Šta jeste, a šta nije.

[Boban]

Često upoređujem priču sa šahovskim problemima.
Za neupućene, šahovski problemi nisu situacije iz realnih partija već su figure promišljeno poređane po tabli i pravilo je da je dobar problem onaj u kome se nijedna figura ne sme izbaciti ili pomeriti.
Po meni, isto je i sa pisanjem... ne smeju se opisivati likovi ni trošiti pripovedački prostor na one koji ničemu ne služe. OK, ako lik postoji da bi rasvetlio neku sitnicu kod glavnih protagonista ima smisla, ali i to mora da bude u odgovarajućoj meri.
Dobro, svedoci smo da se King, ili Šeldon ili Lusbader besomučno ne pridržavaju ovog pravila, trošeći desetine stranica na opise života likova koji doslovno ništa ne razjašnjavaju niti menjaju u radnji. Ali svedoci smo i da pevačice ne umeju da pevaju pa postaju uspešne. Mi ovde treba da ukazujemo na to šta i kako treba, a dal će neko nepismen da iz raznih drugih neliterarnih razloga postane tiražni pisac jednostavno je okolnost protiv koje se ne može. Svako može da bira da li će da uspe svojim radom, zalaganjem i pameću ili će biti ljubavnica premijera, patrijarha ili koga već treba da bi se skrenula dovoljna pažnja na sebe.

[Kimura]

Ne bih rekla da King ne ume. Voljen je upravo zbog te podrobnosti i staromodnog pisanja.
Mnogi ljudi vole da se ušetaju u spavaću sobu junaka u romanu ili da sednu za njegov sto i bez nekog posebnog razloga. Ili bez razloga koji može da uoči nepažljivo, poluzainteresovano oko.
Neko će s gnušanjem preskočiti mnoge delove Balzakovih, u svoje vreme veoma popularnih romana, a meni, eto, ne smeta da pročitam kako je izgledala zbirka porcelanskih figurica ili salon neke vojvotkinje, pogotovo kad vidim da porcelan nikada nije slučajno nasleđen, tepih skupocen, a pohaban, nameštaj mimo svake mode ili kad shvatim da uzgred nabačen komentar nekog sporednog lika nenametljivo doprinosi ukupnoj slici i krajnjoj nameri romanopisca.

Ne jurimo svi ka cilju, neko bi i da uživa u putovanju.
Zato je dobro razdvojiti sporedno (bez kog ne postoji glavno) od nepotrebnog.

[Kimura]

Inače, veoma me zanima priča o imenovaju likova, volela bih da ovdašnji pisci ispričaju svoja iskustva i iznesu stavove.


Ljudi ne razmišljaju mnogo ni kada imenuju decu: uvek me nasmeje kad čujem da se klinja u pelenama zove Vukašin, a još smešnija mi je baba Nataša. Vukašin će, međutim, odrasti a Nataša ne mora ostariti, dok likovi iz literature imaju potencijal za život večni. U onom obliku kako nam ih autor predstavi.


U kratkim pričama sa Radionice ja najčešće nisam davala nikakva imena. Jasno mi je zašto je tako: te pričice su smišljane i pisane u brzini, lik je bio tek naznaka, poluuobličena ideja, nisam imala želju ni potrebu da ga bliže odredim.
Međutim, neki autori nikada ne imenuju likove. Zašto? Da li je to psihološka osobenost, skrivena poruka, filozofski stav? Možda sve pomalo?
[size=78%]  [/size]

[scallop]

Međutim, neki autori nikada ne imenuju likove.

"Neki nikad" je netačnije od "uvek svi".

[Kimura]

Naravno da je netačno. Ja sam pritajeni apsolutista. 

[scallop]

Tu se vraćamo na ono "pravilo" da kratka priča ima 0-2 lika. Ako nema likove imena su izlišna, ako je lik jedan, koj će mu ime? Ako su dva, muško i žensko, opet ne treba, ako su ženski/muški i ako jedan/jedna od njih ne muca ili ne govori stranim naglaskom ili, ili, ili... opet ne treba. Može i niska i visoka, mršava ili debela, ali to je već imenovanje likova. Tu je već jasno da niko neće da pogine od imena, posebno ako su važna za priču. Dakle, ako je važno za priču ime je neophodno.


