Author Topic: Čudesan vikend Domasa Pinka - kratka priča  (Read 931 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Sara

  • 1
  • Posts: 7
Čudesan vikend Domasa Pinka - kratka priča
« on: 31-07-2019, 18:24:15 »
Ćao evo jedne moje kratke priče sa elementima fantastike i komedije. Pišite utiske  :)

Boban

  • 3
  • Posts: 21.788
Re: Čudesan vikend Domasa Pinka - kratka priča
« Reply #1 on: 31-07-2019, 18:53:25 »
gde je priča?
Put ćemo naći ili ćemo ga napraviti.

Sara

  • 1
  • Posts: 7
Re: Čudesan vikend Domasa Pinka - kratka priča
« Reply #2 on: 31-07-2019, 19:26:41 »
Ćao evo jedne moje kratke priče sa elementima fantastike i komedije. Pišite utiske  :)

Čudesan vikend Domasa Pinka

Petak

Domas je napuštanje stana doveo do majstorske koreografije i tako od rutine stvorio mehaničku simfoniju pokreta gotovo baletske gracioznosti. Drugi su zatvarali vrata, prebirali ključeve po džepu, i kada uspeju da ključubace, ubadajućipo iskrzalim ivicama ključaonice, trzalibez osećaja za mehanizam. Domas je male stvari, poput izlaženja iz stana ili pranja zuba, pretvarao u potok u kome će, ponavljajući rutinu, svakom novom prilikom plivati efikasnije poput sve sluzavije ribe. Njegovim susedima sa sprata treba u proseku tri minuta da izađu iz zgrade ali on u tome provede najgraciozniji, nepun minut svoga dana. Govoreći o njegovim danima voleo ih je bezbrižne i neupečatljive, a ovaj je obećavao da bude baš takav. Upoletno plavom nebu, pretovarenom podgojenim ostrvima od oblaka razabirao je oblike kočije, siluetu zmaja i apsolutno nikakvo zloslutno predskazanje koje bi mu nagovestilo neobične okolnosti koje će usledeti. Osetio je vibraciju telefona i javio se ne gledajući jer je znao da je to Leks.
“Kaži”, javi se Domas. “Šta imaš za mene?”
“Goya”, reče veseo glas čitajući. “Reč Urdu porekla. Suzbijanje nevericekoje se javlja u dobrom pripovedanju. Priča koja se čini kao stvarnost.”
“Fino, volim.”
“Ti?”
“Cafuné. Brazil. Čin prolaženje prstiju kroz kosu voljene osobe.”
“Kul. Čujemo se.”
Prekinuvši vezu Domas izvadi zamršene slušalice iz džepa i strpljivo ih otpetlja. Slušao je ‘Superstition’od Stevie Wonder-a, snimak uživo iz 72-e gde ljudi igraju pokretima toliko spontanim da se Domas podvrgao ovladavanju cele koreografije. Pogledao je ponovo u oblake ali kompozicija se izgubila, izmešala i razvetrila. I dalje je tražio, nekako zanesenog i, za tako mladog čoveka, neprihvatljivo izlapelog pogleda što ga je i učinilo žrtvom okolnosti koje su usledile. Kraj staze, na vunenom ćebetu bogatom šarama, čučao je starac čije lice nije ulivalo poverenje ni seoskim idiotima. Pred sobom je razbacao predmete, misterioznih funkcija i nepraktičnog dizajna.
"Ks-ks," dobaci on Domasu i mahnu mu žuljevitim prstom da priđe. Domas skinu slušalice i došeta.
“Damti ovo u zamenu za te patike”, reče starac i pruži mu crnu karticu elegantno ispolirane površine sa zlatnim geometrijskim nitima na sebi koja je nemalo podsećala na neki esencijalni deo sofisticirane tajne tehnologije.
“Neka hvala.”
“Dobro!”,viknu starac napadnije nego što je nameravao, a onda, videvši da je pomeo mladića, iskezi se razuverljivo. “Za tu košulju onda.”
“Ne bih rekao. Šta je to uostalom?”, upita Domas gestikulirajući ka kartici.
“Nešto što meni ne vredi, a tebi možda ‘oće”, reče Starac iskoristivši momenat da prećuti uslovljenost upotrebe kartice koju su činile kletve, ucena glave i mnoge druge neugodnosti koje niko nije stigao da otkrije jer je svaki njen prethodni vlasnik nastojao da je što pre učini tuđim posedom. Neki su možda i znali još poneku neprijatnost koja je išla uz posedovanje takve imovine ali njihova sudbina -ako je uopšte znana -ili izaziva jezice u gluvo doba noći ili ostaje misterija svakome dovoljno mudrom da je kao takvu i prihvati. Ravnodušni Domas ugodi starcu i iznese svoju ponudu.
“Mogu da ti damovaj upaljač i...”
“Dogovoreno”, preduhitri ga starac i primopredaja bi izvršena. Domas se ljubopitljivo napući na karticu koju mu starac tutnu u ruku.
”Pretpostavljam da služi nečemu?”, upita bez mnogo nade.
“Čemu god 'oćeš”, reče starac s nekakvim olakšanjem u glasu tapkajući čelo isflekanom maramicom. Domas ubaci karticu u praksu mlativši je ispred lica da se rashladii poče maštati.
