Šta jeste, a šta nije.

[scallop]

Dok se ne smislimo malo off topika.


Gledam na TV flim "Tačka uništenja". Tipična filmska verzija SF. Teorija struna, kiks, zaglavljivanje u "vorteksu", vorteks raste i preti celom SAD. Bože, dokle će da im serviraju pretnje!!!? Postoje dve varijante spasenja. Bolje nego jedna, jel'? Naravno, tu su sve zavrzlame koje smo ikada videli na filmu. Drp off bez granica. Što je jednom prošlo može opet. Mrtvih kao pleve... E, to je razlika između SF literature i SF filma. U SF filmu je dozvoljeno sve što producent dozvoli i ako režiser nije gadljiv. U SF literaturi samo ono šta pisac dozvoli.

[pokojni Steva]

Tek da se zapljunem kao jedan od vernih pratilaca topika. Iskreno se nadam da zdravorazumske činjenice ovde iznete dopiru do onih kojima bi mogle pomoći. Sad, ko kako pazari zdrav razum.

[scallop]

Tek da se zapljunem kao jedan od vernih pratilaca topika. Iskreno se nadam da zdravorazumske činjenice ovde iznete dopiru do onih kojima bi mogle pomoći. Sad, ko kako pazari zdrav razum.

Kol'ko se ja razumem u razum, zdrav razum je teško oboleo, samo što ne crkne. Mora da ima neki komarci koji od ljudi pravi magarci.


ED. Da me ne razumeš pogrešno. Uvek me razveseli kad se povampiriš.

[scallop]

Dok ne pređem na protagoniste i antagoniste, još jedan aktualan primer šta jeste, a šta nije.


Česta tema SF su kataklizma i apokalipsa. Da li primećujete da ih razdvajam? Kataklizma je događaj nezavisan od čovečanstva i internet je prepun varijanti, više nego što jak stomak može da podnese. Njihov broj bukvalno urušava SF temu kataklizme. Jedan moj internet priajtelj je pre pet-šest godina popisao sve moguće kataklizme i razdvojio ih u tri grupe: totalnu, delimičnu i lokalnu. Totalna kataklizma umištava univerzum, Sunčev sistem i Zemlju, pa je samim tim bespredmetna za SF pisanije. Kraj je kraj, čovečanstva nema. Druge dve, ne uništavaju čovečanstvo, ima se šta pisati, ali je apokalipsa obavezni pratilac. Zapravo, ako pišemo SF na tu temu, uvek pišemo o apokalipsi. Moj novi roman je o najavi apokalipse, ali se za kataklimu, oni koji je izazivaju, još nisu odlučili. Ipak, sve je na stolu, tome služi svetski sistem informacija.

[scallop]

Pa, kad ste navalili, da pretvorimo likove u protagoniste i antagoniste.


Još su stari Grci znali da nema zapleta i raspleta bez protagonista i antagonista. Uobičajeno ih smatramo glavnim likovima u priči, najčešće (da se malkice ogradim) imaju ime, i često ih opisuju do dugmića sa kojima zakopčavaju košulju. Pomalo sam sklon da opise svojih likova prepustim mašti čitalaca. Može da bude traumatično kad zamislim Muad Diba, a na ekranu vidim Kajla McLaughlina. Standardna postavka duge priče vidi grupu protagonista, casting ne može bez toga. Drugi likovi su epizodni, oni se pojave i nestanu, ponekad imaju imena, ponekad ne, zgodno bi bilo jasno ih ispratiti iz priče, ali ni to nije obavezno. Ostali likovi su bukvalno statisti. Njih ctramo kol'ko i Čiča Glišu.


