A sada, nešto sasvim drugačije: malo istorije, poezije i heraldike!
Nije ni godišnjica ni obljetnica, pa ni nema razloga da se prisećamo, osim što to nije loše po probavni sistem i nervnu aktivnos', ali, eto, prošlo je tačno osamdeset i tri godine od kako su legendarni umjetnik Đorđe Andrejević Kun, tvorac grba SFRJ, grba Beograda, i (nešto malo manje) legendarni pesnik Jovan Popović Kikinđanin obnarodovali svoju izložbu pesama i duboreza naslovljenu "Krvavo zlato", malo pre nego što ih je policija skembala (i biće, u standardnom žandarskom maniru, dobro izbubecala).
Dakle, godine 1934. štampar Kun (rođen u Vroclavu, tada verovatno jednoj šarmantnoj pruskoj kasabi, a sada još šarmantnijem poljskom gradu sa vrhunskim pivom i lijepim devojkama), inače zanatlija na štamparskoj presi, odlazi u najveći rudnik bakra, Borski rudnik, da posvedoči o položaju radnika koje su... pa, tretirali su ih kao šljam. Evo šta Lidija Merenik kaže:
"Borski rudnik bakra, i danas predmet postsocijalističkih, tranzicijskih i vlasničkih sporova, osnovan 1903, bio je najveći i najvažniji rudnik u Kraljevini, a tridesetih godina je bio na vrhuncu moći – „Prvi u Evropi i sedmi u svetu, u vlasništvu dobro organizovane francuske kompanije Sv. Đorđe. Zahvaljujući privilegovanom položaju u zakonodavstvu, ali i prisutnom korupcionaštvu, Francusko društvo Borskih rudnika bilo je dominantno i odlučivalo u svim sferama društvenog života. Takav uticaj postizan je i time što su određenim mesečnim novčanim davanjima plaćali sve važnije državne činovnike.”33 Međutim, urbanizacija Bora koja je morala doći sa tako moćnom kompanijom, donela je i čitav niz neželjenih i društveno devijantnih fenomena."
(Eh, da. Radikalima i naprednjacima i u ono vreme nije bilo strano da prodaju svoje zemljake u korporacijsko robovlasništvo, a sve zarad kilavih političkih veza i ličnog ćara. Ista ta Francuska će samo sedam godina kasnije da propadne pod švapskom invazijom ni manje ni više nego za četiri dana... Ali, lepo ih je bilo imati kao saveznike. No, da nastavimo)
"Andrejević-Kun je 1934. godine ilegalno boravio u borskom rudniku, već prethodno veoma dobro upoznat sa užasnim uslovima u kojima žive i rade rudari. Tom prilikom uradio je skice i crteže koji će poslužiti kao predlošci za drvoreze. Samostalno je obilazio rudarske pogone i crtao, dok ga policija nije privela i naredila da napusti grad. On ipak ostaje još nekoliko dana, da bi potom bio prinuđen da ode u Zaječar. Zavaravši na taj način trag, on se vratio u Bor i tada je, uz pomoć bravara Krste Petrovića rudnik obilazio samo noću. Pripremni deo mape bio je završen. Korupcija i rasipništvo s jedne strane, obespravljenost, niske nadnice i beda rudara s druge strane, unštavanje zemljoradnje od koje je većinsko stanovništvo živelo i stoga prisiljeno da radi u kopovima, ogromna zagađenost vazduha u Boru, bili su osnovni pokretači Kunovog i Popovićevog angažmana"
Popović je napisao sledeće stihove:
Eh, ta dobra stara vremena. Korporacije naših "saveznika", slobodne da divljaju kako god hoće po Srbiji, narod ugnjetavan i dugovima oteran u jame, da radi za kapitalističkog okupatora... Zvuči li poznato?
"Međutim, ta poslednja tri otiska ovog vizuelnog romana, mogu se, kao uostalom i sami Popovićevi stihovi, odnositi na već odigrani događaj – “Vlašku bunu”, pobunu rudara koja je izbila maja, a ugušena juna 1935, dakle, baš u vreme kada je Kun pripremao završne predloške pred otiskivanje mape.
Razumljivo je da Kun u Beogradu, u jeku hapšenja komunista, nije mogao da štampa mapu. Presu je uradio u sopstvenoj kući, a na “finoj japanskoj hartiji”37 štampao je 1936. godine deset kompleta mape “Krvavo zlato”, zatim je 1937. godine u Novom Bečeju, izbegavši cenzuru, otisnuo još 250 primeraka mape."
više o tome:
http://uifs1.zrc-sazu.si/files/AHAS_19_2_SPLET_L(1).pdf