“Zgodno bi bilo da se njome može kupiti sve i iskoristiti kao ulaznica za bilo koje mesto.”
“I drugi su to probali i to pametniji od nas dvoj'ce. Nije ni njima pomoglo.”
Domas nije sumnjao u starčevu tvrdnju, ali iako je znao da u ruci drži jednu od onih beskorisnih, plastificiranih deklaracija koje idu uz skupocenu obuću, smatrao je da starac nije sanjar, te odloži karticu u novčanik i nastavi dalje. Kasnije će je baciti, sada bi bilo nepristojno. Prošao je (ili bolje reći proigrao) kroz tunel na Zelenom Vencu slušajući pesmu ‘Dancing is the best revenge’ od Chk chk chk-a, a zatim se popeo do prolaza koji je vodio ka Knez Mihailovoj. Preplanuo čovek urokljivo plavih očiju sedeo je na pločniku i očijukao prolaznike, pozivajući one za koje bi procenio da će mu se javiti. Pozvao je Domasa sa "dečko" i zatražio mu cigaretu. Domas ga ponudi i krenu da mu pripali ali čovek odmahnu rukom i zadenu je za uvo.
"Neka je za posle", reče, a onda uhvati Domasa za nogu i povuče ga ka pločniku gde je bio stacioniran sa opremom za čišćenje obuće: krpa, četka, imalin i sprej za kožu. Govorio je nešto o popustu i o materijalu ali Domas se ote i pobeže nekih pet metara pre nego što shvati da mu je patika ostala u čovekovim rukama. Pogledaše jedan drugog sa razdaljine. Čovek se onda mahnito baci na čišćenje patike pre nego što Domas prilete i ote mu je iz ruku. Ovaj je ipak nekako uspeo da mu izglanca sve osim prašnjavih pertli i požutelog đona i sada mu se kezio pobedonosno. Domas pokuša da mu tutne novac u šake, a ovaj opazivši crnu karticu u Domasovom novčaniku zagleda ga sa novim zanimanjem i samo reče,
"U redu je."
Zapalio je cigaretu sa uveta i Domas ga tu ostavi da dalje vreba gladnim očima klasifikujući obuću u kategorije.
-Dovoljno očuvana obuća da je vredi očistiti.
-Dovoljno stari ljudi da znaju da obuća treba da se čisti.
-Dovoljno mladi da misle da svaka obuća treba da se čisti.
Domas nastavi do kafića da se nađe sa Karlom i Toks. Jedini lepak za tako nespojiv trio bili su fantastika, knjige i filmovi. Karlo, nametljivo deblji od Toksa, je zanegodovao zbog Domasovog kašnjenja iako su svi znali pravi razlog njegove ozlojeđenosti. Kada su se rastali poslednji put Karlo je prokomentarisao za zgnječenu pomorandžu da izgleda kao vagina kada on sa njome završi ostavljajući sebe ranjivim na Domasovu dosetku da ako tako izgleda posle njega nešto ne radi kako treba i da ako je tako zove onda se još uvek nisu zvanično upoznali. Karlo je, takođe, gajio mešavinu poštovanja i prezira prema Domasu jer iako je Domas svoj emotivni kapacitet delio sa pripadnicima oba pola imao je seks sa više devojaka od njega i Toksa zajedno,što nije bilo neko dostignuće jer su njihovo seksualno iskustvo sumirali trenutci u kojima su ih razni članovi uže i šire familije zaticali u uznemiravajućim trenutcima samozadovoljavanja. Nisu Domasa prihvatali kao ravnopravnog fana. Njegovo znanje o nauci i virtuelnim svetovima bilo je površno ali strastveno, a njihovo način života. Ostali Domasovi prijatelji smatrali su da im vreme provedeno sa Karlom i Toksom treba refundirati. Čekali su ga na piću, a zatim će otići u bioskop, napušten prostor u centru grada okupiran od strane intelektualnih anarhista koji u slobodno vreme polemišu o tome da li bi idealni gost za večeru bio Alan Mur ili Alister Krouli. Ove večeri puštaju klasike naučne fantastike. Kada je Domas prišao pultu sa razjapljenim novčanikom, bojkotovali su svaki njegov pokušaj plaćanja te je, pomislivši da je u pitanju promocija povodom proslave nekog anarho-praznika, prosto ušao u salu bez rasprave. Odgledali su Zabranjenu Planetu Freda Vilkoksa i pojeli kofu besplatnih kokica. Nakon filma produžili su na svirku benda u kom je svirala Karlova sestra. Odluka koju, uprkos prećutnim očekivanjima, nisu zažalili. Popili su piće i svako je izložio svoju recenziju filma i benda, a onda su se rastali. Po povratku u stan, Domas naiđe na zgužvani papir nataknut na kvaku. Skinuo ga je i pročitao nakaradan rukopis koji je sadržao adresu i zakazivao vreme sastanka. Nije bilo imena. Neko je hteo da se nađe sa njim i iako je Domas mogao smisliti tek par čudnijih načina da se ugovori sastanak sa nekim odlučio je da udovolji svojoj znatiželji i pojavi se.


