CRNI CVET by Boban Knezevic

[dexa pantelejski]

Gulo, druze moj ne li mi ti reche da ce postavis svoje vidjenje Crnog Cveta na ovija sajt?

Verovatno si bio prezauzet da to ucinis pa ja ispravljam tvoju gresku.

Dakle, Gula mi je posudio Bobanov roman koji to, sudeci po duzini, izgleda i da nije. Naime, vise bi mogo bidne novela. No, dobro, i Arsenijevicevo "Potpalublje" je za nekog roman i to dovoljno dobar i za NIN-a.

Procitao sam tek tri glave, i zasad sam prilicno razocaran. Vrlo slabo. Ali to je ocena jednog malog dela romana. Videcemo dalje, mozda se utisak popravi, mada me Gula nesto nije ohrabrivao u tom pravcu.

Vec sam naisao na problem jezika i faktografije, a i pripovedanje je nekako jednodimenzionalno i plitko. Meni je sama tema romana intrigantna jer obradjuje istorijski period i temu koja je meni bliska. Mislim, imam nameru da pisem nesto slicno. Najvise me je podsetio na Nenadicev ROMAN O OBILICU ali uglavnom po svojim slabijim stranama. Nazalost.

Ovo je ipak preliminarni utisak, videcemo dalje. Gulo, ti si procito ceo roman, postuj svoje misljenje.

Posto je Boban vrlo lezeran kad treba da se oceni tudji rad, daj da vidimo sta oni koji su citali njegov roman misle o istom.

Recimo, bas bih voleo da cujem sta LIBEAT misli.

Toliko od mene, ostali su na potezu.

[Ghoul]

Dexo, znam da si nepažljiv, i da ne pratiš detaljno ovaj forum (što te ipak ne sprečava da donosiš grdne zaključke i dijagnoze o brojnim učesnicima i dešavanjima...), ali:
a)   topik o B-ovom romanu VEĆ POSTOJI
b)   neki ljudi, pa čak i žene, već su izneli svoja mišljenja
c)   među njima sam čak i ja.

Istina, pre nego što mi se opet ražestiš, dodaću da topik ima ultra-imbecilan naziv (oduvek sam mrzeo kad naslov ni izbliza ne ukazuje na to o čemu se unutra govori: mislim na naslove topika kakvi su: 'Pitanje', 'Šta mislite o', 'Da li neko zna', 'Whathefuck?', 'Šta je sad ovo?', 'Nešto', 'Bla bla truć' i t. sl.).

Dakle, o CVETU se govori na topiku koji se idiotski, ali stvarno imbecilno zove 'Čestitke za...'

To je šteta, jer se stiče utisak da na forumu uopšte nije bilo reči o ovom, ipak, važnom izdanju – a jeste. Mada, po meni, nedovoljno. Ipak je to knjiga objavljena u Americi, a koliko srpskih žanrovskih naslova doživi takvu sudbinu? Ali izgleda da preovlađuje mišljenje: ko Bobana voli (if anyone) kazaće mu lično, a oni koji ga ne vole (većina) ili će da knjigu ignorišu, ili ako su je uopšte pročitali – zadržaće svoje kritike za sebe i svoju družinu.
Mene nervira takav pristup. Nervira me što neko mora da ti bude drugar, ljubavnik ili barem poslovni prijatelj da bi pokrenuo topik o njegovom delu, ili se na istom oglasio. Nervira me, takođe, što kad neko ima negativan sud o nekome/nečemu, on/a to zadrži za sebe, kao 'da ne talasa', da ne uvredi autora, da ne stvara zlu krv, i sl. To sam oduvek mrzeo i protiv toga se borio (u granicama svojih nevelikih moći). A kad se neko drzne da obznani svoj, recimo negativan, sud o nekom delu – kao ja onomad o Ratkovom romanu, ili sada o Bobanovom- to se smesta shvata lično, i povezuje sa nekim privatnim (prizemnim) motivima. Jedini razlog što ja to i dalje činim je taj što me zabole kurac šta će neko da misli o meni: ja svoje mišljenje kazujem, potpisujem, i iza njega stojim. Dokone duše mogu da ulaze u egzegezu mojih motiva i skrivenih namera, ali moja jedna i jedina namera jeste da se kroz KRITIKU, koja ne mora uvek da bude povoljna, ali uvek jeste dobronamerna, stvori atmosfera za ZDRAVU diskusiju.
Na ovom forumu odavno nema zdrave diskusije, a roman kontroverznog autora kakav je Boban teško da uopšte može da bude povod za jednu takvu.

Ćutanje je najgora opcija za svakog ozbiljnog pisca.
Ja sam se, npr, svojevremeno naljutio na Spajdera - NE zato što mu se nije dopao moj roman, već zato što nije imao muda da mi to KAŽE i obrazloži, nego je to pričao iza mojih leđa. A ja ga, u to vreme, još uvek smatrao prijateljem.

Boban je valjda dovoljno zreo da shvati da ja ne funkcionišem po principu 'ruka ruku mije' (valjda, bi, zato što objavljuje ovu Lavkraft-zbirku na kojoj sam radio trebalo da bezuslovno hvalim njegovo pisanije? Pa to, za mene, nema blagu vezu s vezom!), ali neki drugi, poput Trippa, recimo, nisu imali tu dozu zrelosti/uvida, i ja ostadoh razapinjač na krstove i ko zna šta...

Dakle, da rezimiram: totalno je van pameti da na ovom forumu niko nema potrebu da se osvrne na stvaranje to malo pisaca koje imamo (osim ako su u pitanju drugari): pa tako nemamo nijedan topik ni o Skrobonji, ni o Lidiji (kao piskinji, a ne kao ženi-zmaju ovog foruma), niti je iko imao šta da kaže o Zoćinom piskaranju na adekvatnom, mršavo-posećenom topiku povodom njegove nedostižne nagrade... Sve se svodi na LIČNOST autora: ako ga volimo, hvalićemo. Ako ga volimo, a ne sviđa nam se konkretno delo, ćutaćemo. Ako ga ne volimo, opet ćemo da ćutimo.
Pa nemojte mi reći da niko nije čitao Zoćine knjige? Ili da su SVI čitaoci CRNOG CVETA svoj sud Bobanu saopštili lično, u kafani ili već gde, pa nema potrebe da se oglašavaju ovde?
Zar je jedina svrha ovog foruma da se ljudi na njemu svađaju i mere dužinu svojih kurčeva?

[Ghoul]

čestitka za... bobana = ovde:

http://www.znaksagite.com/diskusije/viewtopic.php?t=1518

[Boban]

tja... forum nije ispunio prvobitni naum, ali to valjda i nije bilo realno: da se argumentovano, otvoreno i do kraja prica o svim temama vezanim za fantastiku.

negativna kritika je dobra jer daje ugao gledanja na stvari kakav autor nije imao. Ja sam oduvek bio pobornik takvog pristupa, ali ljudi takav pristup ne podnose baš najbolje.

verujem da će se štošta korisno moći izvući i iz dexinog stava, mada je on jedan mlad, ogorčen čovek kome je promaklo da Crni cvet nije istorijski roman i da mu samo slučajno liči na ono što bi on želeo da piše. Strancima, srećom, ne liči.

[dexa pantelejski]

Gulo, sta se koj moj zestis? Malo si promasio metu, znas... Nisam ti ja kriv sto si u bliskoj proslosti imo takve slucajeve.

Ali si ovo lepo reko.
Nervira me Å¡to neko mora da ti bude drugar, ljubavnik ili barem poslovni prijatelj da bi pokrenuo topik o njegovom delu, ili se na istom oglasio.

I to je sushta istina, nazalost. No, meni Boban nije ni jedno ni drugo ni trece pa njegovoj knjizi pristupam kao citalac i fan SF-a.

Bobane ti ko da nisi cito sta sam ja piso gore. Nije meni nista PROMAKLO. Ja roman jos nisam procito do kraja pa sam dao sam par utisaka na prvu loptu. To nije KRITIKA. Romaj jos uvek citam, bas kao i Bakicev VAVILON pa cu eventualnu KRITIKU napisati verovatno za neki od casopisa sa kojima saradjujem.

NISAM nigde rekao da je Cvet istorijski roman. To si pogresno zakljucio. ALi koliko sam primetio za ovih 50ak strana roman ima utemeljenje u AUTENTICNOJ ISTORIJI. Je l tako? Car Dushan i tako to... Vidi se da je u pitanju srednjevekovna Srbija, taj nas milje iz narodnih pesama pokosovskog perioda i to... Mogu sad samo da dodam da si na par mesta neadekvatno upotrebljavao arhaizme i da u tome nisi dosledan pa je jezik neujednacen. To kazem iz licnog iskustva pisanja fantasyija na temu nashe mitologije i istorije. I ja sam naime pravio slicne greske. Ali ipak tvoj roman je uradjen jos 1993. a izdanje koje citam je iz 2000 pa je valjda nesto moglo da se opravi. Onaj dijalog izmedju vestice i viteza mi je bio totalno neubedljiv i nekako plastican, stajaznam, ona vesticara prica kao da drzi predavanje na fakultetu, nije prirodno...

