Šta jeste, a šta nije.

[scallop]

Ako na ovom forumu postoji pet osoba koje interesuje, pričaćemo. Ako ne postoji, nećemo. Zadržavam pravo da neke proglasim za bug.

[hidden]

SF?

[scallop]

One and only! Ili je ovo neki drugi forum?

[scallop]

Budući da je prošlo više od 48h, a da nikog ne zanima šta jeste, a šta nije, biće da sam i ja promašio forum. Nemojte vše da se trudite.

[Meho Krljic]

Hajde, hajde, pa zna se kako ovaj forum funkcioniše, nismo ni očekivali poplavu postova koji će reći "Mene zanima!!" Svi čekaju da staviš nekakvu uvodnu tezu pa da se onda uključimo sa svojim mišljenjima... Tako da, udri, Scallope.

[scallop]

Sorry, ali tebe više ne zanima ni pisanje, a ni čitanje.
Dalje, ovde svi imaju odgovore, a niko pitanja. Kad li se pre poturčiše, a kad čalmu stekoše? Prava rasprava je nadmetanje uverenja i argumenata, a ne čitanje liturgije.
Evo, cimam Scordiska nekoliko meseci, a nije u stanju bar da upita: Zašto? Džabe sam se ja sa njim natezao kad me je pritisnuo oko Iliota, pa sam preispitao i njega i sebe do pucanja. Računao sam da kad ima volju da delje, mora da ima volju i da polira. Čitav život sam učio od boljih, a sad se napinjemo da nas ne inficiraju.
Na žalost, malo si mi ti jedan.

[Scordisk]

Ja samo da se javim da meni ništa nije ovde jasno od jutros, ne samo na ovoj temi U svakom slučaju, kad me već pominjete, evo da se javim i da kažem da ne znam za pitanje "zašto", ali ja bih prvo počeo sa pitanjem "šta" tačno? Mislim, šta je tačno tema o kojoj se ovđe raspravlja, pa onda redom nadalje. Hajd, idem sada da faširam neke šnicle, pa se javljam kasnije

[scallop]

Dok faširaš razmišljaj kako se desi da pitaš one koji nemaju odgovor, a ne pitaš one koji imaju. Izbegavanje ili mimoilaženje. Literatura je prilično složen postupak. Za početak, pitanje "šta" je "what" i znači "Ma, nemoj!"

[ridiculus]

Ništa jeste, a sve ostalo nije. Valjda. Možda. Tako nekako...

[neomedjeni]

Meni je trebalo više od 48 časova da primetim ovu temu. Verovatno jer je otvorena u neradnom danu, kada se ne bavim forumašenjem.


Elem, ja za pisanje nisam, ali i dalje s vremena na vreme pokušam da nešto pročitam. Izučavao sam retoriku, ali nisam baš naročito dobar u razgovorima.


Kad se sve sabere i oduzme, možda ja nisam za ovu temu, ali je ova tema kao stvorena za mene. Jerbo je zasad ni o čemu, a ima sve šanse da nastavi u istom pravcu. 

[ridiculus]

Isto. I ja sam primetio temu tek pre 15 minuta.

[Scordisk]

Lako je ridikulu, on je verziran u te kitajske paradoksalne filozofije.... Ja se, međutim, pitam da li lebac da potopim u mleko ili u vodu, al' se ne sećam da sam imao neka druga pitanja na Sagiti (osim radionice, što je tema otvorenog tipa, i svako je pozvan da hrkne odgovor kad god poželi).

Rado bih pratio raspravu o fantastici i literaturi - stare teme su se ubuđale, a i iščitane su - ali nešto mislim da nemam ja tu šta pametno da dodam, niti da se pačam u literanu teoriju, o kojoj blago je reći pojma nemam ništa (a i pribojavam se da će Boban da se šlogira kada vidi koliko pišemo po ovom forumu i maltretiramo nesrećni narod).

[neomedjeni]

i maltretiramo nesrećni narod).

Koji pas?!

[Scordisk]

šalim se, druže neomeđeni, ne pucajte!

[Boban]

Skordisk, prastaro je pravilo da postoje četiri vrste ljudi, pa tako i kombinacije pametni-glupi + vredni-lenji; i u svemu tome najopasniji su glupi+vredni.

[Scordisk]

Hm, hvala što deliš svoju kafansku filozofiju sa mnom, Bobane, ali ne vidim šta bi trebalo da učinim sa ovim umbertoekovskim  biserom mudrosti, osim da se zahvalim, platim račun, otrgnem rukav i popalim s ove teme pre nego što čujem još kakvu kovanicu za okačiti iznad šporeta.

[scallop]

Vaj! Samo da ne ispadne da sam te ja oterao. Sam se teraš. Boban je samo saobraćajac.

[Scordisk]

Vaj! Samo da ne ispadne da sam te ja oterao. Sam se teraš. Boban je samo saobraćajac.

 

Boban je od one vrste saobraćajaca što prvo puste konvoj antalijskih TIRova da masakrira nejač od Dimirovgrada do Subotice, a onda zaustavi lika u jugiću, postroji ga pored puta, prvo ga mrko gleda pola sata dok ovaj nagađa šta je skrivio, je li pojas, je li štop svetlo, pa ga onda tera da radi sklekove u šiblju, da kleči na kukuruzu, pa ga na kraju pusti, i još ne uzme mito.

[scallop]

Mnogo si razmažen. Ja vidim da te niko nije zgazio zbog Freje. Ide u ZS24. Možda drugi naslov, možda dva-tri poteza u partiji šaha. Drrndam se s tobom skoro pola godine, jer sam video nešto, pa mislio da nije za bacanje. Ni Boban ne kaže da ideš, nego da počneš da misliš. Jebiga, šta te košta da misliš. Manje nego dilema leb u mleko ili vodu. Ma, pokvasi ga da može da se razmulja sa mesom. Razmišljao sam ja i oko Palmera, ali ako će da bude kao sa tobom, bolje da odustanem. Jel' može malo mozgić da proradi ili su ti ga vile popile?

[Scordisk]

To je sve lijepo, nego, kakve veze ima sa temom koja se bavi teoriskopraktičnom naučnom fantastikom? ;D

[Ugly MF]

A jel' smem ja nešto da kažem ovde?

[scallop]

Ima, utoliko što se baviš praktično, a fulaš u osnovama.

[scallop]

A jel' smem ja nešto da kažem ovde?

Hajde. Kaži mu šta bi ti crtao, ako si čitao segmente Mrtvog vilajeta.

[Scordisk]

Džizuse. Ne sporium fulanje, samo, to radim na temi koju sam sebi iskopao, pa ne uvrćem ljudima lakat da dođu i čitaju. Nit mislim da je to toliko bitno da se sada o  tome priča, na savim levoj temi. Za kritičke osvrte sam otvoren, al ne ovde, pobogu. Odo, izgoreće mi šnicle

[Ugly MF]

A jel' smem ja nešto da kažem ovde?

Hajde. Kaži mu šta bi ti crtao, ako si čitao segmente Mrtvog vilajeta.

E, jebi ga, nisam, unazad neko vreme se bavio Warhammer 40k ,još poneke audio knjige,
nekim francuskim stripovima i nekim starozavetnim biblijskim tumačenjima.
Jel' treba i to da čitam da ne ispadnem 'bug'?

[scallop]

A jel' smem ja nešto da kažem ovde?

Hajde. Kaži mu šta bi ti crtao, ako si čitao segmente Mrtvog vilajeta.

E, jebi ga, nisam, unazad neko vreme se bavio Warhammer 40k ,još poneke audio knjige,
nekim francuskim stripovima i nekim starozavetnim biblijskim tumačenjima.
Jel' treba i to da čitam da ne ispadnem 'bug'?

Eto, pobeže. Zagoreše mu ćufte.
Kako ćeš da ga posavetuješ, kad nisi čitao?

[scallop]

Neko napisa da topik nije vidljiv.


Što bi bio vidljiv topik na temi TEORIJA I PRAKSA, na forumu ZNAK SAGITE, Više od fantastike? Bezveze.

[neomedjeni]

Ovaj, taj neko sam bio ja, ali sam napisao da ga ja nisam video, dakle više sam svalio krivicu na sebe i svoje vikend navike, nego na lokaciju na kojoj se topik nalazi. Za koju verujem da je sasvim odgovarajuća za topik koji će se, verujem, ako ikako zaživi, baviti temama zbog kojih je ovaj forum nastao jednog davnog dana kada je većina nas bila mlađa, naivnija i dobroćudnija.

[scallop]

Ovaj, taj neko sam bio ja,

Nije važno. Bio si povod, a ne uzrok. Znao sam da ću da napišem ono šta sam napisao. Ako će nam sajt postati skuplji, bar da se zna da nije zbog onoga zašto je pokrenut.

[ridiculus]

Uzmi u obzir da neki ljudi pristupaju forumu preko telefona, što znači da prvo (ili jedino) gledaju listu topika u kojima je najskorije pisano, a ne listu podforuma. Naslov ovoga je toliko teoretski i praktičan (!) da verovatno nikad ne bih pogodio gde spada.

[scallop]

Sve što uradim uradim namerno. Isključio sam "atraktivno" i dobio golu sliku. Isto bi se postiglo da je neko poslušao Maca i privremeno zatvorio tri teme na ZS. Da ne tražim sada koje. Posle je lako razbiti dileme. Ako je važnija masa, koja neće kupiti i pročitati nijednu knjigu fantastike, onda treba otvoriti sajt za reklame, nakrcati ih i platiti skuplji zakup servera. Ali, ako je važniji identitet na kome je sajt građen, opet je lako. Privremene promene po Macu. Bar dok ne prođe politikantska manija i prestane njuškanje.

[Petronije]

Uzmi u obzir da neki ljudi pristupaju forumu preko telefona, što znači da prvo (ili jedino) gledaju listu topika u kojima je najskorije pisano, a ne listu podforuma. Naslov ovoga je toliko teoretski i praktičan (!) da verovatno nikad ne bih pogodio gde spada.

Tapatalk prikazuje sve kad ideš na new post. Čim je tema otvorena, pojavila se u feedu, i koji je podforum, i ko je otvorio. Nema izgovora za vaš nerad, fantastičari

[Petronije]

Evo dokaza

[ridiculus]

Tačno sam znao da će neko to reći. Da, pokazuje Tapatalk sve to, i koliko puta je otvarana tema, i koliko ima poruka, ali ne čita svako te detalje kad brzo preleće preko spiska tema, a naslov se impozantno nadvija nad svim ostalim podacima.

Mada kod mene šema izgleda malko drugačije nego na tvojoj slici...

[Petronije]

Taj što preleće preko spiska tema je neki preletačević. Ako je nefantastični Petronije skontao iz naslova šta je pisac hteo da kaže, ne vidim zašto neko drugi, fantastičniji to ne bi mogao?

[ridiculus]

Pa, eto, nije. I tu ne možeš ništa. Znam neke preletače koji su se izveštili da prelete preko stotinu foruma dnevno, pa pažljivo pročitaju 50 poruka koje su im privukle pažnju, što opet može biti više od onoga što pročitaju ljudi koji prate samo nekoliko foruma. Sve ima svoje.

[scallop]

Nije važno ko preleti, nego ko ne doleti. Razmišljam o onima, naravno piscima fantastike, koji misle da imaju odgovore, a ne znaju da pitaju. Ima i onih koji su čučnuli u ćošak i paze da se ne primeti da su tu. Pojedini me zapanjuju.

[Boban]

Ovo pitanje, šta jeste a šta nije SF, prilično je izgubilo na smislu jer nismo znali tačnu granicu ni onda kada je bilo stotinama puta manje pogranične literature, a danas to može biti samo teorijska rasprava i ništa više. Uveć biti neki ABN da insistira na osnovnoškolskim kriterijumima iz sedamdesetih, ponekad će se pojaviti i neko da se kao pijan plota drži određenih definicija uspostavljenih pre našeg rođenja i tako...

[scallop]

Prvo, nije pitanje o SF, neko o tome šta jeste, a sta nije pisanje. Par hiljada godina znaš da sam protiv svega što me klasifikacijama ograničava u pisanju. Vidiš da Mića nije ni prigvirio. Ovde je pitanje da imamo ljude koji su pisali i mogu da pišu, pa se zabili po ćoškovima, ljude koji bi da pišu i pucaju od samopouzdanja i neznanja, imamo ljude koji održavaju broj poseta, a ne funkcionišu tamo gde bi trebalo. Ako ne grejemo kuruz neće biti kokica. Niti će bti pilića, ako nemamo jaja.


Otvoreno sam dao predlog da se može pitati baš sve. Naravno, sevap bi bio da i drugi daju odgovore. 

[Boban]

Mića je u inostranstvu danima već tako da nikakve vajde od njega.
Pisanje kao pojam je obezvređeno, srozano, obljutavljeno; svako je danas pisac; jedva da znam ponekog ko nema knjigu ili prevod iza sebe.
I svako veruje da je upravo njegov pristup najbolji.
Oni koji lepo nižu reči i rečenice, insistiraju na tome, oni koji imaju dobre ideje, smatraju da je to najvažnije, oni koji osmišljavaju komplikovane svetove ili međuodnose tvrde da baš tako treba.
Pisci će se polako razdvojiti kao slikari, jedni rade na papiru, jedni na plantnu, jedni na staklu, jedni na kori drveta i dovoljno je naći novu podlogu pa da budeš rodonačelnik i ni sa čim uporediv.
Pisanje danas nije isto ono kako sam ja učio i tu nema pomoći.

[scallop]

Mnogo je jednostavnije. Da li pisac traži čitaoca ili čitalac traži pisca? Odgovor je nijedno ni drugo. Dobar pisac traži knjigu. Najavljuješ knjigu o jugoslovenskom pismu, sa 32 slova. Da li je to fantastika? Po meni jeste, jer po jugoslovenskim jezicima možemo napabirčiti i više. Sa jednim jerom bi nestale ekavštine, jekavštine, ijekavštine, ikavštine i sve ostale papazjanije. Latinski se transformisao u italijanski sa samo 22 slova. Ako je dobro napisano, to je prvi uslov, imaš fantastični motiv, imaš poruku. Svejedno je da li ćeš štampati u 50, 500 ili 5000 primeraka. Knjiga će naći tačno toliko čitalaca sa kojima ostvariš idejni kontakt. Sve ostalo je marketinška budalaština, dominantni izdavači bi prodali sve, jer se deru glasnije od tebe. Jebiga, Bobane, depresivan si za mesto koje zauzimaš.

[Boban]

Razmišljam da li knjiga ima novuum.
Da li je alternativna istorija novuum?
Da li može knjiga koja je u stvari fiktivna feljtonistika biti naučna fantastika?
Mnogo je tu pitanja, ali ja sam nekako prestao da se bavim time ko će knjigu kako protumačiti, hoće li biti kupaca, čitalaca, izučavalaca i medijske halabuke, hoće li uopšte biti zainteresovanih.
Tek kada čovek sam u sebi prespoji da mu nije bitna fioka u koju će ga turiti može da očekuje prelazak na viši nivo. Ma šta to zapravo značilo...

[scallop]

Jutros razmišljam jesam li otvorio ovaj topik za dijalog ili za raspravu.
Jutros razmišljam da li je moralo od fijokizacije. Ako hoćeš u kuću moraš preko praga.
Skuvao sam kafu, pa sad mislim kako najkraće da objasnim šta hoću.


Kad je vic dobar? Kad ima priču, preokret i poentu. Eh, to je teorija.   Ma, kad je vic dobar? Pa, kad nas nasmeje. Koliko ljudi treba da se nasmeje da bi vic bio dobar? Brale, to nema veze. Ima ljudi koji ga ne razumeju, koji su ga već čuli, kojima je preopširan, kojima je prekratak, na kraju, mora dobro da bude ispričan. Ima ljudi koji i najbolji vic znaju da upropaste.
Dobar vic mora da bude dobro ispričan.


Ima li to veze sa ovim topikom?

[varvarin]

I tako stigosmo do... Šta je to - dobro ispričan?
Ja i dan -danas nisam siguran šta je to.


Usput, pade mi na pamet: Davno sam čitao kako je na studijama književnosti u tada vitalnoj Istočnoj Nemačkoj postojala sekcija koja je trebalo da stvori dobre, plodne, ideološki ispravne... državne pisce, koji će pisati u slavu te iste Ist. Nemačke.
Imali su neke pogodnosti ti studenti, mazili su ih više nego druge, dobronamerno im pokazivali zanatske trikove... I koliko njih je stvorilo vredna dela?
To su se i Nemci sami pitali. Bertold Breht mora da se smejao iz groba.

[neomedjeni]

To je ono staro pitanje da li se pisac/košarkaš/vodoinstalater rađa ili postaje. Skalop očigledno (pomalo oklevam da napišem da mi je očigledno šta misli čovek koga zapravo ne poznajem, ali ako poslovica kaže da papir trpi sve, šta onda treba reći o internetu) zastupa prilično optimistično viđenje da, ako baš i ne može od bilo kog pojedinca da se napravi pisac, onda od sirovog talenta može da se napravi nešto - pod uslovom da se taj sirovi talenat uporno kleše, obrađuje i nadograđuje.


Što je pretpostavljam i razumljivo ako se pogleda samo aktuelana zbirka njegovih kratkih priča koje je objavio i koje je zgodno poređao po redosledu kako su nastajale - one s kraja su očigledno u svakom pogledu superiornije od ranih radova.

[scallop]

Smem li da da pretpostavim da je za tebe ZS radionica analog Istočnonemačkih književnih studija, a da su svi pisci samorodni, autodidakti nalik Ivi Andriću?


Ustvari, smejao se Bertold Breht iz groba i Zapadnim Nemcima, da budemo dosledni.


Oko toga se nećemo nikada složiti. Nisam se složio ni sa spisateljicom u usponu, na istom mestu i u isto vreme kad je Boban slikao usnulog Raosa. Pitala me je šta imam objavljeno, a ja odgovorio da nemam ništa i da učim. Mislim da je imala par objavljenih priča, pa mi je odbrusila da nema ništa bez talenta. I danas ću da kažem da je talenat bezvredan ako se ne uči.


Jednom će neko napraviti statistiku koliko su uspešni oni koji su jedno vreme proveli uz ZS radionicu. I ja sam iznenađen. E, sad, jedino je Stipan javno izjavio koliko mu je koristila. Ostali ni mukaet. Neprijatno im?


Na drugoj strani imamo pisce koji se afirmišu, a da nisu ni očešali ZS. Našli izdavače i čitaoce. I tako, pita mene Mića šta čitam, a ja mu pokažem knjigu jednog takvog. "Ja to ne mogu da čitam.", rekao mi je sa gadljivim izrazom na licu. Tu se vraćamo na dobro ispričani dobar vic.

[varvarin]

Smem li da da pretpostavim da je za tebe ZS radionica analog Istočnonemačkih književnih studija, a da su svi pisci samorodni, autodidakti nalik Ivi Andriću?


 I danas ću da kažem da je talenat bezvredan ako se ne uči.

Ako je gornje pitanje bilo za mene, nismo se razumeli. Nisam ni pomislio na radionicu. Pali su mi na pamet nemački inkubator za pisce i  s druge strane Brehtove drame.

Sa onim da je talenat bezvredan ako se ne uči - jebeno se slažem.
Ali  iskru  moraš nositi u sebi, momci iz inkubatora za pisce nisu je imali.

Htedoh da kažem... Da u stvari nemam dobar savet. Ne znam razmeru, ni za sebe da je primenim.

I opet mi pade na pamet nešto... U Pazolinijevom filmu DEKAMERON jedan od likova je slikar koji oslikava katedralu. Kad je završio - seo je na travu, zadovoljan kako je svoje vizije pretočio u slike... I gledajući u vedro nebo s nekoliko oblačaka, rekao otprilike: A zašto uopšte slikati?  Dovoljno je samo sanjati...

Čini mi se, ako ne učiš, onda nemaš ni izazove pred sobom - i umesto da pišeš, završićeš samo sanjajući.
Tačno je ono što kaže Branko Miljković: Sve što NEMA vatre u sebi - sagori.
Ali tu vatru u sebi moraš negovati. Kako god.
Inače ćeš samo sanjati.