Uh! Komplikovano?

[Boban]

ja sam napisao ceo roman (Crnicvet) u kome glavni junak nije imenovan i vrlo je interesantno videti kako se prema tom postupku ophode stranci koji nemaju predznanje naše istorije i mitologije.
Gotovo svako je napomenuo da je u igri neimenovani kraljević, ali niko nije izjavio da mu je to bila prepreka. Dakle, može i bez imena.
U mnogim Bredberijevim pričama nema imenovanja i to sjajno funkcioniše.
Kad bolje razmislim, ja često koristim takvu postavku. Recimo, u "Vampirijadi" nikada ne saznajemo ime glavnog junaka. U mnogim mojim pričama uopšte nema imena glavnog junaka (Protiv Irvinga, Crnji od olujne noći, Noć koja neće doći, Hoda kao čovek... vderovatno u polovini mojih priča nema imenovanja, kad god je prvo lice u pitanju) izgleda da volim to.

[scallop]

Dobra strana je što se našim književnim sudarima neće baviti književnost. Takođe je dobro što je mlađima ponuđen izbor u kome će se opredeljivati prema književnom otisku koji ostavljamo. Loša strana je što bi psiholozi mogli da imaju kompleksnije zaključke. Međutim, sjajno je što se suština introvertnosti i ekstravertnosti redovno pojmi naopako. Ali, ko još čita Junga? Dodatno, obojica smo Device, pa kud ćeš više za asocijacije o Rasku i Lavagetu!

[Ned]

 E, sad, jedino je Stipan javno izjavio koliko mu je koristila. Ostali ni mukaet. Neprijatno im?

Tek sada sam seo i pročitao ceo topik. Demantovaću ovo iako nisam siguran koliko se može odnositi na mene. Više puta sam iznosio svoj lični primer kako bi istakao značaj radionice za početnike pre svega. Razlika između onih prvih koraka i zadnjih priča je vidljiva i potpunom laiku.

Silom okolnosti i nužde, svojevremeno sam pročitao skoro sve što sam uspeo da nabavim o menadžmentu i marketingu. Kuriozitet je da sam 2008. nabavio knjigu izdatu 2009. Iz njih proističe "sveto trojstvo" personalne vrednosti:




Talents/Knowledge/Skills  - TKS




Prva stavka je fiksna, druge dve se daju doterati.

Moram ovde da postavim jedno pitanje. Da li svaki čovek koji iskaže interesovanje za pisanje ima i potencijala da bude dobar pisac? Ako je tako to su automatski svi ljudi koji se interesuju za pisanje te u tom slučaju svi imaju potencijal za pisanje, što znači da ostaje samo rad kao bitan faktor koji je ono što "čini" pisca. Ako pak svi koji žele da pišu nemaju potencijal ili talenat za pisanje, zašto iskazuju želju i volju za pisanjem? Pretpostaviću da svi koji su iskazali želju za pisanjem vole pre svega i da čitaju. Ako vole i uživaju u čitanju nečega onda ga i razumeju, a ako mogu da rezumeju, zar to nije dovoljnan dokaz da i sami imaju potencijal da stvaraju?


Talents/Knowledge/Skills. Zanima me kakvog slikara, vajara ili pisca, dobijemo kada odbacimo talenat a poseduje ostale dve navedene osobine? Ili je posedovanje prve neophodnost za postojanje druge dve? Ili sve tri mogu da egzistiraju samo zajedno?
 


Što se tiče imena likova, nekada sam mislio da su neophodna skoro uvek, ali sada mislim da u kratkim pričama ne trebaju skoro nikada. Razlog je taj što je u kratkoj priči naglasak na određenom događaju koji mora da se završi, a ne na likovima.
Kada su duži formati u pitanju tu se najbolje voditi priodnom logikom, tj pitanjem, kako većina ljudi dobija ime? Naravno fantastika često podrazumeva i fantastične svetove ali princip je isti, kako u tom svetu koji si stvorio većina dobija ime? Mogu postojati izuzetci ali prevelika odstupanja narušavaju verodostojnost izgrađenog sveta.