Samo malo o antagonistima. Trebalo bi da su protivnička strana, ali i glavni lik može da se posvađa sa sobom. Tada su dileme, ispravne i pogrešne odluke u središtu priče. Inače, protagonisti su standardno u sukobu sa antagonistima. Ta borba ostvaruje saspens, odnosno dramu u priči, podiže adrenalin onima kojima nedostaje. Današnje vreme je takvo da imamo stalni manjak adrenalina, kao da su nam nadbubrežne žlezde postale deo bubrega. U standardnom SF romanu antagonisti su ludi naučnici i profesori, manijaci koji teže totalnoj vlasti, kreteni generali i slično. Profili su standardizovani kao u gondoli supermarketa. Najlenjim piscima smatram one koji posegnu za vrećom zombija, iznenadnom najezdom vanzemaljaca sa klještima i pipcima ili robotima uništiteljima civilizacije.


Imao sam poseban problem sa identitetom grupe, to su oni koji se praktično u svim scenama pojavljuju u grupi, ali o tome u sledećem nastavku.

[D.S.B.]

Možda malo dosađujem, ali sigurno ne želite da se ovo pretvori u monolog. Zato imam pitanje.

Priču čini konflikt između likova, to je jasno. Ali kažete da lik može da ima i unutrašnji konflikt ponekad.

Moje pitanje je, može li da postoji priča sa samo jednim likom u njoj, a da i dalje bude dobra priča? I da li likovi samo ponekad vode unutrašnji konflikt?

[scallop]

Naravno da može. Recimo da imamo specijalistu za unutrašnji konflikt, pa bi bilo bolje da ti neko drugi potvrdi.

[scallop]

Zaparavo, ima takvih priča više. Dopala mi se filmska priča Lucky number Slevin.Iako u njoj ima više likova, priča je o profesionalnom ubici koji u jednom poslu nije uspeo da ubije i dete. Nisam siguran za Tamno skeniranje, ali, ako bismo se zezali, i Klark i ma unutrašnji sukob sa Supermenom. Džekil i Hajd.


I, da, ne želim monolog.

[D.S.B.]

Meni je na pamet takođe palo nekoliko; Poslednji čovek na zemlji, Mesec... tu je priča formirana oko unutrašnjeg konflikta iako se pojavljuju i drugi likovi. Pade mi na pamet i jedna Martinova priča o čoveku koji je potpuno sam na nekoj stanici u svemiru itd. Dakle ima dosta takvih priča. Moje sledeće pitanje je, može li neka neka standardna prča, sa dva ili više likova, da se ispriča a da nijedan od njenih likova nema unutrašnji konflikt?

[Boban]

Likovi bez unutrašnjeg konflikta su papirni, petparački, za trivijalne romane.

[scallop]

Može. Dva i više likova po difoltu predstavljaju osnov za konflikt u pravolinijskom pripovedanju. Može se reći da ambicioznost pripovedača proporcionalno uvećava prisutnost unutrašnjeg konflikta. Time se obezbeđuje grananje priče. Uzmi Rodrigezov film "Bilo jednom u Meksiku" kao primer. Svi će da izdaju sve i svakog, pravda će pobediti i Antonio Banderas će poljubiti svoju zastavu. Rodrigez je mnogo ozbiljniji sa svojim porukama u urnebesnom filmu od većine filmskih stvaralaca. Izbor glumaca pokazuje koliko je značajna kreacija dobrih likova, svako od njih je dobio maestralnu epizodu. Napiši Rodrigeza i ja ću ti se klanjati.


Eto, očekivao sam da će Boban reći.

[Stipan]

Unutrašnji konflikt je zakon. Sve ostalo su kulise postavljene oko protagoniste.

[scallop]

Sve si kao Boban.

[Stipan]

Zato se i svađamo.

[D.S.B.]

Znači može da se napiše takva priča ali sam sklon da se u potpunosti složim sa Bobanom ali još nisam siguran da li da se složim sa Stipanom. Razlog  moje sumnje je izveden iz gore rečenog. Svaka priča je dakle u osnovi neki konflikt, unutrašnji ili spoljašnji, ali najčešće i unutrašnji i spoljašnji, ili samo unutrašnji u krajnjem slučaju ako je lik sam u priči.
Ali svaki unutrašnji konflikt je izazvan spoljnim uticajima, dakle okolinom u kojoj lik boravi ako je usamljen ili okolinom i interakcijom sa drugim likovima ako nije.

