Romani "Rezerve" i "Drveno more"

[Berserker]

Na poslednjem sajmu knjiga, na Laguninom standu, uhvatim se da pricam sa prodavcem, posto sam mu prethodno objasnio da vec imam sve dobro sto su izdali, i da ustvari tragam za necim sto nisam video u najavama Lagune i Alnarija. On me je na kraju maltene uzeo za ruku, odveo do jednog bezimenog standa i tutnuo mi u ruke dve knjige. Nigde na njima nije pisalo da se radi o SFu. Korice su bile spartanski uradjene, nista sljokice i sarene slicice. Vrtim one knige po ruci, pisci mi nepoznati, nigde ne pise da je SF, izdavac mi je potpuno nov, Kojot iz Beograda, pa se cisto pitam da li da mu verujem da je ovo naucna fantastika, a ne neki novi Benedinkt, koga mi svi stavljaju pod nos kad zatrazim SF. Ime prevodioca je presudilo: ako je ovo dobro za Gorana Skrobonju, bice dobro i za mene. Uzeh obe knjige: "Rezerve", Majkl Marsal Smit, i "Drveno more", Dzonatan Kerol. Procitao sam ih ubrzo posle toga, jednu za drugom, i prosto neverovatno kako su ostavile slican utisak na mene. Zato ih zajedno i opisujem:

Majkl Marsal Smit: Rezerve
Pocetak "Rezervi" lici na klasican cyberpunk roman, uz dobro opisane scene i odlicno gradjenje atmosfere. Sve je tu: akcija od samog starta bez uvodne price,uz odmotavanje radnje unazad da bismo tek posle 100-ak strana pohvatali konce, glavni junak kao klasican antiheroj, i odlicno pisanje. To ponavljam zato sto me odavno nije neka knjiga tako uvukla u svoj svet: par napomena koje se provlace sve vreme kroz pricu, usputno spominjanje nekih detalja koji ostavljaju vrlo jak utisak na sve likove u prici (i svima njima je jasno o cemu se radi, osim vama), grade onu dobru atmosferu tipa "hocu jos", uz uvlacenje u svet u ocekivanju razresenja pocetnog zapleta, koji dostize vrhunac na oko 2/3 knjige. I onda, kada konacno citalac otkriva sta su Bistre oci, sta je Jaz i sta je esencija straha o kojoj se prica...shvatite da ustvari ni pisac nije bio nacisto sa tim sta je sve to. Odatle pocinje nizbrdica: razjasnjavanje svih pojmova na kojima je pocivala dotadasnja radnja ne donosi nikakvo prosvetljenje, vec pitanja tipa: "Sta, zar je to to? Boze, pa ovoga je mrzelo da smislja objasnjenje, pa je prekopirao Vijetnamski rat i ubacio ga u knjigu". "Bistre oci", koje se cesto spominju u knjizi, i koje na svim tim mestima imaju trenutni i vrlo jasan uticaj na pricu, dobijaju takvo banalno objasnjenje da mi je prosto bila muka od toga. Radnje pocinje da se banalizuje, pretvara se u obicnu akciju nalik na kakav ratni film, okruzenje gubi svoj SF kredibilitet i postaje nesto vrlo prizemno i obicno. Pocetna tema knjige, ljudi "Rezerve", negde se usput gube iz price, nestaju i o niihovoj sudbini ostaje jedna fusnota na kraju knjige, cisto reda radi. S obzirom da je to ipak pocetna tema romana, ovakvo gubljenje uz put poprilicno lose izgleda. Gorka kap koja je prepunila casu je konacno razotkrivanje glavnog negativca, koje je izvedeno u maniru trecerazrednih detektivskih romana. Znate ono: "a ubica je....batler. Da, ubica je ustvari nezakoniti brat sestre od tetke prijatelja glavnog junaka, a tek sada smem da vam kazem da je on u noci ubistva bio u dvoristu, jer, bla, bla, bla...". Pateticno. Ovakvo vadjenje fleka ubacivanjem likova u poslednih pet strana i popunjavanja rupa prilicni mozda Stivenu Kingu, ali u knjizi koja je od pocetka odisala natprosecnim potencijalom, ovo je porazavajuce. Konacni utisak je vrlo polovican: do polovine knjiga je fantasticna, od polovine na dalje razocaravajuca. Ili, jos bolje: zaplet-gladac, ali rasplet-jadac...