[Boban]

Pavić je rekao da dobroj priči ne treba lepo pisanje, ali ja nešto mislim da ne može da škodi. Dobra priča može da uhvati čitaoca i da ga nagradi, ali tek lepo ispripovedana može da oplemeni.
Andrić je rekao da je pisac onaj koji piše i briše, što bi značilo da jedan Fipa nije pisac jer čovek sedne i iskuca iz glave priču i to bude to.
Nema jednostavnih pravila, mada je ovde više puta ponovljeno: 5% talenta i 95% rada, ali bez 5% talenta ne vredi ni milion sati rada.
Povremeno, bar jednom u deset godina treba odgledati film Amadeus gde se kroz likove Mocarta i Salijerija verno iscrtava ono što se događa uvek i svuda pa i nama ovde. Trenutnu cenjenost dobijaju oni koji se snađu, plate ili se na kakav drugi način nametnu, ali besmrtnost je rezervisana samo za one koji to zaslužuju, ili što bi rekli omladunci danas: "Mnogo me nerviraju ovi što misle da je Mocart bio veliki kockar, kada svi znamo da je on zapravo bio austrijski poslastičar."

[.]

Jednom će neko napraviti statistiku koliko su uspešni oni koji su jedno vreme proveli uz ZS radionicu. I ja sam iznenađen. E, sad, jedino je Stipan javno izjavio koliko mu je koristila. Ostali ni mukaet. Neprijatno im?

Pa nije samo Stipan. I Saturnica je ovde otvoreno rekla da se bez učešća na ZS nikad ne bi prihvatila pisanja romana. I od vas se može čuti da je značajna, a mene srce boli što je nema  - i to zbog čega?

Varvarin se setio Pazolinijevog filma, a meni je pala na um jedna analogija zbog koje ću verovatno biti ismejana, iako je dobra bar koliko i ona o pričanju viceva.
Dakle, negde sam čitala da gejše vežbaju svoja umeća celog života. Pri tome, ne mislim na ono što je proslavilo glumicu kao što je Maori Tazuka, već na pevanje, ples, svakovrsno muziciranje, na takve neke veštine. Čak i najstarije i najčuvenije među njima odlaze redovno u škole koje su pohađale kao devojčice.
Naravno, svaka slatka japančica neće postati gejša. Neće ni sve koje se od malena za pripremaju za tu delatnost. Pa šta?

Lično uživam u čitanju i u pisanju. I neću se manuti, čak ni ako u životu ne sretnem biće koje će ceniti moj ukus ili ono što sam napravila.
Ne volim da popravljam napisano (oko ove poslednje priče za SZ sam se ''okozila'', a još mi se i ne čini bolja nego što je bila), pogotovo kad vreme prođe i emotivno se udaljim od ''dela''. Sa druge strane, volim da čujem i naučin nešto novo, pa da primenim kasnije, u nekom novom pokušaju.

A što se Mocarta tiče, on je prosto bio Mocart i nije ni znao da je Mocart.  Zato što je bio Mocart, a ne Salijeri .
Uverena sam da mu ne bi smetalo to što je jedan od najlepših slatkiša dobio njegovo ime. Ma, verovatno se ni za kockarnice ne bi ljutio.

[scallop]

Pa nije samo Stipan. I Saturnica je ovde otvoreno rekla da se bez učešća na ZS ...

Ti ćeš da izjaviš za Saturnicu? Bre, otporniji ste od Uglija. Svaka čast, Ugly. Ti si moj heroj!
Dakle, situacija stoji ovako: svi će da priznaju onih  Bobanovih 5%, skoro svi ostali će zanijekati ostalih 95%. Kako razgovarati šta jeste, a šta nije, ako negiramo glavnu stavku?

[hidden]

Meni je valjala radionica itekako. Pominjao sam već da se i danas vraćam na komentare koje sam dobijao pre par godina.

A Kimura, ovo sa korigovanjem te razumem, slični smo. Sada me više zabavlja da detektujem gde sam šupalj, čitam napisane priče prepoznajem iste trikove, manje-više slične rečenice na kojima se temelji obrt, slične motive...to mi se ne dopada. Definitivno moram više čitati.

[scallop]

Silom okolnosti i nužde, svojevremeno sam pročitao skoro sve što sam uspeo da nabavim o menadžmentu i marketingu. Kuriozitet je da sam 2008. nabavio knjigu izdatu 2009. Iz njih proističe "sveto trojstvo" personalne vrednosti:


Talents/Knowledge/Skills  - TKS


Prva stavka je fiksna, druge dve se daju doterati. Ovde smo imali zanimljive komparacije i nemam utisak da se ne prepoznaje sadržina. Ona se izbegava, zataškava, ignoriše. Bre, i dijamant je obična kamenčina dok ne proputuje kroz Amsterdam.


Usput, obim komparacije ukazuje da nismo dodirnuli šta jeste, a šta nije. Stvarno, ako se TKS odnosi na bilo kog pojedinca, kako da kažemo da jesmo?


Malo smo se očešali o dobru priču i dobro pisanje. Složiću se da je bitna dobra priča, ali ne i sa Pavićem da nije važno dobro pisanje. Lagao je, kao što lažu i svi oni domaći pisci koji su potonuli u neznanje (K) i nepismenost (S). Kad iskusan čitalac gadljivo odbije da čita dobru priču zbog lošeg pisanja, onda imamo problem sa literarnom zaostavštinom na koju računa Boban. Ne želim da se jednom pojavi tumačenje da nam je literarna kultura fantastike još jedna žrtva tranzicije. Aujebote!


Zbog toga, ako ikako nastavimo sa ovom raspravom, na prvom mestu će mi biti - Tema, ideja, motiv, novum, ovum i sve druge kajgane u koju se meša fantastika.

[Mica Milovanovic]

Ne želim da se jednom pojavi tumačenje da nam je literarna kultura fantastike još jedna žrtva tranzicije.

Pa, ja bih smeo da kažem da je literarna kultura srpske fantastike žrtva tranzicije. 


Srpska fantastika je krajem osamdesetih i početkom devedesetih doživela neku vrstu promene, kako u smislu pomaka sa nečega što je pretežno bio SF diskurs ka ostalim oblicima fantastične književnosti, preko značajnog uvođenja domaćih motiva u našu fantastičnu književnost, do evidentnog podizanja kvaliteta proze domaćih pisaca. Ako se pogledaju rezultati Konkursa Znaka sagite, mnogo toga može biti jasnije. Zbirke Tamni vilajet 1-3 najbolje dočaravaju ove procese.


Nažalost, zbog uglavnom ekonomskih razloga, mada se verovatno mogu naći i drugi, ovaj proces je prekinut sredinom devedesetih. Tamni vilajet 4 je kasnio par godina, objavljen je u 55 primeraka, sprovoditi konkurse Znaka sagite sa kojih neće biti objavljivane priče nije imalo smisla, sve državne izdavačke kuće uglavnom su zamrle, Alef se ugasio, osim Emitora gotovo da nije bilo mesta gde se moglo objavljivati, pojedini kvalitetni pisci su izgubili motive i volju za pisanjem i okrenuli se drugim aktivnostima.


Priče sa konkursa Znaka sagite posle su se godinama pojavljivale u različitim medijima, što književnim časopisima, što u zbirkama priča pojedinih autora; međutim, više nikada se nije dogodio takav uzlet domaće fantastike kakav se dogodio krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina.


Nažalost, svi ćete se složiti da danas, iako se objavljuje više knjiga fanastike nego ikada, scena je preplavljena književno manje vrednim ostvarenjima pretežno epske fantastike, vrlo često okrenute jeftnom plovljenju na talasima nacionalnog, sa vrlo retkim delima koji zaista donose nešto novo. Beskrajna lakoća objavljivanja, nepostojanje kulture izdavaštva, nepoštovanja procesa koji treba da dovedu do objavljivanja jedne knjige, unazadili su domaću fanastičnu scenu, bar tako ja mislim.


A sve ovo je uglavnom posledica procesa tranzicije... 

[Boban]

Ne sme lakoća objavljivanja i opšti pad kriterijuma da bude opravdanje onima koji mogu više i bolje da daju manje jer umišljaju da je i njihovo usputno malo bolje od nečijeg maksimuma.
Čitaoci menjaju kriterijume od pisca do pisca i ono što tolerišu nekom nepismenom klincu, grdno će zameriti onome za koga su se osvedočili koliko može.

[scallop]

Napisah da ne želim, ali već stiglo.
Nije Servantes napisao da je don Kihot glup, pa mislio da su vetrenjače bile zmajevi. Taman posla. Napisao je da je don Kihot znao da su vetrenjače, a da su zmajevi podvala onih koji bi da sve ubede da zmajevi postoje.
Takođe, nije srpska fantastika autobus, pa nemamo pare za kartu.


Izneo si gomilu činjenica, ali si se na tome zaustavio.
Nije uočeno da pomak osamdesetih i devedesetih godina nije bio samorodan, niti je klima bila takva da nam niču ananasi i banane. Nedopustivo je da se ignoriše napor LK da se ostvare do tada nezamislive promene. Zbog toga hroničare smatram neefikasnim. Listanje faktora koji nas ometaju neće nas opravdati što ne radimo dovoljno. Da nije bilo kiše ne bismo pokisli?


Cilj ovog topika je da razdrma, da pokrene, a ako sam ostao sam, slabo ćete pazariti sa ostacima moje energije. Depresivno, je čak.
Evo, Boban je mrdnuo više nego ti.

[Mica Milovanovic]

To što kažeš da zanemarujem uticaj LK naprosto nije tačno.


U ovom postu je bilo reči o tranziciji - koja se dešavala sredinom i u drugoj polovini devedesetih. Uticaj LK je bio dominantan pre procesa tranzicijie. U knjizi o srpskom SF-u sam ovako napisao:

Značajnije uvođenje domaćih motiva u naučnu fantastiku krajem osamdesetih godina prošlog veka predstavlja relativno logičan nastavak trendova koji su se počeli ispoljavati u srpskoj naučnoj fantastici još početkom sedamdesetih godina – smeštanje radnje na lokalni teren, pomak od hard SF-a ka „mekšim“ naukama, pa i generalno podizanje literarne vrednosti koje se može korelirati sa pomalo zakasnelim prodorom „novog talasa“ u svetskom SF-u na naše prostore.

Naime, početkom i sredinom sedamdesetih godina oko Politikinog zabavnika se okupila grupa pisaca koji su vezivali svoje SF priče za teme i motive iz srpske istorije, mitologije ili su ih, naprosto, smeštali na domaći teren. Bili su to: Ratko Janković, Zoran Popović, Dušica Lukić, nešto kasnije Zoran Maoduš, i drugi. Iz ovog kruga pisaca izdvaja se Ratko Janković, ne toliko spisateljskim kvalitetom, već ukupnim pristupom tekstu, koji vrlo često izlazi iz okvira omladinske književnosti koja je preovlađivala u Politikinom zabavniku.

Kao što je već rečeno, sledeći značajan momenat je 1976. godina i pokretanje almanaha Andromeda, u kome je objavljivan konkurs za domaće SF priče. Ovaj konkurs je privukao veliki broj pisaca, pri čemu su neke priče, kao na primer „Radojica i male mačke” Dragana Zarića, bile vezane za domaći teren.

Sa druge strane, bez obzira na drugačiju uređivačku politiku, pojedine priče iz Siriusa, kao što je „Sokolar” Vladimira Lazovića, takođe su imale ne samo lokalni kolorit, već su bile utemeljene na domaćim motivima i predstavljale dalji iskorak ka specifičnom domaćem SF izrazu.
U svemu ovome, veliku ulogu u podizanju kvaliteta srpskog SF-a imao je Zoran Živković, koji je kao član žirija Andromedinih konkursa, ali i aktivni član i prvi predsednik Društva „Lazar Komarčić”, neprestano insistirao na književnoj vrednosti priča i dovođenju priča na domaći teren.
Sa osnivanjem Društva „Lazar Komarčić” 1981. godine, započeo je i interni konkurs za SF priču, na kome su zanat kalili pisci koji su već ranije učestvovali na Andromedinim konkursima (Boban Knežević, Slobodan Ćurčić), ali i pojedini mlađi pisci. „Kao jedan od stožernih zadataka [Klub] je postavio pred sebe rad sa piscima, međusobno usavršavanje i napredovanje po ugledu na brojne američke književne radionice.”[1] „Vrlo brzo su zabeleženi prvi iskoraci iz ustaljenih šablona trivijalne književnosti, ali bilo je potrebno da prođe šest godina pa da se pojavi pripovetka „Biciklista” Dragana R. Filipovića (Alef 7, februar 1988, str. 70.). Kako je samo na čitaoce, navikle na svemirske brodove i buljooka čudovišta, dame u opasnosti i lude profesore, šokantno delovala topla priča o Albancima i Srbima na Kosovu u nekakvoj gotovo savremenosti.”[2
Svoje prve spisateljske korake na internim konkursima imali su Radmilo Anđelković, Vera Broz, Aleksandar Gatalica[3], Slobodan Ivkov, Zoran Jakšić, Damir Joka, Aleksandar Manić, Aleksandar B. Nedeljković, Ivan Nešić, Miodrag Milovanović, Zoran Nešković, Ljiljana Praizović[4], Goran Skrobonja, Branislav Trajković, Tibor Živković i drugi. Na ovim konkursima, kao i na internim književnim radionicama u Društvu, naglasak je bio na traganju za sopstvenim izrazom, utemeljenim na lokalnoj tematici, motivima i tradiciji. Važno je napomenuti da je prilikom ovog procesa došlo i do postepenog udaljavanja od kanona naučne fantastike, tako da određeni broj ovih priča gubi žanrovska obeležja SF-a i polako prelazi u druge žanrove fantastične proze (epska fantastika, horor, folklorna fantastika, bajka, i dr.), o čemu će biti više reči u sledećem poglavlju.
Podizanje kvaliteta priča dovelo je do sve većeg objavljivanja ovih autora u različitim časopisima, pre svega Siriusu, a kasnije i Alefu. Samim tim, interesovanje za internim konkursom Društva „Lazar Komarčić“ je krajem osamdesetih godina značajno opalo, tako da je, u cilju obezbeđivanja dovoljnog broja kvalitetnih priča, kako za časopis Alef, u kome je bio glavni urednik, tako i za sopstvena izdanja u ediciji Znak sagite, Boban Knežević pokrenuo sličan konkurs, ali sada sa značajno širim učešćem pisaca praktično iz čitave bivše Jugoslavije. Tokom devedesetih godina prošlog, pa sve do sredine prve decenije ovog veka, Konkurs Znaka sagite predstavljao je glavni izvor materijala za objavljivanje domaćeg SF-a u različitim izdanjima i na njemu su učestvovali praktično svi najbolji domaći pisci fantastike.
Pored pomenutog Dragana R. Filipovića, u ovaj krug pisaca spadaju: Radmilo Anđelković, Ilija Bakić, Zoran Jakšić, Boban Knežević, Vladimir Lazović, Goran Skrobonja i drugi. Gotovo svi su oni predstavljeni u prvoj zbirci domaćih fantastičnih priča Tamni vilajet (1988) izdavačke kuće Znak sagite Bobana Kneževića, u kojoj su, pored srpskih priča, bili zastupljeni i autori sa područja bivše Jugoslavije (Hrvatske i Slovenije) koji su odstupali od uobičajenih kanona pisanja SF-a u to vreme.
Negde pred gašenje Siriusa, 1987. godine, novosadska izdavačka kuća Dnevnik pokrenula je mesečni časopis Alef, koji je takođe uređivao Boban Knežević. Ovaj časopis je izlazio relativno kratko (do kraja 1991, ukupno 26 brojeva), povremeno gubio ritam izlaženja, ali je bio značajan po tome što je pružio priliku brojnim domaćim piscima da plasiraju ostvarenja koja su bila izvan uređivačke politike do tada dominantnog Siriusa.
Takođe, važno je pomenuti i kapitalni almanah Monolit (od 1984. do 1999. godine ukupno 10 brojeva), koji u okviru izdavačke kuće Znak sagite donosi veliki broj savremenih ostvarenja svetske naučne fantastike. Poseban značaj ima činjenica da je u njemu premijerno objavljeno mnoštvo novela i priča koje su osvojile vodeće svetske nagrade iz oblasti naučne fantastike, Hjugo i Nebula, ali i pojedine najkvalitetnije domaće priče.
Nakon gašenja Alefa, Boban Knežević je nastavio sa izdavanjem sopstvenog časopisa, slične koncepcije - Znak sagite, čiji je 21-vi broj izišao marta 2016. godine.

Mislim da je u ovom tekstu jasno istaknuta uloga LK za razvoj domaćeg SF-a u drugoj polovini osamdesetih i početkom devedesetih.
 

 

[scallop]

Svaka čast. Sve si pobrojao. Po azbučnom redu.

[Mica Milovanovic]

Ne znam čemu cinizam. Ovo je spisak ljudi koji su počeli u LK. Nakon toga ide predstavljanje najvažnijih autora, gde se jasno vidi svačiji doprinos. Skorbonja je prikazan u delu o hororu, kao i još neki.

