Author Topic: Леополдо Лугонес - Фантастичне приче (Агора, 2016)  (Read 882 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.910
  • Homo Superior
У антологији Фантастичне приче се налази 21 прича Леополда Лугонеса.
Седам прича (Сила Омега, Исур, Огњена киша, Кип од соли, Коњи Абдере, Чудо Светог Вилфреда, Рогата жаба) је узето из његове прве збирке под називом Чудне силе (која је објављена 1906. године и која садржи дванаест прича + есеј); две приче (Алабастарска чаша, Очи краљице) су узете из његове друге збирке под називом Кобне приче (која је објављена 1924. године и која садржи пет прича), а остатак антологије чине приче које је Лугонес објављивао по часописима и новинама.
Антологија Фантастичне приче је одштампана на 168 страница, књига има тврде корице, док су странице штампане на рециклираном папиру.
Лично, због еколошке свести, подржавам штампање на таквом папиру, али папир на коме је одштампана ова збирка ми изгледа претанак, а понегде ни штампа није уједначена.
Преводилац прича је др. Ана Марковић, али као напомена, на другој страници књиге, стоји да је дело преведено уз помоћ Министарства образовања, културе и спорта Шпаније.
Леополдо Лугонес је пионир аргентинске фантастике и научне фантастике.
Међутим, кад год се говори о његовом раду, треба имати на уму чињеницу да је он у младости био масон и теозоф, што је итекако утицало на његове приче у којима је наука увек повезана са окултизмом и теозофијом, који су су на прелазу из 19. у 20. век, на светском нивоу, били више него популарни, актуелни и модерни .
Истоветан утицај се може видети и у Лугонесовом метафизичком есеју под називом Essey in cosmogony in ten lessons који је нашао место у његовој првој збирци прича, а у коме је он под утицајем окултних и научних постулата, као и Платонове филозофије која је чест пратилац масонских миљеа, говорио о једнакости материје и енергије, материје и духа, времена и простора; наводећи да материја у себи брише разлике између чврстог и гасовитог, видљивог и невидљивог; конкретизујући да су метали и гасови обдарени квалитетима људи, животиња и биљака; док је мисао за Леополда Лугонеса представљала само још један вид енергије.
Стилски је Леополдо Лугонес проглашаван наследником Едгара Алана Поа, а приче су му фантастичне, мрачне и језиве, и у њима се мистика и езотерија преплићу са магијским и необјашњивим, творећи на тај начин једно потпуно аутентично стваралаштво.
Антологија Фантастичне приче се тематски може поделити на приче инспирисане окултизмом, теозофијом и науком (Сила Омега, Црно огледало, Практична Кабала, Исур); египатском и блискоисточном езотеријом и магијом (Алабастарска чаша, Очи краљице, Нуралкамар); пасусима 24-26, 19. поглавља Прве књиге Постања (Огњена киша, Кип од соли); старогрчким митом (Коњи Абдере); хришћанским митовима и католичким симболизмом (Чудо Светог Вилфреда, Драгуљи патње); народним веровањима и предањима (Рогата жаба, Душице); а ту су и приче оних с' ума сишавших и приче с' оне стране (Откриће кружнице, Коначни, Покојник, Ипалија, Луиса Фраскати, Идеја смрти, Лептир?).
Иначе, Фантастичне приче не представљају први прозни сусрет Леополда Лугонеса са нашим читаоцима, јер је 1995. године његова прича Исур објављена у збирци коју је објавила Српска књижевна задруга (о томе нешто више у самом приказу те приче), али ова антологија нам даје на увид како пресек Лугонесовог фантастичног опуса, тако и добру прилику за упознавање са његовим радом.
Веома похвално је да се у антологији Фантастичне приче нашла једна од Лугонесових најбољих прича - Црно огледало, која је била објављена у неком часопису, али сам мишљења да је у књизи морало да буде места за његову комплетну прву збирку Чудне силе (искључујући већ поменути есеј), јер ако је било простора за седам прича из те збирке, могло је да се нађе места и за још пет прича (Метамузика, Психо, Viola Acherontia, Порекло потопа, Необјашњив феномен), поготово ако се има у виду да је Хорхе Луис Борхес за Лугонесову прву збирку рекао да се налази међу највећим достигнућима хиспаноамеричке књижевности, те да је препуна изванредних прича.
Оно чему се надам је да ће нека наша издавачка кућа да објави обе збирке прича Леополда Лугонеса, као и његов роман под називом Анђео сенке, те неку од његових збирки песама, јер је био врло успешан и као писац поезије.
Приказе прича нисам поређао по редоследу из саме књиге, већ тематски, с тим да су Алабастерска чаша, Очи краљице и Нуралкамар остављене за сам крај, јер је реч о три повезане приче.




