Author Topic: Najbolje naslovnice  (Read 38974 times)

0 Members and 2 Guests are viewing this topic.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.605
    • Strahoslovni domen999
Re: Najbolje naslovnice
« Reply #350 on: 27-03-2020, 23:52:19 »
Bolland je jedan od najvećih majstora naslovnih strana ikada i gušt mi je gledati skoro sve što je radio na tom polju. Ali ja ću se sad baviti nečim drugim - ista generacija, zapravo, samo drugo okruženje.

Več sam nekoliko puta pričao o Studiju, umetničkoj komuni iz druge polovine 70-ih, koja je sadržala neke od najvećih američkih umetnika tog doba, i više puta sam pričao o pojedinačnim članovima. Ali nikada nisam pričao dovoljno, možda zato što je članovima Studija strip bio gotovo sporedna okupacija ili strast, u vremenu dok su bili zajedno (pa i kasnije). Oni sami su sebe u to doba videli prvenstveno kao slikare i ilustratore. Istina je da su bili spori za američki sistem mesečne proizvodnje stripova, usled svoje minucioznosti, ali upravo to ih čini posebno pogodnim za predstavljanje na ovoj temi, jer su imali dosta radova koji su krasili naslovne strane stripova i strip-časopisa. A oni su bili:



S leva na desno: Bernie Wrightson, Jeffrey (Catherine) Jones, Michael William Kaluta, Barry Windsor-Smith. Smith je dodao "Windsor-" u svoje ime tek kasnije; Jones je promenio pol u ženski. Kaluta i Wrightson su bili prijatelji sa Chaykinom; kasnije im se priključio i Simonson (u DC-ju). Smith je došao sa druge strane: ilegalno je ušao u zemlju (iz Engleske) i radio je za Marvel u to vreme; njegov stil će tek kasnije, sredinom 70-ih i u njegovim poslednjim pričama o Konanu, postati onaj po kome ga fanovi prepoznaju (i vole).

Jones je preminuo/la prvi/a; pre koju godinu nas je napustio i Wrightson, koji se generalno smatra jednim od najvećih talenata koje je američki strip ikada imao. Windsor-Smith je prilično izolovan od javnosti, a i poslednjih desetak godina nije objavio ništa od interesa za ljubitelje stripa; jedino je Kaluta još manje-više aktivan, ako se crtanje jednog kratkog serijala u 5 godina može zvati aktivnošću. Tokom 90-ih on je postao glavni ilustrator za Vertigove naslovnice.

Evo primera naslovnica koje su oni ilustrovali ili slikali, po redosledu kako sam ih predstavio:




Potrebno je naglasiti da njihovom radu primitivna tehnika štampanja i kolorisanja iz tog ranog doba stripa uglavnom nije činila pravdu - pogotovo ne Wrightsonu - osim u posebnim slučajevima, kao kada je Windsor-Smith počeo sam da koloriše svoje stripove.



(Mali bonus: Kaluta i Louise Jones, kasnije Simonson, koja pozira za Wrightsonovu ilustraciju.)

"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.605
    • Strahoslovni domen999
Re: Najbolje naslovnice
« Reply #351 on: 14-05-2020, 12:17:12 »


Jose Luis Garcia-Lopez sa Dickom Giordanom na tušu. Wonder Woman Spectacular, objavljen kao #9 u DC Special Series krajem 1977. Nemojte se nadati previše, JLGL je crtao samo naslovnu.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.453
Re: Najbolje naslovnice
« Reply #352 on: 14-05-2020, 13:46:06 »
Vreme kad su još kačili kukaste krstove na naslovne strane a nisu smišljali neke sugestivne zamene  :lol:

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.605
    • Strahoslovni domen999
Re: Najbolje naslovnice
« Reply #353 on: 14-05-2020, 17:44:06 »
Nisu se zezali dok su imali Comics Code!  :lol:
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.605
    • Strahoslovni domen999
Re: Najbolje naslovnice
« Reply #354 on: 15-05-2020, 12:29:46 »


Ko? Adam Hughes.

Šta? Neka me Krom smoždi ako ovo nije proto-Prometeja.