Početkom devedesetih godina prošlog veka, Radmilo Anđelković naglasak svojih ostvarenja stavlja na ispitivanje različitih pogleda na svet, prvenstveno u pričama sakupljenim u knjizi Sva vučja deca (1998), koja vremenski zahvataju širok raspon – od preistorije i matrijarhalnog društva u priči „Oči Svetovida: Falus”, preko Vizantije u noveli „Rašani”, neke alternativne sadašnjosti u „Svoj vučjoj deci”, do bliže i dalje budućnosti („Dan Mitre” i „Nema mesta za svilene bube”). Međutim, sve ove priče u suštini variraju jednu istu temu – sukob zapadnog pogleda na svet sa jednim alternativnim, ovaploćenim u ideji o mitskom narodu – Rašanima. Roman Grbovnik (2002), koji je napisao zajedno sa Danijelom Reljićem, takođe istražuje određene tajne naše istorije, ovoga puta kroz priču u kojoj se prepliću vremenske linije, mešajući naše mitove i legende sa istinitim i hipotetičnim događajima iz istorije. Oko za drugi svet (2009) je roman sastavljen od nekoliko priča povezanih zanimljivom idejom o postojanju paralelnog zagrobnog sveta u kome se može obitavati samo u prostoru u kome smo za života bili. Na ovu asocijativno bogatu pretpostavku nadograđen je akcioni deo koji uključuje i došljake iz svemira i borbu za prevlast u različitim prostornim i vremenskim horizontima. U isto vreme objavljen je i serijal „Letopisi svemirskih Cigana“ koji se sastoji od zbirke priča Tabor na Kidisu (2010) i romana Legija ida (2010). Oba dela povezuje glavni junak Grej Svaruk Hening, član esnafa svemirskih Cigana. I dok su priče iz zbirke uglavnom namenjene dobroj zabavi, roman Legija ida pored klasične SF avanturističke storije, sa puno elemenata cyberpunk ikonografije, nudi i mogućnost različitih dodatnih tumačenja. Najnovija zbirka priča Kratke priče i Akvarijum za zlatnog karaša (2015), ostvarenje je koje brojnim pričama prati razvojnu liniju Radmila Anđelkovića kao pisca naučne fantastike.
Ilija Bakić je od početka bavljena žanrovskom prozom, početkom devedesetih pričom „Poslednja toplota” u Alefu br. 23, veoma često na granici eksperimenta, kako u pogledu sadržaja, tako i forme. Međutim, najsnažnije korišćenje žanrovskih potencijala Bakić dostiže u kratkim romanima Prenatalni život (1997) i Novi Vavilon (1998), koji predstavljaju brutalnu ekstrapolaciju sadašnjosti koja nas je okruživala devedesetih godina prošlog veka. Bakić je svoj bogati opus kraćih proznih formi učinio lakše dostupnim čitaocima objavljivanjem nekoliko zbirki priča i novela: Bagra diše (2009), Nastaviće se... (stripopriče br.1) (2009), U odvajanju (2009) i Led (2010), ali je u poslednje vreme objavio i dva kratka eksperimentalna romana: Mudrijaši: svemirska ujdurma, pucačina (2012) i Futurista u odstupanju ili Unezverijada (2012). Prvi je humoristično-ironijska svemirska opera, signalističkih korena, predstavljena u stripovskoj formi. Drugi predstavlja kvaziavangardnu parodiju/pastiš steampunk i cyberpunk romana, koja se odigrava u alternativnom Parizu dvadesetih godina prošlog veka, a glavni junaci su poznati umetnici – TCar i NMarineti. Pored proze Bakić je objavio i nekoliko zbirki eksperimentalne poezije, pod snažnim uticajem signalističkog pokreta.
Spisateljska karijera Dragana R. Filipovića generalno se može podeliti u tri razdoblja. U prvoj fazi uglavnom objavljuje priče u Siriusu, kao i SF roman Oreska (1987), u kome svojim pristupom pripovedanju ipak uspeva da izvuče nešto više iz jedne prilično konvencionalno postavljene postapokaliptične storije. Od 1988. godine, od objavljivanja priče „Kad zlo spava?” u prvom broju Tamnog vilajeta, započinje njegov najplodniji deo karijere, u kome publikuje nekoliko antologijskih pripovedaka: „Biciklista”, „Bežim u noć”, „Slovenska”, „Tri miliona kostura”. Roman Zlatna knjiga (1988) jedan je od najboljih romana svekolike srpske fantastične proze. U pitanju je fantazijski roman bogatog, često neukroćenog jezika, u kome se prepliću mitologija i savremena istorija, kao vesnici sukoba koji će uskoro izbiti na ovim prostorima. U ovoj fazi nastao je kratki roman Kazablanka, koji je, nažalost, objavljen tek desetak godina kasnije, 2003. godine, kada su dešavanja na našim prostorima već značajno izmenila mogućnost odgovarajuće recepcije ovog dela. U poslednjoj fazi, koja počinje sredinom devedesetih, negde od priče „Trinaesta škola”, Filipović stvara neke od svojih najboljih storija: „Zima od četiri haskija ispod svake nule”, na primer, ali su mu pojedine priče ponekad hermetične i suviše zahtevne za čitaoce.
Zoran Jakšić počinje karijeru avanturističkim hard SF romanom Kradljivci univerzuma (1987, 1997). Međutim, svoj vrhunac kao pisac Jakšić postiže početkom devedesetih, kada objavljuje nekoliko veoma dobrih SF novela, sa jakom „naučnom” podlogom, ali okrenutih duboko ljudskim problemima protagonista: „Jeka”, „Dubrava”, „Morana”. Osim ovih, uslovno rečeno, „tehničkih”, priča, Jakšić stvara i kraće prozne forme, bliske magičnom realizmu ili tek sa blagim elementima fantastike. Među pričama iz ovog perioda mogu se izdvojiti „O Zebri i Ibisu”, ili naslovna storija zbirke Nikadorski hodočasnik (1992), kao i pojedine priče iz zbirki Ministarstvo senki (2008) i Kraljevi (2009). Kratki roman Severnjak (2008) nastao je 1996. godine i tada objavljen u zbirci Tamni vilajet 4, u malom tiražu. U pitanju je zanimljiv i nepretenciozan akcioni fantazijski SF roman, neka vrsta herbertovske Dine prenete u martinovski svet hladnoće i leda.
Boban Knežević[1], započinje spisateljsku karijeru klasičnim hard SF pričama, od kojih se izdvajaju ostvarenja poput „Crnji od olujne noći” (1983) ili „Protiv Irvinga” (1984), objavljena u Siriusu. Iz ovog perioda potiče i roman Smrt na Neptunu (1986) objavljen u ediciji X-100 SF. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, Knežević okreće svoje interesovanje sa hard SF-a ka domaćoj tematici i polako se približava nekoj vrsti slipstreama. Njegov najbolji roman Crni cvet (1993), objavljen je upravo u ovom periodu i predstavlja mešavinu epske fantastike, narodnih predanja i eksperimentalne proze. Roman je doživeo više izdanja, a preveden je i objavljen u SAD (Black Blossom, 2004: Prime Books), gde je naišao na dobar prijem. Par godina kasnije objavljuje kratak roman Čovek koji je ubio leptira (1996), pomalo netipičan roman epske fantastike, verovatno tek početak nekog nedovršenog serijala. Posle duže pauze, Boban Knežević 2009. godine publikuje roman Poslednji Srbin, koji predstavlja složenu priču na tragu Zelaznijevih romana o Amberu, ali sa jakim refleksijama na savremeni trenutak i odnose centara moći u svetu. Njegov najnoviji roman je Slobodanida (2014) u kome takođe pokušava da nađe odgovore na određena pitanja iz naše skorije prošlosti, ali njegov naizgled vodviljski razbarušeniji i jednostavniji prilaz temi samo čitaocu otvara dodatne nedoumice šta se zapravo događa u romanu i zbog čega se likovi ponašaju tako kako se ponašaju – roman koji će većinu čitalaca ostaviti sa više pitanja nego odgovora. Skoro sve priče Bobana Kneževića nastale između 1975. i 1997. godine objavljene su u zbrici Slutnja androida (2003), a jedan uži izbor, dopunjen sa još nekoliko pre toga neobjavljenih priča, u zbirci Otisak zveri u pepelu (2009).
Vladimir Lazović[2] počeo je spisateljsku karijeru krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka pričama u Galaksiji i Siriusu, od kojih se u mnogo čemu izdvaja priča „Sokolar“ (1987), jedna od prvih domaćih SF priča sa snažnim uporištem u lokalnoj istoriji, za koju je dobio obe domaće nagrade za SF: SFERA i „Lazar Komarčić”. Iako je u ediciji X-100 SF objavio jedan roman, Hrim, Ratnik (1987), najbolja su mu ostvarenja priče i novele u kojima se bavi domaćom alternativno-istorijskom tematikom: „Noć koja bi mogla promeniti sve” (1998), „Veliko vreme” (1992), ili mešavinom fantastike i mitologije: „Preko duge” (1994).
Zoran Živković[3] spisateljsku karijeru počinje žanrovski prilično čvrstim SF romanom Četvrti krug, ali međunarodnu popularnost i nagrade stiče nizom knjiga koje tvore pripovetke labavo povezane u funkcionalne celine: Biblioteka, Sedam dodira muzike, Nemogući susreti, itd. Do sada je objavio sledeća prozna ostvarenja: Četvrti krug (1993), Vremenski darovi (1997), Pisac (1998), Knjiga (1999), Nemogući susreti (2000), Sedam dodira muzike (2001), Biblioteka (2002), Koraci kroz maglu (2003), Skrivena kamera (2003), Vagon (2004), Četiri priče do kraja (2004), Dvanaest zbirki i Čajdžinica (2005), Most (2006), Čitateljka (2006), Amarkord (2007), Poslednja knjiga (2007), Esherove petlje (2008), Pisac u najam (2009), Pet dunavskih čuda (2011), Nađi me (2012) i Zbornik mrtvih (2015). Najvažnija ostvarenje Zorana Živkovića iz oblasti teorije žanra su: Savremenici budućnosti (1983), Zvezdani ekran (1984), Prvi kontakt (1985), Enciklopedija naučne fantastike (1990), Ogledi o naučnoj fantastici (1995), O žanru i pisanju (2010) i Challenges of Fantastika (2013). Zoran Živković je dobitnik više prestižnih nagrada: World Fantasy Award, „Miloš Crnjanski”, „Isidora Sekulić” i „Stjepan Mitrov Ljubiša“, a takođe i Nagrade SFERA za 1990. godinu za Enciklopediju naučne fantastike. Njegova proza je specifična vrsta srednjoevropske fantastike, preciznog i svedenog izraza i odmerenih emocija, sa očiglednim uzorom u piscima kao što su Mihail Bulgakov (Михаил Булгаков) ili Franc Kafka (Franz Kafka). Zoran Živković predstavlja jednog od najprevođenijih i u svetu najprisutnijih savremenih srpskih književnika, velikog ugleda u književnim krugovima. Njegova ostvarenja pojavila su se na više od dvadeset svetskih jezika u preko 80 izdanja. Prestižni časopis World Literature Today posvetio je 2011. godine jedan od temata delu Zorana Živkovića. Doprinos srpskoj fantastici Zorana Živkovića ogleda se i brojnim kursevima kreativnog pisanja kroz koje su prošli mnogi domaći pisci.
 

 

[scallop]

Ne znam čemu cinizam. Ovo je spisak ljudi koji su počeli u LK. Nakon toga ide predstavljanje najvažnijih autora, gde se jasno vidi svačiji doprinos. Skorbonja je prikazan u delu o hororu, kao i još neki.

Teško je sa živima.
Prečesto, oni mlađi vide "Lazar Komarčić" i nas koje prepoznaju kao njega, uzrokom svojih nevolja. Jebu i nas i elitizam koji im namećemo (vidi pod Mrtvak i sl., mene mrzi). Neka mrze ove danas, kosplejeve i sakurabane, nastanak i razvoj LK su imali epske razmere i nikako ne pasuju u spiskove. Sa Zoranom Živkovićem smo odbili da budemo filijala SFERE, do polovine osamdestih smo omeđili prostor izvan zapadnjačkog epigonstva. Nemoj mi zamerati jed, ja sam dospeo na neku konvenciju u Britaniji, kao primer uvlačenja u Miloševićev režim. Iako sam bio jedna od prvih žrtava istog, još krajem '87. kad su mi, u Politici, zbog sumnjivih namera odbili RAŠANE.
Kako je kod tebe to "novela" o mitskom narodu Rašana? Ni po kriterijumima ABN to nije novela, oni to nisu, a istorija je puna Rašana.
Kako ne naglasiti da je pojava naših "domaćih" priča imala karakter preokreta, tippin' point bez primera u nekoj lokalnoj fantastici? Na sastancima smo raspravljali kako uključiti domaće motive, bio i Baš-Ćelik na tapetu, pa Boban napisao svoj najbolji roman CRNI CVET, a ja DAN MITRE. Samo raspon te ideje zaslužuje esej, ako ne studiju.
Nemam ja ništa protiv tvoje knjige, ali sam pretrnuo kad mi je ABN tražio podatke za buduće istraživače domaćeg SF.

[varvarin]

Nemoj mi zamerati jed, ja sam dospeo na neku konvenciju u Britaniji, kao primer uvlačenja u Miloševićev režim. Iako sam bio jedna od prvih žrtava istog, još krajem '87. kad su mi, u Politici, zbog sumnjivih namera odbili RAŠANE.

Moram da kažem, ipak: Osma sednica, na kojoj je pobedio Miloševoć, bila je septembra 1987.  Nemojmo  mu tovariti da je kriv i za stanje u srpskoj fantastici.
Javiću se večeras s dužim postom, ovde se zagreva...

[scallop]

Nemoj mi zamerati jed, ja sam dospeo na neku konvenciju u Britaniji, kao primer uvlačenja u Miloševićev režim. Iako sam bio jedna od prvih žrtava istog, još krajem '87. kad su mi, u Politici, zbog sumnjivih namera odbili RAŠANE.

Moram da kažem, ipak: Osma sednica, na kojoj je pobedio Miloševoć, bila je septembra 1987.  Nemojmo  mu tovariti da je kriv i za stanje u srpskoj fantastici.
Javiću se večeras s dužim postom, ovde se zagreva...

Zašto mi najmanje veruju kad pišem istinu. Da, krajem '87 sam imao RAŠANE na čitanju u Politici. Rekli su mi da je u toku previranje i da neće nikom da se zamere. Nesigurnost za svoje radno mesto. Eto, roman je pre njih čitala MIćina ljubimica Maja Zrnić i rekla mi da je to za nju "roman ideja".


Kad se zagreješ., nemoj da zaboraviš priču SOKOLAR. Tako lako je prevideti je.

[Mica Milovanovic]

Čisto da se zna: ja tranziciju ni u kom pogledu nisam vezivao sa Miloševićevim režimom, jer je tranzicija širi proces.


U "antropološkim" analizama domaćeg SF-a je korišćena i moja priča Ravnodušnost crvenog Sunca, tako da razumem o čemu pričaš, ali ne vidim zašto te toliko to pogađa.
Ja poštujem tuđe pravo da ima svoje mišljenje o mom delu, pa makar smatrao da je to mišljenje pogrešno.
Ne verujem u preteranu nedobronamernost tih ljudi, samo u njihovo donekle pogrešno čitanje.


Što se tiče "Rašana", njih si sam smesto u zbirku koju si nazvao Sva vučja deca i druge noveletako da sam pretpostavljao da želiš da je smestiš u širi korpus priča o Rašanima. Kao što znaš, u klasifikacije po broju slovnih znakova ne verujem mnogo, iako ih ponekad i sam koristim.


Što se tiče "mitskog", Rašani iz tvojih priča pripadaju jednom drugom univerzumu koji podrazumeva i mogućnost kretanja kroz vreme, kroz mitske prostore, itd. tako da se ni u kom slučaju ne mogu smatrati jedankim nekim stvarnim, istorijskim Rašanima. Zbog toga sam iskoristio taj pridev, ni zbog čega drugog.


Da li ima sličnih pojava u drugim fantastikama ja zaista ne znam, jer nisam istraživao, ali mislim da sam bio dovoljno eksplicitan kada sam objašnjavao osobenosti domaćeg pristupa.


Slažem se sa tobom da ta pojava zaslužuje i esej i studiju. Kada sam pisao Srpsku naučnu fantastiku, tekst koji je trebalo da bude predgovor za Antologiju srpskog SF-a ja za to nisam imao vremena i snage, pa sam izbegao da ulazim u detalje. Sada kada je knjiga objavljena, možda će pre neke nove verzije za Antologiju biti prilike za popravni.


Uzgred, upravo ponovo čitam priče sa kraja osamdesetih pa do negde 1995-6 i pokušavam da sagledam trendove koji su se javljali. Ne znam da li ću imati umeća da iz toga nešto ispadne, ali u svakom slučaju je zanimljivo nakon 25 godina vratiti se pojedinim pričama.

[scallop]

Knjigu SVA VUČJA DECA je objavio BMG, a ne ja. Kad pitaju "Imaš li knjigu?", jedini odgovor je "Imam". Nisam uspeo da nametnem ni pristojniju naslovnu stranu. Ali, platili su. RAŠANI imaju skoro 200 hiljada slovnih znaka i ne postoji kriterijum po kome je novela. Napisao sam ceo novi roman da ih ne bi KRATIO, po zahtevu Ekspres Politike. I, neću više da branim RAŠANE i od prijatelja. Neka se brane sami.

[Boban]

Rašani 178000 karaktera, pod nazivom NA STAZI RAŠANA početkom devedesetih bili predviđeni za novu, nikad realizovanu biblioteku domaće fantastike. Odštampane su i korice u 1000 primeraka, kao i za Bakićev PRENATALNI ŽIVOT, ali rat i opšte beznađe presekli su i tu i mnoge druge ideje.
Da, Rašani jesu roman mada sam i ja iz nekog iracionalnog razloga dugo vremena mislio da su novela i sada ih doživljavam kao novelu. CRNI CVET ima 223000 karaktera pa je ABN u nekom početnom trenutku nekako prebrojao da nedostaju dve strane da bi to bio roman i da to nije roman.
Predubeđenja su čudo.

[scallop]

Sećam se. Imam te korice knjige kao dokaz. To znači da su RAŠANI tri puta posrnuli.


Recimo, hipotetički, da sad imam novi roman i da trenutno ima 205000 karaktera, da li da nastavim do 223000 ili da dodam još 150000 pa da budem miran. Out there, somebody is counting. Safe is safe.

[scallop]

Da ne ostanu prikraćeni oni što bi da saznaju šta jeste, a šta nije: Nemojte drljati priču do besvesti. Pre će postati dosadna nego velika.

[Boban]

Jedna od Živkovićevih knjiga (Vagon) koja se često navodi kao roman ima 70000 karaktera.

[scallop]

Velikima je i mali dovoljan.

[varvarin]

Za ovo što sad pišem, imam 265 000 znakova, a još mi fali treća trećina priče.
Jel to znači da sam miran, jeste roman ? 

[scallop]

Za ovo što sad pišem, imam 265 000 znakova, a još mi fali treća trećina priče.
Jel to znači da sam miran, jeste roman ? 

I-haj!

[Boban]

Možeš da podeliš u tri knjige...

[Mica Milovanovic]

Cetiri... 

[scallop]

Pa, onda veruj matorim zajebantima.


Za mene ne važi. Ja sam podetinjio.

[varvarin]

Sad da manemo šalu, da pokušam da budem konstruktivan.
Razlog što ovde nisam pisao vise, a i kad sam pisao radio sam to vrlo oprezno - to je što nisam najsigurniji šta je ovde tema.
 
Pošto sam ponovo pročitao vaše postove ovde, valjda mogu da kažem i ja nešto smisleno. (Skalope, ne shvati me pogrešno, ako je Milošević u septembru trijumfovao na sednici - stvarno svaka čast ako su se urednici kao petlovi na vetru okrenuli odmah...   Jebeš ljude koji tako rade svoj posao!)
Moje iskustvo sa SOKLAROM je za nijansu drukčije - urednik je zahtevao da se izmene neke rači, da ne bi on imao, možda, problema sa dežurnim partijskim činovnikom. U mom slučaju to je bilo - "Izbaci BOGUMILI i napiši JERETICI , da  ja ne bih imao glavobolje..."  Uradio sam to. Nije bolelo.
Za Rašane ne vidim šta je bilo ideološki sporno, ali urednici su čudo...
 
Vratimo se temi. Skalop naglašava značaj kluba LK. U redu. Ovo dalje  je samo moje viđenje, i ne pokušavam da budem objektivni posmatrač: Kad su me Boban i Skalop pozvali u kliub (a politika je bila da pozovu svakog ko ume koliko-toliko da piše fantastiku), imao sam objavljenog Sokolkara, i bio sam nominovan za neke nagrade.
Na mom mestu, u tom momentu neki bi rekli - ma jok, šta će meni taj klub?
Ja sam otišao u kub. Upoznao sam gomilu zanimljivih likova, postao drugar sa mnogima, prijatelj sa nekima... Bilo je tu ljudi koji su pisali dobro, da se smrzneš. Kad sam ih malo bolje upoznao, bilo je veliko zadovoljstvo - i izazov - da se takmičim sa njima. A i oni su mene prihvatili na sličan način.
 
A da pokušaš da pišeš bar ponekad malo bolje od Filipovića, Bakića, Bobana, ili Jakšića, od Radmila, Skrobonje, ili  Oltvanjija... E pa, bajo, ima da se pomučiš. I pitanje je da li će uspeti. Tako su oni delovali na mene, nadam se da sam i ja svojim pisanjem slično delovao na njih... Bar ponekad.  Nikada im nisam rekao - ali čast mi je što sam u toj grupi, s njima.
 
Da nije bilo kluba i ovog  izazova, teško da bih se takmičio. Dali su mi podstrek - i da bih parirao, pokušao sam da usavršavam svoje pisanje na razne načine.  (Koliko god može da pisanje usavršava zaposleni i oženjeni inžinjer, sa dvoje dece...   )
 
Ali bili su mi podstrek i pokušao sam. Učio sam i učim i dalje. Pokušavam iznova. Veći problem od usavršavanja je vreme...
 
A bez kluba, mislim da bih uvenuo u samozadovoljstvu posle Sokolara - i završio nasukan, nalik na izduvan balon...
 
Eto, nadam se da sam bio jasan.
 

[scallop]

Ne znam zašto je toliko potrebno da se dođe do očiglednog. LK je ponudio dobru klimu i isplatilo se. Već sam napisao da sam ponovo počeo da pišem da bi Boban imao konkurenciju. Bio je mnogo jači od ostalih. Drugi razlog su relativno loše priče u Siriusu. Loša literatura je podjednako stimulativna kao dobra. Možda i više.


Sad se postavlja pitanje zašto ZS radionica šlajfuje kad je ponudila iste okolnosti? Objavljivanje? Pa i tada smo se snalazili. Mi smo se stalno pitali šta jeste, a šta nije, a danas se ježimo što je postavljeno.

