Author Topic: "Pre vremena čuda" prir. Vule Žurić (Laguna, 2020)  (Read 507 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.898
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Da je žanrovska literatura zapravo pobedila pokazuje zbirka PRE VREMENA ČUDA koju je za Lagunu priredio Vule Žurić, sticajem okolnosti tokom pandemije Covid-19.


Većina priča u ovoj zbirci na neki način inspirisana je romanom BESNILO koji je svakako Pekićev namenski pisan bestseler, usput i sjajan roman koji uspeva da zagazi u visoku književnosti, no svakako da nije ključno delo u njegovom opusu. Isto važi i za ATLANTIDU koja je zastupljena u jednoj priči kao inspiracija, i ponovo je ne možemo smatrati najznačajnijim Pekićevim delom.


Pre nego što se ipak zaokruži utisak o prepoznavanju njegovog žanrovskog opusa, može se napraviti i konstatacija druge vrste - erudicija pisaca je može biti otprilike stala na BESNILU. Zato su mi moram priznati u ovoj zbirci bile zanimljivije neke druge priče od onih inspirisanih BESNILOM, u najmanju ruku jer su delovalo kao da su pisci pročitali još nešto od Pekića, i to im se dopalo.


Filip David je napisao uvod koji je zapravo dokumentarna proza, uspomena na posete Pekiću u Londonu, u kojima BESNILO igra takođe veliku ulogu, pre svega kao zamašan logistički poduhvat i neostvareni prodor Pekića na američko tržište. Pa ipak i kod Davida u zaključku u kom se iznose Pekićeve žanrovske preference možemo govoriti o tome da je izvukao temu koja deluje najzanimljivija mlađim čitaocima kojima su imena poput Arsenja Njegovana potpuno nepoznata i ne znače im ništa.


Segment u kom se pisci bave Pekićevim delom mimo BESNILA otvara Ljubica Arsić jednom tipičnom srpskom pričom o susretu dve značajne ličnosti koje su se mogle sresti ali nisu, ali nas zanima šta bi bilo da jesu. Na Opštem mestu se susreću Borhes i Pekić i pričaju naravno o suštinskim temama, o čemu drugom, dok unutrašnji život pripovedača, našeg slavnog pisca prepričava biografske detalje. Sve u svemu, priča TAŠTINA NAD TAŠTINAMA je nešto što već po toj jednoj rečenici opisa o susretu Pekića i Borhesa ide očekivanim putem, u dosta mlakoj i nenadahnutoj egzekuciji.


Miloš K. Ilić u priči ČIKARA piše svoju priču ubacujući imena i motive iz proze Borislava Pekića više kao nekakve easter eggove. Priča je izložena u dva paralelna toka, stil je sveden i jasno je kuda sve to vodi. Ilićevi aduti su autonomija u odnosu na Pekićeve izvornike i zaokruženost, i to je otprilike sve.


Jovica Aćin u priči IMA LI KOGA piše o sebi i svom zamišljenom susretu i saradnji sa Borislavom Pekićem na priči o Makijaveliju. Pretenciozna tema je tu, samo nema Borhesa da im se pridruži. Ovde je Pekić više prisutan kao ličnost nego kao književni uticaj u užem smislu. Štaviše, kad se Pekić zapljune u uvodu, Aćin ga i zanemaruje i kreće jedna skribomanija o Makijeveliju koju sam moram priznati na kraju čitao dijagonalno pa ako se ponovo i pojavio ja to nisam zapazio. U svakom slučaju, ne znam u kakvoj bi knjizi ovo moglo da izađe, za zbirku inspirisanu Pekićem nije.


PRE VREMENA ČUDA Mihajla Pantića je inspirisano Pekićevim VREMENOM ČUDA i dešava se na obodima njegovog dela, uporedo sa događajima koje je ispisao veliki pisac, ukrštajući se sa njima. Pantić pravi svog ROSENCRANTZA I GUILDENSTERNA. Vidna je razlika u klasi koja je na strani Pantića, ne samo u pogledu toga kako vlada jezikom već i na koji način malo rekonstruiše a malo i parodira kroz citat Pekićev izvornik.