1. Сила Омега

Прича Сила Омега нас упознаје са проналазачем који са двојицом својих пријатеља често дискутује о филозофији окултног и прижељкује дан када ће човек снагом свог ума овладати силама које управљају васељеном.
На једном од њихових филозофских посела, он пријатељима обелодањује да је открио механичку моћ звука и да је овладао звучном силом коју је назвао сила Омега, те да је направио уређај који је назвао генератор вибрационог етра, који када је правилно усмерен доводи до дезинтеграције предмета у које је уперен.
Код проналазача се у кући данима врше експерименти на разним предметима, али је генератор вибрационог етра функционалан искључиво у изумитељевим рукама.
Таква моћ у рукама само једног човека не може да донесе ништа добро, па проналазач трагично оконча приликом каналисања силе звука директно у свој мозак.
Научну потпору причи Сила Омега дају појашњења из акустике и саме физике која се ослањају на радове Сесара Депреа, Рудолфа Кенига, Жозефа Фуријеа и Џона Тиндала, као и помињање аргентинског института Луч и Шулц, који је у то време, између осталог, израђивао слушне апарате који су коришћени као медицинска помагала.
Оно што је мени лично веома интересантно у причи Сили Омега је да се Лугонес у стварању лика проналазача надахнуо дотадашњим радом, као и самим ликом, Николе Тесле.
У причи има доста примера који поткрепљују моју тврдњу.
Није потицао ни из какве академије, као и истицање скромности проналазача су јасне алузије на Теслу.
Наводи да је проналазач живот провео у сиромаштву, и да је своје проналаске продавао трговцима да би имао шта да једе су такође потврђени чињеницама из тог времена који говоре да је Тесла живео у беспарици (поготово након 1900. године,  пошто је напустио Колорадо Спрингс), па је 1904. године, притиснут тешком оскудицом, правио осветљење излога једне радње у Њу Јорку,  док је у комерцијалне сврхе развијао фонтану.
У причи се помињу научна открића из тог доба, као што су радио таласи и рендгенски зраци, а управо је Тесла 1897. године јавно представио принципе радија и пренос радио сигнала бежичним преносом податка на веће даљине, а такође је од 1887. до 1892. године радио и на икс зрацима, и објавио је њихово откриће три године пре Рендгена, али их није патентирао, па Лугонес можда због тога помиње и да проналазач није желео да патентира своја открића.
Такође, проналазач у причи ради и на модификовању фонографских плоча, а Тесла је заиста имао решење да повећа могућност снимања на њима.
За проналазачеву изјаву: Креће се овуда по површини земље више од једне страшне силе чије се откриће приближава, Лугонес је идеју могао да пронађе у Теслином патенту, пријављеном 16. маја 1900. године под именом Техника преношења електричне енергије кроз природне средине, у коме је Никола Тесла тврдио да се стационарни таласи, које је открио 1899. године, шире планетом средњом брзином већом од брзине светлости.
За проналазачеве речи: Истоветност ума и сила које управљају васељеном - све је јаснија; и доћи ће дан када ће ум моћи да овлада њима без посредничких справа које само сметају, Лугонес је сигурно добио идеју из Теслиног есеја Проблем повећања људске енергије, који је објављен јуна 1900. године у Century Magazine, и који је изазвао широко интересовање научног и пословног света, а у коме је Никола Тесла у поглављу које је названо Трећи начин за повећање енергије која одређује људски процес говорио о овладавању силама универзума што би довело до напретка човечанства.
У причи се помиње проналазачев режим исхране, а Тесла је о свом начину исхране такође говорио у есеју Проблем повећања људске енергије, па је у њему изнео и нутриционистичке идеје о правилној исхрани, исказујући лични пример са два оброка на дан, без ручка, где први оброк започиње два сата пре почетка рада и садржи маснију храну (масло и уље) да би се добила енергија за рад, док други оброк почиње  око 7-8 сати увече, са храном која у себи има протеине да би се за време спавања могле изграђивати телесне ћелијице, а саветовао је избегавање животињског меса и жуманаца.
Такође, помињање међуетарске силе у причи одговара изучавању луминоферозног етра, односно примаматерије, коме је Никола Тесла био посвећен.
Најзанимљивија повезница Лугонесовог проналазача са Николом Теслом је дешавање у изумитељевој кући, приликом демонстрације генератора вибрационог етра на точку тешком триста килограма, када од брзине окретања точка задрхти цела кућа, што је апсолутно еквивалентно догађају у коме је Тесла 1896. године својим осцилатором изазвао подрхтавање целе зграде, а затим и земљотрес, да би у новом експерименту са другим осцилатором, величине будилника који је носио у џепу, заљуљао једну недовршену десетоспратницу.
Тај догађај је, у неколико наврата, потврдио и сам Никола Тесла, а његов биограф Џон О Нил је о томе писао у књизи Ненадмашни геније.
Оно што бих истакао на крају је да је Никола Тесла, у време настанка приче Сила Омега, био популаран у теозофским круговима којима је Лугонес припадао, па иако нема доказа да је и сам Тесла био теозоф, постоје докази да је према теозофији и теозофима гајио симпатије, јер је био близак лични пријатељ са Вилијемом Круксом (хемичарем, проналазачем, херметичарем, спиритистом и прворазредним експерименталним физичарем који је покушао научно да докаже постојање душа умрлих и после смрти, и који се као близак пријатељ Хелен Блавацке прикључио Теозофском друштву 1890. године), Оливер Лоџом (физичарем, ректором Универзитета у Глазгову, спиритистом), као и Лордом Келвином (физичарем, теозофом и присталицом постојања етра).
Према томе, када се узму у обзир детаљи из приче потврђени доказима из живота и научно-експерименталне праксе Николе Тесле, као и његова популарност међу теозофима и спиритистима, сигуран сам да је врло уверљива и прихватљива моја изнесена тврдња да је Леополдо Лугонес, за лик свог проналазача у причи Сила Омега, био инспирисан управо Николом Теслом.


2. Црно огледало

У причи Црно огледало је изражен окултни концепт изван знања и поимања обичном човеку, који се у целу причу упушта на позив свог пријатеља научника, који жели да му покаже и понуди учешће у експерименту који пође по злу.
Доктор Паулин, научник и окултиста, поседује знање о природним и надприродним појавама, па открива везу између различитих природних сила користећи огледало од угља, које уклања временско-просторне баријере и које функционише тако што оживљавајућа мисао призива оживљену мисао.
Врхунац приче Црно огледало настаје када докторов пријатељ, на његов наговор, испроба огледало и пожели да у њему види злочинца над којим је пар година раније извршена смртна казна, али оно што ни доктор Паулин ни његов пријатељ не знају је да такво зазивање изазива брисање граница између димензија и доводи до спајања наше стварности са паклом...
Прича Црно огледало представља истовремено окултну причу која мотив налази у тзв. чаробном, односно вештичјем огледалу, али и теозофско-спиритистичку причу,  јер су теозофи наводно користили закривљена огледала да би наше димензије ступили  у четврту димензију, у којој се налазе сва сазнања, као и астрали свих оних који су некада живели на Земљи.
Оваква тематика не треба да чуди, јер као што сам већ у уводу навео, теозофија и спиритизам су на прелазу између 19. и 20. века били врло популарни, па су и наши пионири научне фантастике, Илић и Комарчић, били следбеници спиритизма, а Комарчић је објављивао спиритистички часопис Два света.
Спиритизму, на неки начин, није одолео ни већ помињани Тесла, који не само да је био близак пријатељ са споменутим спиритистима Круксом и Лоџом, већ је и сам, у делу Дневник истраживања из Колорадо Спрингса 1899-1900. године, писао да је експериментишући са радио таласима у својој лабораторији успео да одреди фреквенцију и врсту модулације менталног плана живих људи, али и мртвих, са којима може да се комуницира, док се се у појединим окултним круговима и дан данас говори да је Тесла своја открића извлачио из четврте димензије, што се поткрепљује изјавом његовог сестрића Сава Косановића који је рекао да његов ујак, када осмишљава неки изум, запада у стање благог транса.
У то време научни експерименти који су се односили на гласове мртвих су занимали велики број научника, па је и Едисон тврдио да је направио такав апарат, па су такве техничке направе свакако интересовале следбенике спиритизма и теозофије.
Оно што је у причи Црно огледало такође занимљиво је да се Леополдо Лугонес мало поиграо са теозофским и спиритистичким концептом порицања пакла, те је изокренуо ствари и у причу убацио хришћанско тумачење пакла као места на коме грешнике, попут призваног погубљеног злочинца, пече вечита ватра.




