Da probam da dam i jedan generalni osvrt.
Na početku ću reći da sam poprilično zadovoljan pisanjem Aleksandra Mišića.
Staložen, smiren, pametan i logičan čovek mora i pisati priče koje su takodje staložene i logične.
O zbirci se ne može baš govoriti uopšteno jer je svaka priča za sebe.
Od dvadeset i četiri priče, ja bih izdvojio pet, šest koje su izuzetno dobre.
Kaktusa, Duginih zmija ili Vilinog sveta pa i Vipere ne bi se postideo ni neki svetski ugledan SF magazin.
Ima ih još ali se trenutno ne sećam naziva.
To su storije koje su mene kao čitaoca iz učmale stvarnosti bacile u nov zagoetan a originalan svet pun boja, novih mirisa i zanimoljivih rešenja.
Zbirka sadrži i još 10 do 15 priča koje su potpuno ispoštovale kvalitet i standard, ali ih ne bih stavio u prvi red iz prostog razloga što
su radjene prema šemi koja previše prepoznatljiva za iskusnog čitaoca SF literature.
Šema koju zovem Lorelaj je sledeća: - Glavni junak ili junakinja se zaljubljuje u predivno biće, u nekog ko ga potpuno opčini, ali taman kad pomislimo da je to sve divno i krasno taj predivnjak ili predivnjakinja pokaže svoje pravo lice. Tako su lepotani ili lepotice što špijuni to vampiri, demoni, utvare itd.
Ili taman kad pomisliš da je to to, nije to to već je duh...
Lorelaj je inače ime čuvne nemačke pesme i ime sirene. One su mamile moreplovce svojom pesmom, da bi im potapale brodove.
To sve svakako nije loše, ali ne treba da je previše priča stličnih na malom prostoru.
No nije to krivica samo autora, kratka forma, priče od 3-5 strane su takve da se ne može ni izvoziti mnogo manevara.
To je premali prostor.
I zato me je najviše oduševilo to što sam na kraju beleške o autoru pročitao da Mišić trenutno piše svoj prvi roman.
Posle toliko kratkih priča osećam se kao prostitutka koja je poslana na podučavanje kineskih tinejdžera. Njoj fino, ali misle se u sebi - Kad li će naići nešto duže?
E tako i ja čekam Mišićev roman.
U tih desetak priča koje stavljam u drugi red i preostalih desetak koje stavljam u treći red kvaliteta (ni to nisu loše priče i Boris je u njima uspeo da dočara atmosferu, ali tu kao da je atmosfera sama sebi bila cilj) je taman nešto zamirisalo i nešto je počelo da se otkopava, ali su se priče prebrzo završile.
To je zapravo to. Kratke priče imaju uglavnom smisla ako su originalne kao Kaktus, Dugine zmije, Vilin svet itd. a ukoliko nema tako jakih novacija, onda upadaju u šemu koja postaje prepoznatljiva i samim tim manje interesantna.
Ako baš moram da se osvrnem i na neku zamerku hajd ovako.
[size=78%] [/size] - Priče nije trebalo poredjati po abecednom redu. Autor gore reče da je i hteo da završi zbirku sa Viperom ali ja u ovom slaganju ipak vidim da prvo idu priče na A pa na B, C... do V.
To tako Boriška nije trebalo jer ovde imaš posebno priče koje su u fazonu tinejdže veštice, posebno ratne, posebno ljubavne, posebno vilinske, posebno vampirske.
Moglao je redosled da se ukomponuje bolje, a ovako su te atmosfere izmešane maltene nasumično. Da su sve ratne smeštene u jedno poglavlje, verujem da bi bolje bilo.
Druga zamerka koja i nije neka posebna zamerka generalno već čisto tema za razmišljanje je to što se iz ovih priča vidi da je autor učesnik hladnog rata na strani alterglobalističkih sila.
Da se ne foliramo svet u kome živimo jeste podeljen na dva tabora: globalistički zapad i alterglobalističku osovinu.
U ovoj zbirci vile i dobri duhovi su otvoreno protiv NATO pakta.
Takodje se vidi da je i autor Srbin sa velikim S jer mitska bića takodje staju na stranu Srba. Ima i priča koje ističu zločine drugih nad Srbima. I za zgodnog Crnogorca i za lepu Amerikanku, ako se dobro sećam, ispostavlja se da nisu ljudska i dobra bića.
To naravno nije sporno. Zločin a nad Srbima i to civilima je svakako bilo.
Medjutim moja lična sugestija je da sa takvim stvarima treba pažljivo.
Najpre jer isto to, samo iz drugog ugla može uraditi i neki autor recimo Bošnjak i insistirati na pričama u kojima su Bošnjaci žrtve, a zvanično je njihovih žrtava bilo ubedljivo najviše u ratu 90-ih. Neki Hrvat može da iskopa da je srpska granata pala na vukovarsko obdanište ili neki Albanac da in sistira na masovnoj grobnici.
Intelekltualci treba pažljivo da plasiraju takve stvari i ako želimo univerzalnu poruku trebalo bi da se istakne da zločin nema naciju već da ih je bilo sa obe strane.
U protivnom masama se daje poruka da su neprijateljstva večna i da mržnja treba da bude konstantna.
Autor naravno nije takav, ali imam poznanika koji posle emisije o austrjskim zločinima na Diskaveriju, kaže kako sa njima nikad ne treba ni fudbal da se igra. Rekao je ,, sa tim istima'' , a nisu isti već je već peta generacija i ko zna koji su pojedinci odredjene zloičine napravili.
Zato se s tim stvarima treba odnositi pažljivo, a ne pristrasno.
To je čisto moja sugestija.
Sve u svemu ovo je dosta dobro, a ja s neestrpljenjem očekujem i Borisov roman.
Da ne bude kao u pričama taman osetim neku atmosferu, taman se zainteresujem za ove bele vilinske kraljice u senci i njihove rabote, a priča se završi.
Isti tip mašte mogao bi da pruži kompleksnost i razvije dosta dobru radnju i fabulu na dužoj formi.
Dakle Boriška samo napred.
