Author Topic: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)  (Read 60886 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #600 on: 19-05-2018, 18:54:45 »
Ženski indonežanski treš metal bend Annabelle:
 
https://youtu.be/R7OayWLT8gg
 
A ima i ovo:
 
https://youtu.be/BrO1qDhG3LE

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #601 on: 25-05-2018, 18:46:43 »
Pošto danas neću stići da pružim metal, obećavam ga za vikend, a kao izvinjenje evo novog albuma kanadskih Blood of Christ, a koji je zabavan, prilično old skul death metal. Blood of Christ postoje više od dvadeset godina a poslednji album izašao im je pre četrnaest. A ovaj novi je... pa, meni se jako dopada ta kombinacija težine, u drugom planu prikrivene melodičnosti i relativno suve produkcije. Ako ste ja, uživaćete:
 
https://youtu.be/PXOgr2dpNRU
 
Mislim, nije loše za početak vikenda.  :|

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #602 on: 26-05-2018, 12:40:24 »
Dobro, Subota je (krvava Subota) i pošto smo u Petak zabušavali, red je da sada isporučimo.
 
Krećemo, po običaju, od blek metala, i, skoro isto tako po običaju od novog albuma jednočlanog benda koji izvodi depresivni, atmosferični blek.
 
Nije ovo muzika za svakoga i već sam ja prošle nedelje ukazivao da je "jednočlani depresivni blek metal bend" koncept često na ivici klišea i u povećanom riziku od hermetičnosti. No, ima tu, naravno, i povećanog potencijala da se proizvede nešto intimno i lično. Francuski bend (a zapravo jedan čovek), Ein, uzeo je ime po hebrejskoj reči za ništavilo, pa je i muzika očekivano depresivna, ali u njegovoj se muzici može čuti delić tog blagorodnog dara samoće. Ovom momku niko nije sedeo na glavi i objašnjavao kako treba da se aranžiraju kompozicije pa je u svom stvaralaštvu bio ograničen samo sopstvenim talentom. Rezultat su pesme koje imaju mnogo različitih delova, ali je tok među njima prirodan, organski, jelte, ličan i daje u zbiru baš ono čemu se nadamo: personalizovan i intiman iskaz koji koristi tehnike ekstremnog metala da podvuče svoje poente, ali se u njima ne iscrpljuje. Ima ovde avangardnih elemenata, ima odlične atmosfere pa i b-movie efekata i sve se to na gomili skupi da donese jedan ranjiv, nikako savršen ali u svakom momentu zanimljiv i intenzivan album. Čoveku je ovo druga ploča, nema izdavača, niti se trudi da ga nađe pa treba pohvaliti ovu vrstu nezavisnosti koja proizvodi zanimljivu muziku što začas od melahnholičnih violina pređe u analnatrakovsko rešetanje. A i album se zove Lethragic Breakthrough. Rispekt.
 
https://einnox.bandcamp.com/album/lethargic-breakthrough
 
 
Da nastavimo sa jednočlanim blek metal bendovima iz šireg mediteranskog područja, ovog puta idemo do Italije za potrebe trećeg albuma projekta Solitvdo.
 
Kad vidite naslovnu stranu albuma i čujete da se zove "militia", jasno vam je da je ovo militantnija verzija blek metala i da, iako se bend zove kako se zove, tematika više naginje "mrzim sve i želim da svi umru" nego "svi me mrze i bolje je da umrem" oblasti. Militia je ambiciozan album u smislu da je ovo izdato i u digipack verziji u sto (kolekcionarskih bez sumnje) komada, od strane pravog izdavača itd. pa se i od muzike možete nadati manje hermetičnoj ponudi. DM, koji je jedini član ovog benda, je sklon baroknijem aranžiranju sa širokim zahvatom u melodične, epske pasaže koji lepo dopunjavaju mzuiku zasnovanu na brutalnom, pravovernom blek metal prženju. Nema ovde ničega što nismo čuli već milion puta, da ne bude zabune, ali DM ima uvo za keči melodije i pesme mu uvek imaju pravilan odnos obožavanja Iron Maiden i ekstremnog gaženja po gasu, a pevanje na italijanskom je, naravno, bonus. Produkcija je zanimljivo zamućena tako da više odaje utisak širine nego jeftinoće, pa ovo svakako mogu da preporučim:
 
https://eremitaproduzioni.bandcamp.com/album/militia
 
 
Preskočio sam gomilu do neizdrživosti rastuženih i musavih depressive black metal izdanja, razne debi albume i demoe uplakanih omladinaca koji zvuče kao da su snimani u nečijoj sobi, ali onda nas dočekuje švedski Plaguestorm sa svojim debi EP-jem koji, takođe, zvuči kao da je sniman u nečijoj sobi, ali se bavi sirovijom formom blek metala. Plaguestorm, naime, imaju očigledne simpatije za rani blek metal sa skandinavskog područja pa je i sirov kvalitet njihove produkcije u skladu sa ovim simpatijama. Muzički, ovo je zapravo raznovrsno i ne svodi se na najprimitivnije blek/ treš matrice, već pesme dosta variraju po tempu i atmosferi. Naravno, poenta njihovog izraza je velikim delom u konfrontativnosti pa je sasvim moguće da će vas odbiti zvuk u kome kao da su sasvim pogrešne stvari pogurane u prvi plan (glas u pozadini, iskrivljen distorzijom, gitare smrskane naglaskom na visokim i srednjim frekvencijama...), ali opet, ko voli ovakvu muziku, umeće ovde da nađe šarm. Album izlazi fizički tek u Julu ali je na bandcampu lasno slušati ga:
 
https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/eternal-throne

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #603 on: 26-05-2018, 13:28:47 »
Ako vam je nekako sav taj blek metal za decu a vi više niste dete i, naprotiv, odrasla ste, čak pomalo omatorela osoba, godiće vam da pogledamo šta ove nedelje ima zanimljivo od stonera.
 
Mada, da bude jasno, danas "stoner" označava bilo šta što ima nekakvu sponu sa sedamdesetima i meni je to ugodno, ali udaram napomenu jer štokholmski Spiral Skyes je bend koji u "metal" spada isto koliko i u folk, psihodeliju, hard rok, pa i u bluz. Ali da su dobro, jebemti, odlični su.
 
Bend je osnovan 2014. godine a ovo im je debi album, ali zrelost koju ispoljavaju je tolika da bi vam bilo oprošteno da pomislite kako je ovo ponuda nekakve ekipe osoba u pedesetim i šezdesetim godinama života. Spiral Skies su veoma "retro" utoliko što njihova kombinacija narodnjačkog pevanja i težeg, jakog gruva, kao da dolazi vremeplovom pravo iz ranih sedamdesetih, ali opet, uspevaju da ne zvuče zastarelo. Delom jer je ovo odlično producirana ploča na kojoj se stvari mnogo dobro čuju i nisu spljeskane u brickwall mesarskim masteringom, a delom jer ljudi, pa, odlično sviraju, sa pesmama koje imaju prostora da dišu i razvijaju se. Vidim da se Spiral Skiesu kači i "prog" etiketa ali ovo je više na ime epohe koju prizivaju nego na ime nekakvih prekomplikovanih kompozicija. Muzika je, naprotiv, ekonomično aranžirana i uvek je važniji gruv od bilo kakvog demonstriranja tehničkog umeća. Otud dobijamo gomilu zdravih bleksabatovskih deonica a pevačica Frida s pravom zauzima centralno mesto u miksu podsećajući kako izvanredno moćno mogu narodnjačke tehnike da zazvuče uz hard rok kada ih primenjuje neko koga je priroda obdarila jakim glasom. Vrlo, vrlo dobra ploča ako ste u petoj deceniji života, kao ja. A i inače.
 
https://spiralskies.bandcamp.com/album/blues-for-a-dying-planet-2
 
 
U ovim nedeljnim pregledima mahom preskačem instrumentalne stoner albume jer nekako uvek mislim da je to nešto što se prosečnom slušaocu manje dopada - veliki deo njih zvuči kao puko džemovanje, dobro za ponoćne hašišarske seanse, ali možda ne tako dobro za hladno svetlo dana. Ipak, prvi album meksičkog benda Saturno Grooves, pod nazivom Solar Hawk bi bilo greota preskočiti. Dobar za dan, još bolji za ponoćne hašišarske seanse, ovo je punokrvan stoner debi sa teškom, pomalo hermetičnom produkcijom, puno gruva i sa mnogo pametnih, i uspelih aranžmanskih zaokreta. Nema ovde ničega što drugi bendovi ne sviraju već četrdeset i kusur godina, ali je odsvirano sa simpatičnom energijom i pogađa gde treba da pogađa, pa preporučujem svakome ko bi malo manje da sluša kako mu pevaju a spreman je da se okači o teški, masni gitarski zvuk ovog pustinjskog benda:
 
https://saturnogrooves.bandcamp.com/album/solar-hawk
 
A onda su tu i Morag Tong iz Londona koji sa svojim albumom The Last Knell of Om nastoje da zadovolje i stoner i doom publiku, nudeći izmučenu ali i dalje gruvi muziku koja ima metalsku težinu, psihodeličarske tendencije, dovoljno dinamike da se dopadne i nemetalnoj publici, ali i energiju koja nepogrešivo dolazi iz metal smera. U ovom bendu bubnjar peva pa to već u dovoljnoj meri sugeriše o kakvoj estetici pričamo. Slušao sam bolje stoner i doom bendove od Morag Tong ali za ovu nedelju oni su sasvim zadovoljavajuća ponuda sa svojim medidativnim, pomalo zamišljenim pesmama i sirovom produkcijom:
 
https://moragtong.bandcamp.com/album/last-knell-of-om

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #604 on: 26-05-2018, 14:02:21 »
Idemo dalje sa nečim ponovo iz domena blek metala, ali poljski bend Hegemone, iako koristi prepoznatljiv gradivni materijal, od njega uspeva da sagradi sasvim svež, osoben album. Ovo je drugi album benda i pričamo o epskoj, veoma ubedljivoj svirci koja istovremeno postiže depresivni ugođaj najhardkorskijih sobnih projekata, ali i ima dobru produkciju i umeće da se šeta između atmosfera i gađa i druge emotivne zone osim očaja. Naravno, ne luta se ovde predaleko od očaja i We Disappear jer generalno mračna i tužna ploča, ali ukrštanje blek metala i postmetalskih nedistorziranih elemenata na njoj uspeva da zazvuči zrelo i stilski razrađeno u dovoljnoj meri da pomislite kako je ponekada dobro otići izvan strogih granica žanra:
 
https://hegemone.bandcamp.com/album/we-disappear
 
 
Za pošten, pravoverni doom metal danas se moramo baciti do... suncem okupane Kalifornije?
 
Eto samo jednog od dokaza da metal prelazi sve granice, pa i granice razuma, jelte. bend CHRCH iz Sakramenta, dakle, na svom drugom albumu nepokolebljivo gazi stazom sporog, teškog, epskog doom metala. Nije ovo muzika za svakog - previše agresivna za funeral doom publiku, previše dugačka i puževski spora za rekreativne stonere - ali ako baš ovo tražite, dakle baš sirov, težak, jako spor metal sa somnambulnim ženskim vokalom i pesmama koje traju i do dvadeset minuta, CHRCH isporučuju bez ostatka. Meni se, naravno, dopada što CHRCH vole da se bace i u veoma bučne momente sa vrištanjem i puno distorizije, podsećajući da doom ne mora nužno da se kreće samo negde u domenu infrazvučnih frekvencija i sviđa mi se njihova doslednost u sporoj, mučnoj atmosferi koju posreduju, ali ovo nikako nije ploča za vikend-metalce pa je možete smatrati nekakvim testom svoje posvećenosti:
 
https://churchdoom.bandcamp.com/album/light-will-consume-us-all
 
 
Da se malo prenete iz sanja izazvanih sa prethodne dve ploče pobrinuće se, dobrovoljno, kazahstanski bend Zarraza sa svojim debi albumom Necroshiva. Ova trojka iz Almatija (ili, ako ste old skul, Alme Ate) je jedan od retkih kazahstanskih metal bendova koji imaju određeni profil i izvan rodne grude, sa koncertnom aktivnošću koja ih je vodila u Uzbekistan i Kirgistan. Naravno, dok ukrajinske, beloruske i ruske metal scene dosta dobro poznajemo, pa i baltičke postsovjetske države imaju svoje asove na međunardnoj sceni, o istočnijem delu bivšeg SSSR slabo šta znamo. Zarraza su tu da nas malko prenu iz letargije i njihov metal je interesantna kombinacija "razgovetnijeg" groovy krila (nalik na, recimo, neku kasniju Sepulturu) i propisnog death metala sa brutalnim blast bitovima. Što je možda i dobitna kombinacija, ova muzika je dovoljno "normalna" da mogu da je slušaju i ljudi koji ne spadaju u ekstremno krilo, ima prepoznatljive strukture i dovoljno hukova, a opet ima i dovoljno ekstremnog pedigrea da bude interesantna i nama, napaljenim klincima. Jedina stvarna zamerka koju imam je da je album masterovan preterano komprimovano što muziku čini moćnom i udaračkom ali joj oduzima na dinamici. No, kakve DRC zločine inače umem da čujem u ovim pregledima, ovo nije tako strašno i najveći "problem" je što se inače odlična svirka bubnjara Ruslana Konona čuje kao da je u pitanju ritam-mašina. Al dobro, to je detaljisanje, Zarraza su vrlo dobri i ubedljivi i bend koji bih preporučio svakome ko je, recimo, prestao da sluša Fear Factory sa drugim albumom objašnjavajući sebi da njihova evolucija ide u pogrešnu stranu. Zarraza su, da bude jasno, prava strana:
 
https://zarraza.bandcamp.com/album/necroshiva

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #605 on: 26-05-2018, 15:03:12 »
Idemo dalje u pomalo neobičnu stranu. Britanski dvojac Noisepicker ima svoj prvi album i ovo je metal u vrlo prosvećenom izdanju. Čime hoću da kažem da ovo zapravo možda i nije metal, odnosno da je album koji bi lako mogoa da nađe nemetalnu publiku, pa čak i publiku koja na metal gleda sa prezirom. Harry Armstrong je čovek koji svira i peva u različitim stoner i dum bendovima, tako da je njegova veza s metalom dosta jasna, ali Noisepicker je onda donekle komplikuje jer je ovo ploča ispunjena nimalo stidljivim bluz gruvom. Da bude jasno, još od početka devedesetih se u metal trpaju bendovi koji po svojim originalnim ambicijama nikada nisu nameravali da u njega spadaju, od Pearl Jam ili Alice in Chains, preko Nine Inch Nails pa do Melvins, tako da je sasvim u redu i na mestu da mi ovaj bend posmatramo kao metal ekipu iako njihova muzika koliko da duguje metalskoj težini i distorziji, toliko duguje i garažnom bluzu. Armstrong pogotovo ovome doprinosi svojim zavijačkim pevanjem koje je, hajde da kažemo, "seljačkija" verzija Toma Waitsa - a ovo uopšte ne mislim u negativnom smislu - i to peanje, zajedno sa često nepatvoreno bluzerskim gruvom zapravo odlično paše uz težinu i distorziju koju bend pošteno baštini. Meni se čini da je ovo album sa jakim krosover potencijalom, dakle da se svidi i publici koja metal ne miriše ali pada na ranjive muškarce koji glasnopevaju o svojoj rani, istovremeno kao i otvorenijoj metal publici koja voli da uz rokanje čuje malo i čoveka iza svog tog rokanja. Meni se dopada i ovo je svakako najoriginalnija stoner ploča koju sam čuo ove nedelje:
 
https://noisepicker.bandcamp.com/album/peace-off
 
 
I završićemo na death metal strani spektra gde imamo drugi album projekta Apocrophex iz Nju Džrzija, a pod naslovom, samo da bi nas sekirali, Æternalis.
 