3. Практична Кабала

Кармен је млада меланхолична девојка, којој приповедач прича о једном веома чудном догађају у коме је учествовао њихов заједнички пријатељ Едуардо.
Тај догађај се збио једне ноћи, пошто су се њих двојица разишли након уобичајене седељке у Едуардовом кабинету, у коме као украс стоји костур младе жене.
Након што је Едуардо исказао романтику грозе, костур је оживео и претворио се у младу, лепушкасту и веома тужну жену.
Причањем о овом догађају приповедач нехотице разоткрије тајну, због чега уследи језив крај, где се наговештава да је и Кармен те ноћи била присутна у Едуардовом кабинету, те да је управо она госпођица Скелет, поново отелотворена у телу без зглобова и костију.
Лугонес нам, кроз приповедање о ноћи седељке (на којој се причало о вампиризму, халуцинацијама мистика, читало и рецитовало) приказује своје окултно-прозно-поетске узоре попут окултисте и кабалисте Елифас Левија (под чијим страшним делом је врло могуће да је мислио на причу из књиге Догма и ритуал високе магије, у којој Леви описује како је успешно извео обред некромантије у Лондону 1854. године), филозофа Алберта Великог (коме се приписује стварање хомункулуса, односно малог бића налик човеку које се добија алхемијским поступком), Едгара Алана Поа, Вилије Де Лил-Адама (француског писца чија су дела испуњена фантастиком, мистеријом и ужасом, заслужног за популарисање термина андроид), Густаво Адолфо Бекера, Емила Верхарена (белгијског песника, познатог и по томе што је од 1887. до 1891. године пролазио кроз тешку душевну кризу, а збирке из тог раздобља су му преплављене су самоубилачким очајем) и мексичког песника Мануела Акуње.


4. Исур

Прича Исур је била инспирисана у то време свежом Дарвиновом теоријом, али Леополдо Лугонес насупрот теорији еволуције поставља регресивну теорију, по којој су мајмуни заостали и дегенерисани људи, па тако главни лик у причи, истраживач који приповеда у првом лицу, жели да докаже своју теорију да су мајмуни одбили говор или да су били приморани да престану га употребљавају, па да су због тога извршили интелектуално самоубиство, те зато покушава свог шимпанзу да научи да прича.
Истраживач, у експерименту који траје годинама, шимпанзу Исура учи говору помоћу различитих метода: развлачи му усне штипаљкама; тера га да опонаша померање усана; употребљава систем удруживања самогласника са храном, да би га напослетку, када пропадне покушај да га натера да говори на силу, пребио без милости.
Завршница приче је двосмислена, па остаје отворено да ли је у питању Исурово постепено лудило, које је изазвано његовим превеликим умним оптерећењем, као и симптомима менингитиса, или је реч о постепеном лудилу усамљеног и опседнутог истраживача, који у то такво стање запада због вишегодишње раздражљивости, нервног растројства, изопачености духа или пак "научне" спознаје о судбини угњетаване расе мајмуна?
Иначе, идеја да ћутање мајмуна представља њихову ћудљиву нарав, или да је таква била у прошлости, припада Декарту.
Хорхе Луис Борхес је у збирци Cuentistas y pintores argentinos/seleccion y prologos Jorge Luis Borges (1985), за коју је радио избор прича и предговоре, рекао да Лугонесова прича Исур представља прву фантастичну причу у аргентинској књижевности, као и једну од две најбоље приче које је та књижевност изнедрила, а сама прича је доживела част да отвори збирку коју је он приредио.
Иста та збирка, под називом Изабране аргентинске приповетке/избор и предговори Хорхе Луис Борхес, је у издању Српске књижевне задруге објављена и код нас, средином деведесетих година прошлог века.
Превод приче Исур од стране Ане Марковић се донекле разликује од превода Ђурђине и Филипа Матића, који су превели збирку Изабране аргентинске приповетке.
Иако превод докторке Марковић у појединим деловима приче лепше паше од њиховог, ипак сматрам да су Матићи својим превођењем боље описали душевна стања главног јунака и његовог мајмуна, те да је захваљујући томе целокупна атмосфера приче у њиховом преводу квалитетније представљена.




5. Огњена киша (Сећања духа једног покојника из Гоморе)

24. и 25. пасус 19. поглавља Прве књиге Постања гласе:
Тада пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња,
И затр оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски.

Ови пасуси су били полазна тачка на основу које је Лугонес, користећи своју машту, написао причу Огњена киша, у којој нам приповедач, хедониста и робовласник, даје увид у катаклизмично дешавање које је погодило његов град Гомор.
У самој причи је добро разрађен приповедачев однос према катаклизми, у коме он ниједног тренутка не помисли да катастрофа представља гнев Божији, већ са терасе, без икаквог кајања за распусним животом пуним блудничења, оргијања и пијанчења, посматра град по коме пада огњена киша; или пак сакривен у подруму и потпуно несвестан моралне димензије кише од огња и сумпора, размишља и плаче ужаснут од страха због наступајуће смрти.
Овековечена је и непоправљивост грешника Гоморе, који након првог престанка ватрене кише одмах започињу са слављем, па накарадно парадирају по улицама града, да би исте вечери приредили ноћ прослава на којој праве баханалије, и тако прослављајући - они не преиспитују своје животе и не помишљају на одрицање од сопственог блуда и духовног посрнућа.
Лугонес је у причи Огњена киша одлично приказао последице катаклизме.
Описи су тако добро урађени, да читалац јасно може да види страдање блудника из Гоморе, који захваћени ватреном кишом горе по улицама и попаљеним пољима, док им испред спаљених кућа, претворених у гомиле рушевина, стоји сагорело дрвеће са угљенисаним крошњама.
Читалац може и јасно да чује непрестане вапаје и болне урлике развратника, као и рику опечених звери, које у потрази за водом долазе из спржене пустиње до спаљеног Гомора.
Такође, читалац може и јасно да осети смрад града Гомор претвореног у леш, што се манифестује кроз неописив воњ мокраће и сумпора који се шири и појачава, те кроз ужасну врелину која суши ваздух и тера грешнике на бљување крви.
Дефинитивно, прича Огњена киша има врхунски потенцијал за филмски спектакл.