Subota

Ujutru se zaputio do muzeja nauke i tehnike baš kao što je precizirano u poruci i na ulazu sreo istog onog starca koji mu je juče dao karticu i otuđio ga od njegovom polovnog upaljača. Starac ga dočeka svađalački i uzrujano.
“Je’lmore govnobalju mali do kad ja da mrsim muda ovde. Gde si do sad? Ćuti! Ja pričam. Aj’za mnom.”
Domas krenu za njim ali onda, dok su prolazili kraj autobuske stanice, uskoči u prazan tramvaj koji je tek polazio. Nije mu se sviđalo da ga nazivaju govnobaljem, a ni da ga ućutkuju, pogotovo ako im treba nešto od njega. Seo je napred na sedište koje je gledalo ka zadnjem delu. Vozilo je zašlo za krivinu, uvivši se kao harmonika, a kada se opet ispravilo na zadnjem sedištu je sedeo starac. Ustao je i prišao Domasu odguravajući se cik-cak od šipke do šipke, poput orangutana. Ovaj put mu se obratio znatno ublaženijim pristupom.
“Dobro bre šta se musiš. Vi mladi danas ko pahuljice. Khm, nego trebala bi mi nazad ona kartidžona što sam ti je uzajmio.”
“Zašto bih ti je dao?”,upita Domas razumno. “Pošteno smo se trampili.”
Starac se brecnu.
“Ene! Što bi je dao? Zato što je moja dabogme.”
“Imaš li moj upaljač?“
“Ono đubre? Jok. Nije ni radio.Kresn’o sam ga dvaput i crk'o je, a sad davaj”, reče starac protrljavši ruke i ispruživši dlan sa razigranim prstićima ka Domasu kao da želi da se nešto položi na njega. Domas odole uprkos pritisku.
“Ako želiš kartu nazad moraš mi dati nešto zauzvrat.”
Starac pljunu u stranu i reče, “Šta 'oćeš.”
Domas sleže ramenim. “Svejedno, samo da bude fer.”
“Fer”, ponovi starac reč sa prizvukom koji joj dade suprotno značenje i cokćući poče preturati po unutrašnjim džepovima kaputa koji je bio predugačak i pretopao zato doba godine. Tramvaj se zaustavi na stanici i ljudi pohrliše unutra.“Najde ovo, puna ti kapa. Aj’sad, davaj.”
“Čekaj malo”, staloži ga Domas. “Šta je ovo?”
“Šta je ovo? Šta je ovo?”, rugao se starac siguran da ima pravo jer mu je ponudio više nego fer trampu. Tutnuo je Domasu u naručje malu crnu kocku sa roze dugmetom. “To ti je bojček spravica koja tera ljude da izgovaraju ono što misle. Deder čaprkni de je.”
Domas pritisnu roze dugme i svi ljudi u tramvaju povikaše, "Svi su idioti osim mene," ne baš tim rečima ali kod svih se značenje svelo na to.
“Jok”, reče Domas. “To znam i bez njih.” Vratio je kockicu starcu i pošao da izađe kad se vrata otvoriše. Starac ga uhvati za rukav i zapreti mu.
“Postoje i drugi načini da vratim ono što je moje. Nemo' da čačkaš mečku.”
“Znam šta se ovde dešava”, reče Domas nagnuvši se ka starcu. “Ti sebe shvataš ozbiljno.”
“U sunce ti jebem balavo. Mali mogu gaće da ti stresem od straha.”
“Onda ćemo ovako”, predloži Domas.“Ako uspeš da me uplašiš vratiću ti kartu.” Cimnuo je ruku dok su se vrata zatvarala, a starac se baci na staklo i poče da psuje ne skrivajući manjak poštovanja za Domasove nežne godine. Prestao je kada mu veštački zubi ispadoše i tramvaj ga odveze dalje, a kada ih je ponovo stavio poslužili su mu za požuteli kez. Izašao je na sledećoj stanici i čekao promenu svetla na semaforu kada na drugoj strani pešačkog primeti stare poznanike.
Žena sa šeširom, lica skrivenog iza visoke kragne, stajala je u sredini. Zvali su je Mama Strah. Bila je daleko od kuće i starac je u sebi prepoznao razlog njenog dolaska. Nadao se da ga neće potražiti i sada je zažalio što se onako brzopleto otarasio kartice. Pokušao je da je povrati pre nego što ga nađe. Sa sobom je povela i svoju družinu. Gospa Uobrazilja, debela žena na čiju pojavu je bilo teško obratiti pažnju. Košmarnik, stvor dugačkih ruku koje su skoro dodirivale tlo dok je stajao. Blekouš, mali grbavac pacolikog lica. Senka, koja se kretala među njihovim nepomičnim i Odraz, koji se video u izlogu radnje za obuću, iza njih. Gledali su starca i skretali pogled kada bi se on usudio da ih pogleda. Postalo mu je neugodno jer niko nikada nije tako očigledno skretao pažnju želeći da ne skrene pažnju. Odmakao se od pešačkog prelaza i produžio niz ulicu. Uznemirena skupina se poče sašaptavati, a starac odšeta iza ugla sad već siguran da je postao predmet njihove pažnje i čim je zašao van vidokruga potrča. Nije stigao daleko jer iza prvog ugla nabasana tu istu grupu koja se nadvi nad njim dok je padao unatrag na debelo meso.
“Zdravo uštvo”, reče pacoliki.
“Oh, gospodo kakva zadovoljština videti vas ovde”, zaslini starac.
“Zvali smo te ali nisi nas čuo”, reče zajedljivo ženski glas čije se lice skrivalo iza visoke kragne.
Unjkav glas debele žene dobaci, "Sigurno nas nije čuo."
“Oprost'e mi cenjena gomilo. Kako vam mogu služiti? Cenim da smo svi zadovoljni robom, ne?”
“Ne”, reče Mama Strah.
“Ne?”, upita starac preplašeno.
“Ne. Izgleda da je ona kartica što smo ti je dali mnogo vrednija nego što si je pazario. Treba nam nazad ili smo u nevolji, a ako smo mi u nevolji i ti si u nevolji.”
“Belaj je na snazi”, zavapi starac. “Nemam je više.”
“Ukoliko nam ne vratiš kartu ovoga trena nanosićemo ti fizički bol dug vremenski period.”
“To je najrđaviji način da se provede dug vremenski period”, primeti pacoliki, a u toj primedbi se mogao naći razuman savet.
“Ama kumim vas. Znam gde je. Znam i kako da je vratimo samo...”
“Vratimo? TI želiš da sarađuješ sa NAMA?”,upita Mama Strah, a i ostali izraziše nevericu žamorom.
“Nažalos' uvaženi moji ja ne možem ništa da uradim po toj osnovi. Nalazi se kod jednog žutokljunca i nater'o sam ga da obeća da vrati kartu ako uspem da ga uplašim.”
Gomila se zagleda i svi čekaše na mišljenje Mame Strah.
“Treba da uplašimo nekog slinavca i vratiće karticu?”, proveravala je.
“Jes'. Pa dogovor je bio da ga ja uplašim tako da morali bi da radnete za mene.”
“Šta?”,upita Mama Strah. Ujedno mu je zapretila i pružila šansu da se ispravi jer sluh joj je bio besprekoran.
To samo usmeno pristanite i očas posla ga štrecnite. Eto, niko ne mora da zna. Tehnikalije puste. Mama Strah umorno uzdahnu. “Pokaži nam ga.”