Dzonatan Kerol: Drveno more
Evo jednog pisca koji mi je poznat. Mada sam to utvrdio tek kasnije, citajuci bibliografiju na kraju knjige i shvativsi da sam njegov kratki roman "Zemlja smeha" citao u Monolitu 9. "Zemlja smeha" je bila odlicna, sa neocekivanim krajem, dobrim obrtima u prici i kvalitetnim pisanjem. Drveno more ima sve to, ali boluje od iste bolesti kao prethodno opisana knjiga.
Pocetak je dobar. Od starta pocinju da se redjaju misterije, zivot glavnog junaka se komplikuje, neobjasnjive stvari se desavaju i tenzija se radja. Zaplet odlicno izgleda i citaoc polako nazire neku grandioznu shemu u osnovi knjige. Steta sto je pisac tu shemu omasio...jer iznenada ulece u mrtvu petlju. Pocinje da se vraca detaljima koje je vec apsolvirao, da ih objasnjava i razjasnjava, ali to sve izgleda kao razvlacenje, a ne razotkrivanje. Pocinju da se redjaju isforsirana resenja scena, ulecu novi likovi a deus ex machina se nazire u svakom poglavlju (pogotovo fore sa putovanjem kroz vreme, koje su odlicna podloga za resenja koja se izvlace kao kecevi iz rukava). I naravno, sledi neubedljiv kraj koji izgleda vise kao odraz piscevog neznanja o tome kako ovaj roman treba da se zavrsi, nego kao pravi kraj.

Posle dve procitane knjige, ostaje utisak o tome da su ovo potencijalno odlicna dela. Oba pisca su kvlaitetna, knjige su zanatski odlicno napisane, bez omaski u jeziku (verujem da je ovde od velikog znacaja bio i odlican prevod Skrobonje), i obe knjige su imale potencijal da postanu prava remek dela. Zalosno je sto pisci nisu iskoristili ovu priliku, vec su posustali na polovini dela i odatle do kraja romana otaljavali posao. Mogli smo da imamo bisere, a dobili smo jadac na kraju...

Voleo bih da se javi Goran Skrobonja sa svojim utiscima o ovim delima. Kao prevodilac, mozda ih je drugacije i dublje doziveo nego ja posle jednog citanja. Voleo bih da gresim, jer su ove knjige ipak dobrodoslo osvezenje u vreme kad velike izdavacke kuce diktiraju prisustvo ili odsustvo odredjenih pisaca na nasoj sceni i time poprilicno ubijaju pisce iz senke. Dakle, za trud i izbor, odlicna ocena, ali su me knjige na kraju razocarale. Da ponovim: zaplet-gladac, rasplet-jadac.

[Lurd]

Pričali smo već o oba ova romana na ovom forumu, prošaraj malo što kaže vic.

[Tex Murphy]

Zapravo, Goran je autor tih knjiga, ali je koristio pseudonime zbog lakšeg proboja na strano tržište, gdje su i dalje skeptični prema domaćim piscima.

[Ivan Bevc]

a da stvar bude jos zabavnija verovatno je taj prosveceni prodavac ustvari izdavac Rade Gak koji inace radi u Laguni.

pa pa paranoja....

[Berserker]

zalim slucaj, prosaracu po forumu:)
Prodavac je bio klinac, knjige mi je preporucio kao citalac...nema osnova za teoriju zavere, na zalost...

