Author Topic: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)  (Read 54674 times)

0 Members and 2 Guests are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #650 on: 20-07-2018, 14:30:03 »
E, pa, da i ovog lenjog Petka provrtimo malo metala, da vidimo šta se sluša, šta se svira, ljubi li se nečastivi u stražnjicu...
 
Ovo poslednje je svakako obaveza i znak raspoznavanja za blek metalce, ali, evo, da priznam, ove nedelje je ponuda iz te oblasti iznenađujuće kilava. Mislim, izašla je masa albuma, ali to meni sve nekako zvučalo osrednje, neoriginalno, korektno ali predaleko od bilo čega što bi u meni probudilo ikakvu emociju. Nije isključeno da je to zato što sam ove nedelje na odmoru pa drugačije čujem muziku, drugačije kušam hranu itd., ali šta god da je razlog, prvo blek metal izdanje tokom ove nedelje koje je u meni izmamilo jaču reakciju od te neke staračke namrštenosti i sleganja ramenima, zapravo i nije pravo izdanje već - demo.
 
Bavarski jednočlani projekat Schyach je toliko tr00 da nema čak ni bandcamp stranicu tako da, da nema JuTjuba, za ovaj bismo demo morali da se oslanjamo na poštu i kasetofone, kao nekad. No, JuTjuba ima i Grànndla je nekih 25 minuta vrlo pristojnog sirovog blek metala koji ne preteruje sa pokušajima da bude "tr00est" ili "rawest" ikada već se sastoji od četiri dugačke pesme što idu unapred sigurnim korakom, demonstrirajući viziju i samouverenost. Ta vizija, svakako, ne uključuje neke složene aranžmane ili dovitljive produkcijske momente (doduše, poslušajte početak treće pesme: blek metal, jasno je, može da bude i šaljiv) ali uključuje beskompromisnu vožnju izvedenu sasvim pravoverno i na tragu velikana žanra. Augsburžanin Gråin, jedini član ovog sastava (aktivan u još milion drugih u isto vreme) je opsednut bavarskom kulturom i istorijom (sve pesme su na bavarskom dijalektu koji, slutim, ni regularni Nemci baš ne razumeju) i u muzici se čuje ta neka monoidejistička fokusiranost koja mu dopušta da proizvodi jednostavne ali ubedljive pesme kojima ni podrumska produkcija ne smeta. Daleko od otkrovenja, ali osvežilo mi je ovu nedelju:
 
https://youtu.be/IAIt0zgEWFo
 
Sledeći osvežavajući uradak stiže nam iz dalekog i prijateljskog Singapura i... ja volim metal iz jugoistočne Azije. Ne sad da tamo čujem previše originalnosti ali bendovi koji su dobri su veoma dobri u tom nekom nou-bulšit smislu, pržeći dobar metal (grajndkor itd.) bez previše filozofiranja, ali se hvatajući oprobanih formula koje u njihovim rukama zvuče iskreno i potentno. Infernal Execrator na svom drugom albumu ovo demonstriraju uz mnogo štofa nudeći nam zao i zarazan blackened death metal koji ima sve što je, jelte, doktor prepisao: hororične introe, skoro vodviljski osećaj za dramu, blek metalsko nabadanje na ivici panka ali i death metalsku disciplinu koja uvezuje Obsolete Ordinance (kakav naziv albuma!!!) u jednu zrelu i kvalitetnu celinu. Sve se kruniše vrlo dobrom produkcijom koja je bučna i teška i izvrsno pristaje ovoj nervoznoj, nadrkanoj muzici. Odlična ploča i odličan omot, a izlazak se dešava sledećeg Petka:
 
https://pulverised.bandcamp.com/album/obsolete-ordinance
 
Treća solidna stvar stiže u formi debi EP-ja poljskog dvojca Terrestrial Hospice koji je izašao pre par nedelja i nosi naziv Universal Hate Speech i, za slučaj da vas naziv izdanja nije uputio u to kako ovo zvuči, recimo da bend svoju muziku obeležava sledećim teglajnom: grim, hateful and nihilistic black metal. Molim lepo, tako da se ne iznenadite što je prva pesma, Celebrate (the Last Days of Sunshine) jedna proslava buke, agresivnosti i brutalne distorzije. Terrestrial Hospice nisu imitatori klasičnih blek metal bendova na koje po nivou agresije podsećaju, i njihove pesme zapravo imaju prilično interesantne, organske aranžmane koji ne dopuštaju da se apsolutno napadački stav sa kojim bend nastupa izmetne u dosadnu i monotonu muziku. Naravno, ovo je krvoločan blek metal pa je i sva muzika varijacija na ovu osnovnu temu ali... prija to. Malo tamna produkcija koja doduše pristaje ovoj ni malo veseloj muzici:
https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/universal-hate-speech
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #651 on: 20-07-2018, 15:04:47 »
Što se stonera tiče, dobili smo debi album norveškog power-trija Saint Karloff i ovo je takođe ono što je doktor prepisao, pod uslovom da se radi o nekakvom sumnjivom doktoru koji preferira alternativnu medicinu, da ne kažem herbalnu terapiju. All Heed the Black God je naslov albuma koji zvuči mračno i metalski, ali čim čujete singl koji album otvara, izrazito bleksabatovski Ghost Smoker, pomislićete da je "crni bog" o kome se ovde priča verovatnije skank nego Ktulu.
 
Saint Karloff nisu ni malo originalni i ovakvih bendova, teških, psihodeličnih, isfaziranih i na momente zarazno melodičnih, ima mali milion svuda oko nas ali ovaj album se izdvaja interesantnim dinamičkim talasanjem koje obezbeđuje da se većinu vremena održava ta neka stonerska, heavy, inercija potrebna metal muzici, ali i da ima dobih i interesantnih diverzija na sve strane (čuti, recimo, akustični interludij Ganymedes). Naravno, imitiranje Black Sabbath je danas žanr za sebe ali Saint Karloff uspevaju da u prolazu dokače i druge senzibilitete onog vremena (Dark Sun skoro da bi mogla biti Cream pesma samo da je umesto Kleptona u tom Bendu gitaru svirao Ajomi, da je bubnjeve svirao Ward umesto Bakera i da je bas pržio Gizer umesto Brusa...) i sve je to odrađeno sa vrlo dobrim osećajem za ponavljanje koje kontekstualizuje sasvim radio-friendly rifove da im da jednu pristojno ritualističku konotaciju. Dobra, zanimljiva ploča koja čuva gruv sve vreme ali se ne stidi i blago eksperimentalnih skretanja unutar tog gruva. Za više, što se kaže, slušanja:
 
https://saintkarloff.bandcamp.com/album/all-heed-the-black-god
 
Na sličnoj liniji su Nijemci Goat Explosion, lajpciški četverac čiji debi album Rumors of Man (izašao prošle nedelje, ako je verovati Bandcampu) drži tvrdu bleksabatovsku liniju, samo što tu liniju pomera možda koju godinu unapred, ka osamdesetima. Hoću reći, većina "mejnstrim"stoneraša se trudi da zvuči kao Sabat sa prva četiri albuma, dok Goat Explosion svojim blagim zanošenjem ka epici podsećaju da je i posle toga bilo muzike u Sabat kampu. Ne da je ovo sad neko kloniranje RJD faze velikih prethodnika, samo primećujem da se kod Lajpcižana čuje mrvica više "pravog" hevi metala nego kod prosečnih stonera.
 
Ali nisu sad to neke dramatične razlike, Goat Explosion se drže dobrog gruva i njihove malo zamišljene harmonije i malo prenaglašeno uplakani pevač su dobrodošla diferencija specifika koja ih razdvaja od JAFBSC* krda i muziku im čini memorabilnijom, ako ne nužno automatski boljom.
 
Svejedno, ima ovde odličnih momenata, a teška, mada za moj ukus i previše prštava, produkcija pristojno servira muziku koja će vam se bez sumnje dopasti. Bend iz nekog razloga još nije pustio da im se pesme čuju na Bandcampu (ali ne sumnjam da hoće), pa ostavljam i JuTjub link:
https://thetrvegoatexplosion.bandcamp.com/album/rumors-of-man
https://youtu.be/JqSNQXiFFSU
 
*just another fucking Black Sabbath clone, naravno
 
Treća dobra stvar nam stiže iz Vroclava gde moćni trio Spaceslug izbacuje svoj treći album Eye the Tide. Spaceslug su očigledno ekipa koja puca od ambicije jer im je ovo treći album u tri godine i mada im je formula jasna, prepoznatljiva i bez previše varijacija, čini se da u njoj ima dovoljno svežine i snage da se to i iznese. Eye the Tide je malko više naklonjen "doom" strani spektra i ima određenu meditativnu dimenziju, mada, naravno, hitam da ukažem da je ovo svejedno ploča puna dobrog gruva i nateraće vas u lomatanje bez po muke. No, Spaceslug imaju interesantne solaže koje izlaze izvan bluz osnove i rifovi su im ništa manje nego epski, pa kad se na to još namesti višeglasno pevanje, maltene pojanje, može se reći da bend ima izrazito originalan zvuk. Neke od pesama (Eternal Monuments, recimo) vole i da odu izvan klasične gruv postavke, ali očuvavaju emotivni i epski ton ostatka ploče pa su i kasnija iznenađenja u vidu odlazaka u ekstremnije zvuke ali i skoro postmetalske meditacije dobrodošla i odlično se uklapaju. Produkcija kako treba, jaka, bogata ali dovoljno suva da se muzika ne pogubi u efektima:
 
https://spaceslug.bandcamp.com/album/eye-the-tide

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #652 on: 20-07-2018, 16:03:54 »
Porcija vrlo solidnog death metala stiže nam ovog tjedna iz prijateljske (naravno!) Turske, sa prvim albumom sastava Burial Invocation koji se zove - Abiogenesis. Slatko!
 
Elem, Turci nisu izmislili toplu vodu sa ovom pločom, da to odmah kažemo, ali ovo je vrlo razrađen i zreo death metal solidno stare škole koji se trudi da od devedesetih uzme ono što je bilo dobro i nadgradi ga na smislene načine, bez gubljenja u nekakvim trkanjima da se bude najbrži, najbrutalniji ili već štogod drugo "naj". I ovo je u tom smislu ploča dugačkih pesama u kojima imate dosta dobrih podsećanja da samo zato što se muzika zove death metal i instrumenti su naštimovani u D, to ne znači da ovde nema melodija i solidne količine meditativnijih momenata. To s druge strane, takođe, ne znači da ovo nije propisan death metal, naprotiv - sve što treba ima, puno duplih bas bubnjeva, blastbitova, krvoločnog soliranja - ali su pesme pravljene sa očiglednim ambicijama da budu kompleksniji narativi koji će standardni death metal alat koristiti u plemenite svrhe.
 
Koje zamerke se mogu dati? Za početak, pevanje je naprosto premonotono i u muzici koja je sve samo ne monotona štrči svojom "eh ne znam šta bih više od ovoga" bezidejnošću. Ne da to previše kvari ove dobre aranžmane ali jeste nešto što automatski bendu oduzima na harizmi. Drugi kritikovanja vredan element ploće je produkcija koja je prenaglašeno nabasovana i zamračena tako da se mnogo jako dobrog sviračkog rada čuje zapravo samo ako se svesno usredsredite. Ponovo, ovo nije dilbrejker, ali jeste vredno oduzimanja par poena od albuma koji bi inače mogao da ima i nekakav status modernog, eh, ne baš klasika ali dobrog pretendenta.
 
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/abiogenesis
 
Na brzinu se vraćamo blek metalu za potrebe novog albuma prilično melodičnog i emotivnog benda Oubliette iz - Tenesija.
 
Ovaj bend, inače, predvode muž i žena Mike i Emily Low i dok Mike piše većinu muzike, Emily je peva i ovo... pa, znam da je sad očigledno da to kažem, ali ovo muzici daje jednu intimnu notu koja joj dobro služi. Oubliette je sastav sa tri gitare u postavi i epska širina njihovih emotivnih melodija je svakako dobro podvučena međuigrom ova tri instrumenta, što onda odlično paše uz kompozicije koje se drže tvrde blek metalske linije sa rafalnim bubnjevima i glasnim zakivanjem. No, pomenuta intimna nota se prepoznaje u mnogo iznenađujuće mirnih i nežnih pasaža koji se nadovezuju na ta emotivna ali ipak prebijanja i Oubliette legitimno mogu da kažu da unutar blek metala nalaze sasvim autonomnu zonu u kojoj ima mesta za čitav spektar emocija i zvukova. Emily je pritom kadra i da nežno zapeva kad je potrebno, čime njeni užasni krici na većini pesama imaju još veću emotivnu težinu. Zanimljiva ploča koja se uspešno spasava klizanja u (previše) patetike:
 
https://oubliette.bandcamp.com/album/the-passage
 
A dok čekamo novi Pig Destroyer (biće najesen!!!), poslužiće i Secret Cutter, bend iz Vitlejema u - Pensilvaniji - koji na svom drugom albumu sasvim ubedljivo nabadaju tu svoju kombinaciju gruva i agresivnosti, teške emocije i tupe, nemilosrdne muzike.
 