*
Domas je čekao da Leks završi sa šminkanjem.
“Hoćemo li?”, viknu nestrpljivo, spreman da čeka koliko god je potrebno.
“Minuuut”, uzvrati Leks odozgo. Bila je na hormonskoj terapiji već petnaest meseci i svakim danom zvučala je sve samopouzdanije. Domas iskoristi trenutak da popravi svoju toaletu pred ogledalom okačenom kraj ulaznih vrata i vide mutan odraz u ogledalu. Mističan i zabranjen glas ga tiho pozva,
“Doomaaaseeee.”
“Molem?”, odgovori Domas zbunjeno obavijajući ešarpu oko vrata.
“Zovem te sa druge strane.”
“Vidim”, reče Domas činjenično, a onda mu se probudi radoznalost i pitanja poleteše. “Kako je tamo? Imateli novac? Jesu li tamo svi koji su ikada umrli i ako jesu kako se slažete sa austrolopitekusima?”
Glas nesigurno reče, “Mračno je... i sivo... i vlažno i niko nikoga ne prepoznaje.”
Domas im zameri,“Stvarno bi trebalo malo da se organizujete.”
Fioka iskoči iz ormana i udari Domasa u cevanicu.
“Tišina! Ovde je neko koga si znao i jako je nezadovoljan tobom.”
“Ti reče da niko nikog ne prepoznaje”, podseti Domas sumnjičavo. Trljao je cevanicu nezainteresovan preterano za paranormalne aktivnosti oko sebe.
“Ja... ja sam glasnik. Preko mene mogu da pričaju sa... Dosta! Kao što rekoh neko je jako nezadovoljan tobom.”
“Ko?”
“Mislim da znaš.”
“Jok. Ima li ime?”
“Nejasno je. Kaže da se zove na Nnn...”
“Aha?”
“Naaa... Neee...”
“Nestor?”,uzviknu Domas zaprepašćeno.
“Može biti”, dozvoli glas.
“Nestor”, ponovi Domas sanjivo.
“Verovatno. Da.”
“Ne znam nijednog Nestora”, prizna Domas. Čuo je Leks kako silazi niz stepenice. “Slušaj žurim. Ne znam koje Nes ali zvuči kao delija. Pozdravi ga. Nemoj da preturaš nameštaj i vrati ovu fioku. Ta-taa.”
“S kim pričaš”, upita Leks silazeći niz škriputavo stepenište. Domas složi neinteligentan izraz lica i sleže ramenima zalupivši vrata za sobom. Eteričan odraz u staklu poprimi čvršću formu. Prekrštenih ruku i uvređenog pogleda prešao je iz ogledala u lakirano drvo ormana i sada je izgledao nezadovoljan u punoj veličini.
“Vrati to na mesto”, reče.
Fioka se vrati na mesto i Senka se izli iza ormara i stade kraj svog saučesnika.
“Nije uspelo”, istaknu Senka očigledno.
Odraz je ošinu pogledom. “Trebali smo ovo po noći uraditi. Noć obavlja pola posla.”
“Šta ćemo sad?”,upita Senka.
“Ništa. Možda će Blekouš i Košmarnik uspeti da ga istraumiraju”, reče Odraz i vrati se u ogledalo. “Hajmo.”
“Ne mogu da verujem da je pacov strašniji od nas”, požali se Senka.
Odraz sleže dvodimenzionalnim ramenima. “Probali smo”, reče. “Ipak...smišljaj nešto novo. Možemo da probamo opet.”
Kasnije te večeri Domas je ležao u boksericama i već pola sata posmatrao kako se senka sa okvira prozora pomera i izdužuje po sobi. Na svakih par minuta zavirio bi pod krevet jer bi čuo iritirajući zvuk grebuckanja, poput nokta po drvetu, i osećao njegove sitne vibracije kroz dušek. U nekom trenutku koji mu se prikrao zadremao je. Probudilo ga je šuškanje i on shvati da je pao mrak. Sam od sebe upali se starinski radio i poče pesma “Zakopaj prijatelja” od Bili Ajliš. Mesečina je kroz prozorsko okno uokvirila njegov krevet. Skupio se u položaj fetusa i ponovo pokušao da zaspi. Stopalo mu je izvirilo preko ivice i crna ruka izroni ispod kreveta i ščepa ga za članak. Cimala ga je ostavljajući masnicu i ogrebotinu ispod stiska. Domas, isprva zatečen, se razjari i ispruži da dohvati ruku. Zgrabio ju je sa obe svoje i kada se oslobodio stiska zavrnuo ju je tako da je krcnula u zglobu. Ispod kreveta se začu rika i komešanje. Domas raširi nožni palac i indeks prst formirajući hvataljku - veština koje su se mnogi gadili i nisu imali problema da mu to stave do znanja - i posegnu u udubljenje ispod jastuka, između zida i dušeka gde su vremenom zapadale razne stvari. Izvuče staru prašnjavu bočicu laka za nokte. Uze ga u ruku, s naporom skinu spečeni poklopac i lakom trule zelene boje premaza dugačke iskrzale nokte monstruozne šake, zavrnuvši je svaki put kada bi pokušala da se povuče. Kada je završio sa pirenjem i lak se osušio Domas popusti stisak i dozvoli ruci da se povuče.
Veliki čupavi pacov gledao je prizor sa prozora odmahujući glavom u negodovanju. Uspeo se na zadnje šape i prednjom nožicom ispisa reč 'SAN' na zamagljenom staklu. Domas još jednom kao po zapovesti zaspa.