DA ne bude zabune poredjenje sa OBILICEM od Dobrila Nenadica utemeljeno je na stilu i jeziku te na nekim elementima price. Ne znam dal si cito roman ali primetio sam neke slicnosti... Naravno, Nenadic je pisao realisticni istorijski roman a ti fantasy, ta razlika je evidenta i tu slicnosti prestaju.

[dexa pantelejski]

Ishao sam na topik Cestitke za i naisao na nesto interesantno:

BOBAN
No, planiram da u narednih deset godina objavim najmanje 25 svojih knjiga.
Dosta je bilo zajebavanja.

Bobane, oce li biti nesto od ovog?

[Black swan]

deho  
debeo taj roman kad ga tako dugo čitaš    ili voliš kao kroz sito provlačiti svaku riječ i zarez  

[dexa pantelejski]

Nije debeo nego citam pet knjiga istovremeno.

A tu je jos preko 2000 strana gradje za roman koji ja pisem. Posto je tematika slicna kao kod Bobana, proucavam i Crni Cvet, ne bas tolko detaljno kao istorijske spise al vredi... Moro sam opet da citam Nenadica i Nastasijevica kao i Simovicevu dramu Boj na Kosovu i da gledam onaj smesni Shotrin film... Jebga, sve u rok sluzbe.

[Boban]

Baš je i meni zapalo za oko koliko dugo treba da se pročita nešto tako kratko da verovatno nije ni roman.
Nego, dobro je da si nam otkrio odakle crpiš gradju za svoj novi rad.
Prvo što te čeka kada ta knjiga ugleda svetlost dana jeste pronalazenje sta si od koga pokupio, prepisao ili cime si se inspirisao.

[Black swan]

     majku mu ovdje sve pisci        

   

a ja    komični klaun      

[dexa pantelejski]

Pazi, da ne bude zabune, gradju crpim iz relevantnih istorijskih izvora. Sto si mogo i ti da ucinis, pa bi tako izbegao neke greske.
A sto se tice nashe knjizevnosti na tu temu, nazalost, citajuci svu tu literaturu jedino sam mogo da naucim kako to NE TREBA raditi.
I u tvom slucaju, gde je u pitanju SF roman, i u slucaju Nenadica ili Nastasijevica gde je u pitanju suvi realizam, vidljiva je jedna te ista stvar. Ostali ste u senci mita. Dobro, ova dvojica mnogo vishe od tebe jer su se uhvatili u kostac sa istorijskim pamcenjem citavog jednog naroda i u umetnickom smislu nisi bili dorasli zadatku. Za Nastasijevica ima opravdanja jer covek nije bio preambiciozan i piso je citljive lagane romane u stilu Valtera Skota. Nenadicu je i dan danas najbolji roman prvi koji je napiso - Dorotej. Ostalo je smuti pa prospi.

Za sada, nesto nisam primetio da bilo sta moze da se mazne iz Crnog Cveta, ali moze puno toga da se nauci. Recimo da STENJE moze da bude PIHTIJASTO. A patuljci - HEHELJIVI (?!?!!!).

Nije to tako strasno, kod Nenadica MILOSHU OBILICU IDU SUZE NA OCI OD - UCESTALOG ZEVANJA      

Bobane, ti si bar cito onu moju pricu sa konkursa pa znas da je ono sto ja radim prilicno razlicito od ovoga sto si ti piso iako i jedno i drugo moz generalno da se podvede pod Fantasy sa SRPSKOM temom. Poetski i stilski se to prilicno razlikuje od CRNOG CVETA. A imam jos tri price sa slicnom temom. Tako da sam vec krenuo stazom koja tesko moz da me odvede do Marka Kraljevica i Crnog Arapina.

[Boban]

Tebi nema pomoći.
Na skali nesposobnosti da se spozna neko delo gde je na vrhu naravno ABN, ti si sa ovim primedbama već stigao do 8% što je nestvarno mnogo i gotovo nenadmašivo.

[dexa pantelejski]

Narocito ako je u pitanju TVOJE DELO, a?
Znam puno sujetnih ljudi ali ti si car Bobane.

Kad zavrsim sa ISCITAVANJEM ROMANA reci cu ti svoje misljenje i argumentovacu svoj tvrdnje, bilo one pozitivne ili negativne. Mozda necu nista da SHVATIM ali cu bar biti 100X POSTENIJI od tvojih NAZOVI RECENZENATA cije "KRITIKE" si stampao na kraju knjige umesto pogovora. To sto cu ja reci mozda nece biti ni pametno ni korisno ALI CE BITI ISKRENO. MNOGO ISKRENIJE od ispraznih sastava za peti osnovne prepunih banalnosti, fraza i opstih mesta kojim su te pocastili JERKOV, STANKOVIC I BAKIC.

Da si manje samoljubiv i uobrazen, ti bi to mozda i znao da cenis.

Ovako, nek ti i ubuduce kritike pisu Goran Stankovic i slinci. Daleko ce doguras.

[Ghoul]

nek ti i ubuduce kritike pisu Goran Stankovic i slinci

Jebote, dexo, pravi znak evolutivnog skoka jeste kad ti čak i lapsusi postanu genijalni!    

SLINTZI, INDEED!

[dexa pantelejski]

Hej, podsvest radi svoje!
 

[Nimrodel]

Crni cvet Bobana Kneževića



Nadahnuće za ovako odocnelu studiju ovog Kneževićevog dela je došlo pre svega iz rasprava koje sam čitala na ovom sajtu. Činilo se da nečega posebnog mora biti u ovom kratkom romanu, čim su se javile dve strane – jedna da kudi, a druga da hvali ovo, prilično neobično delo srpske književnosti. Romanu sam pristupila bez prethodnog iščitavanja recenzija i osvrta, da bih izbegla zamku unapred oblikovanog horizonta očekivanja. Bilo mi je poznato samo deveto poglavlje i činilo se da je to sasvim dovoljan početak za jedno novo čitanje, i ako mi dozvolite da kažem, novo tumačenje nečega što je u svom ustrojstvu novo viđenje tradicije. Kao po običaju, tumačenje će imati nekoliko etapa, ne samo da bi se što jasnije i objektivnije pozabavila delom, već i da bi se ukazalo dužno poštovanje autoru koji je, sviđalo se to nekima ili ne, uradio nešto novo o čemu bi trebalo i više govoriti (ne mislim na hvale i pokude, već na ono tanano seciranje dela kroz koje ćemo videti i slojeve kolektivnog nesvesnog, arhetipove i univerzalne motive – na dobro ili zlo same fabule).



Kompozicija:

Mogle su se pročitati opaske vezane za pitanje kojoj književnoj vrsti pripada ovo delo – odmah se mora istaći da se zaista radi o kratkom romanu, bez obzira na to što neke od pripovedaka ponekad imaju i veću količinu fizičkog teksta. Možda bi trebalo da se podsetimo definicija onoga šta pripovetku čini pripovetkom, a šta roman romanom i da se setimo da fizička veličina teksta i nije do te mere presudna komponenta prilikom određivanja književne vrste nekog dela. U ovom delu i sadržinski i formalno imamo zaokruženu veliku životnu celinu glavnog junaka i pratimo ga od mladih dana (sa posrednim referencama o nekim događajima koji su se dogodili i pre prividnog početka – 1. poglavlja), pa sve do pretpostavke kakav će život kasnije voditi i kako će skončati.
No, neće se sada ovde polemisati i raspravljati o tome da li je Crni cvet roman ili nije... ovde će se govoriti o samoj kompoziciji, građenju ovog dela, koja može biti neverovatna zamka za neobazrivog čitaoca, a opet i najveća pomoć, ako se delu pristupi sa pažnjom i laganim hodom u čitanju. Kada se roman otvori nailazi se na neobično ustrojstvo poglavlja – izmešana su. Crni cvet počinje 9. poglavljem, a završava se 17. No, čitalac nikako ne sme dozvoliti da ga zavedu postmodernistički principi viđeni još u delu Milorada Pavića – ne, nema igranja sa poglavljima, mora se pratiti autorova promisao da bi se otkrila tajna ovog romana. Iako su poglavlja po hronološkim punktovima u radnji dobro numerisana i poređana tako po redu, i imaju zaista linearan tok radnje od prošlosti ka budućnosti, nikako ih ne treba čitati tim tokom – linearno porazumeva početak i kraj, a u Crnom cvetu kraj je u početku i obratno. Struktura ovog romana se otkriva tek ako krenemo da čitamo knjigu baš onako kako ju je autor i dao u štampu – od 9. do 17. poglavlja. Jedino nezavisno poglavlje po mestu, vremenu, akterima i aktantu je 9. poglavlje, samo ono nema svog parnjaka u prošlosti ili budućnosti. Sva ostala su u parovima i slikaju isto mesto, sa pominjanjem i li samim učešćem istih aktera, sa razotkrivanjem ili reminiscencijama onog što se dešava 7 godina, 4 godine, 2 meseca posle ili pre; s tim da dolazi do preklapanja 9, 1 i 17. poglavlja – 9. počinje identičnom rečenicom pripovedača kao i kod 17. „Usnio sam strašan san“. Opet, 1. i 17. dešavaju se na istom mestu i dok naš pripovedač u 1. izlazi iz podruma sa darovanom nadljudskom snagom i oslobođenim prokletstvom, u 17. on se vraća u taj isti podrum i izlazi bez snage sa ponovo sputanom kletvom. Kompozicija je ciklična, iako se u početku čitanja čini da je tok radnje linearan i dvosmerni, ka onom sada i sutra, i ka onom sada i juče. Ovakvim cikličnim kompozicionim ustrojstvom dela, autor spaja formu i sadržinu i razotkriva dvojstvo u ustrojstvu samog tog sveta. Taj spoj koji ukazuje na janusovski princip u postavljenom svetu najbolje se vidi u 2. poglavlju, u kome će kraljevićev otac izreći sledeće reči: Svako zlo ima svoje dobro, svako dobro prati senka zla. Takođe će i u 16. poglavlju, parnjaku 2, stari Relja u svojoj filozofiji o kletvi i jačini države potvrditi princip dvojstva – sve ima svoje dve strane, dve polovine kruga, koje jedna drugu sustiču, nastavljaju u cirkulusu viciozusu koji jeste večiti kontinuum postojanja.
Da bi se lakše pojmila struktura same priče, ovde će biti i prisutna shema koja ukazuje na dvojni obrazac kompozicije koja je u potpunom skladu sa sadržajem romana. Poglavlja će biti ispraćena onako kako ih je sam autor romana rasporedio, jer tako i treba čitati Crni cvet.