[scallop]

Ne, ne odnosi se na D.S.B. zamerka da se ne oglašavaju oni koji su pazarili na radionici.


Bože, kako su ljudi spremni da brane ono što je spermatozoid uneo u jajnu ćeliju, a kako potcenjuju sve drugo što sami moraju da postignu!
Saksija na ivici terase ne zna da može nekom da razbije tintaru ako se strmekne.
U svakom bloku mermera krije se kip Afrodite.
U svakoj farbari čuči Luvr.
Sve avionske bombe zakopane u zemlji ne znaju da su zle.
Potencijalna energija je ništavna dok se ne pretvori u kinetičku energiju.
TKS je ukupna vrednost pojedinca, gde je T fiksna, a KS promenljive veličine.


Ogromna je greška napisati da je u kratkoj priči naglasak na događaju, a ne na likovima. Fatalna. Da se za glavu ufatiš.
Iskipilo mleko. Ispalo tiče iz gnezda. Pukla bruka. Procvetala trešnja. Komšinica ostala trudna. Pardon, evo ga u priči lik. Događaj je vest, a ne priča.


Budući da smo još kod likova, jedno pitanje. Imamo dve slike: grupa ljudi čeka na autobuskoj stanici i grupa ljudi dogovara ubistvo Obrenovića. Obe će se pokrenuti u jednoj priči. Ko će dobiti imena?

[Stipan]

Imena bi trebalo da dobiju oni likovi koje pokosi žuti audi što uleće u grupu ljudi na autobuskoj stanici...

[Ned]

Ogromna je greška napisati da je u kratkoj priči naglasak na događaju, a ne na likovima. Fatalna. Da se za glavu ufatiš.
Iskipilo mleko. Ispalo tiče iz gnezda. Pukla bruka. Procvetala trešnja. Komšinica ostala trudna. Pardon, evo ga u priči lik. Događaj je vest, a ne priča.

Događaj je vest oko koje se gradi kratka priča. Ako generalizujemo onda svaki raman, svaku priču ikada napisanu možemo svesti na jednu rečenicu, što je vest.
Svaki roman u suštini je niz povezanih događaja, ispričanih iz neke perspektive, ali nije roman ako samo nabrojimo događaje. Pripovedanje ga čini romanom, kao i kratku priču.
Razlika je naravno u dužini.
Ovde moramo uzeti u obzir i očekivanja čitaoca, jer na kraju svi pišemo sa pretpostavkom da će neko čitati. Roman je priča od stotinu strana, čitalac očigledno vidi da je to duga priča i tako pristupa čitanju. Kada priča stane na dva-tri lista papira, on sigurno očekuje da u njoj pročita nešto više od par imena i opisa njihovih frizura, osim ako to nisu magične frizure zbog kojih je priča napisana.

To važi i za vašu postavljenu scenu. Da li je bitno ko je ubio Obrenovića ili činjenica da je mrtav? Odgovor zavisi od dužine priče koju želi pisac da ispriča.

[ALEKSIJE D.]

https://hr.wikipedia.org/wiki/Kratka_pri%C4%8Da
http://www.davidalbahari.com/pripovedac.html
Ako neko zna, zna Albahari.

[scallop]

Ne moramo da se složimo, ali je važno da preispitujemo svoje i tuđe stavove. Nigde nisam napisao da su likovi važniji od događaja, a ni obratno. Lako mi je da poverujem da događaji ne postoje bez likova koji ih uzrokuju i nekih drugih likova koji trpe posledice. Možemo li da se sporazumemo da su podjednako važni?


Kratka, super kratka priča, jedva dve strane, "More dolazi" ima u pozadini globalno otopljavanje i podizanje nivoa svih mora. Dva muškarca piju u kafani pivo. Kroz kratak razgovor razaznajemo da se jedan raduje, a drugi je skeptičan.
Na drugoj strani, Nagradu NIN dobija roman ARZAMAS. Priča o staroj, senilnoj i džangrizavoj majci i kćerci koja o njoj mora da brine i arči poslednje godine svog "dobrog" života. U pozadini Tolstoj kupuje novo imanje i preispituje koj će mu, kad je jedino smrt večna. I, naravno, dnevni događaji.


