Author Topic: Martinov izveštaj  (Read 425 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

usputni_boem

  • 2
  • Posts: 307
Martinov izveštaj
« on: 14-12-2019, 19:55:11 »
Malo lagane zabave iz mog "pera"...
---

Martinov izveštaj

Martin radi u prodavnici. U pitanju je prodavnica pića – vina, zapravo. Martin se nimalo ne razume u vino; štaviše, to ga uopšte ne zanima. On, na kraju krajeva, mrzi vino iz dna duše! I radije bi pio urin stratosaurskog bika sa planete XXZel nego što bi i primirisao to ljudsko govno!

„Daćeš mi Sangriu od kupine.“

Glupa kučka naređuje Martinu šta da radi. Martin, poslušni mali rob, mora da ispuni njeno naređenje. A kako bi voleo da upotrebi tehniku „pad malog vrapca“, kakva se uči na Akademiji Selzor, koju vodi kodno ime Milivoje, orden viteza prvog reda, danas general jedinica za istrebljenje ljudske rase.

„Sangria od kupine ne postoji“, kaže Martin- „mogu vam ponuditi ovu divnu bocu Šarlo Menrea iz 1982. godine? Mada, ona najbolje ide leti.“

Gospođa je zastala. „A el’ imaš Kupinovo?“

Ovoj ženi se nije dopadao Martin, mogao je to da vidi. Osećala je izvesnu nelagodu, kao da intuitivno oseća suštinu koju fabrička koža nije mogla da sakrije. Odeljenje za prostetiku je prošle godine dobilo 25 novih radnih mesta, dobili su i onu mašinu za uverljivije uši...

Martin je živeo već 30 ljudskih godina i mogao je da kaže da odeljenje za simulaciju ljudskosti i neurobiološke emisije mora još da se potrudi.

---

Martin, inače usvojen kada je bio mali, dolazi kući gde živi sa sestrom i sa njenim mužem. Kristina i Branko, to su srca dva, lalalala! Bravo za njih, jebeni Zemljani.

„’Ej, ’de si ti bio? Nema te celo veče.“

„Bio sam na poslu, draga moja sestro. Bilo je sjajno i prodao sam čak tri vina!“

Sestra ga je pogledala.

„Opet je nešto čeprkao po podrumu. Video sam ga kad je izlazio.“

Branko je gledao utakmicu. Igrala je Roma protiv Udinezea. Branku je veoma bilo stalo da Roma pobedi. To je bio njegov tim.

„Ja jesam svratio do podruma ove večeri, to jeste tačno dragi moj Branko, međutim, to sam učinio samo kako bih pokupio nove boce vina koje sam potom odneo na posao! Kako bih prodao još vina dragi moj Branko!“

„Aj ćuti!“

Branko je na ivici da dobije smrtonosni udarac „skok tigrastog zmaja“, ali on to nije znao. Misija je bitnija od ličnih hireva. Samo još nedelju dana. Samo još nedelju dana.

„Sedi da jedeš. Spremila sam lazanje, ti to voliš.“

Martin nije voleo lazanje. On zapravo nije voleo ni da jede. To je bio zadatak, deo posla koji je prihvatio. Heroj naroda. Dobro, on i kodno ime Aurelio. Oni koji su sprečili apokalipsu. Čitavog univerzuma, ni manje ni više.

„Hvala Kristina, nije trebalo!“ Zaista.

„Koristila sam gaudu umesto mocarele. Mislim da je mnogo bolje ispalo.“

Hrana se efikasno slivala niz Martinovo grlo. Dobro podmazana mašina – zubi, jezik i grlo. Uz taman dovoljno lučenja pljuvačke to je brzo proticalo.

„Da, da, stvarno je odlično ispalo. Moraš ovo češće da kuvaš!“, ljubazan je bio Martin.

Branko je seo za sto i poslužio se i on lazanjama. I on je bio čovek.

„Šta ti stalno radiš po tom podrumu? Je l’ su ti tamo igračke? Ili možda se oblačiš u ženu kad misliš da niko ne gleda. Ali ja gledam, Martine, ja vidim sveeeee!!“

Branko je svoju duhovitu zamisao izveo kako treba, bez greške. Kristina ga je gurnula ljutito.

„Eh moj brate. Ti možda misliš da vidiš sve, ali zapravo ne vidiš ono što ti je ispred oka! Ti si slep da sleplji ne možeš biti. O da! Ali progledaćeš uskoro!“

„Šta trabunja ovaj? E SI PIO LEKOVE MARTINE?“

„Popio je lekove, pusti ga!“

„Izvini, brate. To nije bilo najlepše od mene. Popio sam lekove i oni savršeno deluju.“

„Kako god. Nebitan si trenutno. Imam sutra tri suđenja, i moram da se spremam do kasno u noć. Radi šta ’oćeš u podrumu, zabole me!“

U podrumu... šta je trebalo da se desi u podrumu? Ništa. Sve što je trebalo da se desi u podrumu već se desilo u podrumu. Podrumu je ponestalo stvari za dešavanje. Sem jedne.

„Ahm, ja moram da idem! Voleo bih da prodam još vina večeras! Kako to meni prija!“

Kristina i Branko su se pogledali.

---

Martin je neprimetno užurbanim hodom izašao iz sobe, a potom je pohitao ka podrumu. Spustio se podjednako nečujno, ali hitro niz drvene stepenice. Bio je u podrumu. I da, tu u mračnom uglu, vidljiv samo kad gromovi napolju zasevaju, kao u nekom hororu, bio je njegov vremenski pokretač.

Narativ horora tabao je stazu u Martinovoj glavi već neko vreme. Nadolazeće uništenje njegove rase. Ali, ako se Zemljani osujete ovde, na njihovom tlu, u samom povoju zle operacije...!

Zgrabio je pokretač na kom je bila nalepljena oznaka proizvođača – kodno ime Aurelio. Zaboravio je te večeri da ga pokupi. Bio je veoma srećan zbog vesti koje je dobio od kodno ime Murat. Još samo nedelju dana.

---

Posle tri dana Martin je otišao odmah ujutru u podrum, sve pazeći da ga zlotvor kome smrdi iz usta, jebeni kreten Branko ne vidi. Nije ga video.

Došao je do istog, sada svetlog ugla i izvadio je vremenski pokretač. Pritisnuo je prekidač. Vreme je proteklo 50 godina kroz budućnost. Sad se nalazio na mestu koje faktički ne postoji. Negde između.

Auštni umrataju sa našecima. Viske šuč nara. Karamontola pre kipa vodovic na naše. E te kako piva a da se naša---DA LI ME----lakalavuka natanaka. Ges ke koo---ČUJEŠ ME SADA. ZNAM DA ME ČUJEŠ. SLU---emreka dalaka ti bila. Kenovoke sada man---DOBRO. TU SMO--- PRIVIKAVANJE JE OBAVLJENO.

Dobro jutro kodno ime Murat.

DOBRO JUTRO KODNO IME MARTIN. PRIJAVI NAPREDAK SVOJE MISIJE.

Bomba je postavljena. Aurelio je nadmašio sebe. Sva ona gamad će uskoro da umre.

DOBRO. TO SU DOBRE VESTI. SVE SE ODVIJA PO PLANU?

Tako je, kodno ime Murat.

DELUJEŠ NAM ODLUČNO. VERAN CILJU. VERAN MISJI.

Živim i umreću za misiju, kodno ime Murat.

TAKO I TREBA DA BUDE.

Eskenzo mataka ekana vin ekana vin ekana vin eka-Martin se vratio u ljudsku godinu 2019. Pomalo mu se vrtelo u glavi.

---

Potom, penjao se uz stepenice i izlazio je iz podruma. Razmišljao je o neminovnom uništenju ovog legla prljavštine i zla. Nije ni čudo što su onako sjebali univerzum.

„Opet ti u tom podrumu, a?“

Opet Branko.

„Brate, gospodine, ono što ja radim u slobodno vreme, to je moja stvar! I ti nemaš pravo da mene tako nadgledaš, gotovo kao da sam na suđenju!“

„Aha. Skloni se da vidim šta kriješ dole.“

„Ako želiš da vidiš – pogledaj! I videćeš“, reče Martin dok se pomalo ljutito, nadao se da je tu emociju dobro sakrio od neprijatelja, udaljio. Nema tu šta Branko da vidi.

Došao je do ulaza. Krenuo je da se oblači u svoju uobičajenu odeću, jer trebalo je da radi. U tom trenutku prišla je Kristina.

„’De si Martine, ideš na posao?“

„Upravo tako, draga sestro.“

„Aha. Slušaj Martine, ovi lekovi... ne deluju... zar ne? Pa, mogli bi da te vratimo...“

„Vratite me, ali ne odmah! Želim prodavati vino. Makar još pet dana slobode. Molim te, sestro.“

„Okej, to je dobro. Drago mi je što shvataš da je tako najbolje. Možemo sutra da idemo u park. I uveče da gledamo šta hoćeš. Mislim, još ćemo“, tu je malo počela da suzi, „još ćemo da se viđamo. Čak i kad odeš...“

---

Martin je čekao da neko dođe da kupi vino. Razmišljao je kako uskoro neće da vidi nijednog Zemljanina. To je, doduše, značilo da neće da vidi ni sebe. Nema bekstva sa Zemlje kad naprava eksplodira. Martin je voleo sebe, ali nisu ni svi Zemljani bili loši. Samo većina, banda retardiranih zveri jedva drženih na lancima! Smrad laži, zavisti i sujete! Slabost i strah, bol i patnja. Bol i patnja za sve Zemljane! Bol i patnja!!!

„Dobar dan. Jedno kupinovo od borovnice, molim vas.“

„Odmah stiže, gospođo!“

---

Prošlo je još četiri dana, sada je 23:30 časova. Kad sat otkuca ponoć, Martin će aktivirati bombu! Preslatku napravu nužnog i korisnog uništenja! Nakon detonacije biće obožavan kao car, kao zvezde Sanaraxa u najluđim danima! 30 ljudskih godina. Vredelo je.

Nešto je šušnulo! Ah, to nije ništa. Minuti prolaze u tenziji. Sada je 23:45, a čas euforičnog zadovoljstva uskoro će uslediti! Vrisci umirućih Zemljanina, oh, kako to prija! Ali, i Kristina je imala udeo u ovoj misiji. Služila je Martinovom dobrostanju. Pamtiće je kao jednog od heroja. Slava joj!

Vreme je za akciju. Martin vadi dasku sa poda, i naprava je tu. Sredstvo dalekometne komunikacije sa bombom koja je sakrivena tamo gde niko ne može da je nađe. Dovoljno je da pritisne prekidač. Vreme je.

„E, znao sam da ti ovde stalno dolaziš!“

Martin se brzo okrenuo.

„Brate, Branko.“

„’Ej Kristina, vidiš da je tu! Što si se, bre, ti tu šćućurio?“

Branko se spušta, a iza njega pojavljuje se Kristina.

„Martine?“, kaže zbunjeno.

Martin ih je samo pogledao.

„Zbogom.“

...

Martin je pritisnuo prekidač, ali umesto da ova priča dobije srećan kraj, nije se desilo ništa. Zgrčene oči počeo je polako da otvara. Pritisnuo je još jednom. I još jednom. Ništa.

„Ima neku napravu... neki prekidač...“

„Martine, šta je to?“

„Ništa, draga sestro. To je bilo tu. Video sam, i bilo mi je čudno. Zaista ne znam o čemu je reč.“

„Dobro Martine. ’Ajde na spavanje. Sutra... moramo rano da ustanemo.“

„Da. Pa, ja moram da izađem trenutno. Moram da prodam još malo vina! Svega jednu bocu sam danas prodao.“

„Ma ’de ćeš sad da prodaješ vino, šta ti pričaš?!“, ubacio se Branko, „Zatvaramo u 8, tako je bilo vazdan.“

„Da, u pravu si. Zapravo, moram da kupim kokice. Jedu mi se kokice veoma!“

„Ovaj prs’o skroz.“

„Martine, ’ajde u krevet, molim te...“

„Ne! Sklonite se!“

Martin je u tom trenutku pokušao da odjuri uz stepenice, međutim, Branko mu je preprečio put. Galop besnog vepra! Ogromnom silinom Martin se zaleteo, kao što su ga učili na akademiji Selzor. Branko se izmakao i Martin je udario u drvo stepenica sa strane. Oh ne!

„Dobro, dobro! Ajmo polako!“, podigao je Branko Martina. Martin se otimao, ali galop besnog vepra učinio je svoje. Ipak, uprkos nemoći zemaljskog krkhog tela, u njemu je i dalje bilo snage volje njegovih svemirskih zemalja. Pokušao je da odgurne Branka.

„Ma, pusti me gospodine, ja moram nešto učiniti! Ja moram prodavati vino! Ja moram kupiti kokice! Pusti me čoveče!“

„’EJ BRE, SMIRI SE!!! Kristina, donesi špric!“

Kristina je odjurila u veoma usplahirenom stanju. Morala je sada da bude jaka.

„I NAPUNI GA, ČUJEŠ!“

„Pustite me gospodine, kao boga vas molim! Ovo je sve za dobrobit postojanja, zar ne vidite, kako ne vidite, da jednom kad nema vas poganih jebenih isprdaka majke prirode koji jebeno trujete SVE OKO SEBE DA SE NOSITE I SAKRIJETE U NEKU RUPU I DA SAMO UMRETE VEČNO---“

U tom trenutku je Martin počeo da posustaje. Nepoznate slike su se smenjivale, svaka u dužini od nekoliko ljudskih sekundi. Sećao ih se, a onda nije. Špric je objekat koji budi lepe emocije. Uvek donosi sreću.

Vratio se u realnost. Kristina je u međuvremenu izvadila špric iz njegovog ramena. Opet u svetovima uma. Opet u stvarnosti. I onda poduža praznina.

---

Sutradan se Martin probudio u bolnici. Bio je omamljen. Greška u mehanizmu veštačkog krvotoka. Tokom godina krv je postajala sve uverljivije boje i dobijala je sve prirodnija fizička svojstva, ali nikako da srede toleranciju na ove mučne „lekove“! Nema veze. Misija i dalje stoji, i mora biti izvršena.

Martin je ustao iz svog kreveta, zateturao se i pao. Dok su ga dve sestre i jedan lekar podizali, razmišljao je o misiji. Razmišljao je o sudbini života u univerzumu.

Misija mora biti ispunjena...

---

I tako, nakon bdenja nad ovim izveštajem koji nam je agent Martin nedugo zatim dostavio, iz ljudske bolnice u kojoj je još utočen, zaključujemo da moramo probati još jednom! Nađite Aurelija, treba nam vremenski prekidač po svaku cenu!

Trebaju nam heroji. Neko ko će nastaviti tamo gde je Martin stao, neko ko će popraviti bombu. Jer život kakvim ga znamo, svi mi, biće izbrisan. Moramo da zaustavimo odvratne mase mesa i proliva koje nameravaju da se kote dok jednog dana, eto tek tako, jer im se može, ne unište sve oko sebe!

Živim u nadi.

S poštovanjem,

kodno ime Martel


Izveštaj sačinio kodno ime Martel, pukovnik prve klase, prema kazivanju agenta kodno ime Martin, orden viteza trećeg reda.