Nedelja

Sutradan je zagegao na povređenu nogu čim je ustao iz kreveta. Pitao se odakle mu masnica. Obuo je jednu crnu čarapu na zdravu nogu i jednu sa istkanim kockicama leda na povređenu. Na telefon mu je stiglo obaveštenje sa sajta za koji bi se mogao zakleti da nikada nije posetio.
"Pa dobro", zaključio je, "možda sam ga napravio onako navrat-nanos pre par godina."
Njegov profil je dobio zahtev od turistkinje koja posećuje Beograd i želi da joj on bude vodič danas popodne. Svratio je do Leks da joj poželi sreću na ispitu i popije toplu čokoladu pre nego što se sastane sa strancima. Ovaj vikend je bio predodređen za čudne susrete i on nije bio od onih što dovode proviđenje u pitanje.
“Ok”, reče Leks. “Krećemo za par minuta samo da se obučem.”
Domas izrazi želju da se u međuvremenu olakša.
“Pravo niz hodnik pa levo”, uputi ga ona.
Prošao je hodnikom, čije su obe strane zida bile prepunjene uramljenim fotografijama. Kako bi prošao pored neke slike, ljudi na njima bi oživeli i ispratili ga pogledom. Čim je zatvorio vrata za sobom jedan nejasno naslikan ženski portret glomaznog lica izađe iz rama i šapnu ostalima da je slede ka vratima toaleta. Figure, male i velike, počeše izlaziti za ženom kabaste konstitucije koja prisloni uvo ka vratima i ohrabri ih da slede njen primer. Vrata se ubrzo načičkaše desetinama malih ušiju i žena im reče,
"Našla sam njegov pravi strah. Strah koji potiče iz davnina. Duboko u njegovom umu, iza svih zavesa iracionalnosti postoji strah koji je itekako stvaran. Još najraniji preci čoveka su se bojali olakšavanja; zato su i sagradili prostorije posebno opremljene za toi ispunili ih raznim mirisima, opremili grejačima šolja ičasopisima koji su uvek pri ruci kako ne bi razmišljali o tom strahu. Zato imaju svoje skupocene petoslojne papire sa ilustracijama i aromama."
“Zašto?”,želele su znati male figurice iz ramova.
“Zato što su se bojali olakšavanja na otvorenom. Grabljivice, prirodni neprijatelji ili suparnici bi ih tada ulovili privučeni mirisom ili zvukom koji bi proizvodili. Bili su to krajnje nedostojanstveni završeci zato sada imaju toliku potrebu za usavršavanjem te veštine.”
Toalet je bio od one vrste udobnosti koja te natera do poželiš da piškiš sedeći bez obzira na gustinu dlaka na grudima. Domas je seo posustajući pred posledicama nazeblog stomaka. Prema učenim glavama postoje dva osećaja kada se olakšavate na tuđoj teritoriji. Prvi je osećaj spokoja koji se širi iz stomaka od koga vam se ukrste oči i razgledajući enterijer razmišljate da se pretplatite na doživotno korišćenje tog konkretnog toaleta. Domas je imao onaj drugi osećaj. Osećaj koji je bio opravdan jer se upravo realizovao. Gomila neprijatelja je na prstima prišla toaletu i prislonila uši na vrata. Domas je pazio da ne napravi nijedan zvuk što, ruku na srce, nije bilo u njegovoj moći kontrole. Sumnjao je da će se desiti nešto kobno ne uspe li da ostane tih. Osećaj je za sada bio tek sumnja ali svi putevi sumnje vode ka strahu. Posegao je rukom ka slavini i pustio mlaz da pršti po porcelanu lavaboa. Dohvatio je dršku džogera i njome kliknuo na prekidač za ventilaciju koja takođe napravi malo pozadinske buke, a onda pritisnu i prekidač za veš mašinu i upali dugme za start koje se nalazilo sa njegove desne strane. Tu se takođe nalazio i časopis 'Idi mi dođi mi' i on uze da ga lista praveći svakojake zvuke bez ikakvog ustezanja. Sa spoljne strane vrata mogla se čuti nerazgovetna kakofonija i prisluškivači se povukoše ozlojeđeni i poraženi. Domas izađe i vrati se hodnikom ne primetivši da su ramovi slika blago nagnuti ka vratima toaleta. Kasnije tog dana bio je red na Mamu Strah.
“Sećanja”, podučavala jenešto ranije svoju poraženu družinu. “Ništa ih ne plaši više od gubitka sećanja.”
Ako biste pitali Domasa da vam se predstavi voleo bi da kaže da je on neko ko iz čista mira zaigra na stanici dok čeka prevoz ili ko voli da u prolazu poskoči ispod drveta i ošamari najnižu lisku ili da voli da sprema prženo voće sa kajganom. Sve te stvari je zaboravio kada se sreo sa ženom koja se izdavala za turistkinju. Virila je u njega čarnim očima između oboda šešira i visoke kragne i rekla,
"Pričaj mi o sebi."
Domas je u tom trenutku počeo da nabraja sve stvari za koje je smatrao da ga čine Domasom, zaboravljajući ih nakon što bi ih izgovorio. Sve što je rekao, radio, bio u životu, nestalo je. Sve osim današnjeg dana. Na kraju, znao je svoje ime ali ne i prezime. Pogledao je svoja dokumenta i bila su prazna; samo plastične bele kartice i prazni papiri. I jedna crna kartica. Konobar je prilazio ali kako nisu ništa naručili i kako Domas više nije znao ko je žena s kojom sedi on ustade od stola i odšeta kejom, paralelno sa velikim ratnim ostrvom, u pravcu ušća.
“Ne izgleda naročito prestravljen”, reče dugoruki muškarac sa lakiranim noktima na nakaznoj šaci i sede za sto.
“Moramo ga nekako uplašiti. Tako gubi pravo na člansku karticu i vlasništvo se vraća matoroj drtini”, reče Mama Strah usredsređeno.
“A drtina je u našim rukama”, podseti Košmarnik i protrlja zglob svoje ruke.
“Zašto ne skinešto?”, upita ga Mama Strah, njen glas neodobravajući.