Razmislite o tome.

[ALEKSIJE D.]

"Talents/Knowledge/Skills. Zanima me kakvog slikara, vajara ili pisca, dobijemo kada odbacimo talenat a poseduje ostale dve navedene osobine? Ili je posedovanje prve neophodnost za postojanje druge dve? Ili sve tri mogu da egzistiraju samo zajedno?"
Dobiješ zanatliju. Ili profesionalca. Ili delo bez ličnog pečata. U svakom slučaju prolaznu tvorevinu koja može biti zanimljiva u trenutku kada se predstavi publici, ali brzo pada u zaborav. Napr. Nušić je za života dobio svega tri i po pozitivne kritike, bilo je mnogo popularnijih od njega, mnogo više hvaljenih, pa i onih pisaca gde su postojali redovi za predsave po njihovim tekstovima (napr. "Pantalone dole", koja je razbijala blagajne) a imena pisaca danas možemo naći samo u specijalizovanim, usko stručnim, udžbenicima istorije. Nušićev talenat da uoči, istakne, razradi karakterne mane i situacije čine ga savremenim i danas.
To ti je moje mišljnje.
Što se kratke priče tiče, ona može biti i bez imena likova, likova uopšte, bez događaja, čista impresija jednog trena, na primer. U tom smislu možemo posmatrati Andrićeve zapise od svega par rečenica, kao onaj o kovačnici koja ima ime "Tišina".
Tu smatram da je Albahari u drugom odeljku kod definisanja priče, novele ili romana, a pre svega kratke proze bio i jeste potpuno u pravu.
Dixi.

[saturnica]

A mene se na radionici, jednom, prilično popljuvalo kada sam, napisavši dvije vrlo kratke priče (oko 2000 karaktera), spomenula Albaharija i njegove još kraće priče. Bilo je svakakvi primijedbi. Ne sjećam se točno po čemu se pljuvalo. Ali u principu, pljuvalo se po svemu, od forme do sadržaja. Premda sam u njima imala sve: emociju, likove i uhvaćen trenutak. Jedna je priča sasvim solidno odradila zadanu temu iako nije bio u pitanju SF. Nebitno. Tko god misli da je napisati priču od 1000 karakera lako, neka sjedne i proba. Lako je vesti u nedogled. Blagoglagoljivost piscima ide lakše od onoga da se proba u malo reći sve.

[ALEKSIJE D.]

Smatram da je forma ili medij u kome nešto radiš(priča, novela, drama) nešto od drugorazrednog značaja. Bitna je ideja ili emotivni efekat (ili oboje) koji želiš preneti. Pričanje radi pričanja (pisanje radi pisanja) ne služi ničemu. Puka skribomanija. Tema "Perica je krenuo da pređe ulicu i našao pištolj igračku koji otvara vremenski portal, karaktera 6000" čemu to služi? Vežbanju u kucanju i rasporedu tački i zareza? To nije ideja. To je narativni početak. Siliti sebe zbog drugih da sabiješ ili nešto, bilo šta, napišeš puke forme radi, nema smisla.
Ukoliko težina ideje je takva da zahteva realizaciju na određeni način, da će dopreti do ciljane publike takva da ide kroz priču-dobićemo priču, ako je drama pogodinija -eto drame (pozorišne ili radio) ako treba neka bude pesmica (makar i signalistička). Sve ostalo je samo sticanje veštine, nizanje smislenih rečenica ali bez znanja o tome čemu one služe i talenta da se u to ugradi sopstveno viđenje stvarnosti, događaja ili nekog fenomena.
Zato se ne bih uzbuđivao oko loših kritika na radionici. Ona ponekad deluje kao takmičenje ko će dalje da pljune ili da te više opljune dokazujući neku svoju superiornost, nego da ukaže na "mane, grešeke"  pisanja. Kako da ti na mane ukaže neko ko i sam nema pojma o tome kako se kroz pisanje izražava unutrašnji svet? Kome taj pojam sam po sebi nije jasan. Ideja traži formu i nađe. U tome je talenat. ne obratno. Obratno je želja za imitacijom "velikog sveta" gde se naručuju tekstovi. Čega ovde, barem u našem opsegu, nema.

