Pročitao sam VERTIKALU Predraga Raosa, uvod u novu fazu njegovog stvaralaštva koju je započeo sredinom prve decenije novog milenijuma. U ovom vrlo obimnom romanu, Raos je pokušao da ponovi tematska pa i kompoziciona svojstva romana BRODOLOM KOD THULE, ali nažalost nije uspeo da ih integriše na podjednako uspešan način.
VERTIKALA je previše raspisan logorejičan roman kome bi prijalo i malo skraćenja ali i kudikamo jača integracija elemenata koji su THULU učinili klasikom. Ipak, čini se da je paradoks ovog romana upravo u tome što je u njemu Raos u određenom smislu postao istinski opsednut temama koje su mu u THULI bile književna građa a ovde deluju kao da su osnovni predmet njegovog interesovanja.
Novum kojim se bavi roman jeste “vertikala” odnosno most za lansiranje tovara u kosmos i Raos ga do te mere razrađuje u svojim opisima i detaljno obrazlaže da je sasvim sigurno ovaj roman bio njegov pokušaj da zbilja dokaže validnost takvog metoda putovanja u svemir. “Vertikala” jeste u određenom smislu više od novuma u ovom romanu i više je od lokacije dešavanje u njemu, ali rekao bih da je ona u izvesnom smislu i razlog postojanja ovog romana. Raosovo detaljno bavljenje “Vertikalom” praktično gubi svoju funkciju na nivou celine i samo sebi postaje svrha, čineći da zbog svega toga roman itekako gubi.
Ako tome dodamo da je u ovom romanu, Raos dalje razradio svoju ideju energetski i thnološki pretemeljenog sveta iz THULE, zanimljivo je da je ta vizija u THULI ipak delovala bitno ubedljivije, baš zato što je bila u funkciji priče.
Druga tema je odnos čoveka i Boga, onostranog, duše i kreacije, i to su teme koje Raosa, ovde već u poznim srednjim godinama očigledno opsedaju priblićno koliko i ideja “Vertikale” tako da taj filozofski deo romana, taj deo koji traga za spoznajom nekih dubljih istina na kraju takođe nadilazi svoju funkciju u proznoj celini.
Kada se na sve to doda, Raosov pokušaj da ponovi tu maestralnu kompoziciju iz THULE u kojoj pripovedač ide iz vremena u vreme i iz lika u lika bez nekih agresivnih naznaka, a sve se prepoznaje iz teksta, a to mu ovde ne uspeva, rezultat je roman kome je izmakao visok domet baš zbog toga što se pisac previše zainteresovao za temu, do tačke da je preopteretio i tekst i strukturu.
Kao i u THULI, Raos ovde sabira ogromno bogatstvo ideja, kako u duhovnom i psihološkom tako i u tehničkom pogledu, i VERTIKALA se može posmatrati kao veličanstven promašaj, ali istovremeno ostaje roman koji zbog nemogućnosti da ostvari konzistentan i precizan izraz kliza iz žanra put mejnstrima.
Uprkos tome što pojedine osobine romana prepoznajem kao neuspeh u izgradnji žanrovske strukture, ne bi me začudilo da neko isto to prepozna kao prevazilaženje konvencije.
Otud, VERTIKALA je roman koji ima bolju budućnost kod čitalaca visoke književnosti nego žanra.
