Perpetuum Immobile - Vladimir Vukadinović (Nova Poetika, 2023)

[Meho Krljic]

Perpetuum Immobile je debitantski roman mladog beogradskog pisca (čačanskih korena) Vladimira Vukadinovića i jedno osvežavajuće vraćanje na ,,stara" podešavanja gde autor pred publiku svoje delo donosi pre svega u štampanoj formi. Dvadesetprvi vek je, a publikovanje priča, poezije, romana i drugih kreativnih dela prvo u digitalnoj formi i prvo na internetu je ne samo opcija već i prirodan put za mnoge mlade autore koji će na ovaj način tesati svoje spisateljske veštine ali i imati priliku da svoje radove odmah predstave drugima i od njih dobiju reakcije i fidbek. Internet je spisateljske radionice učinio pristupačnim svima, kako autorima iz manjih sredina udaljenim od velikih gradova, tako i kreativnim tipovima koje definiše introvertnost, i omogućio mnogo bržu i dinamičniju razmenu između autora, drugih autora i publike, a publikovanje onlajn – upareno sa promovisanjem putem društvenih mreža – je danas više pravilo nego izuzetak za pisce koji počinju svoj ekstrovertni kreativni život.



Naravno, internet jednom rukom daje, a drugom uzima – onako kako se prag ,,objavljivosti" snizio, onako kako je postalo lakše da pisac nađe zainteresovanog čitaoca a čitalac štivo koje ga zanima, onako kako je postalo verovatnije da će to što pišete pročitati neko ko može da vam pruži korisne, učinkovite savete, tako je postao lakše i da se bude blaziran, površno zainteresovan pa i zloban iz puke zabave i mnogi će autori koji tek počinju da se suočavaju sa fenomenom da njihove radove sada čitaju (ili makar tvrde da čitaju) i ljudi sa kojima se ne poznaju lično, odmah iskusiti i najgore verzije tog fenomena. I ovde ne mislimo samo na zlobne trolove kojima je ,,trigerovanje" ljudi što ih ne poznaju forma razbibrige, već i na dobronamerne čitaoce koji će otići predaleko u kompenzovanju zlobe što stiže od pomenutih trolova i pružati često nekritički, bezuslovno podržavajući fidbek koji se, kako to danas već sveopšta automatizacija omogućava, može sastojati i samo od mehaničkih gestova lajkovanja i ubacivanja odgovarajućih emotikona u instagram-reakciju.

Drugim rečima, u bordrijarovskoj ekstazi komunikacije, sa svim kanalima na kojima svi pričamo sve vreme mladi pisac je u zapravo još manjoj mogućnosti da dopre do nekoga ko će mu pomoći da izgradi svoj izraz (ali i svetonazor), do te neke mitske figure urednika kadre, voljne i sa vremenom na raspolaganju da radi sa još uvek neobjavljivanim, ne-dokazanim autorom koji možda ima talenat, možda i GLAS, ali tek treba da postane PISAC.

Otud je osveženje videti nekog kao što je Vukadinović koji je do sada uglavnom objavljivao pesme po zbornicima, i jednu priču, držeći se striktno štampanog formata koji i dalje podrazumeva kakvu-takvu infrastrukturu kojom se PUBLIKOVANJE presudno razlikuje od samizdatskog akcijašenja. I, ne, nemamo ništa protiv samizdata – neke od najlepših uspomena su nam vezane za ovu vrstu publikacije – samo je lepo videti u 2023. godini nečiji prvi roman – pa još žanrovsko, fantastičarsko delo – kako izlazi za ,,pravog" izdavača (Nova poetika) i potpisima urednika i lektora na ovom rukopisu.

Naravno, kako je kod nas sve na korak od pada u ambis i drži se uz pomoć štapa i kanapa na okupu, fer je reći i da je ovaj roman mogao da prođe bar još jednu lekturu i korekturu. Vukadinović je eminentno pismen čovek – na kraju krajeva završio je Filološki fakultet – ali se svakome potkradu i pravopisne i stilske omaške koje je neko trebalo da presretne u letu i obezbedi da finalni rukopis bude, pa, uređeniji. To da Perpetuum Immobile čitaoca uhvati dovoljno snažno da povremene faulove ovog tipa lako izignoriše je, verujemo, svedočanstvo o intenzivnosti teksta, ne samo vizije koju je autor imao – a ovo je njegov prvi objavljeni roman i znate da je on u velikoj meri roman VIZIJE – već vitalnosti teksta, snage sa kojom se on ukopava u misli čitaoca i svojim nervoznim plesanjem na razmeđi farse, političke satire i distopijske fantastike kreira nelagodu, radoznalost i podsticaj na delanje.