[Ned]

Ne moramo da se složimo, ali je važno da preispitujemo svoje i tuđe stavove. Nigde nisam napisao da su likovi važniji od događaja, a ni obratno. Lako mi je da poverujem da događaji ne postoje bez likova koji ih uzrokuju i nekih drugih likova koji trpe posledice. Možemo li da se sporazumemo da su podjednako važni?

Slažem se u potpunosti.

"Talents/Knowledge/Skills. Zanima me kakvog slikara, vajara ili pisca, dobijemo kada odbacimo talenat a poseduje ostale dve navedene osobine? Ili je posedovanje prve neophodnost za postojanje druge dve? Ili sve tri mogu da egzistiraju samo zajedno?"
Dobiješ zanatliju. Ili profesionalca. Ili delo bez ličnog pečata. U svakom slučaju prolaznu tvorevinu koja može biti zanimljiva u trenutku kada se predstavi publici, ali brzo pada u zaborav. Napr. Nušić je za života dobio svega tri i po pozitivne kritike, bilo je mnogo popularnijih od njega, mnogo više hvaljenih, pa i onih pisaca gde su postojali redovi za predsave po njihovim tekstovima (napr. "Pantalone dole", koja je razbijala blagajne) a imena pisaca danas možemo naći samo u specijalizovanim, usko stručnim, udžbenicima istorije. Nušićev talenat da uoči, istakne, razradi karakterne mane i situacije čine ga savremenim i danas.
To ti je moje mišljnje.
Što se kratke priče tiče, ona može biti i bez imena likova, likova uopšte, bez događaja, čista impresija jednog trena, na primer. U tom smislu možemo posmatrati Andrićeve zapise od svega par rečenica, kao onaj o kovačnici koja ima ime "Tišina".
Tu smatram da je Albahari u drugom odeljku kod definisanja priče, novele ili romana, a pre svega kratke proze bio i jeste potpuno u pravu.
Dixi.

Malo li je postati majstorom u nekom zanatu? Ovde se već dotičemo motiva koji pokreće pisca.
Za mnogo ljudi to je verovatno i cilj, biti priznat za života. Uzeću za primer Van Goga koji je prodao 1 sliku za života. Danas mu retki spore genijalnost ali da li je to bio njegov cilj? 

Želeo bih samo sumirati ovo oko likova. Znači lik ne mora da ima ime ali mora da ima ličnost. Da li može da se izvede ovakav zaključak?

[ALEKSIJE D.]

Nije ti palo na pamet da je, na primer, cilj priče da otkriješ kakva je ličnost lika?
Zar je malo svetskih pisaca gde ti kažu ime (mnogo ti pa znači) i kasnije čemu ono služi? Možda da bi ga razlikovao od drugih. Kafkin "Preobražaj" ti je priča gde imaš ime, ali je suština priče u otkrivanju karaktera ličnosti i same ličnosti kroz priču. Nije se morao zvati Gregor. Mogao je i Milan. Adolf? Šta smeta? Mogao je biti bezimen. Suština je nešto drugo.
Na ono prvo, dao si sam sebi odgovor: želiš da budeš majstor. Slavan za života. Što znači da osećaš kako nemaš šta novo otkriti ili kazati. Ovo potonje je talenat. Nađi priču D. Kiša o učitelju i učeniku iz E. mrtvih (mrzi me da tražim naslov). Ona se upravo bavi tim pitanjem.

[scallop]

Jel' može to jednostavnije? Mi smo đaci prvaci. Lik i ličnost, motiv i motivacija... Upravo se ubi Mirjana Bobć Mojsilović da objasni kako je 2+2=4 čisto kao suza, a čim izvirimo odmah je sve svašta i koješta.