9. poglavlje: san i prodogia koju nosi – u Heleninoj gori – Helena, veštica razotkriva kletvu junaku i njeno razrešenje – prve reference na ono što je van vremenskog dešavanja same fabule.


8. poglavlje (parnjak 10. poglavlju): put u Heleninu goru, sluga Jovančo i sam pripovedač, njihovi razgovori i priča o umešnom Mehmedu kovaču i potrebi da baš on sakuje sablju, Čikluša-han i obećanje devojci Vinki iz Raške.

10. poglavlje (parnjak 8. poglavlju): put iz Helenine gore – Jovančo je mrtav, nema ga, odlazak po sablju i epizoda sa Mehmedom kovačem, neispunjeno obećanje devojci Vinki iz Raške.

7. poglavlje (parnjak 11. poglavlju): po izlasku iz Šume Striborove po njenom  otvaranju, susret sa snažnim Arap-ratnikom, gargantuanska gozba iscrpljenog pripovedača, dvoboj i zadobijanje Jovanča za pratioca i vranca, do Helenine gore.

11. poglavlje (parnjak 7. poglavlju): devojka, jezero i Asar – železni kolac, život kupuje drugi život, potera, novi ulazak sa vrancem u Šumu Striborovu od Helenine gore.

6. poglavlje (parnjak 12. poglavlju): put kroz Šumu Striborovu do Helenine gore, susret sa kletvom, ratnikom-čarobnikom, gubitak ždralina i oduzimanje jednog života.

12. poglavlje: (parnjak 6. poglavlju): put kroz Šumu Striborovu od Helenine gore, iskušenja koja Šuma postavlja pred pripovedača (Tamni vilajet, Odisejev Elpenor u Hadu) i delanje vile Šume po principu deus ex machina.

5. poglavlje (parnjak 13. poglavlju): potraga za Borovinom, Dušanovim neupokjenim ratnikom, Borovinini selo i žuta kuća, otkrivanje istine o ratniku-čarobniku, upućivanje na Helenu, Borovinino upokojenje.

13. poglavlje (parnjak 5. poglavlju): Borovinino spaljeno selo, devojka Čarna, i strela u gredi kao zloslutnja.

4. poglavlje (parnjak 14. poglavlju): Krivolak pun mladih boraca, pripovedač I put pominje u naznakama poreklo svoje snage, on i Zavetno Iskušenje, 2 susreta sa Zlim prorokom i prvi pomen 7 godina poštede.

14. poglavlje (parnjak 4. poglavlju): ptica zloslutnica – gavran, Krivolak pust, pomahnitali starešina Golub, ratnik-čarobnik i Zavetno Iskušenje.

3. poglavlje (parnjak 15. poglavlju): Starovo - reka Zapolžica, mladi Vojinović i razotkrivanje prokletog porekla pripovedačeve snage, vir i davljenje Vojinovićevo, sakrivanje istine.

15. poglavlje (parnjak 3. poglavlju): posle 7 godina na Zapolžicinom viru – sećanje na Vojinoviće, odlazak Čarne sa meštanima, Starovo, pred Krčmom drugi Vojinović smrtno ranjen i amanet da mu se kosti bace u vir, susret sa ratnikom-čarobnikom, zakazivanje dvoboja.

2. poglavlje (parnjak 16. poglavlju): skrivanje u šumi i promišljanje o dobijenoj snagi, u dvoru razgovor sa ocem, stari Relja – čarobnik, sticanje dvojnog principa.

16. poglavlje (parnjak 2. poglavlju): posle 7 godina u dvoru, na tavanu sa Reljom starim (železni kolac, rafija - cena), sticanje dvojnog principa, Čarnina smrt i strela zloslutnica.

1. poglavlje (parnjak 17. poglavlju) – početno vremenski: dedina zabrana za vrata u podrumu, Vojinovići, susret sa ratnikom-čarobnikom, rafija, pogodba - hrabrost/snaga.

17. poglavlje (parnjak 1. poglavlju) – završno vremenski:  san, (ista početna rečenica kao i u 9), dvoboj, vezivanje, podrum i gubitak snage.


Ovako izgleda kompozicija romana i mora se istaći da je u ovom segmentu pričanja priče, autor maestralno stvorio jedinstvo forme i sadržine. No, takođe se mora istaći nešto drugo – koliko god da ovakva neubičajena kompozicija podseća na postmodernistički princip pripovedanja, nije ona zaslužna za pojavu postmodernističkog u romanu, što će se i videti kasnije.

[Nimrodel]

Jezik romana


U ovom romanu sam jezik pripovedanja ume da bude lep, da pripada hronotopu koji se prikazuje, no, ume i da bude suviše savremen i ta iskliznuća najčešće čini sam pripovedač čiji hommo interior ne govori isto kao hommo exterior. Sada, da se ima vremena mogli bi se veoma lepo opisati mehanizmi zbog kojih narativno ja biva nedosledno u konstelaciji sa egzistencijalnim ja, no, pošto je ovo već tema za još dublje bavljenje i veći tekst, biće rečeno samo sledeće:
Glavna zamka u koju se uhvatio sam autor je zapravo u načinu na koji je pričana priča. Pričanje u prvom licu je poput hoda na ivici noža, jer je pričanje sâmo pojava koja se najčešće stalnim cimanjem ulara može kontrolisati, a prvo lice ima veoma skučeni vidik i vrlo često (želeći ili ne želeći) nije verodostojni pripovedač, a i ne daje uvek objektivnu sliku sveta. Kako to priča pripovedač u Crnom cvetu?
Kada se junak obraća svojim hommo interiorom, čitalac dobija viskokoučenog pripovedača, sintakse koja je puna, koja je složena, dobija prezent i to vrlo često indikativni, eventualno aorist, reči koje su u punim oblicima, psihološki patos... tu je prisutan jezik koji niko neće čuti u glavi kada mu govori Miloš Obilić, Vuk Branković, Kraljević Marko ili bilo koji Treći carev sin. Junak-pripovedač govori jezikom koji je blizak čitaocima ovih vremena.
No, kada se junakov hommo exterior pojavi u sadejstvu sa akterima iz tog sveta, javiće se i metateze u rečenici i eliptični izrazi, imperativi i eksklamativne rečenice, epski patos, i neki od najlepših i skoro zaboravljenih arhaizama, kao što su rafija i ćerpič (nedostajali su još samo proštac i vajatić, pa da slikanje tog sveta bude u potpunosti bajkovito). Sada, kom vremenu pripada naš junak-pripovedač, da l’ epskom hronotopu pre i po Kosovskoj bici ili je pak ovo čovek koji odavno zna za aufklärung, weltschmerz i psihoanalizu, ali nikako za zeitgeist svog doba, i još mu samo nedostaje ime Lado Tajović, pa da kažemo jesu u pravu oni koji tvrde da je autor razodenuo tabue u epici... no, samim tim i poništio ono epsko u delu.
Na ovom zvukovnom nivou nema ni aliteracija, ni asonanci, ni onomatopeja koje bi mogle dodatno da posluže u oblikovanju sveta dela. Već tu, na toj ravni počinje ta nedoslednost u slikanju pripovedača-glavnog junaka, koju neki tumače kao razotkrivanje tabua. Ne, tabui se na druge načine razotkrivaju, drugačijim postupcima što se da i lepo videti na primeru lošeg pripovednog realizatora Stivena Loheda i maestralne realizacije u pričanju Marije Semjonove.
Kao reper se uvek mogu uzeti Memoari prote Mateje Nenadovića, autobiografije Nićifora Ninkovića, Simeona Piščevića, Save Tekelije, koji takođe imaju svoje nedoumice koje su bliske i savremenom čoveku u Srbiji, ali opet pričanjem su u skladu sa hronotopom iz kojeg dolaze – i oni imaju strahove, žudnje što častoljublja, što putene, lažu i posredno prikazuju svog hommo interiora... njihovo pričanje je prostodušno, razmišljanjem blisko pravilima i zakonima svog vremena, dok je ovo pseudoautobiografsko pričanje zapravo govor savremenog čoveka koji odlično poznaje vreme, tradiciju i istoriju, ali ne nalikuje onome kako bi ga videlo Kolo u Njegoševom Gorskom vijencu, čije poimanje junaka i herojskog jeste validan reper.
Preuzimanje sintagmi iz narodnog epskog pesništva prija i trebalo bi da na zvukovnom nivou svojim ritmom dočara ono neizrecivo i mitsko, no, baš zahvaljujući nedoslednosti u oblikovanju glavnog junaka-pripovedača, može se učiniti da je tu bez pravog utemeljenja u motivaciji.