Da li to znači da za kreiranje uverljivog unutrašnjeg konflikta mora da se kreira i uverljivo spoljašnje okruženje, i šta to zapravo znači ako je tako? Ili je Stipan u pravu i naglasak u kreiranju priče je neophodno staviti na likove i njihovu unutrašnju borbu?

[Boban]

Osoba bez preispitivanja sebe i svojih postupaka nije prava osoba, nego idiot ili junak petparačkog dela.

[scallop]

Pa, nismo još stigli do okruženja u priči. Još se drndamo sa likovima. Uzgred, sujeta mi malo klepeće. Te Boban i pravu, te Stipan u pravu. Izgleda da ja lupetam koješta.

[D.S.B.]

Znači može da se napiše takva priča

Mislim da je ovo slaganje

[scallop]

D.S.B., lepo kopipejstuj moje priloge, to će ti pomoći ako si ozbiljan. Sve ostalo je busanje u grudi.

[D.S.B.]

Naravno da sam ozbiljan, zašto bih ovo inače radio? Moji postovi se mogu izbrojati na prste u celoj prošlo godini, zato je malo verovatno da sam na forumu samo da bih se pravio pametan. Kao što rekoh, ovde sam da naučim nešto ako mogu. Uvek je tako bilo.

Pa, nismo još stigli do okruženja u priči. Još se drndamo sa likovima.

Istina, ali da li se likovi mogu u potpunosti definisati odvojeno od okruženja?

[Džek]

Meni je urnebesno kada na 300 stranica protagonista uspešno nosi priču, uprkos svojim demonima i sukobom sa antagonistom, a ne uzme ni zalogaja ni gutljaja.

Unutrašnji sukobi su po meni usko povezani sa karakterizacijom, čak mislim da je to engine koji pokreće karakterizaciju. Ono, psihologija i tako. Kao u realnom životu. Svakakve ale iz naše podsvesti nas određuju i oblikuju.
Oprostio bih protagonistu koji živi od zraka ako je lepo određen i oblikovan, a zavoleo bih ga ako nije neki bezgrešni moralni čistunac, lep kao slika i jak kao stena, ali ne bih piscu koji je sit i namiren, pa ga za junakom boli uvo; njegov junak postaje moj junak kome bih da uđem u glavu i gledam njegovim očima.

Šalu na stranu, primer pojila jeste banalan, ali opet, radije bih da gledam sitim nego gladnim očima. 

[D.S.B.]

Meni primer nije banalan nego je najbolji mogući. Hrana i piće su osnovne ljudske fiziološke potrebe, da bi neko bilo šta radio u životu mora prvo njih da zadovolji. Uopšteno, mislim da je Džek dotakao suštinu kreiranja lika. Ako želimo da lik bude živ trebali bi ga tretirati kao živo, ljudsko biće.

[scallop]

Istina, ali da li se likovi mogu u potpunosti definisati odvojeno od okruženja?

Ako smatrate da smo sa likovima izašli na kraj, red dolazi na ono šta je oko njih. Tu smatram da sam najkompletniji u domaćoj fantastici. Dolazi do izražaja K faktor, pa ko je u životu gledao oko sebe i čitao ima prednost. Smestiš likove u uverljivo okruženje i tada su bezbedni. Pre tridest godina sam pisao za X-100. Tražio sam od urednika edicije odbačene priče. Naiđem na priču gde je atmosfera na nekoj planeti bazirana na sumporvodoniku. Astronauti izlaze sa zaštitnim maskama. Lice oko maske golo. Vlaga upija sumporvodonik i stvara sumporastu kiselinu. Fakat je da se autor koristio neznanjem. Crkli bi od kiseline na licu. Jakšić napisao roman o metalnoj planeti koja ima odbranu od vlage. Tamo astronauti ne bi mogli ni da dišu, izdišemo vazduh zasićen vlagom, a kamoli da pišaju. Pisac ne sme da padne na neznanju o okruženju.