Košmarnik zamlatara nalakiranim prstima i reče da mu se pomalo sviđa i kako više nije siguran ima li smisla nastaviti sa dosadašnjim poslom.
Mama Strah začkilji. “Šta to pričaš?”
“O, lako je tebi da govoriš. Ne moraš ti da budeš ružna stvar ispod kreveta koja hvata sve što spadne preko ivice. Misliš da su ove ruke bile ovakve kada sam počeo da radim? Ne, draga moja bile su samo malo bleđe sa pokojim elegantnim ožiljkom tu i tamo i veoma dugačkim i negovanim noktima.”
I ostali im se pridružiše u međuvremenu.
“Jeste li čuli?“, objavi Mama Strah svima i dalje gledajući u Košmarnika, a glas joj je najavio javno poniženje. “Naš prijatelj želi da postane otpadnik. Da nas napusti i odustane od svog poziva.”
“U vezi toga”, reče Blekouš ohrabren odlučnim pogledom optuženog sa lakiranim noktima. “Možda to i nije najgora moguća ideja.”
Mama Strah to namerno shvati kao pitanje i reče, a njeno lice postade utvrda iza koje se mogla sakriti bilo koja misao,
“Nije. Najgora moguća ideja bila bi da se složiš sa njim.”
Odraz se pojavi na staklenoj čaši i reče, “Ovo je svet logike i razuma. Svi zahtevaju da znaju čega se plaše ko da tu ima nešto da se zna. Možda bi trebali svi da odemo?”
Senka podrža Odraz žaleći se kako niko nema vremena ni da je primeti.
“Znači tako. Družina se raspada”, reče Mama Strah. “Šta mislite šta će se desiti sa nama ukoliko ne vratimo karticu?” Onda je podigla prst uvis i koncentrisano razgoračila oči u daljinu. “Osećate to?“, upita značajno ostale. Oni takođe zastaše, proveriše i potvrdiše da osećaju. “Brzo!“, viknu Mama Strah i cela grupa potrča, odlebde i otpuza za njom.
U međuvremenu Domas je lutao gegajući se gradom, ne sećajući se ničega i upijajući sve kao po prvi put. Vozači su nalegli na sirene jer Domas je prelazio preko pešačkog baš kada se svetlo menjalo u zeleno. Policajac koji je stajao na ćošku - očigledno po kazni jer semafori su radili i nije bilo nikakve vanredne situacije u saobraćaju - priđe Domasu i pomeri ga ustranu. Zatražio je neka dokumenta i Domas nesigurno izvuče novčanik koji policajac uze nestrpljivo i otvori da nađe samo prazne hartije.
“Šta je ovo momak? Kamo lična, kamo zdravstvena? Šta kaže ovo...”, policajac diže crnu karticu i ponovi pitanje.
Domas priznade da ne zna.
“Ma nemoj, ne znaš? Onda ti neće smetati da je uzmem.”
“Slobodno”, reče Domas.
Policajac htede nešto da mu odbrusi jer već je mlatarao karticom ispred Domasovog lica, a onda ču sudar stakla i metala i osvrnu se ka ulubljenoj fići i pikapu koji je odlazio sa mesta zločina punim gasom. Policajac otrča do fiće ponevši karticu sa sobom. Smirivao je nervozne vozače koji su nalegli na sirene i zapisujući broj tablica priđe i kucnu o prozor fiće. Staklo se spusti i on primeti grupu neobičnih pojedinaca šćućurenih u tesnoj unutrašnjosti automobila. Kada zatraži dokumenta svi mu pružiše svoje identifikacije koje su kazivale regularne informacije koje bi prosečan policajac i očekivao. Pregledao je sve prepunih šaka i vratio im isprave ne našavši neregularnosti. Žena zadrža ruku pre nego što uze svoju poslednja.
“Dajete mi je voljno?", upita.
“Šta? Dajem sele, ajde drži.”
“Zahvaljujem”, reče žena i uze svoja dokumenta među kojima se nalazila i jedna crna kartica.
“E sad”, reče policajac i izvadi hemijsku iz prednjeg džepa košulje koja je ostavila mastiljavu mrlju u dnu.“Da čujem šta se desilo.”
Svi okupljeni mu iščezoše ispred očiju na najneobičniji način, ostavljajući prazna kola, a policajac, nakon što uze momenat da upije šok, poče da beži u suprotnom smeru.
Nakaradan starac iskoči ispred Domasa sa jednim zlonamernim,“HAAA!”, razgoračenih očiju i raskrečenih udova, a Domas zbunjeno trepnu.
“Pa”, reče starac vraćajući svoje krake u nenametljiv položaj, “vredelo je pokušati.” Prešao jena drugu stranu ulice,osvrnuvši se par puta ka Domasu, a onda nalete na nekoga.
“O tu si”, reče Mama Strah starcu, hladeći lice karticom kao lepezom. Cela skupina stajala je kraj nje.
“Gospodična...”, započe starac ali Mama Strah ne dozvoli prigovor. Domas ih vide kako mu mašu kao putnici željni odlaska. Među njima je stajao i starac po kome se jasno moglo uočiti da bi želeo da se nalazi na nekom drugom mestu. Između Domasa i skupine se ispreči prazan autobus skorelih prljavih prozora na kome je pisalo 'ZA GARAŽU' i kada je prošao Domas ne vide apsolutno nikoga na drugoj strani. Osećao je da je na tren odlutao u mislima, a onda, kao da mu neko pucnu prstima pred očima, pažnja mu se vrati a fokus izoštri. Bio je to telefon. Leks ga je zvala.
“Šta imaš za mene?“,upita Domas.
“Sib ncaim. Hmong jezik. Rastati se nakon kratkog susreta i nikada se više ne sresti.“
“Hm”, reče Domas.
“Ti?”
“Struisvogelpolitiek. Holandski. Politika nojeva. Za one trenutke kada se pretvaraš da nisi primetio da se nešto loše desilo i odlučiš da nastaviš kao da je sve normalno.”
“Zanimljivo”, reče Leks. “Sve ok?”
“Sve je bombona”, zaključi Domas.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 26.914
Re: Čudesan vikend Domasa Pinka - kratka priča
« Reply #3 on: 31-07-2019, 20:05:57 »
Malo je predugačko. Negde iz sredine: zapazio sam "indeks prst", a ja sam ga uvek zvao - dopalac.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Sara