Kada? 1997-8.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.453
Re: Najbolje naslovnice
« Reply #355 on: 24-05-2020, 19:51:04 »
Ne znam da li su najbolje, ali evo tri naslovne strane magazina True Crime Comics iz1947. i 1948. godine da se vidi kako su izgledale naslovnice stripova posle Drugog svetskog rata a pre uvođenja Comics Code pravilnika. Naime, izgledale su zastrašujuće.
 
Krimi i horor stripovi su u ovom periodu doživljavali svojevrsnu renesansu sa opadanjem popularnosti superheroja i odrastanjem publike koja je želela i nešto, recimo, realističnije stripove. Tako je Alex Raymond ponudio Ripa Kirbyja, ali, naravno, većina krimi stripova koji su u ono vreme izlazili NISU bili Rip Kirby - sofisticirani white collar detektivski strip - već surova eksploatacija. Magazini specijalizovani za krimiće cvetali su kao proverbijalne pečurke posle kiše, najpoznatiji svakako Crime Does Not Pay (čiju jednu antologiju imam ovde na polici ali mi se ne da da sada ustajem) koga je izdavao Lev Gleason Publications, a koga su svi drugi izdavači, uključujući u ono vreme snažni i agilni EC, pokušavali da stignu.
 
No, True Crime Comics je izdavao danas skoro zaboravljeni Magazine Village, izašlo je samo šest brojeva između 1947. i 1949.- godine (mada se istoričari danas malko glože oko toga da li je prvi broj - numerisan iz komplikovanih razloga brojem 2 - izašao 1947. godine kako u njemu piše ili 1948. godine) i bio je pre svega pod starateljstvom crtača Jacka Colea koji je bio urednik, ilustrator i dizajner ove publikacije. Colea možda znate kao ilustratora Plejboja iz neke starije faze (umro je 1958. godine sa svega 43 navršene godine života), ali je on u istoriji stripa zapravo najpoznatiji kao kreator supeheroja Plastic Mana koji i danas ima relativno uzbudljiv život pod okriljem DC-ja.
 
Cole je radio za Leva Gleasona i njegovi prvi ozbiljniji radovi bili su na (starom) Daredevilu, a tokom rata je crtao Spirita (naravno, nepotpisan) dok je Will Eisner služio vojsku. Plastic Man će biti veliki uspeh ovog talentovanog crtača, pogotovo jer mu je priroda ovog superheroja omogućavala da se poigrava sa formom superherojskog stripa na način na koji to njegovi savremenici nisu radili. No, kako je Plastic Man bio sve popularniji (i jedan je od retkih superheroja koji su preživeli prelazak iz zlatnog u srebrno doba), Cole je sve više koristio druge crtače da oni crtaju, a  da on samo potpisuje - to je tada bila praksa, jelte. Kada je superherojština skoro načisto presušila pred kraj dekade, Cole je počeo da radi krimiće.
 
True Crime Comics, ipak, nije imao dugačak život, ali jeste imao ozbiljan impakt na istoriju stripa u Americi, pre svega jer je korišćen kao pokazni primer da su stripovi brutalna, eksploatacijska literatura ispunjena sadizmom, satanizmom i drugim užasima, i da deci, a koja su, navodno, bila njihova glavna publika (ovde bi na wikipediji rekli ono "citation needed") ne treba pustiti da im se približe na puškomet. Psihijatar Fredric Wertham će upravo prvi broj True Crime Comics (dakle, ovaj označen brojem 2) koristiti kao argument u svojoj borbi da se stripovima nametne oštra cenzura i njegova knjiga "Seduction of the Innocent" poziva se na strip iz ovog magazina, Murder, Morphine and Me koji je Cole nacrtao (i, sasvim verovatno, napisao, ali danas postoji izuzetno malo podataka o ovoj publikaciji) i koji je košmarna, navodno istinita životna priča mlade žene što se bavila prodavanjem i konzumacijom opojnih droga i zatekla se, jelte, u paklu kriminala, nasilja i sumanutih halucinacija. Wertham se usredsredio na grafički eksplicitnu, gotovo grotesknu scenu u kojoj protagonistkinja ima košmar gde joj prete izbijanjem oka medicinskom iglom i Coleov crtež je ovde izuzetno ajznerovski ekspresivan i jezovit baš onako kako očekujete od magazina koji se zove True Crime Comics.
 