Pominjanje Pig Destroyer nije slučajno, ne samo zato što i ovaj bend nema bas gitaru, već i što je generalna estetika, reklo bi se, dosta inspirisana  velikanima iz Virdžinije - slušajte to bolno pevanje od kog puca guša, te NEVEROVATNO teške rifove koji padaju kao nakovnji iz Božije, jelte, kovačnice - ali Secret Cutter nisu klon i njihova muzika ima za nijansu veći naklon gruvu nego što je slučaj sa Pig Destroyer, malo je više nagnuta na stranu sludge estetike, ponavljanja i hipnoze i nema toliko česte i tako radikalne promene smera.
 
Što zapravo sasvim dobro zvuči. Secret Cutter nisu bend sa puno trikova u svojem šeširu, većinu njihovih ideja ćete čuti već u prve tri-četiri pesme ali ovo su uglavnom ekonomično aranžirane kompozicije i čak ni produkcija izmasterovana do najstrašnijeg brickwalla ne uspeva da pokvari ovu moćnu, agresivnu, emotivnu muziku:
 
https://secretcutter.bandcamp.com/album/quantum-eraser
 
Izašao je i novi Skeletonwitch i... kolika je drama na internetu bila u očekivanju ovog albuma, rekao bih da su se fanovi solidno udali. Meni oni nikada nisu bili neki omiljeni blek metal bend, znate već, skloniji sam nečem prostijem i glupljem kada je ova muzika u pitnaju, ali Devouring Radiant Light je uprkos solidnoj količini pretencioznosti u svakom elementu albuma, od produkcije, preko izvedbi pa do tema, zapravo vrlo zdrava ploča. Skeletonwitch su svoj zvuk, rekao bih prirodno, skrenuli malčice u smeru blackened rock'n'rolla sa nekim momentima koji bi skoro mogli da idu na televizuju bez izmena. Naravno, okruženi su pametnim aranžmanima i pravovernim blek metalskim prženjem, pa je sve to kontekstualizovano kako treba za slušaoca koji je probirljiv i ima iza sebe određenu kilometražu. Dobra je ovo ploča koja pokazuje da blek metal može i da odstupi korak nazad, osvrne se malo oko sebe, bude i malo ranjiv pa i, eh, zabavan, i da opet ne izgubi na ubedljivosti. Skoro da bih se usudio da kažem da je ovo ploča nedelje!!!!
 
https://skeletonwitch.bandcamp.com/album/devouring-radiant-light
 
Zzavršićemo za danas debi albumom oregonskog sastava Khorada, nastalog nakon raspada Agalloch i Giant Squid i mada je muzika koju Khorada provlači očekivano duboka, rekao bih da su Aaron John Gregory i ortaci sa ovim bendom pronašli prirodan način da nadgrade Giant Squid legat ali da to ne bude puko nastavljanje džajantskvidašenja drugim sredstvima.
 
Hoću da kažem da je Khorada zapravo manje intenzivno progresivna od Giant Squid, više okrenuta gruvu i sladži zvuku, čime se sve interesantne harmonije i emotivni momenti muzike zapravo još bolje ističu. Salt, kako se album zove, je nekako istovremeno naivniji i više lo-fi od onoga što su Giant Squid radili, ali i sa druge strane zreliji i pročišćeniji u svojoj viziji. Naravno, ne tvrdim da ovo u srcu treba da vam zameni Giant Squid, ali je Salt svakako zanimljiva i emotivna ploča koju meni kvari miks - sve zvuči kao da ga slušate iz druge sobe - ali ne dovoljno da je ne bih od srca preporučio:
 
https://khorada.bandcamp.com/album/salt

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #653 on: 21-07-2018, 06:41:49 »
Zadnje je vreme došlo kad su Anaal Nathrakh počeli da objavljuju "lyrics video" klipove u najavi novog albuma  :lol:  Mislim, ovo je bend koji već dvadeset godina ne objavljuje svoje tekstove.... Takođe, pesma je... pa, "komercijalizovana" svakako nije pravi izraz, kao što nije ni "radio-friendly" ali ovo je sigurno najbliže mejnstrimu što au Anaal Nathrakh ikada uradili. Srećom, i dosta je dobro:
 
 
https://youtu.be/vvtlMwNfyrE

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #654 on: 23-07-2018, 20:41:21 »
Uuuu, fino, ovo će biti i na vinilu. Malevolent Creation sa svojih početaka:
 
https://youtu.be/Hs5ahSVc_yQ

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #655 on: 27-07-2018, 18:35:35 »
Pregledajmo metal ovog poslednjeg Petka u mesecu! Hoću da kažem: večeras je najduže pomračenje meseca u ovom stoleću - sledeće takve dužine tek za više od sto godina - ako to nije tematski odgovarajuće za metalisanje, onda ja ne znam šta je.
 
Za početak jedan relativno nestandardan blek metal album. Ali sjajan. Danski bend Phantom posle pola decenije dolazi sa drugim albumom koji se, vrlo odgovarajuće, zove Death Epic. Phantom su zanimljivi jer njihov blek metal zapravo pozajmljuje jako mnogo od doom metala - ovo su pesme sporog tempa, teških ritmova, rifova koji su mogli da ispadnu i iz My Dying Bride kuhinje, a da opet ploča ima vrlo prepoznatljivo blek metalski vodlvilj u osnovi. Sve je to vrlo crtanofilmovski, naravno, ali šta sad, kao da to vama smeta? Prijatna i zabavna ploča meditacija o smrti i propasti:
 
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/death-epic
 
Drugi na redu bi bili britanski Abduction, takođe sa svojim drugim albumom, A Crown of Curses, a koji je jedna lo-fi muljavina u kojoj odmah prepoznajete da se radi o jednom od onih jednočlanih blek metal projekata. Dakle, produkcijski je ovo na nivou demo snimka, a muzički i aranžmanski prilično monotono i hermetično, no, kako to često ističem u vezi ovakvih bendova i projekata, ako oni uz sva svoja ograničenja uspeju da isporuče nešto intimno i lično, to je dovoljno opravdanje za njihovo posotjanje. Abduction je maltene na razini nekakvog shoegaze gubljenja u izmaglicama distorzije i... meni je to vrlo simpatično.
 
https://deathkvltproductions.bandcamp.com/album/a-crown-of-curses
 
Iz Grčke, koju su ovih dana zadesile užasne nesreće (a Mitropolit Amvrosije krivi ni manje ni viuše nego premijera za to, veli da je u pitanju božija kazna) stiže nam primereno bizarna blek metal ploča. U pitanju je drugi album benda Heretic Cult Redeemer i ovi ljudi svoje stvaralaštvo označavaju kao "ezoterični blek metal", šta god to značilo. Ono što se čuje svakako ukazuje da ovo nije standardna ponuda slepe mržnje i besa i muzika ima interesantne proggy elemente ali ukupna atmosfera je zapravo vrlo teatralna, čak malo i sakralna. Što nije baš epitet koji često koristim za blek metal ploče. Grci sviraju odlično, imaju sve tehničke kvalitete bitne za taj neki futuristički pristup muzici, ikompzoicije su im vrlo narativne, pa ako volite DHG ili, što da ne, Artificial Brain, ovo će vam se dopasti. Uzgred, ako ste na Telenor mreži, imate broj 2002 za SMS kojim ćete novčano pomoći odgovor na nesreće u Grčkoj.
 
https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/kelevsma
 
U daljim avanturama jednočlanih projekata tu je novi EP nemačkog projekta Coldworld. Nazvan "Nostalgia" s razlogom, ovaj dvadesetpetominutni koloplet pesama je zapravo eksplicitna posveta blek metalu devedesetih godina, sa primetnim odstupanjem od "normalnog" Coldworld stila. E, sad, nekome će to biti dosadno, monotono i već odsvirano i hgunđaće da nema potrebe da sluša ovo kad ima prvih nekoliko albuma Dark Throne, što je legitimno, ali nekom drugom ovo će biti otkrovenje. Nije ovo neka revolucionarna ploča, ali je simpatična i može da se lepo sluša u pozadini dok čovek nešto radi:
 
https://coldworldofficial.bandcamp.com/album/nostalgia

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #656 on: 27-07-2018, 19:05:32 »
Na onoj sporijoj strani metal spektra, danas preskačem neke dosadnjikave stonerske albume da bih skrenuo pažnju na debi ploču njujorških Witchkiss. Uz The Austere Curtains Of Our Eyes se svakako može pušiti marihuana ili već šta ko voli, ali ovaj trio nije puki stoner ili desert rock klon, već bend koji se kreće na onoj zlatnoj sredini između stonera i dooma, sa daškom, usudiću se da kažem, alternativnog rocka koji njihovu muziku nastoji da digne iznad uobičajenog proseka. Witchkiss su intrigantni mada su daleko od savršenog - pevanje je prilično problematično kada ga radi gitarista i bolje kada ga radi bubnjarka - ali se čini da je ovo bend koji je sa prvim albumom udario dobru osnovu da raste na zdrav način. Možda za koju godinu ovo bude novi Om ili tako nešto!
 
https://witchkiss.bandcamp.com/album/the-austere-curtains-of-our-eyes
 
I vraćamo se sve do početka Juna da bismo ukazali na odličan stoner/ fuzz-rock album španskog benda Kamadeva, a pod nazivom Ritual en Carcosa. Ovaj trio iz Valensije se ne trudi da otkriva toplu vodu, pa im je muzika poletan, vrlo gruvi, melodičan stoner rok sa moćnim gitarskim radom, bubnjarem koji shvata da ne treba da komplikuje, nego da zakiva, apsolutno preteranim fazom na gitarama i jako simpatičnim, takoreći nežnim pevanjem na španskom. Sve to valjano spakovano u prštav ali jak miks. Preporučljivo!
 
https://kamadeva.bandcamp.com/album/ritual-en-carcosa
 
Iz srca Britanije, to jest iz Londona, stižu i, er... Chubby Thunderous Bad Kush Masters, polušaljivi trio koji praši žestok i vrlo faziran stoner metal sa nimalo prikrivenim ljubavnim pretenzijama ka Sabatima ili Wizardima, ali i sa malčice "urbanijom" atmosferom. Album Come & Chutney (bolje je ne razmišljati o naslovu) je, reklo bi se, poluhumoristički napor da se svira prljav, drogiran stoner, ali da se od svega napravi i blagi odmak, no slušaocu to ništa ne mora da znači. Muzika je lepljiva i teška i mada je miks previše bučan i komprimovan za moj ukus, ne mogu da kažem da u dobrom gruvu koji ova čeljad konzistentno isporučuju, nisam uživao:
 
https://chubbythunderousbadkushmasters.bandcamp.com/album/come-chutney
 
Napuštamo stonere i ubacujemo u višu brzinu jer je izašao prvi album kalifornijskih Extremity i, ako volite death metal star(ij)e škole, ovo je dan za proslavu (uzgred, albuma nema na bandcampu pa evo malko sumnjivog JuTjub linka koji će verovatno u nekom momentu bit uklonjen, tako da - slušajte brzo!!!!). Extremity su neka vrsta supergrupe u kojoj sviraju članovi tako pedigriranih ekipa kao što su Vhol ili Agaloch a njihov pristup death metalu iako daleko od nekakvog diletantskog, vidno je na drugoj strani od uber-tehničkog, uber-preproduciranog sadržaja koji ja ovde obično linkujem kad je u pitanju ovaj žanr. Extremity su više zainteresovani za teške, lepljive rifove i organskije aranžmane. Ovo ne znači da u njihovoj muzici nema mnogo interesantnih zaokreta, naprotiv, pesme su veoma dinamične i uzbudljive, samo celokupan štimung albuma zvuči kao da se nekakvi Šveđani iz ranih devedesetih pare sa Immolation i Bolt Thrower. I rezultati su odlični. Sve je dalje miksovano tako da zvuči skoro pa živo i kome se dopada kako zvuči opis, garantujem da će mu se i muzika dopasti:
 
https://youtu.be/QAg15Hq_Rfo
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #657 on: 27-07-2018, 19:29:11 »
Idemo dalje u višoj brzini sa trećim albumom portlandskih Cemetery Lust. Ako ste slušali njihove ranije uradke, tačno znate da li će vam se ovo dopasti ili ne, pošto ekipa i dalje prži u sasvim sličnom maniru. Ako se ekstremni metal u neku ruku malo intelektualizovao sa bendovima poput, šta ja znam, Obscura ili Harakiri for the Sky (ili, hajde, Morbid Angel), Cemetery Lust su bend koji na sve to pljuje s prezirom (ili, kako naslov jedne od pesama kaže - piša po grobu) i isporučuje vrlo starinski-zvučeći, ali prilično zabavni faksimil ranog speed i thrash metala na prelasku u death čiji naum nije ni da podučava ni da objašnjava nego da provocira. Cemetery Lust očigledno smatraju da su Sarcofago neka vrsta kraja sve muzike pa je i njihova treća ploča stilski zaustavljena na tom stupnju metal evolucije, ali dobre vesti su da ovi ljudi to odlično rade. Jeste da su mnoge stilizacije ovde veoma zastarele, ali one i dalje zvuče ekstremno na način koji nije samo humoristički, a rifovi i pesme, koliko god bili primitivni, nisu i glupi. Mene loži ovako dosledno primitivna muzika sa prštavim miksom i blastbitovima koji zvuče kao odron usred noći:
 
https://cemeterylust.bandcamp.com/album/rotting-in-piss
 
Gore sam pomenuo uber-tehnički i uber-preproducirani death metal koji čini uobičajenu stavku na mom jelovniku i za ovu nedelju bismo ponudili filadelfijski Parius koji se uklapaju u ovu deskripciju ali imaju i to neko svoje JA. Njihov drugi album The Eldritch Realm je ploča vrlo sigurno odsviranog i odlično miksovanog srednjetempaškog gruva i zanimljive gitarske melodike, sa sve vokalima koji ne mogu a da odmah ne podsete na dualni napad karakterističan za The Black Dahlia Murder. Čime hoću da kažem da, iako Parius nominalno upadaju u tech-death fioku, njihova muzika je zapravo više gruvi, više melodična i generalno više zabavna od "klasičnog" tek deta. To ne znači da je ona u svemu superiorna, jelte, ali ovo je zapravo album ekstremnog metala koji bi, mislim, mogli da slušaju i civili i da skapiraju zašto se to drugima dopada.
 