  • 1
  • Posts: 7
Re: Čudesan vikend Domasa Pinka - kratka priča
« Reply #4 on: 31-07-2019, 20:40:09 »
Jeste. Kratke priče mi uglavnom ispadnu ili 3-4 ili 15-17 strana. Ne kontrolišem format nego pustim da se same završe. Uglavnom se bavim pisanjem romana a one završe kao ideje koje nemaju potencijal da se nađu u većoj priči.
Dopalac mi je i bio dilema kad sam pisala.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 26.914
Re: Čudesan vikend Domasa Pinka - kratka priča
« Reply #5 on: 31-07-2019, 20:51:18 »
Prvo kratke priče. Najkraće. Početak sredina i kraj.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Boban

  • 3
  • Posts: 21.788
Re: Čudesan vikend Domasa Pinka - kratka priča
« Reply #6 on: 31-07-2019, 21:27:48 »
mda... roman deluje lagan, pišeš koliko imaš snage o svemu što ti padne na pamet. Kratke priče su otprilike najteži književni oblik, ne trpe ništa suvišno, ali ovladavanje tom tehnikom mnogo pomaže i za roman.
Put ćemo naći ili ćemo ga napraviti.

Sara

  • 1
  • Posts: 7
Re: Čudesan vikend Domasa Pinka - kratka priča
« Reply #7 on: 31-07-2019, 21:41:23 »
Evo jedne kraće mada ona nije fantastika koliko mi se igralo probijanja četvrtog zida nakon čitanja Kalvinove 'Ako jedne zimske noći neki putnik'.

Dijabolik sanset

Hodajući pustarom čovek priča sam sa sobom. Njegovi motivi su nedokučivi i ne smemo ih nagađati tako brzopleto niti donositi zaključke koji će osujetiti našu dedukciju uvek gladnu obrazaca. Ja se lično čuvam za one predvidive (zaključke,hoću reći) koji je neosporno stimulišu (dedukciju, ako me i dalje pratite). Možda ćete pomisliti da čovek to radi zato što nema žive duše u perimetru od dvadeset kilometara - i da se radi o nekom svakidašnjem čovi... hej, ko zna? Ali ovo je Ko, a Ko priča sam sa sobom jer putuje kroz mesto gde je od glupe misli brži jedino jezik koji je trebao ostati za zubima; od koga je brži jedino pištolj koji je trebao ostati u futroli; od koga je brži jedino metak koji nije trebalo kupovati jer će na kraju koštati glave svoga vlasnika. Nadam se da me pratite? Drago mi je ako je tako jer pokušavam da napravim poentu a za taj tango je potrebno dvoje, ukoliko niste slobodnijeg duha koji ne zahteva paran broj. Ako ne tolerišete moju visprenu dovitljivost u dostavi pripitomiću razuzdani um i zgrčiti ruku kako bi moja poruka bila što jasnija. Znajte samo da bacate veličinu na kolena a pod je tako nesanitaran. Ipak, Čitaoci -ako je to uopšte vaše pravo ime -moj je cilj da me razumete, stoga, bez daljeg odlaganja vratimo se srži.
Ko priča sam sa sobom jer je to jedini način da vodi značajan, smislen i inteligentan razgovor koji se neće završiti sukobom. I vi biste pričali sami sa sobom da ste na njegovom mestu. Naučili biste da se dugačke reči u ovim krajevima uzimaju za lične uvrede najgore prirode, a ako ste ljudi od pera,kao što je Ko nekada bio, cenili bi te reči više nego kap vode u pustinji koja mu je sada preko potrebna (kap vode ne pustinja). Srećom grad je blizu. Nije tačno da nema nigde nikoga dvadeset milja unaokolo. Ako se vratite nazad i ponovo pročitate uverićete se da je to bila moja pretpostavka o vašoj brzopletosti. Još na početku ste upozoreni u vezi toga. A sad ako nemate ništa protiv ja bih da nastavim. Ko je upravo ušetao... Samo da isteram jedan mak na konac.(1) Ne bih da ispadne da vas zavodim ili (da izbegnemo bilo kakve romantične akonotacije jer mislim na sve čitaoce uključujući i one aseksualne) obmanjujem. Naime, ne želim da mislite da je ovo neki vestern. Period i okolina su u grubim crtama te vam dajem slobodu da preuzmete odgovornost za ovu priču koliko i ja. Ko je upravo ušetao u renomirani establišment zvani ’Zalazak’koji ne odgovara za postupke svoje dijabolične klijentele. Prostorija je preteća, ljudi smrtni a vremena osetljiva. Ko uđe i naruči čašu vode, što je znak slabosti i loš prvi utisak. Šankerka, žena surove lepote koju bi direktniji i neosetljiviji posmatrač nazvao ružnom, sipa mu vodu i skenira ga bez analize; pogled od glave do pete koji govori šta misli o njemu,ne koji želi da sazna šta da misli o njemu.
Klijentela lokala predvide razvoj situacije kako samo klijentela te vrste ume. Poslaše svoje ljubavnike i ljubavnice uz stepenice da čekaju u sobama na spratu. Jedan čovek, kome su dobacivali, “Pokaži mu Srebrni!”, priđe i osloni se na šank.
“Mu”, reče Srebrni i pljunu u Koovu čašu.
Cela prostorija zaneme sa zaleđenim osmesima koje će jedino nasilje dodatno raširiti.
“Dame u skromnom i gospodo u prizemnom smislu”, reče Ko kažiprstom distanciravši opoganjenu čašu od sebe. “Ukoliko ste odlučni da istrajete u ovom nepotrebnom ali predvidivom angažmanu između mene i vašeg ansambla dozvolite da ponudim alternativni anšer(2) na vaše razmatranje. Dopustite mi da naručim novu čašu vode i malo iste za put a potom oformite anfiladu(3) kako bih vas neometano mogao napustiti. Apelujem da donesete takvu ili sličnu odluku koju mogu anbrasirati(4) ili ćete me prinuditi da vašu anbiskadu(5) okrenem protiv vas.”
“Da ‘mreš”, zaurla Srebrni i potegnu pištolj.
Ko - koji je već žalio što neće saznati poreklo neprijateljevog markantnog nadimka – je bio od sofisticirane fele koju jaka reč ubija a ova je izgovorena prilično otresito. Jedini razlog što se Ko nije povinovao čovekovoj naredbi je što bi se posle pričalo da ga je ubio metak kojim je upucan a ne nemilosrdna reč. Nepotrebno je reći da se izmakao i galvanizovao gospodina Srebrnog metalom atomskog broja superiornijeg -ili ako ste od onih kojima veličina nije bitna, većeg - za trideset pet. Olovo! Upucao ga je olovnim metkom je ono što hoću da kažem. Zaboga!
Ko uzdahnu krišom skriven obodom svoga šešira koji beše prostran. (Da, imao je šešir. Ne, nije u pitanju divlji zapad). Potegao je revolvere ( i dalje nije) neprimetno jer njegov kaput beše širina koja skriva manevar ruku.
“Ovo je za ljubavi u tišini i svu nežnost što se vekovima unazad ne probija”, izrecitova on i gledajući u ogledalo šanka pred sobom, opali u dva najbliža pretendenta na njegovu glavu. Metkovi prođoše kroz vunenu pozadinu njegovog plašta. Gosti poustajaše da ga ubiju,usput teatralno bacivši stolice čime izgubiše dragoceno vreme koji im je- ubrzo će shvatiti - moglo sačuvati život.
“Za trenutak napretka koji prolazi i sve se ponovo vraća na početak”, nastavi Ko sredivši još dvojicu koji se dohvatiše svoje oružane snage. “Ovo je za one koji nikada ne nauče i one što uče premalo i prekasno.”
Šankrerica je već izvadila svoju pušku i Ko se sagnu da je pogode metkovi upućeni njemu.
“Za svu želju da mrzimo”, reče Ko ponovo se uspravivši sa cevi na čovekovom čeonom režnju.“I olakšanje kada nismo u stanju”, završi opalivši. Ko se baci na sto iza sebe, obalivši ga na bok u preletu. Postolje je bilo debelo i zadržavalo je metke.
“Ovo je za tempo okretanja točka vremena i osećaj da smo poranili u ovaj život”,reče Ko tiho i oslušnu.
Neprijatelji sa leve strane su punili oružje. Skotrljao se desno i ubio dva naoružana protivnika koji bi ga dočekali da se predvidivo okomio na levu stranu koja je sada bila uspaničena.
“Za smisao koji nalazimo u sebi i davimo ga sa grubom ljubavlju i za hrabrost da ga podelimo sa drugima”, viknu Ko samouverenije jer ostala su još dvojica. Napunio je revolvere.
Drvo je na jednom mestu bilo mekše i metak koji je prošao pogodi ga u rame. Prošao je kroz meso i Ko, još uvek ne osećajući bol, odmahnu glavom i reče,
“Ovo je temeljac za most koji spaja i nadu da kada se podigne razlika bude pogana i napuštena.”
Bacio se ka vratima i ubio ih još pre nego što je izašao. Kada se našao ispred vratio je revolvere u futrole i svezao ranu prethodno je nakvasivši alkoholom. Napuštao je grad i uputio se ka pustinji i zalasku sunca zaključivši,
“Ovo je za male muke koje teraju na velika dela i za svet koji napreduje zbog ljudi koji su turisti grada podignutog na granici ludosti, jer oni znaju da nismo još stigli.”