U najnovijem romanu imam scenu gde se glavni lik raspravlja sa zetom o tri stabla persimona. Pričom o dvopolnosti stabla dokazuje mu da je diverzitet važniji od monopola na razmišljanje. Mogu da dam milion primera, da su oni koji veruju a prednosti izmišljanja u krivu. Kad vodiš za ruku čitaoca mora da ti veruje. U svakom trenutku priče.


O klopi ću kasnije jer nije manje važna. 

[.]

Pisac može da pravi i sitne (za nekog krupne) materijalne greške, koje nemaju mnogo veze sa znanjem, već su više posledica nepažnje. Na primer, u ''Tihom Donu'' Aksinja, glavna junakinja, na svakih sto strana otprilike menja boju očiju. Ja nisam čitalac kome će to mnogo smetati. Možda su više pogođeni vizuelni tipovi koji sve zamišljaju i vrte u glavi svoj film.
Nerviraće me, međutim, ako neko piše o belim noćima u Moskvi.

[scallop]

Samo se vi vadite na tuđe neznanje. Bitno je da ste primetili. Primetiće i neko drugi i ode voz kroz kukuruz.

[Boban]

U western filmovima nema poljupca dužeg od 3 sekunde, a niko ne ide u WC.
Šta smeta filmu Tačno u podne što nit se ljube, nit seru, nit jedu...
Zelazni je rekao da kad god vidite da je njegov junak seo i zapalio lulu, to je zbog toga što je on sam kao pisac zaribao idejno i zapalio lulu da smisli šta će da radi.
Ali niko u celom Amber serijalu nije otišao u WC.
Mislim da za dobru građu lika nije neophodno opisivati šta je sve radio od jutra do sutra, nego se skoncentrisati samo na bitne stvari.
Pominjanje samo bitnih stvari je konvencija koju pisac nudi čitaocu i ako je odrađena dobro, nema smetnje.

[Džek]

Da, zato u vesternima šljokaju viski kao vodu pa pogađaju novčić u letu. Doduše, samo dobri, oni loši se od istog viskija napiju, ružni su, prljavi, krezavi i smrde van ekrana. Oni dobri su moralne gromade, časni, pošteni a prdež im miriše na lavandu.

Verodostojnost u vesternima priznajem samo Leonu. Kad je Klint sa konja pljunuo psa u oko obuzeo me je talas poštovanja. Može se biti i pohlepna moralna gromada. Karakterizacija, ale iz podsvesti, sve je to Klint iskazao u jednom pljucu. I u njegovim filmovima se jede. Onako, meraklijski.

[scallop]

Ne znam zašto uz krive nastradaju i nevini. Prva dva posta koje si preneo odnose se na motivaciju, a ne na muško-ženske odnose.
Sa druge strane, najavio sam priču o uticaju okruženja na priču.


Zbog toga, još jednom komadić iz UNAZAD. Postoji zamka i nadam se da će nekoga podstaći.


„Dva sata si ovde.“
„Gledam i divlje persimone. Nisam znao da ni drvo ne može samo. Kao, ne zna se koji oprašuje, a koji zameće plod. Znaš, odneo sam kući seme. Nikla su tri. Jedno je imalo široke listove, a dva malo uže...“
„Prepoznao si? Koji zameće plod?“
„Ne znam. Upravo razmišljam o tome. Nikad nemam vremena da shvatim, a ovde vidim koji od njih imaju plod, ali ne vidim lišće. Opalo je. Uvek omašim nešto.“
Prvi put u životu, a nije imao kratak život i premalo ljubavi za biljke, Itan se upiljio u tri stabla. Stvarno, persimoni se žute, ali nema lišća, pomislio je. Palo mu je napamet da Damjan ne govori o drveću nego o nečem drugom i upao u kovitlac.
Sat kasnije dovezla se Sena sa Milom. Strpali su ih u kola i odvezli kući.
„Itane, šta ti je sad mađijao?“, ptala je Sena.
A pričali su o tome da mora da bude i prvih i drugih, da kad nema drugih, prvi postaje jedini i da jedini ne može da ima ploda, lep, okrugao i žut. Itan je bio ubeđen da su se složili i da razgovor nije bio uobičajeni nesporazum oko prednosti i nedostataka kapitalizma. Ustvari, pričao mu je o svetu i jalovosti.

