Šta jeste, a šta nije.

[scallop]

Ko mu brani ako je tako otvoren?

[scallop]

Inat je srpska majka. Posle neverovatnih napora da se tema udavi, malo o tome zašto volim da pišem o klopi.


Ne znam da li ste primetili, ali dijalog se vodi u zastoju. Priča stane i da bi se nastavila neophodne su dodatne informacije. Možda liči na prepričavanje, ali ako se dobro postavi deluje. Postoje i neki drugi momenti. Piscu zagusti i treba mu funkcionalna pauza. Beše pre trideset godina jedan američki poznat pisac u gostima u "Lazaru Komarčiću". Reče nam tada da kad njegov lik zaglavi, onda sedne na verandu i popije pivo. Sa druge strane, znamo da je kod Slobodana Čurčića, a on je napisao više toga nego svi mi zajedno, glavni lik u sticsi znao da popije viski. Ko je brojao zna koliko puta je Ćure bio u stisci.


Kad ja pišem, najsigurniji sam sa tanjirom na stolu. O kuvanju znam više od većine koji čitaju. Nema potrebe da se stidim, Erih Maria Zimmel je napisao veličanstveni triler "Može i bez kavijara" sa kuvarskim receptima u uvodu svakog poglavlja. Ne prija mi da kad neko ko to ne zna nađe manu u mom pisanju. Dakle, kad se odlučite za diajlog vodite računa gde ćete da ga smestite. Tamo gde se osećate bezbedno.


Neki dijalozi mogu da budu lascivni u WC-u. Klonja je zgrodno mesto, nešto prirodno se događa, pa razgovor ne smeta.

[scallop]

Ne mogu ni da nađem Mićinu knjigu o srpskoj fantastici, a odlučio sa da danas postavim par pitanja. Zato, neka bude ovde:


Ako smo Boban i ja imali odrednicu u Živkovićevoj Enciklopediji naučne fantastike iz 1990. godine (a možda i neki drugi pisci iz Srbije), kako smo u 2017. godini dospeli u abecedni spisak dela Miće Milovanovića?

[Boban]

ja ne razumem ovo pitanje.
Zanima te zašto nemaš odrednicu u Mićinoj knjizi?
Pa nema je niko, Mića je pisao o svakome onoliko koliko je smatrao da je potrebno u tekstu koji nema za cilj da pomene SVE nego najbitnije ljude i pravce.

[scallop]

Pa nema je niko, Mića je pisao o svakome onoliko koliko je smatrao da je potrebno u tekstu koji nema za cilj da pomene SVE nego najbitnije ljude i pravce.

Više ne umeš ni ispravnu rečenicu da napišeš kad sam ja u pitanju. Da se zovemo "Laguna", odnosno da smo konji, više bi napisao. Valjda i ja imam pravo da nešto napišem o nekoj knjizi?

[scallop]

Dijalozi su prokaženi u mejnstrim literaturi. Navodno, literaturni prosede je ključan u naraciji. To je apsolutno netačna konstatacija. Dijalog više govori o likovima nego naracija. Dijalog postiže više u postavci likova. Naravno, ako likovi nose priču, a ja sam sklon da je to tako. U narativu romana UNAZAD dijalozi imaju cilj da postignu sve ono šta narativ nije u stanju. Introspeckcija je pomoćno sredstvo, a dijalog osnovni alat. Sve ono šta likovi izgovore određuje njihove stavove i raspoloženja. Ako nas dijalog ne približi likovima neizrečena introspekcija je uzaludna. Raspoloženje, namere, zbunjenost, sklonost i odbojnost mogu da budu da budu vidljive u dijalogu.

[scallop]

Pazi, zablokirali smo sa dijalogom, a ja imao nameru da napišem nešto o likovima. Svejedno. Time ćemo se baviti sve dok UNAZAD ne postane prošlost.


Već sam negde napisao da su likovi kao slika sa svadbe, da su mnogi prisutni, a da su samo mladenci aktuelni. Izgleda da nije dovoljno jasno. Budući da sam upozoren da nije zgodno koristiti tuđe knjige, jedna scena iz UNAZAD.