https://parius.bandcamp.com/album/the-eldritch-realm
 
U duhu pomračenja Meseca (koje, kako je krenulo sa ovim oblacima, nećemo ni videti), mogu da prporučim i novi album benda The Lion's Daughter uz Sent Luisa a koji je bizarna, ali potentna kombinacija elektronike i blek metala. Bizarna zato što se ovde spajaju naizgled nespojivi svetovi sintisajzerske melodičnosti i blek metalske oštrine i grubosti, ali potentna, jer ova trojka tipova zapravo odlično razume kako da melodije podvuče ritmovima, ritmove nadgradi melodijama, iskoristi razgovetnost kada je potrebno ali i udari iz sve snage kada je to neophodno. Ovaj album na momente sasvim svesno zaluta na teritorije post-panka i onog što smo nekada zvali "dark" muzikom, ali to mu vrlo lepo stoji i uklapa se uz generalni metal pedigre. Vrlo impresivno:
 
https://thelionsdaughter.bandcamp.com/album/future-cult

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #658 on: 27-07-2018, 19:39:41 »
Onda, da da završimo u Južnoj Koreji odakle stiže novi album trešera Sahon koji je... pa, vrlo "običan" u smislu da je ovo zaista sasvim pravolinijski thrash, ali je u toj običnosti umirujuće i zadovoljavajuće domaćinski intoniran. Sahon nemaju veze sa Saxonom koliko sa, recimo, Exodusom ili Metallicom, ali sviraju značajno nadrkanije i brže od svojih idola, kako je i primereno, uzevši u obzir da su u pitanju sledbenici velikana. Chanting for the Fallen je, dakle, ploča koja svoj žanr ne pomera unapred nekakvim originalnim rešenjima, ali ga pošteno odrađuje isporučujući uzbuđenje koje smo pre trideset godina vezivali za te neke zapaljive smeše rifova, brzih bubnjeva i napaljenog pevanja. jedina zamerka ide na miks bubnjeva koji je PREVIŠE čist i upeglan. Trigeri su svakako nužnost ali opet, treba i tu imati ukusa. Nažalost, bandcamp ne da ceo album ali i ovo što da biće vam dosta:
 
https://sahon.bandcamp.com/album/chanting-for-the-fallen-thrash-metal
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #659 on: 03-08-2018, 17:59:25 »
Ako smo svi manje-više završili svoje obaveze za ovaj radni tjedan, onda imamo prijatnu dužnost da se sada malo bavimo metalom, n'est-ce pas?
 
Ima ove nedelje lepih stvari, a krećemo, kao i obično, iz najcrnjeg dela spektra, onog u kome se klanjaju nečastivom. Mada, da budemo iskreni, ove nedelje imamo bendove koji blek metal uzimaju tek kao polazište sa kog smišljaju neke nove marifetluke, a nečastivi im, deluje, nije visoko na listi prioriteta.
 
Uzmimo recimo australijsku momčad Cancer. Mlad je ovo bend, postoji tek oko dve godine (što verovatno i objašnjava da nisu imali pojma, uprkos internetu koji im stoji razastrt pod nosom, da je već postojao prilično poznat britanski death metal bend Cancer), ali njihova intepretacija blek metalskih tropa, na ovom, prvom albumu koji su snimili je uzbudljiva i, ako se apstrahuje koliko je hermetična i zvučno ogavna - zapravo veoma privlačna. Cancer na albumu Into the Heartless Silence donose za mene vrlo osvežavajuću smešu tog nekog emotivnijeg, depresivnog blek metala i onog nekog malo klasičnijeg blek metala ogrezlog u zlu i agresiji. Hoću da kažem, izdavač ovo opisuje kao "post depressive black metal" i znam da to sad zvuči kao šegačenje, ali činjenica je da ovo nije standardni depra fazon, već da je kvalitetno promešan sa tim nekim sirovijim blek metal potezima, a u sve se meša i mala ali esencijalna količina (post)pankerskog senzibiliteta za finalni produkt koji godi ušima i duši. Miks je malkice mutan, što je šteta pogotovo zbog nekih ambicioznijih harmonskih momenata koje pevač izvodi, ali to sa druge strane doprinosi toj depresivnoj atmosferi koju bend očigledno traži. Mastering je ipak prekomprimovao snimak, ali sve to ne kvari stvar u nekoj nepodnošljivoj meri. Lepa ploča:
 
https://throatsproductions.bandcamp.com/album/into-the-heartless-silence
 
Kad smo već kod mutnijih mikseva koji ne uspevaju da supstancijalno pokvare uživanje u muzici, dvojac iz Osla Kvalvaag (pitam se da li im je ime nastalo pod uticajem Dark Souls???) izbacio je svoj treći album i ovo je nekih 40 minuta vrlo dostojnog predstavljanja norveške scene. Seid, kako se ploča zove, je, u skladu sa reputacijom benda i dalje "simfonijski blek metal", ali, takođe u skladu sa reputacijom benda, ova pompezna etiketa znači samo da se izvan granica "normalne" blek metal svirke ide sa smislom, kada to ima umetničko opravdanje i u sklopu kompozicija koje imaju jasnu pripovednu logiku a nisu nastajale kao stilske vežbe iz upošljavanja svih članova simfonijskog orkestra.
 
Da bude jasno, nema ovde stvarno simfonijskog orkestra, Kvalvaag uglavnom koriste prilično svedene sintisajzerske aranžmane da prodube svoje kompozicije tako da je u osnovi i dalje zdrav, mišićav i ubedljiv blek metal koji sasvim lepo podnosi mahnito udaranje po dirkama i te neke sinti gudače i folkerska pevanja. Ponovo, miks je dosta taman i komprimovan i kod nekog drugog benda bi bila grehota da se sva ta simfonijska širina zatrpava kanonadom bubnjeva, ali Kvalvaag su, čini mi se, postigli sasvim zdrav balans i isporučuju ekonomičnu ploču koja ne osvaja nekim neočekivanim vrhuncima u domenu rifova ili tema (mada ima zabavnih solaža na gitari), ali se pošteno drži sve vreme i uspešno čoveku prenosi atmosferu i narativ zbog kojih je nastala:
 
https://dusktone.bandcamp.com/album/seid
 
U novostima iz zajednice jednočlanih blek metal bendova, stigao je i prvi album praškog projekta Infernal Cult. Dobro, nije baš "stigao", ovo će tek od Septembra biti dostupno za kupovinu i daunloud, ali se momak potrudio da album makar ispromoviše preko našeg omiljenog blek metal kanala na JuTjubu, pa je legitimno da kažemo da je ovo prijatna i slušljiva ploča one-man-black-metala koja nikako ne izlazi izvan uobičajenih ograničenja koja prate ovakvu postavku - dakle, manjak editovanja, višak self-indulgencije, polupodrumska produkcija - ali uspeva da se izvuče na prsoneliti i jednu uverenost sa kojom se plasira. Martjern je čovek koji ne pokušava da probije granice žanra i donese nešto novo u blek metal sferu, ali koji se vrlo dobro, prirodno snalazi unutar njegovih stilističkih granica i daje ploču koja vrlo lepo teče i uljuljkuje slušaoca u taj neki osećaj familijarnosti i sigurnosti. Plus, to vrištanje! Prijatna kombinacija sirovosti i šugejz emocije:
 
https://www.youtube.com/watch?v=N0guS0-WW_Y
 
E, dobro posle svih tih proširenja žanra, post-ovoga i depresiv-onoga, red je da se dotaknemo i nečeg sasvim staroškolskog. Švedski trojac Onda Makter (u prevodu "Zle sile") je izbacio svoj debi album i to je jedno raskalašno slavlje gitara koje prže iz sve snage, brutalnih blastbitova i životinjskog pevanja. Nije ovo old school u toj meri da nema interesantnih harmonskih rešenja i razrađenih aranžmana, ali jeste muzika koja u prvom redu plasira bes i ide na najagresivniju moguću igru od prve pesme. Opet, već druga pesma kreće sa klavirskom temom pa ne želim da se misli da su Onda Makter nekakvi nesofisticirani divljaci, naprotiv, ovo je vrlo raznovrstan blek metal sa promišljenim aranžiranjem i ambicioznim pesmama, ali koji pritom nikada ne zaboravlja na tu buntovnu, ustaničku energiju koja ga je nekada davno porodila. Pa još pevanje na šveskom! Prijatno:
 
https://folkvangrrecords.bandcamp.com/album/mardro-mmars-va-rsta-ma-nsklighet
 
A iz srca Bavarske (dobro, iz Minhena) stiže nam i drugi album jednočlanog projekta Bonjour Tristesse i to je, da se odmah nastavimo na temu izlaska iz strogih okvira žanra, vrlo lepo odsvirana i producirana ploča savremenog, depresivnog ali žestokog (post) blek metala koja godi da se čuje a uz nju možete i da pišete neku tužnu poeziju. Nathanael, jedini član ovog benda je svakako svirepi hipster, mislim pogledajte mu bradu na fotki na Metal Archives, ali ume da spremi muziku koja hipsteraj iznosi na razinu izvrsnosti kombinujući te neke dirljive, prozračne melodije sa zaista intenzivnim prženjem. Na moju blagu frustraciju, posle ubitačnog otvaranja sa naslovnom Your Ultimate Urban Nightmare, ostatak albuma je generalno sporiji i zamišljeniji, više oslonjen na atmosferu, meditativne recitacije, prebiranja po klaviru i melanholične atmosfere nego na krljačinu ali dobro, nisam ja mera baš svih stvari i mislim da ovo vredi da se čuje. Naravno, sva ta angažovana poetika je na granici parodije, ali valjda smo do sada prevazišli čuđenje nad tim da je metal skoro uvek na granici parodije??
 
https://bonjourtristesselfr.bandcamp.com/album/your-ultimate-urban-nightmare
 
Da zaključimo ovaj post sa ultimativnim izvan-granica-žanra-ali-jebiga-ipak-odličnim albumom za ovu nedelju, jer je izašao novi, četvrti album sanfranciskanskih Deafheaven. Jeste Bay Area poznata po ekstremnom metalu, ali poznata je i po hipicima i umetnicima iz raznih weird podpravaca i Deafheaven na novoj ploči samo zaoštravaju svoj skoro shizofreni amalgam žanrova u kome se stvari koje ne bi trebalo da zajedno funkcionišu ipak nekako spajaju tako da tvore doslednu i primamljivu celinu. Deafheaven od sebe odbijaju blek metal etiketu, što je pošteno jer se oni po senzibilitetu svakako ne uklapaju čak i u najproširenije definicije blek metala u koje bismo ubrajali razne njujorške projekte koje često na ovim stranama pominjemo, ali Deafheaven, opet, bez ikakve sumnje uzimaju od blek metala ono što im treba, onda to mešaju sa vrlo indi senzibilitetom, pa preko svega nalepe debeo sloj postrokerskih gitarskih i klavirskih meditacija i rezultat je - Ordinary Corrupt Human Love.
 
Da se razumemo, ovo je često samo na korak od nepodnošljivog umiranja u emocijama i nežnosti - slušajte Night People koja bi bez problema mogla da bude na sledećem albumu Mountain Goats, recimo - ali Deafheaven ovaj korak uspevaju da ne naprave, držeći se sa prave strane ograde i uspelo mešajući postrokerski plink-plonk senzibilitet sa pržećim duplim kikdramovima, pevačem koji pored lepih melodija ume i da pošteno odere grlo blek metalskim režanjem i generalnom metalskom pompeznošću koja dobro paše uz sav taj indi-šugejz pristup. Nije ovo ploča za svakoga, pa ni za mene kada sam u nekakvim raspoloženjima, ali to ne znači da nije dobra i zanimljiva u toj svojoj apsurdnoj ambiciji da bude na ničijoj zemlji i peva tu svoju pesmu:
 
https://deafheavens.bandcamp.com/album/ordinary-corrupt-human-love

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #660 on: 03-08-2018, 18:37:17 »
Za stonersku porciju danas idemo daleko u vremenu ali blisko u prostoru. Naime album Invocation of High Wizard izašao je još u Februaru tekuće godine, ali je u pitanju debi smedervskog trojca Madvro pa mi se, nadam se, može praštati pomalo okasnelo izveštavanje. Pogotovo jer je ovo odlična stoner/ doom ploča!
 