[ALEKSIJE D.]

Pošto se nagledao japanskih jabuka, kao i čitaoci...
Nego, da li je bolje da se promeni Skalop u Vasa S. Tajčić, uz moto "citiraću samoga sebe".

[Boban]

Ne treba brkati

Pošto se nagledao japanskih jabuka, kao i čitaoci...

Ovo je sitničarenje i pogrešno tumačenje potrebe da pisac iskusi stvari o kojima će pisati.
Pisac ne može pisati o pijanstvu ako ga nije iskusio, ali o japanskoj jabuci može jer je u pitanju druga vrsta spoznaje.

[ALEKSIJE D.]

Uz paradoks da ima ploda ali nema lišća i pitanje gde on to pobogu gleda do konfuznog prelaska na kapitalizam i haiku završnicu o jalovosti. OK.
Ali, više čitalaca je iskusilo pijanstvo nego jabuke. Šta nam to govori i piscu? Na stranu što ih on naziva drugačijim imenom od opštepihvaćenog. Šta nam poručuje: al sam pametan, jbt! I ovo je stvarno za elitu a ne za buđave gutače radnje i reči. U tome li je smisao?

[scallop]

Nema veze, Bobane. ALEKSIJE D. je mizogin, androgin i samoljub. Već ću mu dojaditi, pa će me opet staviti na ignore. I,da, toliko sam pametniji od njega, da se ne da porediti.

[ALEKSIJE D.]

Potpisujem sve što je Vasa rekao.
Uz to mrzim i biljke, biljne vaši, sitne životinje i volim da kidam krila muvamal
Gde sam ja to poredio nešto što nemam, a to je pamet?
Dokaz da je nemam jeste učešće na ovom forumu.

[scallop]

Spoznaja jeste put do mudrosti, ali to je dug put.

[ALEKSIJE D.]

Šteta što si tek na početku. Spremi još par opanaka, čim pređeš start zatrebaće ti.

[scallop]

Ustvari, pomišljam da si pozajmljeni nik, na ZS postoji ta praksa, pa oklevam da se ogrešim. Da, trebali bi mi opanci, deficitaran sam.

[Boban]

skalope, mora da si negde dobro opleo aleksijeve početničke pokušaje pisanja...

[scallop]

Ma, nisam. Nekako sam provalio ime i prezime, pa ponosno napisao koga imamo. Pravi ALEKSIJE D. je dobitnik važnih nagrada u dramskom stvaralaštvu, a ovaj je neka bedna imitacija.

[ALEKSIJE D.]

U pravu je čovek. Skoro sam dobio još jednu, veoma bitnu, nagradu za dramu.
Al nije SF pa da je promovišem.
Meni, u stvari, smeta to Scalopovo reklamiranje sopstvenog dela. Gde god može on ugura Babu. Ko što je nekad radio Gul. Stipana je to prošlo. Sazreo čovek. Valjda će na cilju, dosegnuvši mudrost, i Skalop prestati da bude Vasa S. Tajčić.
Nego, nastavite vi samo. Užitak je čitati o mudrolijama pisanja i ponekad odbrani svog rada.
Čekam da DSB krene sa svojim potpitanjima, da ne kažem, podjebavanjem.