Šest osoba sedi ispred bivše zemljoradničke zadruge i pije pivo. Unutar zgrade je ženska osoba koja ima i toplo i ladno pivo. Ko je od njih lik ili potencijalno lik? Glavni lik nije jer su glavniji su već određeni. Međutim, neko od njih može da utiče na priču. Na teritoriji Raseljenih Zemalja se dogodila otmica važnog lika. Zaduženi za bezbednost tragaju, a domoroci znaju da budu sumnjičavi. Šest pivopija su u dijalogu, svi postepeno dobijaju ime (bilo bi glupo da se međusobno ne oslovljavaju, jer, to je samo ispijanje piva). Ubrzo prepoznajemo ko je verovatni tragač, ali do kraja poglavlja ne saznajemo izričito ko je glavni sa druge strane. Da li oni koji postavljaju pitanja ili onaj ko tragača poziva na sutrašnje branje gljiva? Od sedam osoba samo dve imaju potencijal sporednog lika, jer glavni sigurno nisu. Da li je to mnogo likova ili normalan tok priče?

[scallop]

Spremam se da kupim novi laptop, pa malo pregledam šta sam sve drljao za života ovog dotrajalog. Nešto će ići na eksterni disk, a nešto tamo gde se reciklira sve napisano. Tako naiđem na zanimljiv naslov PICK THE SIN i polako se prisetim da sam hteo da pišem o literarnim temama. Postoji popis sedam smrtnih greha, a izgleda da taj popis imaju uramljen svi pisci kad se odlučuju kojim će putem. Malo sam bio iznenađen kad sam ustanovio da različite crkve imaju iste grehe na spisku, ali različiti redosled. Nisam otkrio šta se krije u razlikama, tek do raskola je došlo, možda upravo zbog toga.


Potom otvorim fajl da vidim šta sam zapisao, pročitam i shvatim da se sastoji od uvodnog dela, nešto kao istorijat, ali ne grehova, nego prisustva komercijalnog u literarnom. Izgleda da je prvi smrtni greh pisca želja da proda ono šta je napisao. Nešto više od jedne stranice i to ću staviti malo niže od ovog uvoda.   Drugi deo fajla sadrži moj prikaz jedne od domaćih knjiga fantastike, što bio moj prvi smrtni greh na ovom forumu.


PICK THE SIN

Dilema da li ukus auditorijuma (čitalaca ili gledalaca) nameće teme i sadržaje u umetnosti, ili je, zapravo, obratno, da stvaraoci, bilo umetnici per se ili oni koji umetnost protežiraju i promovišu, a samim tim su u poziciji tvorca, nameću ukus onima koji njihove proizvode konzumiraju, čini se nerešivom iz prostog razloga što sve pomenute strane imaju potrebu da veruju da je baš njihov uticaj presudan. Čitaoci knjiga i gledaoci filmskih i TV programa će rado zaključiti da dobijaju baš ono što žele, stvaraoci će ostati ubeđeni da su baš njihova dela atraktivna za publiku i rejtinge koje postižu, a pravom uzročniku svih savremenih trendova u umetnosti, marketingu roba i usluga, prilično je svejedno šta će se o tome misliti. Važno je da oni postižu svoje ciljeve i – ništa više.
Kao i u svemu drugom i u ovom slučaju pogled unazad je izuzetno informativan i inspirativan. Ako ćemo krajnje daleko, onda će biti zanimljivo pogledati kuplerajske denarijuse uz Pompeje. Reklamiranje seksa srebrnjacima koji prikazuju moguće varijante seksa je krajnje inspirativno. Neko će se u važnom serijalu „Rome“ dosetiti grafita kojima su tada neke političke, a i druge frakcije, dostizale svoje ciljeve. Kasnije su telali efikasnije promovisali robu koju nude, od roba koje nisu bile na tržištu. U svim istorijskim vekovima, nikada nije imala prođu bolja roba, nego ona roba koja je bolje ponuđena.
Zapamtili smo vekove mecenata, kao vreme u kome su prave vrednosti došle do izražaja. Međutim, ako se zadržimo na motivima, onda su oni krajnje pragmatični. Mecene su imale za cilj da se promovišu i predstave javnosti kao središte društvenih vrednosti. To nije tekovina Srednjeg veka, Stari Rim je imao modus ponašanja u kome su javne donacije bile dokaz porodičnog prestiža. Ako se zadržimo još samo trenutak, možemo ukazati na cizeliranje mačeva iz Toleda u Španiji ili izlivanje crkvenih zvona u Rusiji. Mecenat je znao da bude i poguban u iskazivanju umetničkih vrednosti pojedinaca koje je mogao da angažuje. Umetnost je uvek podržavana sa interesima koji su bili izvan nje.
Budući da su predugi uvodi uvek kontraproduktivni, pokušaću da se vratim u sadašnje vreme i polako približim temi.