[Nimrodel]

Nekoliko likova, nekoliko motiva – arhetipsko ili prosta pozajmica?


Ovaj roman u sebi sadrži i otvorene, ali prikrivene motive koji su prisutni u epici i bajkama. U govoru samih aktera u delu, nailazi se na otvoren prenos određenih scena, do prenosa samih motiva i toponima, dok se na drugim mestima jedva nazire obarazac koji proističe iz tradicionalnog stvaralaštva. Autor je ovakvim mehanizmima pokušao do kraja da fingira nešto što bi nalikovalo predanju, bajki i epskom junaku i to je zapravo postmodernističko, iako nema fingiranja dokumentarnog... privid je da se referncijalno ne imitira – s obzirom na to da su u kolektivnom nesvesnom ovi motivi već odavno uvreženi, samim tim postoji stvoren privid narodnog predanja i time i osećanje da ovo jeste u neku ruku stvarno, kao što su stvarna pevanja o Kosovu ili Brankovićima, kao što su stvarne bajke.

Veštica Helena:
 u ovom liku se mogu sagledati čak dva arhetipa – jedan proističe iz pričanja našeg naroda, ali drugi je mnogo prikriveniji i proističe iz lika Sibile Kumske, opisanog u Enejidi Vergilijevoj. Helena je u spoljnim odlikama oblikovana po uzoru na „babe“ u našim narodnim bajkama – ona a priori ne mora biti zla, zlo joj nije svrha da bi se svet dela oblikovao po crno-belom principu. Ona ima spoljne odlike koje jesu u našem narodu uvrežene kao znaci za prepoznavanje veštice, ali samo u tom segmentu i prati „pravu srpsku vešticu“ koja izgleda ovako (takve će biti i kao tipski likovi u bajkama Evrope – Ivica i Marica ili Pepeljugina maćeha):

Rođene se veštice od ostalih žena znatno razlikuju i to kako svojim telesnim i duševnim osobinama, tako i svojim ophođenjem i načinom života. U privatnom se životu prave mirne, naivne, bezazlene kao da ni muvi zlo ne misle. Zato izbegavaju svaku svađu i prepirku da se ne bi odale i s pojedincima zavadile i omrazile, jer im onda ne mogu ništa nauditi, pa stoga sa svakim žive u slozi i ljubavi. Kao domaćice su aljkave i nemarne, jer malo vode računa o svome domu i o svojoj deci, pa im zbog toga u kući vlada nered i nečistoća, pravi darmar. Zato najradije sede skraja, sa strane, da ne budu posmatrane, već da same mogu druge posmatrati. Dosta su sujeverne a uz to i lakopametaste i povodljive. Kao figure su vrlo ružne, kao pojave antipatične i odvratne. (Preuzeto sa: http://kapija.narod.ru/Authors/Ajdacic/ajd01_okamenjivanje.htm)

No, Helena je više „baba“ iz Baš Čelika ili Zlatne jabuke i devet paunica, ona koja dela u skladu sa samom radnjom, kuša junaka, ali po prolasku kroz kušnju poštuje dogovor.

No, ono što je interesantno je Sibilino izviranje iz Heleninog lika – Sibila Kumska je proročica koja živi baš na gori u pećini koja je predvorje u Donji svet (Helenina pećina pripovedača podseća na pakao gde se nalaze leševi i razne druge stvari, naročito po svetlosti, odnosno njenom odsustvu), prenosi volju bogova i traži ispunjenje zadatka pre no što otkrije rešenje koje se traži – ona je prastara kao i sama Helena, toliko stara da je od nje na kraju ostao samo glas (princip koji će najočitiji biti kod Sviftovih Strudlbruga – imaju večiti život, ali ne i večitu mladost). Eneja, kao i naš pripovedač pokušava da spase ostatke svog poraženog naroda, a rešenje kako doći do odgovora u Hadu samo Sibila zna. Naš junak, kao i Eneja, pre rešenja mora da plati cenu. Obrazac je veoma sličan, s tim, da je Sibila Kumska mnogo benigniji lik od Helene veštice – Sibila je vodič do Anhiza, dok je Helena karakter koji će dati odgovor – no, njen govor je zagonetan, prepun imperfekta i aorista u pričanju koje vremeski kratko traje, dešava se u onom sada, u brzini, te se može učiniti da njeno pričanje nije u skladu sa samim trenutkom dešavanja. Ovakvim postupkom autor je najverovatnije želeo da postigne vrstu oneobičenja, neizrecivosti, mistike, vremenske izmeštenosti iz same radnje, da fingira nešto što je više na razini predanja, na razini natprirodnog, ali time se onda  postavlja pitanje, zašto mu drugi karakteri tog tipa ne govore na taj način – zli prorok, Relja, dobra vila Šume Striborove (ona je pak sva u zagonetki), sam ratnik-čarobnik neće govoriti na taj način, iako su neki od njih takođe vremenski izmešteni i neobični, neizrecivi, mistični.


Jovančo:
Jovančo pripada plejadi vernih saputnika kao tipskih likova. Na prvi pogled može nam se učiniti da on proističe iz obrasca nametnutog od strane viteškog romana, u kome ćemo imati viteza, ali i njegovog vernog posilnog, koji najčešće nosi u sebi neizmerno osećanje dužnosti i odanosti, uslužnosti, iako je jednako hrabar (ponekad i hrabriji i mudriji) od samog viteza koji ide na plemenita poslanja. U nekim segmentima čak nalikuje Sančo Pansi Don Kihotovom, koji će bez obzira na opasnost i mogući gubitak života, pratiti svog gospodara... no, Jovančo sa te strane nije zanimljiv... Jovančo u sebi krije mnogo zanimljivije arhetipove koji nisu vidljivi sve do trena pojave u Šumi Striborovoj (koja jeste veoma ozbiljno senovito mesto kao i sama Helenina gora).

Mrtvi-nemrtvi Jovančo se pojavljuje kao jedno od kušanja na stazi kroz Šumu Striborovu i pripovedaču govori sledeće:
Gospodaru, ti me ostavi u staništu večne patnje, da me Helenina stvorenja razdiru i razvlače a nikad ne izjedu, da mi crne ptice oči kljuju a da još uvek vidim, da mi se u telu crvi legu a da u meni bude više mesa nego truleži, da mi se s dušom đavoli igraju...
(Boban Knežević, Crni cvet, samostalno međuizdanje, Beograd, 2000.)

