali baš ona plemena, koja su, u Ptolomeju, pod imenom Paukinoi, pa ih preselili sa ušća Dunava u Škotsku? Mogli su ostaviti Cotte i Ladene, na primer, u Alpima, a uzeti nešto bliže. A ne imena čak iz Skitije.

Nije međutim ni malo isključeno to pomeranje stanovništva Evrope. Profesor Piggot nalazi direktne veze između Engleske Bronzanog doba i Mikene u Grčkoj. Zna se da su stanovnici Orknejskih ostrva, pri zidanju crkve Kirkvala, plovili lađom do Constantinopolja i natrag. Ljudi iz provincije Monmoutshire, i u istorijsko doba Engleske, nazivaju se: Ventlanders, Vendlanđani. Vels, Venedotia. Jedna velška provincija se naziva Perweddwlad, što je slavofona konstrukcija. Crnogorske vladike naš čovek zamišlja kao arhiepiskope od najstarijih vremena. Vladar se, međutim, na primer na velškom, naziva: gwledig, — keltskom rečju za vladara.

Niko ne sumnja da je trag, koji su u Epiru ostavili Boii, istina. Svi se slažu u tome da su Kelti doseljenici u Galiji. Otkuda? Mi ćemo našem čitaocu pokazati čitav niz synonima slavenskih u jeziku velškom, irskom, bretonskom, a naročito galskom, škotskom. Da li su to slučajnosti?

Vendi su, — bili Slaveni, Protosloveni, ili srodni Slavenima, — duž celog ovog pomeranja na kartama Evrope, u arheologiji, pored, Slavena. Jedan od poslednjih, engleskih, izdavača Tacita, (N. Mattingly) zastupa, izričito, mišljenje, da su Vendi na ušću Vistule preci Slavena.

Prema našem mišljenju ti tragovi Venda u Engleskoj i Škotskoj zanimaće svakako, — treba da zanimaju. — našeg arheologa."

http://www.rastko.rs/projekti/cm/1/mcrnjanski-veze_l.html





Scordisk

  • 3
  • Posts: 2.443

Kao prvo, zahvalio bih se na  informacijama o dotičnom Milošu Milojeviću, a pogotovo na knjizi "Istorija Srba" koja se definitivno ne može samo preleteti pogledom. Iskreno sam uživao prilikom čitanja,toliko da se razmišljam da knjigu jednog dana nabavim, da je imam na polici. Pre svega jer Milojević deluje kao strastven ali i obrazovan čovek svoga vremena, dok u svojim naučnim radovima nije ograničen dosadnim naučnim tonom, već piše iz srca (ali ne bez adekvatnih referenci i navođenja literature), što je meni lično bilo jako prijatno, čak su me i dnevnopolitičke opservacije tadašnje Evrope, Ingliza i njinog odnosa prema Irlandezima i ostalim starosedeocima posebno razgalile, jer sve to govori o čoveku koji aktivno prati šta se u svetu oko njega zbiva i nije ga strah da to javno kaže, i to sročeno u najlepšoj tradiciji devetnaestog veka. S toga, meni je ovo bilo izvanredno štivo za čitanje, i to ne mislim u ironičnom smislu.

Ja volim da istorijskim teorijama priđem bez predrasude i otvoreno, ali ipak na kraju ambivalentno; iskreno verujem da današnja istoriografija teoretski počiva na jako maloj sumi pisanih i usmenih svedočanstava koje su preživela vekovne cenzure, paljevine, prepravke i dopise, te sistematsko zaboravljanje i brutalno prekrajanje, i da je vrlo verovatno vizija prošlosti izobličena i domaštana. U tom smislu, na primeru toliko pominjanih Slavena i Srba, ne vidim zašto bi se više verovalo propagandnoj istoriji cara Porfirogenita (pri tom ne mislim ništa loše o Kosti, on je bio čovek svoga vremena i pisao je svoju političku monografiju, a ne istorijsku čitanku, odnosno, mogao je da kaže šta god 'oće), nego nekom drugom naučnom pristupu, kao na primer teoriji o toponimima, koju je spominjao još i Radivoje Pešić u predgovoru "Knjige Velesa", a koju sam i na još nekim mestima čitao (samo se ne mogu setiti kojim), kao i još neke slične teorije o lingvističkoj zbrci koja nas vekovima prati, o Sklavinima, Skitima, Tračanima i Inđijcima. Ipak, ne mogu zauzeti neki čvrst stav po tom pitanju, jer me istorija zanima laički, nije mi to profesija, i smatram da ni jedna trenutna istorijska paradigma nema baš neki stabilan korpus dokaza da bi se mogla smatrati konačnom verzijom.