[saturnica]

Siliti sebe zbog drugih da sabiješ ili nešto, bilo šta, napišeš puke forme radi, nema ...

nisam se ja uopće silila, da se razumijemo. ja sam tako napravila namjerno i iz svog gušta. meni je u tom trenutku bila zanimljiva takva forma. istina da je to ujedno i dobra vježba za pisanje. kako god bilo, što je priča kraća, teže je...

[ALEKSIJE D.]

https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9C%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2
ličnost, ж

Значења:
грам.[1]
(значење изведено преко синонима) priroda, narav, ćud, duh, temperament, senzibilitet, kov, karakter, osoba, osobine, osobenost, posebnost, Ja, ego, duša, identitet, individualnost, individualitet, nastrojenost, nutrina, unutrašnjost
lik, м

Значења:
грам.[1]
(значење изведено преко синонима) oblik, obličje, forma, izgled, vid, spoljašnjost, slika, figura, pojava, as pekt, stas, хрв. podoba хрв
Nisam ništa mislio konkretno o tvom radu Saturnice, ali je odlično poslužio kao podsticaj na razmišljanje.

M. B. Mojsilović još nisam dostigao ni mentalno ni intelektualno (nisu sinonimi) a deli nas civiizacijska provalija. Ja sam još uvek, tek, na Šekspiru i Kantu. Do Mirice mi treba ihahahhaj.

[scallop]

Misliš da to nekome nešto znači?

[ALEKSIJE D.]

Meni i onima koji čitaju ovaj topik. Tek da znaju sa kim imaju posla.

[scallop]

Meni i onima koji čitaju ovaj topik. Tek da znaju sa kim imaju posla.

fifti-fifti.

[Ned]

Jel' može to jednostavnije? Mi smo đaci prvaci. Lik i ličnost, motiv i motivacija... Upravo se ubi Mirjana Bobć Mojsilović da objasni kako je 2+2=4 čisto kao suza, a čim izvirimo odmah je sve svašta i koješta.

Đaka je puna klupa, ali mislim da prvaka uopšte nema ovde. Svi su takođe svesni da je pisanje veoma zahtevan i napredan hobi a ja bi hteo da naučim i nešto više od azbuke.
Shodno tome, želeo bih da vidim šta je ono najzahtevnije što ovdašnji đaci imaju da ponude od spisateljskog alata. Koji su im šabloni, po kojima se kreću kada se u glavi formira odluka "napisaću priču"? Koji su i kakvi koraci na tom putu koji će ih odvesti do ispunjenja donete odluke? Postoji li samo jedan pravi put i način da se to ostvari ili ih ima puno? Kako stići do proizvoda koji će poneti tiketu "dobra priča"?

[scallop]

Koliko poznajem radionicu sve si odgovore odavno dobio. Ne postoje šabloni. Pitanje je čak pomalo uvredljivo. Ako bih išta umeo da generalizujem, onda se Boban opredeljuje za scenosled, a ja za intuiciju. Ne postoji ni utvrđeni pravac. Nabavi moju Zbirku, tamo su sve priče koje sam napisao na radionici. Ima ih manje nego broja radionica i to znači da me određeni broj zadatih tema nije motivisao. Da, motivacija odlučuje o pisanju, a ne odluka pisca da piše. Takođe, možda primetiš da te moje priče imaju najmanje pola tuceta različitih pristupa. Trudio sam se da budu i korisne za druge učesnike.


Primetio sam da đaci u klupama ne fermaju tuđe pristupe, redovno se opredeljuju za svoje. To se vidi i u komentarima, a tražili smo ih ne biste li uočili kako drugi pišu. Čak, oni koje smo zapazili da imaju tih famoznih +5% talenta su najuspešniji u izbegavanju ovog topika. Veliki uspeh je da je radionica imala veći procenat kvalitetnih priča od drugih konkursa u regionu. Šta ćeš, takva je situacija.

[Boban]

pa vidiš da DSB provocira... on bi da sedi u fotelji i dobije šablone za pisanje. On tvrdi da se sve napisano može svesti na jednu rečenicu, dakle, nebitno je ni šta, ni ko ni kako.
Nekima očigledno leži haiku.