6. Кип од соли

Могло би се рећи да из приче Огњена киша произилази прича Кип од соли, која је инспирисана 26. пасусом 19. поглавља Прве књиге Постања, који гласи:
Али жена Лотова беше се обазрела идући за њим, и поста слан камен.
Сматра се да је Питагора увео аксиом да се на растанку не ваља окретати, и то се тумачи или као сујеверје или као психолошки феномен, а Лотова жена је претворена у статуу од соли зато што се оглушила о наредбу коју је Бог издао њеној породици.
Божија наредба је била да се приликом изласка из града Содом никако не окрећу за собом, што је упркос томе Лотова жена учинила, па је видела нешто што је људима забрањено да виде, те је због тога била кажњена.
Главни јунак приче Кип од соли је хришћански монах, аскета и пустињак Сосистрат, који доживљава светост након тридесет година живота у пећини, одрицања, тишине и столпничке молитве на стубу.
Међутим, Ђаво не мирује и не мири са тиме.
Пошто се наврши педесет година од Сосистратовог пустињског живота, у његову пећину стигне ходочасник, који му исприча да је у пустињи видео спаљене градове, као и окамењену Лотову жену, за коју тврди да је још увек жива, па предлаже да монах изврши њено крштење, да би је тим чином ослободио од вечне осуде.
После тога путник нестане без поздрава, а Сосистрат се бори са неспокојем и дилемом о милосрдном ослобађању мука душе Лотове жене утамничене у слани камен, да би на крају насео на ђавоље искушење и пошао ка уништеним градовима, иза којих проналази своју судбину, обележену знатижељом, која пркоси самом Богу:
Знајте само да се, када је света водица пала на кип, со полако истопила, и пред очима пустињака указала се жена, бескрајно стара, умотана у ужасне дроњке, пепељасто бледа, сувоњава и уздрхтала, вишевековна.
Лугонес у делу приче у ком описује стање пробуђене Лотове жене користи мартинизам (учење Сен-Мартена, раширено у масонским круговима, по коме због пада човек постаје затвореник на овој планети, па му душа губи контакт са бивством и тоне у мрачни сан успаваног света), јер је Лотовој жени било кажњено не само тело које је претворено у слани кип, већ и душа која је вековима патила спавајући кошмарним сном, тамним попут гроба, падајући у таму свог унутрашњег света.
Такође, јако интересантна ствар је и наговештај могућности да је монах Сосистрат реинкарнација самог Лота, што проистиче из теозофског учења које прихвата реинкарнацију.
У причи Кип од соли се помиње и манастир Светог Саве, који се налази у сред пустиње између Витлејема и Мртвог мора, а који је подигнут 485 године, од стране Светог Саве Освећеног.
Невезано за саму причу, али је занимљиво да је према предању Свети Сава Освећени оставио завештање да се његово жезло, после његове смрти, преда архијереју царског рода и истог имена кад буде дошао у манастир.
Када је Раско Немањић/Свети Сава први пут 1229. године посетио тај манастир, завештање је испуњено (уз наводно чудо које се два пута поновило), и њему је припало жезло Светог Саве Освећеног.
Касније су србски монаси више од 100 година управљали тим манастиром, па су у њему саградили кулу и црквицу.




7. Коњи Абдере

Лугонес је за причу Коњи Абдере пронашао инспирацију у старогрчком миту о једном од дванаест Хераклеових подвига.
Наиме, у Тракији је владао полудели краљ Диомед, који је своја четири коња који су се звали Подарг, Лампон, Ксант и Ден хранио људским месом.
Херакле је од краља Еуристеја добио задатак да украде Диомедове коње, што је и урадио уз помоћ свог пријатеља Абдера, тако што је покидао гвоздене ланце којима су коњи били привезани.
При укрцавању на лађу, појавио се Диомед, и док се Херкул борио са њиме, коњи су појели Абдера који је требало да их причува док траје борба.
За освету, Херкул је нахранио коње Диомедом, и по једној верзији их је пустио да лутају Пелопонезом јер су постали мирни.
У част свог пријатеља Абдера, на месту његове погибије је основао је град Абдеру.
Управо је град Абдера поприште Лугонесове приче, и у њој се сви становници, од првог до последњег, не само баве коњима, већ су коњима опседнути: обожавају их, дају им људска имена, позивају за исту трпезу, осликавају им јасла фрескама, на коњском гробљу им подижу скупоцене споменике, а најлепши храм у Абдери су посветили Ариону, божанском коњу.
Хуманизација и покушај цивилизовања коња кроз удовољавање њиховим бахатим прохтевима доводи до суманутих ситуација у којима једна кобила извлачи огледало из газдине спаваће собе и захтева да буде постављено у њене јасле; један коњ скапава од љубави за једном удатом женом; коњи желе да се хране рибом и конопљом чије плантаже пустоше, а затим почињу све чешће да убијају своју ждребад и све више да одбијају послушност људима.
Побуна коња против људи виси у ваздуху, па једне ноћи помахнитали коњи започињу бестијални поход у коме пљачкају, убијају и похотно силују своје некадашње господаре.
Али, кад се учини да људима Абдере нема спаса и да је њихова потпуна пропаст неминовна - појављује се супер херој старог света, огрнут у непробојну кожу Немејског лава, чија застрашујућа појава натера коње у панично бекство, а људе баци у застрашујући очај, све док не схвате да је у питању оснивач Абдере, божански Херакле, њихов спаситељ.
Не бих се сложио са докторком Марковић која у свом поговору каже да прича Коњи Абдере нема јак фантастичан ефекат, јер Хераклеова интервенција не изазива неверицу код становника града.
Оно што је врло битно: у причи Коњи Абдере главни "јунаци" нису људи из Абдере, већ коњи из Абдере, и они су хуманизовани и цивилизовани до те мере да се понашају скоро попут људи, па имајући то у виду може се протумачити да Хераклеова појава на крају приче изазива неверицу (а затим и страх) управо код коња, који се укочени од страха ослањују и пропињу једни на друге, издижући своје вратове у правцу из кога се појављује Херакле.




8. Чудо Светог Вилфреда

Ово је прича у којој се мешају историјско и митолошко, а временски је смештена пред сам крај првог крсташког похода, нешто мање од месец дана пре пада Јерусалима у руке крсташа.
Међутим, радња се не дешава у Јерусалиму, већ прати Вилфреда од Хоенштајна, једног од четворице витезова који су по наредби Годфрида Бујонског послати да одјашу до луке града Јафе, и да тамо припазе на тек пристигле бродове ђеновљанске флоте, која носи опсадне машине за одсудни напад на Јерусалим.
Пре кретања у крсташки рат је живот младог витеза био испуњеним грехом због почињеног убиства супруге, али и чудом, пошто се љиљан одсечен са њеног гроба претворио у бојни шлем, који он носи на глави.
Љиљан као симбол се налази и на Вилфредовом штиту, а симболика љиљана се везује за Марију, Исусову мајку.
Судбински Вилфред од Хоенштајна пролази слично као Исус; заробљен је од стране Сарацена, и доведен је у тврђаву Јафе, у којој га заповедник Абу Џезар осуђује на смрт разапињањем.
Након витезове смрти, његова десна шака бива одсечена приликом скидања са крста и остаје на пречаги распећа, па од тог тренутка прича добија карактер хришћанског мита, у коме се, између осталог, обистињује предсказање Вилфреда од Хоенштајна дато Абу Џезару пре разапињања...
У причи се помињу многе историјске личности, као и ликови из јеврејских предања, али њихово спомињање не доприноси динамици приче, већ даје приповедању на веродостојности, док пејсажи ужарене суве пустиње, пресушених извора и бунара, јудејских брда, као и равнице Шарон прекривене цвећем, дају причи на живописности.

Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.910
  • Homo Superior
9. Драгуљи патње

Редовница, припадница реда Светог срца, жели горњи део бискупове одеће за служење мисе да извезе и украси драгим камењем, које би симболизовало страдало тело Исусово.
Да би завршила своје дело недостаје јој драгуљ карбункул, којим би на бискуповој одећи обележила место Светог срца, реда коме је била посвећена.
Након што се трагање за тим драгим каменом заврши неуспешно, редовница одлучује да понуди Господу сву своју крв из тела у замену за тајанствени тамноцрвени драгуљ, који би био награда за њену жртву...
Како сам већ приметио, Лугонес је у својим причама волео да се поиграва и да изокреће одређене прихваћене ствари (као што је у причи Црно огледало обрнуо теозофски и спиритистички концепт порицања пакла, или као што је у причи Исур уместо теорије еволуције користио регресивну теорију), али прича Драгуљи патње представља посебан и веома редак случај, са којим се први пут срећем како у жанровској, тако и у књижевности уопште.
Наиме: познат, прихваћен и устаљен поступак представља продаја душе Ђаволу, али овде је Лугонес заротирао тај чин за 180 степени, па редовница продаје душу хришћанском Богу у замену за драги камен.
Упоређивањем узрока који у књижевности доводе до склапања нагодбе са Ђаволом, попут богатства, моћи, знања, младости и здравља у нпр. Фаусту, или пак драгуља који као узрок у причи Драгуљи патње доводи редовницу до склапања погодбе са Богом, те упоређивањем самих последица нагодби са Ђаволом/Богом који као своје крајње исходиште имају губитак душе/смрт, долази се до закључка да су продаја душе Ђаволу и продаја душе хришћанском Господу - апсолутно иста ствар (односно један те исти ђаво).
Прича Драгуљи патње је препуна хришћанско/римокатоличког симболизма и мистике: од симбола љиљана и спомињања мистичарке Свете Терезе, као и стигматичарке и визионарке сестре Емерик; до симболички приказаног тела старадалог Исуса помоћу драгог камења, као и невидљивог голуба који представља симбол Духа Светога (али и Семирамидиног симбола), и који се може посматрати као извршалац погодбе што узима душу редовнице у замену за драгуљ.
Обзиром да у антологији Фантастичне приче нису приказане године у којима су писане приче које се нису нашле у Лугонесовим збиркама, већ су објављиване по часописима и новинама, могу да претпоставим да прича Драгуљи патње датира из његовог најкаснијег периода, у коме је потпуно окренут католичанству.
Неко ће у овој Лугонесовој причи видети само исказану љубав редовнице према хришћанском Богу, али мени прича Драгуљи патње разголићује хришћански фанатизам, који је највише изражен у редовима који функционишу под окриљем Свете столице.
Ред, или боље речено култ Светог срца, односно Светог срца Исусовог и непорочног срца Маријиног, који се спомиње у причи Драгуљи патње је везан за папску калуђерицу Марију Маргарету Алакок која је живела у 17. веку.
Култ Светог срца се одржао до данас, и њега подржавају језуити, а папе су покровитељи тог култа, док срце као симбол има своје далеке и дубоке окултне корене, па се тако помиње као један од Семирамидиних симбола, затим се доводи у везу са наводном нордијском Мајком земље, Мајком расе, чудом љубави нордијске Мајке душе, од које порекло воде срца која се виде на језуитским приказима "девице" Марије.
Управо у западном хришћанству/римокатолицизму, срце ужива култни статус, па тако наводно "Свето срце" представља нераскидив део "духовности" западног хришћанства/римокатолицизма.


10. Рогата жаба

Прича Рогата жаба је заснована на веровању да убијену крастачу ваља спалити, јер у супротном - она васкрсава и свети се свом убици тако што му одузима живот.
У овој причи осмогодишњак из обљести убија једну такву жабу, па се тиме похвали својој служавки и покаже јој мртву крастачу, а она њему и његовој сестри, док спаљује жабу, прича руралну легенду о сину своје покојне пријатељице који је убио крастачу док је у шуми секао дрва, али када се са мајком вратио да спали жабље остатке - мртве крастаче тамо више није било...


11. Душице

Старачко традиционано предање о настанку и појави птичица које се називају душице носи у себи потресну причу о сушним годинама, сиромаштву, глади, болести, смрти, као и пријатељству двоје петогодишње деце од којих једно умире а друго, због неприхватања тог чина, нестаје пред очима потраге усред бела дана...


12. Откриће кружнице

У установи за оне с' ума сишавше је смештен некадашњи геометар, који је полудео након размишљања о математичкој природи линије и открића да она нема друге границе осим сопствене, те да смрт поништава биће кад оно изгуби концепт кружнице, док у супротном не постоји никакав разлог за умирање.
У жељи да постане бесмртан, он свуда око себе по лудници исцртава кружнице, и за двадесет година није остарео ни најмање.
Трагедију за Клиниа Малабара, како се лудак зове, не представља сам боравак у установи, већ долазак на клинику новог помоћника лекара који не схвата концепт његовог цртања кружница, и то неразумевање резултира кобно по Малабара, али се прича о кружници, уз страх медицинског особља и узнемиреност умоболника, наставља и након његове сахране...


13. Коначни

Лудак у врту менталне институције излаже свој случај, у који је уплетен Коначни, који га једне ноћи, у време док је умоболник још увек био здрав, посећује у његовој кући.
Тада се због посете Коначног дешава силажење са ума, пропраћено вриштањем без гласа, претвореног у огромни, црни крик, из огромних, црних уста...и свако даље причање о Коначном призива Коначног, чија сена сврати и до луднице...
Лугонес у краткој причи Коначни даје мали омаж Бениту Перезу Галдосу, једном од највећих шпанских писаца, чији роман лудак чита у фаталној ноћи, пре него што га посети Коначни.
Писац не наводи име Галдосовог романа, али могу да претпоставим да је у питању психолошки роман Назарен, објављен 1895. године, који припада духовном циклусу савремених шпанских остварења.
Као и у причи Откриће кружнице, и овде се апострофира неетичност лекара из луднице, који се смеју причама и судбинама болесника.


14. Покојник

Радња приче Покојник се дешава у неком селу, у коме се обрео лудак, који себе не сматра лудим већ тридесет година мртвим, па од свих осталих захтева да га сматрају покојником.
Његов захтев наилази на одбијање, па се ни мртав, ни жив, лудак суочава са неверицом околине о сопственој смрти, те зато мимо своје жеље и воље не умире, и једино што му преостаје је да преклиње дошљаке и пролазнике, у нади да ће неко од њих да га сматра мртвацем.
Ни жив, ни мртав, лудак у исповести отркива своју злокобну судбину која му је подарила стање неживота и непостојања, као и жудњу за ништавилом јер већ тридесет година не може да заспи, а то покушава лежећи између четири свеће, или прекривајући главу земљом.
Расплет приче је веома језив, јер у село коначно наиђу људи који помисле да је лудак што за себе тврди да је мртав - заиста мртав....