[Dr00d]

Pošto sam na temi za Darvinov radio pomenuo Kojota onda ću i ovo da izvučem iz naftalina i ovde da napišem vezano za ove dve knjige.
Na tolkien.rs našao sam malopre ovo, a kopiraću i ovde:

Kojot - izdavač

http://alef.netfirms.com/edicije/kojot.htm


Namerno sam malo izmenila naslov u predstavljanju ovog izdavača, zato što ovde ne možemo govoriti o kući, jer se iza ovog imena krije jedan čovek. Kojot je nešto što je samo kratko zasijalo na našem izdavačkom nebu, jer se nije priklonilo filozofiji današnjeg izdavaštva – mnogo komercijalne, petparačke literature, a poneki trun umetničkog. Kojot je poznat i po veoma neobičnim predstavljanjima svojih knjiga, po veoma specifičnim blurbovima koji se vezuju za indijanskog Kojota koji je varalica ali i veliki pozitivac.


Mane Kojota:

- Kojot ima samo jednu veliku manu – nije krenuo prvo sa komercijalnim izdanjima. Od pet izdanja, samo se jedno moglo protumačiti kao marketinški podobno, a to je roman „Dok budan sanjam“ Ričarda Metisona, po kojem je snimljen čuveni film sa Robinom Vilijamsom u glavnoj ulozi. Žalosna je činjenica da je srpsko čitalaštvo ovakvo opredeljenje nagradilo svojom inertnošću i svojom nezainteresovanošću, tako da iskreno verujem da Kojota neće više ni biti, na žalost svih poštovalaca lepih izdanja. Naravno, ne mislim da je to zaista mana, ali s obzirom na to da će se ovde uvek bolje prodavati neka druga vrsta knjiga, pitam se, ima li uopšte smisla i reći nešto izdavačima koji su se priklonili izdavanju knjiga po meksičkim serijama (setite se samo Kasandre, Ljovisne i beše, Esmeralde) i od čuvenih magova, proroka i onih što su u vodama takozvane popularne psihologije (ili će biti Benedikt, ili onaj nesrećnik Skot Pek, eventualno, za one bezobraznije Kastaneda).

- Kojot nikada nema sopstveni štand, niti je pokriven dobro marketinški, tako da ljudi vrlo često i nemaju informacije o izdanjima ovog izdavača – pretpostavljam da je u pitanju finansijski momenat.


Vrline Kojota:

- Njih ima nekoliko i moglo bi se pomisliti da sam plaćena da napišem ovakvu hvalu, ali zaista nisam u stanju da govorim ono što nije, a uvek ću da odlajem ono što jeste. Prva i osnovna vrlina Kojota su dobra izdanja. Iako je izdao samo pet naslova, četiri su zaista za držanje u sopstvenoj kućnoj biblioteci. Mogu vam se i ne svideti na prvo čitanje, ali jednostavno, toliko su posebni i dobri da im se kao čitalac, s vremena na vreme, obavezno vraćate.

- Druga vrlina je vezana za prvu – same knjige su mnogo lepo opremljene. Naslovnice su autorske, specijalno rađenje za srpsko tržište i nisu puko skeniranje i preuzimanje likovnih rešenja iz inostranstva. Korice su uvek mat (moje omiljene) i lepe za gledanje.

- Kojotovi blurbovi u sebi ne nose ni trunku komercijalno-ustaljenog šablona i iza njih se vidi veliki trud i velika želja izdavača da prevodnoj književnosti pruži još jedan umetnički doprinos.

I toliko u opštem predstavljanju ovog izdavača. Opširnije o najbitnijim stavkama u postovima koji opisuju izdanja pojedinačno.