[scallop]

Teško je kad je zakonski zabranjeno tabanje đaka.

[Ned]

Ne, provokacija mi nikada ne bi pala na pamet. Izvinjavam se  i žao mi je ako je tako zvučalo. Prema svim ljudima sa radionice gajim samo čisto poštovanje.

Ipak i dalje tvrdim da se svaka priča može svesti na rečenicu. Evo uzeću za primer Točak Vremena, taj dugi i predugi serijal. Priča o dečaku koji je reinkarnacija najmoćnijeg čarobnjaka svih vremena i njegovoj borbi protiv sila tame.
Samo da dodam da serijal nisam čitao ceo ali pao mi je na pamet zbog enormne dužine ali u suštini to je to.



A Scallop je rekao da ne postoje šabloni i odmah nakon toga naveo dve vrste šablona kojima se svi pisci služe i koji su ujedno i jedini mogući. Da, postoje varijacije ali u suštini to je to. Ili pratiš intuiciju ili postaviš scenu koje se pridržavaš. Ili kombinuješ po malo od oboje, što je najčešći slučaj.

Radionica je bila sjajno mesto, jedinstveno za naš prostor ali daleko od toga da sam sve odgovore dobio tu. Ipak sva moja pitanja su potekla odatle, što znači da me je to mesto inspirisalo da nastavim dalje. Zato toliko žalim što je ugašena jer vi Scallope, Boban i mnogi drugi ljudi sa Sagite očigledno imate mnogo toga da date ljudima koji žele da pišu a ne znaju kako.

[Boban]

Ja ne vidim da je ikoga neznanje kako se piše sprečilo da piše, objavi i predstavlja sebe kao pisca...

[Ned]

Na žalost nije, jer u većini slučajeva takvi pisci nisu ni svesni svog neznanja. Desi se po nekada da ih kritika ili vreme osveste ali pojedini nikada ne progledaju dok neki drugi vide ali ih nije briga dokle god mogu da se zovu piscima...

[Stipan]

U stvari, sve je vrlo jednostavno. Ako za sat ne napišeš priču, nikada i nećeš. Ako za nedelju dana nemaš novelu, neće je ni biti. Ako pišeš roman duže od mesec dana, biće spor i dosadan. Svako odstupanje od tog pravila je katastrofa uprkos svim dogmama i uverenjima.

[Boban]

a ako si bez elementarnog talenta ne vredi ti ni stotine priča, desetine romana, bezbroj pohvala i objavljivanja...

[scallop]

Eto, D.S.B., pa ti vidi. "Pisac bez talenta" štancuje kao singerica, "pisac sa enormnim talentom" godinama prepakuje par istih knjiga. Izgleda da je talenat pokretač kao i ona saksija na rubu terase. Ako je ne gurneš neće pasti nekom na glavu.
Stipan je u pravu kad napiše da je pisanje bilo čega brza stavka u kalkulaciji. Zaboravio je da napiše da se priča prilično dugo kuva u tintari da bi se pokrenula. Ja to nazivam spisateljskom motivacijom. Priča mora da te natera da je napišeš. Takođe nije napisao da je deo stvaralačkog procesa i doterivanje priče u oblik koji može da nastavi svoj put.

[Boban]

otkad je Stipan reper za bilo šta afirmativno u pisanju?

[scallop]

Čim si ti prestao.

[Kimura]

Pre nego što izbije tuča, predlažem da se kao prva, nedovoljna ali nezaobilazna stavka prihvati Stipanovo: moraš pisati. Ne valja ako samo maštaš i zamišljaš šta bi mogao uraditi. Tako ti mogu proći meseci i godine, a da ne napraviš apsolutno ništa. I onda nisi pisac, ma koliko da si rođen za to.
Druga stvar je to što Stipe misli da je svaka žvrljotina, sve što je ikad skicirao ili vežbe radi iskuckao, dovoljno dobra da se objavi samo ako nađe izdavača.

[Stipan]

Ja ne mislim. Ja znam. U tome je razlika.

[scallop]

Naravno. Znaš da ne misliš.