15. Ипалија

Ипалија представља причу која потврђује изреку да је женска лепота истовремено и дар и проклетство.
Стари рођак приповедача ове приче проналази изгубљену малу Ипалију на улици.
Пошто је усваја, даје јој је најбоље могуће образовање, па она са шеснаест година постаје права госпођица, врсне лепоте.
Међутим, Ипалију њена лепота води у плаховитост, надменост, гордост и представља окидач за лудило.
Заљубљена у саму себе и скроз осамљена, дане проводи у подруму, пред једним зидом, коју за њу постаје попут огледала.
Како лудило напредује, тако Ипалија постаје све више као сабласт, да би на крају потпуно избледела и умрела, али на зиду у подруму остаје њен живи и топли обрис...


16. Луиса Фраскати

Телеграфиста који ради у ноћној смени на путу ка послу сретне девојку велике лепоте, али сабласно бледе боје коже.
Њихови сусрети у пролазу се настављају, па се он заљубљује.
Једини услов који му девојка поставља приликом позива да сврати код ње је да никада не упали светло у њеном присуству...
Прича Луиса Фраскати је од свог почетка, па скоро до самог краја једна лепа, нежна и романтична прича, да би тада све хладне, мрачне и сабласне назнаке, које се кроз њу провлаче, добиле пун смисао аветињске, уклете љубави.


17. Идеја смрти

Ова прича јесте мрачна и опасана суморном атмосфером смрти, која лебди изнад постеље у којој лежи један од протагониста, али је на свом крају нејасна.
У њој се два пријатеља старају о трећем, који је прво банкротирао, да би се након тога, истог дана када му је умрела жена, разболео.
Стање му се погоршава, принуђен је да узима лек на бази опијума, а понашање малог кућног пса старатељима буди сумњу, која иде на руку гласинама да је њихов пријатељ одговоран за смрт своје жене...


18. Лептир?

Прича у причи о двоје рођака и њиховој заљубљености, а затим раздвојености, где девојка даје обећање да ће свог рођака, у случају да је заборави, подсетити да није престала да га воли...
Оваква инцестуозна љубав нема леп и срећан завршетак, па момак постаје ловац на лептире и улови лептира непознате врсте, који прободен чиодом кроз тело одбија да умре, док девојка копни у Паризу, болује од меланхолије, сања о Аргентини, ћути и бледи до непрепознатљивости, те на крају умире, са маленим црвеним траговима убода на грудима и леђима...
Иначе, Лептир? је прва објављена прича Леополда Лугонеса.


19. Алабастарска чаша

Наредне три приче, Алабастарска чаша, Очи краљице и Нуралакамар су повезане, тако што Очи краљице представљају директан наставак Алабастарске чаше, док се Нуралкамар такође налази у извесној вези са њима.
Оно што је заједничко за све три приче је то што је у њима приповедач сам фикционални Лугонес; приче су смештене у Буенос Ајрес; у њима се појављује тајанствена Египћанка Шаит Атор, а мотиви египатске и оријенталне магије, као и езотерије су у њима присутни.
Ове три приче су зрелије и написане су префињенијим стилом, јер су настале скоро 20 година након прве збирке.
Са циљем да ствари буду јасније, послужићу се мало више препричавањем, зато што су ове приче су замршеније од осталих
Египат је био извориште са кога су се напајала разноразна езотеријска и мистеријска учења, која су покушавала да за своје виђење херметизма упориште нађу у древној науци и митологији везаној за египатска божанства, па су зато тумачећи свете текстове и хијероглифе улазили дубље или у окултне египатске тајне магијске ритуале и езотерију, или у гностицизам.
Са друге стране, такође су писцима и уметницима египатске пирамиде и храмови били надахнуће.
Лугонес, као припадник херметичарских кругова и као писац, повезује и једно и друго.
У причи Алабастарска чаша, Шкот Ричард Нил Скинер треба у Буенос Ајресу да одржи предавање на тему древне египатске магије.
Приповедачу је Нила препоручио његов пријатељ Канингхем, па се њих двојица упознају пре заказаног предавања, и тада Нил прича своје доживљаје из Египта, где је прво спасао свог помоћника Мустафу, а затим је са њим обишао гробницу краљице Хатшепсут, која је ослободила Египат владавине Хиксоса.
Боравећи у њеној гробници и изучавајући хијероглифе, осетио је усхићење и љубав, да би после сазнао да су два истраживача њеног гроба извршила самоубиство.
Након тога је учествовао у експедицији лорда Карнарвона, која је пронашла погребну одају са Тутанкамоновим саркофагом, а самим тим је био и сведок Карнарвонове трагичне судбине, јер су се на улазу у пијуцима оскрнављену гробницу налазиле две затворене алабастарске чаше.
Кад је лорд Карнарвон отворио једну алабастарску чашу, тад се гробницом раширио три миленијума стар мирис парфема ширећи хладноћу која јежи кожу.
Карнарвон забија нос у чашу да би што боље удахнуо древни мирис, а када Нил покушава то исто да уради, бива спречен од стране једног Египћанина, уз речи упозорења да је то парфем смрти.
На изласку из гробнице се и лорд Карнарвон и Нил разбољевају, приписујући болест пустињској хладноћи, док Мустафа добро зна да ће Карнарвон ускоро да умре, што се заиста и дешава.
На самом крају Ниловог излагања, и на крају приче Алабастарска чаша, кроз хотелски хол пролази женска особа иза које остаје траг парфема, за који он каже да је то парфем смрти.
Жена се среће са са још једним Шкотом, Франсисом Гатријем, од кога Нил и приповедач сазнају да је у питању тајанствена Египћанка, о којој колају гласине да су се два мушкарца због ње убила.
Прича Алабастарска чаша је инспирисана смрћу лорда Карнарвона и проклетством фараона Тутанкамона, тако да је настала 1923. године, управо након Карнарвонове смрти.
У причи је присутно упозорење да се гробнице не скрнаве јер ће тиме узнемирити чувари улаза, на основу чега Лугонес, мешајући историјске и псеудоисторијске чињенице и дајући својој машти на вољу, одбацује званичну причу о смрти лорда Карнарвона.
Наиме, службена верзија гласи да је Карнарвон умрео тако што је порезао рану на месту уједа комарца, па је тиме изазвао затрованост крви.
Међутим, Лугонес на већ постојећу причу о проклетству фараона које је наводно проузроковало смрт лорда Карнарвона, као и на мистерију која је настала тако што је у тренутку Карнарвонове смрти необјашњиво нестало струје у целом Египту, надовезује своју верзију по којој је смрт лорда Карнарвона настала не као последица уједа комарца и тровања крви, већ као резултат деловања парфема смрти из алабастарске чаше, за који се сујеверно верује да није ништа друго до материјални дух, вечно будни чувар улаза и осветник који кажњава скрнавитеље фараоновог вечитог спокоја.
У причи Алабастарска чаша су јако упечатљиви и описи гробница, али се у том сегменту издваја фасцинантни тескобни амбијент кроз који истраживачи пролазе тунелима који воде до погребних одаја:
Ко то никад није радио не може да схвати шта значи провлачити се, у великој мери пипкајући у мраку, дугачким подземним ходницима где устајали ваздух стар више векова, неприметна прашина и паклена топлота појачавају неподношљиво гушење до нивоа самртних мука.
Рекло би се, да када се завучете у гробну ископину, носите на плећима читаву тежину злокобне планине коју сте видели на улазу, која као да се спушта у виду густог пешчаног покривача на гробнице, укопане под бескрајном пустоши Долине краљева.