Ne i preterano originalna, Madvro se ne cimaju preterano oko nekakvih novotarija i mnogo su fokusiraniji na isporučivanje ubedljivog, u dobar gruv zaronjenog metal zvuka koji nosi sa sobom odjeke Sabata i Wizarda ali zvuči dovoljno moderno i ne bi se dao nazvati imitacijom. Možda će nekome smetati što su ovakve ploče čuli već hiljadu puta, ne branim, Madvro koriste uglavnom oprobane fore, efekte na vokalima ili gitarama koje su pre njih testirali mnogi velikani žanra, ali opet, kako im se muzika svakako zasniva na ukljuljkivanju slušaoca u gruv, onda ne smeta preterano što je sve to poznato, familijarno i, ako baš želite da budete neprijatni, blago generički. Meni to sve nije problem i prija mi što Smederevci kapiraju suštinu ove muzike - težinu i energiju isporučene uz veliku disciplinu - i zamerke mi se prevashodno odnose na pojedine elemente: pevanje Ivana Janjića* je moglo da bude izmiksovano malo avanturističkije, uz možda smeliju upotrebu efekata jer je ovako često u opasnosti da zazvuči nejako pored nadrkane muzike, a povremeno agresivan digitalni editing iako svirku čini urednijom, možda malo oduzima na gruvu. No, to su sitnice, ovo je vrlo prijatna ploča koju mogu da preporučim bez mnogo rezervi svakome ko bi da sluša nešto sporo i teško ali poletno i energično:

 * I bubnjar je Janjić - ovo je neka Harvesterova rodbina?

https://madvro.bandcamp.com/releases
 
Za nešto još žešće, a i dalje teško end sporo end drogirano, tu je novi album benda Sandrider iz Sijetla. I sad, ovo je zanimljiva situacija jer ovo je em bend iz srca grandža, em se i identifikuje sa grandž zvukom (skoro trideset godina nakon što je taj zvuk bio, jelte, inovativan end revolucionaran) a da meni, koji nisam baš neki grandžer nikada bio, to zvuči ugodno i želim da ga preporučim.
 
Fakat je, naime, da sam kad je grandž u pitanju, uvek nekako inklinirao više pankerski inspirisanim bendovima poput Madhanija i Nirvane dok su me Prl Džemovi, Madrlovbonovi pa i Elisinčejnzovi inspirisani hard rokom, uglavnom ostavljali nešto hladnijim i samo podsećali da bih radije slušao njihove uzore (poput Cepelina ili Stepenvulfa, jelte) nego njih lično. E, sad, Saundgarden je tu bio zanimljiv izuzetak jer je bio očigledno u pitanju metal bend koji je sticajem okolnosti upao u grandž ekipu i uspevoa da isporučli najbolje od oba sveta.
 
Neću da tvrdim da su Sandrider "novi Saundgarden" ili bili šta slično, već da ukažem da je ovo bend koji nije "stvarno" stoner ali koji uspeva da iznese i stonersku gudriranost i težinu a da ima i punokrvnu urbanu neurotičnost kakvu su Nirvana ili Madhani umeli da ispucaju pravo u uvo pa ko živ ko mrtav. Mislim, slušajte kako album počinje: sporo i mučno i zajebano sa Hollow, a onda slušajte Industry koja je druga pesma i koju bi Kurt Kobejn iz najboljih dana odvrištao za sve pare i završio pucanjem iz sačmare u vazduh. Da li je ovo metal ili stoner rok je manje važno pitanje od pitanja da li ova teška, moćna muzika može da radi čoveka koji od teške i moćne muzike traži da ga radi i odgovor na ovo drugo pitanje je apsolutno potvrdan sa jakim, glasnim miksom koji pušta i da se čuje dosta interesantnih harmonija a Sandrider skoro da opravdavaju "the best band in the universe" teglajn koji su sami sebi nalepili na bandcampu. Dakle, za slušanje i metal i nemetal publici, svako će na ovoj ploči, koja se, uzgred, zove vrlo metalski - Armada - naći nešto za sebe:
https://sandrider.bandcamp.com/album/armada
 
Apsolutni stonerski biser ove nedelje je, pak, debi album londonske postave Black Helium i, ako smem da kažem, znate ono kad vidite ime benda i ime albuma i pomislite "Jebemu, ovo MORA da bude dobro" i onda to uistinu i bude dobro i vi se posle osećate kao carina - e pa ovo je bend koji se, ponoviću, zove Black Helium a debi album mu se zove Primitive Fuck i, oooh, baš je dobro.
 
Black Helium su u psihodeličnoj, isfaziranoj oblasti stoner roka sa zvukom koji, svakako, ima u sebi dovoljno Blek Sabata da bi se čovek osećao propisno metalski, ali je, da budemo pošteni, osnova njihove muzike ipak smeštena negde levlje, u smeru Blue Cheera, pa i Hawkwinda. Love the Drugs You Make me Feel Like I'm On je naslov druge pesme i gitara potopljena duboko u reverb koja nosi temu sasvim ubedljivo sugeriše da ne pričamo samo o vutrici i možda nekoj pečurkici nego da se tu lizala i kiselina. Nisu Black Helium, ipak, u punoj meri usmereni na Ozric Tentacles stranu i njihove pesme pre svega drži moćan gruv, distorzirana bas-gitara i fazčina koja kida ritam-gitaru i sva ta prljavština se odlično uklapa uz generalnu atmosferu bezobrazluka i drskosti koja ide uz činjenicu da je ovo debi album verovatno mladih ljudi. Opet, sve je to muzički sasvim dozrelo i ne hvata samo na stav i buku pa mogu da ga preporučim ozbiljnom slušaocu sa inklinacijama ka heavy zvuku i časnoj, DIY psihodeliji:
 
https://blackheliumband.bandcamp.com/releases

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #661 on: 03-08-2018, 19:13:56 »
U ovim tjednim osvrtima na metal ja zaista srazmerno retko usmeravam vašu pažnju na prog/ power stranu žanra. Nije tajna da sam skloniji ekstremnijem metalu i bla bla bla, ali nisam ni ja isključiv čovek i radi se samo o tome da power i prog ploče samo moraju da budu vrlo dobre da bi mi zadržale pažnu dovoljno vremena da ih zavolim u dostatnoj meri da budu preporučene. E, pa, novi album kalifornijskih Redemption je takva ploča. Nastali, praktično, kao nastavak cenjenih progeraša Fates Warning, Redemption trenutno popunjavaju mesto na sceni koje je dosta dugo suvereno držao, jelte, Dream Theater a na njega su došli zasluženo jer ovo što sviraju je vrlo dobro. Naravno, progressive metal je varljiva etiketa jer Redemption u suštini obrću fore koje je bar trideset godina slušamo od čitavog spektra izvođača, od fates Warning do Ingvija Malmstina, ali opet, oni to rade sa velikim autoritetom i ova muzika nije "progresivna" u smislu da nešto ozbiljno unapređuje današnje poglede na metal, ali jeste zrela i ubedljiva nadogradnja klasičnog '80s metala. Redemption, važno je, ne zvuče retro ni u kom smislu a da opet koriste vrlo klasičan metalski gradivni materijal i, da je ova ploča na neki način mogla da dođe do četrnaestogodišnjeg mene mislim da bi bila jedan od najomiljenijih albuma tog dečaka. Dakle, ne retro, ali klasično u osnovi pa onda zrelo i bez patetike nadograđeno, Redemption su bez sumnje dašak svežeg vazduha za ljude koji iz nedelje u nedelju dolaze na ovaj topik i pitaju se kad ću da preporučim nešto gde ljudi pevaju razumljivo i imaju solaže na klavijaturama. Nema na čemu!
 
https://redemptionband.bandcamp.com/album/long-nights-journey-into-day
 
Odmah idemo u sasvim drugu stranu, pa ćemo balansa radi preporučiti jedan death metal album koji, iako ne mogu reći da spada u nekakve vanvremenske klasike, uspeva da me šarmira svojom doslednom ružnoćom. Drawn and Quartered su bend iz, gle čuda, opet Sijetla a koji pomalo vuče na njujoršku blurry školu ove muzike i hipnotičke radove prethodnika kakvi su Immolation i Incantation. Ovo ne treba čitati kao da D&C na bilo koji način imitiraju velike uzore, već kao ukazivanje da ne pričamo o nekakvom kompjuterski preciznom, matematički urednom death zvuku već o mnogo fluidnijoj muzici "glupih" aranžmana kojoj kavernozna produkcija više pomaže nego što odmaže. Drawn and Quartered brutalnost ne shvataju kao svirepo komprimovan miks niti kao trku u tome ko će do kraja pesme da stigne brže i njihove pesme su mnogo više oslonjene na gruv i atmosferu a da ih opet, povremeno, nose zarazne melodije poput one u Horned Shadows Rise. Ume to veoma da prija, mada treba imati apetit za ovakvu muziku koja je definitivno usmerena na to da monotonošću čoveka hipnotiše i natera ga da, slušajući, istražuje nedosežnu nutrinu sopstvene duše. Meni se to dopada pa se nadam da će i vama:
 
https://krucyator.bandcamp.com/album/the-one-who-lurks
 
I onda odmah idemo u drugu drugu stranu da bismo se osladili debi albumom švedskih grajndera Axis of Despair pod nazivom Contempt for Man. Ovaj bend je do sada izbacio samo dva EP-ja, ali švedska u grindcore sferi pored pokojnih Nasum i fenomenalnih Gadget ne mora nikome bogznašta da dokazuje. Axis of Despair tek nemaju šta da dokazuju jer u njima bubnjeve svira Anders Jakobson koji je svirao u Nasumu i, sasvim očekivano, njihov debi je ubedljiv, moćan, brutalan i eksplozivan grindcore koji ima i gruv i filing i brzinu i oštrinu i sve što treba. Mislim, takoreći mi se ne da da objašnjavam: dvadeset pesama, brutalna švedska produkcija, moćne tviči pesme, superiorni blastbitovi, artikulisana agresija, poslastica za svakoga kome se dopadaju Rotten Sound ili koji nikada nisu prežalili Nasum. Udrite:
 
https://axisofdespairsl.bandcamp.com/releases

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #662 on: 03-08-2018, 20:05:52 »
Moramo ponovo da se vratimo blek metalu za potrebe trećeg albuma pariskog tročlanog projekta Decline of the I pod naslovom Escape. Escape je zapravo i treći deo konceptualne trilogije ploča koja se bavi eksploracijom radova francuskog neurobiologa Henrija Laborita i njegovih eksperimenata na pacovima. Sve to zvuči veoma highbrow i, naravno, od francuskog belek metala smo i naučili da očekujemo duboku filozofiju i muzički avanturizam pa i Decline of the I ne razočaravaju pločom koja se časno kreće u orbiti u kojoj već imamo Deathspell Omega i slične ekipe. Ne tvrdim da je sve to i savršeno i da sav ostali black metal moramo da nacimo u đubre kako bismo u srcu napravili mesta za ovu muziku, ali meni se dopada eksperimentalnost Decline of the I koja ne kompromituje osnovnu agresivnost, težinu i ružnoću blek metala. Enslaved by Existence, koja je druga pesma na albumu, recimo, uspeva da se prošeta celim putem od sasvim nežanrovskog, kinematičnog uvoda, preko simfonijskih momenata pa do klasičnog, i SAVRŠENOG, blek metal premlaćivanja. Uopšte mi nije jasno kako Francuska ima tako malo poznatih bendova u sferi "normalnog" metala a da ovako konstantno kidaju u leftfild blekeraju:
 
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/escape
 
Evo dalje još nečeg što kida a nije normalno, ili tako nešto i takođe dolazi iz Pariza. Jebeš mi sve ako kapiram šta je ovim Francuzima, ali Dibučica tamo UŽIVA ako se navukla na metal.
 
Elem, Atavisma je bend iz Pariza koji kombinuje mrtvački, mračni funeral doom zvuk sa haotičnom death metal agresijom i to im jako lepo stoji. Ponovo, ovo nije death metal neke disciplinovane, matematičarske vrste, nego pećinska, užasna noćna mora u koju tonete kao u bazen crnog katrana i borite se za dah dok vam se crvenilo, jelte, navlači na oči. Ružne slike, ali slike kakve je metal odvajkada nastojao da evocira. Atavisma nisu dovoljno blurry da bih ih poredio sa australijskim bendovima koje svako malo pominjem na ovom topiku, mada ima i toga, pogotovo u domenu produkcije vokala koji su... pa, jedva čujni, ali su svakako dovoljno mračni i divljački primitivni da bi se pomenuli u istoj rečenici, a opet imaju i dovoljno doom štofa da se kroz sve provuče poneka zanimljiva gitarska tema. Ipak, albumom dominira užasna težina, opresivno distorzirane i nezamislivo niško naštimovane gitare i bubnjar koji kao da sa svakim udarcem odvaljuje po komadić vaše lobanje. Ako ste uvek žudeli za malo mračnijom verzijom Teitenblood, ovo je album vaših snova. Pa se još i zove The Chthonic Rituals, kako ništa ne bi ostalo nejasno:
 
https://atavisma.bandcamp.com/album/the-chthonic-rituals
 
I ponovo - drugi put u istom danu! - ću izvoleti da vašu pažnju svratim na jedan progressive/ power album jer mislim da je prilično faking dobar. Radi se o danskom sastavu Manticora (kako je svet mali, ja sam pre četvrt veka imao bend istog imena ali se, srećom, raspao posle 3-4 probe) i njihovom OSMOM albumu pod nazivom To Kill to Live to Kill. Za razliku od gore pominjanih Redemption, Danci su više naklonjeni thrasherskom zvuku pa je njihov power metal prilično agresivan i mada je sve to melodično i slatkasto na momente (pogotovo sa praktično tenor pevanjem i čestim horskim momentima), ovo je jaka i bučna ploča koja pravovernom metalcu ne može da ne navuče osmeh na lice. Naravno, treba da imate inklinaciju ka ovakvom zvuku, pogotovo produkciji koja je spakovana u daleko preglasan miks, ali Manticora znaju da napišu jako dobre pesme i da vas kroz njih izvozaju sa velikim autoritetom. Povremeno se sve to uspori skoro do neizdrža (kao u Growth, recimo), ali svaka pesma ima po neki lep zaokret koji obezbeđuje da ćete ostati angažovani do kraja ove podugačke ploče, a brže pesme su svakako veoma podatne. Probajte:
 
https://manticora.bandcamp.com/album/to-kill-to-live-to-kill
 
Završićemo za ovu nedelju sa još jednim albumom koji ima DALEKO preglasan miks, ali u njegovom slučaju to je samo jedno od brojnih oružja u apsolutnom ratu protiv vaših ušiju i koncepta uživanja u muzici bez trpljenja bola.
 
Naime tražio sam neki slam ili deathcore album da njime završim nedeljni pregled ali sve što sam čuo bilo mi je previše generički, pa sam morao da se za punktuaciju okrenem najstrašnijem od svih pravaca - mathcoreu. Dobra vest je da je drugi album škotskih Frontierer toliko ubitačan da njime bukvalno možete da rasterate turiste sa travnjaka ako su ga kojom nesrećom zaposeli, ali i da se ispod skoro neprobojne armiranobetonske fasade kriju prilično dobre pesme koje zavređuju ponovljena slušanja.
 
Hoću da kažem, ja volim buku ali generalno nisam naklonjen DRC-kao-žanr albumima na kojima je sva muzika spakovana u tvrdi zid od cigle pa se pogled prema mikrofonu i najjači udarac u bubanj čuju jednako glasno, ali kod Frontierer je ovo deo estetike i dobro ih služi. Naravno, ne znam dokle će dalje moći da idu u ovome, prvi album, Orange Mathematics je već bio urnebesno agresivan a Unloved je ovo izdigao skoro do apsurda i sve zvuči maltene kao da slušate Locust koji pokušava da postane Merzbow. Ako ikada snime treći album, Škoti će verovatno morati da prihvate da je digitalni kliping glavni instrument sa kojim prave to što prave, ali Unloved se još uvek drži sa prave strane zida, makar poslednjim atomima snage.
 
Kako god, uz ovako agresivan zvuk ogromno je zadovoljstvo čuti da su pesme zapravo jako dobre i da izvlače maksimum iz neprijateljske produkcije, sipajući stakato ritmove, nervozne gitare i vrišteće vokale koji će vas verovatno oterati u ludnicu ako posle dve pesme ne bacite slušalice na pod i pobegnete od ove ploče. A ovo mislim kao najveći kompliment. Unloved je jako teška ploča za slušanje ako ne volite muziku koja je intencionalno konfrontativna, ali Frontierer tačno znaju kako da sa takvim konceptom dobiju album koji je zapravo izuzetno zabavan i ne da da od njega odustanete. Kao Meshuggah koji su se napušili metamfetamina i džemuju uz piratski džangl radio, miksovani od strane majmunčeta koje sve reglere gura do vrha miksete, Frontierer isporučuju haos kakav ne pamtim još od najboljih dana Today is the Day. Neprocenjivo:
 
https://frontierer.bandcamp.com/album/unloved

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #663 on: 06-08-2018, 18:31:09 »
Da li je moguće da ovu obradu moje omiljene UFO pesme nisam nikada kačio ovde?? Pevač je... šokantno sjajan čak ne toliko zbog pevanja već zbog dikcije!!!!!!! Mada, clearly, gitarista je najjači element ekipe. Solo je perfektno odrađen Majkl Šenker a još uspe da ubaci i malu posvetu Sabatu pre toga  :lol:
 
 
https://youtu.be/QYHZ1UH0GbU

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #664 on: 10-08-2018, 17:15:34 »
Brzo prođe još jedna nedelja, ali ne žalimo se, kad je Petak i dan za metal, sve nekako izgleda malo bolje.
 
U današnjem izdanju, nažalost, moramo da se osvrnemo i na jednu smrt koja nam je promakla a desila se još početom prošlog meseca. Iako su YouTube komentari obično pouzdan izvor svežih vesti o preminulim muzičarima, ispostavilo se da sam poslednjih nedelja gledao samo videe Malevolent Creation na kojima Brett nije pevao pa i nije bilo "RIP Brett Hoffmann" komentara na njima.
 
Brett je umro 7. Jula, na dan, jelte, ustanka naroda Srbije u drugom svetskom ratu, u svojoj pedesetprvoj godini, izgubivši bitku sa rakom debelog creva (još jedno podsećanje na značaj konzumiranja hrane koja sadrži mnogo vlakana) a iza sebe je ostavio puno gluposti koje su Malevolent Creation pravili i sa i bez njega, ali i neke od najboljih, najklasičnijih metal kreacija ikada. Malevolentnih i onih drugih. Voleo sam Brettov stil pevanja koji je bežao od standardnog death metal opsega, bio razgovetniji i uklapao se sa muzikom benda koja je uvek bila podsećanje na veze između thrash i death škola. I tekstovi su mu na ranijim albumima bili dosta dobri a mada sam ga oštro kritikovao i zbog tekstova na kasnijim pločama, ali i zbog pevanja koje se na nekim albumima pretvorilo maltene u karikaturu, ovde je važno setiti se: 1) Da je Brett svejedno uvek imao harizmu i prezentnost jednog iskonskog hevimetal/ rok pevača (gotovo uvek na bini u farmerkama i raskopčanoj košulji, ni po tome se nije uklapao u stereotipni izgled death metal muzičara), ali i 2) Da je poslednji album koji je uradio sa Malevolent Creation, Dead Man's Path, bio iznenađujuće ubitačan, sa nekim od najboljih Brettovih izvođenja u karijeri.
 
Nakon svega, Brett je iz benda otišao, kao i svi ostali sem Phila, i do pred smrt radio sa novim projektom Fire for Effect koji je obećavao:
 
https://www.youtube.com/watch?v=YTb9apBBi0I
 
Nek počiva u miru, kad je već za života bio lud, a u svrhu podsećanja, evo snimka sa njihovog jedinog beogradskog koncerta od pre šest godina:
 
https://youtu.be/uCm5ODIhM8Y
 
A pošto je taj snimak smeće (a ja i dalje koristim isti telefon!!!) evo i nečeg ipak lepšeg sa iste turneje:
 
https://youtu.be/l4JiGH-MYVI
 
Onda snimak sa turneje sa poslednjeg albuma gde Brett UBIJA:
 
https://youtu.be/sRLjZVoh7nY
 
I, evo konačno i videa koji sam već kačio ali.. vredi:
 
https://youtu.be/-FL0yOVXSdY
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #665 on: 10-08-2018, 17:26:16 »
Dobro, u nešto prijatnijim vestima, dobili smo privjue za neke albume koji uskoro izlaze a pošto se radi o bendovima koje ja u principu volim, red je da ih pomenemo:
 
Dobro, Behemoth nešto ne volim naročito, uvek sam ih doživljavao kao isuviše "mejnstrim" blek metal za decu i omladinu, ali iako se to nije promenilo, ovaj simpatični spot i povratak nešto pravovernijem blek metalu su mi izmamili osmejak:
 
 
https://youtu.be/_GYMGlVJJro
 
Onda, odmah posle toga, prva pesma koju čujem sa uveliko najavljivanog novog albuma Aborted. Ovi Belgijanci imaju iznenađujuće uredan i konzistentno kvalitetan autput već dve decenije i verujem da će TerrorVision kada izađe u Septembru samo potvrditi da se radi o death metalu A-klase. Aborted su odavno prestali da inoviraju ali njihov kvalitet je ionako uvek bio ne u tome da probijaju granice nego da isporučuju dinamičan, visokoispoliran death metal velike brzine i oštrine koga za mene samo malo kvari prenapucan mastering njihovih izdanja. Iz ovog videa bi se reklo da je sve to u paketu neokrnjeno:
 
https://youtu.be/JzgSeeLbFls
 
 
Na kraju, dobili smo i drugu pesmu sa veoma nestrpljivo očekivanog novog albuma Pig Destroyer (posle čak šest godina!!!!). Army of Cops koja je izašla pre mesec dana je bila... okej. Klasičan Pig Destroyer gruv i sve što treba, ali neobičan izbor za, jelte, prvi singl. E, pa, The Torture Fields iz mor lajk it, sa inventivnijim Scottovim sviranjem i hermetičnijim ali i konfrontativnijim aranžmanom. Ako se album bude kretao između ovde dve pesme, biću prilično zadovoljan:
 
https://youtu.be/uJ5HxdNlpMk
 
https://youtu.be/ZDn084oMsL4
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #666 on: 10-08-2018, 17:58:37 »
Od blek metala nije izašlo bogznašta zanimljivo protekle nedelje (rekao bih da je sredina leta po definiciji mrtva sezona za muziku koja se bavi hladnoćom i sve to, ali delovalo bi kao očajna igra reči), pa prelazimo odmah u sludge/ doom/ stoner vode.
 
A tamo nas čeka debi album njemačkog sastava Stonerhead, ingeniozno nazvan Fuzztronauten.
 
Dobro, ne verujem da je bilo ikakve sumnje u to kakvu muziku bend koji se zove, jelte, Stonerhead, može da svira, pa da potvrdim da je ovo muzika sasvim zadrto na liniji Pentagrama, St. Vitusa i, naravno Sabata, sa modernom produkcijom u kojoj bubnjevi jesu možda mrvicu previše "plastični" (bas-bubnju ne bi škodilo malko više basa a malčice manje definicije, kao, uostalom i nekim drugim elementima seta) ali to je sitan detalj u jednoj raskošno isfaziranoj, moćnoj zvučnoj slici koja čoveka obuhvati sa svih strana i utapa ga u prijatnom, distrziranom moru težine i sporine. Stonerhead cepaju pesme od po deset minuta i najveća zamerka koju na njih imam je to da su potpuno neoriginalni i očigledno sasvim programski usmereni da budu stoner-metal-101 tip benda. I što i nije mala zamerka, ali kako album u drugoj polovini donosi neka iznenađenja a i vrućine su i razumno je da mnogi žele samo da zapale džok/ otvore pivo/ ili se samo izvale ispod drveta i slušaju spori, fazirani gruv, tu zamerku za sada ne treba shvatati preozbiljno. Lepa ploča:
 
https://stonerhead.bandcamp.com/album/fuzztronauten
 
 
U sličnom ali ipak osobenom tonu nam stiže i novi King Weed, album kojim Francuzi nastavljaju obrađivanje tema sa svog debi albuma Smoking Land. Smoking Land II je okićen gotovo identičnim omotom ali je u pitanju ipak za korak ili dva zrelija ploča(mada je i razmak između albuma bio samo malo jači od godinu dana). Prvi Smoking Land je umeo da malčice vuče noge u onome što je radio, tizujući nam stalno krešenda koja su odlagana u beskraj - što i nije retkost kod instrumentalnog stoner roka - a drugi kao da je malčice ekonomičniji u aranžiranju i uspeva da dinamičke ekstreme isposreduje malo prirodnije. I dalje ćete me čuti da gunđam na većinu instrumentalnog stoner roka, ali King Weed, iako nisu nekakav vrhunski VRHUNSKI bend, uspevaju malo da me odobrovolje...
 
https://kingweed.bandcamp.com/album/smoking-land-part-ii-2
 
 
U nedelju izlazi i novi EP Indijanopoližana Brother O' Brother i ovo je tipično ubedljiv fuzz'n'roll, miris znojave garaže i hajvej panka sa metalnim elementima samo u domenu teške produkcije. Mislim, ovo je TOLIKO teško da čak i kada Brother O Brother sviraju čist bluz (Howlelujah), to zvuči kao metal, tako da, od mene sve preporuke. Da su sad osamdesete/ rane devedesete, ovaj bend bi ladno mogao da svira turneje sa Jesus Lizard pa bi, po asocijaciji i Yow i ekipa bili smatrani metal bendom, kako je uvek i trebalo da bude  :lol: :lol:  Elem, Brother O' Brother su JAKO dobri i Monster Truck je ploča vredna vaše pažnje iz sve snage. Nema je još na bandcampu, pa evo JuTjub:
 
https://youtu.be/GIFsld0s11g
 
I, kad već pominjem Jesus Lizard, evo iz njihovog Teksasa drugog albuma benda Ripis, pod nazivom Shadow Dies in Morning Light. Naravno, taj naziv albuma ukazuje da je ovo doom metal, radije nego stoner i kada čujete kako basista i pevač Blake DeWitt skoro do karikature tužno nariče, možda ćete se malo i nasmejati. Ali Ripis, iako na momente zaista deluju pomalo nedopečeno, ipak sviraju doom metal koji je iskren i iz srca, i kada nema pevanja muzika je, ako ne superoriginalna, a ono barem prijatno generička. Naravno, gore kukam na instrumentalni stoner, sad se žalim da mi smeta pevanje u doomu, teško mi je ugoditi, ali probajte da momcima date šansu:
 
https://ripis.bandcamp.com/album/shadow-dies-in-morning-light
 
 
Svejedno, pored Brother O' Brother, za mene je album nedelje iz ove oblasti sporog i teškog metala verovatno novi Skincarver, ploča pod nazivom Shades of a Shallow Grave. Ne da su ovi likovi iz Zapadne Virdžinije i sami nešto preoriginalni, ali meni se njihov užasno konfrontativni, a lo-fi pristup tom nekom sludge metalu zapravo jako dopada. Kod Skincarver nema mesta za neke tanane emocije i poigravanje sa dinamikom, cela ploča je brutalno prebijanje čiji se srednji tempo 'n' mikrofonija ni ne može nazvati gruvom već na ime toga da očigledno nije namenjen plesanju nego samopovređivanju. Čak i malko podrumskija produkcija (slušajte kako doboš zvoni) im zapravo ide na ruku sa distorzijom koja je naprosto drska i opštom atmosferom koja se nalazi negde između, recimo, Skin Chamber i Man is the Bastard. A ovo nisu imena koja ja potežem olako, molićulepo. Skincarver su brutalni na način koji će ih zanavek osuditi na tavorenje u dubokom andergraundu, ali zato su mi i simpatični. Odvaliti:
 
https://skincarver.bandcamp.com/album/shades-of-a-shallow-grave

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #667 on: 10-08-2018, 18:43:13 »
Dobro, nije da baš uopšte nije bilo zanimljivih blek metal izdanja ovih dana, mada uglavnom po ivicama žanra. Jedno od njih je novi album kanadskog benda Finnr's Cane a pod sugestivnim nazivom - Elegy. I sad, Kanada, zemlja ladnoće i izolacije, sigurno sam već negde primetio kako deluje kao da pričamo o terenu na kome po definiciji treba da raste pravoveran blek metal, ali Finnr's Cane su što se kaže eniting bat. Elegy, njihova treća ploča od blek metala zajmi samo elemente - miks koji favorizuje srednje frekvencije i zvučnu dinamiku koja uspeva da umakne opresivnom DRC masteringu, te pevanje koje na momente ulazi u "očekivan" blek metal opseg - ali koja, potpuno u skladu sa naslovom, ide najpre na posredovanje atmosfere i osećaja a mnogo se manje zanima obožavanjem Satane i konfrontacijom. Elegy je iznenađujuće prijatna i svečana ploča koja uspeva da venča doom metal sa black metalom i sve premaže sa malo post-metal laka a da to sve ne zazvuči pretenciozno i namešteno nego da zaista osećate tu elegiju i prepuštate se moći spore (uglavnom), teške (uvek), ali ne i agresivne muzike koja shvata da kad se srce cepa a duša oće dumre, glasan, dostojanstven metal može da bude najbolji lek. Za mene jako, jako dobra ploča koja zahvata širtok segment potencijalne publike i ne razočarava ga:
 
 
https://finnrs-cane.bandcamp.com/album/elegy
 
 
Nego, da skrenem odmah u sasvim drugu stranu, mislim, SASVIM drugu, izašao je novi solo album Daniela Snydera koga, jelte, svi znamo kao Deeja Snydera, pevača Twisted Sister, jednog od ključnih američkih hevi metal bendova osamdesetih (mada prepoznatih u mejnstrimu tek sa devedesetima). Snyder je, uprkos uvek bizarnom vizuelnom imidžu, zapravo promišljen i artukulisan lik koji je vrlo razumno u američkom kongresu parirao stegonošama moralne panike što ju je osamdesetih predvodila supruga Ala Gorea, Tipper, boreći se za metal, rok i generalno popularnu kulturu onako kako bismo mi, njeni potrošači i ljubitelji, samo mogli da poželimo.
 
Snyder je i odličan heavy metal pevač bogatog, sonornog glasa koga koristi kao moćan harmonski instrument i u tom smislu mi je prilično zadovoljstvo da kažem da je For the Love of Metal, album izašao pre par dana za Napalm, prilično dobra ploča. Napravljen kao neka vrsta antologije, gde su autori iz raznih metal bendova napisali pesme posebno za Deeja, For the Love of Metal ne pleni nekom velikom originalnošću ili svežom vizijom, ali isporučuje porciju vrlo pristojnih, udaračkih metal pesama koje su pisali članovi Lamb of God, Arch Enemy, Toxic Holocaust itd. Ovo su uglavnom bendovi čije radove ne bih svojevoljno trošio, ali jedinstveni Snyderov vokal mi je dovoljan da pesme izdigne iznad njihove, objektivno, sasvim srednjaške kategorije i unapredi u razinu albuma koji vredi poslušati. Nemam pojma kako ovo još nije skinuto sa JuTjuba, ali evo za sada ga ima:
 
https://youtu.be/WbDKa8G83ms
 
 
Nastavljamo sa leftfild blek/ dum metalom a u formi novog izdanja finskih Khanus. Već sam ovde kačio neke stvari koje je izdao I, Voidhanger, i Khanus sa albumom Flammarion nastavljaju ugodnu tradiciju bizarnog, eksperimentalnog blek metala koji se ne zamara time da li je dovoljno "tr00" ili "kvlt" već uzima od žanra šta mu se dopada, meša ga sa drugim žanrovskim elementima, odlazi i izvan žanra, i sve isporučuje sa teatralnom zadovoljstvom dostojnim najboljih kabaretskih izvođača. Flammarion je ploča fantastičnih - skoro karikaturalnih - vokala, gotovo cirkuskih melodija, vrlo tamne, ali ne i siromašne produkcije i jedne odanosti mračnom i skurilnom koja daleko nadmašuje inače agresivnije kolege iz raznih delova Skandinavije i sveta. Blek metal je uvek imao konfrontativnu dimenziju a Khanus su u stanju da u toj dimenziji nađu nove dimenzije. Pasvakačast!
 
https://khanus.bandcamp.com/album/flammarion
 
 
Bilo je tu i nekog melodičnog death metala ovog i atmosferičlnog blek metala onog, ali sve to nedovoljno ubedljivo da bih vas smarao. Zato su tu Mongrel's Cross iz Australije koji na novom albumu potvrđuju svoju posvećenost kombinovanju blek i treš metala u ukusne pesme zasnovane na mnogo užurbanog gitatskog rada i upečatljivim rifovima. Nije album Psalter of the Dragon Court sad neki novi klasik i imao bih štošta da mu zamerim - pre svega relativno nemaštovito pevanje - ali ima ovde vrlo, VRLO dobrih gitarskih ideja i solaža pa me to užasno odobrovoljilo. Mongrel's Cross pokazuju kako jedan element muzike možda nije dovoljan da je potpuno spase ali jeste dovoljan da je izvuče iz ponora nezanimljivog, oplemeni, osovi na noge i da joj šansu da se bori. Prilično lepo.
 
https://mongrelscross.bandcamp.com/album/psalter-of-the-royal-dragon-court
 
 
Završavamo sa Čielancima Invocation Spells koji ove nedelje ne osvajaju nagradu za modernost ili inovativnost ali svakako zvuče najgladnije i najnadrkanije od svih. I ovo je blek metal koji se sudara sa treš metalom na nekoj zabitoj raskrsnici, ali za razliku od goreopisanih Australaca, latinoamerička braća su okrenuta primitivnijem izrazu i sugerišu old skool estetiku u svojoj muzici. Ovo ne znači da su im pesme glupe, koliko da su brutalne na jedan iskalkulisano primitivan način u kome ima tačno onoliko pankeraja koliko je andergraund metal vazda voleo da prisvoji i pretvori ga u antidot za preterano stilizovanu, "fentezi" muziku. Invocation Spells nisu ni najbrži ni najteži, ni najdistorziraniji bend koga danas pominjemo ali njihova muzika zvuli "realno" i manje razdvojeno od sveta od svega drugog što sam danas pomenuo, a to nije zanemarljivo. Još se i album zove Spread Cruelty in the Abyss. Pa to je neodoljivo:
 
https://invocationspells.bandcamp.com/album/spread-cruelty-in-the-abyss

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #668 on: 11-08-2018, 19:11:24 »
Metal!!!!!!!!
 
 
https://youtu.be/66C8dpM7G_U
 
I još metala!!!!!!!!
 
 
https://youtu.be/BJ1hwyOoWGU

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #669 on: 11-08-2018, 19:56:02 »
Pošto nismo na vreme otvorili topik za obrade Mejdna, onda ovo ide ovde  :lol: :lol:
 
https://youtu.be/w759AI7J8LE
 
https://youtu.be/sE_eoY6LyN4

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #670 on: 13-08-2018, 19:53:04 »
Ono kad su Osmondsi svirali metal:
 
 
https://youtu.be/iXcj8dFOd1E

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #671 on: 13-08-2018, 20:33:13 »
Razamanaz!!!!!!!!!  :| :| :|
 
 
https://youtu.be/fRYuluB0QwE
 
 
Plus, Švajcarska, zemlja obećana!
 
 
https://youtu.be/1w1Kvg2msp0

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #672 on: 13-08-2018, 21:05:21 »

Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.882
  • Homo Superior
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #673 on: 14-08-2018, 15:55:00 »

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 9.776
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #674 on: 15-08-2018, 20:36:06 »
Pošto nismo na vreme otvorili topik za obrade Mejdna, onda ovo ide ovde  :lol: :lol:
 
https://youtu.be/w759AI7J8LE
 
https://youtu.be/sE_eoY6LyN4

krajnje vreme da otvoriš topik. ovde će se pogubiti, search opcija ne radi savršeno. :lol: :lol:
Some things you have to do yourself.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #675 on: 17-08-2018, 20:30:00 »
Samo da priopštim zainteresovanoj javnosti da danas (očigledno) a ni sutra neće biti pregleda metalnih izdanja jer imam razne veterinarske urgencije plus obavezan rođendan plus obavezno groblje. Tako da, umesto svega, evo par novih pesama koje najavljuju albume kojima se nadamo ove godine:
 
Anaal Nathrakh su već predstavili jedan singl sa narednog albuma, koji je bio neočekivano "komercijalan",  a evo sada nečeg standardnijeg za njih:
 
https://youtu.be/Kf8curpccj4
 
 
Onda, Deicide koji... dobro, osciluju od odvratnog do transcendentnog iz godine u godinu, a ova pesma je prilično osrednja ali nije nesimpatična:
 
https://youtu.be/SxlvLaXS92k
 
 
Onda novi Hate Eternal koji je... sasvim na liniji svega što su i pre radili. Dakle, uglavnom odlično ali fakat je da posle toliko godina ne mogu da ne razumem ako čovek kaže da ga je malo smorila uvek ista formula, pa makar i ovako kvalitetna:
 
https://youtu.be/kdPEE8_u8cQ
 
I konačno novi Pete Sandoval. Naravno, prilično je apsurdno da se ovaj bend, kao, zove Terrorizer, ali uvek je lepo čuti da Commando ne odustaje (i ne posustaje). I čak pesma nije uopšte loša (mada... više liči na Morbid Angel nego na Terrorizer):
 
https://youtu.be/zitLwMlRRCQ

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #676 on: 19-08-2018, 12:41:58 »
Kad Ana Brnabić ode da bude konsultant u nekoj ozbiljnoj svetskoj instituciji, ja sam našao ko će da nam bude nova premijerka:
 
 
https://www.youtube.com/watch?v=PukWu6vuRF0
 
https://youtu.be/nR04F6v6P4s
 
https://youtu.be/PbptJrUcqcc
 
https://youtu.be/k3kF33d8AiM

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #677 on: 19-08-2018, 13:08:22 »
Ami Kim stvarno predano radi i svira sve i svašta. Carica i buduća premijerka Srbije!!!!!!!!!
 
https://youtu.be/jyjeFYAs1V8
 
https://youtu.be/aEkjwb0I4J4
 
https://youtu.be/sW2TOKj6kMc
 
https://youtu.be/qxJ9yse0oRo
 
https://youtu.be/BDLko8JnowA
 
I ovo na štiklama, pošto što da ne  :lol:
 
 
https://youtu.be/RTMiMv5Xasg

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #678 on: 22-08-2018, 18:29:31 »
Nur Amira Syahira iz Malezije ima 15 godina i prilično kida bubnjeve. Eagle Fly Free nije toliko teška pesma ali zahteva disciplinu i ima te neke lepe sinkope tako da, ovo je odlično:
 
 
https://youtu.be/49z4zswgs4E
 
 
https://youtu.be/b3Jtp3-0FqI

A ovo dete kako razbija... šteta što ne aplouduje više videa:
 
 
https://youtu.be/0Y37gImgpIE

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #679 on: 24-08-2018, 18:25:14 »
Da obavestim zainteresovane, ako ih ima, da danas završavamo sa veterinarskom terapijom pa ću, nadam se, sutra moći da pokačim dobre i zanimljive metal albume iz protekle nedelje.
 
Do tada, evo malo da gledate kako klinac od sedam godina kida bubnjeve. Animals as Leaders nisu moj omiljeni bend, al to na stranu vite kako ovaj mali svira:
 
 
https://youtu.be/kQ12ebz67lc

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 9.776
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #680 on: 24-08-2018, 18:30:54 »
sad bih ti svašta napisala meho druže! al neću!  nas-rofl
bitno je da će ovaj dan u istoriji ostati poznat kao hilarious dan.


anyway, sve najbolje macama, ja ionako moram da preslušam prethodnu nedelju. dokonosti, gde si kad si mi najviše potrebna??!!! nema je!  xrofl
Some things you have to do yourself.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #681 on: 24-08-2018, 19:23:21 »
Dokonost ne postoji, izmislili je stari Grci da nas preko milenijuma zajebavaju  :(

Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.882
  • Homo Superior
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #682 on: 24-08-2018, 23:38:39 »
Nur Amira Syahira iz Malezije ima 15 godina

A ovo dete kako razbija...

klinac od sedam godina


Руку под руку са Дарком Костићем, па правац у жири "Пинкових звездица"...

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #683 on: 25-08-2018, 14:40:58 »
Ne lupetaj. Neukusno je.
 
Da probamo onda da prođemo kroz deo onoga što je metal imao da ponudi u poslednje dve nedelje. Neće biti lako ali kad je nama bilo lako?
 
U blek metalnoj ponudi prvi je mini-LP koji je izašao još početkom Jula ali kako je tek sad stigao na red, a radi se o dobrom bendu kome je ovo pritom prvo duže izdanje (imali su zimus jedan singl sa dve pesme), sasvim je u redu da ih pomenemo. Bend se zove Divine Ecstasy i iz Detroita je, i, ako smem da kažem, od Detroita ne očekujemo ovako tr00 blek metal. Naravno, očigledno je da su razmere urbanog pustošenja koje je zahvatilo ovaj severni grad rezultirale i razvojem muzike koja zvuči kao da bi prirodnije došla sa neke skandinavske ledene poljane ili iz četinarske šume, no - Detroit. Divine Ecstasy zvuče izrazito autentično - ako se apstrahuje da podsećaju mnogo više na norvešku nego na američku scenu - i imaju malo šmeka demo scene, delom zbog skromnije produkcije, delom zbog naivnjikavih izvedbi. Ali ovo ne treba mešati sa nekompetencijom, ovo je odlična ploča za svakog ko voli sirovi blek metal stare škole koji nije samo puki angst nego u njemu ima malo i filozofije:
 
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/divine-ecstasy-strange-passions
 
Onda iz takođe prve polovine Jula, al opet vredno pažnje, prvi album jednočlanog londonskog projekta Qafsiel pod nazivom The Trve Beast. Jasno je već iz naziva da ovo nije neka priča o ljudskim emocijama i ljubavi, već antiteistički gnijev, ali vredi ukazati da muzika zapravo pravi mnogo napora da bude daleko suptilnija od svoje temastske osnove i Qafsiel je u stvari sasvim pristojan komad avangardog blek metala koji ne preteruje sa avangardom ali se trudi oko aranžmana. Ima ovde raznih interesatnih instrumentalnih ukrasa i igranja sa tempom, ali meni je najvažnije da je u osnovi ovo zdrava muzika koju nose zdrave gitarske teme i rifovi i sigurni bubnjevi (koje je odsvirao drugi čovek - Caliban) i mada ne pričamo o nekom novo klasiku, mislim da je ovo lep spoj "starinskog" gneva i savremene atomsferičnosti:
 
https://qafsiel.bandcamp.com/releases
 
A iz Holandije stižu Hellewijt sa svbojim drugim demom (Leviathan Anno 1666) i ovo je sasvim iskren i ispravan sirovi blek metal - izdat na kaseti! - koji lepo plasira tu neku agresiju koju ima kroz ukusne gitarske teme i produkciju koja svojom neupeglanošću samo podcrtava autentičnost svirke. Pevač je verovatno u prvom trenutku najupečatljiviji deo benda jer ume da ispusti neke zaista bolne krike, ali bend je generalno veoma pristojan u celini i ovo ću slušati radije nego veliki deo upeglanog & ulickanog modernog blek metala koji danas imamo u ponudi. Možda ste i vi kao ja, pa:
 
https://youtu.be/Z6YHti6Leoc
 
Italijani Profezia  vraćaju se sa svojim trećim albumom i ovo je do sada njihovo najambicioznije sočinjenije, i dalje sirov i pravoveran metal koji pritom neštedimice zajmi i od drugih formi muzike (u pres rilizu se pominju opera i darkwave, mada ima tu svakojakog baroka i malo narodnjaka) da bi isporučlio sopstvenu i autentičnu viziju koja je, moram da priznam, zanimljiva. Dopada mi se što ovo uprkos violinama i svakojakim drugim instrumentima, nije preproducirano i zadržava blek metal čvrstinu i sirovost a da opet gleda da nadgradi osnovu gde god je to moguće. Zanimljiva ploča simpatičnog naziva Dodekaprofeton:
 
https://moribundrecords.bandcamp.com/album/dodekaprofeton
 
 
Norveški Gjendød su izdali kompilaciju svojih demo snimaka za Hellthrasher i ako kažem da album traje tačno 66 minuta i 6 sekundi mogli biste da pomislite da je ovim mladićima važnija forma nego suština.
 
Nije baš tako, Skygger fra dødsriket je album klasičnog norveškog blek metala sa podrumskom produkcijom u kojoj se, gle iznenađenja, bas-gitara čuje nekarakteristično odlično za ovu muziku, a K i KK, kako se zovu članovi, uz puno znojenja isporučuju svirku koja je, ne može im se to poreći, sasvim autentična. Međutim, njena najveća mana je ono što joj je i najveća vrlina, a to je vernost predlošcima iz devedesetih koja ide do toga da povremeno zaboravljate da ovo što slušate nije rani Ulver ili Dødheimsgard nego nov bend sa pesmama snimljenim između 2016. i 2017. godine. E, sad, možda će vam ta staromodnost smetati, a možda će vam i prijati, kako god bilo, Gjendød tačno znaju šta hoće od svoje muzike i ona tačno to daje, pa poslušajte:
 
https://hellthrasherproductions.bandcamp.com/album/skygger-fra-d-dsriket
 
 
Preskočio sam tonu nekih raznih atmosferičara i sličnih bendova jer mi nešto nisu legli, da bih ukazao na debi EP finskih Infernarium koji je sirov, agresivna, težak, brutalan ali ne i glup, baš kako dobar blek metal i treba da bude. 2018. godine su Finci isporučili toliko dobrih blek metal izdanja da postoji opravdana zebnja da će da preuzmu primat u Skandinaviji a šta ćemo onda da radimo? Elem, Pimeän Hohto je vrlo ubedljiv debi, sa dosta pažnje posvećene autentičnom izrazu i bežanju od stereotipa žanra a da se opet očuva zdrava blek metal osnova. Impresivno:
 
https://infernarium.bandcamp.com/releases
 
Tu je i nemački Aether sa vrlo soliidnim albumom Ego Vitium Sum koji od nepodeljenih preporuka razdvaja samo prilično problematična kombinacija miksa i masteringa. Naime, ovo je jako zdrav blek metal sa depresivnim naklonom (slušajte te vokale!!!) ali i sa puno kvalitetne svirke koja je spakovana u jednostavne i efektne aranžmane što na najbolji način koriste kombinaciju melanholičnih gitara i pržeće ritam sekcije. Kad na to dođe još to pevanje koje zvuči kao da nekakav pas iz pakla oplakuje svoju sudbinu, ov je vrlo blizu remek-dela, ali onda je ceo snimak ispresovan u mutnu, jedva čujnu crtu i tako ovaj album zvuči MNOGO hermetičnije nego što u suštini jeste. Ako možete da se usredsredite i prenebregnete problematičan miks i mastering, ovo je ploča za uživanje:
 
https://aetherbm.bandcamp.com/album/ego-vitium-sum

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #684 on: 25-08-2018, 15:27:44 »
Od stonera bismo za danas izdvojili novi projekat Jeffa Haywarda koga matoriji među nama pamte kao čoveka iza sludge veterana Grief a još matoriji među nama i kao člana američkih crustcore legendi Disrupt. Z/28 je njegov novi bend i on ga opisuje kao "Kyuss obrađuje AC/DC", ili "krasti verzija Kiss". To nije nužno baš sasvim moja šolja čaja (znam, čudno je da nikad nisam voleo Kyuss), ali mora se priznati da na ovu vrućinu ovaj bučni, sirovi desert-rock ume da lepo legne. Delimično tajna je u sirovoj, ali moćnoj produkciji koja muzici daje puno energije, sa tim prštećim činelama, brutalno distorziranim gitarama i basčinom koja stvari nosi u sigurnim rukama, ali delom je i stvar u tome da su ovo dobre pesme koje ne zalaze predaleko u desert-rock stilizacije i drže se moćnog, tvrdogh gruva koji jako, jako prija. Mislim, slušajte Angst - ovo je pesma koja ima svu energiju nečeg što bi svirali tinejdžeri ali zrelost koja dolazi kad tako nešto sviraju sredovečne osobe. Iznenađujuć spoj zrelosti i proste, nagonske, rokerske svirke, ploča za uživanje:
 
https://fuzzdoomrecords.bandcamp.com/album/nobody-rides-for-free
 
U sličnom je maniru i album Smooth Orbit benda Spacetrucker i ovde dobijamo težak, agresivan stoner rock koji na momente gotovo da prelazi u industrial koji kao da je ispao iz kuhinja Justina Broadricka (čuti minijaturu Breach). Ovi momci iz Sent Luisa u sebi imaju dosta DNK ranog grungea koji se, uostalom, oduvek prirodno graničio sa stonerom i sirova produkcija samo pomaže da se njihove sasvim predivide pesme lepo plasiraju u vaše uši. Nikakvo otkrovenje ali valjan album:
 
https://spctrckr.bandcamp.com/album/smooth-orbit
 
Tu je onda debi album benda Psilocibina iz Rio De Žaneira i ako iz naziva benda i albuma (koji je isti kao naziv benda) nije jasno da se ovde manje radi o distorziranim pušačima konoplje a više o psihodeličarima koji će rado zahvatiti u bluz sa sve slajd gitarama, ali onda i upasti u skoro pa džez gruv i da je sve to instrumentalno i vrlo '70s i zdravo i primamljivo, onda ne znam - ne kapirate vi ta imena bendova, očigledno. Brazilci su podaleko od metala, da se razumemo, ali mislim da je ovo svejedno muzika za metalce jer koji metalac ne voli Hendriksa, Cream, Blue Cheer i slične pojave? Samo neki ograničeni metalac, jasno, a takve moramo malo i da obrazujemo ovde.Dakle, Psilocibina, veoma dinamična, veoma dobra ploča:
 
https://psilocibina.bandcamp.com/album/psilocibina
 
 
Da nastavimo turneju po Južnoj Americi podstiče nas novi album čileanskih faz-rokera Demonauta pod nazivom Temaukel, the spirit before time. Čileanci znaju šta rade i ovo je vrlo siguran, teško isfaziran i jako nabasovan hard rok sa korenima u sedamdesetima i izrazitim mirisom meri džejn u vazduhu. Moram da kažem da je album možda za nijansu suviše nabasovan i distorziran što zvuči kao svetogrđe ali poslušajte sami i prosudite, kada se popale distorzije, tako gitare gotovo da nestanu iz miksa. No, dobro, to su sitnice, ovo je album kome je očigledno veoma žao što nije nastao sedamdesetih godina prošlog veka (videti omot) ali koji ne zvuči zastarelo ni na jedan način i koji i sam priziva psilocibin u nazivu jedne od pesama. Teško, sporo, zanosno:
 
https://demonauta.bandcamp.com/album/temaukel-the-spirit-before-time
 
 
A kome jošđ nije dosta težine, sporine i drogine, tu je luizijanski Forming the Void sa trećim albumom pod nazivom Rift i ovo je jedna pravoverna i veoma lepa orgija teških, psihodeličnih rifova, džinovskih bubnjeva i vrlo dobro pogođenog pevanja. Forming the Void kombinuju kvalitetan, sveden sludge metal sa blagim doom prelivima koji njihovoj muzici daju određenu mistiku i dostojanstvo što ih izdvaja od kolega koje ovde uglavnom slušamo. Ovo je ploča, ako tako mogu da kažem, u kojoj može da se pronađe i gotik tinejdžerka dok piše poeziju u svoj dnevnik a da u istoj* jednako uživamo i mi, surovi muškarci:
 
https://formingthevoid.bandcamp.com/album/rift
 
 
 
*ploči, ne tinejdžerci, ne loži se
 
 
Pensilvanijski bend Grass, u međuvremenu, posle tri godine sviranja koncerata na kojima su kalili veštine i tesali pesme, izbacuje debi album Get in the Van i ovo je četrdeset minuta očajno produciranog ali zaraznog faz-roka. Ponovo, nema ovo veze s metalom ali jake distorzije, napičeni bubnjevi i nonstop soliranje, sve sa zdravom ritam i bluz osnovom - to su sve sastojci muzike koju metalac rado sluša. Meni se ovo jako dopada jer zvuči istovremeno i zrelo, rasvirano, ali i spontano i jedino ne razumem da bend iz Amerike u 2018. godini izbacuje album koji zvuči kao da je snimljen na kasetofonu jeboihbog...
 