[scallop]

Teško je iščupati priču iz off topika. Zato polako.


Juče se na FB rešavala teška dilema: Da li zbirka priča ili novi roman?
Prevladao je stav da se od svake priče može napraviti roman.


E, cvrc! Šipak! Priča je živuljka, pa od buranije ne može da bude hrast. Niti od veverice žirafa. Dužinu priče određuje motivacija koja pokreće pisca. Setite se "Enderove igre". Cimano je to u roman, pa i nastavke romana, ali se snaga poruke rasplinula. Kada mi je postalo jasno, mirno sam odbacio raniji stav da su kratke priče traćenje ideja. Drugo je pitanje kad osnovna ideja prevazilazi kapacitet kratke priče. Tada se koristimo nadgradnjom i povezivanjem. Nadam se da ćemo jednom i do toga stići.

[hidden]

Kao da se o tome uopšte može odlučivati na taj način

[scallop]

Kao da se o tome uopšte može odlučivati na taj način

Jedan od problema je što sve znate, pa se čudite kad neko napiše. Oklevam da počnem da prozivam po ZS kako ko od vas donosi odluke o dužini priče.

[hidden]

Ma ne čudim se ja na to što si ti napisao, ovo se odnosilo na jučerašnju fejsbuk dilemu...meni je tu pitanje diskutabilno. Ne možeš odlučiti unapred da hoćeš ideju, ali možeš da svesno kreneš u potregu za njom. Da li ćeš je pronaći, a potom iz nje kultivisati kratku priču ili roman, teško da možeš unapred znati. Pogotovo ti to ne može naručiti fejsbuk auditorijum.

[scallop]

Štos je u tome što sam i ja nešto poručio ali je pobedila jaka naklonost ostalih. Svi volimo kad nas vole.


Pazi, ideje se ne toče na benzinskoj pumpi. Ide kao kod Tesle, nema varnice dok se ne dostigne potreban napon. Radioničari treba da paze i da shvate da su teme na ZS surogat. Nemate kresivo, trud i kremen nego upaljač. Da se lakše upali. Naravno, dobre teme će upaliti veću vatru. Možda i za dužu formu. Takve prepoznati, pa ne uguravati u zadati format. Dobra priča zahteva komotne cipele. Možda negde kasnije objasnim zašto su neke teme stimulativne, a neke ne.

[varvarin]

Bravo!
E, ovaj post je pogodio u sridu!
Kad se desi...  Kad se probudiš, a osećaš da te žulji ideja za priču od sinoć, preksinoć ili kad već... Onda ima vatre. Ima varnice, ima benzina, ima svega.
Onda ima priče.
Skalope, ovog puta se slažem bez ostatka !!! 

[scallop]

Meni je neugodno da koristim primere tuđe muke i promašaja, a kad se dohvatim svojih, odmah neko iskrsne sa tvrdnjom da se promovišem. Spreda radi reda, otpozadi reda radi. U raspravi o tome šta jeste a šta nije ne sme da postoji ni jedno ni drugo. Ipak, više bih voleo da se neko dobrovoljno podmetne, pa neka se brani, obrazlaže svoje motive, to je samo deo igre.

[scallop]

Mnogi misle da je K faktor (knowledge) bitan samo za SF. E, nije.
Jest' da je Petronije odmah prokljuvio da moj pecaroš ne zna da peca, ali ako pisac u bilo kojoj sorti književnosti piše o nečemu šta mu nije znano, ekspresno gubi čitaoca. Ne sve, ali valjda ciljamo one koji znaju, a ne one koji ne znaju? Moje najranije iskustvo je naš pisac početnik koji je pisao o pijanstvu, a nikad nije  ili  . Ne pitajte ko je taj, sad je to anegdota LK.


Ne pišite o Tari, ako ste bili samo na Homolju. Ne opisujte trešnju, ako ste bili samo ispod oraha. Sad će neko da pita kako onda pišemo o svemirskim putovanjima i vanzemaljcima? Po tom kriterijumu SF nije nimalo područje K faktora. Ipak, nije tako. Znanje se i stiče, pa sednemo i pročitamo što više, da onih koji znaju više bude što manje. A? Druga mogućnost je zaobići u pisanju ono šta se ne zna. Ne putujemo kroz Niš, ne bijemo se ako se nikada nismo tukli, ne pominjemo rokerske hitove ako nam je to strano, ne... ne... ne... Može se zaobići, ali nemoguće je sve preskočiti. "Grbovnik" je skrenuo povrh Sarajeva kad sam shvatio da se mnogo toga desilo u isto vreme, ka Savi i Dunavu i dalje ga Ugrima. Ali, zato je ostao više na jugu, sa znanjem je bezbednije putovanje.
 
Prijatelj čita moj najsvežiji rukopis, dešava se nešto po Americi, pa mi napiše da je proveravao, guglao, svašta još. Posumnjao da postoji kafana Boilling Point u Luizijani, pa izgugljao. Onda uključio Google Earth da vidi samu kafanu i baštu sa parkingom pozadi. Pa, odustao jer je shvatio da će i to naći. Hvala, prijatelju, na poverenju. Ono šta želim da napišem je da čitalac mora da veruje piscu kad putuju zajedno. Fakti oslobađaju fikciju. Izvini, prijatelju, parking je sa prednje strane i nema bašte.

[Boban]

Insistiranje na dokumentarističkoj tačnosti i autentičnosti ponekad može da odvrati pažnju sa bitnijih stvari u priči.
Kad Bukovski piše "on je izašao iz taksija i ugledao lutku u izlogu"... dakle, ni koja ulica, ni ko vozi taksi, ni koja prodavnica; jednostavno samo bitne stvari.
Ja često izmislim geografski pojam, kafanu, zavijutak ili šumu. Misliš da ne bih mogao da kroz guglov pregled svih ulica (na dva snimka se nalazi moj automobil) detaljno dočaram sliku bilo kog predela na bilo kom urbanom mestu na svetu. Ali meni se čini da je u većini slučajeva to nebitno za samu priču.

[scallop]

I vrapci cvrkuću da smo nas dvojica na dijametralno različitim pozicijama kad je pisanje u pitanju. Živeo diverzitet!
Imaš li ti još koju rečenicu, osim te rečenice Bukovskog? Recimo, sa tri metra se u vodu skače sa trambuline, a sa tornja od deset metara sa betona. Dok nisi počeo da se malo osvrćeš oko sebe u Bosni, sa Novog Beograda si dospevao samo do Malog Mokrog Luga. Mrtvak, sa ekstremnim talentom, uporno kopa rupe oko kuće i u okolini, ali tek kad smo ga mrdnuli do Doline jorgovana taj talenat je postao vidljiv. Znanje nije uslov, ali je čvrsto tlo, beton na tornju.

[Boban]

mogao sam da pomenem i Čehova; to su neki pisci koji nisu potrošili ni dva minuta da opišu išta suvišno.
Meni jeste mnogo bitnije o čemu su pričala dva čoveka koja su se srela u nekoj kafani, a ne autentičnost te kafane i do detalja pobrojane žardinjere i kulinarski specijaliteti.

[scallop]

Pa, pomenuo si ga. Jel' ti to meni prebacuješ nešto što ne radim? To je metod, zar ne? 

[varvarin]

Ne pišite o Tari, ako ste bili samo na Homolju. Ne opisujte trešnju, ako ste bili samo ispod oraha. 

Ne pišite o Indijancima, ako niste Karl Maj...   

[scallop]

Ne pišite o Tari, ako ste bili samo na Homolju. Ne opisujte trešnju, ako ste bili samo ispod oraha. 

Ne pišite o Indijancima, ako niste Karl Maj...   

Dalo bi se upotrebiti da se vreme i informacije nisu značajno pomerili. I ja sam kao klinac verovao da su svi značajni Ameri nosili prefiks Old, a svi Indijanci bili Apači i Sijuksi. Dakle, ne pišite kao Karl Maj.

[Boban]

Karl Maj je bio fašista. Svi pošteni Ameri su nemačkog porekla, a svi lopovi Irskog i Britanskog.
Nije dozvolio nijedan brak Nemca i Indijanke.
Ali Karla Maja ne čitamo zbog istorije, nego zbog zabave.

[scallop]

Ponekad se i složimo. Nšo Či je morala da bude ubijena jer ju je zavoleo Old Šeterhend. Sa odrastanjem nestaje i tzv. omladinska literatura.To je još jedan dokaz da neznanje ne pije vodu u literaturi.

[scallop]

Dok ne dobijemo potvrdu da radim ono šta sigurno ne radim, pa i da nam Predsednički izbori 2017 ne ubiju temu, da nastavim gde sam stao. Ako sam tu stao? Oh, kako ometanje zna da bude efikasno!


Pre više od dvadeset godina sam izvukao analogiju između termodinamike i kinetike u literaturi. Činjenice sa kojima baratate su uporišta, termodinamičke tačke, između kojih provlačimo kinetiku priče. Sad, svejedno je da li je uporište geografski toponim, zgrada ili trg u nekom gradu, pa čak i istorijski lik, oni nisu nosioci priče, nego set, pozornica, po kome priča teče.


Ako preživim ovaj deo, sledeći put ću pričati o izboru imena likova.

[Boban]

Možda imamo problem u imenovanju segmenata i sastavnih delova pisanja. Možda iste stvari zovemo na različite načine i onda izvodimo zaključak da se ne razumemo?

[scallop]

Sve je moguće. Međutim, pripisao si mi da zastupam detaljisanje, a ja sam ubeđen da sam čak škrt. Kao da si opisivao jednog drugog pisca koji prvo prepriča svoj radni sto. Izbegavam opise likove, gradim ih tako da čitalac može da ih sam zamisli i prepozna. Postepeno. Strpaću protagonistu na napuštenu jahtu, u srce bele oluje, tri dana, da iscedim iz njega lik do kraja. Naravno, pročitam sve što nađem o tome, da ne omanem mnogo. Onda me Petronije uhvati za pribor za navezivanje udice i jebeni perorez koji mora da bude u tom priboru. Zna više. Onda, pod pritiskom, nađem svoj pribor, elegantno koferče, kupio ga za 18$. Otvorim ga kad u njemu i rukavica za držanje ulovljene ribe, stugač za krupnu i drugi za sitnu krljušt, dva noža za slajsiranje, vagu i metar za merenje ulova. Bio u pravu, a mogao sam da izgubim čitaoce pecaroše. Mogu i ja da sve izmislim, ali zašto ako je lakše da znam? Kad znam mogu da se više posvetim literarnoj vrednosti priči.

[scallop]

Ovaj topik je najveći gubitnik na predsedničkim izborima.
Složiću se da je sve moguće izmisliti, ali lakše je sa K diplomom. Sad mi je jasno zašto smeta kulinarstvo u mom pisanju. Može da se pojede. Jednom. Ne mere pasulj naspram porcije halibuta. Ko ona zašto Azijati imaju kose oči: "Opet pirinač."
Tamo negde gde se priča o kuvanoj rakiji, Palmer, a i on prilično dobro piše, navalio sa kuvanom od "svetih gnjilih šljiva". Zajebancija Paje i Mije je u redu, ali pomenu i "žutu", a to je "žolta" makedonska loza koja se farba dudovim cepkama, ja cepao, bolan. Kakav, kuku orahov list!!!? To je gorko!

[Boban]

Sve je moguće. Međutim, pripisao si mi da zastupam detaljisanje, a ja sam ubeđen da sam čak škrt.

Ti si neobičan sk(a)lop detaljisanja i škrtosti. Ponekad, ne uvek, da ne bude osuda, nego samo konstatacija. Detaljišeš tamo gde to nije potrebno, a zatim neke bitne stvari pomeneš u jednoj rečenici.
Menjaš ritam pisanja od strane do strane, sitničavo o kafani, a maltene uzgred o motivu zašto se nešto dogodilo. Više pripovedačkog prostora posvećuješ kulisama nego događajima. Likovi ti mnogo više razmišljaju nego što ih vidimo u konkretnoj akciji. OK, prihvatljiv je i jedan i drugi princip, ali kada su zajedno nastaju problemi, jer ljude opustiš detaljisanjem, a onda kad provučeš bitan podatak u malo reči lako se desi da promakne. S druge strane, ako se čovek spremi da se izražavaš sažeto i da je svaka reč odmerena, onda u čitanju počne da pridaje značaj svakoj reči i završi tako da tumači da li je i koliko način spremanja nekog jela bitan za rasplet. Čitaoci tvojih dela imaju veliki problem da isprate promene ritma.

[scallop]

Priča je kao panorama planinskog lanca. Ako nema gibanja nema ni pulsa. Svejedno je gde je horizontalna linija. Na sceni najpre vidiš set, pa likove, pa događaj. Jako sam zadovoljan kako uspevam. Ne bih vršio komparaciju sa tvojim pristupom, neka zadovoljni tvojim pisanjem uživaju, ja ću se samo nadati da ima i takvih koji uživaju u mom pristupu.

[scallop]

I dalje niko ne pita, javljaju se samo oni koji imaju šta da kažu. Teši što ima preko dve hiljade poseta.


Pretpostaviću da se poneko opredelio za K faktor, jer se da uvećati u ukupnom skoru, a da su ostali, uvereni u moć onih fiksnih 5%, a bogami i mnogo više, ostali dosledni da se sve da izmisliti.


Zato ću se polako preseliti na S faktor, to je ono šta menadžment humanih resursa takođe smatra značajnim. Dakle, o veštinama.


Budući da me žestoko muči, najpre o likovima, karakterima, protagonistima. Malo ili mnogo? Imenovati ili neimenovati i na kom mestu u priči? Za sada otovoreno, jer kad se navrzem biće oponenata, a šta će oponenti?

[D.S.B.]

Konačno nešto vredno vremena na forumu...

[scallop]

Počeo malopre pa me hitan slušaj omeo


Za apsolutne početnike na radionici razgraničili smo broj likova po dužinu priče. Što bismo se majali sa viškom likova, ako ne možemo da ih odbranimo? Međutim za iskusnije to pravilo ne važi ako mogu da se snađu.


Daleko je probitačniji broj likova u dugoj ili u duuuuuuuugoj formi. Često mi ističu da broj likova nema značenje ako ih u dovoljnoj meri pobiješ. Na nos mi je izašao DŽ.R.R. Martin kao argument. Šta ako nećemo da utamanimo viškove? Ako nam se u priči nametnu, opravdaju i neće napolje? Ja opet o nesvesnom kao Marica o krivom. Argument su mi i brojne TV serije gde neki lik pojede seriju, pa pretumba scenariste i izraste u prvi plan. Dakle, ako su likovi uspešno odabrani, njihov broj ne poštuje pravila. Naravno, pisac mora da zna gde su, kako su, kako žena i deca... Kad vam neko zameri broj likova ili slede formu ili niste dovoljno brinuli o njima.


Ono što mene više muči je kad i kako likovi dobijaju imena, ali, pustiću vas da svarite i ovo.

[Boban]

Često upoređujem priču sa šahovskim problemima.
Za neupućene, šahovski problemi nisu situacije iz realnih partija već su figure promišljeno poređane po tabli i pravilo je da je dobar problem onaj u kome se nijedna figura ne sme izbaciti ili pomeriti.
Po meni, isto je i sa pisanjem... ne smeju se opisivati likovi ni trošiti pripovedački prostor na one koji ničemu ne služe. OK, ako lik postoji da bi rasvetlio neku sitnicu kod glavnih protagonista ima smisla, ali i to mora da bude u odgovarajućoj meri.
Dobro, svedoci smo da se King, ili Šeldon ili Lusbader besomučno ne pridržavaju ovog pravila, trošeći desetine stranica na opise života likova koji doslovno ništa ne razjašnjavaju niti menjaju u radnji. Ali svedoci smo i da pevačice ne umeju da pevaju pa postaju uspešne. Mi ovde treba da ukazujemo na to šta i kako treba, a dal će neko nepismen da iz raznih drugih neliterarnih razloga postane tiražni pisac jednostavno je okolnost protiv koje se ne može. Svako može da bira da li će da uspe svojim radom, zalaganjem i pameću ili će biti ljubavnica premijera, patrijarha ili koga već treba da bi se skrenula dovoljna pažnja na sebe.

[.]

Ne bih rekla da King ne ume. Voljen je upravo zbog te podrobnosti i staromodnog pisanja.
Mnogi ljudi vole da se ušetaju u spavaću sobu junaka u romanu ili da sednu za njegov sto i bez nekog posebnog razloga. Ili bez razloga koji može da uoči nepažljivo, poluzainteresovano oko.
Neko će s gnušanjem preskočiti mnoge delove Balzakovih, u svoje vreme veoma popularnih romana, a meni, eto, ne smeta da pročitam kako je izgledala zbirka porcelanskih figurica ili salon neke vojvotkinje, pogotovo kad vidim da porcelan nikada nije slučajno nasleđen, tepih skupocen, a pohaban, nameštaj mimo svake mode ili kad shvatim da uzgred nabačen komentar nekog sporednog lika nenametljivo doprinosi ukupnoj slici i krajnjoj nameri romanopisca.

Ne jurimo svi ka cilju, neko bi i da uživa u putovanju.
Zato je dobro razdvojiti sporedno (bez kog ne postoji glavno) od nepotrebnog.

[.]

Inače, veoma me zanima priča o imenovaju likova, volela bih da ovdašnji pisci ispričaju svoja iskustva i iznesu stavove.


Ljudi ne razmišljaju mnogo ni kada imenuju decu: uvek me nasmeje kad čujem da se klinja u pelenama zove Vukašin, a još smešnija mi je baba Nataša. Vukašin će, međutim, odrasti a Nataša ne mora ostariti, dok likovi iz literature imaju potencijal za život večni. U onom obliku kako nam ih autor predstavi.


U kratkim pričama sa Radionice ja najčešće nisam davala nikakva imena. Jasno mi je zašto je tako: te pričice su smišljane i pisane u brzini, lik je bio tek naznaka, poluuobličena ideja, nisam imala želju ni potrebu da ga bliže odredim.
Međutim, neki autori nikada ne imenuju likove. Zašto? Da li je to psihološka osobenost, skrivena poruka, filozofski stav? Možda sve pomalo?
[size=78%]  [/size]

[scallop]

Međutim, neki autori nikada ne imenuju likove.

"Neki nikad" je netačnije od "uvek svi".

[.]

Naravno da je netačno. Ja sam pritajeni apsolutista. 

[scallop]

Tu se vraćamo na ono "pravilo" da kratka priča ima 0-2 lika. Ako nema likove imena su izlišna, ako je lik jedan, koj će mu ime? Ako su dva, muško i žensko, opet ne treba, ako su ženski/muški i ako jedan/jedna od njih ne muca ili ne govori stranim naglaskom ili, ili, ili... opet ne treba. Može i niska i visoka, mršava ili debela, ali to je već imenovanje likova. Tu je već jasno da niko neće da pogine od imena, posebno ako su važna za priču. Dakle, ako je važno za priču ime je neophodno.


Uh! Komplikovano?

[Boban]

ja sam napisao ceo roman (Crnicvet) u kome glavni junak nije imenovan i vrlo je interesantno videti kako se prema tom postupku ophode stranci koji nemaju predznanje naše istorije i mitologije.
Gotovo svako je napomenuo da je u igri neimenovani kraljević, ali niko nije izjavio da mu je to bila prepreka. Dakle, može i bez imena.
U mnogim Bredberijevim pričama nema imenovanja i to sjajno funkcioniše.
Kad bolje razmislim, ja često koristim takvu postavku. Recimo, u "Vampirijadi" nikada ne saznajemo ime glavnog junaka. U mnogim mojim pričama uopšte nema imena glavnog junaka (Protiv Irvinga, Crnji od olujne noći, Noć koja neće doći, Hoda kao čovek... vderovatno u polovini mojih priča nema imenovanja, kad god je prvo lice u pitanju) izgleda da volim to.

[scallop]

Dobra strana je što se našim književnim sudarima neće baviti književnost. Takođe je dobro što je mlađima ponuđen izbor u kome će se opredeljivati prema književnom otisku koji ostavljamo. Loša strana je što bi psiholozi mogli da imaju kompleksnije zaključke. Međutim, sjajno je što se suština introvertnosti i ekstravertnosti redovno pojmi naopako. Ali, ko još čita Junga? Dodatno, obojica smo Device, pa kud ćeš više za asocijacije o Rasku i Lavagetu!