Iz ovoga se vidi da se Jovančo ne može upokojiti i da je uklet da kao duh luta, nikada ne otišavši u svet mrtvih. Postoji još nekoliko junaka, vernih pratilaca koji su pre njega imali veoma sličnu sudbinu – Elpenor, Odisejev saputnik će u XI pevanju Homerove Odiseje, pre Tiresije osloviti glavnog junaka i zamoliti ga da ga sahrani, jer se drugačije ne može upokojiti (inače, Odisej ne zna do tog momenta da je Elpenor mrtav, te zato obred posipanja zemljom nije izvršen). Eneju će pak u VI pevanju Eneide, Palinur, krmanoš, osloviti u Hadu za pomoć, jer mu zemlja telo nije pokrila:

   Odjednom, pojavi se u gomili krmar Palinur,
Koji je tu skoro, na afričkom putu, dok je posmatrao zvezde
Pao sa krme, i našao se na sred pučine.
Čim ga je, tužnog, poznao Eneja u onom crnom mraku,
Odmah mu je prvi rekao: ''Koji te je to bog, Palinure,
Oteo od nas i udavio u dubokom moru?
Reci mi, molim te, jer Apolon koji me dosada nizašto nije obmanuo,
Prevario me je samo za ovu jednu stvar,
Kad mi je rekao da nećeš stradati u moru, i da ćeš zdravo
Doći u Auzoniju. Zar se to zove održati reč?''
Na to će Palinur: ''Vojvodo, Ankizov sine,
Nije tebe Feb prevario, i nikakav me bog  nije potopio u moru:
Pod strahovitim pritiskom, izgleda, iščupala se krma,
Čiji sam bio čuvar, i kojom sam ja upravljao,
Pa me je, kada je padala u vodu, povukla sa sobom.
   Kunem ti se strašnim morem
Da se ni u jednom trenutku nisam toliko poplašio za sebe,
Koliko sam se bojao da tvoja lađa, bez krme i bez krmanoša,
Ne propadne u onolikim talasima.
Tri burne noći terao me je besni južnjak po beskrajnoj pučini,
I jedva sam u četvrtu zoru
Ugledao, sa vrha talasa, Italiju.
Kako tako doplivao sam do zemlje, i već sam mislio da sam spasen,
Ali me tada svirepi ljudi, onako otežanog u mokrim haljinama,
Kada sam se već rukama grčevito hvatao za oštro stenje,
Napadoše mačem, misleći da će kod mene naći plena.
Sada me zapljuskuju talasi i nose vetrovi po obali.
Zaklinjem te slatkom nebeskom svetlošću i zrakom,
Zaklinjem te tvojim roditeljem, i tvojom nadom, Julom,
Izbavi me, nepobedni junače, od ovoga zla, pa ili otidi
U velinsko pristanište – jer to možeš – i baci na mene zemlju,
Ili, ako ima nekog načina, ako ti ga je pokazala božanska majka –
Jer bez pristanka bogova ne bi ti mogao ni pomisliti
Da preplivaš ovolike reke i stigisku baru –
Daj mi, jadniku, desnicu, i povedi me sobom preko talasa,
Da bi bar mrtav mogao da počivam u miru''.
(Vergilije, Enejida, http://www.libretto.co.yu/Renesansa/vergil.html )

Naravno, Sibila zabranjuje Eneji da ispuni Palinurovu molbu, ali i proriče zadovoljenje pravde Palinuru i njegovo upokojenje – Jovančo nije te sreće. On ostaje nepokopan, neisplakan na Heleninoj gori. Takođe, Jovančo je akter koji ovaj svet Crnog cveta još bolje afirmiše kao pravi – on je jezička veza našeg junaka sa stanovništvom koje ne govori srpski. Sam autor je vodio strogo računa o činjenici da junak zapravo putuje, da ne postoji zajednički jezik koji svi razumeju (što je opet toliko česta greška u pripovedanju, najčešće svi govore isti jezik), da ima potrebu da otpočine, da jede, da ispuni želje tela. Jovančo, verni sluga, je jedan od najbolje oblikovanih karaktera u delu i čitaocu prosto biva žao kada shvata da se Jovančo neće povratiti u Srbiju iz koje je otet.

[Nimrodel]

Suma sumarum:

Najviše priče bi trebalo da zauzme analiza glavnog junaka – pripovedača, ali, pošto se ionako ovaj tekst poprilično odužio, za ovaj put će biti rečeno samo sledeće:
Iako pripovedača porede sa Markom Kraljevićem, mora se istaći da je on pozajmio samo određene postupke ovog epskog junaka... Ako ćemo pravo, pripovedač više nalikuje Marku koji je kao vazal poginuo u Bici na Rovinama i onom koji ubija brata mu Andrijaša (u bugarštici, ne toliko u deseteračkoj), nego onom Marku koji ukida svadbarinu, koji od sile i besa ori carske drumove, koji izlazi na megdan Musi (iako je Mehmed kovač prošao kao Novak) – Marko Kraljević iz epske pesme dela, ne bavi se, recimo, svojim ocem Vukašinom Mrnjavčevićem i njegovim očekivanjima od njega, on ne promišlja, baraba je i kabadahija, čas postupa u skladu sa etičkim načelima, a čas je najobičnija vucibatina, prepun je humora... kakve on onda veze ima sa junakom Crnog cveta, sem na onom najeksplicitnijem, najočitijem nivou?
Recimo, u epizodi sa Mehmedom kovačem, junak-pripovedač će se u istom poglavlju sa žalom i tugom sećati Jovanča po noći u Čikluša-hanu, bludeti u mislima kroz miris Primorja, kroz žuto i skvrčeno lišće, osmatrati Mehmedove izraze lica i tumačiti ih, videti porugu, tek tada plaćati sablju sa 60 dukata, odseći kovaču ruku, a potom pobeći (!), da ga zaptije ne bi uhvatile... postavlja se pitanje, pa ako je Marko Kraljević u ustrojstvu lika, gde se onda nalazi sem u spoljašnjim obeležjima?
Evo ga Marko u epizodi sa Novakom kovačem, u kojoj se vidi pravi karakter njegovog lika u epici:

Pa on ode Novaku kovaču:
Kuj mi sablju, Novače kovaču!
Kakvu nisi prije sakovao.
Dade njemu trideset dukata,
Pa on ode u novu mehanu,
Pije vino tri:četiri dana,
Pak pošeta opet do Novaka:
Jesi l', Novo, sablju sakovao?
Iznese mu sablju sakovanu.
Veli njemu Kraljeviću Marko:
Jeli dobra, Novače kovaču?
Novak Marku tiho govorio:
Eto sablje, a eto nakovnja,
Ti ogledaj sablju kakva ti je.
Manu sabljom i desnicom rukom
I udari po nakovnju Marko,
Nakovnja je pola presjekao,
Pa on pita Novaka kovača:
Oj Boga ti, Novače kovaču,
Jesi l' i kad bolju sakovao?
Veli njemu Novače kovaču:
Oj Boga mi, Kraljeviću Marko!
Jesam jednu bolju sakovao,
Bolju sablju, a boljem junaku:
Kad s' odvrže Musa u primorje,
Što sam njemu sablju sakovao,
Kad udari njome po nakovnju,
Ni trupina zdrava ne ostade.
Ražljuti se Kraljeviću Marko,
Pa govori Novaku kovaču:
Pruži ruku, Novače kovaču!
Pruži ruku, da ti sablju platim.
Prevari se, ujede ga guja,
Prevari se, pruži desnu ruku,
Manu sabljom Kraljeviću Marko,
Ods'ječe mu ruku do ramena:
Eto sada, Novače kovaču!
Da ne kuješ ni bolje ai gore;
A naj tebe stotinu dukata,
Te se rani za života tvoga.
Dade njemu stotinu dukata,
Pak posjede Šarca od mejdana,
Ode pravo u primorje ravno,
Sve se skita, a za Musu pita.
(Antologija narodnih epskih pesama I, Matica Srpska – SKZ, Novi Sad, 1958, 232. str.)

Može se reći da je jedan od arhetipova za gradnju ovog lika bio Kraljević Marko, ali u njemu su se stekle i osobine takozvanog Trećeg carevog sina, koji se najčešće u početku slovi za budalu, kukavicu, ponekad čak i jurodivog (ko otvara vrata u podrumu Baš Čelika i kod Paunice-carice?).
Nažalost, autor se odlučio za pripovedanje u prvom licu, što je najčešće veoma opasna zamka u stvaranju epsko-bajkovitog hronotopa. Ako se pogleda Zelazni ili Patriša Brigs, svet epske fantastike u njihovim delima ispričan u ja-formi nije problematičan, zato što kod njih ne postoji tako jasno oblikovan epsko-bajkoviti svet u okviru kolektivnog nesvesnog... kod nas opet, to postoji i ospoljavanje nekih neepskih osobina ide po drugačijim principima (neko drugi će reći za junaka da je kukavica – Vuk Branković kroz oči Miloša Obilića, ili će samim svojim postupkom pokazati svoj neepski, neetički karakter – Vuk Branković kada vidi Cara Lazara i Miloša Kobilovića u glibu, smeje se i Milošu poručuje: „E, to ti je za ona dva zuba!“).
Imalo bi se mnogo štošta reći o kletvi, o vraćanju iz neravnoteže u ravnotežu, o liku ratnika-čarobnika, o Zavetnom Iskušenju i problematici mesta kao što je Šuma Striborova, o selektivnom odsustvu imenovanja, no, ovaj put će te teme biti ostavljene za neku drugu polemiku.
Crni cvet Bobana Kneževića je veoma zanimljiv i hrabar eksperiment i veoma mi je žao što se autor sam nije odlučio na novo čitanje ovog romana i još jednu reviziju određenih epizoda (u smislu jače motivacije, kao kod, recimo, pojavljivanja dobre vile). Lično sam uživala u čitanju zbog zanimljive ideje i dobrog spoja kompozicije i same sadržine. Ne može se reći da je ovaj roman vrhunac srpske književnosti zbog manjakvosti koje se javljaju u samom jeziku dela, u oblikovanju glavnog junaka i pojedinim delovima motivacije, ali isto tako ne može se reći da nije dobar. Nadam se da će se dogoditi čudo, pa da će srpski pisci smoći snage da nastave ovim žanrovskim putem, i ako ni zbog čega drugog (ako kod budućeg čitaoca postoji već oblikovano određeno mišljenje), Crni cvet treba čitati da bi se otkrilo da u srpskoj književnosti ima čak i više blaga nego u zapadnoj za pričanje nekih novih, čudesnih priča.