[scallop]

Jedna od mojih osnovnih slabosti, a to su dve slabosti, su arheologija i istorija. Zato u osuđenom laptopu postoji folder PUTEVI SEOBA. U njemu je prilična gomila tekstova, pa neću da vas zamaram. Ukupno, tamo je priča od trenutka kad je čovek obrao smokvu i morao da siđe do momenta kad su božanski panteoni postali toliko složeni da se nisu mogli svi popisati. Zaključak je da broj bogova zavisi od gustine populacije. Do sitne boranije kao što su duhovi, ale i bauci nisam stigao.


Pišem ovo dok radim na selidbi laptopa, a cilj mi je da oni koji žele da pišu shvate kolika mora da bude baza podataka da bi moglo da se počne.

[Stipan]

Moja baza podataka je prazna... Pa sam ipak nekako počeo....

[scallop]

Moja baza podataka je prazna... Pa sam ipak nekako počeo....

Odatle i razlike.

[varvarin]

... a cilj mi je da oni koji žele da pišu shvate kolika mora da bude baza podataka da bi moglo da se počne.

Razumemo se.
Autentičnost postaje moja opsesija, nisam presrećan zbog toga, ali tako je.
Za ovo što sad pišem, zainatio sam se za detalj- da li su pripadnici francuske Legije stranaca, u Vijetnamu početkom pedesetih, mogli da imaju ZIPPO  upaljače?
Zamisli, imali su! 

[scallop]

Svakako. Igrom slučaja, pre desetak godina sam po svaku cenu želeo da kupim ZIPPO sa ugraviranim brodom za brata kapetana broda. Preorao sam internet, učestvovao na par aukcija na E-bayu i izgubio. Na kraju sam odmah platio najvišu cenu i dobio ga. Tom prilikom sam iščitao i svu istoriju upaljača ZIPPO. Njime se moglo i pivo otvoriti.

[scallop]

Još nisam završio sa prebiranjem po folderima zapisa. Jedan od njih je povezan sa autobiografskim podacima. Postavljao sam neke od njih i moja FB supruga je napomenula da pišem, jer mi ionako niko neće poverovati. Istinu je najteže napisati. Jedan od važnih likova mog detinjstva bio je i moj ujak doživotno poznat kao Dečko. U zbrici kratkih priča postoji jedan kratak zapis o njemu. Ono što želim da napomenem je da je lični život jedan od vrlo važnih izvora tema, motiva i ideja. Ovde ću postaviti jedan isečak.