[D.S.B.]

 E, sad, jedino je Stipan javno izjavio koliko mu je koristila. Ostali ni mukaet. Neprijatno im?

Tek sada sam seo i pročitao ceo topik. Demantovaću ovo iako nisam siguran koliko se može odnositi na mene. Više puta sam iznosio svoj lični primer kako bi istakao značaj radionice za početnike pre svega. Razlika između onih prvih koraka i zadnjih priča je vidljiva i potpunom laiku.

Silom okolnosti i nužde, svojevremeno sam pročitao skoro sve što sam uspeo da nabavim o menadžmentu i marketingu. Kuriozitet je da sam 2008. nabavio knjigu izdatu 2009. Iz njih proističe "sveto trojstvo" personalne vrednosti:




Talents/Knowledge/Skills  - TKS




Prva stavka je fiksna, druge dve se daju doterati.

Moram ovde da postavim jedno pitanje. Da li svaki čovek koji iskaže interesovanje za pisanje ima i potencijala da bude dobar pisac? Ako je tako to su automatski svi ljudi koji se interesuju za pisanje te u tom slučaju svi imaju potencijal za pisanje, što znači da ostaje samo rad kao bitan faktor koji je ono što "čini" pisca. Ako pak svi koji žele da pišu nemaju potencijal ili talenat za pisanje, zašto iskazuju želju i volju za pisanjem? Pretpostaviću da svi koji su iskazali želju za pisanjem vole pre svega i da čitaju. Ako vole i uživaju u čitanju nečega onda ga i razumeju, a ako mogu da rezumeju, zar to nije dovoljnan dokaz da i sami imaju potencijal da stvaraju?


Talents/Knowledge/Skills. Zanima me kakvog slikara, vajara ili pisca, dobijemo kada odbacimo talenat a poseduje ostale dve navedene osobine? Ili je posedovanje prve neophodnost za postojanje druge dve? Ili sve tri mogu da egzistiraju samo zajedno?
 


Što se tiče imena likova, nekada sam mislio da su neophodna skoro uvek, ali sada mislim da u kratkim pričama ne trebaju skoro nikada. Razlog je taj što je u kratkoj priči naglasak na određenom događaju koji mora da se završi, a ne na likovima.
Kada su duži formati u pitanju tu se najbolje voditi priodnom logikom, tj pitanjem, kako većina ljudi dobija ime? Naravno fantastika često podrazumeva i fantastične svetove ali princip je isti, kako u tom svetu koji si stvorio većina dobija ime? Mogu postojati izuzetci ali prevelika odstupanja narušavaju verodostojnost izgrađenog sveta.

[scallop]

Ne, ne odnosi se na D.S.B. zamerka da se ne oglašavaju oni koji su pazarili na radionici.


Bože, kako su ljudi spremni da brane ono što je spermatozoid uneo u jajnu ćeliju, a kako potcenjuju sve drugo što sami moraju da postignu!
Saksija na ivici terase ne zna da može nekom da razbije tintaru ako se strmekne.
U svakom bloku mermera krije se kip Afrodite.
U svakoj farbari čuči Luvr.
Sve avionske bombe zakopane u zemlji ne znaju da su zle.
Potencijalna energija je ništavna dok se ne pretvori u kinetičku energiju.
TKS je ukupna vrednost pojedinca, gde je T fiksna, a KS promenljive veličine.


Ogromna je greška napisati da je u kratkoj priči naglasak na događaju, a ne na likovima. Fatalna. Da se za glavu ufatiš.
Iskipilo mleko. Ispalo tiče iz gnezda. Pukla bruka. Procvetala trešnja. Komšinica ostala trudna. Pardon, evo ga u priči lik. Događaj je vest, a ne priča.


Budući da smo još kod likova, jedno pitanje. Imamo dve slike: grupa ljudi čeka na autobuskoj stanici i grupa ljudi dogovara ubistvo Obrenovića. Obe će se pokrenuti u jednoj priči. Ko će dobiti imena?

[Stipan]

Imena bi trebalo da dobiju oni likovi koje pokosi žuti audi što uleće u grupu ljudi na autobuskoj stanici...

[D.S.B.]

Ogromna je greška napisati da je u kratkoj priči naglasak na događaju, a ne na likovima. Fatalna. Da se za glavu ufatiš.
Iskipilo mleko. Ispalo tiče iz gnezda. Pukla bruka. Procvetala trešnja. Komšinica ostala trudna. Pardon, evo ga u priči lik. Događaj je vest, a ne priča.

Događaj je vest oko koje se gradi kratka priča. Ako generalizujemo onda svaki raman, svaku priču ikada napisanu možemo svesti na jednu rečenicu, što je vest.
Svaki roman u suštini je niz povezanih događaja, ispričanih iz neke perspektive, ali nije roman ako samo nabrojimo događaje. Pripovedanje ga čini romanom, kao i kratku priču.
Razlika je naravno u dužini.
Ovde moramo uzeti u obzir i očekivanja čitaoca, jer na kraju svi pišemo sa pretpostavkom da će neko čitati. Roman je priča od stotinu strana, čitalac očigledno vidi da je to duga priča i tako pristupa čitanju. Kada priča stane na dva-tri lista papira, on sigurno očekuje da u njoj pročita nešto više od par imena i opisa njihovih frizura, osim ako to nisu magične frizure zbog kojih je priča napisana.

To važi i za vašu postavljenu scenu. Da li je bitno ko je ubio Obrenovića ili činjenica da je mrtav? Odgovor zavisi od dužine priče koju želi pisac da ispriča.

[ALEKSIJE D.]

https://hr.wikipedia.org/wiki/Kratka_pri%C4%8Da
http://www.davidalbahari.com/pripovedac.html
Ako neko zna, zna Albahari.

[scallop]

Ne moramo da se složimo, ali je važno da preispitujemo svoje i tuđe stavove. Nigde nisam napisao da su likovi važniji od događaja, a ni obratno. Lako mi je da poverujem da događaji ne postoje bez likova koji ih uzrokuju i nekih drugih likova koji trpe posledice. Možemo li da se sporazumemo da su podjednako važni?


Kratka, super kratka priča, jedva dve strane, "More dolazi" ima u pozadini globalno otopljavanje i podizanje nivoa svih mora. Dva muškarca piju u kafani pivo. Kroz kratak razgovor razaznajemo da se jedan raduje, a drugi je skeptičan.
Na drugoj strani, Nagradu NIN dobija roman ARZAMAS. Priča o staroj, senilnoj i džangrizavoj majci i kćerci koja o njoj mora da brine i arči poslednje godine svog "dobrog" života. U pozadini Tolstoj kupuje novo imanje i preispituje koj će mu, kad je jedino smrt večna. I, naravno, dnevni događaji.


Razmislite o tome.

[ALEKSIJE D.]

"Talents/Knowledge/Skills. Zanima me kakvog slikara, vajara ili pisca, dobijemo kada odbacimo talenat a poseduje ostale dve navedene osobine? Ili je posedovanje prve neophodnost za postojanje druge dve? Ili sve tri mogu da egzistiraju samo zajedno?"
Dobiješ zanatliju. Ili profesionalca. Ili delo bez ličnog pečata. U svakom slučaju prolaznu tvorevinu koja može biti zanimljiva u trenutku kada se predstavi publici, ali brzo pada u zaborav. Napr. Nušić je za života dobio svega tri i po pozitivne kritike, bilo je mnogo popularnijih od njega, mnogo više hvaljenih, pa i onih pisaca gde su postojali redovi za predsave po njihovim tekstovima (napr. "Pantalone dole", koja je razbijala blagajne) a imena pisaca danas možemo naći samo u specijalizovanim, usko stručnim, udžbenicima istorije. Nušićev talenat da uoči, istakne, razradi karakterne mane i situacije čine ga savremenim i danas.
To ti je moje mišljnje.
Što se kratke priče tiče, ona može biti i bez imena likova, likova uopšte, bez događaja, čista impresija jednog trena, na primer. U tom smislu možemo posmatrati Andrićeve zapise od svega par rečenica, kao onaj o kovačnici koja ima ime "Tišina".
Tu smatram da je Albahari u drugom odeljku kod definisanja priče, novele ili romana, a pre svega kratke proze bio i jeste potpuno u pravu.
Dixi.

[saturnica]

A mene se na radionici, jednom, prilično popljuvalo kada sam, napisavši dvije vrlo kratke priče (oko 2000 karaktera), spomenula Albaharija i njegove još kraće priče. Bilo je svakakvi primijedbi. Ne sjećam se točno po čemu se pljuvalo. Ali u principu, pljuvalo se po svemu, od forme do sadržaja. Premda sam u njima imala sve: emociju, likove i uhvaćen trenutak. Jedna je priča sasvim solidno odradila zadanu temu iako nije bio u pitanju SF. Nebitno. Tko god misli da je napisati priču od 1000 karakera lako, neka sjedne i proba. Lako je vesti u nedogled. Blagoglagoljivost piscima ide lakše od onoga da se proba u malo reći sve.

[ALEKSIJE D.]

Smatram da je forma ili medij u kome nešto radiš(priča, novela, drama) nešto od drugorazrednog značaja. Bitna je ideja ili emotivni efekat (ili oboje) koji želiš preneti. Pričanje radi pričanja (pisanje radi pisanja) ne služi ničemu. Puka skribomanija. Tema "Perica je krenuo da pređe ulicu i našao pištolj igračku koji otvara vremenski portal, karaktera 6000" čemu to služi? Vežbanju u kucanju i rasporedu tački i zareza? To nije ideja. To je narativni početak. Siliti sebe zbog drugih da sabiješ ili nešto, bilo šta, napišeš puke forme radi, nema smisla.
Ukoliko težina ideje je takva da zahteva realizaciju na određeni način, da će dopreti do ciljane publike takva da ide kroz priču-dobićemo priču, ako je drama pogodinija -eto drame (pozorišne ili radio) ako treba neka bude pesmica (makar i signalistička). Sve ostalo je samo sticanje veštine, nizanje smislenih rečenica ali bez znanja o tome čemu one služe i talenta da se u to ugradi sopstveno viđenje stvarnosti, događaja ili nekog fenomena.
Zato se ne bih uzbuđivao oko loših kritika na radionici. Ona ponekad deluje kao takmičenje ko će dalje da pljune ili da te više opljune dokazujući neku svoju superiornost, nego da ukaže na "mane, grešeke"  pisanja. Kako da ti na mane ukaže neko ko i sam nema pojma o tome kako se kroz pisanje izražava unutrašnji svet? Kome taj pojam sam po sebi nije jasan. Ideja traži formu i nađe. U tome je talenat. ne obratno. Obratno je želja za imitacijom "velikog sveta" gde se naručuju tekstovi. Čega ovde, barem u našem opsegu, nema.

[D.S.B.]

Ne moramo da se složimo, ali je važno da preispitujemo svoje i tuđe stavove. Nigde nisam napisao da su likovi važniji od događaja, a ni obratno. Lako mi je da poverujem da događaji ne postoje bez likova koji ih uzrokuju i nekih drugih likova koji trpe posledice. Možemo li da se sporazumemo da su podjednako važni?

Slažem se u potpunosti.

"Talents/Knowledge/Skills. Zanima me kakvog slikara, vajara ili pisca, dobijemo kada odbacimo talenat a poseduje ostale dve navedene osobine? Ili je posedovanje prve neophodnost za postojanje druge dve? Ili sve tri mogu da egzistiraju samo zajedno?"
Dobiješ zanatliju. Ili profesionalca. Ili delo bez ličnog pečata. U svakom slučaju prolaznu tvorevinu koja može biti zanimljiva u trenutku kada se predstavi publici, ali brzo pada u zaborav. Napr. Nušić je za života dobio svega tri i po pozitivne kritike, bilo je mnogo popularnijih od njega, mnogo više hvaljenih, pa i onih pisaca gde su postojali redovi za predsave po njihovim tekstovima (napr. "Pantalone dole", koja je razbijala blagajne) a imena pisaca danas možemo naći samo u specijalizovanim, usko stručnim, udžbenicima istorije. Nušićev talenat da uoči, istakne, razradi karakterne mane i situacije čine ga savremenim i danas.
To ti je moje mišljnje.
Što se kratke priče tiče, ona može biti i bez imena likova, likova uopšte, bez događaja, čista impresija jednog trena, na primer. U tom smislu možemo posmatrati Andrićeve zapise od svega par rečenica, kao onaj o kovačnici koja ima ime "Tišina".
Tu smatram da je Albahari u drugom odeljku kod definisanja priče, novele ili romana, a pre svega kratke proze bio i jeste potpuno u pravu.
Dixi.

Malo li je postati majstorom u nekom zanatu? Ovde se već dotičemo motiva koji pokreće pisca.
Za mnogo ljudi to je verovatno i cilj, biti priznat za života. Uzeću za primer Van Goga koji je prodao 1 sliku za života. Danas mu retki spore genijalnost ali da li je to bio njegov cilj? 

Želeo bih samo sumirati ovo oko likova. Znači lik ne mora da ima ime ali mora da ima ličnost. Da li može da se izvede ovakav zaključak?

[ALEKSIJE D.]

Nije ti palo na pamet da je, na primer, cilj priče da otkriješ kakva je ličnost lika?
Zar je malo svetskih pisaca gde ti kažu ime (mnogo ti pa znači) i kasnije čemu ono služi? Možda da bi ga razlikovao od drugih. Kafkin "Preobražaj" ti je priča gde imaš ime, ali je suština priče u otkrivanju karaktera ličnosti i same ličnosti kroz priču. Nije se morao zvati Gregor. Mogao je i Milan. Adolf? Šta smeta? Mogao je biti bezimen. Suština je nešto drugo.
Na ono prvo, dao si sam sebi odgovor: želiš da budeš majstor. Slavan za života. Što znači da osećaš kako nemaš šta novo otkriti ili kazati. Ovo potonje je talenat. Nađi priču D. Kiša o učitelju i učeniku iz E. mrtvih (mrzi me da tražim naslov). Ona se upravo bavi tim pitanjem.

[scallop]

Jel' može to jednostavnije? Mi smo đaci prvaci. Lik i ličnost, motiv i motivacija... Upravo se ubi Mirjana Bobć Mojsilović da objasni kako je 2+2=4 čisto kao suza, a čim izvirimo odmah je sve svašta i koješta.

[saturnica]

Siliti sebe zbog drugih da sabiješ ili nešto, bilo šta, napišeš puke forme radi, nema ...

nisam se ja uopće silila, da se razumijemo. ja sam tako napravila namjerno i iz svog gušta. meni je u tom trenutku bila zanimljiva takva forma. istina da je to ujedno i dobra vježba za pisanje. kako god bilo, što je priča kraća, teže je...

[ALEKSIJE D.]

https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9C%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2
ličnost, ж

Значења:
грам.[1]
(значење изведено преко синонима) priroda, narav, ćud, duh, temperament, senzibilitet, kov, karakter, osoba, osobine, osobenost, posebnost, Ja, ego, duša, identitet, individualnost, individualitet, nastrojenost, nutrina, unutrašnjost
lik, м

Значења:
грам.[1]
(значење изведено преко синонима) oblik, obličje, forma, izgled, vid, spoljašnjost, slika, figura, pojava, as pekt, stas, хрв. podoba хрв
Nisam ništa mislio konkretno o tvom radu Saturnice, ali je odlično poslužio kao podsticaj na razmišljanje.

M. B. Mojsilović još nisam dostigao ni mentalno ni intelektualno (nisu sinonimi) a deli nas civiizacijska provalija. Ja sam još uvek, tek, na Šekspiru i Kantu. Do Mirice mi treba ihahahhaj.

[scallop]

Misliš da to nekome nešto znači?

[ALEKSIJE D.]

Meni i onima koji čitaju ovaj topik. Tek da znaju sa kim imaju posla.

[scallop]

Meni i onima koji čitaju ovaj topik. Tek da znaju sa kim imaju posla.

fifti-fifti.

[D.S.B.]

Jel' može to jednostavnije? Mi smo đaci prvaci. Lik i ličnost, motiv i motivacija... Upravo se ubi Mirjana Bobć Mojsilović da objasni kako je 2+2=4 čisto kao suza, a čim izvirimo odmah je sve svašta i koješta.

Đaka je puna klupa, ali mislim da prvaka uopšte nema ovde. Svi su takođe svesni da je pisanje veoma zahtevan i napredan hobi a ja bi hteo da naučim i nešto više od azbuke.
Shodno tome, želeo bih da vidim šta je ono najzahtevnije što ovdašnji đaci imaju da ponude od spisateljskog alata. Koji su im šabloni, po kojima se kreću kada se u glavi formira odluka "napisaću priču"? Koji su i kakvi koraci na tom putu koji će ih odvesti do ispunjenja donete odluke? Postoji li samo jedan pravi put i način da se to ostvari ili ih ima puno? Kako stići do proizvoda koji će poneti tiketu "dobra priča"?

[scallop]

Koliko poznajem radionicu sve si odgovore odavno dobio. Ne postoje šabloni. Pitanje je čak pomalo uvredljivo. Ako bih išta umeo da generalizujem, onda se Boban opredeljuje za scenosled, a ja za intuiciju. Ne postoji ni utvrđeni pravac. Nabavi moju Zbirku, tamo su sve priče koje sam napisao na radionici. Ima ih manje nego broja radionica i to znači da me određeni broj zadatih tema nije motivisao. Da, motivacija odlučuje o pisanju, a ne odluka pisca da piše. Takođe, možda primetiš da te moje priče imaju najmanje pola tuceta različitih pristupa. Trudio sam se da budu i korisne za druge učesnike.


Primetio sam da đaci u klupama ne fermaju tuđe pristupe, redovno se opredeljuju za svoje. To se vidi i u komentarima, a tražili smo ih ne biste li uočili kako drugi pišu. Čak, oni koje smo zapazili da imaju tih famoznih +5% talenta su najuspešniji u izbegavanju ovog topika. Veliki uspeh je da je radionica imala veći procenat kvalitetnih priča od drugih konkursa u regionu. Šta ćeš, takva je situacija.

[Boban]

pa vidiš da DSB provocira... on bi da sedi u fotelji i dobije šablone za pisanje. On tvrdi da se sve napisano može svesti na jednu rečenicu, dakle, nebitno je ni šta, ni ko ni kako.
Nekima očigledno leži haiku.

[scallop]

Teško je kad je zakonski zabranjeno tabanje đaka.

[D.S.B.]

Ne, provokacija mi nikada ne bi pala na pamet. Izvinjavam se  i žao mi je ako je tako zvučalo. Prema svim ljudima sa radionice gajim samo čisto poštovanje.

Ipak i dalje tvrdim da se svaka priča može svesti na rečenicu. Evo uzeću za primer Točak Vremena, taj dugi i predugi serijal. Priča o dečaku koji je reinkarnacija najmoćnijeg čarobnjaka svih vremena i njegovoj borbi protiv sila tame.
Samo da dodam da serijal nisam čitao ceo ali pao mi je na pamet zbog enormne dužine ali u suštini to je to.



A Scallop je rekao da ne postoje šabloni i odmah nakon toga naveo dve vrste šablona kojima se svi pisci služe i koji su ujedno i jedini mogući. Da, postoje varijacije ali u suštini to je to. Ili pratiš intuiciju ili postaviš scenu koje se pridržavaš. Ili kombinuješ po malo od oboje, što je najčešći slučaj.

Radionica je bila sjajno mesto, jedinstveno za naš prostor ali daleko od toga da sam sve odgovore dobio tu. Ipak sva moja pitanja su potekla odatle, što znači da me je to mesto inspirisalo da nastavim dalje. Zato toliko žalim što je ugašena jer vi Scallope, Boban i mnogi drugi ljudi sa Sagite očigledno imate mnogo toga da date ljudima koji žele da pišu a ne znaju kako.

[Boban]

Ja ne vidim da je ikoga neznanje kako se piše sprečilo da piše, objavi i predstavlja sebe kao pisca...