U svom pogovoru za roman, Jelena Dilber iz Nove poetike naziva Perpetuum Immobile romanom-alegorijom ali nisam siguran da ovakvo literarno svođenje hvata svu ambiciju koju Vukadinović prikazuje u svom tekstu. Jer, alegorija je tipično nešto drugo što predstavlja nešto prvo – film Aliens kao alegorija za američku percepciju vijetnamskog rata, film Alien kao alegorija za seksualno nasilje i prisilnu trudnoću, film Dawn of the Dead kao alegorija za destruktivni konzumerizam, film Night of the Living Dead kao alegorija za rasistički strah od manjina itd. – i ona ne funkcioniše ako to drugo već sadrži to prvo.



Perpetuum Immobile je otud, na svom prvom nivou pre svega politička satira, ne mnogo, da se razumemo, komički usmerena, više sažetak nelagode, anksioznosti, osećaja zarobljenosti koji su skoro prirodno stanje za nekoga ko je dve trećine svog života proveo u državi intenzivno bombardovanoj populističkim nacionalizmom, stalnim pozivima na jedinstvo i sabornost a koje nekako po pravilu ide paralelno sa umanjenjem ličnih sloboda, što kroz restriktivnije zakone i autoritarnije prakse sistema, što kroz, a ovo je posebno podvučeno u romanu, mobilisanje čitavih društvenih slojeva da traže predstavnike ,,agentura" ili samo otpadnike od predloška nacionalne izvrsnosti kako bi se korpus nacije očistio od neželjenih nečistoća.  Jedna rana scena u romanu prikazuje dvoje studenata – naravno da su u pitanju studenti društvenih nauka, socijalno osvešćeni i politčki angažovani kroz pokret koji se manifestno postavlja kao oponent sve autoritarnijem režimu – kako zbog toga što na javnom skupu ne pevaju nacionalnu himnu bivaju od strane mase identifikovani kao potencijalno problematični i, bez direktnog podsticaja od strane sistema, masa se angažuje na tome da studente privede pameti.

Vukadinovićev roman se dešava na mestu koje jeste Beograd i nije Beograd, jeste Srbija i nije Srbija. Premijer države, Marko Pipak, ljigavi politikantski manipulant prepun narcisoidne samozaljubljenosti i visokoparnih priča o snazi nacije, jeste Vučić i nije Vučić. Ime grada nikada se ne pominje, ime države takođe, a kada se priča o odlasku u inostranstvo da se pobegne od političkog progona, nije nikada imenovano u koju bi se to državu otišlo, ali Vukadinovićev tekst bez ikakve sumnje oslikava jednu paralelnu Srbiju u kojoj su imena drugačija – ni jedan od likova se ne preziva na ,,ić" i umesto toga imaju prezimena poput ,,Inje", ,,Veslo", ,,Mošti", ,,Priskeš", čak i ,,Puškin" – a nacionalna himna se umesto bogu pravde obraća ocu nacije. Vukadinovićeva paralelna stvarnost je sekularizovana ali ni trunku manje patrijarhalna Srbija (tekst himne kaže: ,,Oče nacije, zbog tebe je nas, naroda/ Da je tebe i dok je tebe, biće i nas, biće i poroda"), u kojoj se vojna moć slavi godišnjom ,,Bojnom paradom" (,,od sledeće godine obaveznom za sve") a  stvarna moć u društvu se demonstira silom kojom specijalna policija uklanja opasne disidente i njihove produkte, u kojoj pomenutu himnu na pomenutom skupu izvodi popularna pevačica koju svi zovu Siisa.