UJKOVAC

Pre nego što je postao Ujkovac bio je poznat kao Dečko. Nije bilo drugog izbora pošto je imao pet sestara. Tako biva u porodicama sa puno devojaka, a malo mladića. Sa sestrićima, a bilo nas je trojica, stiglo je novo ime. Malo smo o njemu znali šta je bio ranije, ali kako se porodične priče uvek pomalo prepričavaju, raspredaju, a katkad i uveličavaju slike o njemu su se umnožavale. Kod mene, kao najstarijeg, pomalo se razvio i kritički odnos, ali to nikada nije poremetilo beskrajnu ljubav koju je imao od sve trojice.
Neposredno smo saznavali  detalje o njemu, da puši ali da ne pije, da se ne kocka ali da voli da se karta, u kući, sa članovima porodice. Beskrajno je voleo da ide u bioskop, na filmove bi potrošio poslednju paru, ako je imao. Onako visok i plavook ličio je pomalo na Gari Kupera, a mislim da je i on to mislio. Kad pominjem članove porodice radilo se o porodicama sestara, svoju nikada nije imao, bar u vreme kad smo ga upoznavali. Takođe, na isti način, znali smo i da nikada nije radio iako su postojale priče i o tome.
Velika je iluzija da je početak uvek na početku, jer se ne zna čiji početak je pravi. Sebično ću ga prisvojiti, jer koliko god da je priča o Ujkovcu, ona je istovremeno priča o tome kako sam ga upoznavao, odnosno, priča o njemu u mom životu.
Pojavio bi se, tako, na ulazu u zgradu gde sam rođen, proučivši kakva je situacija u dvorištu, da li njegova sestra, a moja majka, galami ili odozdo zrači spokoj i izvesnost da će njegova namera naići na dobar prijem. Bila je to zgrada u ulici Maršala Tita, koja je pre toga bila Kralja Milana, a i sada je. Ne postoji danas, sada se na tom mestu crni „Beograđanka“, nemam nikakvu fotografiju koja bi me potsetila, a imam gomilu slika iz dvorišta, jer ono je bilo naše malo carstvo, ono spolja je bio neki drugi svet.
Potom bi Ujkovac sišao u dvorište. Najpre sedam stepenica, pa zaravan od nekoliko metara, pa opet sedam stepenica. Kasnije sam znao da se uz njih uspem, iz trka, u šest-sedam koraka. Promolio bi nos kroz ulazna, uvek otvorena vrata našeg sićušnog stana, sa veknom od kilo hleba, tada je kilo imalo 1000 grama, pod miškom i malim papirnim masnim zamotuljkom u čvornovatoj šaci. Široko bi se nasmejao i rekao:
„Jelka, daj mi nož.“ Naravno da smo ga brat i ja već cimali za košulju.
Zatim bi isekao veknu popreko, odmotao mast iz papira i namazao je na hleb. Tražio bi malo soli i aleve paprike da bi posuo odozgo. Tada bi nastupilo ono šta smo čekali:
„Klinci, idemo na Savu.“
Na Savskom kupalištu, negde između starog Savskog i Brankovog mosta koji će tek da bude izgrađen, kupali bismo se u reci, jeli mas' i leba sve do predveče. Tada sam saznao da nije tačno da nikada nije radio. Dok smo se nas dvojica zabavljali, on bi otišao u brijačnicu kupališta i tamo obrijao, a ređe podšišao nekoliko ljudi. Rado su ga prihvatali stalno zaposleni, jer je bio dobar u svom zanatu.

[saturnica]

Radmilo, nemam ja problem s vjerom u istinitost vaše priče. Imam problem s manjkom zanimanja za tu istu priču. Može biti i da je do mene, ali vidite, sve ovo ovdje što ste sada napisali, a tiče se vaše autobiografije i obitelji, i te kako je zanimljivo. Pa u čemu je onda problem?  Po mom mišljenju ta ista priča je loše upakirana u roman, obiteljska saga ne dolazi do izražaja a s dijalozima ste se fakat prešli očekujući da učine čudo u karakterizaciji likova. Toliko ste s njima ovaj put pretjerali da su vam pojeli vlastite likove.

[scallop]

Uživaj u Roterdamu. Ostavi me da propadnem verujući da je problem negde drugde.

[Stipan]

U stvari - svako piše sopstvenu priču.
Nema te fantastike koja može sakriti ono što autor nosi u sebi.

[Boban]

Ne treba brkati verodostojnost likova sa spisateljskim umećem.
Veštačka jelenska koža bolje čisti stakla nego prava.
Verodstojnost likova je potreban, ali ne i dovoljan uslov; ako nisu valjano ukomponovani u druge elemente dela, džaba što su to rođaci sa kojima je neko proveo ceo život.
Meni kao čitaocu ništa, ama baš ništa ne znači što je neki lik preuzet iz stvarnosti i što je kao zbog toga realan.

[varvarin]

Verodstojnost likova je potreban, ali ne i dovoljan uslov; ako nisu valjano ukomponovani u druge elemente dela...

To se valjda podrazumeva...

[scallop]

Već neko vreme je jasno da su sve rasprave oko pisanja na ZS vezane za literarni pristup pisanju fantastike. Meni još miriše kesa od jelenjske kože sa duvanom, uz kresivo, kremen i trud na terasi Dragoša Mišića u Maljenskoj ulici, uz zvuke Mokranjčevih rukoveti, pre skoro pedeset godina, a Boban bolje veštačkom jelenjskom kožom pere prozore. Naravno, zvezdu u usponu, Stipana, juri medved, konji i kerovi. Odnosno, meni pogoduje TKS pristup (Talents, Knowledge, Skills), drugi se, sve više, oslanjaju na umišljeni sopstveni talenat. Meni je za njih svejedno, ako nešto branim, branim potrebu onih koji dolaze da ne budu proglašavanji nepismenim, netalentovanim, neznalicama i neveštim. Od volje vam, k'o Šokcu post.

[Аксентије Новаковић]

U stvari - svako piše sopstvenu priču.
Nema te fantastike koja može sakriti ono što autor nosi u sebi.