[D.S.B.]

Na žalost nije, jer u većini slučajeva takvi pisci nisu ni svesni svog neznanja. Desi se po nekada da ih kritika ili vreme osveste ali pojedini nikada ne progledaju dok neki drugi vide ali ih nije briga dokle god mogu da se zovu piscima...

[Stipan]

U stvari, sve je vrlo jednostavno. Ako za sat ne napišeš priču, nikada i nećeš. Ako za nedelju dana nemaš novelu, neće je ni biti. Ako pišeš roman duže od mesec dana, biće spor i dosadan. Svako odstupanje od tog pravila je katastrofa uprkos svim dogmama i uverenjima.

[Boban]

a ako si bez elementarnog talenta ne vredi ti ni stotine priča, desetine romana, bezbroj pohvala i objavljivanja...

[scallop]

Eto, D.S.B., pa ti vidi. "Pisac bez talenta" štancuje kao singerica, "pisac sa enormnim talentom" godinama prepakuje par istih knjiga. Izgleda da je talenat pokretač kao i ona saksija na rubu terase. Ako je ne gurneš neće pasti nekom na glavu.
Stipan je u pravu kad napiše da je pisanje bilo čega brza stavka u kalkulaciji. Zaboravio je da napiše da se priča prilično dugo kuva u tintari da bi se pokrenula. Ja to nazivam spisateljskom motivacijom. Priča mora da te natera da je napišeš. Takođe nije napisao da je deo stvaralačkog procesa i doterivanje priče u oblik koji može da nastavi svoj put.

[Boban]

otkad je Stipan reper za bilo šta afirmativno u pisanju?

[scallop]

Čim si ti prestao.

[.]

Pre nego što izbije tuča, predlažem da se kao prva, nedovoljna ali nezaobilazna stavka prihvati Stipanovo: moraš pisati. Ne valja ako samo maštaš i zamišljaš šta bi mogao uraditi. Tako ti mogu proći meseci i godine, a da ne napraviš apsolutno ništa. I onda nisi pisac, ma koliko da si rođen za to.
Druga stvar je to što Stipe misli da je svaka žvrljotina, sve što je ikad skicirao ili vežbe radi iskuckao, dovoljno dobra da se objavi samo ako nađe izdavača.

[Stipan]

Ja ne mislim. Ja znam. U tome je razlika.

[scallop]

Naravno. Znaš da ne misliš.

[Stipan]

Stvar je u sledećem:

Mnogo ljudi sedi kod kuće i pokušava da se bavi pisanjem. Oni malo hrabriji izlaze da se okušaju na javnim mestima (Fejs, Krstarica), oni s više kuraži koji mogu da podnesu okršaje i opake kritike ogledali su se na Radionici (nadam se ne potpuno mrtvom).

Međutim, jedini pravi način da se iko zaista pojavi u štampanim publikacijama je da svoje radove nudi izdavačima i da svim silama izbegava samostalno finansiranje.

Književni konkursi su sasvim dobar put za to.

[scallop]

Sasvim se slažem sa tim. Ko nema jaja nema ni decu.

[saturnica]

Sasvim se slažem sa tim. Ko nema jaja nema ni decu.

haha...

[scallop]

Sasvim se slažem sa tim. Ko nema jaja nema ni decu.

haha...

Praštaj za androfiliju.


Međutim, pre odlučnosti treba i imati s čime pred subašu. Glupo je biti stalno u onih 80% koji ne prolaze na konkursima. Treba imati i pušku, ali i biti Mandušić Vuk.
A mi nismo stgli ni do dela kako i kada se imenuju likovi.

[hidden]

Koristite internet dok ne bude prekasno. Ne mislim na Tortu, već na apokalipsu koja dolazi...

[scallop]

Ponekad ime uzme lik. To je najbolja opcija. Daću vam svež primer.


U mom novom romanu UNAZAD, liku sam dao ime Majkl Forbs, onda je on uzeo sebi ime Gordon Tekl i do kraja romana gotovo preuzeo mesto glavnog lika. Molim da pogledate šta znači - Tekl (tackle).

[D.S.B.]

Rekao bih da je ovo zapravo česta pojava, kada pisac pripada grupi ljudi koji se služe intuitivnim metodom pri pisanju. Da li je najbolje opcija, ne znam. Prednost je to što pri takvom načinu pisanja, kada liku dopustiš slobodu, on može da se razvije u svim pravcima i živi pravi život na stranicama, što će čitaoci svakako primetiti i lako se povezati sa takvim likom.
Mana je nepredvidivost. Ako likovima dopustiš da lutaju, luta i priča, što se takođe lako primećuje.

[scallop]

Čekaj. Ko koga ovde uči? Imao sam utisak da ti pitaš, a da Boban i ja odgovaramo.

[D.S.B.]

Niste pogrešili, ono što ja govorim je nagađanje, dok je ono što vi govorite potvrđeno iskustvom.

[scallop]

Nemam ništa protiv da vagaš svoje zaključke, samo što naša tema postaje suviše spora. Nikako da se iskobeljamo iz likova. Nadam se da se može prihvatiti da su imena i broj likova povezani sa dužinom priče. Čak i Bobanova tvrdnja da u polovini opusa nema imena važi za kraća, a ne važi za duža dela. Naprosto, lik moramo da zakucamo u priču imenom. Valjda zato i u realnom životu imena postoje.


Izbor imena likova nije imperativ pre pisanja dela, može ime biti bilo koje da ne pogubimo likove usput. Recimo, u mom novom romanu, većina likova je promenila ime posle okončanja pisanja. Nije strašno jer se usput još jednom prođe kroz tekst, pa i ispravi ponešto. Likovi kojima dajemo imena, a to su likovi važni za priču, opstaju dok ih pisac ne izvede, odnosno ne ukloni iz priče. Tu se Boban neće složiti, jer iz naših života nestaje bezbroj ljudi sa imenima, a da to uopšte ne zapazimo. Nevolja je što se u čitanju priče čitaoci povezuju sa različitim likovima iz ličnih razloga. Kad se posle čitanja zapitaju šta se dogodilo sa njima ne mogu da dobiju odgovor od pisca. Može pisac da računa da ga nije briga, mada mora da ga bude briga jer su mu briga čitaoci koji ga čitaju. Dakle, likovi koje pisanjem učinite važnim imaju svoj život u priči.


Ako se ponovo ne zaglavimo oko likova, sledeći put ću pokušati na napišem nešto o protagonistima i antagonistima u priči.

[scallop]

Dok se ne smislimo malo off topika.


Gledam na TV flim "Tačka uništenja". Tipična filmska verzija SF. Teorija struna, kiks, zaglavljivanje u "vorteksu", vorteks raste i preti celom SAD. Bože, dokle će da im serviraju pretnje!!!? Postoje dve varijante spasenja. Bolje nego jedna, jel'? Naravno, tu su sve zavrzlame koje smo ikada videli na filmu. Drp off bez granica. Što je jednom prošlo može opet. Mrtvih kao pleve... E, to je razlika između SF literature i SF filma. U SF filmu je dozvoljeno sve što producent dozvoli i ako režiser nije gadljiv. U SF literaturi samo ono šta pisac dozvoli.

[pokojni Steva]

Tek da se zapljunem kao jedan od vernih pratilaca topika. Iskreno se nadam da zdravorazumske činjenice ovde iznete dopiru do onih kojima bi mogle pomoći. Sad, ko kako pazari zdrav razum.

[scallop]

Tek da se zapljunem kao jedan od vernih pratilaca topika. Iskreno se nadam da zdravorazumske činjenice ovde iznete dopiru do onih kojima bi mogle pomoći. Sad, ko kako pazari zdrav razum.

Kol'ko se ja razumem u razum, zdrav razum je teško oboleo, samo što ne crkne. Mora da ima neki komarci koji od ljudi pravi magarci.


ED. Da me ne razumeš pogrešno. Uvek me razveseli kad se povampiriš.

[scallop]

Dok ne pređem na protagoniste i antagoniste, još jedan aktualan primer šta jeste, a šta nije.


Česta tema SF su kataklizma i apokalipsa. Da li primećujete da ih razdvajam? Kataklizma je događaj nezavisan od čovečanstva i internet je prepun varijanti, više nego što jak stomak može da podnese. Njihov broj bukvalno urušava SF temu kataklizme. Jedan moj internet priajtelj je pre pet-šest godina popisao sve moguće kataklizme i razdvojio ih u tri grupe: totalnu, delimičnu i lokalnu. Totalna kataklizma umištava univerzum, Sunčev sistem i Zemlju, pa je samim tim bespredmetna za SF pisanije. Kraj je kraj, čovečanstva nema. Druge dve, ne uništavaju čovečanstvo, ima se šta pisati, ali je apokalipsa obavezni pratilac. Zapravo, ako pišemo SF na tu temu, uvek pišemo o apokalipsi. Moj novi roman je o najavi apokalipse, ali se za kataklimu, oni koji je izazivaju, još nisu odlučili. Ipak, sve je na stolu, tome služi svetski sistem informacija.

[scallop]

Pa, kad ste navalili, da pretvorimo likove u protagoniste i antagoniste.


Još su stari Grci znali da nema zapleta i raspleta bez protagonista i antagonista. Uobičajeno ih smatramo glavnim likovima u priči, najčešće (da se malkice ogradim) imaju ime, i često ih opisuju do dugmića sa kojima zakopčavaju košulju. Pomalo sam sklon da opise svojih likova prepustim mašti čitalaca. Može da bude traumatično kad zamislim Muad Diba, a na ekranu vidim Kajla McLaughlina. Standardna postavka duge priče vidi grupu protagonista, casting ne može bez toga. Drugi likovi su epizodni, oni se pojave i nestanu, ponekad imaju imena, ponekad ne, zgodno bi bilo jasno ih ispratiti iz priče, ali ni to nije obavezno. Ostali likovi su bukvalno statisti. Njih ctramo kol'ko i Čiča Glišu.


Samo malo o antagonistima. Trebalo bi da su protivnička strana, ali i glavni lik može da se posvađa sa sobom. Tada su dileme, ispravne i pogrešne odluke u središtu priče. Inače, protagonisti su standardno u sukobu sa antagonistima. Ta borba ostvaruje saspens, odnosno dramu u priči, podiže adrenalin onima kojima nedostaje. Današnje vreme je takvo da imamo stalni manjak adrenalina, kao da su nam nadbubrežne žlezde postale deo bubrega. U standardnom SF romanu antagonisti su ludi naučnici i profesori, manijaci koji teže totalnoj vlasti, kreteni generali i slično. Profili su standardizovani kao u gondoli supermarketa. Najlenjim piscima smatram one koji posegnu za vrećom zombija, iznenadnom najezdom vanzemaljaca sa klještima i pipcima ili robotima uništiteljima civilizacije.


Imao sam poseban problem sa identitetom grupe, to su oni koji se praktično u svim scenama pojavljuju u grupi, ali o tome u sledećem nastavku.

[D.S.B.]

Možda malo dosađujem, ali sigurno ne želite da se ovo pretvori u monolog. Zato imam pitanje.

Priču čini konflikt između likova, to je jasno. Ali kažete da lik može da ima i unutrašnji konflikt ponekad.

Moje pitanje je, može li da postoji priča sa samo jednim likom u njoj, a da i dalje bude dobra priča? I da li likovi samo ponekad vode unutrašnji konflikt?

[scallop]

Naravno da može. Recimo da imamo specijalistu za unutrašnji konflikt, pa bi bilo bolje da ti neko drugi potvrdi.

[scallop]

Zaparavo, ima takvih priča više. Dopala mi se filmska priča Lucky number Slevin.Iako u njoj ima više likova, priča je o profesionalnom ubici koji u jednom poslu nije uspeo da ubije i dete. Nisam siguran za Tamno skeniranje, ali, ako bismo se zezali, i Klark i ma unutrašnji sukob sa Supermenom. Džekil i Hajd.


I, da, ne želim monolog.

[D.S.B.]

Meni je na pamet takođe palo nekoliko; Poslednji čovek na zemlji, Mesec... tu je priča formirana oko unutrašnjeg konflikta iako se pojavljuju i drugi likovi. Pade mi na pamet i jedna Martinova priča o čoveku koji je potpuno sam na nekoj stanici u svemiru itd. Dakle ima dosta takvih priča. Moje sledeće pitanje je, može li neka neka standardna prča, sa dva ili više likova, da se ispriča a da nijedan od njenih likova nema unutrašnji konflikt?

[Boban]

Likovi bez unutrašnjeg konflikta su papirni, petparački, za trivijalne romane.

[scallop]

Može. Dva i više likova po difoltu predstavljaju osnov za konflikt u pravolinijskom pripovedanju. Može se reći da ambicioznost pripovedača proporcionalno uvećava prisutnost unutrašnjeg konflikta. Time se obezbeđuje grananje priče. Uzmi Rodrigezov film "Bilo jednom u Meksiku" kao primer. Svi će da izdaju sve i svakog, pravda će pobediti i Antonio Banderas će poljubiti svoju zastavu. Rodrigez je mnogo ozbiljniji sa svojim porukama u urnebesnom filmu od većine filmskih stvaralaca. Izbor glumaca pokazuje koliko je značajna kreacija dobrih likova, svako od njih je dobio maestralnu epizodu. Napiši Rodrigeza i ja ću ti se klanjati.


Eto, očekivao sam da će Boban reći.

[Stipan]

Unutrašnji konflikt je zakon. Sve ostalo su kulise postavljene oko protagoniste.

[scallop]

Sve si kao Boban.

[Stipan]

Zato se i svađamo.

[D.S.B.]

Znači može da se napiše takva priča ali sam sklon da se u potpunosti složim sa Bobanom ali još nisam siguran da li da se složim sa Stipanom. Razlog  moje sumnje je izveden iz gore rečenog. Svaka priča je dakle u osnovi neki konflikt, unutrašnji ili spoljašnji, ali najčešće i unutrašnji i spoljašnji, ili samo unutrašnji u krajnjem slučaju ako je lik sam u priči.
Ali svaki unutrašnji konflikt je izazvan spoljnim uticajima, dakle okolinom u kojoj lik boravi ako je usamljen ili okolinom i interakcijom sa drugim likovima ako nije.

Da li to znači da za kreiranje uverljivog unutrašnjeg konflikta mora da se kreira i uverljivo spoljašnje okruženje, i šta to zapravo znači ako je tako? Ili je Stipan u pravu i naglasak u kreiranju priče je neophodno staviti na likove i njihovu unutrašnju borbu?

[Boban]

Osoba bez preispitivanja sebe i svojih postupaka nije prava osoba, nego idiot ili junak petparačkog dela.

[scallop]

Pa, nismo još stigli do okruženja u priči. Još se drndamo sa likovima. Uzgred, sujeta mi malo klepeće. Te Boban i pravu, te Stipan u pravu. Izgleda da ja lupetam koješta.

[D.S.B.]

Znači može da se napiše takva priča

Mislim da je ovo slaganje

[scallop]

D.S.B., lepo kopipejstuj moje priloge, to će ti pomoći ako si ozbiljan. Sve ostalo je busanje u grudi.

[D.S.B.]

Naravno da sam ozbiljan, zašto bih ovo inače radio? Moji postovi se mogu izbrojati na prste u celoj prošlo godini, zato je malo verovatno da sam na forumu samo da bih se pravio pametan. Kao što rekoh, ovde sam da naučim nešto ako mogu. Uvek je tako bilo.

Pa, nismo još stigli do okruženja u priči. Još se drndamo sa likovima.

Istina, ali da li se likovi mogu u potpunosti definisati odvojeno od okruženja?

[Džek]

Meni je urnebesno kada na 300 stranica protagonista uspešno nosi priču, uprkos svojim demonima i sukobom sa antagonistom, a ne uzme ni zalogaja ni gutljaja.

Unutrašnji sukobi su po meni usko povezani sa karakterizacijom, čak mislim da je to engine koji pokreće karakterizaciju. Ono, psihologija i tako. Kao u realnom životu. Svakakve ale iz naše podsvesti nas određuju i oblikuju.
Oprostio bih protagonistu koji živi od zraka ako je lepo određen i oblikovan, a zavoleo bih ga ako nije neki bezgrešni moralni čistunac, lep kao slika i jak kao stena, ali ne bih piscu koji je sit i namiren, pa ga za junakom boli uvo; njegov junak postaje moj junak kome bih da uđem u glavu i gledam njegovim očima.

Šalu na stranu, primer pojila jeste banalan, ali opet, radije bih da gledam sitim nego gladnim očima. 

[D.S.B.]

Meni primer nije banalan nego je najbolji mogući. Hrana i piće su osnovne ljudske fiziološke potrebe, da bi neko bilo šta radio u životu mora prvo njih da zadovolji. Uopšteno, mislim da je Džek dotakao suštinu kreiranja lika. Ako želimo da lik bude živ trebali bi ga tretirati kao živo, ljudsko biće.

[scallop]

Istina, ali da li se likovi mogu u potpunosti definisati odvojeno od okruženja?

Ako smatrate da smo sa likovima izašli na kraj, red dolazi na ono šta je oko njih. Tu smatram da sam najkompletniji u domaćoj fantastici. Dolazi do izražaja K faktor, pa ko je u životu gledao oko sebe i čitao ima prednost. Smestiš likove u uverljivo okruženje i tada su bezbedni. Pre tridest godina sam pisao za X-100. Tražio sam od urednika edicije odbačene priče. Naiđem na priču gde je atmosfera na nekoj planeti bazirana na sumporvodoniku. Astronauti izlaze sa zaštitnim maskama. Lice oko maske golo. Vlaga upija sumporvodonik i stvara sumporastu kiselinu. Fakat je da se autor koristio neznanjem. Crkli bi od kiseline na licu. Jakšić napisao roman o metalnoj planeti koja ima odbranu od vlage. Tamo astronauti ne bi mogli ni da dišu, izdišemo vazduh zasićen vlagom, a kamoli da pišaju. Pisac ne sme da padne na neznanju o okruženju.


U najnovijem romanu imam scenu gde se glavni lik raspravlja sa zetom o tri stabla persimona. Pričom o dvopolnosti stabla dokazuje mu da je diverzitet važniji od monopola na razmišljanje. Mogu da dam milion primera, da su oni koji veruju a prednosti izmišljanja u krivu. Kad vodiš za ruku čitaoca mora da ti veruje. U svakom trenutku priče.


O klopi ću kasnije jer nije manje važna. 

[.]

Pisac može da pravi i sitne (za nekog krupne) materijalne greške, koje nemaju mnogo veze sa znanjem, već su više posledica nepažnje. Na primer, u ''Tihom Donu'' Aksinja, glavna junakinja, na svakih sto strana otprilike menja boju očiju. Ja nisam čitalac kome će to mnogo smetati. Možda su više pogođeni vizuelni tipovi koji sve zamišljaju i vrte u glavi svoj film.
Nerviraće me, međutim, ako neko piše o belim noćima u Moskvi.

[scallop]

Samo se vi vadite na tuđe neznanje. Bitno je da ste primetili. Primetiće i neko drugi i ode voz kroz kukuruz.

[Boban]

U western filmovima nema poljupca dužeg od 3 sekunde, a niko ne ide u WC.
Šta smeta filmu Tačno u podne što nit se ljube, nit seru, nit jedu...
Zelazni je rekao da kad god vidite da je njegov junak seo i zapalio lulu, to je zbog toga što je on sam kao pisac zaribao idejno i zapalio lulu da smisli šta će da radi.
Ali niko u celom Amber serijalu nije otišao u WC.
Mislim da za dobru građu lika nije neophodno opisivati šta je sve radio od jutra do sutra, nego se skoncentrisati samo na bitne stvari.
Pominjanje samo bitnih stvari je konvencija koju pisac nudi čitaocu i ako je odrađena dobro, nema smetnje.

[Džek]

Da, zato u vesternima šljokaju viski kao vodu pa pogađaju novčić u letu. Doduše, samo dobri, oni loši se od istog viskija napiju, ružni su, prljavi, krezavi i smrde van ekrana. Oni dobri su moralne gromade, časni, pošteni a prdež im miriše na lavandu.