Ovaj strip je time postao poznat daleko preko granice neke svoje "realne" popularnosti, ali je magazin objavljivao i mnoge druge radove kojima je šok-taktika bila najizrazitije oružje. Ovo jesu bili tehnički korektni radovi, da ne bude zabune, nikako klasici žanra ali sasvim na liniji onoga što je rađeno u Crime Does Not Pay i nakon što se True Crime Comics bude ugasio EC će sa svojim publikacijama (prvo Crime SuspenStories a posle njega i Shock SuspenStories) podići letvicu kvaliteta na više. No, dok je trajao, True Crime Comics je pucao iz svih oružja. Skoro bukvalno, kao što će se na naslovnim stranima ispod videti.
 
I sami stripovi su bili brutalni, ne stideći se krosovera sa hororom, recimo isti ovaj prvi broj je imao strip Demons Dance on Galloway Moor - strip o "najužasnijem zločinu u istoriji" - a koji je kombinovao gotiku, satanizam, vampirizam... U broju 4 imamo "Sagu o životu Little Jakea Fleaglea" gde se, između ostalog, ovaj pljačkaš banaka i ubica policajaca prikazuje i kao demon u paklu koji služi pića drugim slavnim kriminalcima poput Dillingera ili Caponea... Samo par strana kasnije imamo prizor kako dečak ubija psa palicom za šta biva brutalno izbičevan od strane svog oca, a to odmah sledi ubistvo mlade žene iz strasti prikazano na izuzetno sadistički način - jedno je sigurno, ovo nisu bili stripovi namenjeni najmlađima, ali je industrija, nakon što je Seduction of the Innocent uzburkao duhove, okrenula pogled ka njima, prepoznala, verovatno, da u deci ipak leže najveće pare i odlučila se za uvođenje Comics Code Authority obeležja na stripovima sertifikovanim za decu. Kako radnje vrlo brzo nisu htele da primaju stripove bez ovog obeležja, čitavi žanrovi krimića i horora su izgubili uporište koje su imali i superheroji će od kraja pedesetih godina ponovo doći u modu a zatim i preuzeti vodeću poziciju na tržištu. Sve jer je Jack Cole želeo da priča priče o "stvarnim zločinima" i ponudi voljnoj publici malo niskih strasti i adrenalina za deset centi po jednoj svesci.
 
Naslovnice koje dole vidite uradio je, koliko se zna, sam Cole. Kasniji brojevi magazina su bili za nijansu "pitomiji", sa scenama saspensa i akcije ali bez prolivanja krvi. Verovatno je Cole već tada reagovao na fidbek koji je stizao - iako Werthamova knjiga neće izaći do 1954. godine, već od 1938. godine je psihijatar pravio veliku buku u javnosti na ime štetnog uticaja stripova na nedužne mlade umove - pa je malo spustio loptu. No, ove tri naslovnice su, moglo bi se reći "stvarni" duh True Crimes Comics i predstavljaju američki strip na prelomnoj tački posle koje više ništa nije bilo isto:
 

 

 

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.605
    • Strahoslovni domen999
Re: Najbolje naslovnice
« Reply #356 on: 20-08-2020, 16:00:37 »
J.H.Williams III za serijal koji spaja Locke & Key i Sandman Universe:



Ilustracija pre kolorisanja.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.453
Re: Najbolje naslovnice
« Reply #357 on: 27-08-2020, 17:18:41 »
Odavno nismo imali pregled dobrih naslovnica pa evo ponešto od stripova koji su izlazili poslednjih par nedelja a što mi je zapalo za oko. Američka strip-industrija još nije umrla, i pored velikog truda što od strane Diamonda, a što od strane At&T-ja, raznih zlostavljača i gejtkipera i svega drugog ružnog što joj se dogodilo ove godine...
 
 
Za početak naslovna strana godišnjaka Teen Titans koje mi je BAŠ zapala za oko. Ovo su zajednički radili Bernard Chang i Marcelo Maiolo i iako je u pitanju, naravno, milionita varijacija na stari, dobro, poznati nam predložak i motiv, urađena je geometrijski vrlo zadovoljavajuće i sa uspelim kolornim kontrastima koji joj daju potrebnu dozu drame:
 

 
 