Džonatan Kerol – Drveno more

Evo jednog čudesnog izdanja, koje mi je do skora bilo nepoznato. Igrom slučaja, dobila sam ovu knjigu i odmah je pročitala. Naravno, naslov mi nije delovao privlačno, ali čim sam prešla prvih deset stranica, sama priča me je uzela pod svoje. Ne bih vam znala reći kom žanru pripada ovaj roman. Ima i od fantastičnog, i horora, i detektivskog romana. Obično ne volim pričanja u prvom licu, ali jednostavno, pripovedač Mekejb je toliko blizak, toliko, čini se, iskren u svojoj povesti, da sam ubrzo zažmurila na taj način pripovedanja. Posle Zemlje smeha, Džonatan Kerol je ponovo pred čitalačkom publikom još bolji i zanimljiviji.


U pitanju je broš povez, ali pošto sama knjiga ima nekih 275 strana, ne morate strahovati da će pući. Dizajn naslovnice i korica je radila Valentina Pavlović, koja taj posao radi za Lagunu. Korice su mat, a na naslovnici je veoma neobična ilustracija Rafala Olbinskog, koja simbolično predstavlja samu fabulu romana. Izdanje je na kvalitetnom papiru i u dobroj štampi, a korišćen je latinični font koji koristi Laguna. CIP je urađen profesionalno i beleži se i prisustvo lektora i korektora. Pozadi se nalazi i deo posvećen samom piscu, kao i kratka priča koja uvek prati Kojotova izdanja.

Ovaj roman je preveo Goran Skrobonja i pričanje je pitko, tečno, naravno, opet uz veliko prisustvo pozajmljenica. Lektoru je promaklo nekoliko sitnih stvari, ali načelno, tekst prevoda je pravopisno i gramatički ispravan. Prosto, izdanje je toliko dobro, da ga je skoro i dosadno komentarisati... za divno čudo, kod ove knjige je sve u najboljem redu.

Da biste se bolje informisali o ovom piscu, posetite njegov sajt, koji je jedan od najlepših sajtova... videćete, čak mu je i Nil Gejmen davao predislovije:

http://www.jonathancarroll.com/

Knjiga košta 320 dinara, što uopšte nije neka cena, s obzirom da ćete kupiti zaista dobro izdanje, a pre svega, dobar roman.

Knjiga izgleda ovako:

Majkl Maršal Smit – Rezerve


Prosto je tužno što je ovaj sf biser prošao toliko nezapaženo. Lepota kojom je ovaj roman napisan ne može se tek tako lako opisati. Doduše, kada knjigu ugledate na štandu, prvo što pomislite je da je u pitanju još jedna dosadna saga, koju je bolje prikazao Arnold Švarceneger u filmu „Šesti dan“... Toliko smo se već navikli na drugačije ilustrovane korice, na neke već poznate forme iz sf-a, da vam se može učiniti da je ovaj roman nešto što je tek tako izašlo ispod skribomanske ruke. To je varka i nemojte joj podleći.

U pitanju je broš povez, kvalitetan papir i štampa; knjiga ima ukupno 354 stranice, tako da ne bi trebalo da se tek tako pocepa. Naslovnica je opet autorska i njome dominiraju sive nijanse, što je, videćete, sasvim opravdano kada pročitate knjigu – bojama tu nema mesta. Naravno, po difoltu ju je na srpski jezik preneo Goran Skrobonja, čiji se stil u potpunosti usaglasio sa radnjom samog romana. Jezik priče je na mahove težak, sirov, prisutne su neke veoma teške deskripcije i scene, ali jednostavno, to je samo pokazatelj koliko je sam autor uspeo da održi jedinstvo forme i sadržine. U nekim trenucima može vam se učiniti da ste zarobljeni u jednoj klanici, u kojoj samilost, empatija, ljudskost ne borave odavno. Na trenutke se može javiti i osećanje da ponovo preživljavate atmosferu filma „Zelena hrana“ i da prolazite kroz najgori mogući košmar koji sasvim realno može biti naša stvarnost, samo što nema Snejka Pliskina koji bi uleteo sa ručnim topom i razbucao deformisano ljudsko društvo.