Vukadinovićev protagonist, Igor Mošti je student koji svoje dane provodi besciljno pričajući sa istomišljenicima u pokretu nazvanom ,,Revolt" o tome kako obrazovati narod da progleda i učini nešto pre nego što bude prekasno za ovu generaciju, te ispijajući rakije u ugodnom lokalu koji služi kao pojilo za generacije nezadovoljnih studenata. Zamajac radnje romana je smrt njegovog najboljeg prijatelja, ekscentričnog studenta po imenu Klijamet Priskeš, a koju Igor prepozna kao ubistvo od strane režima, što njega i njegovu najbolju drugaricu (or is she!), Selenu Inje gura na stazu bez povratka koja će od amaterske detektivske istrage, preko susreta sa čudacima, otpadnicima i ekscentricima što nezavisno delaju u procepima sve autoritarnijeg sistema, dovesti do punog uključivanja u podzemni revolucionarni pokret.

Vukadinovićev roman, dakle, nije osoben po strukturi i on predstavlja jednu solidno vođenu varijaciju na inicijantsko putovanje mladog revolucionara – uključujući praktično doslovne elemente ,,vision quest" ezoterije – sa filozofskm diskusijama koje se usput vode i spoznajama koje su deo sazrevanja i na ideološkom, ali i na ličnom i emotivnom planu.

Ono što jeste osobeno za Vukadinovića je to njegovo smeštanje svog narativa na varljivu tromeđu fantastike, političke satire i farse. Nominalno, roman se može direktno svrstati u modernu fantastiku gde sa jedne strane postoji jasna dimenzija hi-tech političkog trilera i poslednja četvrtina se bukvalno pretvara u guys*-on-a-mission rolerkouster, a sa druge strane imamo jednu (p)roročicu, jednu boginju, pa kasnije i životinje koje govore. Vukadinovićev tekst zapravo dosta srećno vozi slalom između ,,tvrđe" trilerske pripovesti i fantazmagoričnijeg magijskog realizma i ovde je velika njegova prednost upravo taj debitantski žar sa kojim se tekst formira.
*and gals

Jasnije rečeno: Perpetuum Immobile bi u rukama iskusnijeg žanrovskog autora možda bio sveden na efikasniji i nominalno UZBUDLJIVIJI triler sa strateški raspoređenim elementima ,,onostranog" da se sve začini sa malo magije, ali onda bi to bio tek rotoroman na steroidima. Vukadinovića ne interesuje ,,proizvodnja" žanra i on žanrovski skelet koristi da se dotakne mnogih tangencijalnih elemenata koji nisu presudni za kretanje priče unapred, ali jesu presudni za ukorenjivanje te priče u onome što čitalac poznaje. Tako je jeste-Srbija-nije-Srbija ovog romana upečatljivija i ne pati od artificijelnosti koja je čest pratilac žanrovskih narativa domaćih autora koji svoje zaplete smeštaju u naše okruženje koje deluje bolno neuverljivo.

Vukadinović ovo ne radi, njegovi likovi su vrlo skloni refleksiji, promišljanju, samoispitivanju, nesigurnostima, dilemama, strahovima, kajanjima i nisu puke alatke za kretanje narativa napred. Njegov roman nije napisan ,,efikasno", tako da likovima da utilitarnost i svede ih na dve-tri prepoznatljive karakterne crte, tekst ima smelosti da ide u česte tangente i primišljanja koja ne doprinose razvoju radnje ali koja radnju smeštaju u prepoznatljiviji, opipljiviji svet. Tako je uvođenje lika Jelisavete Kist nakon tri petine romana naprosto nepotreban potez sa strane pripovedanja – ona nema nikakvu presudnu ulogu u kulminaciji radnje i, štaviše nakon opširnog ulaska u njenu ličnu istoriju i sklop ličnosti na početku dvanaestog poglavlja, ona biva ražalovana na pomoćni lik koji vrlo malo toga ,,radi" u finalu – ali je sa strane pružanja čitaocu OSOBE, ljudskog bića čija iskustva razumemo i sa kojim možemo da saosećamo, ona presudno humanizujući element teksta.