Verodostojnost u vesternima priznajem samo Leonu. Kad je Klint sa konja pljunuo psa u oko obuzeo me je talas poštovanja. Može se biti i pohlepna moralna gromada. Karakterizacija, ale iz podsvesti, sve je to Klint iskazao u jednom pljucu. I u njegovim filmovima se jede. Onako, meraklijski.

[scallop]

Ne znam zašto uz krive nastradaju i nevini. Prva dva posta koje si preneo odnose se na motivaciju, a ne na muško-ženske odnose.
Sa druge strane, najavio sam priču o uticaju okruženja na priču.


Zbog toga, još jednom komadić iz UNAZAD. Postoji zamka i nadam se da će nekoga podstaći.


„Dva sata si ovde.“
„Gledam i divlje persimone. Nisam znao da ni drvo ne može samo. Kao, ne zna se koji oprašuje, a koji zameće plod. Znaš, odneo sam kući seme. Nikla su tri. Jedno je imalo široke listove, a dva malo uže...“
„Prepoznao si? Koji zameće plod?“
„Ne znam. Upravo razmišljam o tome. Nikad nemam vremena da shvatim, a ovde vidim koji od njih imaju plod, ali ne vidim lišće. Opalo je. Uvek omašim nešto.“
Prvi put u životu, a nije imao kratak život i premalo ljubavi za biljke, Itan se upiljio u tri stabla. Stvarno, persimoni se žute, ali nema lišća, pomislio je. Palo mu je napamet da Damjan ne govori o drveću nego o nečem drugom i upao u kovitlac.
Sat kasnije dovezla se Sena sa Milom. Strpali su ih u kola i odvezli kući.
„Itane, šta ti je sad mađijao?“, ptala je Sena.
A pričali su o tome da mora da bude i prvih i drugih, da kad nema drugih, prvi postaje jedini i da jedini ne može da ima ploda, lep, okrugao i žut. Itan je bio ubeđen da su se složili i da razgovor nije bio uobičajeni nesporazum oko prednosti i nedostataka kapitalizma. Ustvari, pričao mu je o svetu i jalovosti.

[ALEKSIJE D.]

Pošto se nagledao japanskih jabuka, kao i čitaoci...
Nego, da li je bolje da se promeni Skalop u Vasa S. Tajčić, uz moto "citiraću samoga sebe".

[Boban]

Ne treba brkati

Pošto se nagledao japanskih jabuka, kao i čitaoci...

Ovo je sitničarenje i pogrešno tumačenje potrebe da pisac iskusi stvari o kojima će pisati.
Pisac ne može pisati o pijanstvu ako ga nije iskusio, ali o japanskoj jabuci može jer je u pitanju druga vrsta spoznaje.

[ALEKSIJE D.]

Uz paradoks da ima ploda ali nema lišća i pitanje gde on to pobogu gleda do konfuznog prelaska na kapitalizam i haiku završnicu o jalovosti. OK.
Ali, više čitalaca je iskusilo pijanstvo nego jabuke. Šta nam to govori i piscu? Na stranu što ih on naziva drugačijim imenom od opštepihvaćenog. Šta nam poručuje: al sam pametan, jbt! I ovo je stvarno za elitu a ne za buđave gutače radnje i reči. U tome li je smisao?

[scallop]

Nema veze, Bobane. ALEKSIJE D. je mizogin, androgin i samoljub. Već ću mu dojaditi, pa će me opet staviti na ignore. I,da, toliko sam pametniji od njega, da se ne da porediti.

[ALEKSIJE D.]

Potpisujem sve što je Vasa rekao.
Uz to mrzim i biljke, biljne vaši, sitne životinje i volim da kidam krila muvamal
Gde sam ja to poredio nešto što nemam, a to je pamet?
Dokaz da je nemam jeste učešće na ovom forumu.

[scallop]

Spoznaja jeste put do mudrosti, ali to je dug put.

[ALEKSIJE D.]

Šteta što si tek na početku. Spremi još par opanaka, čim pređeš start zatrebaće ti.

[scallop]

Ustvari, pomišljam da si pozajmljeni nik, na ZS postoji ta praksa, pa oklevam da se ogrešim. Da, trebali bi mi opanci, deficitaran sam.

[Boban]

skalope, mora da si negde dobro opleo aleksijeve početničke pokušaje pisanja...

[scallop]

Ma, nisam. Nekako sam provalio ime i prezime, pa ponosno napisao koga imamo. Pravi ALEKSIJE D. je dobitnik važnih nagrada u dramskom stvaralaštvu, a ovaj je neka bedna imitacija.

[ALEKSIJE D.]

U pravu je čovek. Skoro sam dobio još jednu, veoma bitnu, nagradu za dramu.
Al nije SF pa da je promovišem.
Meni, u stvari, smeta to Scalopovo reklamiranje sopstvenog dela. Gde god može on ugura Babu. Ko što je nekad radio Gul. Stipana je to prošlo. Sazreo čovek. Valjda će na cilju, dosegnuvši mudrost, i Skalop prestati da bude Vasa S. Tajčić.
Nego, nastavite vi samo. Užitak je čitati o mudrolijama pisanja i ponekad odbrani svog rada.
Čekam da DSB krene sa svojim potpitanjima, da ne kažem, podjebavanjem.

[scallop]

Znam zašto vodim svoju bitku, ali mi nije jasno čime se ti baviš. Dopala mi se tvoja priprema za dramu, to sam uvek spreman da napišem. Šta tebi smeta bitka za dobru knjigu, za dobro pisanje, koje je poželjno za sve, a ne samo za mene? Ne razumem, niko nije postao veći ako se borio da nekoga učini manjim. Ako se ja borim za svoju knjigu, šta dobijaš ako bitku izgubim? Naravno da je UNAZAD nastao nakon žestokog punjenja, da ne kažem motivacionog procesa, i to želim da podelim sa svima. Jebe mi se da li će se knjiga prodavati, ali i to što mi je svejedno je izuzetno važno. Svedok sam marginalizacije kvaliteta pisanja i dominacije nepismenosti. Šta ima loše u borbi za bolju knjigu? Paradoksalno mi je da se na topiku ne pojave oni koji bi mogli da imaju najveću dobit. Ušuškali su se u uverenju da mogu sami, ali je moje iskustvo da ne mogu. Možda se D.S.B. zajebava, a možda mu je dosta neosmišljenog pisanja. Usput, daje mi priliku da o detaljima budem potpuniji.

[.]

Nadam se da mi nećete zameriti upadicu, ne udaljavam se od teme.


Nema sumnje da pisac mora dobro poznavati okruženje u koje smešta svoju priču ili da ga mora još bolje osmisliti, ako je to neko izmaštano mesto.
Nedavno sam čitala ''Pesmu boginje Kali'' Dena Simonsa i kroz to, prilično dobro romanče, prisećala sam se knjige koju sam volela kao dete - ''Kiše dolaze'' Luisa Bromfilda.
Dva Amera za svoje priče biraju Indiju, zemlju koju jedan od njih voli, dok je se drugi gnuša. Obojica su dobri majstori zanata, obojica ideološki nasrtljivi. Svako sa svoje pozicije.
Meni kao čitaocu iz Srbije nije teško da posmatram Indiju u jednim i drugim očima, ali u čijem ću pogledu više uživati? Kome ću više verovati? To, naravno, najviše zavisi od mene, čitaoca. Pa opet, mislim da pored poznavanja ne treba zanemariti ni emocionalni stav i lični doživljaj onoga o čemu se piše.


 

[scallop]

Ne znam zašto ali stalno imam utisak da branite neznanje. Ne znaš ništa o Indiji, ne znaju ni Bromfild ni Simons. Mirna Bačka. Verovali smo Karl Maju, pa više ne verujemo. Šta si saznala od Sjenkijevića čitajući "Kroz pustinju i prašumu"? Hoćeš li drugačije pisati o prirodi, pošto si se naputovala kroz Srbiju? Razlikuje li se Boban u "Poslednjem Srbinu" pošto je konačno prošetao kroz Bosnu? Kakv je osećaj kad vidiš njegovu planinu koja narasta iznad dostignutog prevoja?


Persimon ili japanska jabuka? Da se priča događa u Srbiji pričao bih o lešnicima, oni vole grupu i nema roda bez grupe. Bez premca za introspekciju. Može i ginko. Da nema njihovog smrdljivog ploda svi bi nam drvoredi bili od ginka. Alo, Kimura, poznavanje okruženja je sjajan asistent, a ne pretnja od koje se ježimo.

[scallop]

Budući da se domaća fantastika ne isplati ni onima koji su je dali i dobili džaba, osim onima koji su se ušančili kod izdavača koji imaju bolju kontrolu knjižara, pitanje je treba li vam uopšte ono šta ja nudim? Sve se može izmisliti, čitaoci sve manje znaju pa nije ni bitno da li jeste ili nije. Tehnički efekti na ekranima prevazišli su dobre ideje, pa je važno dal' je nešto puklo, dal' je prsnula krv, koliko ima mrtvih. Kad slušajno zafali potegnućemo svežanj zombija ili nekih drugih monstruma. Ako dobijemo dnevnu porciju adrenalina što bismo se bavili rizičnim poslovima kao što je zaprška? Može da iskipi, pa se moraju prati sudovi.


Čim zaželite ugasićemo lampicu. Za svetlo je potreban luster.

[hidden]

Nisu zombiji toliko nezahvalni, ali hajde da ne čačkam...

Nego, šta jeste a šta nije kraj? Mora li baš sve da se do kraja rasplete, ili da se bolje izrazim - mora li kraj da nam nužno da odgovor? I u kojoj meri?Uzmimo u obzir da ne pričam o serijalu isl.

[scallop]

Nisu zombiji toliko nezahvalni, ali hajde da ne čačkam...

Čim nešto dovedete u pitanje, demantujete ono šta pišem. Zombiji su definitivno veštačko sredstvo za postizanje stresa. Pogledaj Walking Dead. Apsolutno su nepotrebni za priču i koriste se u porcijama da se ne zaboravi. Eto, čim su se pojavili zombiji, nema tvog pitanja.

[hidden]

http://www.johnjosephadams.com/the-living-dead/table-of-contents-2/death-and-suffrage-by-dale-bailey/

[scallop]

Ne zanima me. Kimura iskopa neku rezervnu babu, pa smatra da je neki Bobanov ženski lik mogao da ima veću ulogu i dobijemo topik o ženskim i muškim likovima. Ti sad kao ne bi čačkao, a čačnuo si. Sad ćeš sam sebe da podržiš. Do uveče ćemo imati novi umetnički topik MESTO ZOMBIJA U DOMAĆOJ FANTASTICI. A, izgledalo mi je dobro pitanje koje si uzgred postavio.

[hidden]

Dobro ne mora odmah kapija pakla da se otvori, kud i spomenuh...

Više mi je stalo do pitanja svakako...

[scallop]

Kraj je obično kad pisac kaže da je kraj. Trebalo bi da je logično da se priča okončava jedino smrću glavnog lika. Izuzetak bi bio ako na samrti nekom od vodećih likova ostavi zaveštanje. Tada priču preuzima drugi lik, jer taj lik ima sutra, preksutra itd.
U svim ostalim slučajevima priča nema stvaran kraj. Čak je sumnjiv i kraj "They lived happily ever after". Malo drugačije izgleda kad se zapitamo koliko je kraj neke priče otvoren. Otvor može da bude krajnje različite veličine. Od zaključka čitaoca "To je to", preko ličnog dopričavanja čitaoca koji ima individualni osećaj da bi mogao, do čitalaca koji će tresnuti rukom o sto jer smatraju da su zajebani. KOd njih pisac više nema popravni.


Ipak, podsetiću na priču "Presten" Lerija Nivena. Sjajna priča. Posle prvih čitanja dogodilo se nešto šta mi se čini kao poseban slučaj. Studenti nekog tehničkog fakulteta, zajedno sa profesorima, razmotrili su Nivenovo tehničko rešenje prsten planete i tačno izračunali da bi se taj prsten vremenom sljuštio sa sunca oko kojeg orbitira. Poslat je zahtev Nivenu da ponudi validan odgovor. Tako je Niven dobio snažan poticaj da napiše roman "Inženjeri Prstena". Ako za neku moju priču dobijem takav zahtev, razmisliću kako da odgovorim.


Budući da naslućujem odakle pitanje, jedan od odgovora bi bio kopanje negde između Stare Planine i Rtnja. Tu bi se mogli okupiti protagonisti. Sledeća izlaznica vuđe u istragu i forenziku, pa glavni lik ne bi mogao da bude uključen, za ostale likove varijanta postoji. Drugo nerešeno pitanje ćemo ostaviti onome za koga je pretpostavljeno da jedini može da ga da. Pisac može da bude mighty, ali teško Almighty.

[Stipan]

Možda se D.S.B. zajebava, a možda mu je dosta neosmišljenog pisanja. Usput, daje mi priliku da o detaljima budem potpuniji.

DSB se ne zajebava. Iz ličnog iskustva znam da je otvoren za sve predloge i drugačije stavove.

[scallop]

Ko mu brani ako je tako otvoren?

[scallop]

Inat je srpska majka. Posle neverovatnih napora da se tema udavi, malo o tome zašto volim da pišem o klopi.


Ne znam da li ste primetili, ali dijalog se vodi u zastoju. Priča stane i da bi se nastavila neophodne su dodatne informacije. Možda liči na prepričavanje, ali ako se dobro postavi deluje. Postoje i neki drugi momenti. Piscu zagusti i treba mu funkcionalna pauza. Beše pre trideset godina jedan američki poznat pisac u gostima u "Lazaru Komarčiću". Reče nam tada da kad njegov lik zaglavi, onda sedne na verandu i popije pivo. Sa druge strane, znamo da je kod Slobodana Čurčića, a on je napisao više toga nego svi mi zajedno, glavni lik u sticsi znao da popije viski. Ko je brojao zna koliko puta je Ćure bio u stisci.


Kad ja pišem, najsigurniji sam sa tanjirom na stolu. O kuvanju znam više od većine koji čitaju. Nema potrebe da se stidim, Erih Maria Zimmel je napisao veličanstveni triler "Može i bez kavijara" sa kuvarskim receptima u uvodu svakog poglavlja. Ne prija mi da kad neko ko to ne zna nađe manu u mom pisanju. Dakle, kad se odlučite za diajlog vodite računa gde ćete da ga smestite. Tamo gde se osećate bezbedno.


Neki dijalozi mogu da budu lascivni u WC-u. Klonja je zgrodno mesto, nešto prirodno se događa, pa razgovor ne smeta.

[scallop]

Ne mogu ni da nađem Mićinu knjigu o srpskoj fantastici, a odlučio sa da danas postavim par pitanja. Zato, neka bude ovde:


Ako smo Boban i ja imali odrednicu u Živkovićevoj Enciklopediji naučne fantastike iz 1990. godine (a možda i neki drugi pisci iz Srbije), kako smo u 2017. godini dospeli u abecedni spisak dela Miće Milovanovića?

[Boban]

ja ne razumem ovo pitanje.
Zanima te zašto nemaš odrednicu u Mićinoj knjizi?
Pa nema je niko, Mića je pisao o svakome onoliko koliko je smatrao da je potrebno u tekstu koji nema za cilj da pomene SVE nego najbitnije ljude i pravce.

[scallop]

Pa nema je niko, Mića je pisao o svakome onoliko koliko je smatrao da je potrebno u tekstu koji nema za cilj da pomene SVE nego najbitnije ljude i pravce.

Više ne umeš ni ispravnu rečenicu da napišeš kad sam ja u pitanju. Da se zovemo "Laguna", odnosno da smo konji, više bi napisao. Valjda i ja imam pravo da nešto napišem o nekoj knjizi?

[scallop]

Dijalozi su prokaženi u mejnstrim literaturi. Navodno, literaturni prosede je ključan u naraciji. To je apsolutno netačna konstatacija. Dijalog više govori o likovima nego naracija. Dijalog postiže više u postavci likova. Naravno, ako likovi nose priču, a ja sam sklon da je to tako. U narativu romana UNAZAD dijalozi imaju cilj da postignu sve ono šta narativ nije u stanju. Introspeckcija je pomoćno sredstvo, a dijalog osnovni alat. Sve ono šta likovi izgovore određuje njihove stavove i raspoloženja. Ako nas dijalog ne približi likovima neizrečena introspekcija je uzaludna. Raspoloženje, namere, zbunjenost, sklonost i odbojnost mogu da budu da budu vidljive u dijalogu.

[scallop]

Pazi, zablokirali smo sa dijalogom, a ja imao nameru da napišem nešto o likovima. Svejedno. Time ćemo se baviti sve dok UNAZAD ne postane prošlost.


Već sam negde napisao da su likovi kao slika sa svadbe, da su mnogi prisutni, a da su samo mladenci aktuelni. Izgleda da nije dovoljno jasno. Budući da sam upozoren da nije zgodno koristiti tuđe knjige, jedna scena iz UNAZAD.


Šest osoba sedi ispred bivše zemljoradničke zadruge i pije pivo. Unutar zgrade je ženska osoba koja ima i toplo i ladno pivo. Ko je od njih lik ili potencijalno lik? Glavni lik nije jer su glavniji su već određeni. Međutim, neko od njih može da utiče na priču. Na teritoriji Raseljenih Zemalja se dogodila otmica važnog lika. Zaduženi za bezbednost tragaju, a domoroci znaju da budu sumnjičavi. Šest pivopija su u dijalogu, svi postepeno dobijaju ime (bilo bi glupo da se međusobno ne oslovljavaju, jer, to je samo ispijanje piva). Ubrzo prepoznajemo ko je verovatni tragač, ali do kraja poglavlja ne saznajemo izričito ko je glavni sa druge strane. Da li oni koji postavljaju pitanja ili onaj ko tragača poziva na sutrašnje branje gljiva? Od sedam osoba samo dve imaju potencijal sporednog lika, jer glavni sigurno nisu. Da li je to mnogo likova ili normalan tok priče?

[scallop]

Spremam se da kupim novi laptop, pa malo pregledam šta sam sve drljao za života ovog dotrajalog. Nešto će ići na eksterni disk, a nešto tamo gde se reciklira sve napisano. Tako naiđem na zanimljiv naslov PICK THE SIN i polako se prisetim da sam hteo da pišem o literarnim temama. Postoji popis sedam smrtnih greha, a izgleda da taj popis imaju uramljen svi pisci kad se odlučuju kojim će putem. Malo sam bio iznenađen kad sam ustanovio da različite crkve imaju iste grehe na spisku, ali različiti redosled. Nisam otkrio šta se krije u razlikama, tek do raskola je došlo, možda upravo zbog toga.


Potom otvorim fajl da vidim šta sam zapisao, pročitam i shvatim da se sastoji od uvodnog dela, nešto kao istorijat, ali ne grehova, nego prisustva komercijalnog u literarnom. Izgleda da je prvi smrtni greh pisca želja da proda ono šta je napisao. Nešto više od jedne stranice i to ću staviti malo niže od ovog uvoda.   Drugi deo fajla sadrži moj prikaz jedne od domaćih knjiga fantastike, što bio moj prvi smrtni greh na ovom forumu.