[scallop]

Znam zašto vodim svoju bitku, ali mi nije jasno čime se ti baviš. Dopala mi se tvoja priprema za dramu, to sam uvek spreman da napišem. Šta tebi smeta bitka za dobru knjigu, za dobro pisanje, koje je poželjno za sve, a ne samo za mene? Ne razumem, niko nije postao veći ako se borio da nekoga učini manjim. Ako se ja borim za svoju knjigu, šta dobijaš ako bitku izgubim? Naravno da je UNAZAD nastao nakon žestokog punjenja, da ne kažem motivacionog procesa, i to želim da podelim sa svima. Jebe mi se da li će se knjiga prodavati, ali i to što mi je svejedno je izuzetno važno. Svedok sam marginalizacije kvaliteta pisanja i dominacije nepismenosti. Šta ima loše u borbi za bolju knjigu? Paradoksalno mi je da se na topiku ne pojave oni koji bi mogli da imaju najveću dobit. Ušuškali su se u uverenju da mogu sami, ali je moje iskustvo da ne mogu. Možda se D.S.B. zajebava, a možda mu je dosta neosmišljenog pisanja. Usput, daje mi priliku da o detaljima budem potpuniji.

[.]

Nadam se da mi nećete zameriti upadicu, ne udaljavam se od teme.


Nema sumnje da pisac mora dobro poznavati okruženje u koje smešta svoju priču ili da ga mora još bolje osmisliti, ako je to neko izmaštano mesto.
Nedavno sam čitala ''Pesmu boginje Kali'' Dena Simonsa i kroz to, prilično dobro romanče, prisećala sam se knjige koju sam volela kao dete - ''Kiše dolaze'' Luisa Bromfilda.
Dva Amera za svoje priče biraju Indiju, zemlju koju jedan od njih voli, dok je se drugi gnuša. Obojica su dobri majstori zanata, obojica ideološki nasrtljivi. Svako sa svoje pozicije.
Meni kao čitaocu iz Srbije nije teško da posmatram Indiju u jednim i drugim očima, ali u čijem ću pogledu više uživati? Kome ću više verovati? To, naravno, najviše zavisi od mene, čitaoca. Pa opet, mislim da pored poznavanja ne treba zanemariti ni emocionalni stav i lični doživljaj onoga o čemu se piše.


 

[scallop]

Ne znam zašto ali stalno imam utisak da branite neznanje. Ne znaš ništa o Indiji, ne znaju ni Bromfild ni Simons. Mirna Bačka. Verovali smo Karl Maju, pa više ne verujemo. Šta si saznala od Sjenkijevića čitajući "Kroz pustinju i prašumu"? Hoćeš li drugačije pisati o prirodi, pošto si se naputovala kroz Srbiju? Razlikuje li se Boban u "Poslednjem Srbinu" pošto je konačno prošetao kroz Bosnu? Kakv je osećaj kad vidiš njegovu planinu koja narasta iznad dostignutog prevoja?


Persimon ili japanska jabuka? Da se priča događa u Srbiji pričao bih o lešnicima, oni vole grupu i nema roda bez grupe. Bez premca za introspekciju. Može i ginko. Da nema njihovog smrdljivog ploda svi bi nam drvoredi bili od ginka. Alo, Kimura, poznavanje okruženja je sjajan asistent, a ne pretnja od koje se ježimo.

[scallop]

Budući da se domaća fantastika ne isplati ni onima koji su je dali i dobili džaba, osim onima koji su se ušančili kod izdavača koji imaju bolju kontrolu knjižara, pitanje je treba li vam uopšte ono šta ja nudim? Sve se može izmisliti, čitaoci sve manje znaju pa nije ni bitno da li jeste ili nije. Tehnički efekti na ekranima prevazišli su dobre ideje, pa je važno dal' je nešto puklo, dal' je prsnula krv, koliko ima mrtvih. Kad slušajno zafali potegnućemo svežanj zombija ili nekih drugih monstruma. Ako dobijemo dnevnu porciju adrenalina što bismo se bavili rizičnim poslovima kao što je zaprška? Može da iskipi, pa se moraju prati sudovi.