Ovo je zanimljiva ploča, producirana ne "loše" ali malčice lo-fi, kao da je u pitanju nekakav sobni projekat neke napredne omladine, sa songrajtingom koji se trudi da se šeta celim spektrom od progresive tipa Cynic (sa povremeno u miksu prenaglašenom bas-gitarom, da se istaknu bravure), pa do propisnog "mračnog" deatha na tragu možda čak i Incantation. Ovde imamo i impresivan raspon tehnika pevanja koje koristi Pete Colucci, od dubokog grlenog death vokala, skoro slemerske teksture, pa do klin melodija koje, zahvaljujući produkciji, ponekada zvuče sasvim naivno. Album se zaista i šeta između dobronamerne i simpatične naive i zrele, kompleksne muzike pa je to sasvim dovoljno da ga preporuči između desetina "normalnih" death metal ploča koje izlaze svake nedelje:
 
https://apocrophex.bandcamp.com/album/ternalis

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 9.882
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #606 on: 26-05-2018, 23:07:53 »
Vrlo, vrlo dobra ploča ako ste u petoj deceniji života, kao ja. A i inače.
https://spiralskies.bandcamp.com/album/blues-for-a-dying-planet-2

u potpunom sam čudu da ti se ovo sviđa. :shock:
ne sad da mislim da je nešto posebno loše, plus ništa ne znači to što se meni ne sviđa, nisam kompetentna! :lol:
al kad sam već tu, ima neki odbijajući folk etnos - ko mix enye i bijelog dugmeta! :lol: :lol:
Some things you have to do yourself.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #607 on: 27-05-2018, 04:59:19 »
Pa... dosta sam slušao vintage Bijelo Dugme ovih dana (mada ne i Enyu), pa to možda objašnjava stvari...

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #608 on: 28-05-2018, 19:30:29 »
Spid metal klasika ostaje klasika:
 
https://youtu.be/M40xmwpGo64
 
https://youtu.be/djKIwU4prTY




Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #612 on: 01-06-2018, 17:08:04 »
Petak je, vrućina je a Pingvin se vratio i piše o fašizmu - iz nekog razloga - što su sve znaci da je vreme za metal.
 
Kao i obično, prvo novosti iz blek metala a danas možemo da započnemo vrlodobrim petim albumom norveškog projekta Djevel, pod nazivom Blant Svarte Graner, a što ako je verovati guglu znači "Među crnim krušlkama". Nek me ispravi ko bolje zna norveški ili neka šuti zauvijek.
 
Elem, Djevel su svojevrsna supergrupa, sastvaljena od članova raznih bendova i projekata (Enslaved, između ostalog) i na svom petom albumu i dalje se drže vrlo tradicionalnog norveškog zvuka. To znači da i na ovoj ploči imate gomilu zanimljivih folki tema isporučenih ponekad i putem akustične gitare, ali i kada se udara po distorziji Djevel su prepoznatljivi po meditativnim, setno melodičnim "vikinškim" motivima.
 
Ima na ovom albumu ozbiljnog krljanja ali je preovlađujući tempo onaj srednji, narodnjački kakav ja po intuiciji vezujem za stare norveške blek metal bendove i mada Djevel nikada ne postanu ful metal Isengard, ima tu nagoveštaja iste te atmosfere stare nordijske poetike i to meni vrlo prija. Ovo je, kad smo već kod toga, vrlo svedena ploča, bez kojekakvih egzotičnih instrumenata ili prenakićenih aranžmana pa ko sebe nalazi u ovakvoj, pristojnoj i pomalo meditativnoj muzici, može da se nauživa:
 
https://youtu.be/22LCfilcrH8
 
 
Na nekoj slovenskoj strani sveta, dobili smo reizdanje demoa i debi albuma ruske grupe Forest iz 1994. i 1996 godine, sve spakovano na jedan CD. I sad, nije ovo nužno neki izgubljen klasik ali Forest su zanimljivi predstavnici ruskog blek metala sa svim ekstremnim (i, ponekad sasvim problematičnim) idejama koje ova scena sa sobom nosi. Za njihovu istoriju vezani su razni lomovi, razilaženja i ideološka skretanja, a reizdanja nekih njihovih albuma bend je smatrao piraterijom, tako da je ovaj demo i prvi album zapravo dugo očekvano oficijelno (re)izdanje od strane benda.
 
Ne treba tražiti nekakvu veliku sofisticiranost ovde, Forest je brutalan i jednostavan bend sa vrlo prostim prilazom pesmama i mada za moj ukus nemaju onu savršenost u jednostavnosti koju vezujem za najbolje skandinavske bendove ovog usmerenja, opet, ne može se reći ni da iz njihove muzike ne prozire ta neka autentičnost i posvećenost. Naravno, imati na umu da je ovo stara muzika, iz vremena kada se zemlja u kojoj je pravljena raspadala po šavovima a da su i autori bili na vrlo čudnim koordinatama u svojim glavama, pa da je sav taj brutalni blek, presecan "duhovnim" izletima, jedna od interesantnih refleksija vremena...
 
https://derschwarzetod.bandcamp.com/album/forest
 
 
Izlazimo za sada iz blek metala i ulećemo pravo u stoner, ali u onaj najdublji, najteži. Naime, već nekoliko nedelja šutim, a govorio bih, o novom albumu kultne grupe Sleep. Razlog što šutim je to što sam se sve vreme nadao da će album u nekoj kolko-tolko legalnoj formi da se pojavi na internetu kako bih mogao da ga ovde ponudim za udobno slušanje. Ipak, nije, pa onda dole ostavljam link za plejlistu koja će donekle da ilustruje o čemu pričamo, a u međuvremenu, moram da kriknem od sreće: NOVI SLEEP!
 
Sleep su bend koji je praktično definisao stoner metal za nove generacije, uzimajući za osnovu, naravno, Blek Sabat a onda rastežući tu osnovu u svim pravcima dok nije poprimila interesantno apstraktnu formu. Sleep je bend koji je sporu, tešku, drogiranu muziku kodifikovao za modernog slušaoca bez previše namigivanja i zaklanjanja iza umetničkih slika - na kraju krajeva njihov se ključni album zove ni manje ni više nego - Dopesmoker.
 
I Dopesmoker, snimljen još u prošlom veku, je do pre par nedelja bio i poslednje što je Sleep uradio u studiju. Bend je u međuvremenu kocnertirao ali se za potrebe snimanja rastočio u nekoliko veoma interesantnih frakcija, od "komercijalnijeg" stonera u vidu popularnih High on fire, pa do duhovnog i vrlo asketskog Om. Zašto su se baš ove godine, posle devetnaest prošlih leta, rešili da izbace novi album, ne umem da tačno kažem, ali činjenica da je album izašao baš na dvadeseti April (ako ne znate zašto se ovaj datum povezuje sa pušenjem kanabisa, volim vas jer ste nevina duša, prenežna za ovaj svet) je stejtment sama za sebe.
 
Elem, album The Sciences je definitivno i stejtment kao takav jer smo dobili TAČNO ono kako bi Sleep u 2018. godini trebalo da zvuči. Ovo nije ploča koja pokušava da sa trona skine onostrani Jerusalem/ Dopesmoker i dobijamo podelu na distinktne pesme slične onome što smo imali na Holy Mountain, ali je težina, sporost i generalni stav jasan produžetak Dopesmokera.
 
The Sciences je užasno teška ploča u smislu volumena zvuka, ali užasno laka za slušanje ako volite Sleep jer dobijamo sve što treba da dobijemo: glacijalni tempo, moćne, poput brega velike rifove i Cisnerosovo još uvek uzdržano, takoreći kilavo pevanje. The Sciences živi i, jelte, umire, na snazi tih rifova i ubedljivosti tog tempa i ovo je ploča koja uredno i uspešno još jednom uspeva da mi (meni, strejteru) proda hipnotički prostor u kome mogu da uživam osećajući se bezbedno kao beba u majčinoj utrobi a da pritom mogu sasvim sporo i da tresem glavom.
 
Naravno, bend je posle 19 godina diskografskog odsustva sasvim svestan kako je slavljenje marihuane pomalo i smešna rabota pa je ploča u određenoj meri i parodična, ali uvek sa dobromanerne pozicije a što kulminira u naslovu pretposlednje pesme (Giza Butler).
 
Sleep su se vratili. Da li će ponovo da prave pauzu od dve decenije pre snimanja nove ploče ne znamo, ali The Sciences je obavezno štivo za ovu godinu.
 
https://www.youtube.com/watch?v=44UlGuXXYFM&list=PLBzBwYhHpqLIuttM1lh-Azmvz8lBQzm92

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #613 on: 01-06-2018, 18:18:44 »
Ok, idemo onda dalje u stoner smeru, pa dokle stignemo...
 
Mr. Bison su bend iz Italije koji je možda i suviše "normalan" za moj ukus. Ovim hoću da kažem da je njihov stoner/ desert rock oblikovan da bude distorziran, prštav i težak a da opet ima i mnogo gruva i da je sve to, čini se, prihvatljivo i slušljivo i "običnom" svetu. Možda su mi se samo kriterijumi resetovali posle vraćanja Sleepu, naravno, ali Mr. Bison je bend koji meni lično prija ali ne ide daleko preko tog prijanja u nekakvu transcendenciju. Srećom, nisam ja mera svih stvari pa mislim da je ljudski ponuditi njihov drugi album, Holy Oak, na slušanje sagitaškom auditorijumu jer je, na pažljivo slušanje, ovo jedna vrlo jaka ploča. Italijani su, jelte, majstori gruva, gitare se krčkaju u wah-wah i fuzz kotlu (primetiti da bend nema bas gitaru), bubnjevi divljaju, ali teško i plesno, pevač je bezobrazan baš kako treba i ovo je, uz već izrečenu zagradu da je suviše normalno, jedna vrlo, vrlo jaka desert rock ploča koja na ovaj vreli Petak legne ko budali šamar. Poslušajte:
 
https://mrbison.bandcamp.com/album/holy-oak
 
 
Za nešto više '70s gruva i nešto malo manje težine, tu su Friendship iz Norveške, opak, okretan power-trio koji isporučuje jak, lepljiv i zarazan rokenrol koji sa metalom nema preterano mnogo dodirnih tačaka, ali opet, mislim da je ovo muzika za metalce od staža u kojoj se može uživati.
 
Ovim hoću da kažem da su Friendship zapravo na tragu proto-metal bendova poput Experience ili, dakako Blue Cheer, sa svojim psihodeličnim gruvom i da je to normalna i poželjna dijeta za svakog metalca, pogotovo jer je muzika i produkcijski i izvođački IZVANREDNA sa prvo zvukom koji će vas uhapsiti a onda i izvrsno aranžiranim, organskim pesmama koje pomeraju i guzu i, jelte, mozak. Pa još imaju ženu koja svira a ne peva, a peva im bubnjar. E, pa ako to nije dovoljno da vas zainteresuje, mnogo ste blazirani:
 
https://youtu.be/XNZH4UOin3g
 
Povratak u Italiju za potrebe drugog albuma benda Haunted koji se zove Dayburner i, oooooohhhh, ovo je meni baš prijalo.
 
Haunted, naravno, nemaju veze sa švedskim The Haunted, i zapravo su u određenom smislu spinof sicilijanskih kultnih trešera Schizo, ali muzički, ovo je izuzetno prijatan doom/ stoner metal koji ima sav bleksabatovski kul gruv ali ga venčava sa depresivnim, pomalo očajnim harmonijama i pevanjem iz drugog plana koje isporučuje Christina Cimmiri. I to jako lepo funkcioniše. Dayburner nije ni najsporija ni najdepresivnija ploča koja je izašla u Maju, ali je spoj težine i pažljivo kanalisane mučnine, bez mnogo palamuđenja i visokih koncepata, samo uz oslonac na jake gitare i ubedljive bubnjeve, pa još uz to očajničko pevanje, taj je spoj, dakle, dobitna kombinacija. Pravi andergraund metal bend po ukusu probirljivijeg slušaoca:
 
https://haunteditaly.bandcamp.com/album/dayburner

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #614 on: 01-06-2018, 18:45:49 »
I, ne znam što sam se danas toliko zapalio za Italijane, ali evo i trećeg moćnog stoner albuma iz ove države za danas. I ovaj album je, ako smem da kažem, obavezna lektira.
 
Bend se zove Black Rainbows, što je inspirisano ime (i uostalom asocira na dva benda u kojima je pevao pokojni RJD, bog metala) i njihova je profesija jako izfazirani, psihodelični hevi rok po uzoru na vesele sedamdesete, ali sa težinom u produkciji koju su ovoj muzici donele stonerske devedesete. I, jebiga, ne mogu da sad mnogo filozofiram, ovo je odlično, Black Rainbows znaju šta je dobar gruv, znaju kako da zvuče mladalački bezobrazno a da ne deluju pozerski, i ovo je psihodelični rok od one užurbane, bučne vrste, kakav znaju da sviraju samo ljudi u kojima narkotici bude kreativnu agresiju. Pandemonium je ko zna koje izdanje po redu za ove uposlene Rimljane i ne mogu da preteram sa preporukama ovog albuma koji u nekim svojim momentima legitimno izaziva ježenje i ozbiljna poređenja sa Black Sabbath (recimo u Grindstone). Plus, ovo je tako dobro producirano, sa prštećim činelama i bas gitarom koja trese kuću, sa pevačem zarobljenim u idealnoj kombinaciji reverba i ekvilajzera da je legitimno reći da bih uživao čak i da pesme nisu ovako dobre. Ali jesu. Biser!!!!!!!!
 
 
https://blackrainbows.bandcamp.com/album/black-rainbows-pandaemonium
 
 
Dobro, dosta smo stounovali za danas, da vidimo šta se nudi na polju... blackened rock'n'rolla?
 
Ja sam bio ubeđen da sam o novom albumu portlandskog blek metal benda Uada već pisao, ali pretraga ovog topika me uverava da nisam tako da... ako se ispostavi da samo preživljavam šlog, praštajte.
 
Elem, Cult of the Dying Sun je jedna od onih ploča koje nisu nužno svih 100% moja šolja čaja, ali u kojoj čujem dovoljno zanimljivih stvari da bih mogao da je legitimno preporučim manje lošim ljudima od sebe. Elem, Uada su sa svojim debi albumom pre par godina podigli dosta prašine kombinujući blekmetalske žanrovske konstante (promuklo vrištanje, blastbitovi, tremolo rifovi) sa malo nežnijeg, emotivnijeg šmeka. Cult of the Dying Sun sigurno nastavlja ovim putem, razigravajući se bez stida kroz ajronmejdnovske harmonijske pasaže a onda usporavajući do ubedljivog, prkosnog srednjeg tempa gde uz razlaganja dobijamo manifest za publiku kojoj bi pravoverni blek metalski haos bio prenadrkana ponuda. Nisam siguran da je ispravno Uadu trpati u blackened r'n'r kamp, ali nisu ni sasvim daleko, no nije toliko bitno žanrovsko određenje koliko utisak da je ovo album vrlo promišljenih kompozicija koje, da ne bude zabune, možda na kraju ispadaju skoro pa previše promišljene za moj ukus i fali im mrvica blek metal ekscesa da bi bile sasvim za mene. Opet, eksces je ovde svakako to povremeno nepraštajuće skretanje u pop-smeru posle junačkog udaranja u blastbitove i Uada svakako dobro znaju šta rade. Isprobajte:
 
https://uada.bandcamp.com/album/cult-of-a-dying-sun
 
 
OK, idemo sad na drugu poluloptu, za potrebe trećeg albuma melburnskog benda Nocturnal Graves, koji se jednostavno i elegantno zove Titan.
 
Za slučaj da se niste skorije preslišavali o australijskom metalu, recimo da su Nocturnal Graves jedan ozbiljno posvećen blackened death metal bend a koji je za potrebe ove ploče, nastajale pola decenije, ne samo potpisao za Season of Mist nego i odlučio da svoj nepraštajući rafalni pristup pesmama preseče sa malo atmosferičnosti.
 
I meni to prilično radi posao. Neću sad da insistiram da se Nocturnal Graves kače na Portal/ Impetiuous Ritual bendvegn, ali primećujem interesantne prazne prostore i kavernozne pasaže u njihovom paklenom treširanju. Problem ovog albuma može da bude u očekivanjima jer on nije tako uniformno pržački kao prethodne ploče ovog benda, ali meni se ovo u ovom trenutku prilično dopada jer su pesme pristojno aranžirane i album sadrži dovoljno krljanja za moje potrebe, a ukrštanja sa atmosferičnijim elementima su ispala prilično zdravo. Nocturnal Gravesima najviše mogu da zamerim pevanje koje je možda za nijansu premonotono u odnosu na muziku, ali može biti da to i samo ja sad tražim dlaku u jajetu. Dobro je ovo:
 
https://nocturnalgravessom.bandcamp.com/album/titan

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #615 on: 01-06-2018, 19:05:13 »
I završićemo čudnom preporukom ali eto, ponovo smo u Italiji, ovog puta da ukažemo na death metal u izvođenju benda Kenòs. Ovaj je album na neki način paradigma svega pogrešnog što Italijani ubacuju u svoj death metal, ali, možda i neobjašnjivo, ima dovoljno zanimljivih detalja i momenata da bih ga preporučio za barem jedno slušanje.
 
Dakle, problem sa albumom Pest je što Kenòs svopj brutalni death metal pakuju u produkciju koja ga skoro u potpunosti dezidentifikuje, sa masteringom koji muziku presuje u ravnu crtu u kojoj i bubnjarski rafali i crtanofilmovski dubok vokal posle izvesnog vremena postaju ništa više do zamorni. A ovo je šteta jer Kenòs se trude da u svoje pesme ubace interesantne gitarske zaplete i rasplete i onda sve filuju inspirisanim vinjetama u kojima, bogami, ima i sintisajzera. Rezultat je neujednačena ali, zahvaljujući masteringu i monotona mućkalica brutalnog death metala, malko neoklasike i stidljivog eksperimentisanja. Opet, kakvo đubre od death metala svake nedelje u prolazu čovek čuje, Kenòs svakako zaslužuju da im se posveti nekoliko minuta pažnje:
 
 
https://kenos.bandcamp.com/album/pest
 
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #616 on: 08-06-2018, 17:12:29 »
Svaki Petak koji dođe je jedna mala pobeda života nad neživotom, pa onda da je i danas proslavimo uz metal!
 
Kao po običaju, krenimo od blek metala, a šta je bolje za aperitiv od novog seveninč singla danskog benda Angantyr, benda koji se nazvao po prastarom danskom kralju (osmo stoleće, kažu) a počeo kao sintisajzerski projekat koji se brzo izmetnuo u sirov i agresivan blek metal. Odobravamo tu vrstu evolucije, a novi singl je odlična kriška grubog, bučnog, ali ne primitivnog blek metala. Naravno, nema mnogo promena tempa i kojekakvih suptilnosti u aranžmanima, ali i ne treba da bude, Angantyr sviraju muziku koja želi da ostavi osvajački, dominantan utisak i to im svakako polazi za rukom ovim prijatnim melodijama i nepraštajućim tempom, sve to spakovano u sirovu ali kvalitetnu produkciju. Oštro i ljuto kako i treba, jelte:
 
https://youtu.be/s97Q2pHTdaE
 
U nešto komercijalnijem maniru su Norvežani Ováte, čiji istoimeni prvenac okuplja članove Gorgoroth i Taake (samo, nadam se bez nacističkih inklinacija kojima su neki članovi tih bendova umeli da budu skloni) i predstavlja neku vrstu midl ov d roud norveškom blek metala. Nije ovo "prava" komercijala tipa Dimmu Borgir ili čegagod sličnog ali jeste komparativno manje hardkor, jer je zasnovano na prijatnim melodijama i srednjem tempu, sa sve odličnom produkcijom i jednim skoro pa radio-friendly ugođajem. Neće se često desiti da preporučujem ovakve albuma, pa molim da se primeti, a preporučujem ga jer se ovde čuje u poneka zaista odlična gitarska tema koje se ne bi postideli Mejdni iz najboljih dana tako da, isprobajte:
 
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/ov-te
 
Negde tačno na sredini su Djevekult sa svojim drugim studijskim albumom Når Avgrunnen Åpnes koji pokušava da pomiri raw black metal pristup sa malčice odmerenijim izrazom. Ne da ovde ima "komercijalnih" ambicija, muzika definitivno isijava andergraund kredenšale, već i prilično čudnim aranžmanima koji često iznenade a ponekada i zbune, ali opet, ovo nije ni "sve vreme napad svom snagom" pristup klasičnih sirovina, pa možda vredi isprobati. Napominjem da Djevekult u svom bekrajnom eksperimentisanju sa aranžmanima povremeno skliznu maltene u parodiju ali se sve vreme čuje da oni to misle jako ozbiljno tako da... Čudna ploča:
 
https://djevelkult.bandcamp.com/album/n-r-avgrunnen-pnes

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #617 on: 08-06-2018, 17:32:23 »
Na stonerskoj strani spektra možemo da ove nedelje počnemo od finskih Boar čiji je novi album, Poseidon, dropovao pre nedelju dana. I Boar, u skladu sa imenom benda koje isijava muževnu energiju, ali i albuma, koje isijava epiku i transcendenciju, nude prijatnih četrdesetak minuta teške, ali plesne i gruvi muzike koja tuče i batina ali očigledno iz najbolje namere. Boar nisu desert rockeri ili bend koji će na komičan način tematizovati narkotike i njihova muzika je "ozbiljna" i sa dosta štofa, a da je istovremeno i propisno metal, bez ambicije da redefiniše žanr. Poseidon je ploča dobrog gruva i jake produkcije, sa pesmama koje čoveka nose kuda treba da ga nose uz prstohvat rituala i psihodelije ali bez pretencioznosti. Odobravam i savetujem!
 
https://boar.bandcamp.com/album/poseidon
 
Značajno manje transcendentni ali nikako manje dobri su Seedy Jeezus, melburnski trio čiji je album Polaris Oblique izašao u Ponedeljak i nudi divan jelovnik starinskog ali vitalnog hevi roka i hevi metala. Mislim, bend je po "današnjim" standardima blizak i garažnom roku ali gitarisanje Lexa Waterreusa je totalno hevimetal, sa nesputanim soliranjima i temama koje su sedamdesetih i osamdesetih bile zaštitni znak ovog pravca. Ni ostatak benda, bogami, nije za bacanje i Seedy Jeezus umeju da se igraju sa atmosferama i gruvom, isporučujući pravilno "seedy" muziku koja koristi mnogo starih elemenata ali ne zvuči zastarelo. Nisam im slušao prvi album ali mislim da će i to vredeti da se potraži jer je Polaris Oblique vrlodobar:
 
https://seedyjeezus.bandcamp.com/album/polaris-oblique
 
 Idemo natrag do Finske za potrebe albuma koji DEFINITIVNO nije metal. Ali ima metalske elemente a u pitanju je prilično dobra ploča tako da je legitimno da se ovde preporuči. Onségen Ensemble su nemoguće pretenciozan bend koji kombinuje esid rok, psihodeliju, stoner, sve u nekakvom prilično filmskom ključu da se kao produkt dobije evokativna i prijatna instrumentalna muzika. I sad, pretenciozno je ovo - pa slušajte te vokale koji se glasaju bez reči - ali opet, đavo ga odnio, i prilično je okej i mada bih voleo da se čuje i malo više naivnosti u zvuku koji se ipak solidno oslanja na nasleđe dece cveća, nije mi ovo neprijatno za slušanje:
 
https://onsgenensemble.bandcamp.com/album/duel
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #618 on: 08-06-2018, 17:56:21 »
Da se ne razmekšamo baš sasvim na ovaj sveti Petak, evo nam malo blackened death metala iz Indijanopolisa, ljubaznošću benda Sermos, i kanala Slam Worldwide na JuTjubu. Sermos su na neobičan način iskombinovali black i death metal jer je blackened death obično lozinka za konstantne baraže blastbitova i jednostavne aranžmane, dok je njihova muzika zapravo od death metala preuzela dinamično aranžiranje kompozicija i sklonost sitno seckanim rifovima, ali onda sve bude začinjeno blek metalskim harmonijama i sa malo melanholije. Interesantna kombinacija i uz pevanje koje je vrlo simpatično duboko i grleno, ovo je prijatan spoj stare škole i nekakve možda ne baš inovativne ali sveže tendencije u ekstremnom metalu. A i ima samo tri pesme pa ne može mnogo da smori:
 
https://www.youtube.com/watch?v=UH4UAh0oZMQ
 
Nego, baš mi je po ukusu bio i split između njujorških Organ Harvest i takođe njujorkih Cosmic Arson. I jedan i drugi bend ozbiljno i brutalno tuku po death/ grind formama (s tim što jedni sebe opisuju kao "grind/death" a drugi kao "deathgrind", pa vi vidite) i ovo su relativno dugačke pesme sa relativno intrigantnim ritmičkim i harmonskim izmišljotinama, ali i sa čistim i urednim blastbitovima i brutalnim pevanjem. Organ Harvest su malčice skloniji gruvu i eksperimentu ali su Cosmic Arson za nijansu apstraktniji i brutalniji. no oba benda se vrlo disciplinovano kreću negde na razmeđi između Pig Destroyer i Immolation, ako smem da se tako razbacujem i ovo mojoj napaćenoj metalskoj duši vrlo prija:
 
https://upstaterecords.bandcamp.com/album/the-black-market-sessions
 
Kad smo već kod prijanja, izašao je i novi Gruesome, i, oh, pa, sa ovim bendom dobijate tačno ono što piše na proverbijalnoj konzervi. Ili, u ovom slučaju, šta je nacrtano na omotu.
 
Hoću reći, crtež Eda Repke na naslovnoj strani ovog albuma je očigledan omaž radovima istog tog Eda Repke iz osamdesetih godina prošlog veka a ako ste posle jednog pogleda pomislili na album Spritual Healing grupe Death, čestitam, setili ste se zašto vam je ime Gruesome poznato.
 
Gruseome, dakle, nastavljaju bez imalo stida da kopaju po rudniku koji je započeo pre tridesetak godina pokojni Čak Šaldajner i Twisted Prayers nije puki omaž grupi Death već praktično pastiš koji je urađen vrlo ozbiljno, od zvuka, tempa, preko pevanja pa sve do činjenice da neke pesme sasvim eksplicitno kopiraju ritmove i aranžmane od svojih Death predložaka (na primer, naslovna).
 
Ovoliko obožavalaštvo ne može da bude baš sasvim zdravo, ali rezultat je svejedno vrlo slušljiva, prijatna ploča na kojoj čak gostuje i sam James Murphy za taj neki ekstra detalj na strani autentičnosti. Ipak, Gruesome nisu Death pa i njihovo skoro pa laboratorijsko sintetisanje erzac-Death zvuka nekome može i da zasmeta. No ako niste tako osetljivi i samo biste da slušate odlično odsviran death metal stare škole, produciran dovoljno dobro a dovoljno suvo da ne pokvari taj old skul ugođaj, Twisted Prayers će vam prijati:
 
https://gruesomedeathmetal.bandcamp.com/album/twisted-prayers

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #619 on: 08-06-2018, 18:24:16 »
Idemo dalje sa švedskim kvartetom Soliloquium koji se meni, odmah da kažem, ne dopada nešto specijalno ali pokušavam da stvari posmatram sa objektivne strane i ukažem da je njihov novi album, Contemplations, dosta ubedljiva ponuda iz domena  tog nekog malo raspevanijeg doom metala. Soliloquium sebe opisuju kao death/doom band ali da bude jasno, nema ovde baš mnogo death tragova, i Contemplations je prozračna i melodična ploča na tragu Katatonije, Anatheme ili nekih faza Paradise Lost. Dakle, sve to nije, kako rekoh, baš mnogo po mom ukusu ali ne mogu Švedima da poreknem talenat za pisanje pesama koje imaju dosta atmosfere i intenziteta koji ne mora da dolazi na ime glasnoće. Skušajte recimo Streetlights koja je ozbiljna, kinematska drama, a da u njoj čak i nema pevanja. E, sad, to što posle nje ide 22 koju ja ne mogu da slušam jer mi se okreće želudac od njene popične emotivnosti je verovatno više problem u meni nego u njima. U svakom slučaju, ko se našao u goreopisanom, Soliloquium nude dosta materijala za žvakanje:
 
https://soliloquium.bandcamp.com/album/contemplations
 
Srećom, izašao je novi Yob pa se i ljudi slični meni (a neki bi rekli - neljudi), imaju čemu radovati. Ova ekipa iz Oregona valja svoj prilično jedinstveni sludge/ doom metal već priličan broj godina a Our Raw Heart podseća da još nisu izgubili smisao za pisanje dugačkih, epskih a opet vrlo ličnih pesama. Štaviše, zvuk benda je sa godinama sazreo pa mi se čini da Yob sada lakše rukuju i metalskim stilizacijama koje su "obavezne" u njihovoj muzici, ali i lakše izleću iz kalupa kad je to potrebno. Moguće je da je bliski susret sa skoro sigurnom smrću (akutnim divertikulitisom, da budemo precizni) koga je gitarista Mike Scheidt imao  prošlog proleća donekle ofarbao i ovu ploču, ali sigurno je da je ovo ubedljiva, sigurna, moćna ploča dugačkih pesama ali nepokolebljivog, jelte, personalitija u koji se uklapa čak i balada poput The Beauty of Falling Leaves. Slušajte:
 
https://yobislove.bandcamp.com/album/our-raw-heart
 
Izašao je i novi Kataklism, ali meni to, eeeehhh, nešto nije po ukusu pa ću ga preskočiti, a umesto njega ponuditi novi The Konsortium pod nazivom Rogaland.
 
Ovi Norvežani, popunjeni iskusnim članovima 1349, Mayhem,Gorgoroth, Enslaved i Aura Noir imaju savremenu viziju blek metala koja podrazumeva ne samo dobru studijsku produkciju nego i pesme koje od blek metala uzimaju blastbitove, razularen vokal i zvuk gitare ali zatim u lonac dodaju i svašta nešto drugo. Ima tu treš metala, ali i jednog vrlo teatralnog, teatarskog pristupa komponovanju i izvođenju sa multitrekovanim refrenima i iznenađujućim harmonijama. Album i pored sve svoje maltene vodviljske eklektičnosti ostaje tvrd ko kamen sve vreme, što posebno cenim, a pevanje na norveškom je uvek bonus. Sveža, konstantno iznenađujuća metal ploča:
 
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/rogaland

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #620 on: 08-06-2018, 18:41:32 »
Ok, sad malo stvari koje su više kurioziteti, manje ESENCIJALNI albumi, ali opet, vredni kušanja.
 
Prvo je tu novi album kanadskog doom metal benda Wilt pod nazivom Ruin. Osim što Wilt na ovom albumu sviraju... depresivni blek metal??? Dobro, valjda je to neka sudbina svog metala da se u nekom momentu sudari sa blek metalom a Wilt su, mora se priznati vrlo dobro odradili tranziciju i ovo je ubedljivo žalosna, melanholična i fražilna muzika. Ruin je album inspirisan romanom Put Kormaka Makartija i pokušava da pošteno izlamentira taj neki sramotni kraj sveta opisan u toj moćnoj knjizi i vidim da fanovima benda to vrlo prija. Meni nije sasvim po ukusu, suviše mi je "programski" depresivno (plus produkcja mi je kilava) ali poštujem da opet, ja imam previše godina i premalo strpljenja tako da, zbog referenci na Makartija, ovo dobija preporuku za slušanje.
 
https://wiltmanitoba.bandcamp.com/album/ruin
 
Drugo, tu je novi album benda Wayfarer iz Kolorada a koji je blek metal inspirisan američkim zapadom. I sad, o ne može da zamisli kako to zvuči, nek ne brine mnogo, nema ovde primetne kaubojštine. Wayferer nude melanholični ali mračni blek metal sa propisnim udaranjem i promuklim vokalima, a kompzicije su im svakako predugačke za ono što u njima rade ali im se ne može zameriti na ambiciji i, uopšte, haj konseptu:
 
https://wayfarercolorado.bandcamp.com/album/worlds-blood-2
 
Ali zato evo nečeg što preporučujem iz sve snage, nažalost, uz ogradu da albuma nema na internetu da ga čujete legalno a besplatno, pa ćete se morati oslanjati na pojednačne pesme. Naime, Witchsorrow iz Hempšira su sa Hexenhammer potvrdili svoj status eminentnog člana britanske doom metal premijer lige, bacajući rukavicu u lice i samom Leeju Dorrianu i njegovim aktuelnim i bivšim projektima. I tako, ako volite Cathedral, najmračnije momente Black Sabbath ili mislite da su danas Electric Wizard suviše komercijalan bend, Witchsorrow sa ovom pločom nude idealnu smešu zlog, mračnog metala, teške, masne produkcije i izdrogiranih hardrokerskih rifova. Evo dve pesme za ilustraciju:
 
https://youtu.be/JS2XeF-iIo4
 
https://youtu.be/AAObbpI8h-4

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #621 on: 08-06-2018, 18:54:15 »
Nešto nas danas hoće srednjetempaški blek metal pa je red i da se ukaže na novi album švedskih Skogen. Skuggorna Kallar je njihova najkompaktnija ploča do danas i Skogen su, čini se, rešili da se malo stešu, poizbacuju viškove i ukrase iz svoje muzike, i fokusiraju se na vrlo emotivni, blago folkom dotaknuti blek metal koji ima epsku notu iako se ne davi u nekakvim baroknim aranžmanima i očigledno je vrlo posvećen ličnom i, jelte, unutarnjem. Kako već rekoh, srednji tempo u blek metalu načelno nije moja preferenca ali Skogen znaju šta rade i nude muziku koja traži da se čuje na ime svoje izražajnosti i neposrednosti:
 
https://skogensweden.bandcamp.com/album/skuggorna-kallar
 
Završićemo novim albumom pensilvanijskih progresivnih death metalaca Burial in the Sky ali ne zato što je ovo najbolja pločaove nedelje - nije, daleko je od toga - već zato što je ovo jedina ploča ove nedelje koja ima pesmu o Nikoli Tesli. Burial in the Sky su bend koji progresivni death metal shvata istovremeno i previše i nedovoljno ozbiljno. Previše ozbiljno jer se trude iz sve snage da u pesme ubace i saksofone i mandoline i da budu u isto vreme i prog rok sedamdesetih i savremeni death sa blastbitovima i brutalnim vokalom, a nedovoljno jer u mnogo slučajeva ne uspevaju da sve ove elemente povežu na nekakav pametan način pa dobar deo albuma zvuči kao ređanje segmenata koji su mogli da idu i nekim drugim redosledom. Najgore od svega je, ipak pevanje koje je... uh... monotono do uvredljivosti. Ako se čovek na to navikne, ima na ovom albumu sasvim kul momenata koje čovek može da dočeka sa osmehom (recimo saks solo na The Pivotal Flame), pa je vredan makar jednog slušanja:
 
https://burialintheskytheband.bandcamp.com/album/creatio-et-hominus

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #622 on: 15-06-2018, 18:28:22 »
Pošto napolju lije kao iz proverbijalnog kabla, da polijemo i mi iznutra nekom teškometalnom grmljavinom ili tako nekako, jer ipak je Petak a to ne treba olako shvatati! Dakle, mačke su nahranjene, sklonjene na suvo i bezbedno, a mi sada slušamo prvo blek metal, kako je i običaj:
 
S obzirom na hladnoću i pustoš, Kanada bi trebalo da bude zemlja blek metala, barem kolko i Norveška i Poljska a bend Spectral Wound iz Montreala svojim drugim albumom, Infernal Decadence, daje jak argument da se ovo razmotri na najvišim instancama.
 
Infernal Decadence nije preterano originalna ploča, ali jeste jedan pržački, agresivni, prijatno razmazani blek metal koji ne izmišlja nikakve nove fore u ovom žanru nego se drži oprobane "svi u napad" formule, sa pesmama koje počivaju na ideji da je dobar rif para vredan a da onda ispod njega možete da sipate relativno monotone, superbrze, treš ritmove i da provučete i pevača koji vrišti bez mnogo varijacije i da sve to ne ispada ni malo dosadno, već naprotiv, hipnotički zavodljivo. I u pravu su, ovaj album uspešno poentira na kombinaciji ekspresivnosti koju nose gitare i disciplinovane monotonije koju rabe aranžmani, sa miksom koji je prilično prostran ali koga je onda stari majstor Džim Plotkin u masteringu ekspertski spakovao u jedan kondenzovan udarac pesnicom u lice koji traje nešto više od pola sata i ne zloupotrebljava gostoprimstvo. Spectral Wound su primer sazrelog, u sebe sigurnog blek metala koji ne mora da se poigrava sa definicijama žanra i nateže u raznim krosover smerovima, pošto ono osnovno što radi - radi jako dobro. Davno nismo ovako jako uleteli u vikend.
 
https://spectralwound.bandcamp.com/album/infernal-decadence
 
Sledeći na redu su Endeathed iz Bogote i čovek bi na osnovu simpatično glupog imena benda očekivao  i priglupu, eventualno simpatičnu muziku, no, Kolumbijci na svom debi EP-u prijatno iznenađuju kombinacijom blekeraja i thrash/ punka koja me je prenula iz letargije i podsetila na, možda, neke faze Impaled Nazarene. Nije ovo sjajna ploča ali ima interesantno spakovan miks koji forsira bas-gitaru, što je u blek metalu ređe od proslave božića, a neke pesme su legitimno odlične (poput recimo Devouring the Light). U svakom slučaju, Endeathed se izdvajaju iz "i ja sviram blekmetal i štujem satanu" čopora svojim posebnim zvukom i pristupom pesmama koje su možda malo prijateljskije prema "običnom" slušaocu od blek metal proseka, pa ih preporučujem:
 
https://www.youtube.com/watch?v=Hqop46uiikY
 
Probijao sam se ove nedelje kroz gomile melanholičnih, eksperimentalnih i narodnjačkih blek metal albuma da izaberem samo najbolje za ponudu ovog Petka, i u tom smislu je novi album naših mađarskih komšija Sear Bliss prilično vredan pažnje. Sear Bliss svakako nisu blek metal čistunci već ljudi koji, evo više od dvadeset godina eksperimentišu sa formom, pa je tako i Letters from the Edge, njihov osmi album, zapravo vrlo elegantan u svojoj kombinaciji emotivnih harmonija i praktično powermetalskih kvazisimfonijskih aranžmanskih ambicija. Nije to za svakoga i razumeću ako Sear Bliss doživite kao suviše patetične ili pretenciozne, ali treba ovde prepoznati jednu veteransku ruku na delu i ispoštovati njihovo dosledno poigravanje sa atmosferom i dinamikom. Jedino moram da se potužim na produkciju koja je suviše ravna imajući u vidu kakve sve bend zaokrete pravi u aranžmanima. Ipak, ovo svakako kušati:
 
https://searblisshhr.bandcamp.com/album/letters-from-the-edge

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #623 on: 15-06-2018, 19:02:27 »
Idemo mi dalje na stoner/ psych stranu ulice a tamo nas čekaju izvrsni Italijani Killer Boogie. Već iz imena je jasno da ova rimska trojka nema nameru da se mršti i izigrava kojekakav misticizam i onostranstvo, već da im je ambicija da isporuče jaku muziku punu gruva, namenjenu mladima da uz nju prže hedove, cimaju nargile, oznojeni plešu u klubovima sumnjivog renomea i šalju jedni drugima lascivne stikere na vajberu. Elem, Killer Boogie su svoj prvi album nazvali Detroit, a ovaj drugi "Acid Cream" čisto da ne bude apsolutno nikakve zabune u vezi toga šta treba očekivati od njih. Dobro, ova muzika nije striktno metal, ali jeste ono iz čega je metal nastajao a meni je to dovoljno, pogotovo kada čujem ovaj isfazirani, psihodelični zvuk koji sa sobom nosi i moćne, masne rifčine i jaku ritmiku. Da mi je neko rekao da je Acid Cream album sa kraja sedamdesetih možda bih se malo skeptično mrštio i pitao se da li je ovakav mastering tada actually mogao da se napravi, ali da mi je to pušteno na kaseti, bez problema bih progutao priču. Dakle, ko je raso na MC5, Stoogesima, ali i Creamu, Sabbathu i Hendriksu će ovde naći mnogo razloga da odvoji uvo, a pošto je bend toliko retro ne smeta ni što je album izašao još u Martu:
 
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/killer-boogie-acid-cream
 
Nešto manje razuzdano ali ne manje retro zvuči drugi album njemačkih Pretty Lightning (koji je izašao još u Novembru, ali nemojmo biti dogmate!!!!!). Na njemu ovaj sarbrikenski dvojac uredno donosi izrazito '70s orijentisanu psihodeliju sa elementima Velveta, Dream Syndicatea, pa onda i gomile klasičnog krautroka, ali i one pankerskije strane spektra, pa tu ima i acid punka, ali bogami i popičnijih pesama koje, s druge strane, imaju najavangardnije ambicije (slušajte Tangerine Steam!!!). Meni sve to jako leži, i pevanje kroz telefon, i manipulacije trakama, i moćni, drogirani spejs rifovi ispod kojih piče analogni laseri... Pretty Lightning je bend koji verovatno očajno pati što se nije rodio bar 20-30 godina ranije, ali za dobru psihodeliju očigledno nikada nije kasno. Nije ovo metal, ali metalci će ovo znati da cene. Odlična ploča, prepuna detalja koje vredi istraživati u ponovljenim slušanjima. I, mislim, još se i album zove The Rhythm of Ooze!!!!!!
 
https://prettylightning.bandcamp.com/album/the-rhythm-of-ooze
 
Dobro, idemo u potpuno drugu stranu sada, ništa stoner, ništa psihodelija, ništa dum, nego samo treš metal stare škole. Infrared su Kanađani i mada im je ovo tek drugi album, imaju zapravo popriličnu količinu godina jer su sa svirkom počeli još osamdesetih godina. Sačuvaj bože, al, opet, lepo je znati da nisam najgori od sve dece. Elem, Infrared ne sviraju treš metal sasvim po mom ukusu, jer je ovo uglavnom srednjetempaška ploča podugačkih pesama, sa melodičnim pevanjem i preteranim solažama, ali opet, treba ponekad čovek i da izađe malo iz svoje zone komfora i makar na jedno slušanje Infrared imaju da ponude i dobre rifove i pokažu da su dobro proučili lekcije koje su za sobom ostavili klasični albumi Metalike, Testamenta, Megadetha pa i, recimo, Exodusa ili Intrudera. Hoću da kažem, ovo je zanimljiva ploča, barem meni koji najviše volim pravolinijski treš sa dobrim rifovima (Bloodcum su za mene otprilike idealna formula), na ime svoje dinamičke suptilnosti i dobre rifaže. Poslušajte:
 
https://infraredmetal.bandcamp.com/album/saviours

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #624 on: 15-06-2018, 19:34:51 »
Još jedan bend koji je - mada pod drugim imenom - počeo krajem osamdesetih je i lisabonski Filii Nigrantium Infernalium. Njihov novi album, Hostia, poočinje vrlo agresivnom satanističkom proklamacijom/ molitvom na portugalskom a nastavlja se zabavnom i prilično agresivnom kombinacijom spid metala i blek metala, sa blastbitovima, debilno prostim rifovima koji se sviraju jednim prstom koji se nikad ne podiže sa vrata gitare, ali i klasičnijim hevi/ trešmetalskim stilizacijama i pevačem koji osciluje između spid dernjave, stilizovanijih blekmetalskih vrištanja i isforsiranog "melodičnog" pevanja. Pevanje i jeste možda najkontroverzniji element ove muzike jer za njega neupućena publika neće biti sigurna da li treba da bude parodičan ili ga treba shvatati ozbiljno. To i jeste tajno oružje Filii Nigrantium Infernalium i ovaj album uspeva da isijava skoro autsajderski šarm, provlačeći pritom ludo raznovrsne pesme (slušajte harmonije u Lactancia Pentecostal, pa onda akustične gitare i hevimetalski heroizam u Auto Da Fe, a onda pored njih manje od dva minuta dugačko blek metal prebijanje Smrt/ Nada) i ono što se za njega ne može reći je da je dosadan. Mene su prilično osvojili:
 
https://filiinigrantiuminfernalium.bandcamp.com/album/h-stia-2
 
Finski Sadistik Forest sa debi albumom Morbid Majesties, pak, nude osvežavajuće jednostavan ali nikako glup death metal koji od blek metala uzima taj neki hipnotički pristup kompziciji ali sve pakuje u teški, masivni zvuk koji na najbolji način podseća na zlatne godine skandinavske death metal ponude. Dakle, Sadistik Forest veoma dobro kapiraju da nema potrebe da smaraju sa aranžmanima i da je konstantni napad najbolja odbrana - ali i najbolji napad. Ovo su, po toj formuli, pesme koje sve vreme idu napred, nošene jednostavnim ali moćnim rifovima, neandertalskim pevanjem koje presecaju bolni, promukli vrisci, tvrdim rifčinama, povremenim mesarski jakim blastbitom, a uz sve to se provuče po koji blekmetalski pasaž čiste hipnoze. Nažalost, nije svaka pesma sa albuma na bandcampu, ali i ovo što ima je vrlo vredno slušanja za svakog ko voli da ga muzika obgrli i ponese, a da pritom i bude malo dublja po frekvencijama. Prijatno:
 
https://sadistikforest.bandcamp.com/
 
Italijanski Abhor se vraća sa svojim SEDMIM albumom i ovo je sada već očekivana satanistička ponuda ritualno intoniranog blek metala koja prija srcu i duši, sem, naravno, ako vam ne vređa religijska osećanja. Abhor, da bude jasno, propisno prže u gitare i udaraju u bunjeve i ritualizam njihove muzike je mahom u tome da je ona srednjeg tempa sa zapaljivim temama, bizarnom kombinacijom vrištanja i zapevanja i puno ponavljanja. Meni to prija mada poštujem da bi ovo nekome bila i superiorno dosadna ploča. Ali Abhor, barem mene, uspevaju da pridobiju rifovima i temama (slušajte početak Engraved Formulas i recite mi da vas ne tera u metanisanje i ponavljanje ritualnih napeva na jeziku koji ne poznajete) koje se ponavljaju, potpuno uverene u svoju ozbiljnost i metafizičku težinu. Retki su bendovi koji ovako nešto umeju da izguraju, pogotovo uz pomalo lo-fi zvuk koji Abhor rabe tako da tim pre moram da ih preporučim. Kad još čujete i primereno bleksabatovske momente (kao što je početak Demons Forged from the Smoke) nećete moći da odolite:
 
https://youtu.be/17WFAyORzaQ

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 9.882
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #625 on: 15-06-2018, 19:40:56 »
sav hipsteraj  xrofl xremyb  ću odslušati kako bog zapoveda al kasnije kad napustim ofis, sad prozori pucaju od ovoga  nas-rofl


jbt, ovaj brus sve boljiji i boljiji!



https://www.youtube.com/watch?v=i3Rdboj5roM&list=RDi3Rdboj5roM&start_radio=1
Some things you have to do yourself.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #626 on: 15-06-2018, 20:03:03 »
Evo death metala da ne bude hipsteraj:
 
Kanadski Tomb Mold se vraćaju sa drugim albumom (Manor of Infinite Forms, molimlepo!) i nastavljaju da valjaju svoj teški, preteški, podzemni death metal koji ne malo duguje slavnim prethodnicima poput, recimo njujorških Incantation, ali i Immolation, pa i Evropljanima kao što su Grave ili Pestilence. Dobru sam tu nisku bendova naređao i ne pretendujem da kažem da su Tomb Mold nužno bend za istorijske udžbenike i (naprednije) muzičke škole, ali ovo jeste odličan, atmosferični death metal koji ne komplikuje na tehničkom planu i više ga zanima opšti dojam. A opšti dojam jeste mračan, težak, ali ne i hermetičan, već više onako, zavodljivo, malo i seksi. Dobro, pevanje je veoma monotono i mada mi, primarna ciljna grupa, to tako sasvim volimo, fakat je da će možda odbiti manje iniciranu publiku. Opet, ako vam je nedavni album Incantation samo razgoreo glad za još, Tomb Mold sasvim pristojno uleću u dovoljno srodnu nišu i pošteno se u njoj iskazuju:
 
http://listen.20buckspin.com/album/manor-of-infinite-forms
 
I, srećan sam što ove nedelje možemo da ponudimo JOŠ kvalitetnog death metala. Thorium dolaze iz Danske i pored toga što im je već samo ime METAL, oni su i neobičan bend/ projekat koji kombinuje muzičare i uticaje i u suštini je u pitanju neka vrsta privatnog projekta Michaela Andersena uz pomoć prijatelja. Ali muzički, ovo je sjajan old-school death metal koji ne zvuči retro već raspoloženo i razobadano, sa jakim rifovima, epskim (EPSKIM!!!) temama i nezaustavljivim kretanjem unapred. Nema ovde previše novog ili originalnog, sve ste ovo već čuli ako ste slušali Morbid Angele, Decidiee, Massacree itd. ali je napisano i odsvirano ubedljivo i sa osećajem, a produkcija pogađa zlatnu sredinu između kvaliteta i andegraund hardkora, sa jako masivnim zvukom u finalnom produktu tako da ovu ploču mogu da preporučim bez mnogo razmišljanja:
 
https://youtu.be/ANtGyuDr2jY
 
Da malo usporimo sa bostonskim doom metal bendom Lesser Glow. Ove nedelje sam slušao više sporih, atmosferičnih, melanholičnih post-metal albuma koji su bili slušlljivi ali namene nisu ostavili dovoljno jak utisak da ih prrporučim. Ruined se od njih razlikuje jer iako koristi mnogo istih tehnika - vokale koji su malo melodični, malo ekspresivno vriskavi, spor, epski tempo, uzvitlane gitare, težinu i prostor - on deluje lično i proživljeno. Lesser Glow pritom i ne gađaju tu neku post-metal metu, rekao bih, i sasvim se ugodno osećaju u doom fioci, osim što ne misle da doom metal podrazumeva besomučno kopiranje Sabata ili, već, Pentagrama... Ima ovde očiglednih dugovanja sabatima, naravno, ali je muzika sasvim lična i moćna na jedan ubedljiv način koji svedoči o naslušanosti, a možda najimpresivnija je ta neka kinematičnost pesama koje deluju kao mini-filmovi i zaokruženi narativi sa usponima i padovima i zaokretima, iako se retko napušta ujednačeni, posmrtnomarševski tempo i agresivna težina. Poslušati:
 
https://lesserglow.bandcamp.com/releases

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #627 on: 15-06-2018, 20:24:09 »
Za kraj smo sačuvali - britanski pank.
 
Izašao je novi Fukpig, pod sugestivnim nazivom Bastards i ovo je, za moj račun, njihovo do sada najbolje izdanje. Fukpig su mi uvek nekako ispadali bolji kao koncept nego kao sama muzika, uzimajući za osnovu isti koktel blek metala, industrije i panka koji uspešno rabe starija braća iz Anaal Nathrakh, ali onda stavljajući akcente malo drugačije tako da pank bude u prvom planu. Odlična zamisao, ali, do sada je to meni proizvodilo nedovoljno dobre pesme. Nije ni Bastards sad neko remek-delo songrajtinga, ali sam se uz njega solidno dobro provodio ovih dana. Delom jer su se Fukpig zaista malko istesali u komponovanju i ponudili nekoliko interesantnih varijacija na ipak ultimativno vrlo monotoni d-beat koji im je u osnovi zvuka, sa malčice efektnijim ulascima u blekmetalski ekspresionizam tako da se ta neka osnovna pank-poruka još efektnije provuče. Delom jer je bes koji je u korenu ove muzike temperiran jedva primetnim nijansama melanholije i to je lepo oplemenjuje. Evo ih:
 
https://fukpig.bandcamp.com/album/bastards
 
Završićemo jednim SOLIDNIM komadom grajndkora koji nam stiže iz postojbine ovog lepog žanra - Velike Britanije. Vristolski Human Cull ne gube vreme i na svoj ja i ne znam koji po redu album pakuju osamnaest pesama u jedva nešto više od osamnaest minuta. Naravno, grajndkor je poznat po kratkim pesmama, ali Human Kull imaju i zanatsku veštinu koja dopunjava poznavanje žanra pa je ovo osamnaest minuta vrlo prijemčivog grajnda koji ima sve što ovaj žanr čini najboljim: puno eksplozivnih blastova, gitarskih avantura, ubrzanog d-beat prženja, ali i gomilu gruvi mošpartova u kojima se publika, polomljena od šutiranja malo odmara uz zombi-plesanje u pitu. Pritom, Human Cull osvežavaju time što koriste klasični duboki grind vokal bez previše korišćenja danas uglavnom preovlađujućih midl i haj vriskova, što im daje patinu koju moje stare uši veoma cene. Efikasna i prijatna ploča:
 
https://humancull.bandcamp.com/album/revenant


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #629 on: 16-06-2018, 18:29:36 »
Dok sam spremao ručak vrteo mi se Iron Maiden na Rock Am Ringu iz 2014. godine. To je ona poslednja turneja na kojoj smo ih mi u Beogradu gledali i... ja i dalje ne mogu da se načudim koliko je to DOBRO. Mislim, odlično im zvuče i nastupi iz ove godine, ono što ima po JuTjubu (videti recimo ovo od pre nedelju dana iz Kopenhagena), ali ovo iz Nemačke... Ne znam da li su ikada bolje zvučali, usvirani, raspoloženi, sjajan zvuk (čak i sa "tuđim" miksom), Brus pogađa najveći deo visokih nota i ne staje iako ima 56 godina na ovom snimku... Pritom, veoma, veoma mali broj bendova danas svira pesme stare više od trideset godina i odsvira ih jednako energično kao i tada. Mislim, Mejdn su uvek na koncertima ubrzavali, ali ovo je jedan od najbržih njihovih koncerata koje sam slušao. Phantom of the Opera je... neopisiv. Stvarno su s razlogom institucija i kada pri kraju 80.000  ljudi peva pesmicu za srećan rođendan Niku MekBrejnu, to je stvarno prelep momenat:
 
https://youtu.be/vtWm-S4hUC8

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 9.882
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #630 on: 16-06-2018, 20:18:38 »
od ovih gore, naj mi je legao lesser glow, al dobro, doom zaborava nema. :lol:

a mejdn, da, zvuče bolje nego ikad. sutra uveče su mi na 65 km, al nažalost propuštam. gledala sam datume i mesta za ovu godinu, negde mi zagreb deluje najrealnije da bih mogla da se organizujem. sumanuto da se propusti.
Some things you have to do yourself.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #631 on: 20-06-2018, 20:54:19 »
O, koliko je ovo slatko:
 
 
https://youtu.be/USIao3W2W1E

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 9.882
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #632 on: 22-06-2018, 17:03:09 »
Some things you have to do yourself.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #633 on: 22-06-2018, 18:17:37 »
Da, al nažalost, ja u gužvi pa od preporuka za slušanje ništa do sutra  :cry: :cry: :cry: :cry:
 
 
 
U to ime:
 
 
https://youtu.be/M9QWQdN4H-c

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #634 on: 23-06-2018, 15:04:31 »
E, pa, ako smo preboleli tragičan i nezaslužen poraz od Ujedinjenih Švajcarskih Imigranata, onda da rane vidamo metalom. Mislim, lekovit je, zar ne?
 
Krenimo sa blek metalom, kao i obično, ali, NE kao i obično, krenimo iz... Irana???
 
Forelunar su malčice "garažniji" i mekši atmosferični blek metal bend nego što bih ja možda uobičajeno predstavljao u ovim predstavljanjima i njihov debi EP Wine and the Limerent produkcijski zvuči pre kao demo nego kao nešto što biste smatrali "pravim" izdanjem, ali opet, kod ove vrste muzike autentičnost ili makar dobra predstava autentičnosti često znaju da trijumfuju nad svim ostalim. Teheranski dvojac (od kojeg je ženska polovina zadužena samo za dizajn, a muška radi muziku, tekstove i produkciju) sigurno ne može da se pohvali nekakvim vrhunskim studijskim zvukom niti složenim aranžmanima, ali može da kaže da je napravio emotivan, čak i naglašeno naivan snimak od dve pesme koji uspelo hvata za srce svojim bubblegum-goth pristupom mračnoj, zamišljenoj, pomalo i meditativnoj muzici. Ovo nije blek metal koji grize i bije se nego onaj koji zamišljen stoji na ivici i gleda u ambis dok se na nebu skupljaju oblaci a u pozadini čuju horovi. Dakle, što bi rekla Lilita, hipsteraj, ali opet, meni pozitivan i drag. Da imam decu, nekako bih zamišljao da bi ona ovakvu muziku pravila ili slušala, pa je i meni sve to simpatično:
 
https://forelunar.bandcamp.com/releases
 
Odmah, i bez gubljenja koraka nastavljamo u niskom ključu i prebacujemo se u Švedsku (zlobnici bi rekli da između Švedske i Irana ionako ima sve manje razlike), za takođe debi EP melodičnog blek metal benda Blood Worship.
 
Naravno, Švedi MOGU da se pohvale mnogo boljom produkcijom za svoj prvi izlazak u javnost, ali ima tu i određenih negativnih strana, kao što je, na primer, da je kod Iranaca sobni kvalitet snimka zapravo radio u korist kompletnog ugođaja pa je i njihova ritam-mašina zvučala sasvim nenametljivo i "organski". Kod Blood Worship povremeno zabode uši ona klasična ravna dinamika koju vezujemo za semplovane bubnjeve (i koje pažljiviji ljudi u miksu malo ispeglaju), a ovo se zapravo čuje prevashodno zato što je ostatak muzike snimljen jako lepo i ne pati od nedostatka dinamike.
 
Al to su sitnice koje primećuje i zamera samo mator i džangrizav čovek. Ako to prenebregnemo, meni se ovaj EP jako dopada jer su Blood Worship ponudili vrlo lepe pesme, zasnovane na zaraznim melodijama i dobrom gruvu. Naravno, ja se inače mnogo više priklanjam blek metalu koji forsira brzinu i agresivnost, ali kada neko ume da napravi pesmu koja ovako prirodno "diše" na svojim melodijskim linijama i oko njih ume da izgradi kompoziciju koja se razvija naizgled sama od sebe, to treba primetiti i pozdraviti. Pesma koja otvara EP je zapravo vrlo hitoidna sa svojim stalnim vraćanjima valceru i umešnim uvaljivanjem blastbitova da se začini čorba a i ostatak snimka se može pohvaliti odličnim kombinovanjima ritmova i melodijama koje nećete moći da izbacite iz glave dugo vremena. Ako volite bend Astrophobos, značiće vam i podatak da je Blood Worship praktično solo-sajd-projekat njihovog gitariste Martina Anderssona, pa vi vidite. Ovo je ploča koju vredi platiti novcem, a na internetu je dobijamo sasvim besplatno. U takvom vremenu živimo!
 
https://bloodworship.bandcamp.com/releases
 
I, danas me nešto hoće taj neki andergraund/ sobni blek metal pa onda i preskačem neke malo jače producirane i poznatije bendove koji me ostavljaju relativno hladnim, da bih skrenuo pažnju na drugi album moskovskih Kralnholm pod nazivom Granting Death.
 
Ponovo, ovo je relativno mlad bend (mada svakako stariji od gornja dva) i njihova muzika ne osvaja ni tehničkom ekspertizom ni nekakvom specijalnom inovacijom već pre svega tom nekom sirovom emocijom koju isporučuje. Kralnholm su opet primer kako malo musavija produkcija ume muzici da pomogne umesto da je obesnaži i njihove kompozicije, koje jako igraju na kartu atmosfere i namerne monotonije profitiraju od miksa koji im daje jedan hipnotički, snoliki kvalitet. Možda ovo ne deluje kao idealan saundtrak za početak leta sa svojom tamnom, ledenom atmosferom, ali opet - u blek metalu je UVEK zima a i ovo je zima ispunjena strašću i očajem i dobro dođe da se kontrastira sa vrućinama koje sigurno uskoro nastupaju. Bonus: iako su naslovi pesama na engleskom, pevanje je na ruskom a što svakako dobro dođe.
 
https://krahnholm.bandcamp.com/album/granting-death

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #635 on: 23-06-2018, 15:36:00 »
Nećemo se još prešaltovati na stoner traku današnje vožnje jer želim da predstavim i, doduše pretenciozni ali simpatični, split album dva evropska blek metal projekta.
 
Radi se o bendovima Ancient Moon (članovi su iz Italije, Belgije i Švicarske) i Prosternatur (za koje samo znamo da su iz "Evrope") i ploči koja je prepuna introa, autroa i kojekakvih specijalnih efekata koji treba da naprave atmosferu i, mada, već rekoh, sve to ume da zazvuči nemilosrdno pretenciozno, ovo je meni svejedno dobra i zanimljiva ponuda avangardnog blek metala koji se nalazi na dobroj sredini između sirovih korena i danas popularnih šugejzerskih depresivaca. Oba benda imaju interesovanja za ritualistički pristup muzici i umeju da ozbiljno sagrade dramu u svojim kompozicijama, držeći se, opet, tvrde blek metal linije, bez mnogo lutanja van granica žanra i ukrštanja sa drugim formama. Ponekad mislim da bi neki od najvećih kompozitora akademske avangarde prošlog veka verovatno pravili ovakvu muziku da su se rodili nešto kasnije jer i Ancient Moon i Prosternatur iako nedvojbeno imaju "pop" element u svojoj muzici, imaju i tu težnju ka apstraktnom koju vezujemo za najbezobraznije muzičke pustolove sa bilo koje strane granice:
 
https://prosternatur.bandcamp.com/album/secretum-secretorum
 
OK, idemo na stoner, pošto se posle ionako vraćamo blek metalu (mislim, izašo novi Marduk i sve to, jelte), tako da za početak predstavljamo prvi album kopenhagenškog The Sledge, ekipe koja je praktično izrasla iz benda Hjortene i koja zadržava jako faziran, gruvi pristup rok muzici, sa sve trudom da se album (ne računajući pevanje) snimi uživo u studiju kako bi se zadržao sirovi gruv na kome ova muzika živi end umire.
 
I, da ne bude nejasno, dobro je ovo. Muzika je nadrkana, znojava, gruvi, vidi se da ovo nisu snimali muzičari koji sede sa slušalicama na ušima i vraćaju snimak šesnaest puta dok ne nabodu svaku notu savršeno, već likovi koji tresu glavama i gledaju jedni druge kao da bi se jebali dok sviraju. Paradoksalno, vokali koji su, jelte, kasnije nasnimavani, onda zvuče nekako i najkilavije i najmanje ubedljivo, ali s druge strane, zato je i dobro da ih nema mnogo i da muzika može da se vozi pre svega na teškim, distorziranim rifčinama i udaračkim ritmovima. Opet, ima mesta i za pesme koje su manje distorzirane (i melodičnije), ali i za nervozne udarače poput "Like Shit". Nije ovo najbolji fuzz-rock/ stoner album koji sam čuo ove godine, ali ima odličan zvuk i srce na pravom mestu i vredi mu dati šansu:
 
https://thesledgeband.bandcamp.com/releases
 
A za još fuzza, tu su kvebečki Cleõphüzz čiji je debi EP naslovljen Wizard of Phuzz, čisto da ne bude baš nikakve zabune u vezi toga šta im je u muzici najprioritetnije. Da se razumemo, ovde odlazimo par koraka od metala jer su ovi Kanađani suviše izbluzirani (i izdrogirani) da bi se lako uklopili u ljudske predstave o metalu, ali opet, ovde smo i da rušimo ljudske predstave o metalu, pa vredi odvojiti uvo za ovaj sirov, težak, gruvi komad distorziranog space rocka koji hvata na zajeban ritam i prljave gitare ali vas posle dočeka i sa sitarom i violončelom, baš kad pomislite da ste ih izvalili i pročitali 100%. Volim ovakva debi izdanja gde bend umesto jednog jasnog stejtmenta izruči čitavu hrpu ideja a svaka od njih deluje kao da bi mogla da bude seme čitave njihove karijere, pošto su svirane sa apsolutnim ubeđenjem da mora ovako i nikako drugačije. Tako da ovde imate i skoro pravoverni Blek Sabat (slušajte poslednju pesmu) a i kvazinarodnjačenje u Half Moon Ritual i sve je to zapravo sjajno. Bonus: bend nema bas gitaru, a to se uopšte ne oseća:
 
https://cleophuzz.bandcamp.com/releases

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #636 on: 23-06-2018, 16:06:52 »
U daljoj (manje-više) stoner ponudi, tu je merilendski Thought Eater, genijalni, visoko originalni instrumentalni projekat koji venčava avangardnu, math rock formulu sa stoner prljavštinom, bez pevanja ili ičega što bi skrenulo pažnju sa činjenice da je ovo vrhunski nrdovska muzika koja se trudi da opčini, zbuni i zavede svojim "let's not play rhythm, let's play logarithm" pristupom. I, sad, to je uvek mač sa dve oštrice (inače bi bila u pitanju, jelte, sablja) jer ja sam čovek rasute pažnje i kada bend misli da je "menjaj sve na svakih pet sekundi" dobitna kombinacija, za mene je to neretko najdosadnija muzika na svetu. Ali Thought Eater ipak nisu izgubljeni u svom matematičarenju i njihova muzika, mada ambiciozno komponovana, ipak samu sebe dovoljno razume da bi imala gruv i unutarnju logiku, pa je album Bones in the Fire zapravo odlična, vrlo zadovoljavajuća ploča kompozicija koje izvrsno funkcionišu kao narativi a POVRH toga zavode i već na ravni čistog zvuka.
U mnogome ovde pomaže dvanaestožičana bas gitara koju svira Darin Tambascio, i, naravno da to zvuči skoro kao nekakav prog-rok iz vica (brate on tako svira da mu nisu dosta četri žice, moradimadvanest!!!!!!!!), ali uveravam vas da nije. Tambascio je ozbiljan muzičar (imate na Saundklaudu MASU njegove muzike pa slušajte) čija gitara na ovom albumu ima ne bez razloga ulogu vezivnog tkiva čitavog benda i svojim masnim, distorziranim zvukom postavlja podlogu na kojoj se razigravaju bubnjevi i ostale gitare. Sve to zvuči "živo" i organski i ima snagu a da ne deluje studijski prepeglano, uz puno očuvanje spontanosti koja je jako bitna kad hoćete da progrokerišete a da ipak ostanete dovoljno, jelte, "pank". Svašta sam ovde napisao, a dovoljno je da album pustite pa ćete shvatiti šta hoću da kažem:
 
https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/bones-in-the-fire
 
OK, idemo nazad na blek metal, i, o istom trošku u Kaliforniju, u suncem okupani Ouklend, da bismo sa novim albumom benda Abstracter iskusili najveću, najhladniju tminu ove nedelje. Cinereous Incarnate je ploča sa kojom ova ekipa nastavlja još dublje u smeru apokaliptične, beznadne muzike koja od blek metala uzima sirovost, od dum metala očaj, a od death metala primalnu, brutalnu energiju. Problem je što su Abstracter već godinama u manje-više istom stavu i muzici pristupaju isto pa će nekome ovo biti i malo "more of the same" zvuka, ali opet, mislim da to zavisi i od trenutnog raspoloženja. Meni se dopada ovaj blur-core koji ubedljivo spaja blek i dum metal i ne pravi se da je nešto veće i pametnije od onog što treba da bude. Naime, ovo je pećina odjeka i abrazivnih tekstura a nikako "pametan" metal album sa zanimljivim rifovima i nekakvim ritmičkim vragolijama pa ga i treba konzumirati kao dozu nihilizma posle koje ćete se osećati... pa, možda ne bolje, ali ćete se osećati. Poslušajte:
 
https://abstracter.bandcamp.com/album/cinereous-incarnate
 
Za ritmičke vragolije i zanimljive rifove ćete blagoizvoleti da se obratite vašingtonskom bendu Hoth čiji treći album Astral Necromancy sigurnim putem nastavlja da isporučuje blek metal pun melodija (slušajte gitarske teme na Vengeance, pa ovo je nrdovanje skoro Blind Guardian kalibra) ali i atmosfere. Hoth su, razumemo se, bend koji je za svoju centralnu temu uzeo Star Wars ali njihov pristup ovom materijalu je prilično apstraktan i, da nema tog imena benda, teško da bi vam na prvo (ili deseto) slušanje, na um pao baš Luk Skajvoker. Svejedno, muzika ima potrebnu dozu epike a konstantna skretanja gitare u pravcu power metala i klasičnog metala joj daju izvesnu "žanrvosku" dimenziju koja je na interesantan i simpatičan način izdvaja iz ostatka aktuelne blek metal ponude. Ono što svakako malo žulja uši je miks koji, doduše ima poprilično širine i prostora ali bubnjevi u njemu zvuče isuviše suvo i ravno (pogotovo jer su i izuzetno ravno svirani), naročito u kontrastu sa herojski raznolikim gitarama. No, to su detalji, a celina je prilično zanimljiva:
 
https://hothmusic.bandcamp.com/album/astral-necromancy
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #637 on: 23-06-2018, 16:42:37 »
U daljim blek metal vestima, tu je i drugi album danskog benda Gutter Instinct a koji je prijatna, mada ne revolucionarna, smrdljiva i gadna gomila blackened death metala. Heirs of Sisyphus je ploča koja ima jednu problematičnu crtu a to je da bend misli da su mu teme mnogo pametnije nego što jesu pa pesme traju zapravo predugo, razrađujući relativno jednostavne rifove i melodije, ali opet, ima to svog šmeka. Meni uvek lepo legne kad je nešto ovako sirovo i ubeđeno da ne sme da pusti ni tračak svetla u zvuk koji je dosledno mračan, leden i ispunjen testerišućim gitarama i pržećim bubnjevima. Miks je džombast i neispeglan i sve zvuči kao da je snimano u pećini, a što muzici zapravo pomaže i dodaje joj malo dinamike koja bi se verovatno izgubila u nekom skupljem studiju, pa uz brutalno neandertalsko pevanje i stalno insistiranje na dramatipčnim tremolo rifovima, ovo ispadne ploča koju je vrlo prijatno trošiti, makar uz neki lagani fizički ili intelektualni rad:
 
https://pulverised.bandcamp.com/album/heirs-of-sisyphus
 
Da se osvrnemo i u pravcu "čistog" death metala, priliku nam pruža drugi album portlandskih Ritual Necromancy i ovo je ploča samo za pripremljenu publiku koja ceni sitan rifaški rad i brutalno zatrpavanje bubnjevima više nego melodije i razgovetnost. Ritual Necromancy su svakako potekli iz škole njujorških Incantation i u njihovom zvuku imamo istu naklonjenost hipnotičkom potčinjavanju slušaoca muzici koja se ponavlja i uvrće sama u sebe dok se ne pretvori u psihodeličnu smešu rifova koji kao da se gube u nekoj pećini-bez-kraja i ritmova koji su u najboljem slučaju fizički nasrtaj, a možda i pokušaj ubistva.
 
Ovo, dakle, nije death metal koji hvata na pamet i ukrštanja sa džezom nego pravoverno đavolsko muziciranje uronjeno duboko u htonske vode kolektivne podsvesti i sklono izazivanju užasa po svaku cenu (mislim, vidite samo taj omot). Nekome će biti neslušljivo, toga sam potpuno svestan, ali ako ste do sada prepoznali da vas makar teoretski interesuje ta neka blur-core strana savremenog death metala, Ritual Necromancy su bend koji može da posluži kao odličan gateway drug:
 
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/disinterred-horror
 
Inače, ko me zna, zna da mi je švedski merciless uvek bio slaba tačka. Voleo sam njihov prvi album koji je nastajao na prelasku iz decenije u deceniju i u osetljivom momentu evolucije ekstremnog metala gde su se thrash, death i black metal ukrštali na zanimljive načine i porodili ploču skoro neuporedive energije i agresije. Elem, Dreadful Fate (nazvan po jednoj od pesama sa prvog albuma Merciless, naravno) je nastao nakon što je basista Merciless, Fredrik Karlen (poznat i kao Total Destruction) konačno izašao iz ovog malo-radi-malo-ne-radi benda i sa ortacima osnovao novi bend koji zvuli - identično kao Merciless.
 
I dobra vest je da je ovo praktično Merciless V2, nastavak iste priče istim sredstvimam bez gubljenja koraka ili ikakve nepotrebne, suvišne filozofije. Debi album Dreadful Fate, nazvan prosto Vengeance je 26 minuta apsolutnog thrash prebijanja bez ambicija da se tu kao sad nešto kontemplira, da se stvara nekakva atmosfera, ili nedobog, da se istražuju granice žanra. Naravno, nema ovo jedinstveni mladalački očaj kakav je debi album Mercilessa izgurao za prsa ispred konkurencije, ali dobro, nemoj da budemo grabežljivi, ovo je brza, surova, zabavna ploča jakih rifova, konstantno udaračkog ritma i produkcije koja odiše standardnom švedskom težinom i čak ni ne smeta malo prenagašena kompresija u finalnom masteru jer ovo nije muzika nekakvih nijansi i detalja nego granitni zid zvuka koji pokorava i ne da vam da dišete sve do samog kraja. Fino! Jedino je šteta što ploče nema legalno da se čuje na internetu pa vas ostavljam samo sa ovom liustracijom:
 
https://youtu.be/Iw32SVDlX4c

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #638 on: 23-06-2018, 17:31:47 »
Davea Ingrama smo već pre par nedelja pominjali na ime albuma Tides of Blood grupe Just Before Dawn, ali evo ga ponovo, i to ponovo u dobrom skandinavskom društvu, a za potrebe novog albuma projekta Down Among the Dead Man. Da se razumemo, i Ingram i Rogga Johansson koji u ovom bendu svira skoro sve instrumente, su ljudi sa velikim iskustvom i karijerama koje im dopupštaju da prave ogromnu količinu muzike u kratkom vremenskom periodu i da to sve zvuči u najmanju ruku korektno pa od novog Down Among the Dead Man ne treba očekivati sad nekakvu revoluciju ili iskaz koji će promeniti sve, jer ...And You Will Obey Me to nikako nije. Ono što ovaj album jeste je prijatan, udoban ogledni primer za kombinovanje švedskog death metala (uvek više zasnovanog na težini i melodijama nego na brzini i komplikovanosti) i krasti panka koji ima keči refrene, zarazne rifove i odlično snimljene d-beatove. Čak i ako generalno ne slušate d-beat ili švedski death metal nije uopšte nemoguće da vam se dopadne ova dobro smućkana kombinacija koja hvata na proste ali zapaljive teme i ima tempo taman takav da pokreće a ne iznuruje. Sve spakovano u za Švedsku standardnu tešku, predrkanu produkciju koja ovakvoj muzici prirodno odgovara. Jedina šteta je što bandcamp strana ne sadrži sve pesme sa albuma ali ima ih dovoljno za dobru ilustraciju:
 
https://downamongthedeadmen.bandcamp.com/
 
I, pre nego što pređemo na dva glavna obroka za ovu nedelju, još samo malo da se zadržimo u d-beat/ pank vodama, jer su finski Unborn Generation izdali svoj šesti album, Vøid. Finci svoju muziku inače opisuju kao "grind'n'roll" što je simpatičan amalgam mada, naravno, ne mora ništa da znači. Hoću da kažem, siguran sam da ovaj album jednako prija i ekipi koja voli da čuje kako se mešaju krast pank i blek metal, kao i onima koji vole emotivniji hardkor ali vole da čuju i blastbit i Unborn Generation svakako isporučuju. Ovde se dobija 13 pesama u 33 minuta i muzika, iako ima te neke emotivnije i, gulp, melodičnije delove, bogami većinu vremena gazi svoim snagom i ne brine se da li će biti pogrešno shvaćena. Ima tu i lepih momenata u samom domenu zvuka, recimo kako bas-gitara zvuči masivno i preteće, mada je u totalu miks dosta mutan. Opet, to doprinosi "pank" štimungu ovog albuma koji ipak ima i dovoljno metal elemenata da zadovolji i čistunce. Pošto bend iz nekog razloga nije na svoj Bandcamp stavio ovaj album, evo ga ceo na JuTjubu:
 
https://youtu.be/broU-xnfw7o
 
E, dobro, onda, idemo na glavna jela. Dakle, Marduk su izdali svoj četrnaesti studijski album i...
 
...znate šta, za bend koji je sa jedne strane neumereno obožavan, sa druge nemilosrdno osporavan skoro tri decenije, ovo je ubitačna četrnaesta ploča.
 
Viktoria je album koji nastavlja da podseća da Marduk ne samo da su već jako dugo u igri nego da su u dobroj meri i izmislili ovu igru i da ako iko ima prava da menja pravila u hodu, to su oni. I meni se to dopada, još otkada su sa Plague Angel pokazali da mogu da snime album koji će biti skoro neprekinut blastbit tokom celog trajanja ploče, i da to funkcionše, Šveđani su oscilirali između pokušaja da ponove ovakvu savršenu oluju, i srazmerno ambicioznih nastojanja da se ispitaju druge formule i pristupi. Neki od albuma su naprosto bili dosadni (kako ti strejt albumi, tako i oni eksperimentalniji koji su samo bili sastavljeni od sporih pesama bez mnogo zaista svežih ideja), ali neki su bili iznenađujuće dobri, sa neobičnim zaokretanjima i smelim dodacima žanru.
 
Viktoria je svakako bliža ovom drugom pristupu i album koji nema problem da počne sa jednim - barem za Marduk - melodičnim, skoro pa blackened rock'n'roll komadom u formi pesme Werewolf, da se nastavi klasičnim Marduk rafalnim prženjem a da posle dobijemo i još sporih, marševskih zahvata kakvi su već na prošlim albumima umeli uspešno da razbiju monotoniju i zazvuče sveže i potentno. Ovde je to Tiger I i mada je sve to na ivici dekadencije, Morgan i drugovi stvari izvode dovoljno dostojanstveno a Mortuus to otpeva primereno teatralno tako da stvari stoje iznenađujuće zdravo.
 
Tako je i sa ostatkom albuma, Marduk ne idu preterano u tangente i gaženje nekih uspostavljenih granica, ali je dovoljno što pesme umeju malo da promene tempo i iznenade ponekim melodijskim izletom tako da nikada nemate utisak da slušate podgrejanu priču iz prošlih decenija. Pomaže i što bend već četrnaest godina ima jednog od najzanimljivijih pevača, i uopšte, muzičara, na švedskoj blek metal sceni pa je Viktoria album za koji se ne može reći da mu nedostaje strasti ili živosti. Da li je ovo neki novi Marduk klasik? Pa, to bi bile prejake reči, ali za četrnaesti album benda koji je izmenjao milion članova (mislim, Mortuus je njihov četvrti pevač, jelte) i koji je proglašavan kreativno istrošenim još početkom stoleća, Viktoria je ploča koja poštuje svoje nasleđe ali se ne plaši da u njemu, makar minimalno, ali dovoljno inovira. I pošto ovde i dalje imamo neke od najboljih rifova u blek metalu, to je sasvim dosta. Još kad bend ne bi i dalje pokazivao prilično zabrinjavajuć nivo fascinacije wehrmachtom, to bi bilo idealno  :lol:  Naravno da ploče nema na bandcampu, zato evo JuTjub kopije pa dokle potraje:
 
https://youtu.be/SlTAI1-Wipo
 
I za kraj, simpatično je izvestiti da je izašao i novi Funeral Mist i da je, kako se i očekuje, prilično vredan slušanja. Naravno, simpatično je upravo zato što gorepomenuti pevač Marduka, Mortuus istovremeno čini i jedinog člana ovog projekta koji postoji već više od dve decenije i uvek isporučuje tvrd, bučan ali i zadovoljavajuće eksperimentalno nastrojen blek metal. Daniel Rosten se, da stvari budu komplikovanije, u ovom projektu ne zove Mortuus već Arioch, a na albumu Hecatomb je odsvirao sve gitare i bio zadužen za sve vokale (ne postoji kredit za bubnjara tako da... ) i ovo je još jedan ubedljiv, beskompromisan iskaz ovog projekta koji je svakako profitirao od pažnje koju je dobio kada je Rosten ušao u Marduk ali mu to nije otupilo oštricu.
 
Doduše, može se argumentovati da je na Hecatomb Funeral Mist možda do sada najbliži "normalnom" blek metalu i da haotičnost prethodnih izdanja ustupa pred "profesionalnijim"aranžiranjem, ali to zaista nije neka zamerka kada su pesme ovako dobre i kada se u svakoj čuje za Rostena karakteristična teatralna ekspresivnost, kako u pevanju, tako i u svim drugim isntrumentima. Mislim, slušajte početak Cockatrice, pa to zvuči kao da ste upali naglavačke u neku cirkusku predstavu dok ona sama istovremeno pada u pakao!!!! Ili, kao više volite sporost, Metamorphosis je kao vodvilj koji se odvija u devetom krugu istog tog pakla. Meni je švedski blek metal uvek bio velika ljubav zbog agresivnosti i brzine kojoj ni jedna druga nacionalna scena nije mogla da parira a Funeral Mist je u formulu uvek ubacivao eksperimentalnu komponentu, ne kompromitujući pritom brzinu i agresivnost. Hecatomb je snažan, zreo i uverljiv iskaz koji potvrđuje da Rosten itekako još ima kreativne energije i u njemu se može nesputano uživati i pri prvom slušanju, kad ne znate šta vas sve čeka, ali i u ponovljenim kada naprosto prijaju dobro napisane i odrađene pesme.
 
https://funeralmist.bandcamp.com/album/hekatomb

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #639 on: 24-06-2018, 19:38:59 »
Kad već Mejdn ne izvode ovu pesmu uživo, tu su Iron Maidensice i to sa vrlo ubedljivim performansom. Pogotovo sam zadovoljan kako Nikki i Courtney rade solo i harmony delove jer je to objektivno jedini element njihove muzike koji nije uvek stopostotno perfektan:
 
https://youtu.be/2FBHSI2NN6M

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #640 on: 24-06-2018, 19:41:26 »
A da se podsetimo da je Mejdn i pre Brusa bio najbolji bend:
 
https://youtu.be/ph8vsOCswQ8

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #641 on: 29-06-2018, 17:42:00 »
E, pa, poslednji je Petak u mesecu. I to je neko dostignuće, ne? Tako da, ako nema glasova protiv, ili uzdržanih, da krenemo sa ovonedeljnim pregledom metala koji možete, ne morate, ali bi bilo dobro da slušate...
 
Neka ova nedelja počne kako je prošla završila, to jest sa dobrim blek metalom. Na primer, Craft ima novi album...
 
Šveđani su svoje brojne fanove pustili da čekaju punih sedam godina i vratili se pločom koja je izrazito sveža i ekspresivna. Naravno, nije to sad za svakoga jer mnogi i dalje lamentiraju što se bend ne vraća svom izvornom zvuku, ali za moje uši nema nikakve sumnje da je White Noise and Black Metal ploča prepuna interesantnih ideja ali i jedne sveobuhvatne konzistentne filozofije koja te različite ideje lepo usmerava tako da actually ne dobijamo titularni "beli šum"već prilično osoben i kvalitetan blek metal. Bend ovde koketira i sa malo širim spektrom metala nego što je tradicionalni blekeraj, mada time ne želim da kažem da je ovo sad nekakav blekend rokenrol album. Ali jeste osvežavajuće čuti te dobro osmišljene i spretno udenute promene tempa i raspoloženja, te gestove koji bi pristajali i "urbanijim" formama metala nego što je ovaj pagansko-okultni žanr. Ipak, Craft se drže svoje linije i ne gube identitet štagod da rade, pa je, uz solidnu produkciju ovo jedan eminentno slušljiv i prijatan paket sa kojim vredi započeti ovaj kišni vikend:
 
https://youtu.be/MiCLnDDZ4w0
 
Ostanimo u Skandinaviji, za potrebe novog EP-ja finskog benda Curse Upon a Prayer. Finci nisu neki početnici, zapravo iza sebe imaju već dva albuma, a The Three Woes je jedan siguran, mada ne sad nešto izrazito originalan primerak skandinavske blek škole u kojoj se žestina i intenzitet prirodno pakuju uz epsku širinu i, eh, lirsku melanholiju. Pesma koja EP otvara, Let Thy Kingdom Come je školski primer kako se kombinuju brzina i emocija sa jako lepim i setnim melodijama koje se prosipaju preko blastbitova, sve u jednoj hiperenergičnoj ali i nežnoj aproprijaciji valcera. I ostale dve pesme su jednako vešto sklopljene i ovo je EP čija produkcija samo u nijansama sugeriše da ovo nije bend iz prve lige, a što mu opet samo daje dodatni sloj patine. Vrlo prijatno:
 
https://curseuponaprayer.bandcamp.com/album/the-three-woes
 
Dobili smo i debi EP pravoslavne satanističke braće iz atinskog benda Eriphion i ovo je vrlo solidan reprezent tradicionalno jake grčke blek metal škole. Grci imaju malčice siroviju produkciju ali sve je to tvrdo i utegnuto i za nijansu grublji zvuk doprinosi mračnoj i pretećoj atmosferi koju ovaj EP očigledno gađa. Iako muzika isprva deluje kao da će se oslanjati isključivo na brzinu i udaranje, EP zapravo ima dosta sporih i melanholičnih delova pa je ovo nešto što se može preporučiti i za (metalske) igranke:
 
https://eriphion.bandcamp.com/releases
 
Jednako, ako ne i više atmosferičan je i album The Futile Fires of Man dablinskog benda Slidhr. Naravno, Slidhr je nordijski a ne keltski pojam, no, dobro, svakako možemo praštati Ircima što se za potrebe umetnosti pretvaraju da su Skandinavci, pogotovo jer bend već duže vreme i deluje sa Islanda, nesumnjivo da bi bio bliže i napajao se autentičnim blek metral izvorima. Njihov drugi album je vrlo pristojno sklopljena komadeška mračnog, zaista skandinavskizvučećeg bleka, sa mnogo atmosfere ali i sa mnogo poštenog rada "na mišiće". Slidhr paze da imaju i upečatljive teme, ali se primećuje ozbiljan trud oko aranžmana. Sve te promene ritma, ali uz pažljivo očuvanje tempa obogaćuju i produbljuju muziku i na za mene dobrodošao način postižu da im pesme budu hipnotičke radije nego monotone. Odličan album, tvrde, ubedljive produkcije i dobrog omota:
 
https://slidhr.bandcamp.com/album/the-futile-fires-of-man
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #642 on: 29-06-2018, 18:14:09 »
Kako to već redom ide, sada bi trebalo da prestavimo stoner/ sludge/ psychedelic/ doom stranu ulice, ali da budem iskren, ni jedan od albuma koje sam čuo u ovom periodu nije me nešto impresionirao. Mislim, bilo je tu pristojnog hard roka ovog i svemirske psihodelije one, ali ništa dovoljno originalno ili ubedljivo da bih ga ovde preporučivao sa suzama u očima.
 
Osim (pretpostavljem debi) EP-ja benda iz Ohaja po imenu Boghaunter koji ni sam ne UMIRE od originalnosti ali zrači personalitijem i iskrenošću koja se, da ne bude sumnje, jako sudara sa naivnošću. Ali opet, doom metal i jeste muzika koja grandioznošću i hinjenom epikom zaklanja tešku emotivnu bol pa su Boghaunter na Writheu sasvim na liniji koja meni prija. Sve je tu što treba: spor tempo, teški ritmovi, uplakane solo gitare koje kao najiskusnije panonske tambure prate dostojanstvene heavy rifčine, te pevanje koje je izmučena i bolna vriska. Upakovano u dobru, mada za nijansu prečistu produkciju, ovo se kreće polako i sigurno i ide na sasvbim dobro mesto pa ga od sveg srca preporučujem.
 
Iz nekog razloga na bandcampu nema ceo EP, pa evo JuTjuba:
 
https://www.youtube.com/watch?v=Ewi5E-SYMpg
 
Iz nekog drugog nekog razloga vraćamo se ponovo blek metalu  :lol: :lol: :lol:  No, ovog puta idemo u Njujork i to na onaj deo scene kojim dominiraju avangardisti koji su se pronašli u blek metalu. Kralice smo već pominjali a bendu Anicon imamo njihovog bubnjara, kao i članove drugih ekipa poput Techgrinder, Yellow Eyes i Pyrolatrous i Anicon na svom drugom albumu (uz brdo EP i split izdanja) nude izvanredno slušljiv njujorški avangardni blek metal koji izvrsno demonstrira kreativnu snagu čitave scene.
 
Ono što hoću da kažem je da je ovo brza, agresivna ploča koja koristi mnoge blek metalske tehnike, ali ne zvuči kao pokušaj imitiranja skandinavskih preldožaka, niti, ako već pričamo, drugih njujorških bendova sličnog usmerenja. Anicon imaju svoj zvuk (koji je, da pohvalim, prilično nabasovan) i njime ne pokušavaju da zvuče kao opaki satanisti ili uplakani tinejdžeri na ivici suicida, a opet se tu provlače svi ti poznati elementi - tremolo rifovi, agresivan trešerski bubanj, sirovo pevanje... Ima ovde mnogo lepih melodija ali i stalnih iznenađenja u harmonskom i ritmičkom domenu mada bend nikada ne zvuči kao da eksperimentiše da bi video šta će da se desi već su kompleksni aranžmani u službi jasno definisanog izraza. Vrlo dobra ploča:
 
https://anicon.bandcamp.com/album/entropy-mantra
 
Izašao je i prvi pravi album kalifornijskih death/grindera DeathgraVe i to je jedna, pa ne baš perfektna, ne možda ni impresivna ali svakako korektna kombinacija blastbitova, kreveljenja, težine, uz nešto atmosfere i iznenađujuću količinu gitarskog rada koji izlazi daleko izvan granica onog što je normalno za death ili grind (slušajte This is what you get Pt. 2). To ih zapravo i vadi jer ostatak muzike je, da opet kažem, korektan, ali nije da nismo sve to čuli još pre trideset godina. U svakom slučaju, ta kombinacija praktično godfleshovskih gitarskih pejsaža i grčevitog deathgrinda, producirana tvrdo i ubedljivo je meni simpatična pa album nudim na slušanje:
 
https://deathgrave.bandcamp.com/album/so-real-its-now
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #643 on: 29-06-2018, 18:28:27 »
Da završimo za danas čistim grindcoreom (dakle, pankom u metalnom ruhu). Argentinski System Destroyer su toliko obični u svom imitiranju trideset godina starih grajndkor tropa da je meni to neizmerno simpatično. Grindcore je sa decenijama dobio na zrelosti i organskom aranžiranju ali jeste izubio deo uzbuđenja koji je išao uz pesme koje su sklapane prakitčno na silu i u kojima su blastbitovi praktično bili džoker koji rešava sve. System Destroyer sve to vraćaju na velika vrata i ovo je album za odvrtanje do daske i šutku, ne za mnogo filozofiranja:
 
https://systemdestroyer.bandcamp.com/album/dying


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #645 on: 13-07-2018, 18:34:00 »
E, pa da vidimo i šta smo za danas spremili, mada prethodno samo još jedan link od prošle nedelje:
 
https://svartkonst666.bandcamp.com/album/devils-blood
 
E, tako, onda, da vidimo kako na Petak trinaesti (ponovo!) metal može da nam ulepša dan.
 
Naravno, po tradiciji, krećemo od blek metala i nemačkog benda Firtan koji za svoj drugi album veli da se inspirisao "avangardnim intelektualcima" poput Ničea i Lavkrafta. Demz fajting vrds što bi se reklo kod nas na selu, i nalazim da su Firtan malo isuviše tryhard za moj ukus, ali opet, starost donosi mnoge stvari ali ne i strpljenje vezano za konzumaciju popularne kulture, pa sam spreman da tu malo dam popusta. Ono što Firtan nude je jedna smeša modernih metalskih zahvata, sa podosta naklona post-metalu i tako tim nekim "intelektualnijim" formama, pa ovo nije puko paganisanje i obožavanje satane (ako toga uopšte i ima!) nego ambiciozno aranžirana muzika puna ritmičkih promena, iznenadnih upada melodičnih vokala, klavira, dinamički naglašeno raznovrsna, sa tišim i glasnijim momentima potpuno u neskladu sa nečim što bismo nazvali klasičnim blekmetalskim napadačkim nastupom. I mislim da ovo ima dosta potencijala da zaživi u omladini i pored toga što je meni malčice pretenciozno i što mi je miks za nijansu preglasan - a što malčice unazađuje tu njihovu inače dinamički raznovrsnu svirku. No, dobro, Firtan su deo te neke novije blek metal filozofije u koju, uslovno rečeno, spada svašta, od Harakiri for the Sky pa do Wolves in the Throne Room i lepo je videti kuda sve ovaj pravac može da ode. Plus, izdati album na Petak trinaesti je prilično kul:
 
https://firtan.bandcamp.com/album/okeanos
 
Pošto svake nedelje moramo da imamo barem po jedan one-man-band projekat u blek metalskoj ponudi, ove nedelje je to prvi album projekta Blurr Thrower, a pod nazivom Les Avatars du Vide.
 
Po nazivu izdanja već nagađate da je ovo francuski projekat (tačno!) dok naziv benda sugeriše da će ovo biti... er... loše producirana parodija na klasični birmingemski death metal sastav Bolt Thrower. Pa... negde smo na pola puta.
 
Šalim se, ovo jeste sobna produkcija, ali spada u njen bolji deo i najgora stvar koju mogu da kažem na zvuk i miks ovog albuma je da su bubnjevi suviše robotski. Što, opet, u muzici koja insistira na ovoliko hipnotičkog ponavljanja zapravo nije toliki problem. Les Avatars du Vide nije vrhunski miksovan album, ali ume da upotrebi te svoje tanušne gitarice, kutijaste bubnjeve i digitalne efekte da isporuči solidno ubedljiv zvuk. Koji je, što je važno, pogodan za muziku koja je spakovana u dve dugačke (više od 18 i više od 17 minuta) pesme setnih melodija sviranih preko sumanuto brzih ritmova i jedva čujnog vrištanja u pozadini. Autor se poziva na old school blek metal i zaista je legitimno reći da ovo nije standardni "atmosferični" blek metal druge decenije 21. veka, ali kogod da ovde traži atmosferu i melodiju, naći će ih u velikim količinama sve to odsvirano preko čvrstih, snažnih matrica. Opet, ako tražite rifove, varijacije u tempu i dinamičke promene, ovo nije ploča za vas. Blurr Thrower je mnogo zainteresovaniji da bude talas koji vas cele prekriva nego da izigrava zabavu za vaše popodne. Takoreći mala noćna muzika:
 
https://blurrthrower.bandcamp.com/releases
 
Za nešto više upmarket, ali i dalje tr00 i brutalnu ponudu, tu nam je treći album kultnih nizozemskih Blutvial. Prošlo je sedam godina od drugog albuma i pet od poslednjeg EP-ja i reklo bi se da je bend imao problema da sastavi pun lajnap za ovu ploču (koja je pritom snimana u komadima i producirana putem pošte ako dobro tumačim napisano), ali se to po muzici ne da primetiti. Mysteries of Earth je punokrvan sirovi, brutalni blek metal sprint od sat vremena opake svirke, jake mikrofonije, zapaljivih rifova (ko ne dobije želju da se šutira na Black Science oficijalno je neoromantičar), pevača koji zvuči kao da se pola vremena bori za život (i za to da se u miksu čuje od naloženih gitara i rafalnih bubnjeva) i generalno opake i uzavrele atmosfere. Lepo je podsetiti se da ima kompetentnih blek metal bendova koji ne osećaju potrebu da traže te neke postmetalske harmonije da bi isporučili svoj maksimum, pa im je muzika istovremeno utemeljena u tradiciji ali ne generička. Blutvial su, sasvim moguće, isporučili ploču meseca, a tek smo na polovini:
 
https://heidenshart.bandcamp.com/album/mysteries-of-earth
 
I na ovo se vrlo prirodno nadovezuje novi EP čeških veterana Stíny Plamenů koji je skoro pa jednako beskompromisan. Stíny Plamenů  već dve decenije ne jebu živu silu, pevaju na češkom (neretko o kanalizaciji) i prže iz sve snage. 20 Let Kanalizačních Zmetků je izdanje kojim se obeležava ovaj lep jubilej i ovo je sigurno, nepraštajuće napisana, odsvirana i isproducirana ploča odličnih pesama koje znaju kako da mešaju agresiju sa melodijom ali i melanholičnim sentimentom, bez upadanja u patetike i smaranja. Svaka čast i neka potraju još dve decenije, najmanje:
 
https://stinyplamenu.bandcamp.com/album/20-let-kanaliza-n-ch-zmetk
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #646 on: 13-07-2018, 19:01:21 »
Na stonerskoj i dumičnoj strani ovonedeljne ponude krećemo sa debi albumom pariskih Red Sun Atacama koji je težak, ali TEŽAK, nafazirani stoner rok sa desert naklonima koji bi mogao da bude i radio-friendly, samo da nije OVOLIKO težak i izfaziran.
 
