Veronika Santo - Jedne noći, u šumi, koraci na stazi (2019)

[Boban]

• Nakladnik: Matica hrvatska Bizovac
• 212 str., meki uvez s klapnama

Što povezuje teroristički napad u podzemnoj željeznici jednog balkanskog grada, tajne malog planinskog mjesta u kojem bi se trebao graditi novi hotel i afričke imigrante koji u nesigurnim gumenjacima pokušavaju dostići obalu južne Italije?Nakon „Granica na vjetru“, romana Veronike Santo koji je dobio nagradu „Sfera“ za 2018. godinu, autorica nam predstavljaju novu knjigu: „Jedne noći, u šumi, koraci na stazi“. I ovdje susrećemo preplitanje realnog i nevidljivog svijeta, samo što ovaj put nije riječ o povijesnoj temi nego o našem dobu, o općoj nesigurnosti i ljudskim strahovima koji se sagledavaju kroz misterioznu i šaroliku prizmu fantastičnog svijeta.Realnost u kojoj živimo je složena i više nego ikad izmiče kontroli pojedinca. Situacije s kojima se svaki dan suočavamo postale su, u doslovnom smislu te riječi, teške. Tim više što se utječemo sve manje mitu, poeziji i misteriji koji bi, kao Perzej dok gleda glavu Gorgone u ogledalu, pretvorili ono nepodnošljivo u podnošljivo. Italo Calvino u prvom poglavlju svojih „Američkih predavanja“ govori o metafori Gorgonine glave kao načinu interpretiranja svijeta tako da ga se od „teškog“ materijalnog pretvori u „lako“, poetičnog i nevidljivog.
Onog istog nevidljivog koje je danas protjerano u digitalni svijet brojeva i slika i nema više onu emocionalnu težinu koja je čovjeka pratila od početka njegove povijesti.
Moglo bi se dogoditi da nas jedne noći iznenade koraci na stazi.

[Meho Krljic]

Dobio si? Koliko para?

[Boban]

700 dinara.
Izborio sam se za prihvatljivu cenu za Srbiju jer ovo u Hrvatskoj košta 12 eura.

[Meho Krljic]

Eh, to je taj evropski standard.
OK, svraćam do radnje ovih dana.

[Boban]

i ja svraćam ovih dana... nadam se da će nam se vremena preklopiti.

[Anomander Rejk]

Pročitao :