Оно што бих још издвојио из приче Алабастарска чаша је спомињање тројице Шкота.
Ричард Нил Скинер и Франсис Гатри су измаштани ликови, али се у причи помиње и историјска личност Роберт Бонтин Канингхем Грејем, који је умрео у Буенос Ајресу.
Битна ствар везана за њега је да је био борац за независност Шкотске, а касније и један од оснивача, као и први председник Шкотске националне странке, па се уз Вилијема Волeса, Роберта Барнса и Џон Лоџи Бердса сматра једним од најзначајних Шкотланђана.
Лугонес и Канингхем су били пријатељи, па је он вероватно због тога имао наклоност и симпатије према Шкотима, а антипатије према Енглезима, који су 1806. и 1807. године покушали инвазијама да освоје тадашње поткраљевство Рио де ла Плату, које су сачињавали садашња Аргентина, Боливија, Парагвај и Уругвај, са главним градом Буенос Ајресом, али су се њихови покушаји завршили неуспешно, капитулацијом.


20. Очи краљице

Прича Очи краљице започиње трагичном новинском вешћу о изненандој смрти Ричарда Нила Скинера услед изненадне болести, али приповедач зна да се ради о самоубиству, јер се Нил зближио и упустио у романсу са тајанственом Египћанком.
Његову сумњу продубљује и Гатријева прича да је пре Ниловог самоубиства добио од њега писмо, у коме је захтевао да се његова пријатељица поштеди малтретирања у случају да се њему деси нека несрећа.
Зато приповедач одлучује да након Нилове сахране посети комесара и да га обавести о могућој умешаности Египћанке у тај случај.
Међутим, одустаје од тога, јер на Ниловој сахрани упознаје Египћанина Мансурбега, тутора тајанствене жене, који га позове код њих у кућу да му исприча тајну своје штићенице Шаит Атор, Господарице Погледа.
Приповедач прихвата позив, па од Мансурбега прво сазнаје да њих двоје бораве у Буенос Ајресу због његовог посла са драгуљима, а затим га Египћанин упознаје са њеном животном причом.
Шаит Атор је рођена у породици из династичке фараонске лозе, и за њу се након рођења, упоређивањем хороскопа, испоставило да је реинкарнација краљице Хатшепсут, јер се душе мртвих поново рађају кад прође три или три и по хиљаде година.
Као реинкарнација краљице Хатшепсут, Шаит Атор представља наду за новоуспостављену египатску краљевину, али је такође реинкарнацијом стекла моћ проклетсва коју поседује у својим очима, па такав дар за њу представља несрећу, јер је са петнаест година остала удовица, зато што јој се муж убио када је пристала да га погледа.
Менсурбегово излагање такође доноси објашњења појединих ситуација које су поменуте у причи Алабастарска чаша, па тако приповедач сазнаје да је веза између Шаит Атор и Ричарда Нила Скинера била записана у звездама, а успостављена је оног часа када је Нил ушао у гробницу краљице Хатшепсут (у којој је осетио усхићење и љубав).
У Алабастарској чаши је исто тако споменуто да су два истраживача гроба краљице Хатшепсут извршила самоубиство, као и да су се два мушкарца убила због Шаит Атор.
Разрешење тих самоубистава је и језиво и бизарно, јер је реч о двојици једних те истих људи, Енглеза истраживача, који су се прво удварали Шаит Атор, након чега су вођени похлепом оскрнавили погребну одају краљице Хатшепсут, где су пронашли огледало у коме је краљица, користећи магију, сачувала свој лик и фатални поглед, који је скрнавитеље натерао на самоубиства.
Такође је објашњено и порекло наводног парфема смрти на Шаит Атор, што је појашњено историјским чињеницама о трговачкој експедицији краљице Хатшепсут у Земљу арома (тобожњу старовековну афричку државу Пунт, којој историчари не знају тачну локацију), из које је донела дивље смокве (али и тамјан, смирну и злато...), након чега је у Египту поново започела ера светих мириса, тако да је Хатшепсут измисла парфем назван мирис лепоте, који користи Шаит Атор, а који је својим мирисом био најсличнији парфему смрти.
Приповедач је подозрив према Мансурбеговим причама, али његова сумњичавост наједном нестаје и он постаје скроз опчињен када угледа грациозну појаву Шаит Атор, обучену у зелену тунику, те обећа да неће ићи комесару, а заузврат од Мансурбега на поклон добије огледало краљице Хатшепсут, у коме више нема магијских моћи, али које изазива вртоглавицу, ако се у њега мало дуже гледа...
Прича Очи краљице има пар врло занимљивих детаља, али бих нагласио да она може бити нејасна онима који не разумеју концепт реинкарнације, јер је он најбитнији за схватање ове приче.
Наиме, у њој се помиње древно масонско братсво из фараонског Мемфиса, чија ложа је открила да се пол не мења када се особа реинкарнира.
Такав принцип полне реинкарнације према коме се пол не мења када се особа поново рађа, односно према коме се једном рођен као мушко реинкарнира увек као мушко, и да се једном рођена као женско реинкарнира увек као женско је логичан и исправан принцип, али није општеприхваћен.
Исто тако је у причи Очи краљице речено да се особа реинкарнира са сличном или допуњеном судбином од оне из претходног живота.
Такво схватање реинкарнације је прихваћено и у теозофији, као и код француских спиритиста (док англосаксонска спиритистичка струја одбацује реинкарнацију), и оно исказује прогресивизам да душа стално напредује, исправно одбацујући изворно индијска тумачења реинкарнације, по којима не постоји могућност усавршавања душе, и у којима постоји могућност животињских реинкарнација тј. реинкарнација човека у животињу.
Лугонес је у причи Очи краљице користио полни и прогресивни принцип реинкарнације, који је поткрепио коришћењем древне астрологије и упоредних хороскопа, док је на изузетан начин, кроз опис стицања моћи проклетства коју Шаит Атор има у очима, приказао симболизам очију који игра огромну улогу у мистеријским учењима, а са примером огледала краљице Хатшепсут је одлично апсолвирао праксу египатске магије на делу.
Такође, прича се дотиче и друштвено-политичких прилика везаних за Египат тог доба (Египат је 1922. године постао независан), као и за блиски исток, а поменуто је да су и поред мржње Араба према Јеврејима, једни са другима у сродству преко богиње Секмет.