Ozbiljno, Licancabur je ploča seksi rifova i pevača sa dosta harizme koja pritom hita unapred vrlo solidnim tempom pokazujući da njeni autori nisu toliki dopeheadovi da bi zaboravili kako uz rokenrol treba i da se igra a ne samo da se kljuca. Zato u ovih 35 minuta imamo ne mnogo originalnu, ali visokoenergetsku muziku koja se jednako ubedljivo vozi na kvalitetu songrajtinga i izvedbe, kao i na monstruoznom miksu koji je vuče duboko u andergraund, uprkos svim njenim skoro pa mejnstrim potencijalima. Stvarno je lepo čuti nešto ovako u 2018. godini, uživati u svom tom in jo fejs stavu i miksu koji ne smara sa nekakvim digitalnim mudrijanjem nego obara na pod iz sve snage. Visoko preporučljivo!!!!!!!!
 
https://elsolrojodeatacama.bandcamp.com/album/licancabur
 
Evo sad par starijih izdanja koja su nam promakla kad je trebalo pa na njih skrećemo pažnju sad kad je sezona letnjih, jelte, odmora, pošto će u nju perfektno da sednu.
 
Prvo BRUTALNI novi album sastava Tons iz Torina. Ovi Italijani su znali šta rade kada su se nazvali po, jelte, meri za masu, pošto im je muzika masivna. Ni doom, ni stoner, njihov bih novi album (izašao u Aprilu), izvrsno nazvan Filthy Flowers of Doom, nazvao pravim sludge remek-delom jer isporučuje tešku, masivnu, sporu a opet nervoznu, pa i uznemirujuću muziku za ljude koji kad cimnu iz bonga ne krenu samo da paranoišu nego i vade utoke.
 
Dobro, i za normalne ljude, samo pokušavam da ukažem da ovo nije stonerska meditativna, hipi muzika nego zajeban, mučan (ali na dobar način) drogeraški metal sa pevačem koji sve vreme vrišti i boli ga kurac da imitira Ozija i ostatkom benda koji se takmiči ko će da bude glasniji. Sve to je spakovano uz solidnu količinu pristojnih rifova i u miks koji praktično boli koliko je napucan, ali sa dovoljno pažnje da muzika deluje prostrano i opasno a ne da odbija preteranom kompaktnošću. Vrlo lepa ploča:
 
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/tons-filthy-flowers-of-doom
 
Onda, iz maja, tu je debi album helsinških Keiser koji se zove prosto 1st Sound. Finci ovde opasno čukaju provajdujući malo faza, malo flendžera i old skul psihodelije, u pesmama koje su u suštini prilično keči dezert-rok sa superniskim štimom i veoma teškim zvukom. Nije ovo uvek 100% moja šolja čaja jer ima možda previsok procenat "komercijalnih" refrena u odnosu na napržene psihodelične bridževe ali, nadamo se da razumete da ovde pričamo o nijansama. A i ja sam perverzan, ni to ne treba zaboraviti. Keiser se, nema u to sumnje, vrlo ozbiljno trude da zadovolje i drogiranije i treznije među nama pa ako album i nema sasvim konzistentnu filozofiju, barem ni jednog momenta nije dosadan:
 
https://kaiserfuzz.bandcamp.com/album/1st-sound
 
E, al onda tu je i nedelju dana star i zanimljiv debi album londonskih Lowen.
 
Kada bend sebe označi kao "progresivni doom", tu se, jelte, mnogi među nama hvataju za pištolj i, svakako, ovo nije normalan dum metal već bend koji se trudi da malko reinventuje matricu. Neki elementi muzike su tu svakako malo problematičniji nego neki drugi, poput miksa koji sve pakuje u vrlo klaustrofobičan prostor gde se napržene gitare suviše pritiskaju i skoro urušavaju pod kompresijom, dok bubnjevi i pevanje izleću u prvi plan, ali opet, Lowen su konfrontativni i treba im dati šansu.
 
Jer, ovo je doom metal koji jeste težak, prljav i distorziran ali koji ima i pevačicu čija je izvedba, znate već, anđeoska. Nina Saeidi malo peva i na Farsiju, čisto da zaseni prostotu i bendu doda malo te ritualne/ out of the box patine ali zvuči to na momente prilično dobro.
 
Na druge momente zvuči sasvim neusklađeno i Lowen su, pošteno je reći, eksperiment koji teče. Pesme su dugačke, kako to doom metalu i dolikuje ali lagao bih kad ne bih rekao da ovde ima momenata kada stalno ponavljanje postane upadljivo i čovek se zapita kada će se nešto promeniti.
 
I promeni se, da ne budemo nepošteni, no Lowen su svakako bend koji, ako potraje, ima dosta mesta da rafinira zvuk i sazri. Čime neću da kažem da ovo nije zanimljivo za slušanje već sada. Ovo je svakako ploča koja dosta toga pokušava i draža mi je smelost i ambicija koje Lowen pokazuju od još jednog generičkog doom uratka koji bi isporučio neki drugi bend. Pa poslušajte:
 
https://lowen.bandcamp.com/album/a-crypt-in-the-stars

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #647 on: 13-07-2018, 19:59:57 »
E, da, novi Immortal je izašao još prošle nedelje, ali tada to nigde nije imalo legalno da se čuje pa sam se pravio da se ništa nije desilo. Ni za ovaj JuTjub rip nisam siguran koliko će izdržati, ali Immortal su snimili... iznenađujuće dobru ploču pa vredi na nju ukazati.
 
Iznenađenje nije zato što mislim da ova klasična norveška ekipa nikada nije valjala (dalekobilo) već zato što je ovo prvi album benda snimljen još od 2009. godine ali i prvi napravljen posle odlaska njihovog pevača i gitariste po, jelte, imenu Abbath Doom Occulta još 2015. godine. Anticipacija ovog albuma bila je ogromna, mnogi su bili ubeđeni da to ništa neće valjati jer je, valjda, Abbath odneo sav talenat iz benda, ali, ispostavilo se da preostala dva člana, uz pomoć studijskog majstora Petera Tagtgrena iz švedskog deat metal benda Hypocrisy (koji je ovde i odsvirao bas) zapravo imaju šta da kažu.
 
Naravno, Nothern Chaos Gods je album na kome se u svakoj sekundi čuje da se Immortal trude da dokažu da im Abbath ne treba ali to je njegov pozitivan kvalitet. Hteli su, kažu, da album bude "grim, dark and cold as possible" i cilj je u dobroj meri postignut. Naravno, Immortal nikada nisu bili hermetičan bend, naprotiv, kod njih je uvek bilo mnogo emocija i ekspresivnosti pa i Northern Chaos Gods dobro balansira tu hladnoću i grimdarkness sa razuzdanom, izražajnom svirkom. Aranžmani su lepo odmereni da pašu relativno dugačkim pesmama ali da ne deluju prekomplikovano već da podcrtavaju osnovne teme svake od kompozicija. I to je zaista kvalitet ovog albuma, jedna zrelost koja znači da ne pravite ni komplikovane ni jednostavne pesme, već pesme baš kako treba da iznesu svoju osnovnu ideju.
 
Tagtgren se, sa strane miksa odlučio za ukusno odmeren, hrskav zvuk u kome se sve solidno čuje a da je opet upakovano u jedan strimlajnovan, jak saund na granici brickwalla, ali još uvek sa prave strane. Ploča ne samo zavidne zrelosti nego i zavidne svesti o tome da blek metal može da pravi i hitove bez kompromisa i krosoveraja sa drugim žanrovima. Majstorski.
 
https://youtu.be/4g3td0hsNpc
 
 
OK, idemo sad u Njemačku za potrebe slušanja simpatičnog ako već ne esencijalnog novog albuma thrash metal benda Antipeewee. Iz imena benda je već jasno da ovo nije neki preterano mračan i zao projekat, ali Antipeewee su zapravo vrlo solidan izdanak nemačke thrash škole sa očiglednim ambicijama da se zvučno naslone na američku tradiciju i velike bendove iz osamdesetih poput Sacred Reich, Death Angel, pa i Overkill. I, dobro, sve je to vrlo derivativno i predvidivo, ali svirano sa mnogo očigledne ljubavi i šarma. U eri kada je thrash metal uglavnom preproduciran i preterano predvidiv, Antipeewee zvuče pozitivno vitalno i sa taman toliko old school patine da čovek ne može da se ne smeši dok ih sluša. Plus imaju ženu u postavi koja ne peva nego svira opaku solo gitaru. Probajte:
 
https://antipeewee.bandcamp.com/album/infected-by-evil
 
Za još više retro-intoniranu ponudu, tu je drugi album švedskih Armory koji je impresivno i sračunato naivna komadeška spid/ treš metala koji kao da je nekim teleportom stigao sa polovine osamdesetih u 2018. godinu.
 
Kad kažem "naivno" ne mislim da je ovo prosta ili glupa muzika koliko da je ova kombinacija nesputane melodije, razigranih solaža i brze svirke  u ono vreme zvučala novo ali je u međuvremenu postala isuviše starinska da bi više od nekoliko dugovečnih bendova umelo da je nosi kako treba. Ali Armory imaju štofa i The Search je ploča koja, kako rekoh, sračunato ide na rezurekciju formule koju su čak i osamdesetih uspešno trošili samo neki bendovi, i uglavnom uspeva da opravda ovaj pristup.
 
Armory mogu da se uporede sa Agent Steel, naravno, ali ovo nije "čist" spid metal i zapravo mislim da je legitimno reći da Šveđani idu više na kanalisanje progresivnijih tendencija iz onog vremena, od nemačkih Death Row pa do velikih, nikada dovoljno prepoznatih Holy Terror. I The Search je ploča stalno sjajnih i zanimljivih gitara, odličnih melodija i prepuna hrskave energije koja, ponovo, na momente osvaja čistom svojom iskrenošću i naivnom ljubavlju ka tim nekim klasičnim epskim strategijama starog metala (slušajte refren pesme Hyperion). Pored svega, produkcijski, ovo actually zvuči kao da je snimljeno pre više od trideset godina sa minimumom masteringa, čime se vrcava priroda ove muzike još više podcrtava. Naravno, ako nemate godina kao ja, verovatno vas sve ovo neće toliko oduševljavati, ali Armory su odlični i treba da im date šansu:
 
https://armory417.bandcamp.com/album/the-search
 
U savremenijoj, ali i nestašnijoj ponudi, zadovoljstvo nam je da izvestimo da je južnoafrički projekat XAVLEGBMAOFFFASSSSITIMIWOAMNDUTROABCWAPWAEIIPPOHFFFX izdao svoj drugi album, ispravno nazvan Gore 2.0.
 
Ako po imenu benda (koje je naravno, skraćenica za Acidic Vaginal Liquid Explosion Generated By Mass Amounts Of Filthy Fecal Fisting And Sadistic Septic Syphilic Sodomy Inside The Infected Maggot Infested Womb Of A Molested Nun Dying Under The Roof Of A Burning Church While A Priest Watches And Ejaculates In Immense Perverse Pleasure Over His First Fresh Fetus) slutite da je ovo neka zajebancija, naravno da ste u pravu, ali, za razliku od ranih Anal Cunt ili kultnog austrijskog projekta Stench of Corpse, XAVLEGBMAOFFFASSSSITIMIWOAMNDUTROABCWAPWAEIIPPOHFFFX  su bend koji pored sve te edgelord poze koju bržljivo gaji, ipak ima svesti i ambicije da ponudi i prilično supstancijalnu muziku.
 
Naravno, supstancijalnu u svom kontekstu. Gore 2.0 nije grindcore album, ali ima 23 pesme. E, sad, to što to traje duže od sat vremena, znači i da pesme nisu nužno kratke i jezgrovite kako bi čovek očekivao ali ovi Durbancvci se zapravo trude da spoje blastbitove, smisleno teške i jake moš-partove i dovoljno keči refrene da budu bliski i grindcore i moshcore publici i da istovremeno budu i šaljivdžije, i promoteri kanabisa i da imaju i pig skvilove i inhale vokale i pesme koje su očigledno inspirisane horo filmovima, ali onda i politikom i... pa, sve zapravo vuče na jedan klasičan andergraund metal pristup koji je u izvedbi ovog benda brutalan i zabavan u dovoljnoj meri da album možda nećete slušati ceo iz cuga ali koji će vam na momente izmamiti legitimne osmehe (Surfs up Goths, na primer) ali i dati mnogo povoda za šutku:
 
https://xavlegbmaofffassssitimiwoamndutroabcwapwaeiippohfffx.bandcamp.com/album/gore-20
 
Ima još zanimljivih albuja koji se pojavluju danas ali moraćemo da ih ostavimo za naredni tjedan kada budu legalno dostupni za slušanje na internetu. U međuvremenu, a za finale našeg današnjeg javljanja, izašla je nova Obscura i...
 
...pa, nije neko VELIKO iznenađenje da je uobičajeno sjajni tech-death sastav iz Minhena izbacio još jednu vrlo dobru ploču.
 
Sad, naravno, tech-death je poslednjih godina dosegao neke vrtoglave visine sa sve perverznijim i komplikovanijim albumima, pretačući se i u deathcore i generalno signalizirajući da je u fazi visoke dekadencije. No, naša nemačka braća - sećam se kad je pevač na njihovom drugom nastupu u beogradu nabrajao reči koje je zapamtio i, praktično sve su bil epsovke - sa albumom Diluvium naizgled bez mnog napora demonstriraju zašto su već godinama na čelu čopora i zašto će tu još jedno vreme ostati.
Jer, naravno, u muzici i inače opsednutoj tehnikom i kompjuterski preciznim izvedbama, snimiti sledeću tech death ploču je praktično trka u naoružanju, orgija digitalnog editovanja i picanjenja svakog najsitnijeg detalja do mera kada se, ne tako retko, pogled na šumu sasvim izgubi od tog silnog dvreća. Misli, ja sam prvo koji prevrne očima kad vidi da neki bend sebe opisuje kao tech-death pa je onda i popriličan kompliment ako kažem da su Obscura naovom albumu uspeli da pogode ne zlatnu nego platinastu sredinu između visoke progresive (sa sve fretless bass temama i autotjunovanim sub-Cynic refrenima) i samo dobrog i dinamičnog death metala.
 
Ima ovde, naravno, raznog sadržaja, neobičnih ritmova, praktično simfonijskih pasaža i mnogo, mnogo petljanja po žicama i kožama, ali Obscura uglavnom održava visok tempo ne samo svirke već i ideja, podsećajući - a ovo je već IZUZETNA pohvala od mene - na zlatne dane pokojnog Čaka i grupe Death kada je ekipa sa flroide transcendirala tehniku i zaista se bavilA muzikom.
 
Obscuru i na ovom albumu sasvim malčice sputava isuviše suv miks. Mislim, on je dobar utoliko što se sve čuje tako dobro a ima zaista svašta da se čuje, ali ovo je death metal i samo malčice dodatne masnoće ne bi ni malo škodilo. Ipak, to su detaljčići, ovo je u globalu odličan album užurbane, zaposlene metal svirke koja voli melodiju i keči teme ali ne zaboravlja da zaprži koliko je potrebno da se ne zaturi death kredibilitet. Svaka čast:
 
https://obscura.bandcamp.com/album/diluvium

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #648 on: 15-07-2018, 20:02:01 »
Ja kapiram da Stiva Harisa ober nervira što se Dikinson stalno zajebava na koncertima i sve njegove ozbiljne pesme pretvara u cirkus a vidimo da na ovoj turneji u tome učestvuje praktično ceo bend, ali, to na stranu, pa jebote, Niko ima 66 godina, Brius 60 (da ne pominjemo izlečen kancer u grlu) a kako zvuče!!!! Šteta što su na ovoj turneji odabrali Zagreb a ne Beograd, ali dobro, ljubomora nikom ništa lepo nije donela:
 
 
https://youtu.be/pbtWDDMq5wQ

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.362
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #649 on: 15-07-2018, 20:14:59 »
Da vidimo malo šta radi Sina:
 
 
https://youtu.be/yTgbclL0XVA