PICK THE SIN

Dilema da li ukus auditorijuma (čitalaca ili gledalaca) nameće teme i sadržaje u umetnosti, ili je, zapravo, obratno, da stvaraoci, bilo umetnici per se ili oni koji umetnost protežiraju i promovišu, a samim tim su u poziciji tvorca, nameću ukus onima koji njihove proizvode konzumiraju, čini se nerešivom iz prostog razloga što sve pomenute strane imaju potrebu da veruju da je baš njihov uticaj presudan. Čitaoci knjiga i gledaoci filmskih i TV programa će rado zaključiti da dobijaju baš ono što žele, stvaraoci će ostati ubeđeni da su baš njihova dela atraktivna za publiku i rejtinge koje postižu, a pravom uzročniku svih savremenih trendova u umetnosti, marketingu roba i usluga, prilično je svejedno šta će se o tome misliti. Važno je da oni postižu svoje ciljeve i – ništa više.
Kao i u svemu drugom i u ovom slučaju pogled unazad je izuzetno informativan i inspirativan. Ako ćemo krajnje daleko, onda će biti zanimljivo pogledati kuplerajske denarijuse uz Pompeje. Reklamiranje seksa srebrnjacima koji prikazuju moguće varijante seksa je krajnje inspirativno. Neko će se u važnom serijalu „Rome“ dosetiti grafita kojima su tada neke političke, a i druge frakcije, dostizale svoje ciljeve. Kasnije su telali efikasnije promovisali robu koju nude, od roba koje nisu bile na tržištu. U svim istorijskim vekovima, nikada nije imala prođu bolja roba, nego ona roba koja je bolje ponuđena.
Zapamtili smo vekove mecenata, kao vreme u kome su prave vrednosti došle do izražaja. Međutim, ako se zadržimo na motivima, onda su oni krajnje pragmatični. Mecene su imale za cilj da se promovišu i predstave javnosti kao središte društvenih vrednosti. To nije tekovina Srednjeg veka, Stari Rim je imao modus ponašanja u kome su javne donacije bile dokaz porodičnog prestiža. Ako se zadržimo još samo trenutak, možemo ukazati na cizeliranje mačeva iz Toleda u Španiji ili izlivanje crkvenih zvona u Rusiji. Mecenat je znao da bude i poguban u iskazivanju umetničkih vrednosti pojedinaca koje je mogao da angažuje. Umetnost je uvek podržavana sa interesima koji su bili izvan nje.
Budući da su predugi uvodi uvek kontraproduktivni, pokušaću da se vratim u sadašnje vreme i polako približim temi.

[scallop]

Jedna od mojih osnovnih slabosti, a to su dve slabosti, su arheologija i istorija. Zato u osuđenom laptopu postoji folder PUTEVI SEOBA. U njemu je prilična gomila tekstova, pa neću da vas zamaram. Ukupno, tamo je priča od trenutka kad je čovek obrao smokvu i morao da siđe do momenta kad su božanski panteoni postali toliko složeni da se nisu mogli svi popisati. Zaključak je da broj bogova zavisi od gustine populacije. Do sitne boranije kao što su duhovi, ale i bauci nisam stigao.


Pišem ovo dok radim na selidbi laptopa, a cilj mi je da oni koji žele da pišu shvate kolika mora da bude baza podataka da bi moglo da se počne.

[Stipan]

Moja baza podataka je prazna... Pa sam ipak nekako počeo....

[scallop]

Moja baza podataka je prazna... Pa sam ipak nekako počeo....

Odatle i razlike.

[varvarin]

... a cilj mi je da oni koji žele da pišu shvate kolika mora da bude baza podataka da bi moglo da se počne.

Razumemo se.
Autentičnost postaje moja opsesija, nisam presrećan zbog toga, ali tako je.
Za ovo što sad pišem, zainatio sam se za detalj- da li su pripadnici francuske Legije stranaca, u Vijetnamu početkom pedesetih, mogli da imaju ZIPPO  upaljače?
Zamisli, imali su! 

[scallop]

Svakako. Igrom slučaja, pre desetak godina sam po svaku cenu želeo da kupim ZIPPO sa ugraviranim brodom za brata kapetana broda. Preorao sam internet, učestvovao na par aukcija na E-bayu i izgubio. Na kraju sam odmah platio najvišu cenu i dobio ga. Tom prilikom sam iščitao i svu istoriju upaljača ZIPPO. Njime se moglo i pivo otvoriti.

[scallop]

Još nisam završio sa prebiranjem po folderima zapisa. Jedan od njih je povezan sa autobiografskim podacima. Postavljao sam neke od njih i moja FB supruga je napomenula da pišem, jer mi ionako niko neće poverovati. Istinu je najteže napisati. Jedan od važnih likova mog detinjstva bio je i moj ujak doživotno poznat kao Dečko. U zbrici kratkih priča postoji jedan kratak zapis o njemu. Ono što želim da napomenem je da je lični život jedan od vrlo važnih izvora tema, motiva i ideja. Ovde ću postaviti jedan isečak.





UJKOVAC

Pre nego što je postao Ujkovac bio je poznat kao Dečko. Nije bilo drugog izbora pošto je imao pet sestara. Tako biva u porodicama sa puno devojaka, a malo mladića. Sa sestrićima, a bilo nas je trojica, stiglo je novo ime. Malo smo o njemu znali šta je bio ranije, ali kako se porodične priče uvek pomalo prepričavaju, raspredaju, a katkad i uveličavaju slike o njemu su se umnožavale. Kod mene, kao najstarijeg, pomalo se razvio i kritički odnos, ali to nikada nije poremetilo beskrajnu ljubav koju je imao od sve trojice.
Neposredno smo saznavali  detalje o njemu, da puši ali da ne pije, da se ne kocka ali da voli da se karta, u kući, sa članovima porodice. Beskrajno je voleo da ide u bioskop, na filmove bi potrošio poslednju paru, ako je imao. Onako visok i plavook ličio je pomalo na Gari Kupera, a mislim da je i on to mislio. Kad pominjem članove porodice radilo se o porodicama sestara, svoju nikada nije imao, bar u vreme kad smo ga upoznavali. Takođe, na isti način, znali smo i da nikada nije radio iako su postojale priče i o tome.
Velika je iluzija da je početak uvek na početku, jer se ne zna čiji početak je pravi. Sebično ću ga prisvojiti, jer koliko god da je priča o Ujkovcu, ona je istovremeno priča o tome kako sam ga upoznavao, odnosno, priča o njemu u mom životu.
Pojavio bi se, tako, na ulazu u zgradu gde sam rođen, proučivši kakva je situacija u dvorištu, da li njegova sestra, a moja majka, galami ili odozdo zrači spokoj i izvesnost da će njegova namera naići na dobar prijem. Bila je to zgrada u ulici Maršala Tita, koja je pre toga bila Kralja Milana, a i sada je. Ne postoji danas, sada se na tom mestu crni „Beograđanka“, nemam nikakvu fotografiju koja bi me potsetila, a imam gomilu slika iz dvorišta, jer ono je bilo naše malo carstvo, ono spolja je bio neki drugi svet.
Potom bi Ujkovac sišao u dvorište. Najpre sedam stepenica, pa zaravan od nekoliko metara, pa opet sedam stepenica. Kasnije sam znao da se uz njih uspem, iz trka, u šest-sedam koraka. Promolio bi nos kroz ulazna, uvek otvorena vrata našeg sićušnog stana, sa veknom od kilo hleba, tada je kilo imalo 1000 grama, pod miškom i malim papirnim masnim zamotuljkom u čvornovatoj šaci. Široko bi se nasmejao i rekao:
„Jelka, daj mi nož.“ Naravno da smo ga brat i ja već cimali za košulju.
Zatim bi isekao veknu popreko, odmotao mast iz papira i namazao je na hleb. Tražio bi malo soli i aleve paprike da bi posuo odozgo. Tada bi nastupilo ono šta smo čekali:
„Klinci, idemo na Savu.“
Na Savskom kupalištu, negde između starog Savskog i Brankovog mosta koji će tek da bude izgrađen, kupali bismo se u reci, jeli mas' i leba sve do predveče. Tada sam saznao da nije tačno da nikada nije radio. Dok smo se nas dvojica zabavljali, on bi otišao u brijačnicu kupališta i tamo obrijao, a ređe podšišao nekoliko ljudi. Rado su ga prihvatali stalno zaposleni, jer je bio dobar u svom zanatu.

[saturnica]

Radmilo, nemam ja problem s vjerom u istinitost vaše priče. Imam problem s manjkom zanimanja za tu istu priču. Može biti i da je do mene, ali vidite, sve ovo ovdje što ste sada napisali, a tiče se vaše autobiografije i obitelji, i te kako je zanimljivo. Pa u čemu je onda problem?  Po mom mišljenju ta ista priča je loše upakirana u roman, obiteljska saga ne dolazi do izražaja a s dijalozima ste se fakat prešli očekujući da učine čudo u karakterizaciji likova. Toliko ste s njima ovaj put pretjerali da su vam pojeli vlastite likove.

[scallop]

Uživaj u Roterdamu. Ostavi me da propadnem verujući da je problem negde drugde.

[Stipan]

U stvari - svako piše sopstvenu priču.
Nema te fantastike koja može sakriti ono što autor nosi u sebi.

[Boban]

Ne treba brkati verodostojnost likova sa spisateljskim umećem.
Veštačka jelenska koža bolje čisti stakla nego prava.
Verodstojnost likova je potreban, ali ne i dovoljan uslov; ako nisu valjano ukomponovani u druge elemente dela, džaba što su to rođaci sa kojima je neko proveo ceo život.
Meni kao čitaocu ništa, ama baš ništa ne znači što je neki lik preuzet iz stvarnosti i što je kao zbog toga realan.

[varvarin]

Verodstojnost likova je potreban, ali ne i dovoljan uslov; ako nisu valjano ukomponovani u druge elemente dela...

To se valjda podrazumeva...

[scallop]

Već neko vreme je jasno da su sve rasprave oko pisanja na ZS vezane za literarni pristup pisanju fantastike. Meni još miriše kesa od jelenjske kože sa duvanom, uz kresivo, kremen i trud na terasi Dragoša Mišića u Maljenskoj ulici, uz zvuke Mokranjčevih rukoveti, pre skoro pedeset godina, a Boban bolje veštačkom jelenjskom kožom pere prozore. Naravno, zvezdu u usponu, Stipana, juri medved, konji i kerovi. Odnosno, meni pogoduje TKS pristup (Talents, Knowledge, Skills), drugi se, sve više, oslanjaju na umišljeni sopstveni talenat. Meni je za njih svejedno, ako nešto branim, branim potrebu onih koji dolaze da ne budu proglašavanji nepismenim, netalentovanim, neznalicama i neveštim. Od volje vam, k'o Šokcu post.

[Аксентије Новаковић]

U stvari - svako piše sopstvenu priču.
Nema te fantastike koja može sakriti ono što autor nosi u sebi.

Стипане, колико си реалних ликова убацио у Неочекивану гозбу?

[scallop]

Aksentije, ajde malo agituj za mene. Niko ne može da ubaci toliko realnih likova u priču kao ja. Meni u UNAZAD od 2000 registrovanih likova do sada samo jedan nije realan. Ali, skoro pa jeste.

[Аксентије Новаковић]

Верујем у то, али Стипанова Неочекивана гозба је тако интригантна прича, па  је занимљиво чути да ли је у њу убацивао стварне ликове.

[Stipan]

Neočekivana gozba je izuzetno brutalna priča, ali tačno je da glavni lik potiče iz novinskih izveštaja o nesreći u kavezu sa medvedima za vreme Beer Festa. Osim toga, pop Đurica je lik koga se sećam iz najranijeg detinjstva, mada sam u priči sebi dao prilično slobode u vezi njegovog lika.
 
Naravno, najveći deo priče zalazi u predele noćnih mora, pa su ove veze prilično proizvoljne.
 

[scallop]

Верујем у то, али Стипанова Неочекивана гозба је тако интригантна прича, па  је занимљиво чути да ли је у њу убацивао стварне ликове.

Nije zanimljivo. Od Tima Pauersa pa na dalje svi se takmiče sa brojem realnih likova u svojim pričama, a ti vidi kako se to naziva.

[scallop]

Stipan sasvim korektno ukazuje da je veza između realnih i stvarnih likova proizvoljna. Zapravo, svi likovi ikada opisani u literaturi u sebi obavezno nose komadić stvarnog lika.

[Аксентије Новаковић]

Neočekivana gozba je izuzetno brutalna priča, ali tačno je da glavni lik potiče iz novinskih izveštaja o nesreći u kavezu sa medvedima za vreme Beer Festa. Osim toga, pop Đurica je lik koga se sećam iz najranijeg detinjstva, mada sam u priči sebi dao prilično slobode u vezi njegovog lika.
 
Naravno, najveći deo priče zalazi u predele noćnih mora, pa su ove veze prilično proizvoljne.

Значи двојица стварних ликова су убачена у ту причу, с тим да се мени чини да постоји још један, много мање битан од ове двојице, а реч је о лику који млати напаснике када су му изваћарили девојку.

[Stipan]

A da... To je ono što sam više puta ponavljao - svaki autor priča svoju priču, ono što mu se jednom, ko zna kada i zašto, urezalo u glavu.

[Boban]

Moja priča "Noć koja neće doći" iz 1981. godine ima sve likove postojeće i realne i korišćene na mestima i u funkciji koju inače obavljaju u stvarnosti. Čak su i neke situacije i dijalozi autentični.
Upotreba stvarnih likova i situacija ne garantuje kvalitet priče niti bilo šta drugo. Ono što gradi i drži priču jeste umeće pisca.

[Stipan]

Aman, Bobane... Svi mi koristimo autentične likove... Čak i kada toga nismo svesni.

[scallop]

Ko o čemu Boban o umeću pisca. I da si sve napisao pre mene i Keplera. Naravno, Kepler je napisao pre nas.

[Boban]

Aman, Bobane... Svi mi koristimo autentične likove... Čak i kada toga nismo svesni.

Ja nisam koristio autentične likove, nego stvarne osobe na stvarnim funkcijama u stvarnosti kao i u priči. To je bio jedan vrlo napredan eksperiment za to vreme i tadašnje društvo okupljeno u Lazaru Komarčiću.

[Аксентије Новаковић]

Aksentije, ajde malo agituj za mene.

Скалопе, у првом броју Емитора си објавио минијатуру Спортиста 2011.
Можеш ли нешто више о њој да кажеш сада, из ове перспективе?

[scallop]

Aksentije, ajde malo agituj za mene.

Скалопе, у првом броју Емитора си објавио минијатуру Спортиста 2011.
Можеш ли нешто више о њој да кажеш сада, из ове перспективе?

Loša priča napisana da bi Boban imao šta da objavi. Otprilike, svi smo mi foliranti samo su neki malo bolji (mislim tema priče).

[scallop]

Danas me je, na FB, izazvao Agarta, da kod nas nema pravog rukopisa koji bi se bavio fantastikom, posebno SF-om. Izgleda da nema, mada su ga neki već opojali i sahranili. Bez životopisa nema ni epitafa. Počeo sam da pišem, pa ako se ne izrodi u studiju, esej će uskoro biti dostupan.

[scallop]

Jedna od večitih tema o pisanju su - likovi.


Odavno smo rekli da su likovi u funkciji dužine priče. Dužina priče otvara prostor za likove. Ne bih o detaljima, ali dužina priče  donosi više likova. Likovi su ili dominantni ili pomoćni. Pomoćni likovi argumentuji priču. Maheri za priče to nazivaju sidekick. Osnovnih likova u priči nikada nema više od - šest. I oni moraju da imaju sopstvenu priču. Ako nemaju onda su "likovi koji iznose tacne na pozornicu".


Antičko pozorište stavlja pomoćne likove u prvi plan. Hor traguda recituje važnije stvari od osnovne priče. Da se vratim u svoju priču UNAZAD. Porodica je refleks, reakcije u svetu su refleks, drama je u iščašenosti percepcije. Maštanje postaje pretnja i ona vodi priču. Sve ostalo je tlapnja.

[Boban]

jah... roman koji upravo pišem, inače čisti svemirski SF s radnjom smeštenom u XXII vek, dakle, imam tačno sedam glavnih likova. I sad imam dilemu: ako prihvatim da si u pravu, kako da se otarasim jednog lika, ako ne prihvatim i zadržim svih sedmoro, šta ću ako si u pravu? Vidiš kako je izazov da zaključim kako nisi u pravu prevelik?

[scallop]

Sa mnom je lako. Vidi kao ćeš sa genijalnim tandemom Stipan & Aksentije,

[D.S.B.]

Šta je sa megapopularnom Igrom Prestola, koliko tu ima glavnih likova, koliko sporednih, koliko epizodnih, onih za jednokratnu upotrebu itd.? Kako je izgrađen svaki od njih, kolika mu je pozadinska priča?

Hajde da analiziramo vrhunska dela a ne sami sebe.

[scallop]

Recimo da me uopšte ne zanima megapopularna Igra Prestola. Zanima me isključivo domaća fantastika i problemi sa kojima se suočava. Hajde da brojimo likove u njoj i kako se rešava višak likova.

[D.S.B.]

Pa, taj serijal se uspešno izborio sa mnoštvom likova, možda bi domaće probleme mogli da rešavamo primenjujući neka rešenja kaja su tu primenjena, a ne da izmišljamo toplu vodu...

[Boban]

Igra prestola je vrhunsko delo tačno u kojoj oblasti?

[scallop]

Kod nas svi imaju gomilu likova. Uključujući i genija koji mene optužuje za gomilu likova. Evo, ja pljucnem na Igru Prestola. Prestao sam da čitam posle prvog poglavlja. Ne razmerava se marketinški podržan beskrajan serijal, sa domaćim minornim izdavaštvom. Podražavanje nam slabo ide zbog malog tržišta i jezičke barijere. Tako, ako hoćeš o mnogo likova, samo naše knjige.

[D.S.B.]

Igra prestola je vrhunsko delo tačno u kojoj oblasti?

Oblasti epske fantastike i komercijalnog uspeha. Nije li to ono čemu svi težimo?

[scallop]

Oblasti epske fantastike i komercijalnog uspeha. Nije li to ono čemu svi težimo?

Pa, teži.

[D.S.B.]

Očigledno ne odobravate ovakav stav. Kažite nam onda koji su vaši ciljevi? Da napišete komercijalno neuspešan ali dobar roman?

[Boban]

Svako radi ono što ume, DSB, Najori su oni koji ne umeju ništa a misle da mogu sve.

[scallop]

U pravu je D.S.B. Sad samo da sedne i napiše dobar i komercijalan roman. Usput neka se potseti koliko objavljenih kratkih priča ima i kako se piše petnaesta strana u malo dužoj priči.

[.]

Ne znam zašto se još priča o mnoštvu likova. Stoji primedba da kratka priča ne trpi gužvaju, a svakome je valjda jasno zašto je tako. Za roman nema ograničenja.
Kao sa decom - jedno nije nedovoljno, a ni desetoro nije previše. Sve zavisi od želja i mogućnosti.


''Igra prestola'' nema kraj.

[varvarin]

"...Šta to čitaš?
- Ma jedan roman, baš je interesantan, al' ima mnooogo  likova!
- A koko se zove?
- Telefonski imenik." 


 

[scallop]

Ne znam zašto se još priča o mnoštvu likova.

Zato što je opravdanje za Igru Prestola, a uobičajena floskula za domaće knjige.


Evo i varvarina da izigrava šereta. Jedva čekam njegov prvi roman da mu prebrojim rebra, pardon, mnoštvo likova.

[D.S.B.]

Svako radi ono što ume, DSB, Najori su oni koji ne umeju ništa a misle da mogu sve.

Slažem se, to je vrlo loša kategorija ljudi.

U pravu je D.S.B. Sad samo da sedne i napiše dobar i komercijalan roman. Usput neka se potseti koliko objavljenih kratkih priča ima i kako se piše petnaesta strana u malo dužoj priči.

Imam jednu objavljenu priču. A komercijalan roman će doći, nadam se


Što se tiče duže priče okačiću večeras jednu na radionici pa možemo zajedno komentarisati problem petnaeste stranice.

[scallop]

Što se tiče duže priče okačiću večeras jednu na radionici pa možemo zajedno komentarisati problem petnaeste stranice.

Ne čini li ti se da nešto nije u redu? Ti ćeš da hvališ Igru Prestola, a mi da komentarišemo tvoju priču.

[D.S.B.]

Zar nije to ono što si hteo, da rešavamo probleme domaće fantastike?

[scallop]

Hajde da analiziramo vrhunska dela a ne sami sebe.

Od ovoga si počeo. Sad bi da analiziramo tebe. Neće moći.

[scallop]

Pošto smo dva meseca uživali u pauziranju, da se malo posvetimo jednom teškom pitanju. Ne znam koliko puta smo počinjali sa pisanim SF, a završavali sa ekranizovanom SF. Najzad imam osećaj da bitnu razliku mogu da dokažem.


PISANI SF NE UBIJA LJUDE.


EKRANIZOVANI SF IH OBILNO UBIJA NA SVE MOGUĆE NAČINE.