Pa onda Bettie Page, strip koji je na zanimljivom mestu jer sa jedne strane
obrađuje život (fikcionalizovan, naravno) žene koja je praktično brendirala erotizam poziranja za fotografisanje i time na određeni način dala feminizmu novi ogranak, a da strip, naravno, beži od eksploatacije ali ipak na naslovnim stranama insistira na naglašenoj erotizaciji protagonistkinje (koja unutra ne izgleda ovako niti se ovako ponaša). Jednu od četiri naslovnice za ovaj broj radio je Kano:
 
 
 
Killadelphia je grozomoran horor strip sa uznemiravajućim crtežom i kolorom koji su delo združenog rada Jasona Shawna Alexandera na olovkama i tušu i Luisa NCT-a na koloru. Ovaj tandem radio je i naslovnu stranu za sedmi broj i mada su alternativne naslovnice radili takvi macani kao što su Skottie Young i sam Bill Sienkiewicz, moram da priznam da je ova originalna i dalje najjača. Zastrašujuće i ikonično:
 
 
 
 
Chu je, nagađate, svojevrsni nastavak genijalnog Chew koga je početkom decenije John Layman radio sa crtačem RobomGuilloryjem. Chu, međutim crta Dan Boultwood koji je radio i ovu naslovnicu  i u pitanju je stzil izuzetno primeren Laymanovoj bizarnoj trilerskoj satiri:
 
 
Nakon što je Sina Grace bio praktično tiho isteran iz Marvela, uzeo je da radi serijal Ghosted in LA sa crtačicom Siobhan Keenan i ovo je match made in heaven. U pitanju je kvir strip za i kvir i strejt publiku, zanimljiva mešavina dating drame i urbane fantastike a Keenanova je fantastična crtačica koja uspeva da radi crtež koji je istovremeno i jednsotavan – stripvski! – i glamurozan. Naslovna strana novog broja odlična:
 
 
 
Ben Templesmith je ponovo sa nama i to u magazinu koga izdaje Heavy Metal. Strip se zove Fishkill, pisali su ga Laurence Blum i Dan Fogler a Templesmith, barem u ovom prvom broju deluje veoma inspirisano i energično (mada se danas na tviteru žalio da mu komšije dranjem smetaju da radi...). Lepo je ponovo ga videti u stripu koji mu svojim mračnim noir pristupom vrlo priliči:
 
 
Posle za mene razočaravajuće netflixove serije Lock & Key, pravo e zadovoljstvo videti da se Hill i Rodriguez vraćaju ovom stripu sa novim serijalom. Rodriguez je radio i ovu naslovnu (sa odličnim kolorom Jayja  Fotosa) a i sa nje se već vidi da mu je stil u međuvremenu postao lepršaviji, raskošniji, dinamičniji. Fenomenalan je:
 
 
 
Boom Box ima zaista interesantan portfolio poslednjih godina sa autorima koji nisu tradicionalno zastupljeni u mejnstrim stripovima. Max Sarin, recimo, je trenutni crtač Giant Days, a sa Johnom Allisonom (kreatorom Giant Days) je pokrenuo i ovaj strip. Koliko je Sarin sjajan (Sarin je ne-binarna osoba pa će mi se oprostiti što koristim muški rod jer me ime asocira na to) vidi se već iz ove naslovne strane a unutra je crtež jednako izvrstan:
 
 
 
Joshua Hixson je ilustrator sa Long ajlenda koji radi naslovne strane za ploče ali i stripove, a The Plot mu je izvanredno dobar rad sa crtežom u samom stripu koji je atmosferičan a opetr lak i dinamičan i naslovnim stranama koje su veoma upečatljive. Čekam da vidim da li će na svoj sajt da stavi ovu naslovnicu bez logotipa jer ova kompozicija zaslužuje da se vidi bez slova koja smetaju:
 
 

džin tonik

  • 4
  • 3
  • Posts: 14.543
Re: Najbolje naslovnice
« Reply #358 on: 03-09-2020, 14:30:06 »

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.605
    • Strahoslovni domen999
Re: Najbolje naslovnice
« Reply #359 on: 03-09-2020, 14:52:30 »
Rodriguez je radio i ovu naslovnu (sa odličnim kolorom Jayja  Fotosa) a i sa nje se već vidi da mu je stil u međuvremenu postao lepršaviji, raskošniji, dinamičniji. Fenomenalan je:
 
 