Roman autora Veronika Santo ,,Jedne noći, u šumi, koraci na stazi’’ čine tri priče koje se nadovezuju jedna na drugu i čine jednu celinu koja tvori svojevrsni roman-mozaik, mada se mogu čitati i kao zasebne celine. Pokušaću dati ocenu i o svakoj pojedinačno, i o mozaiku koji čine sve zajedno.
U prvoj priči ,,Jedne noći’’ imamo urbanu sredinu, otuđenost, samoću, jurnjavu za poslom i informacijom, za vešću, a ispod sve te brzine življenja i modernosti, leži najstarija ljudska emocija-strah. Ta atmosfera teskobe i neumitnog dolaska nečeg stravičnog ( na pojavnom nivou to je jedna od rak rana savremenog sveta- terorizam ) bila mi je toliko uverljiva i verno dočarana da sam se zapitao da li je autorka uistinu doživila nešto slično u stvarnom životu. Na kraju knjige dobio sam tu potvrdu-autorka je boravila u rimskom metrou kada se dogodio teroristički napad u Londonu. Oseti se da je ova priča, uz sve svoje fantastične elemente, duboko povezana sa stvarnim strahom, sa pravim, realnim, nesigurnim životom savremenog čoveka. Nemam nikakvu zamerku na ovu priču, njena snaga izvire iz realnih, iskrenih osećanja I to se prepoznaje. Prelaz iz realnog u fantastično je izveden postupno I dozirano, s merom, ni manje ni više nego što treba.
Druga priča ,,U šumi’’ donosi drugačiji, ruralniji element planinske zabiti gde su na delu drugačije sile i tokovi, ali problemi koje zatičemo nisu ništa manje aktuelni od onih u prvoj priči. Sukob kapitala I potrebe za očuvanjem i zaštitom životne sredine ovde je u uskoj vezi sa čudesnim i mističnim, kao i sa ratnim tajnama koje se u maloj i skrajnutoj sredini čuvaju od radoznalih ušiju. Fantastično i natprirodno u ovoj priči je prikazano istančanim i lepim stilom, bajkovito i sneno, što nesumnjivo pruža užitak u čitanju. Nemam primedbu na fantastično u ovoj priči. Možda bih, subjektivno, voleo neka drugačija rešenja za stvari I događaje koji su bliži realnom.. Ima opisa i mimo fantastičnog, ali fali mi još boja, zvukova, mirisa, opisa Planine. Nije da nema dočarane atmosfere, ima je itekako, ali ja, kao neko ko u planinama vidi najveću čaroliju ovog sveta i obožava ih, uvek hoću još i još o njima. Ratni događaj jeste interesantan i sasvim dobro se uklapa u priču, mada moram priznati da bih ja voleo da se odabralo možda neko drugo rešenje, ali to je samo moj subjektivni utisak. Na kraju, možda je to rešenje i sa estetske strane lepše, a prikazuje i jednu plemenitu nameru autora da nas dočara boljim i plemenitijim, nego što po mom mišljenju, zaista jesmo.
Treća priča ,,Koraci na stazi’’ vodi nas na jug Italije, i suočava sa trenutno možda najvećim problemom savremenog sveta, posebno savremene Evrope-migrantskom krizom. Ako sam se oko nečeg dvoumio i imao nedoumica u drugoj priči, to je u trećoj potpuno nestalo. U njoj se oseća šum mora i talasa, u njoj čujem zvukove, vidim boje i osećam treperenje vrelog vazduha i specifičnu atmosferu juga Italije. Ovoj priči verujem i jasno mi je, i da ne pročitam autorkine napomene na kraju knjige, da je pripovedač hodio tim krajem, i da je potpuno siguran na terenu kojim se kreće. Prelazi iz fantastičnog u realno, i iz realnog u fantastično kao i u prvoj priči, znalački su, s merom izvedeni, iako u sasvim drugačijem ambijentu nego u prvoj priči. Kraj je baš od onakvih krajeva kakve volim, jer ne volim da se sve nacrta, podcrta i objasni, već treba nešto da ostane i otvoreno, čarobno i široko kao more , kao talasi koji u ovoj priči zapljuskuju obale Kalabrije.
Na kraju, kroz sve tri priče promiču i neki isti likovi, slične a opet različite situacije, a nevidljive sile čudesnog vrebaju duboko ispod pojavnosti sveta Ima u ovoj knjizi odjeka i uticaja magijskog realizma, književnih majstora Latinske Amerike, ima onog neosetnog i čudesnog prelaza iz običnog I svakodnevnog u nešto skriveno iza zavese svetova, izvedeno lepim a opet gotovo matematički preciznim stilom ( kao u dr.Zorana Živkovića ). Ali to su samo uticaji i odjeci, ništa ovde nije ničija kopija niti imitiranje, autorka udara na delo potpuno svoj pečat, ima svoj jedinstven, poseban stil, neku mešavinu bajkovitog, snenog i savremenog, urbanog i mističnog, maštovitog i isplaniranog, začinjenog sa mirisima Mediterana, Balkana, Italije, prohujalih vekova i urbanih noćnih mora i strahova, te mešanja svetova, vremena i prostora.
Književna poslastica-za uživanje.

[Boban]

Uz podsećanje da se ova knjiga može dobiti u Čudnoj knjižari: http://www.znaksagite.com/knjizara/index.php?id_product=390&controller=product
evo i jednog prikaza:

[scallop]

KOMENTAR - JEDNE NOĆI, U ŠUMI, KORACI NA STAZ

Zašto u ovom balkanskom regionu pisci pišu? Nedavno sam računao i moje računice su besprekorne. Ako se kao cilj postavi pristojan život od pisanja, uz ugovoreni honorar od 10% i da se piše knjiga srednjeg obima godišnje, trebalo bi očekivati prodaju tiraža od dvanaest hiljada primeraka. Takve tiraže ne prodaje nijedan domaći pisac izvan okrilja velikih domaćih izdavača u celom regionu. Zašto, onda, imamo toliko domaćih pisaca?