[Boban]

Moj naklon, Nim... mislim da niko nije isčitao tu knjigu tako detaljno kao ti.

[Nimrodel]

Eto, dragi Bobane, ispunih i ja svoj deo pogodbe. Moglo je biti i mnogo više, al' rekoh sebi, ko bi bio spreman da čita toliko teksta.

[Boban]

Ja svakako.
Možda još neko...

Mislim da si se uvrstila u red onih kojima dajem knjige pre štampe na čitanje, da bih popravio šta se može popraviti.

Imam opet jedan roman u JA obliku i kosa mi se ježi od pomisli da sve prepakujem u treće lice, a izgleda da će morati jer, evo, već osam godina ne mogu da ga zaokružim kako valja i pustim u javnost.

Inače, ja ne volim sveznajuće treće lice i uvek tražim da tačka gledišta bude u jednom učesniku, a ne u svima, te je to prilično blisko ja-naraciji.

Problem sa Crnim cvetom je što sam ja želeo da bude kratak, želeo sam da izbegnem sve zamke psudoistorijskih propovedi i rasplinjavanje na brojnim detaljima, da ostane samo ono što je bitno. Naravno, rezultat je daleko od savršenog, ali nikako nije moglo u trećem licu. Za tvoju informaciju, ja sam tu knjigu počeo da pišem 1987. u trećem licu, ali posle četiri poglavlja (od kojih je jedno, prvo otpalo u konačnoj verziji) sam shvatio da imam velikih problema zbog trajanja radnje (otprilike osam godina) i onda sam se dosetio elegantnog rešenja sa uparenim poglavljima u odlasku i dolasku, te sam time potpuno eliminisao potrebu da opisujem npr. tri godine u Krivolaku i vazdan gomilu stvari posle toga.
Dakle, izbor pretumbanih poglavlja je bio iznuđen zbog moje želje da to bude knjiga ispod 200 strana (ima tačno 135 šlajfni), a onda sam, raspoređujući događaje koje ću opisivati, spoznao prednosti takvog razvrstavanja i brojne dodatne mogućnosti za igrarije.

[Nimrodel]

Bobane, ne mora se ići na opciju personalnog romana - postoji auktorijalni, koji samo odaje privid trećeg lica, a zapravo pripovedač je ograničene perspektive. Problem sa ja formom se javlja u onom transponovanju sa spoljašnjeg ka unutrašnjem, zato sam i pomenula autobiografije i memoare... Simeon Piščević će kao pripovedač pokušati i da slaže, da prikrije nepoželjno, da istakne poželjno (Gerasim Zelić je još opasniji kao pripovedač svog života), ali njegov javni govor i unutrašnji govor nisu u sukobu - on misli i govori kao čovek XVIII veka.

No, svako ima nešto čemu teži i apsolutno je tvoja reč kao autora u tom segmentu najbitnija - ja samo sadejstvujem sa tobom u okviru četvrtog sloja i čitanjem sveta koji si stvorio, nadograđujem ga sopstvenim doživljajem i iskustvom kroz mesta neodređenosti (ja sam eto već videla u glavi i priču o Šumi Striborovoj i zašto je takva i priču o Heleninoj gori i Jovanču... što opet ne mora biti isti sa tvojom promisli, ali može biti blisko).

Pošto poznajem mehanizme narodnog, epskog viđenja sveta, zato sam i pomenula neke stvari u tekstu... seti se, u Gorskom vijencu vojvode Draška i njegovog viđenja Mlečića koji ne pripadaju eposu - e, tako se razlama i junak-pripovedač Crnog cveta - spoljašnji je epski, unutrašnji nije. Iskreno mislim da će u Americi ovaj roman biti odlično prihvaćen, jer oni nemaju taj problem da poznaju naše narodno predanje i pevanje, odnosno, oblikovanje aktera u njima... Bez obzira na neverovatni bum sa Beovulfom i Volsungom krajem XIX i u I polovini XX veka, bez obzira na razotkrivanje dela predčoserovskog vremena, oni ipak kaskaju i siromašniji su u tom pogledu. Ovde sam pokušala na srpski način da čitam Crni cvet i stojim iza ovoga - opasno je pričanje u I licu, jer je pripovedanje podmuklo i neukrotivo, teži da se izmakne kao svileni čaršav, samim tim, pripovedač u I licu je opasan jer od autora traži ne samo poznavanje istorije i samog predanja, već ono teži ka tome da autora natera da pripovedača odvoji u potpunosti od sebe i da ga pusti da živi svojim životom, koji je možda trajao i u doba australopitekusa koji je takođe imao strahove i težnje častoljublja, ali ih nije izražavao onako kako to radi savremeni čovek.

[Boban]

To oko nacina izrazavanja stoji, ali, strogo gledajuci, originalni Marko Kraljevic jedva da je mogao znati 1000 reci, a verovatnije svega nekoliko stotina ne racunajuci imena biljaka i zivotinja. Sumnjam da je upotrebljavao slozene recenice i da je pazio da mu se u uzastopnim recenicama ne ponavljaju isti pridevi. Ako bi i bilo moguce pisati njegovim jezikom, to jedva da bi bilo moguce citati i pratiti.
Nisam siguran da je zadatak pisca da docara utisak doslovnog moguceg govora coveka iz tog vremena. Ja to posmatram ovako> on je o svemu o cemu sam ja pisao razmisljao na jedan nacin, ja sam to PREVEO na savremeni izraz i prilagodio danasnjem coveku. Citali si verovatno "prepeve" srpskih pisaca iz predvukovskog perioda, dakle, cak i kada je covek ostavio autenticni zapis sopstvenom rukom, neko je smatrao da nije greh prepisati ga tako da savremenik sve razume.
Izbegavao sam koliko god je to bilo moguce sva kasnija znanja i dostignuca covecanstva, ali, realno, ne vidim ni da je to problem. Zaboravio sam u kojoj knjizi sam citao izraze tipa: "Smiri nerve" a dogadja se u vreme Cezara; da su nervi odgovorni za to zna se jedva stotinjak godina. Cini mi se da nisam takve velike propuste pravio, a ostalo... jebiga.

[Nimrodel]

Ne, Bobane, nisam mislila na vokabular junaka Crnog cveta i na to što govori mahom standardnim srpskim jezikom (ne rekoh li da u jeziku romana ima divnih arhaizama i pozajmljenica?) – mislila sam na samu činjenicu kako njegov hommo interior vidi svet oko sebe, kako o njemu govori. On je u večitoj zapitanosti, večitom preispitivanju, a to više nalikuje na Hamleta koji odlaže radnju, nego na nekoga ko proističe iz obrasca epskog junaka...

 Evo, uzmimo primer vladike Danila i igumana Stefana – obojica jesu mislioci, prepuni refleksija, ali dok vladika Danilo više pripada onom savremeni čovek, dotle je iguman Stefan sav u epici, on jeste epski junak. Zašto? Zašto iguman Stefan pripada onome što predstavlja samo Kolo i Vera Obilića? Zato što on razmišlja, ali on dela u skladu sa epskim svetom – on se pita, ali ne za sopstveno ja, sopstvenu dobrobit, već uvek u sebi ima već usađeno poštovanje viših zakona, svest da je već unapred određen odgovor ili stav – na dobro ili zlo ovog sveta. Njegov govor se jezički ne razlikuje od govora vladike Danila, ali njegov govor prenosi drugačije viđenje sveta, isključiviji je, oštriji i siroviji – ne preispituje stvari koje jesu viši zakoni. Postoji nešto hijerarhijski nadređeno za epskog junaka – može to biti čojstvo i junaštvo, ratna veština, borba za dobro ili borba za zlo, želja za časnom smrću, ali on nikada ne dela da bi ispunio individualne ciljeve, ne pita se treba li se njima povinovati, on ih a priori prihvata i shodno tome dela. Čak i kada postoje izuzeci, njihov govor nije rafinisan, višeslojni, ili je samo prolazna slabost koja uvek bude završena zaključkom da je jedina istina u višim zakonima čija se validnost nikada ne preispituje, u delanju koje se povodi samo njima. Jednostavno, on ne pušta druge u svoj um, a i da pusti, čitaoca bi ili slušaoca opčinio kao zmiju.