Стипане, колико си реалних ликова убацио у Неочекивану гозбу?

[scallop]

Aksentije, ajde malo agituj za mene. Niko ne može da ubaci toliko realnih likova u priču kao ja. Meni u UNAZAD od 2000 registrovanih likova do sada samo jedan nije realan. Ali, skoro pa jeste.

[Аксентије Новаковић]

Верујем у то, али Стипанова Неочекивана гозба је тако интригантна прича, па  је занимљиво чути да ли је у њу убацивао стварне ликове.

[Stipan]

Neočekivana gozba je izuzetno brutalna priča, ali tačno je da glavni lik potiče iz novinskih izveštaja o nesreći u kavezu sa medvedima za vreme Beer Festa. Osim toga, pop Đurica je lik koga se sećam iz najranijeg detinjstva, mada sam u priči sebi dao prilično slobode u vezi njegovog lika.
 
Naravno, najveći deo priče zalazi u predele noćnih mora, pa su ove veze prilično proizvoljne.
 

[scallop]

Верујем у то, али Стипанова Неочекивана гозба је тако интригантна прича, па  је занимљиво чути да ли је у њу убацивао стварне ликове.

Nije zanimljivo. Od Tima Pauersa pa na dalje svi se takmiče sa brojem realnih likova u svojim pričama, a ti vidi kako se to naziva.

[scallop]

Stipan sasvim korektno ukazuje da je veza između realnih i stvarnih likova proizvoljna. Zapravo, svi likovi ikada opisani u literaturi u sebi obavezno nose komadić stvarnog lika.

[Аксентије Новаковић]

Neočekivana gozba je izuzetno brutalna priča, ali tačno je da glavni lik potiče iz novinskih izveštaja o nesreći u kavezu sa medvedima za vreme Beer Festa. Osim toga, pop Đurica je lik koga se sećam iz najranijeg detinjstva, mada sam u priči sebi dao prilično slobode u vezi njegovog lika.
 
Naravno, najveći deo priče zalazi u predele noćnih mora, pa su ove veze prilično proizvoljne.

Значи двојица стварних ликова су убачена у ту причу, с тим да се мени чини да постоји још један, много мање битан од ове двојице, а реч је о лику који млати напаснике када су му изваћарили девојку.

[Stipan]

A da... To je ono što sam više puta ponavljao - svaki autor priča svoju priču, ono što mu se jednom, ko zna kada i zašto, urezalo u glavu.

[Boban]

Moja priča "Noć koja neće doći" iz 1981. godine ima sve likove postojeće i realne i korišćene na mestima i u funkciji koju inače obavljaju u stvarnosti. Čak su i neke situacije i dijalozi autentični.
Upotreba stvarnih likova i situacija ne garantuje kvalitet priče niti bilo šta drugo. Ono što gradi i drži priču jeste umeće pisca.

[Stipan]

Aman, Bobane... Svi mi koristimo autentične likove... Čak i kada toga nismo svesni.

[scallop]

Ko o čemu Boban o umeću pisca. I da si sve napisao pre mene i Keplera. Naravno, Kepler je napisao pre nas.

[Boban]

Aman, Bobane... Svi mi koristimo autentične likove... Čak i kada toga nismo svesni.

Ja nisam koristio autentične likove, nego stvarne osobe na stvarnim funkcijama u stvarnosti kao i u priči. To je bio jedan vrlo napredan eksperiment za to vreme i tadašnje društvo okupljeno u Lazaru Komarčiću.

[Аксентије Новаковић]

Aksentije, ajde malo agituj za mene.

Скалопе, у првом броју Емитора си објавио минијатуру Спортиста 2011.
Можеш ли нешто више о њој да кажеш сада, из ове перспективе?

[scallop]

Aksentije, ajde malo agituj za mene.

Скалопе, у првом броју Емитора си објавио минијатуру Спортиста 2011.
Можеш ли нешто више о њој да кажеш сада, из ове перспективе?

Loša priča napisana da bi Boban imao šta da objavi. Otprilike, svi smo mi foliranti samo su neki malo bolji (mislim tema priče).

[scallop]

Danas me je, na FB, izazvao Agarta, da kod nas nema pravog rukopisa koji bi se bavio fantastikom, posebno SF-om. Izgleda da nema, mada su ga neki već opojali i sahranili. Bez životopisa nema ni epitafa. Počeo sam da pišem, pa ako se ne izrodi u studiju, esej će uskoro biti dostupan.