Dejan Stojiljković - i to je prijatno iznenađenje - u svojoj priči ne referiše na BESNILO već na PISMA IZ TUĐINE. Ovog puta Pekić susreće Nišliju koji ga je inspirisao za lik Živorada iz čije je mentalitetske matrice pisao deo svojih tekstova za radio emisije na BBCu. Pre nego što smo došli u današnje stanje da se kod nas emituje BBC na moronskom, postojao je BBC za Jugoslaviju, BBC na srpskom i na njemu su radili i takvi ljudi kao što je Pekić. Dejan Stojiljković je spona ta da dva vremena, fasciniran danim BBCja za SFRJ ali i i u komunikaciji sa čitaocima BBCa na moronskom. U toj komunikaciji, Stojiljković se vodi formom toliko već korišćenom u ovoj zbirci kada Pekić postaje junak priče i sreće drugog pisca, pisca same priče u kojoj je junak ili svog junaka. Ovde se Stojiljković opredeljuje za ovo treće, i primarno piše o Nišu, o običnom čoveku sa dna kace, kači se malo za svoju fascinaciju Tony Wilsonom i Factoryjem, i sve to sklapa u jednu pristojnu celinu.


Živoradom i Mr Jonesom, junacima iz Pekićevih tekstova za BBC bavi se i Vesna Gldsvorti u svojoj priči SLIKE NAŠIH OČEVA: PISMA IZ TUĐINE. Ovde se praktično uspostavlja ŽIKINA DINASTIJA i Žikina kćer ulazi u prepisku sa Jonesovim sinom. Pekić se u likovima Živorada i Jonesa bavio stereotipima, interesovala ga je ta različitost u kulturama iz koje je onda izvlačio principijelne zaključne o pojavama - a ovde imam prepisku, veoma skromnu, dva pisma. I likovi Živoradove kćerke i Jonesovog sina se nimalo ne razlikuju. Sećaju se fikcionalnih biografija svojih očeva (bitno su drugačije od onoga kako je Živoradovu zamislio Stojiljković) i to je manje-više to. Time ni na koji način ne doprinose. Ovo jeste inspirisano Pekićevim prepiskama i radom na BBCu, ali samo je priča Jovice Aćina u ovoj zbirci besmisleniji dodatak od ove.


Muhafrem Bazdulj vešto, ali šuplje, pravi priču koja po stilu podseća na novinsku reportažu o susretu sa Podgoričanima u Pekićevom rodnom gradu. Ali, Bazdulj je ipak dovoljno iskusan barem kao kolumnista da ta priča, ima glavu i rep i neku kakvu-takvu poentu, koliko god novinska bila u svojoj stilskoj postavci.


2020 je kratka, blago apsurdna priča Vuleta Žurića koja ga ne zatiče u onoj inspiraciji koju je imao kada je pisao o Ćopiću. Žurić je najbolji onda kada želi nešto da kaže pored onoga što želi da ispriča. Reklo bi se da u ovoj priči koja ima kopču prema familiji Njegovan nije imao puno toga da kaže.


Kad je o BESNILU reč, ono je kako rekosmo osnovna tema ove zbirke.


Pekićev pokušaj da napiše bestseler za svetsko tržište koji nije uspeo postao je izgleda temeljni tekst za generaciju pisaca koje skupio Žurić. Izgleda da je kanonski Pekić predosadan za naše savremene pisce, ili da oni nemaju strpljenja za njega, pa onda svode na lokalnu verziju Kinga.


Elem, BESNILO 2.0 Đorđa Bajića je upravo to, jedna ripper-priča, o profesoru književnosti koji piše predgovor izdanju BESNILA kome se onda desi opšta apokalipsa koja je veoma slična događajima iz romana. To je jedna klasična pulp postavka, kao uostalom i sama zaraza kod Pekića, dobro oprobana formula koju Bajić dosledno realizuje od početka do kraja. Dok sam čitao imao sam određena očekivanja koja su izneverena, i drago mi je zbog toga jer iz ove vizure mislim da bi taj smer razvoja izneverio možda i samog Pekića.


BESNILO 2.0 bi moglo naići na kontroverze u post-kovid svetu jer je tokom pandemije kod nas, Pekićev roman dobio maltene mistična svojstva i služio je kao objašnjenje šta su život, čovek, priroda i društvo. A kod Bajića te pretenzije nema, a nisam siguran ni koliko je bilo kod Pekića a koliko je to bio samo već rutinirani rukopis velikog pisca koji voli da produbi čak i žarovski trop.


PEKIĆ I LOHMANA Slobodana Vladušića data je u formi piščeve ispovesti o susretu sa Pekićevom dnevničkom beleškom iz koje se može naslutiti da je veliki pisac imao iskustvom slično onom što je zadesilo Dragog Jeremića u romanu DRAGI U VISOKOM DVORCU. Vladušić formatira svoju priču kao non fiction, u jednom tradicionalnom postmodernom maniru, a sadržaj oblikuje kao naratizovani esej. Fabula se dešava van osnovnog toka priča koji je više esejistički, i vezana je za razmatranje tog događaja iz dnevnika. I ova priča je vezana za BESNILO, kao delo koje faktički jeste nastalo po narudžbi, samo fikcija kaže da naručilac nije bio izdavač već da je imao neke druge namere.