Pogledajmo samo epizodu sa Mehmedom kovačem – urađen je prenos formule iz epske pesme Marko Kraljević i Musa Kesedžija, no, dok je Marko pre čina odsecanja ruke sužanj koji je izvučen iz tamnice, čovek koji je svima dodijavao, caru se na glavu popeo, baraba koja iz suve drenovine vodu cedi, čovek koji obnavlja snagu, čeka priliku od mejdana, koji ni jednog trena ne govori da je nepravedno dopao tamnice, unapred plaća Novaku kovaču i apsolutno se ne sekira hoće li biti kažnjen za svoj postupak, naravno, možda je to on sve u sebi činio, možda se pitao, ali mi nismo čuli njegov glas u glavi, njegove misli i samo iz posrednih spoljašnjih postupaka smo uspelinešto da nazremo (Jao mene do Boga miloga...); junak-pripovedač Crnog cveta se prvo muči žaleći što je ostavio Jovanču, promišljajući o broju ljudi oko vranca, premišlja se oko plaćanja drveta koje je posekao, kasnije se u mislima izvinjava kurvi Vinki i tek tako, bez ikakvog nagoveštaja zašto, odseca Mehmedu ruku, preuzimajući formulu od Marka...  Šta je sad? Kako čovek koji toliko misli, svestan je sebe i svojih mana, svestan je potreba drugih i drago mu je kada nekoga obraduje (recimo, Jovančine potrebe u Čikluša-hanu), najednom pomahnita, ne zapitavši se, a nije li kletva – ratnik-čarobnik naterala Mehmeda da to učini, kao što je naterao Čarnu, kao što je Goluba izludeo... On sve vreme misli i o drugim stvarima, preispituje se, pravda i samoosuđuje (Čarna, Vojinovići, njegov žal i kajanje), a ovamo, tek tako preuzima obrazac. E, tu je ona caka, dozvoljeno nam je i previše da vidimo, previše ga razumemo, predobro znamo da se on pita, da se ne pokorava samo okvirima tog sveta... Da je sve ovo teklo bez njegovog unutrašnjeg govora ili da je njegov unutrašnji govor bio siroviji, grublji, slabiji, ograničeniji, nijednog trena se ne bi postavilo pitanje, a zbog čega sad on ovo čini, bilo bi prihvaćeno kao sasvim legitimno kažnjavanje kovača koji je iskovao bolju sablju i uvredio junaka.


Zahvaljujući ovome, junak-pripovedač Crnog cveta više nalikuje ulickanim junacima Milovana Vidakovića (koji su skroz u potrazi za suštinom jestatstva), na Lanselota... a epski junak je siroviji, grublji, bezobrazniji, pun humora ili one težine i neizrecivosti zbog koje žene i dan danas padaju ko tetrebice u proleće (hej, pa epski junak će napraviti čarlamu poput Panurgija u slučaju pariske gospođe i kujinog polnog organa)... Junaku Crnog cveta nedostaje Beovulfova odlučnost u sudaru sa zmajem – star je, zna da će poginuti, ali on ide na njega, jer je junak, jer mora spasiti kolektiv i time ispuniti viši zakon – on je svestan svoje slabosti, ali ne kontemplira o njoj, on jednostavno ide. Treći carev sin će se uplašiti, ali mi to vidimo samo zahvaljujući činjenici da će potprljiti dlaku ili krljušt, Marko Kraljević će na prevaru ubiti... ali mi se nećemo baviti njihovim frustracijama, oni nemaju prava na njih... no, ne čitaj me prebrzo, evo razloga zašto to sve govorim:

Konstatacija Ilije Bakića u Književnoj reči da je u pitanju epska fantastika nije dobra – ovde nemamo posla sa epskom fantastikom, ovaj roman je lepa travestija jednog epsko-bajkovitog sveta sa elementima romana toka svesti. Klasifikovanje ovog romana u epsku fantastiku ili fantasy (gnušam se ovog imenovanja) može samo doneti nešto loše, jer ovaj roman zaista nije čist po žanru. Junak-pripovedač se može ovako ponašati u romanu koji će biti preciznije opisan, ali u romanu koji bi bio klasifikovan kao fantasy – ne može. U tome je problem najveći za mene... travestija dopušta da se u određenom hronotopu junaci ponašaju van zakona koji su propisani u tom svetu, žanru, stroga žanrovska odrednica automatski još više vezuje za zakone, a time čini da dođe i do skučenijeg odnosa prema delu ovakvog tipa.

P.S: Cezar u ovom slučaju nije validan reper - pre će biti neko čiji su lik i delo izgrađeni na razini predanja, mističnog, ne istorijskog.

[Boban]

Baš sam to hteo da kažem: pa ja nisam pisao epsku fantastiku (zaboravljaš da ne violim Tolkina, ne zbog njega samog, nego zbog tog užlebljenog obrasca). CC cvet je izvan svih postojećih žanrova (ne tumači ovo megalomanski, nije u pitanju vrednosni sud) i svakako izvan epskih okvira.
Dopustiću ti sada da zaviriš u moje polazne motive stvaranja Crnog cveta: Imamo dve sasvim različite vizije Marka Kraljevića: jedna je opevana u narodnoj pesmi, druga je istorijska koju znamo. Rekao sam sebi: OK, ajde da smislimo svet u kome će se te dve krajnosti pomiriti, u kome će Marko biti i jedno i drugo, tj, da li je dovoljno da neko u svom životu bude sedam godina junak o kakvom će se pripovedati stolećima, a ostatak svog života zapravo suprotnost tome? Mic po mic, stvoren je okvir Crnog cveta i sve što je usledilo. Dakle, ja sam hteo da uvedem poseban svet, van svih postojećih, na razmeđi istih, koji praktično može da opravda nastajanje epova.

[Nimrodel]

Ne rekoh li ja da nalikuje na Marka koji je poginuo na Rovinama? Videla sam tu nameru i u dvojstvu koje si postavio i u njegovim razmišljanjima. Sve je u dvojstvu... i jeste teška realizacija toga što si zamislio. Sva je sreća te zaista nisam čitala recenzije pre čitanja, sem što mi je oko palo na Jerkovljev kratki hvalospev (znaš to ti je onaj fenomen da kad vidiš nešto što ti je odvratno, baš piljiš u to iako ne želiš... nemoj da ti pričam moje muke sa mojim profesorom geografije koji je stalno na karti pokazivao srednjim prstom leve ruke koji je imao zaista izvitoperen i odvratan nokat, nekako spojen sa jagodicom tog prsta, fuj!). Crni cvet jeste kratak roman, ali traži pažljivo iščitavanje.

[Mica Milovanovic]

Nim... hvala. Bilo je uživanje čitati tvoju vivisekciju CC.

Posle rasprave na slipstream topicu bio sam, naivno, spreman da mislim tvoji stavovi donekle reflektuju tvoju sposobnost da se suprotstaviš establišmentu. Naime, u mom poslu, kad bih ja u 45-oj kukao da mi neko ne dozvoljava da radim planiranje u oblasti voda na način kako ja hoću, ja bih to smatrao sopstvenom slabošću. Ovde su stvari, očigledno, složenije. Sorry, ja se povlačim u svoj bunar.  

Mogu li da te pitam da li si čitala Zlatnu knjigu, Dragana R. Filipovića?

[Nimrodel]

Ne, nisam čitala ništa od njega (mada mi kroz glavu promiče jedna kratka priča sa dešavanjem u policijskoj stanici... bilo je davno). Baš prekjuče mi ga je pomenuo moj prijatelj poznat širim masama kao Nar Mattaru... pomenuo mi je neku krađu, tom piscu je neko navodno pokrao ideju za priču... no, nemoj me držati za reč, o njemu zaista ne znam ništa (ne može se ni sve znati).

No, nisam zaista razumela deo tvog posta koji govori o povlačenju u bunar... kletva neta, teže je razumeti šta ti sagovornik poručuje... a možda je to zbog moje plave kose... ko će ga znati.  

[Mica Milovanovic]

Mislim da bi Boban za onako detaljno čitanje CC-a mogao da ti nekako dostavi i jedan primerak Zlatne knjige - ako ga ima.
Moglo bi da ti se dopadne.

[Boban]

Imam četiri primerka bez korica, pa ako dami ne smeta tako osiromašeno pakovanje, imaće ga.

[NarMattaru]

Jeste Nimi, ja sam ti je slao, priča se zove ĐURO.
Eto, Bobane, nisi ni znao šta si sve napisao dok ti žena nije lepo objasnila. Tako to rade moje kučke!