[Stipan]

Stvar je u sledećem:

Mnogo ljudi sedi kod kuće i pokušava da se bavi pisanjem. Oni malo hrabriji izlaze da se okušaju na javnim mestima (Fejs, Krstarica), oni s više kuraži koji mogu da podnesu okršaje i opake kritike ogledali su se na Radionici (nadam se ne potpuno mrtvom).

Međutim, jedini pravi način da se iko zaista pojavi u štampanim publikacijama je da svoje radove nudi izdavačima i da svim silama izbegava samostalno finansiranje.

Književni konkursi su sasvim dobar put za to.

[scallop]

Sasvim se slažem sa tim. Ko nema jaja nema ni decu.

[saturnica]

Sasvim se slažem sa tim. Ko nema jaja nema ni decu.

haha...

[scallop]

Sasvim se slažem sa tim. Ko nema jaja nema ni decu.

haha...

Praštaj za androfiliju.


Međutim, pre odlučnosti treba i imati s čime pred subašu. Glupo je biti stalno u onih 80% koji ne prolaze na konkursima. Treba imati i pušku, ali i biti Mandušić Vuk.
A mi nismo stgli ni do dela kako i kada se imenuju likovi.

[hidden]

Koristite internet dok ne bude prekasno. Ne mislim na Tortu, već na apokalipsu koja dolazi...

[scallop]

Ponekad ime uzme lik. To je najbolja opcija. Daću vam svež primer.


U mom novom romanu UNAZAD, liku sam dao ime Majkl Forbs, onda je on uzeo sebi ime Gordon Tekl i do kraja romana gotovo preuzeo mesto glavnog lika. Molim da pogledate šta znači - Tekl (tackle).

[Ned]

Rekao bih da je ovo zapravo česta pojava, kada pisac pripada grupi ljudi koji se služe intuitivnim metodom pri pisanju. Da li je najbolje opcija, ne znam. Prednost je to što pri takvom načinu pisanja, kada liku dopustiš slobodu, on može da se razvije u svim pravcima i živi pravi život na stranicama, što će čitaoci svakako primetiti i lako se povezati sa takvim likom.
Mana je nepredvidivost. Ako likovima dopustiš da lutaju, luta i priča, što se takođe lako primećuje.

[scallop]

Čekaj. Ko koga ovde uči? Imao sam utisak da ti pitaš, a da Boban i ja odgovaramo.

[Ned]

Niste pogrešili, ono što ja govorim je nagađanje, dok je ono što vi govorite potvrđeno iskustvom.

[scallop]

Nemam ništa protiv da vagaš svoje zaključke, samo što naša tema postaje suviše spora. Nikako da se iskobeljamo iz likova. Nadam se da se može prihvatiti da su imena i broj likova povezani sa dužinom priče. Čak i Bobanova tvrdnja da u polovini opusa nema imena važi za kraća, a ne važi za duža dela. Naprosto, lik moramo da zakucamo u priču imenom. Valjda zato i u realnom životu imena postoje.


Izbor imena likova nije imperativ pre pisanja dela, može ime biti bilo koje da ne pogubimo likove usput. Recimo, u mom novom romanu, većina likova je promenila ime posle okončanja pisanja. Nije strašno jer se usput još jednom prođe kroz tekst, pa i ispravi ponešto. Likovi kojima dajemo imena, a to su likovi važni za priču, opstaju dok ih pisac ne izvede, odnosno ne ukloni iz priče. Tu se Boban neće složiti, jer iz naših života nestaje bezbroj ljudi sa imenima, a da to uopšte ne zapazimo. Nevolja je što se u čitanju priče čitaoci povezuju sa različitim likovima iz ličnih razloga. Kad se posle čitanja zapitaju šta se dogodilo sa njima ne mogu da dobiju odgovor od pisca. Može pisac da računa da ga nije briga, mada mora da ga bude briga jer su mu briga čitaoci koji ga čitaju. Dakle, likovi koje pisanjem učinite važnim imaju svoj život u priči.


Ako se ponovo ne zaglavimo oko likova, sledeći put ću pokušati na napišem nešto o protagonistima i antagonistima u priči.