_____________________________________________________________________ ______________________________________________

1.Terati mak na konac – Platno se tkalo od lana, pamuka i konoplje. Imućniji slojevi su sebi mogli da priušte i tkanje svilenog platna. Doduše takvi su bili retki pod turskom vladavinom, bar među hrišćanima. Umetnost tkanja su srpkinje dovele do savršenstva i uspevale su da tkaju veoma fina i tanana platna. Pošto je korišćenje boja za odevne predmete pod Turcima bilo zakonski ograničeno za hrišćane, srpske žene su svoju veštinu usmerile na kvalitet tkanja. Platno od najtanjeg tkanja, svileno ili pamučno, ali toliko vešto tkano da svojom tananošću, prozračnošću podseća na latice cveta maka –u narodu se zvalo mak. Latice maka su vrlo tanke i glatke pa se u narodnim pesmama zove mak najtanje tkanje.

2. Anšer – (fr. enchere) Trgovački: bolja ponuda na javnoj prodaji; podizanje cene, poskupljivanje, poskupljenje.

3. Anfilada –Dug red, npr. red soba u jednom pravcu.

4. Anbrasirati - Zagrliti, obgrliti, celivati, poljubiti.

5. Anbiskada – Zaseda, busija.

Biki

  • 4
  • 3
  • Posts: 2.194
Re: Čudesan vikend Domasa Pinka - kratka priča
« Reply #8 on: 01-08-2019, 15:32:05 »
Izgubila si me vec negde u petak popodne sa suvisnim ubacivanjem Karla i ekipe te opisivanjem Domasovih intimnih iskustava. Ime Domas Pink, onda Leks, pa Karlo , pa Mama Strah sve je nekako nacvrckano da izgleda grandiozno i interesantno, ali zaista nepotrebno.U sustini ideja za pricu je dobra, to trampovanje izmedju Domasa i starca- quid pro quo je odlicno kao i vecina dijaloga izmedju njih dvojice.
Good luck and please remember sometimes less is more.

Sara

  • 1
  • Posts: 7
Re: Čudesan vikend Domasa Pinka - kratka priča
« Reply #9 on: 01-08-2019, 19:57:24 »
U pravu si, taj deo je nebitan za priču
Hvala