Toplo vam preporučujem kupovinu ove knjige... budite spremni na to da će biti one težine na grudima dok je čitate, ali ovo je delo koje ne treba propustiti i koje nas možda može podsetiti na ono šta zapravo čoveka čini čovekom i zašto je ponekad potrebno verovati da iza Deset zapovesti zaista stoji promisao koja brani čoveku da se postavlja na isti nivo sa Bogom.

Više informacija o ovom romanu možete naći na:

http://www.spikemagazine.com/0100spares.php

Knjiga košta samo 290 dinara, a izgleda ovako:

Zato i ne volim prikaze, sve je ekstra u njima.
A Berserker je dao prikaz baš kakva mi i treba, zato Berserkere obavezan si da napišeš svoje mišljenje kad završiš Darvinov radio 
A mogao si i malo elaborirati Brzinu mraka da znam da me ne čeka ovakav raspad na kraju kao u ovim slučajevima.

[Berserker]

ok, napisacu o svemu pomalo stize uskoro

[Dr00d]

Živ bio 

[PTY]

Zato i ne volim prikaze, sve je ekstra u njima.

Zanima me nešto, iako je podosta oftopik, ali svejedno, da te pitam: 


Na drugom topiku si pomenuo kako ne voliš rivjue kad su neutralni, da su ti draži oni subjektivni. Zanima me, ako te ne mrzi, da malko objasniš zašto ti se ne dopadaju oni neutralni? Ozbiljno pitam, pošto rivjue i čitam i pišem, pa sve nekako bežim od subjektivnih, bez obzira da li su negativni ili pozitivni u globalu. Sad kad si na forumu pomenuo kako ti baš subjektivni bolje leže, malko sam se preispitala zašto meni uopšte ne leže, pa se ispostavilo da imam najmanje dva velika problema, ali baš onako, velika.    Prvi je taj što smatram da subjektivni rivjui nude daleko više spojlera, valjda zato što se i sami rivjuisti osećaju obavezni da maksimalno obrazlože sve te stavove i sudove za koje i sami slute da su odmaknuti od centra, bilo u pozitivnu ili negativnu krajnost, svejedno, pa izvuku sve i svašta u ime argumentacije, a to mi totalno upropasti doživljaj knjige. Drugi problem koji imam sa otovreno subjektivnim rivjuima je moja pretpostavka (donekle i predrasuda, ali uvek nekako ispadne na kraju opravdana  ) da je glavnina uzroka bilo velikom oduševljenju, bilo velikom razočarenju romanom daleko više u samom rivjuisti negoli u tekstu za kojeg piše prikaz. Primera radi, recimo, kad je sad skoro izašao Simonsov Flashback, ceo internet je brujao i zujao negativnim rivjuima. Ne govorim samo o anonimnim komentarima na roman, nego o rivjuima kolega pisaca koji su Simonsu predbacivali da koristi likove u romanu kao platformu za svoj rasizam, šovinizam, ksenofobiju i tako već redom iz tog asortimana. Ali opet, s druge strane, upravo su to bili pisci koji i sami pišu angažovanu prozu, samo što oni na svojim platformama ne skreću u desno, nego na sve ostale strane sveta, pa tako ispada da im i nije toliko smetalo što je Flashbak skoro pamfletistički angažovana proza, nego im je smetalo što je angažman desničarski, a to opet ima vrlo malo veze ima sa samim romanom, a daleko više sa svime ostalim.


Tako da.. eto, zanima me koje su, po tebi, prednosti subjektivnog rivjua nad neutralnim?

[Dr00d]

Jedno je sigurno: rivju ne sme da ima spojlere! Znam da je u praksi to teško izvesti pogotovo ako je subjektivan, jer kao što ti reče treba obrazložiti sve to, a to je teško bez spojlera.