A što jeste značajno, pogotovo jer fantastični i satirični elementi romana uvek nose rizik da narativ odvuku u smeru farse gde ni jedan od likova u nama više neće biti u stanju da izazove empatsku reakciju. Vukadinović ovde možda ide i prejako u nekim smerovima, pa je na momente nejasno šta je satira, šta fantastika, šta interna šala, šta kritika a šta samo nedužni humor. To je, možda, i simptom prvog romana, koji je nastajao godinama, bez uredničkog saveta i intervencije, teksta koji je sazrevao paralelno sa svojim autorom, i Perpetuum Immobile je pun ,,oneobičavajućih" elemenata koji nemaju jasnu funkciju u krajnoj formi dela. Uvodno poglavlje romana, osim što postavlja sasvim drugačiji ton u odnosu na ostatak pripovesti, nikada više ni u jednoj refleksiji ne pojavljuje se kao jasan, kamoli neophodan deo integralnog teksta i primer je segmenta knjige koji autor razume ali čitalac o njemu može samo da divlje spekuliše, bez stvarnog argumenta koji bi ga povezao sa bilo čim drugim u knjizi. ,,Stihogovor", kao poseban način izražavanja u stihovima, a koji deluje kao bitan element sveta u kome se priča događa biva potpuno napušten posle prvog poglavlja. Braća-blizanci koji umeću slovo ,,l" posle svakog usnenog suglasnika na početku reči su ekscentrična dosetka bez pančlajna. Naravno, bizarna imena likova u romanu su posebna priča jer su imena ipak jedan od centralnih delova svake kulture i u dobroj meri sažimaju njenu istoriju, verovanja i vrednosti. Vukadinovićevi likovi nisu deo ni jedne (nama) prepoznatljive kulture i njihova su imena sklapana od u principu nekompatibilnih elemenata – Igorov prijatelj se zove Klijamet Priskeš, ideolog pobune kome se svi dive je Mikloš Veslo, njegov najbliži saradnik* Tomaš Klet – i samo u nekim situacijama deluje kao da su u pitanju satirični zaseci, prevashodno u slučajevima režimskih ljudi kao što je pomenuti premijer Marko Pipak i njegov bliski saradnik koji se, nesuptilno, zove Esteban Zverov.
*i, očigledno, i nešto više, a to više je ispisano maestralno sugestivno i bez nespretnih romantizujućih detalja, nudeći nam jedan od najelegantnijih prikaza odnosa gej-muškaraca u domaćoj fantastici

Čitalac je ovde po pravilu nesiguran sa koliko smeškanja treba da čita ova imena, koliko duboko da ide u njihovoj etimologiji ili koliko treba da se prepušta slobodnom asociranju, a kako su imena jedan od najvažnijih identifikatora u našim životima, ovo dalje posredno ugrožava uverljivost čitavog teksta. Kada se u jednom kasnom momentu u priči pojavi svešteno lice imena sa vrlo velikim balastom, čitalac je u dilemi samo oko toga na kom nivou se pravi provokacija i koji stepen njegove reakcije se očekuje. Ovo, naravno, nema veze sa radnjom romana i bilo koje drugo ime bi funkcionisalo umesto njega.

No, Vukadinovićev tekst je dovoljno zdrav i snažan da sve ove centrifugalne sile ne uspevaju da ga rastrgnu na komade i da njegova centralna pripovest o prvo spoznavanju, zatim osvajanju a onda deljenju slobode sa drugima poentira ubedljivom završnicom. Roman se prema kraju sve sigurnije ovaploćuje u formi distopijskog trilera, uzimajući slobodno elemente Orwellove 1984. ali ih zatim umešno postavljajući u srpsko-balkanski mizanscen šibicarskih manipulanata koji sebe vide kao moćne državnike, nemilosrdne tehnokrate i nepobedive militariste, samo da bi ljudski duh posle svega trijumfovao, prepoznajući slobodu ne u neograničenom izboru već u, prosto – izboru. I odgovornosti za taj izbor. Ćudljivi tekst, često neobična struktura pripovedanja, brojni likovi koji ponekad kao da ne služe ničemu, sve to na kraju nije prepreka da se ova poruka prenese jasno, samouvereno i emotivno uspelo i Vukadinovićev roman je onaj debi koji svako sebi može da poželi: razbarušen, bučan, često preambiciozan, ali do kraja i do koske iskren. Nova poetika ga prodaje na ovom mestu.