Što se tiče Milojevića, pak, smatram da je njegov sveukupni rad (sudeći prema opširnoj biografiji i curriculum vitae što ga ima na mnogim sajtovima, ali ne i u vidu nekog državnog priznanja) ni malo ne kaska za Čajkanovićem ili Cvijićem (čije smo silna dela obrađivali na fakultetu). Očigledno se radi o dobro obrazovanom i modernom čoveku onoga doba, koji je pisao dela u skladu sa duhom vremena, i ako je nezasluženo izopšten, to je verovatno jer nije mogao da oćuti srpskim političarima, a to je smrtonosna bolest i put ka zaboravu, te mu se ne može uzeti za krivicu.

Ipak, bez želje da osporim naučne velikane devetnaestog veka i njihov doprinos kulturnoj baštini, moram da kažem da ja određena  dela tog vremena uvek i pre posmatram u kontekstu vremena u kojem su nastala, i pri tom ne mislim samo na Milojevića, već i na ostale autore i njihova etnološko - istorijska dela, kao što je to na primer poznata Cvijićeva "Tipologija Jugoslavena" i slično; meni se čini kao da su svi evropski humanisti onoga doba naveliko radili na kreiranju teorija o rasi i naciji, i da su ponekad umeli malko da prećeraju. Ne mislim konkretno samo na Nemce ili na Srbe, mislim na SVE. Tih godina devetnaestog veka su se stvari opako krčkale i svako je hteo da dokaže superiornost svog dinarskog, arijevskog ili bilo kog drugog areala, odnosno pravo na parče sopstvenog, kako ono švabe lepo kažu, lebensrauma. Ja se, pri tom, tim teorijama ne podmsevam ni malo, meni je drago da smo se i mi na srpskom područiju hrabro držali svoje katedre u vihoru istorijskih pizdarija, i verujem da je sve to teorijsko dokazivanje donelo nekog dobra istoriji, kulturnoj baštini, i na neki način postavilo osnove naučnog istraživanja. I mada su botanika, skupljanje narodnih predanja, restauracija crkava i manastira, opismenjavanje , kao i prevodi srednjevekovnih spisa bil iole egzaktnije discipline, smatram da su im određene etnološke i istorijske teorije donekle nategnute, te i u izvesnoj meri i ostrašćene. Ipak, takvo je vreme bilo, i takve su društvene teorije širom Evrope bile rasprostranjene, te im to ne mogu uzeti za zlo. Ali, naučnu metodologiju su ponekad umeli da prenebegnu u korist svojih teza, što mi najbolje ilustruje ovaj, pomalo ksenfobni citat: "Доста је да се наведе само оно: да једна девојка влашка, доведена у задружну српску кућу за неколико година повлаши сву кућу, а неколико десетина, па често и две три, повлаше сво село. Ко се сумња о каз: за Власе, нека прочита чланак печатан у Срп: Летопису за 1865"

S druge strane, Milojević je čovek koji je očigledno bio svestan bulgarizacije makedonskog življa, kao i onoga što se dešava na Kosovu, pa ne treba sve njegove opservacije odbaciti olako, ali ih ipak, mislim, valja uzeti sa određenim oprezom. Svkako je interesantno antropološko i istorijsko štivo, za onoga ko ume da čita između redova.


Što se tiče lingvističke teorije, Milojević je priložio opširnu građu, koju je valjalo savladati, i konačni sud ne mogu doneti, jer ko zna, možda se jednog dana ispostavi da je sve to istina, ali meni čitava lingvistička teorija deluje nategnuto kao konkretan istorijski dokaz. Srpski jezik nesumnjivo pripada slavenskom arealu, a sve je to verovatno indoarijevska grana familije, te mi dokazi u vidu podudarnih korena reči i značenja prosto nisu dovoljan dokaz da bi se tvrdilo da narodi do Indije potiču sa srpskog izvora. Pogotovo što je sam pojam Srb rastegnut do krajnjih granica izdržljivosti. U tom smislu, teorija o nekim protoslavenima koji su naseljavali ove prostore, kao i dokaz u vidu toponima koji tokom dugih milenijuma ne menjaju ime, više mi pije vodu nego svojatanje svega, od Kitaja do Sorbone.

Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.909
  • Homo Superior
Милојевић је један од наших највећих историчара, јер шта год званичници причали о њему, он је путовао и истраживао доступна документа, пописивао их и објављивао преводе из њих.
Минимум који су званична историја и званични историчари дужни да ураде је да аргументовано објасне да ли се та документа на које се позива Милојевић заиста налазе у Пекингу или Москви или не, а не да из својих удобних професорских кабинета унапред проглашавају цело једно историјско дело ништавним без да су макли своје професорске гузице и у 21. веку отишли тамо где је Милојевић био и истраживао у 19. веку.
То је минимум који су данашњи историчари дужни да ураде јер они дугују овом друштву, а не дугује ово друштво њима ништа.
Што се тиче приче о Кини и Кинезима, Милојевић је истраживао њихове хронике, у којима они сами говоре и пишу да су у Кину дошли из Африке и да су се у Кини сукобљавали са Србима који су тамо живели.
Значи, шта је одједном и тим Кинезима, па се придодају огромном списку  историчара и хроничара антике и средњег века који помињу Србе?
Можда то некоме није битно јер му је од Србске забрањене историје битније да врати кредит који је узео да би бањао смрдљиве ноге у мору, али за историјску науку је истраживање Милојевићевог дела од изузетне битности.
Ми се као нешто поносимо неком нашом славном историјом, па кад већ постоје недовољно истражена документа у којима се помињу Срби - зашто се онда та славна историја не би још више обогатила и зашто се таква документа не би истражила поново, поготово јер су данашњи услови истраживања много бољи него што их је имао Милош Милојевић?
Милош Милојевић је знао да ће људи са неповерењем прихватити податак да су Срби у антици и раном средњем веку били у суседству кинеске државе, па ће, описујући кинеско-српске односе, упозорити да се користи кинеским историјским изворима (кинеским писаним документима):
"Да би се горње наше речи оправдале, најбоље ћемо учинити, да наведемо превод китајских списа у којима и над Србима владаше до њиховог додира с Китајцима...Но, већ прве године владе Гјањ-Гуана Цичан, српски старешина одтргне се од империје, нападне на Гјун-јун, а управљач области Јунџун, Чен Јан који је противу овога изашао, буде савршено разбијен...Срби су од почетка пролећа, па ево до ове јесени, више од 30 пута на нас нападали и пљачкали...Они имају преко 100.000 војника, далеко су чувени свуда с телесне силе и напредују још и у изображењу...У њих су коњи бржи од хунских, а оружје још је оштрије од оружја ових..." (Милош. С. Милојевић:Одломци историје Срба и српских - југословенских - земаља у Турској и Аустрији, Београд, 1872.)
Друга ствар коју би наши званични историчари морали да ураде је да истраже су Милојевићеви наводи у којима пише да су Словени (Срби) насељавали обале Балтика.
На ту тему је писао и немачки историчар Петер Кунц, који је ,1979. године, на српсколужичком језику написао књигу "През лестотки" (Кроз столећа) у којој је објавио политичку мапу Средњег века, на којој је уписано да на северу и истоку Немачке живи србски народ, и то подручје је обележено као "Serbja".
Уколико овај податак у српсколужичкој књизи није довољно уверљив о средњовековним српским (словенским) државама на већем делу данашње Немачке, онда би требало истраживати даље, па би ваљало истражити историјску књигу "Zur sorabishen Geshichte" (Српска племена), писану на немачком језику и издату 1976. године у Берлину, у којој се говори о немачком освајању српских држава од 1050. године до 1300. године, са географском картом из тог времена, на којој су племена:Љутићи (Мартин Лутер је иначе Марко Љутић), Моричани, Древљани, Гламочани, Лужичани..., а преко целе области је уписано "Serbja".
Поводом ове приче, наши историчари, али и археолози, би могли да се упуте у археолошка истраживања вршена у бившој Источној Немачкој (ДДР)  где је откривено да малтене цела источна Немачка лежи на словенским налазиштима и да ту уопште није било Германа већ само Словена, као и да је назив за Берлин био Брљин.
Трећа ствар коју би званични историчари морали да ураде је да истраже Милојевићеве податке да су Срби живели у Индији, и ту би историчари могли да оформе групу коју би чинили и лингвисти и етимолози, па би онда сви заједно требали да истраже рад индијске научнице Алокананде Митер која наводи да је санскрит сачињавало 30 посто речи које се налазе у данашњем србском језику.
Ред, рад, дисциплина, е то је потребно у званичним научним круговима јер је неопходно да научници раде свој посао и истражују, а не да се упуштају у дневно-политичке игре и да из својих кабинета пишу прогласе и памфлете.

Divlje srce

  • 2
  • Posts: 280
Iz knjige Ivana Meštrovića "Uspomene na političke ljude i događaje", Matica Hrvatska 1969.



U knjizi se još spominje kako su "svi po uzoru Francuske, počeli odavati počast grobu "Neznanog junaka" i kako kod nas sve delegacije nose vijence na podronak Avale, gdje su seljaci podigli jednu neuglednu "krstaču" i nazvali je "Grobom neznanog vojnika", jer je tu nađen skelet nekog pokopanog vojnika, koji je imao srpske cipele. Njega da je sram pred strancima radi tako bijednog groba, a, osim toga, da je i vrijeme da se oduži palim vojnicima."

Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.909
  • Homo Superior
Масонска посла, по којима је требало све србско затрети и преиначити у југословенско...




Divlje srce

  • 2
  • Posts: 280
Ova druga slija, sa pladnjem...o čemu se tu radi??
Prvu ne trebaš objašnjavati. :/

Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.909
  • Homo Superior
Александров сребрни масонски чекић, проглас, све то закопано испод масонског храма.