Čim zaželite ugasićemo lampicu. Za svetlo je potreban luster.

[hidden]

Nisu zombiji toliko nezahvalni, ali hajde da ne čačkam...

Nego, šta jeste a šta nije kraj? Mora li baš sve da se do kraja rasplete, ili da se bolje izrazim - mora li kraj da nam nužno da odgovor? I u kojoj meri?Uzmimo u obzir da ne pričam o serijalu isl.

[scallop]

Nisu zombiji toliko nezahvalni, ali hajde da ne čačkam...

Čim nešto dovedete u pitanje, demantujete ono šta pišem. Zombiji su definitivno veštačko sredstvo za postizanje stresa. Pogledaj Walking Dead. Apsolutno su nepotrebni za priču i koriste se u porcijama da se ne zaboravi. Eto, čim su se pojavili zombiji, nema tvog pitanja.

[hidden]

http://www.johnjosephadams.com/the-living-dead/table-of-contents-2/death-and-suffrage-by-dale-bailey/

[scallop]

Ne zanima me. Kimura iskopa neku rezervnu babu, pa smatra da je neki Bobanov ženski lik mogao da ima veću ulogu i dobijemo topik o ženskim i muškim likovima. Ti sad kao ne bi čačkao, a čačnuo si. Sad ćeš sam sebe da podržiš. Do uveče ćemo imati novi umetnički topik MESTO ZOMBIJA U DOMAĆOJ FANTASTICI. A, izgledalo mi je dobro pitanje koje si uzgred postavio.

[hidden]

Dobro ne mora odmah kapija pakla da se otvori, kud i spomenuh...

Više mi je stalo do pitanja svakako...

[scallop]

Kraj je obično kad pisac kaže da je kraj. Trebalo bi da je logično da se priča okončava jedino smrću glavnog lika. Izuzetak bi bio ako na samrti nekom od vodećih likova ostavi zaveštanje. Tada priču preuzima drugi lik, jer taj lik ima sutra, preksutra itd.
U svim ostalim slučajevima priča nema stvaran kraj. Čak je sumnjiv i kraj "They lived happily ever after". Malo drugačije izgleda kad se zapitamo koliko je kraj neke priče otvoren. Otvor može da bude krajnje različite veličine. Od zaključka čitaoca "To je to", preko ličnog dopričavanja čitaoca koji ima individualni osećaj da bi mogao, do čitalaca koji će tresnuti rukom o sto jer smatraju da su zajebani. KOd njih pisac više nema popravni.


Ipak, podsetiću na priču "Presten" Lerija Nivena. Sjajna priča. Posle prvih čitanja dogodilo se nešto šta mi se čini kao poseban slučaj. Studenti nekog tehničkog fakulteta, zajedno sa profesorima, razmotrili su Nivenovo tehničko rešenje prsten planete i tačno izračunali da bi se taj prsten vremenom sljuštio sa sunca oko kojeg orbitira. Poslat je zahtev Nivenu da ponudi validan odgovor. Tako je Niven dobio snažan poticaj da napiše roman "Inženjeri Prstena". Ako za neku moju priču dobijem takav zahtev, razmisliću kako da odgovorim.


Budući da naslućujem odakle pitanje, jedan od odgovora bi bio kopanje negde između Stare Planine i Rtnja. Tu bi se mogli okupiti protagonisti. Sledeća izlaznica vuđe u istragu i forenziku, pa glavni lik ne bi mogao da bude uključen, za ostale likove varijanta postoji. Drugo nerešeno pitanje ćemo ostaviti onome za koga je pretpostavljeno da jedini može da ga da. Pisac može da bude mighty, ali teško Almighty.

[Stipan]

Možda se D.S.B. zajebava, a možda mu je dosta neosmišljenog pisanja. Usput, daje mi priliku da o detaljima budem potpuniji.

DSB se ne zajebava. Iz ličnog iskustva znam da je otvoren za sve predloge i drugačije stavove.