Sigurno da postoji želja za slavom, pisci u nastajanju prosečno svaki dan vide da je objavljena nova knjiga, pa zašto i oni ne bi pokušali? Na ovom mestu nemam nameru da pišem o tim piscima i tim knjigama, oni su na posebnoj stazi. Moja opsesija su pisci koji moraju da pišu. Ne tiču ih se slava i honorari, važno im je da fiktivnim čitaocima poruče svoju muku koja ih nagoni da ispisuju svoju priču. Osnovno je da li čitaoci postoje za one koji nemaju marketinški pogon za sobom. I kako će da saznaju da li je poručeno isporučeno ako ih akademski kritičari ne vide, ako onima komentarišu ne mogu da veruju jer je takvima subjektivno intezivnije od objektivnog. Pozitivno ili negativno, svejedno.

Nisam profesionalni kritičar, čas posla će me neko optužiti za “ja tebi serdare, ti meni vojvodo”, pisac sam koji muči istu muku. Ovih dana razmišljam o dva romana koje sam pročitao, pisali su ih pisci koje decenijama cenim, jedan sam već komentarisao, jer će ga promašiti, prevideti, izbeći ako ikako mogu. Drugi je iz “regiona”, a i tamo ima istih nevolja. Budući da sam ovaj drugi ispratio praktično “u nastajanju” pričaću vam o romanu Veronike Santo, JEDNE NOĆI, U ŠUMI, KORACI NA STAZI.

Veroniku Santo poznajem još iz vremena kad se sve u domaćoj fantastici vrtelo oko Društva “Lazar Komarčić”. Njene priče su stajale barabar sa tada najboljima. Nekako mi se vratila u fokus sa romanom “Granice na vjetru”. Roman se bavio taltošima slavonsko-vojvođanskih ravnica, ali sam ja u njemu video daleko više, nostalgiju, žal za dalekom prošlošću i bilo je vidljivo da je prešla granicu iza koje je sve važno – važno. Roman o kome je reč stigao mi je najpre kao novela METRO. To je bio prvi deo kasnijeg romana. Znao sam da će nastaviti jer je zakoračila.

Na internetu se pojavio jedan obimniji komentar romana. U naslovu se pominju strah i pretnja. Nekako sam sklon da Veronikin roman pre vidim kao strepnju. Previše toga nas svakodnevno uznemirava da bismo mogli biti spokojni. Usput, pisac mora biti diskretan jer strah i pretnja su na drugoj strani, toliko toga može da bude prepreka objavljivanju.

Veronikino delo počinje iz apsolutne fikcije, da bi se postepeno pretočilo u surovu realnost gde sve vreme i jeste. Metro u gradu gde kao novinar radi njen glavni junak ne postoji, ali postoji terorizam kao globalna pretnja. Središnji deo se bavi stvarnim i izvitoperenim događajima iz bliske i ne tako bliske prošlosti. Motivi interesa novih biznismena i njihova potreba da potisnu neugodna sećanja su do krajnosti isprepletani u formi trilera. U trećem delu autorica surovo razotkriva prave motive imigrantskog nasrtanja preko Mediterana. Fikcije više nema, osim ako je neko posebno traži.

Na kraju, ostaju samo pitanja. Valjda čitaoci ne očekuju odgovore? Ako bih nešto mogao da zamerim, onda je to nada koje se Veronika ne odriče. Kao što taltoš ne može da reši nevolje u romanu “Granice na vjetru”, tako ni fiktivni Čuvar Prirode neće rešiti zamke u koje bacamo sopstveni svet. Ali, ako prepoznamo u šta smo uvaljeni, možda možemo sami nešto preduzeti.

Roman nije standardno “pitak”, ali od Veronike nisam ni očekivao taj ustupak.

[džin tonik]

skalopov osvrt skoro me ponukao, probudio blagu zelju, procitati djelo koje bih inace na nevidjeno svrstao pod sund.

iako ostaje blaga mucnina cim sagledam biografiju i bibliografiju, pri cemu netko ne pishe jer mora, vec se piskaranje iz djevojacko-klinackog doba uzdize u bitno, te se pisanju vracamo na poziv u kontekstu klinackog piskaranja, pa se u naknadnoj izgradnji otkrivaju i za (s)f bitna djela nakon povratka, itd.

imam dojam da slava temelji tek neznatnim dijelom na objektivnoj vrijednosti, ali malo sam i zategnuto kritican, jer za mene imena poput ziljka uglavnom predstavljaju najobicnije politikanstvo, da ne spominjem maticu hrvatsku kao izdavaca, a koja aktualno propada zbog politicarenja, odabira shunda po partijskoj liniji, izvlacenja para, pa tako ima na stotine tisuca neprodanih knjiga na skladistu, brani se na drzavnom sudu od tuzbi zbog krivotvorenja zakljucaka sjednica, zapisnika, racuna i proracuna, pri cemu nekolicina jugokomunista u vrhu ne zeli odstupiti ni po presudi casnog suda matice.

[Boban]

zosko, pobrkao si pojmove, izdavače, namere, ishodišta... po običaju.

[džin tonik]

a ne znam, definitivno sam u prilicnoj dilemi. po biografiji, bibliografiji, razvoju, vecini izdavaca, okolnostima, hvalospjevima, bez treptaja bih svrstao pod shund.
kontra toga stoje saturnicini osvrti, tvoja nabavka romana, sto bi moglo znaciti i da ima spisateljskog dara. mozda je iznimka koja potvrdjuje pravilo.

[Boban]

Veroniki možeš sve prigovoriti osim da je šund... ona je doslovno na suprotnoj strani od oznake šund po svim kriterijumima.
Površan si, ovaj izdavač nije ONA "Matica hrvatska"... pogledaj malo bolje šta je čovek sve izdao do sada.

[saturnica]

zosko jesi li ti išta veronikino čitao? priče? bilo što?

[džin tonik]

vjerojatno ne, a tek sam usao u dilemu vrijedi li pokusati. mislim, ni ti ni boban ne bi istakli nesto sto objektivno ne vrijedi, dok s druge strane imam spomenute rezerve (neovisno mh), pa prelamam.

[angel011]

Zosko, definitivno nije šund.

Ovaj konkretno roman nisam još pročitala (stoji na polici i čeka svoj red), ali znam iz ranijeg iskustva da Veronika ne piše šund.

[Boban]

zosko je sklon odokativnom lupetanju, a u ovom slučaju prevazišao je sebe...

[džin tonik]

hvala, angel.

odokativno "lupetanje" danas je nuznije no ikad, inace bi svaki za sebe, individualno, plivali u moru shunda na policama, a ja tu imam nekoliko vrlo efikasnih kriterija. no sad roman ipak moram procitati, nadam se da cu ga, ako nista drugo, napasti bar po zelenoj i feministickoj liniji.

[Boban]

u vreme dok je Veronika bila srpski autor (rođena u Srbiji, fakultet završila u Beogradu, udala se u Zadar i tamo provela pet-šest godina a zatim se iselila za Italiju gde je duže od 25...) izašla joj je priča u knjizi Nova (alternativna) srpska fantastika. To je priča "Vrt pramčanih figura" koja je pobedila na jednom od konkursa Znaka sagite. Jedan od članova žirija koji je priči dao prvo mesto primedbovao je da ima istorijskih netačnosti, jer Turci nisu nikada osvojili sve gradove na Jadranu (trinaest valjda nisu nikada) a među njima je i taj koji Veronika opisuje. Nevezano za to, ubrzo po izlasku knjige zvala me žena Milorada Pavića da izrazi njegovo izuzetno zadovoljstvo tom pričom i da je smatra nestvarno kvalitetnom.

[Veronika S.]

Evo nekih mojih razmišljanja, i ne samo kao odgovor na kritike koje mi je uputio Boban.

1. Je li Nikola Tesla manje Srbin zato što je rođen u Hrvatskoj i skoro cijeli život proveo u Sjedinjenim Državama?

Za razliku od vremena u kojem je živio Tesla, danas smo u periodu globalnih migracija, kako osoba tako i potrošne robe. Investicijski kapital ne poznaje granice. Pizza i sushi se jedu po cijelom svijetu, iako su pljeskavice odlične jedu se rado i hamburgeri kod MacDonald'sa. Nosimo iste marke odjeće kao Kinezi ili Amerikanci. Neke multinacionalne kompanije imaju državni proračun veći od većine svjetskih država. Živim u Rimu u kojem su prisutne 156 ambasade, prije trideset godina ih je bilo puno manje. Na ulicama se čuju jezici svih nacija svijeta. Nacionalne države su zapravo mrtve, samo što još nisu sahranjene. Žive više u glavama ljudi nego u realnosti. Pojedine države se udružuju u veće entitete, događa se na svim kontinentima. Ima puno osoba koje su rođene u jednoj državi, žive u drugoj, roditelji su ne samo iz različitih država nego i s različitih kontinenata. Živimo u “tekućem vremenu”, vremenu promjena i bolje je postati toga svjestan, prihvatiti ono što se zbiva, kako ne bi ostali iznenađeni kad nam se u susjedstvu pojavi neki novi put svile.


2. Jesu li moji likovi heroji ako podsjećaju tako malo na one klasične: Supermena, Diabolika ili Batmana?

Osobe koje žive u ovom novom svijetu često se osjećaju nesigurne, bespomoćne pred brzim promjenama realnosti. Mladi ljudi počinju raditi kasnije nego prijašnjih desetljeća, često ne nalaze posao u struci i rijetko nalaze posao koji mogu zadržati neki duži period. Kao sto je posao postao nesiguran tako su to postali i međuljudski odnosi. Brak koji traje cijeli život je skoro postao vrsta u izumiranju (čast iznimkama !). Naš vjerni sudrug je opća nesigurnost. I u ovom kontekstu moj junak postaje ne slabić, nego u stalnoj borbi sam sa sobom. Evo zašto su moji likovi, ali samo  na prvi pogled, konfuzni, prestrašeni, slabi.
 Istina, imaju slabosti, ali se svakodnevno sučeljavaju s njima, moraju ih pobijediti kako bi preživjeli.



3. Treba li i može li pisac pobjeći “na otok kojeg nema”?

Mislim da pisac treba biti ogledalo vremena u kojem živi. Može pisati sf, fantasy, fantastiku ili bilo koji drugi žanr, ali ne može pobjeći od vremena u kojem živi. Sjetimo se Orwellove “1984”-te, “Lijeve ruke tame”  Ursule Le Guin, “Umiranja iznutra”  Roberta Silverberga, “Ubiq”-a  Philipa Dicka. Knjige koje najduže pamtimo su one koje govore o nama.
Stvarnost se može gledati iz raznih uglova , ali govorimo uvijek o istoj stvari, o svijetu u kojem živimo. I u ovom povijesnom periodu, u kojem smo zbunjeni jer stare sigurnosti izmiču i nove se još nisu dovoljno definirale, mislim da je čast i obaveza svih onih koji pišu da doprinesu sagledavanju i boljem razumijevanju ovog “Vrlog novog svijeta”.

[Boban]

Tesla nije rođen u Hrvatskoj. Kada je on rođen pojam Hrvatska praktično nije postojao i svakako se odnosio na malu skupinu Zagoraca. Reći da je Tesla rođen u Hrvatskoj je isto kao što će neko reći da je prvi srpski fudbalski klub Bačka iz Subotice osnovan 1908 ili tako nešto. Subotica nije bila Srbija i Bačka nije srpski klub. Tesla nije Hrvat ni po kakvom osnovu. Pola njegovog rodnog sela nije imalo struju pre 30 godina. Kako vas bre nije sramota da u istu rečenicu stavljate Teslu i Hrvatsku?

[Black swan]

Gdje je rodjen mikelandjelo?

Rodjen je tesla u danasnjoj hrvatskoj
Srbijanac sigurno nije ko ni ivo andric

[Veronika S.]

 Hrvatska je tada bila dio Austro-Ugarskog Carstva. Ali zar od svega sto sam napisala, ti zapneš samo za to?

[Veronika S.]

I pročitaj još jednom ono sto sam napisala. Nisam rekla da je Tesla Hrvat.

[saturnica]

I pročitaj još jednom ono sto sam napisala. Nisam rekla da je Tesla Hrvat.

Rekla si što si rekla. Nećeš mu se sad valjda ispričavati jer si u jednoj rečenici spojila Hrvatsku i Teslu?

[Boban]

Hrvatska nije bila deo Austrougarske. Hrvatska nije postojala. Ni u kakvom obliku do 1918.
Austrougari su zaveli Teslu kao Srbina pravoslavne vere iz Austrougarske. Nikakav pomen Hrvatske nije postojao.
Ajde raspitaj se kad su Zadrani počeli da se osećaju kao Hrvati. Koliko se recimo Zadrana izjašnjavalo kao Hrvati pre 120 godina.

Uhvatio sam se za to, a i tebe proglašavam za srpskog autora iako znam da nisi, samo hoću da ti pokažem besmisao do koga ide Hrvatska, da su na kraju svi koji su rođeni na teritoriji današnje Hrvatske Hrvati i svi rođeni van koji se tako osećaju i svi rođeni van i koji se ne osećaju tako ali ako su svoje prvo delo ili nastup imali u Hrvatskoj.

Istorija je prepuna zabluda. Jedna od najvećih vezana je za Ničea. Niče je mrzeo naciste, iz dna duše je mrzeo njihov koncept i na svaku ponudu da im da podršku odgovarao je vrlo ljutito. Ali njegova sestra je bila nacista u povoju i kada je Niče umro, ona je praktično iskoristila njegovu doktrinu da je smesti u nacističko podsvesno i obaveznu literaturu. I sad se Niče ni kriv ni dužan vodi kao inspirator nacizma.

[Veronika S.]

Povijest može promijeniti granice, ali slobodni duhovi ih znaju prelaziti bez problema.

[džin tonik]

ne bih ulazio u raspravu propuh drustva i srpstva, ali ne mogu odoliti kad vec imam priliku postaviti pitanje, koje mi se povremeno javlja, nekom iz rima: zasto toliki grad nema podzemnu zeljeznicu?

[Black swan]

Hm bio sam tamo tri puta nes sam bio uvjeren da ima hahaha
Mozda kao i atena? Zbog povijesti o arheologije

[Black swan]

Koliko je u okolici zadra bilo pravoslavnih  prije osvanja turaka ima li taj podatak

[džin tonik]

Hm bio sam tamo tri puta nes sam bio uvjeren da ima hahaha
Mozda kao i atena? Zbog povijesti o arheologije

khm, ma to je vise haiku-poruka propuh drustvu u rimu pri osloncu na predstavljeni roman: sad imas podzemnu zeljeznicu, sad nemas. pjesnik razumije. ili da parafraziram aralicu: sta se desi kad propuh drustvo ostane ispod krova koji lebdi u zraku, sa ili bez 789 predstavnistava raznih ili malog babilona, ali ok.

[Veronika S.]

Rim ima tri linije podzemne željeznice (A, B, C).
Mislila sam da se na ovom forumu raspravlja o knjigama i načinu pisanja, ne o povijesti i zemljopisu. Granice se pomjeraju (vidi roman "Granice na vjetru") , a knjige povijesti se pišu kako kome odgovara. Tesla je trebao biti samo primjer za jedan fenomen koji je danas uzeo maha.

[Meho Krljic]

Ovo me sad dobro podseti da sam konačno primio platu i da je red da odem do Bobana da kupim knjigu 

[Boban]

Ako tvoje knjige podstiču ljude da se raspravljaju oko naoko manje važnih stvari, onda tu nešto nije kako treba... ili tih tebi manje važnih stvari ima previše ili pak onih o kojima si htela pisati ima premalo. U dugačkim delima, dok staviš svoje protagoniste u društveno-istorijski okvir već nas odvučeš na krivu stranu, a literarni uzleti padnu u drugi plan.

[scallop]

Meni smeta što Veronika pokušava da nešto objasni Bobanu koji se apsolutno ne razume u fantastiku, ne čita, a bogami ni ne piše ništa što bi privuklo pažnju.

[saturnica]

Ako tvoje knjige podstiču ljude da se raspravljaju oko naoko manje važnih stvari, onda tu nešto nije kako treba...

o kojim ljudima je tu točno riječ? o zosku koji knjigu nije ni pročitao? 

[Boban]

zosko je irelevantan... evo, mene, npr... veronikini dugački radovi imaju previše utvrđivanja datog stanja a premalo konkretnog događanja... što joj je delo duže taj omer je nepovoljniji.

[džin tonik]

@saturnica: erhm, na pucajte na pijanistu! ja cu knjigu procitati, iz tog interesa i krenuh u vaganje potencijalne vrijednosti. sad, je li djelo na prvu potaklo raspravu o tesli, mikelandjelu, pa je, uzima li meho reda radi, uzima, mislim, to nema veze sa mnom.

[Kimura]

Mislila sam da se na ovom forumu raspravlja o knjigama i načinu pisanja

Tako bi trebalo da bude. Ustvari, ja bih volela da tako bude, ali i ovde, eto, važi isto što i svuda: kad postoji neslaganje na idejnom nivou, sve ostaje u senci tog neslaganja.


Ima čitalaca koji će - ne u jednom dužem postu na forumu, nego u obimnom romanu - videti samo jednu reč ili rečenicu koja ih uzbuđuje i zadržaće se, naravno, na toj reči ili rečenici. Samo ona će im privući pažnju i samo će o njoj raspravljati, tako da je, sa njihovog stanovišta, obimna knjiga uzalud pisana.


Ovo u krajnjoj liniji vodi ka ''fenomenu Niče'' - autor može biti i svim srcem i svakom mišlju protivan određenoj ideologiji a da to ne spreči čitaoce fiksirane na jednu reč ili rečenicu da kod njega pronađu podršku upravo za tu ideologiju.

[Kimura]

zosko je irelevantan... evo, mene, npr... veronikini dugački radovi imaju previše utvrđivanja datog stanja a premalo konkretnog događanja... što joj je delo duže taj omer je nepovoljniji.

Meni Veronikini dugački radovi nisu dosadni... To je ipak stvar ukusa, interesovanja. Ja ne marim za tzv. akcione scene. Opisi borbi, pogotovo od strane nekoga ko mač nije uzeo u ruku niti omirisao barut, prilično su mi nezanimljivi - sami po sebi. Ali, ukoliko se skladno slivaju u idejnu, psihološku i ostale ravni književnog dela, sa zadovoljstvom ću ih čitati. (I sa mnogo tolerancije. Zatvoriću jedno, pa i oba oka, za sitnije materijalne greške.)

[scallop]

Dajte, recite mi ko je od vas pročitao Veronikin roman?

[scallop]

Tja. Mislio sam da postavim ovo pitanje, a stoji već tri meseca.

[Black swan]

Ja ne citam
Samo preprodajem

[Mica Milovanovic]

Dajte, recite mi ko je od vas pročitao Veronikin roman?

I ovo pitanje stoji već tri meseca, a ja nikako da odgovorim na njega.
Ja sam pročitao Veronikin roman još davno, ali me je čitanje ovog romana vratilo na neke Veronikina ranija ostvarenja da vidim da li sada, posle trideset i više godina još uvek u njima vidim ono što sam video tada.
Odgovor je više nego potvrdan.
Naravno, Veronika danas nije Veronika od pre trideset i više godina, kao što ni svet danas nije više svet od pre trideset i više godina. Povremeno, dok sam čitao njena novija dela u UBIQ-u, ta "stara" Veronika se promaljala, tako da sam posle "starih" priča iz Tamnog vilajeta krenuo na zbirku Vrt pramčanih figura (neke priče koje su promakle), pa na Bijeli vlak na nebu moga grada (mada sam dosta toga ranije već bio pročitao po hrvatskoj periodici). Trajalo je. Nakupilo se toga...
Boban je u donekle u pravu. Veronikina proza je gusta i meni definitivno više prijaju njene priče i novele nego, na primer roman Granice na vjetru sa kojim sam se mnogo mučio i nekako se nisam u potpunosti našao.
Kod ovog novog romana, taj problem nisam imao, jer ovo su, u suštini, tri novele. Novele koje mogu i zasebno da funkcionišu. Pri ovome nipošto ne želim da kažem da ovo ne smatram romanom, jer definitivno postoji razlog zbog čega su one povezane. Ali onaj problem gustoće teksta ovde gotovo da ne postoji.
Meni je pomalo besmisleno analizirati ovaj roman, jer on ne traži analizu već ga treba čitati. Čitati i uživati u Veronikinom stilu, u ljudskosti i nadi koju ovaj roman pruža, nipošto ne bežeći od realnosti i ne skrivajući sva zla koje nas okružuju. Fanastika u ovom romanu nije eskapizam, fantastika je nada, ma kako to kontradiktorno zvučalo. Veliki majstor pisane reči i veliki čovek treba neko da bude da iznese jedno ovakvo delo, a Veronika u tome u potpunosti uspeva.
Da se ja pitam, pogovor pisca je suvišan...

[Boban]

ah, ljubitelj Veronike Santo... Nevolja sa Granicama na vjetru je njen način pisanja bez scenosleda i jasnog koncepta, nego se ide na osećaj. To odlično funkcioniše u kraćim selima, ali u dužim se pogubi, već smo se sa ovim efektom kod nje sreli u "Dubokim vodama". Analogija može da se izvuče iz slikarstva. Najveći majstori su pravili jasne skice i do detalja razrađene prizore (Leonarfdova tajna večera sa sumanutim proporcijama i razmerama likova, te Isusom smeštenim u apsolutnu sredinu crteža); OK, može se raditi kao Pikaso, Gerniku je slikao tako što je slagao sve užase koji mu padaju na pamet, ali onda delo pleni detaljnošću i utiskom koji ostavlja, ne savršenošću forme i strukture. No, Pikaso je pre svoje kubističke faze uradio bar pet hiljada savršeno realnih portreta i mrtvih priroda.
Osmišljenost je zaista neophodna za pisanje dužih dela mada neki literarni Pikaso verovatno može i bez toga.
Veronika odbija savete i preporuke u fazi pisanja, insistira na svojim rešenjima koja su ponekad plod usputne slučajnosti i nisu najbolja, jednostavno, ona smatra da je spontanost najbolje rešenje, dakle, čist radmilizam na delu.

[Black swan]

čini mi se da mi Santo stilom ne leži
iz siriusa ili ubiqa je znam

[Boban]

čini mi se da mi Santo stilom ne leži
iz siriusa ili ubiqa je znam

Ne leži ti, mogu ovako na neviđeno da ti kažem.
Mića je oduvek preferirao emotivne priče ni o čemu sa razvodnjenom radnjom i nejasnim obrisima događanja (hm, da li je pametno da pišem ovakve stvari o čoveku kome za koji dan stiže moj novi roman na vivisekciju?)

[Mica Milovanovic]

ah, ljubitelj Veronike Santo...

Oduvek bio....

[angel011]

Meni je pomalo besmisleno analizirati ovaj roman, jer on ne traži analizu već ga treba čitati. Čitati i uživati u Veronikinom stilu, u ljudskosti i nadi koju ovaj roman pruža, nipošto ne bežeći od realnosti i ne skrivajući sva zla koje nas okružuju. Fanastika u ovom romanu nije eskapizam, fantastika je nada, ma kako to kontradiktorno zvučalo. Veliki majstor pisane reči i veliki čovek treba neko da bude da iznese jedno ovakvo delo, a Veronika u tome u potpunosti uspeva.

Moj utisak je sličan, roman mi je bio meditativan (na neki način), i to je jako fino izvedeno. Nema mnogo konkretne akcije u smislu žestine, ali akcije zapravo i te kako ima, i nade (što je super), i ljudi koji nisu nikakvi heroji, nesigurni su, pomalo izgubljeni, ali se na svoj način trude da čine dobro.

[Veronika S.]

Vidjela sam tek nedavno nove komentare, hvala kako na pohvalama, tako i na kritikama. Pišem već dugi niz godina i navikla sma uzimati u obzir ono   što kažu  čitaoci.  I zato bih htjela znati je li se Bobanov komentar da Mića Milovanović oduvijek voli “emotivne priče ni o čemu sa razvodnjenom radnjom i nejasnim obrisima događanja” odnosi na “Granice na vjetru” ili na roman “Jedne noći…” ?  Recimo da sam i radoznala u koji me je to krug književnog pakla smjestio 

[Boban]

Ma takav je Mića bio i sredinom osamdesetih. Priče i autore koje je on predlagao i donosio za Alef i Monolit su uglavnom u tom fazonu. Više je to kritika na Mićin račun nego na tvoj. Ti si takva kakava si i ne treba te menjati. A da si ti bolja u kratkim nego dugačkim delima nema dileme i kada kažem dužim mislim na celine (kao što je novela "Duboke vode" gde si prvi put prezentovala tu razvodnjenost zbog dužine) a ne na mozaik-romane.