Kroma mu, Meho, vidi se iz bilo čega što je radio u poslednjih 5-6 godina!
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.453
Re: Najbolje naslovnice
« Reply #360 on: 03-09-2020, 16:41:12 »
Ali to nismo ovde pominjali (sem jednom) pa je u redu da se kaže  :lol:

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.605
    • Strahoslovni domen999
Re: Najbolje naslovnice
« Reply #361 on: 03-09-2020, 16:49:16 »
Pisao sam negde o Sword of Ages, samo nisam siguran gde. Ali sigurno sam ga pominjao i ovde, bar usputno. U svakom slučaju, Rodriguez je usvojio nešto drugačiji pristup (u odnosu na starije brojeve Locke & Key) još od Malog Nema i njegovog Povratka u Zemlju snova.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.453
Re: Najbolje naslovnice
« Reply #362 on: 03-09-2020, 16:52:05 »
Mislim da je to bilo na nekom drugom forumu. Ja sam ovde pisao o Tales from the Dark Side, negde 2017. godine, al to je skoro ništa.  :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.453
Re: Najbolje naslovnice
« Reply #363 on: 06-09-2020, 20:19:05 »
Mislio sam da današnju sesiju obožavanja naslovnih strana nekih starih stripova tematski omeđimo i odaberemo nešto što svi vole i što deluje terapeutski i optimistično. Dakle, u današnjem pregledu, a u skladu sa mojim današnjim gledanjem filma Jojo Rabbit, bavićemo se naslovnim stranama magazina iz tridesetih i četredesetih godina prošlog veka na kojima superheroji mlate naciste. Prikladno!

Uz očiglednu napomenu da se ovako nešto verovatno neće svideti makar samim nacistima*, zanimljivo je razmišljati kako je uopšte došlo do toga da mnogi strip-magazini, značajno pre nego što će Amerika zapravo ući u Evropski, jelte, teatar, dobiju ovako jasno profilisanu političku poziciju.
*ali kako i kaže njihov idol Ben Šapiro, činjenice baš briga za vaša osećanja – a činjenica je da ih niko ne voli

Činjenica je da je u velikoj meri zlatno doba superheroja imali izraženu nacionalističku komponentu. Ovo je u nekoj meri nasleđeno od palp-heroja na koje su se po senzibilitetu naslanjali mada i tu treba imati na umu da, dok su Tarzan ili John Carter svakako bili belci koji su se uzdigli na nivo maltene božanstva u tuđoj kulturi, klasična radijska i palp produkcija iz ranijeg perioda je imala karaktere koji su naglašeno branili manjine i suprotstavljali se represiji kapitala – Zoro kao najočigledniji među njima. Tridesetih godina, praktično paralelno sa usponom superherojstva su i radijski/ palp likovi postajali bliži establišmentu, poput Usamljenog rendžera koji je radio za državu (i to Teksas, koji je i sada simbol „pravog“ američkog nacionalizma za mnoge „ekstremnije“ Amerikance kojima je običan nacionalizam što uzdiže federalne vrednosti već izdajnički), ili Zelenog stršljena koji je, uprkos svojoj viđilante ulozi, dosta usko sarađivao sa policijom i imao – tipično – manjinnskog asistenta u Katou (koga će mnogo kasnije na televiziji igrati Bruce Lee).

Prvi talas superherojštine je, dakle, u dobroj meri spajao dve naizgled suprotstavljene ideje – viđilantizam, odnosno rad izvan okvira zakona, ali i jak nacionalizam koji uključuje i stalni rad u korist institucija, establišmenta i države kao „kuće“ nacije. Supermenov radijski slogan je dugo nabrajao pravdu, istinu i „američki put“, na kraju krajeva, a neprebrojni manje poznati superheroji su se neretko oblačili u boje i simbole američke zastave i uzimali imena koja su asocirala na državu, ili makar na vojsku, kako bi postigli cilj.