Čini mi se da je neutralni review više u komercijalne svrhe i najčešće je pozitivan. Služi da malo priblži knjigu čitaocu iz nekog neutralnog - blago pozitivnog ugla i on takav i treba da bude. Ovakvi rivjui se najčešće nalaze po časopisima samo da ukažu na postojanje datog dela i da ne sude previše o njemu, nego to više da ostave čitaocu, jer 100 ljudi 100 ćudi, teško da će svima ista knjiga da se svidi i ja lično smatram da oni treba da budu takvi, neutralni. Ali kao takvi su beskorisni.
Retko ko u rivjuima napljuje knjigu osim ako se baš svi ne slažu da je krš. I to je zato što u tom slučaju nema sukoba sa ljudima koji to čitaju. Ako je mišljenje podeljeno, onda se ide na neutralnom rivju kako bi se ostalo u sredini i bez budućeg sukoba i potrebom za dalja pojašnjavanja i spojlere i to je uredu.

Subjektvni rivju su beskorsni do momenta kada pronađeš rivjuistu čiji ukus ti se sviđa i kada znaš da ćeš se uglavnom slagati sa njegovim viđenjem dela. Ovakvi rivju mi više idu za neki sajt/blog i njihov pisac ne bi trebalo da bude opterećen šta okolina misli o tome i zbog toga ne treba previše da pravda svoje mišljenje i samim tim iznosi spojlere. Kod takvih rivjuista vremenom će se izgraditi neka baza čitatelja čiji je on poverenje stekao i onda će ga pratiti u preporukama. Ovakvi rivjui nisu za časopise i sl., ali su mnogo korisniji.

To za Flashbak (inače ga nisam čitao) je primer gluposti. Više mi se čini da se ti ljudi koji pišu te navodno objektivne rivjue trude da ne ostanu u sukobu sa većinom, ako svi kažu da je dobro onda je dobro, ako je shit i oni će da navrću vodu na tu stranu. Pogotovo što danas ljudi napljuju ako se ne držiš trendova, npr. ako nisi anti rasista hoće da te linčuju bez obzira na sve ostalo.

Problem kod nas u Srbiji je što SF izdanja ima malo i kada se pojavi neki mali izdavač po meni on treba da dobije ekstra pozitivan rivju samo da bi uspe da se održi i da bi uspeo da nastavi sa možda boljim naslovima. Ovde postoji problem oko negativnog rivjua kada je knjiga loša i kada je posao loše urađen. Ovi sa lošim izborom knjige ipak zaslužuju šansu i bar neutralan rivju, dok za ove koji su loše odradili posao treba napisati negativan rivju. Jer možda i ne možeš da znaš kakva je knjiga dok je neko ne prevede i uzimaš je samo po preporukama, za loš posao nema oprosta  (npr. Mehanička devojka  )

(Sad sam primetio da ovde ima fora oko objektivno-pozitivan/neutralan/negativan i subjektivno-pozitivan/neutralan/negativan. S tim što je pitanje da li postoji objektivno-pozitivno i objektivno-negativno i da li uopšte postoji objektivno, al da ne ulazimo sad u tu priču )

I još jedna stvar, svi ovi neutralni su šablonizovani, malo o piscu, pa se malo prepriča radnja, pa malo o nagradma koje je knjiga dobila i na kraju zaključak da ovo delo treba pročitati  Ok, znam, nisu svi apsolutno ovakvi, ali većina jeste. Zato mi više odgovara Berserkerov rivju (koji možda i nije rivju u pravom smislu reči), jer on je istakao stvari koje ne volim i zbog kojih bih preskočio knjigu. A opet, primeti kako je ova devojka napisala, njoj se knjige sviđaju. Možda ti je bolje ako ti neko naruči za neki časopis da pišeš neutralno, a ako ih redovno pišeš zbog sebe i nekog svog sajta/bloga onda ožeži po subjektivnosti i to bez mnogo objašnjenja, pravdaj se da ne želiš da spojluješ 
Usput, za tebe nisam uvatio tačno šta radiš i koja su tvoja dela, verovatno sam i pročitao neki tvoj tekst u ZSu, pa mogla si me uputiti gde šta ima da bacim pogled opet.

Valjda sam ti malo razjasnio (sa mog stanovništva), a ako ima još šta ti pitaj. Uzmi u obzir da sam ja prosečan čitalac i da se ne bavim pisanjem i da više cenim ideju za delo nego izvedbu, jer šta vredi lepo napisan tekst bez poente. Čitajući komentare oko nekih početnički priča počeo sam polako da uviđam greške, ali sam od toga odustao na vreme, jer šta ako mi se preterano podigne standard onda stvarno neću imati šta da čitam, bolje da ostanem u neznanju   

[PTY]

Čini mi se da je neutralni review više u komercijalne svrhe i najčešće je pozitivan. Služi da malo priblži knjigu čitaocu iz nekog neutralnog - blago pozitivnog ugla i on takav i treba da bude. Ovakvi rivjui se najčešće nalaze po časopisima samo da ukažu na postojanje datog dela i da ne sude previše o njemu, nego to više da ostave čitaocu, jer 100 ljudi 100 ćudi, teško da će svima ista knjiga da se svidi i ja lično smatram da oni treba da budu takvi, neutralni. Ali kao takvi su beskorisni.

Znaš, čitam ovaj pasus, i slažem se u sebi sa svakom redom tvojom rečenicom, ali onako totalno  , a onda dođem do poslednje i  patosira me naskroz tih pet reči u njoj.


Naravno, ne mislim time ništa loše, nego eto, nisam tu rečenicu uopšte očekivala, valjda zato što mi se ne čini kao delo logičnog sleda na bazi prethodnih konstatacija. No dobro, upravo zato sam te i pitala to što sam te pitala. E sad, subjektivni rivjui čisto zabavne žanrovske literature mi uopšte nisu problem, verujem da eskapizmu jednako paše bilo kakav hajp, bez obzira dal je subjektivan ili objektivan, i bez obzira da li je u suštini pozitivan ili negativan. Problem nastaje tek kod angažovane proze.


I dobro sad, da ne spojlujem Flešbek, recimo samo da taj roman jeste vrlo kontroverzan, po pitanjima ksenofobije i rasizma, i korištenja stereotipa u svrhu potenciranja istih. Paralele radi, slično bi bilo kao kad bi neko u Beogradu potegao proznu ideju da su Romi kulturološki uslovljeni na društveno nepoželjan status, i to preko stereotipa proznog tipa koji leti prodaje kradenu i švercovanu robu a zimi svira i prosi po autobusima. Naravno, to jeste stereotip i jeste uvredljiv, ali ipak se više poklapa sa stanjem na terenu nego što bi se poklapila neka politički korektna fikcija. E sad, subjektivni rivjui umeju da odrede ne samo šta će se reći po pitanju tog stereotipa, nego i kako će se to izreći, pa se tako rivjuom udari ton konverzacije u kojoj se svi redom osećaju uvređeni i povređeni korištenjem ciganskog stereotipa i, odjednom, niko više ne razgovara o razlozima zbog kojih stereotip samo prenosi stanje na terenu. Na kraju maltene ispadne da je roman kriv za sve, i da bi bez korištenja tog stereotipa u romanu mi zapravo imali Rome u filharmoniji i u SANU i tako to... jednostavno, čini mi se da subjektivni prikazi uvek nekako uspeju da usmere fokus na sporedne i relativno manje značajne stvari, pa tako odjednom imaš gomilu komentara tipa "nisam čitao roman, a sad bogami i neću, jer to je obično desničarsko (rasistično, šovinističko, dodaj sam po želji) đubre, i blablabla". I okej, naravno, to su uglavnom ljudi koji ionako ne bi videli ikakvog boljitka u čitanju ičega, ali ipak, takvi stavovi doprinose polarizaciji mišljenja koja neminovno završi u galami kakva po pravilu spreči normalne ljude da razgovaraju o knjizi. Otud smatram da su subjektivni rivjui dosta problematični kad je reč o prozi koja je očigledno angažovana, bilo po društvenom ili političkom ili bilo već kakvom seciranju ljudskog stanja i problema.

Subjektvni rivju su beskorsni do momenta kada pronađeš rivjuistu čiji ukus ti se sviđa i kada znaš da ćeš se uglavnom slagati sa njegovim viđenjem dela.

Tu se slažemo, onako generalno govoreći, samo što ti ipak ostaje problem u onom periodu dok ga ne nađeš.    Isto tako, otvoreno je pitanje da li ti to tražiš i nalaziš rivjuistu čiji se ukus poklapa sa tvojim ili upravo preko rivjua postepeno formiraš sopstveni ukus sve više nalik onome koji rivjuista ima. Na kraju krajeva, svaki rivjuista nam je nepoznat u početku, zar ne? Znači, sa svakim posebno krećemo od nule, da tako kažem, a iz iskustva znam da su ljudi skloni da daleko slede rivjuistu sa čijim se prvim subjektivnim rivjuom intimno slože, i manje su skloni da preispituju njegove kasnije stavove, čak i kad se drastično razlikuju od tog famoznog prvog. Isto tako, manje su skloni da poklone poverenje onom tivjuisti sa čijim su se prvim subjektivnim rivjuom intimno razišli. Šta da se radi, bića smo navike, i uvek nam lakše legnu one navike koje zahtevaju manje napora.     


Sve u svemu, enivejz, čupava i dlakava je to dilema, priznajem. 

[Dr00d]

Znaš, čitam ovaj pasus, i slažem se u sebi sa svakom redom tvojom rečenicom, ali onako totalno  , a onda dođem do poslednje i  patosira me naskroz tih pet reči u njoj.

Pa ne znam, meni je taj zaključak na bazi prethodnih konstatacija logičan Rivjui su mi više "tralala", baš mi ništa ne govore. Zato kad mi trebaju mišljenja o nekom delu ja dođem na ZS i pretražim forum i vidim šta veći broj ljudi misli. Neko nekad kaže 'meni se nije svidelo to, to i to', a ja odreagujem 'e meni se baš to sviđa' i onda tako čitajući mišljenja i tražeći u njima ono što meni odgovara dodajem/oduzimam bodove za tu knjigu.
Zato sam i potegao ove teme da vidim dal sad ima ko da kaže šta o ovim knjigama, al vidim niko ništa, kao da niko nije ni čitao ove knjige. Primeteo sam za još nekoliko naslova da su teme prazne, ali zato kad trebaju da se pljuju dela domaćih autora onda tema ima 20 strana 

A ovo za Flashback je klasičan zapadni mentalitet, kod njih je sad in paliti se na te fore, s tim što mislim da je to više za mazanje očiju javnosti kao stvar kompenzacije, jer na drugoj strani npr. (američki) filmovi i dan danas nose rasističke poruke na dubljem nivou. Recimo, drugar je lepo primetio kako u horor filmovima crnja ili prvi zagine ili ga ubiju na najgori način 

[angel011]

Zato sam i potegao ove teme da vidim dal sad ima ko da kaže šta o ovim knjigama, al vidim niko ništa, kao da niko nije ni čitao ove knjige.



Pričalo se o ovim knjigama, al' ko što su rekli Berserkeru, prošaraj malo po forumu:


http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,812.0.html


http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,1132.0.html

[Dr00d]

Da znam našao sam ovo ranije, mislio sam na Neorova izdanja, ali smo nekako raspravu prebacili na ovu temu 

[angel011]

Ah, da, smetnula sam s uma da je rasprava o Neorovim izdanjima prebačena na temu o Kojotovim izdanjima. 


Nažalost, za Neorova izdanja ti ne mogu pomoći, nisam čitala.