[scallop]

Jedna od večitih tema o pisanju su - likovi.


Odavno smo rekli da su likovi u funkciji dužine priče. Dužina priče otvara prostor za likove. Ne bih o detaljima, ali dužina priče  donosi više likova. Likovi su ili dominantni ili pomoćni. Pomoćni likovi argumentuji priču. Maheri za priče to nazivaju sidekick. Osnovnih likova u priči nikada nema više od - šest. I oni moraju da imaju sopstvenu priču. Ako nemaju onda su "likovi koji iznose tacne na pozornicu".


Antičko pozorište stavlja pomoćne likove u prvi plan. Hor traguda recituje važnije stvari od osnovne priče. Da se vratim u svoju priču UNAZAD. Porodica je refleks, reakcije u svetu su refleks, drama je u iščašenosti percepcije. Maštanje postaje pretnja i ona vodi priču. Sve ostalo je tlapnja.

[Boban]

jah... roman koji upravo pišem, inače čisti svemirski SF s radnjom smeštenom u XXII vek, dakle, imam tačno sedam glavnih likova. I sad imam dilemu: ako prihvatim da si u pravu, kako da se otarasim jednog lika, ako ne prihvatim i zadržim svih sedmoro, šta ću ako si u pravu? Vidiš kako je izazov da zaključim kako nisi u pravu prevelik?

[scallop]

Sa mnom je lako. Vidi kao ćeš sa genijalnim tandemom Stipan & Aksentije,

[D.S.B.]

Šta je sa megapopularnom Igrom Prestola, koliko tu ima glavnih likova, koliko sporednih, koliko epizodnih, onih za jednokratnu upotrebu itd.? Kako je izgrađen svaki od njih, kolika mu je pozadinska priča?

Hajde da analiziramo vrhunska dela a ne sami sebe.

[scallop]

Recimo da me uopšte ne zanima megapopularna Igra Prestola. Zanima me isključivo domaća fantastika i problemi sa kojima se suočava. Hajde da brojimo likove u njoj i kako se rešava višak likova.

[D.S.B.]

Pa, taj serijal se uspešno izborio sa mnoštvom likova, možda bi domaće probleme mogli da rešavamo primenjujući neka rešenja kaja su tu primenjena, a ne da izmišljamo toplu vodu...

[Boban]

Igra prestola je vrhunsko delo tačno u kojoj oblasti?

[scallop]

Kod nas svi imaju gomilu likova. Uključujući i genija koji mene optužuje za gomilu likova. Evo, ja pljucnem na Igru Prestola. Prestao sam da čitam posle prvog poglavlja. Ne razmerava se marketinški podržan beskrajan serijal, sa domaćim minornim izdavaštvom. Podražavanje nam slabo ide zbog malog tržišta i jezičke barijere. Tako, ako hoćeš o mnogo likova, samo naše knjige.

[D.S.B.]

Igra prestola je vrhunsko delo tačno u kojoj oblasti?

Oblasti epske fantastike i komercijalnog uspeha. Nije li to ono čemu svi težimo?

[scallop]

Oblasti epske fantastike i komercijalnog uspeha. Nije li to ono čemu svi težimo?

Pa, teži.

[D.S.B.]

Očigledno ne odobravate ovakav stav. Kažite nam onda koji su vaši ciljevi? Da napišete komercijalno neuspešan ali dobar roman?

[Boban]

Svako radi ono što ume, DSB, Najori su oni koji ne umeju ništa a misle da mogu sve.

[scallop]

U pravu je D.S.B. Sad samo da sedne i napiše dobar i komercijalan roman. Usput neka se potseti koliko objavljenih kratkih priča ima i kako se piše petnaesta strana u malo dužoj priči.

[Kimura]

Ne znam zašto se još priča o mnoštvu likova. Stoji primedba da kratka priča ne trpi gužvaju, a svakome je valjda jasno zašto je tako. Za roman nema ograničenja.
Kao sa decom - jedno nije nedovoljno, a ni desetoro nije previše. Sve zavisi od želja i mogućnosti.


''Igra prestola'' nema kraj.

[varvarin]

"...Šta to čitaš?
- Ma jedan roman, baš je interesantan, al' ima mnooogo  likova!
- A koko se zove?
- Telefonski imenik."