[Anonymous]

Pročitala sam tu priču, ali, koliko se sećam, nije me nešto privuklo da čitam dalje... to je beše u onoj policijskoj stanici, hapse ga. Jednostavno, tada se time nisam bavila... a ime autora mi nije ostalo u glavi, obično mi je to najmanje bitno kada prvi put čitam nešto.

[Boban]

To je priča iz Fipinog najnovijeg opusa, nikako nešto sa čim treba početi kada je on u pitanju.
I potpuno mi je jasno zašto bi se jednom anarhisti kao što je Nar to moglo dopasti... besmrtnik koji je pao u bure vina i ostao unutra pijan valjajući se u svojim izlučevinama 1000 godina.

[NarMattaru]

Eh Bobane, ne daš mi ni da pohvalim nekog, a to se zaista retko dešava. Odma pa klizeći.
Sve u svemu, Fipa je najbolji srpski pisac fantastike i svi možete da mu se sagnete na pljugu ( ti nemoj jer ste kumovi, to bi bilo skoro kao rodoskvrnuće ). Krivo mi je samo što nisam pričitao te priče iz onog što ti zoveš najranija( prva? ) njegova faza( Biciklisti, Bežim u noć ), ali sve ostalo što sam pročitao bilo je savim okej, povremeno prava poslastica.

[Boban]

To je druga faza; prva je objavljivana po Siriusu i USA, 5-6 priča /Govnokradica, Trominutni preskoci...) sve u tvom stilu, bljuvotine, sels, životna dezorijentisanost glavnih junaka, beznadnost, pa opet eksplicitni seks.
Potraži te priče, okačiću kasnije njihov spisak i raspored, možda ćeš ga ondak voleti još više...

[Oroluin]

Ipak je to knjiga objavljena u Americi, a koliko srpskih žanrovskih naslova doživi takvu sudbinu?

Ah da, slušao ja na Beokonu Živkovića kad je pomenuo kako je ovaj Cvet uspeo u dalekoj Americi, i kakav je put da se tamo uspe... Uzgred, bilo zanimljivo gledati kako mu se šlihtaju.
Ono šta je pričao koji je put do uspeha tamo sam se složio i rad sam ponoviti ako neko želi...

Ergo, Živković reče da neki ovaj roman porede sa radovima Džina Volfa. I to je razlog da ga ja napišem ovaj post... i jednom pročitam ovaj roman... a pre toga i tekstove na ovoj temi... ali treba vremena.

[Boban]

Pokušavam ovih dana da uđem u trag koliko je zapravo primeraka Crnog cveta otišlo u svetu, ali to uopšte nije jednostavno, ne samo zato što izdavač možda krije prave podatke.

Pored originalnog izdavača PrimeBooks pojavljuju se brojna print on demand izdanja (u Britaniji, Australiji, Indiji, ko zna gde sve ne...), čak i novi ISBN brojevi i novi izdavači. Znam da je sve to motivisano izbegavanjem velikih poštarina slanja USA-UK-AUS-Južna Afrika... i da je to verovatno budućnost izdavaštva, ali se tu postavlja realno pitanje: kako da autor spozna koliko je kopija njegove knjige stiglo do čitalaca? Ne umišljam da su to u mom slučaju neki veliki brojevi, niti smatram da sam bitno oštećen za honorar, samo bih voleo da postoji sistem da se to kontroliše bar u meri da se može izvući prava informacija.

http://www.ecampus.com/book/9781894815895
http://www.abebooks.co.uk/products/isbn/9781894815895/
http://www.cdwow.us/books/KNEZEVIC-BOBAN-BLACK-BLOSSOM/product/view/5867597
http://www.bigwentertainment.com.au/product/black_blossom_2912196_560662.html
http://www.infibeam.com/Books/info/Boban-Knezevic/Black-Blossom/1894815904.html
http://isbn.web2.wtc.pl/A-Knezevic-Boban/

[Nightflier]

Rešenje za tvoj problem jeste da nađeš jednog velikog izdavača - ili bar umereno velikog. A ne bi bilo loše da iskopaš taj prevod na engleski, pa da ga držiš u rezervi. Zapravo, možda bi tu moglo da se uradi nešto pametno... Imam jedan predlog za tebe, koji ti se najverovatnije neće poptpuno dopasti, ali je realno gledano poprilično izvodljiv. Dolaziš li u ponedeljak u klub?

[Boban]

ne

[Nightflier]

Onda ništa.

[scallop]

Haj'mo ovako: Dolaziš li u ponedeljak, a ja ću sprešiti Nightflier-a da ti iznese svoje predloge?

Ili, ovako: Koj ćeš ti moj u LK i "šta ti to treba"?

A, možda: Donesi mi tu knjigu što mi duguješ, makar ne učestvovao u kvizu!

[Boban]

idem na more noćas...

[Nightflier]

Haj'mo ovako: Dolaziš li u ponedeljak, a ja ću sprešiti Nightflier-a da ti iznese svoje predloge?

Ili, ovako: Koj ćeš ti moj u LK i "šta ti to treba"?

A, možda: Donesi mi tu knjigu što mi duguješ, makar ne učestvovao u kvizu!

Hoćeš li me sprešiti ili sprečiti? U mom slučaju nije lako ni jedno ni drugo, a ti predlozi se ne razlikuju od onoga što me je Boban zamolio da uradim pre dbe godine - samo što mi nikada nije dostavio CC na engleskom i u elektronskom formatu, pa da mogu da ga prosledim dalje.

[Boban]

pa to je zato što ja zapravo nemam sređenu verziju, poslednju, konačnu, na engleskom... imam ono što je uradio prevodilac, ali na tome je posle rađeno redakcijski i cenim da su te intervencije popravile stanje pa bi bilo logićno doći do te verzije, a to se može samo OCRovanjem za koje nikako ne nalazim vremena.

Razmišljam nešto, pošto ja svaku verziju prepravljam i dopisujem ponešto, a prevod je rađen po verziji iz 2001. možda ne bi bilo loše da se to sada usaglasi sa trenutnim stanjem.

[scallop]

Haj'mo ovako: Dolaziš li u ponedeljak, a ja ću sprešiti Nightflier-a da ti iznese svoje predloge?

Ili, ovako: Koj ćeš ti moj u LK i "šta ti to treba"?

A, možda: Donesi mi tu knjigu što mi duguješ, makar ne učestvovao u kvizu!

Hoćeš li me sprešiti ili sprečiti? U mom slučaju nije lako ni jedno ni drugo, a ti predlozi se ne razlikuju od onoga što me je Boban zamolio da uradim pre dbe godine - samo što mi nikada nije dostavio CC na engleskom i u elektronskom formatu, pa da mogu da ga prosledim dalje.

sprašiti.

[Nightflier]

pa to je zato što ja zapravo nemam sređenu verziju, poslednju, konačnu, na engleskom... imam ono što je uradio prevodilac, ali na tome je posle rađeno redakcijski i cenim da su te intervencije popravile stanje pa bi bilo logićno doći do te verzije, a to se može samo OCRovanjem za koje nikako ne nalazim vremena.

Razmišljam nešto, pošto ja svaku verziju prepravljam i dopisujem ponešto, a prevod je rađen po verziji iz 2001. možda ne bi bilo loše da se to sada usaglasi sa trenutnim stanjem.

Možda i bi. Tako bi bar bio siguran da imaš gotov proizvod, pa da jurimo agente.

[Bab Jaga]

idem na more noćas...

Sjever ili jug?

[Boban]

A evo i ćirilične verzije, posle 16 godina, za one koji tako vole:

ВРСТА ГРАЂЕ............. : монографска публикација, текстуална грађа,
штампана
  ISBN.................... : 978-86-7552-044-3
  ДРЖАВА ИЗДАВАЊА......... : Србија
  ГОДИНА ИЗДАВАЊА......... : 2009
  ЈЕЗИК ТЕКСТА/ОРИГИНАЛА . : српски
  ПИСМО................... : ћирилица - српска
  КЊИЖЕВНИ ОБЛИК.......... : роман
  АУТОР................... : Кнежевић, Бобан - аутор
  НАСЛОВ.................. : Црни цвет
  ИМПРЕСУМ................ : Београд : Конрас, 2009
  ШТАМПАРИЈА.............. : Београд (Драслар партнер)
  ФИЗИЧКИ ОПИС............ : 183 стр. ; 18 cm
  ЗБИРКА.................. : (Библиотека Бели вук ; књ. 10)
  НАПОМЕНЕ................ : Тираж 500 // Белешка о писцу: стр. 183.
  УДК..................... : 821.163.41-31
  COBISS.SR-ID............ : 169167884
http://www.vbs.rs/scripts/cobiss?ukaz=DISP&id=1430084674713836&fmt=11&rec=14&sid=5

[Mica Milovanovic]

To je izdavacka kuca koja je objavila Mahagoni hol?