Činjenica je da su tridesete godine bile decenija u kojoj se miris rata jako osećao u vazduhu, sa evropskim fašistima koji su vrlo ozbiljno i vidljivo radili protiv Jevreja, ali i sa japanskim fašistima sa druge strane globusa a koji su sa Amerikom imali vrlo nezgodan odnos. Znamo dobro da su mnogi ratni stripovi velikih, danas postojećih izdavača, poput, recimo DC-ja, imali izrazito rasističke prikaze Japanaca u sasvim jasnom naporu da se čitaocima neprijatelj prikaže na uprošćen, propagandni i dehumanizovan način ne bi li pobede naših junaka time izgledale veće. Ovo je, da bude jasno, bila prevalentna strategija u popularnoj kulturi tog vremena i inače – ne samo u Americi koja je jednako dehumanizujuće stripove i karikature pravila i na temu komunizma ili Afroamerikanaca čiji je pokret za osvajanje građanskih prava u tim predratnim godinama bio u povojima, već i svugde drugde, uključujući i delove Evrope pod komunistima i fašistima.

No, veliki deo antifašističkog sentimenta u američkom superherojskom stripu zlatnog doba ide svakako na to da je veliki deo ljudi koji su ga pravili bio jevrejskog porekla. Naslovna strana prvog broja magazina Captain America iz 1941. godine na kojoj titularni Kapetan polaže dobar desni kroše na Hitlerovu vilicu je svakako najpoznatija naslovna strana iz ovog „podžanra“ i u dobroj meri simbolizuje čitav sentiment koji je tada vladao. Joe Simon i Jack Kirby koji su je napravili su bili dvojica njujorških Jevreja i dva među najvažnijim imenima u američkom stripu uopšte i njihov je snažni antifašistički sentiment bio zasnovan na stvarnom hororu kroz koji su Jevreji u Evropi prolazili tokom tridesetih godina, a ovo je, sublimisano u stripu, izdavaču Timely Comics (koga danas znamo kao Marvel) donelo njihovog najpopularnijeg superheroja.



Ali šta je sa manje popularnim herojima? Jeste li ikada čuli za Shocka Gibsona ili Captain Freedoma? Speed Comics je bio jedan od magazina velikog izdavača Harvey Comics, zapravo publikacija sa kojom je Harvey započeo tako što je novoosnovana firma otkupila posrćući magazin od izdavača Brookwood Publications. Harvey su ovde uložili dosta napora da isprate trendove koji su bili popularni u ranim četrdesetima pa iako ovog izdavača danas više pamtimo po licenciranim novinskim stripovima kao što su bili Dick Tracy ili Blondie (a kasnije i Casper the Friendly Ghost, pa i originalni Harvey lik Richie Rich), Speed Comics je izlazio od 1941. do 1947. godine i u svoja 44 broja spakovao mnogo superheroja koji su pesnicama sređivali raznorazne zlotvore. Kao i drugi magazini onog vremena, i Speed Comics je objavljivalo i avanturističke i krimi/ detektivske stripove ali su naslovne strane gotovo po pravilu bile rezervisane za njihove superheroje, Shocka Gibsona, naučnika koji nalazi način da apsorbuje i oslobađa elektricitet (i usput postane vrlo razvijen i privlačan), te Captain Freedoma. Freedom je nastao par godina nakon Gibsona, 1941. godine kada je rat već zaozbiljno krenuo i u Evropi i na Pacifiku, pa je, prirodno, imao i mnogo naglašenije patriotski senzibilitet, ali oba junaka su vrlo ozbiljno stavljeni nasuprot nacista kad je za to došlo vreme. Iako autori ovih likova – barem oni za koje se zna – verovatno sami nisu bili Jevreji, osnivači Harvey Comics jesu. Harvey je bila samo „američko“ prezime za porodicu ruskih Jevreja iz Bruklina koji su se u originalu prezivali Wiernikoff.

Utoliko i naslovne strane mnogih brojeva Speed Comics su predstavljale američke superheroje kako se bore sa nacistima. Iako je Captain Freedom nastao kasnije, pa je često predstavljan kako se bori protiv Japanaca, i on je imao svoje momente borbe protiv nemačkih nacista, a koje je Shock Gibson rutinski tukao već dve godine. Oba superheroja su tokom vremena blago menjala dizajn kostima ali dok je Freedom već počeo sa patriotskim dizajnom i samo ga malo modernizovao, Gibson je u ranim epizodama imao kostim inspirisan rimskim oklopom, da bi se kasnije i on „upatriotio“ i dobio boje američke zastave. Nacisti su, primetiće se, prikazivani sve više dehumanizovano, pretvoreni vrlo brzo, praktično u demone:







Ace Magazines je bio još jedan izdavač sa dugačkom tradicijom i raznolikim portfolijom. Iako mu osnivači nisu bili Jevreji, u vreme kada je izdavao stripove, vlasnik je bio Aaron A. Wyn aka Aaron Weinstein, uspešni i veoma vredni izdavač koji je svoje mesto u publicističkoj industriji osvojio krvavim radom iako nije imao završenu školu. Wynn je sa Ace Magazines imao široku lepezu magazina (kasnije i knjiga) a od četrdesetih je izdavao i stripove pod imenom Ace Comics. Ovaj izdavač je imao različite strip-magazine, velikim delom orijentisane na „mystery“ stripove (magazini Super-Mystery Comics i Baffling Mysteries, recimo), ali kako su superheroji bili dobra investicija i popularan žanr početkom četrdesetih, tako su i Ace Comics imali magazin Four Favorites koji je, pored etabliranih Ace Comics likova, nisam siguran sa kakvim dogovorom/ ugovorom o licenciranju, imao i jednog od likova Quality Comics, dakle, drugog izdavača. Svakako je jasno da je cela ideja bila da inače etablirane heroje koji su se borili protiv zločina (korumpiranih bankara itd.) u Four Favorites udruže u borbi protiv nacista jer je naslovna strana prvog broja izgledala ovako:


I mada su mnoge kasnije avanture ovih likova bile protiv uobičajenih „natprirodnih“ i fantastičkih neprijatelja, tema borbe protiv nacista se ponavljala, recimo na ovoj naslovnoj strani jedanaestog broja a koja reklamira i „war bonds“:


Pa smo onda imali Standard Comics, jedan od magazina koji je izlazio u okviru izdavačke firme koju je osnovao Ned Pines. Pines, vrlo uspešni jevrejski izdavač koji je rođen u Masačusetsu ali je karijeru napravio u Njujorku, kreirajući izdavačku imperiju palp magazina, knjiga i stripova, nama je najpoznatiji po tome da je njegov Standard Comics objavljivao masu superheroja a među njima i Black Terrora, lika koji i danas povremeno ima po koje pojavljivanje. Startling Comics je bio superherojski magazin koji je izlazio od 1940. do 1948. godine i u njemu su se pojavljivali mnogi Standard Comicsovi superheroji kao što su bili Captain Future, American Crusader, kao i verovatno najpoznatiji Fighting Yank. Neki od ovih likova (American Crusader, recimo), kasnije će biti oživljeni kroz rad Alana Moorea za ABC, ali u četrdesetim godinama, mnogi od ovih heroja su dobrano izlizali pesnice mlateći naciste na naslovnim i ostalim stranicama Startling Comics:




Lev Gleason je još jedno poznato izdavačko ime, pogotovo u svetu stripa gde je ovaj njujorški izdavač sa svojom firmom Lev Gleason Publications napravio solidnu reputaciju za sebe, radeći uspešne magazine u različitim žanrovima. Crime and Punishment i Crime Does not Pay su poznati krimi-magazini, Lovers’ Lane je bio ljubić (a sledili su ga Boy Loves Girl i Boy Meets Girl), tu je bio i Black Diamond Western, a za superherojsku publiku Gleason je imao Silver Streak (lik koga je kreirao – Joe Simon) i Boy Comics. Naravno, jasno je da će sa ratom koji se kuvao u Evropi i jevrejskim izdavačem i autorima neki od superheroja imati zadatak da malo izmlate neprijatelja, pa je Boy Comics imao ovakve naslovne strane:





Za kraj, vratimo se ponovo na početak, Timely Comicsu, firmi koja će postati Marvel a koji je osnovao Martin (aka Moe) Goodman, sin litvanskih Jevreja koji su emigrirali u Ameriku. Jasno je da je Kapetan Amerika bio najprominentniji naci-razbijač Timely Comicsa, ali nije bio i jedini. Mystic Comics je notabilna publikacija po tome da ju je uređivao Joe Simon lično a da je Stan Lee u njoj napravio svoje prve uredničke korake nakon Simonovog odlaska. Mystic Comics je imao samo deset brojeva ali je izlazio u vreme kada je mistika bila manje zanimljiva od superherojštine koja se borila protiv nacizma. Leejev Destroyer će biti popularan lik iako je kratko igrao u ovoj publikaciji i nekoliko decenija, sve do kreacije Fantastične Četvorke, najpoznatije delo Leejevih ruku: