na čemu li sam bio dok sam ovo pisao?
Baš sam pre neki dan započeo svoj novi roman, čist horor, pisan kako bi ga Lavkraft mogao napisati da mu je takva ideja pala na pamet i da je bio dovoljno pismen.
Evo tog početka, da ne mislite da lažem: "Kako opisati događaj za koji si siguran da nisi dobro video ili da nisi tačno zapamtio ili najverovatnije nisi ni bio u stanju da u potpunosti razumeš? Kako opisati zbrku iz davne prošlosti koja je svojom nedokučivošću ostala da titra van granica poimanja ujedno raspirujući maštu da se dodatno i neprekidno grči u pokušaju da poveže privid viđenog sa zdravim razumom. Vrlo sam sklon da zaključim kako osmogodišnji dečak nije imao ni znanja ni mogućnosti da pravilno shvati ono čemu je prisustvovao i da je taj događaj, najverovatnije nimalo čudan ili onostran, ali uprkos svemu, zdravom razumu naučničkih poznih godina ili možda upravo zbog njih, zagonetka svrdla poput svraba ispod gipsa na slomljenoj nozi i ne može se ničim odagnati. Da dete nije u stanju da dobro poveže stvari imam jasan svoj primer, doduše iz vremena kada sam imao svega pet godina, ali taj izolovani slučaj, potpuno me uverava da su dečija mašta i umišljaji kada se suoče sa potpuno nepoznatim stvarima polje bez granica sa svakojakim ishodima. Imao sam pet godina kada su nam u poseti bili nekakvi poznanici mog oca koji su imali devojčicu malo stariju od mene, sada znam da je u pitanju dosadno, razmaženo, hiperaktivno stvorenje koje ništa nije moglo zadržati na jednom mestu. Tada mi je bila čak zanimljiva, kao skakutavi kućni ljubimac koga je nemoguće kontrolisati ali vrlo zabavno gledati neko vreme. Navela me je da je pratim, da ona meni pokaže moje dvorište i skrivene kutke bašte u kojima se obrela prvi put u životu i u tom vitlanju zatekli smo se u nekom prostoru između šupe i kokošinjca kada je ona stala i pogledala me na meni potpuno nerazumljiv način......."