21. Нуралкамар

У Буенос Ајресу је заказана изложба скупоценог древног накита, чији је излагач Алберти, пензионисани француски капетан арабског порекла, који је службовао на сиријској граници.
Он нестаје након што узме аванс за накит, али приповедачу остаје његова прича.
Алберти је припадао племену које је себе сматрало најчистијом расом на свету, и које је попут Египћана мислило да се на сваких три хиљаде година дешавају реинкарнације.
Због тога је у његовом племену постојао обичај да деца на свој први рођендан покажу одређену склоност, из које се закључивало шта су била у претходном животу, а његова наклоност је била према минђушама мајке, што је указивало да је у свом прошлом животу био драгуљар.
Он је такође био водич и члан посаде у једном од два француска извиђачка авиона, која су надлетала и неуспешно фотографисала остатке тридесет векова старог града краљице од Сабе, коме се није могло прићи копненим путем, зато што је сакривен у неприступачној пустињи.
Алберти је за тај древни град знао од раније, јер је једном у њега стигао подземним коритом, у које се улазило преко бунара у оази, када се ниво воде смањи на млад Месец.
У граду краљице од Сабе је тада покупио осамдесет два комада накита, које је донео на изложбу да их прода, не би ли племенском емиру платио мираз за његову ћерку Нуралкамар, у коју је био заљубљен.
Приповедач се заинтересује за једну изложбену наруквицу, која на себи има три изрезбарена листа бршљена и угравиран Соломонов печат, и на којој се могао видети отисак палца који је представљао жиг драгуљара.
Након провере отиска дактилоскопском методом дон Хуана Вусетића, испоставља се да је отисак палца који се налази на наруквици истоветан отиску капетана Албертија, што упућује да је он реинкарнација драгуљара који је направио ту древну наруквицу.
Међутим, то није једино изненађење, па се прича Нуралкамар завршава тако што се у току ноћи дешава крађа, те из витрине нестаје баш та наруквица и бива замењена другом, а очевидац каже да је видео тамнопуту и врло лепу жену у зеленој хаљини...
Иако у причи Нуралкамар то није објашњено, опис тамнопуте и врло лепе жене у зеленој хаљини је опис који одговара Шаит Атор.
Поставља се питање зашто она, од свих комада накита, краде баш наруквицу која на себи има угравиран Соломонов печат?
У причи Очи краљице је казано да је Шаит Атор реинкарнирана Хатшепсут, па зато као и све египатске краљице она мора да носи одређени накит да би се заштитила од злих сила, а у тај накит спадају и наруквице.
Међутим, то су наруквице од пет драгих камена, а Албертијев накит уопште не садржи драго камење.
О чему је онда реч?
По мом мишљењу,  имајући у виду у ком времену је наговештено, у питању је нешто фантастично.
Наиме, Лугонес даје одређене назнаке да су краљица од Сабе и краљица Хатшепсут у ствари једна те иста особа, и то много пре првих теорија које су се о томе појавиле.
Први заступник те теорије је био Имануел Великовски, који је тврдњу да су краљица Хатшепсут и краљица од Сабе једна те иста жена обелоданио у својој књизи Ages in Chaos, објављеној 1952. године, а у новије време такву теорију заступају шкотски и аустралијски историчари Емет Свини и Демијан Маки.
Према таквим теоријама, легендарна библијска прича о посети краљице од Сабе краљу Соломону би био извештај о посети владарке једне земље владару суседне државе, као и да је име краљице од Сабе погрешно протумачено, те да је у питању краљица Хатшепсут, јер за краљицу од Сабе нико више, након њеног наводног боравка код краља Соломона, није чуо.
По њима је експедиција краљице Хатшепсут у Пунт (Земљу арома) у ствари била експедиција у Јерусалим, код краља Соломона.
Та тврдња се поткрепљује тиме што нико од историчара не зна тачан положај наводне државе Пунт, док египатски натписи говоре да се Пунт пре налази у Палестини него у Африци.
Слични наговештаји су се могли наћи код јеванђељисте Матије који спомиње краљицу југа која долази код краља Соломона, затим у књизи пророка Данила који каже да се одредница југ користи да се означи владавина над Египтом и Етиопијом, док историчар Јосиф Флавије, у делу Јеврејске старине, каже да је краљица Египта и Етипије дошла у Јерусалим кад је чула за Соломонове врлине и разборитости. Проблем који се јавља са тумачењем да је краљица Хатшепсут посетила краља Соломона је хронологија, јер је она по званичним историјским подацима живела 500 година пре њега, али службена историјска хронологија је пуна рупа, за које су масони (херметичари, теозофи) којима је Лугонес припадао очигледно знали.
У причи Нуралкамар се налази и истоимена поема/касида, која је занимљива из два разлога.
Прво, Лугонес је тако спојио своју прозу са својом поезијом и показао да је и одличан песник.
Друго, Лугонесова поема/касида Нуралкамар, која описује љубав мушкарца према жени, односно Албертија према Нуралкамар, се може посматрати као посвета библијској Песми над песмама, коју херметички кругови веома поштују, и која по таквим тумачењима описује искрену љубав мушкарца према жени, односно љубав краља Соломона према Суламки, за коју исти кругови верују да је у питању краљица од Сабе.
У вези са тим, Лугонес је такође у својој причи истакао: Суламка је настала од краљице од Сабе, и то би значило да и по њему, као херметичару, Песма над песмама описује љубав Соломона према краљици од Сабе, која се десила у току њене наводне посете Јерусалиму.
Ту лежи и одговор зашто Шаит Атор краде баш наруквицу са угравираним печатом краља Соломона.
Наиме, ако би краљица од Сабе и краљица Хатшепсут биле једна те иста особа, онда је јасно да Шаит Атор, као реинкарнирана Хатшепсут, краде баш наруквицу са угравираним печатом краља Соломона, своје љубави из претходног живота.
Такође, у причи Нуралкамар Лугонес кроз наговештај да је Алберти реинкарнација древног драгуљара користи, као и у причи Очи краљице, полни и прогресивни принцип реинкарнације.
Исто тако, у причи Нуралкамар се помиње и дон Хуан Вусетић, као и његова дактилоскопска метода идентификације помоћу отисака прстију, и тај детаљ представља научну црту дату овој причи.
Иначе, дон Хуан Вусетић, односно Иван Вучетић је рођен на Хвару, отишао је у Аргентину, и био је један од зачетника дактилоскопије.
Његов систем за класификацију отисака прстију ради идентификације, назван иконофалангометрија је био прихваћен у полицији у Буенос Ајресу, а затим и у целој Јужној Америци.

Т2