MALI PAS Predraga Ličine, uz jasno referisanje na Pekićeve biografije, govori o susretu malog Zagrepčanina sa Pekićem tokom istraživanja za pisanje romana BESNILO. Sam tok njihovog razgovora nije preterano maštovit, očekivao sam da će dečak odigrati značajniju ulogu u promeni piščeve ideje i da će snažnije uticati na ono što će kasnije biti roman, ali posle osnovnog postavljanja premise, kao da je nestalo ideja, tako da je sam susret više protekao u nekom verbalnom prilagođavanju sagovornika nego u razmeni nekih naročito vrednih sadržaja. U ovoj priči Ličina je neobično sveden za svoje standarde, sklon rekonstrukciji epohe, Londona 1981. kroz- šta drugo - nego sportske rezultate i u tom pogledu ovo je priča sigurnog rukopisa. Međutim, umnogome je vezana za kontekst zbirke, Pekića i teško bi funkcionisala mimo toga.


Igor Marojević, srpski meta-pisac, čovek koji je decenijama kao urednik u Laguni bio zadužen za kanalisanje potreba ovog naroda da se bavi pisanjem i ispoljava u proznoj formi, nastupa sa pričom OPŠTA MESTA U VANREDNOM STANJU. I ova priča polazi iz BESNILA jer se dešava na aerodromu, ali nije fokus na tome da će neko nekoga da ugrize, već obrađuje temu sadizma, izolacije, gubitka ljudskosti na sistemskom nivou, pa i direktno citira KAKO UPOKOJITI VAMPIRA. Isto tako govori o srpskom piscu koji ne u Srbiji već van nje upada u kafkijanski problem sa zakonom, smeši mu se sudski proces, a sve u periodu kada je život na dva mesta trebalo da bude jednostavan i komforan. Ovo je proza ali je po svojoj strukturi maltene dramski postavljena, priča je izvedena uglavnom u govornoj radnji sa vrlo malo proznih zahvata koji mogu izvući čitaoca izvan dramske situacije. U pogledu odnosa prema Marojevićevom opusu inače, u njoj se može jasno prepoznati da je deo iste faze kao i ROMAN I PIJANSTVIMA sa sličnim nivoom ličnog ali u različitoj oblasti. Otud BESNILO može biti identifikacija kao prostor ali teme kojima se priča bavi odnose se na širi okvir Pekićeve biografije i opusa.


Oto Oltvanji u priči NULTI PACIJENT ide sličnom linijom kao Đorđe Bajić. Priča se doduše dešava u svetu u kome postoje i roman, prepoznat kao alternativna istorija i događaj iz romana. Priča se dešava danas a protagonista ne novinar-detektiv koji na aerodromu u Surčinu nalazi kofer u kom se nalazi virus, možda. I on svodi Pekićevu zaostavštinu na pulp i priča se svodi na ripper situaciju, samo nedomišljenu, sa dugim uvodom o karakterima koji nema preteranu svrhu i više bi priličio nekoj dužoj formi.


Konačno, Darko Tuševljaković se inspiriše Pekićevim SFom, ali ne BESNILOM već ATLANTIDOM u priči RTANJSKA SKLOPKA. Tuševljaković briljira u jednom kvintesencijalnom prikazu srpskih deluzija, fascinacija pseudoistorijom i uverenja da fikcija ima dokumentarnu vrednost. U određenom smislu ova priča pomalo parodira i samu Pekićevu pretencioznost koju je umeo da primeni na pulpy zaplete. Možda je razrešenje mogli biti još inventivnije, ali me je pre svega intelektualno zadovoljilo jer je u humorističkom duhu celine. Veliko očekivanje je adekvatno zaokruženo.


Žanrovska proza evidentno deluje kao pobednik. Poznavanje visoke književnosti s druge strane deluje kao gubitnik u ovoj zbirci. Ne zbog toga što deluje da pisci nisu čitali Pekića. Možda jesu silom, barem na studijama. Ali reklo bi se da velikom delu njih njegov rad nije previše značio u svojoj kanonskoj formi.


Stoga, Pekić svakako nije za osnovnošolsku lektiru. Ali onda ni ne može imati omaž naših savremenih pisaca jer posle osnovne škole nemaju nikoga ko ih može naterati da išta pročitaju.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.353
Re: "Pre vremena čuda" prir. Vule Žurić (Laguna, 2020)
« Reply #1 on: 04-08-2020, 09:28:59 »
Ja sad, naravno, imam skoro perverznu želju da ovo pročitam iako je Cripple već napisao osvrt koji ja ne mogu da nadmašim. Ali Vule Žurić mi je drag pa se možda i otisnem.