https://grassbandpa.bandcamp.com/album/get-in-the-van
 
 
Za kraj stonerske sekcije, debi album australskih Jack Harlon &The Dead Crows a koji svoju muziku opisuju kao "psihodelični dum". Albumu, koji se odaziva na Hymns, je, reklo bi se konmceptualna ploča koja pripoveda o životu drogiranog zapadnjačkog odmetnika Jacka Harlona i zapravo je u pitanju vrlo ukusna kombinacija sporih gruvova, malko južnjačkog gitarisanja i solidno distorzirane psihodelije. Meni ovo prilično prija, čak više nego što sam očekivao i mislim da je najveći problem malo hermetičan miks ali koji, s druge strane i doprinosi tom udrogiranom štimungu koji bend očigledno juri. Iznenađujuće prijatna ploča sa početka Jula kojoj se vredi vratiti:
 
 
https://jackharlon-dawsonthedeadcrows.bandcamp.com/album/hymns

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #685 on: 25-08-2018, 16:37:54 »
Za vaše death metal potrebe neka se ovog vikenda pobrinu Aethereus iz Vašingtona koji sa svojim trećim albumom Absentia isporučuju korektan mada nikako revolucionaran ili esencijalan tech-death. Ipak moram da priznam da Aethereus nisu bend bez duše ili identiteta i da njihova muzika, mada upada u stereotipe i imitacije Atheista i inih velikih prethodnika, zvuči prilično dobro ako čovek voli tek det. Dakle, daleko od mojih favorita poput Wormed ili Artificial Brain ali sasvim pristojno i preporučljivo ako volite malko progresive uz svoj death. Jedino je zvuk malo musav i imam utisak da je na bandcamp aploudovan MP3 sumnjivog bitrejta...
 
https://aethereus.bandcamp.com/album/absentia-3
 
 
Monster Skull iz Arkanzasa, u međuvremenu, stižu sa svojim prvim albumom koji je... Pa, oni ovo zovu D'n'D metalom i činjenica je da je ovo više fanovski projekat i humoristička ploča nego neki preozbiljan metalni uradak. Sirova produkcija ovaj utisak još više podcrtava ali s druge strane meni je ovo simpatično sa puno poštenih rifova i pevanjem koje ne može a da ne bude simpatično. Hevi metal za teške nrdove:
 
https://lightbulbdetectiveagency.bandcamp.com/album/the-face-of-the-great-green-devil
 
 
U sasvim drugom ključu, ali opet nekako srodno, stiže debi album kalifornijskih Haunt koji je "čist" hevi metal sa vrlo '80s šmekom ali bez upadanja u prenaglašene (i parodične) stilizacije. Ovo je pravoverno i prijatno ako imate naklonost ka ovakvom zvuku i mada ni tada a ni sada ne bi moglo biti proglašeno prvoklasnim, svakako pričamo o ploči koja shvata kako treba da izgledaju refreni, kako gitare treba da se disciplinuju, a kada da se razulare i najveća zamerka mi je pevač koji je korektan ali nikako da malko pusti taj glas i muzici doda tih 10% gasa koji im fali da se ispentraju u prvu ligu. Ipak, ko voli, svideće mu se:
 
https://hauntthenation.bandcamp.com/album/burst-into-flame
 
 
Vraćamo se u death vode drugim albumom odličnih australijskih Cemetary Urn a koji se, prigodno zove Barbaric Retribution. Australijski death metal ima dobru reputaciju u našim krajevima a Cemetary Urn je svakako ne narušavaju. Ovo je grub, surov death metal na tragu američke škole iz severnijih krejava (Immolation, Incantation) i umesto ispeglane produkcije i kompjuterski odsviranih pesama sa svakojakim digitalnim editingom dobijamo jednu zaista varvarsku ploču na kojoj se svira brzo i znojavo a zlo prozire iz svake pore. Death metal ima tendenciju da zaboravi izvornu sirovost koju su u njega uneli Death ili Autopsy ali sa ovim Australijancima nema te opasnosti. Ovo zvuči živo, spontano i vrlo ubedljivo:
 
https://cemetery-urn.bandcamp.com/album/barbaric-retribution
 
 
Ako death metal ipak više volite kad je jače produciran, razgovetniji i malčice ispoziraniji, tu je novi album belgijskih Carnation. Ne treba da vas zavara što ime benda, jelte, između ostalog mi prevodimo kao karanfil, ovo je težak, moćan death metal sa vrlo švedskim šmekom. Čime hoću da kažem da Carnation imaju dosta DNK starih Entombed (i Dismember) u svom zvuku i na to dodaju pevača koji zvuči kao George Fisher iz Cannibal Corpse. Season of Mist koji su ovo izdali svakako znaju šta rade i iako ovaj bend ne osvaja nekom specijalno nadahutom muzikom, ipak nudi veoma utegnute izvedbe, odličnu produkciju i dovoljno etitjuda da ovo može pošteno da se sluša.
 
https://youtu.be/xGFVYa265l0
 
 
Brlinski Essenz na svom novom albumu Manes Impetus isporučuju mračni, ledeni blek metal izmešan sa doom i drone elementima i meni se to načelno prilično dopada mada imam dosta rezervi na to kako je ploča ustrojena. Naime, pesme su prilično dobre i dobro odsvirane i snimljene, ali uvaljivanje dugačkih dron deonica pred kraj ploče deluje kao da bend nije bio siguran da ima dovoljno materijala za ceo album pa je napravio najprostačkiji moguć filer koji može da se napravi. Da su to bar neki nadahnuti dronovi, jelte, nego nisu. No, živimo u digitalnom vremenu instant-gratifikacije kada je sve što se čoveku ne dopada lako preskočiti pa to nije tolika zamerka. U tom smislu, ova se ploča može sasvim solidno preporučiti:
 
https://essenz.bandcamp.com/album/manes-impetus
 
Jendočlani australijski bend Rebel Wizard je pre par godina digao solidno prašine svojim prvencem Triumph of Gloom a sada je stigao i novi album prolifičnog Boba Nekrasova pod nazivom Voluptuous worship of rapture and response i ovog puta je to ploča izdata za pravu etiketu i sve što uz to ide. No, Nekrasov definitivno nije izgubio svoj andergraund šmek i ovo je još jedna ploča agresivno lo-fi zvuka i zapanjujuće veštog spajanja nihilistikog, agresivnog blek metala direktno iz podzemlja sa klasičnim hevi metal elementima teleportovanim iz osamdesetih. Nekrasov, i pored praktično sobne produkcije koju koristi, isporučuje ekstreman, veoma toksičan zvuk koji na iznenađujuće načine uspeva da bude i keči, pa i zabavan. Rebel Wizard je neobičan eksperiment koji tipično nastaje samo kad čovek ima mnogo slobodnog vremena i solidnu opsesiju, ali za sada daje interesantne rezultate. Nije za svakoga, naravno, ali, poslušajte:
 
https://rebelwizard.bandcamp.com/album/voluptuous-worship-of-rapture-and-response
 
 
Kad već pominjemo osamdesete, kome očajno nedostaje klasičan metal sa operetskim ambicijama, negde između Iron Maiden i Mercyful Fate, odsviran sigurno ali otpevan možda previše "ženski", možda će se naći na prvom albumu madridskih Withcfyre. Ima ovde lepih rifova i pesme su dobre, dinamične i lepo teku, ali ne znam šta je bend mislio sa ovakvim miksom u kome bubnjevi (pogotovo bas-bubnjevi) gutaju ostatak muzike a pevač definitivno treba da bude poguran malo dublje u matricu da bi se trpeo. No, ako žudite za ovakvim pristupom metalu, Witchfyre su najmanje na pola puta do onog što vam treba:
 
https://fighter-records.bandcamp.com/album/grimorium-verum
 
Iiii, vraćamo se u Finsku zarad prvenca benda Lurk koji se zove Fringe i ovog puta nije u pitanju ubitačan blek metal, već, kako bend sam kaže "atmospheric sludge/ doom metal". Mislim, čovek bi pomislio da se "atmospheric" podrazumeva kad svirate doom, ali za svaki slučaj.... Elem, Lurk su vrlo dobri na prvom albumu i isporučuju tačno ono što pipše na proverbijalnom pakovanju: mnogo atmosfere, sporu ali ne dosadnu muziku koja ima melanholične elemente ali je istovremeno i gladna i agresivna. Volim kada doom bendovi naprave sponu sa drugim žanrovima ekstremnog metala a Lurk to rade kroz vokale koji od melodičnijih, horskih momenata začas ulete u death lavež. Lepa, sirova ali zrela ploča:
 
https://lurkdoom.bandcamp.com/album/fringe-atmospheric-sludge-doom-metal
 
Da malo pročistimo vazduh svratićemo do Mančestera iz koga dolaze Leeched, brutalan trio koji svoju muziku naziva hardkorom (kao da to danas IŠTA znači) ali koju možemo opisati kao kombinaciju gruvi brutalnosti na tragu recimo Iron Monkey (pa i Godflesh, slušajte tu basčinu i povremene gitarske izlete u ezoteriju) sa blastbitovskim momentima koji prizivaju grindcore. Leeched su zreli i ubedljivi u onome što rade i ako volite tešku, jako mračnu muziku koja pritom ne smara i pakuje se u kratke, ekonomične pesme, prvi dugosvirajući produkt ovog benda je apsolutno za vas:
 
https://leeched.bandcamp.com/album/you-took-the-sun-when-you-left
 
 
I da završimo ovaj predugački pregled sa drugim albumom hamburškog dua Mantar koji je solidno bučna kombinacija sludge metala i nadrkanog pank-roka. Zvuči besno a tako i jeste sa gruvom koji će vas poneti ali i nimalo šaljiviom distorzijama i udaranjem koji će vas ukucati u patos. Mantar su ona vrsta metala koja uspešno izbegava podžanrovsko definisanje i radije se bavi isporukom težine i gruva i verujem da će i ovde naići na poštovaoce:
 
https://mantar.bandcamp.com/album/the-modern-art-of-setting-ablaze

Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.882
  • Homo Superior
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #686 on: 25-08-2018, 18:44:43 »



Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #687 on: 29-08-2018, 18:31:50 »
Poljacima se može verovati da isporuče kvalitetan goregrind:
 
 
https://youtu.be/aEimCiqcQqQ
 
 
I finska braća su odlična:
 
 
https://youtu.be/zzVBbjLYnok

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #688 on: 29-08-2018, 19:45:14 »
Au, kakav nestali klasik. Exit 13 uživo iz 1993. godine. Dakle, Dan Lilker na basu + Scott Lewis na bubnjevima. U principu meni se ta njihova kasnije faza nešto manje dopadala od ranije (The Unrequited Love for Chicken Soup mi je i dalje nešto najbolje što su uradilia), ali ipak, ovo je faking klasik:
 
 
https://youtu.be/ZIqa5yWvVPE
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #689 on: 30-08-2018, 18:12:25 »
Pošto postoje realne šanse da se sutra preskoči i umesto toga Subota bude dan za metalnu retrospektivu, evo kao unapredna kompenzacija upravo objavljeni novi spot Anaal Nathrakh. Spot je veoma dobro produciran i tematika koju su već nagovestili sa Forward! je ovde, reklo bi se, in ful sving. Jedva čekam album!!!
 
 
https://youtu.be/SyHHUImw-VM

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #690 on: 01-09-2018, 19:33:51 »
Iako sa zakašnenjem izazvanim objektivnim okolnostima (neke su opet veterinarskog tipa a neke su... mađarskog tipa), i ove nedelje nećemo propustiti da se pozabavimo metalom, onako kako nalažu tradicija i zdrav razum. Nadamo se da će cenjeni auditorijum imati razumevanja za fleksibilnu satnicu koju smo sebi dopustili.
 
OK, prvi na redu su , po običaju, blek metalci, najcrnja, najružnija strana metala, a prvi među njima – a neću reći „među jednakima“ jer oni to nisu – su Belgijanci Cultor Noctis. Mračno ime, mračne misli, ali izvrsna muzika. Cultor Noctis su nov bend, sa prvim demo snimkom urađenim prošle godine, a Demiurg im je drugi EP. Iako je ovo bend koji tek treba da snimi prvi album, mislim da neću preterati ako kažem da bi taj album mogao da bude instant-klasik jer je Demiurg ozbiljan komad strave i mračnjaštva. Sviđa mi se kada bend očigledno ima IDENTITET i ideju šta želi sa svojim zvukom, kada ne asociraju odmah na neki drugi bend i kada im je muzika srazmerno jednostavna ali jednovremeno ubitačna. Cultor Noctis na Demiurgu valjaju izuzetno proste pesme sa prostim smenama akorda i prostim ritmovima, ali sve to zvuči kao orkovska vojska u maršu, podsticana vrištećim glasovima benšija, opasno, odlučno i tvrdo. Ovde nema viškova i ukrasa, a kavernozna produkcija savršeno paše ovoj mračnoj muzici. Još i bend kaže da su se inspirisali Williamom Blakeom za ovo izdanje, pa nema razloga da ga ljudi od ukusa zaobiđu. Hajli rekomendid:
 
 
https://cultornoctis.bandcamp.com/album/demiurg
 
 
Sledeća na redu je Šveđanka Dagny Susanne i njen one-woman projekat Nachtlieder. Vredna muzičarka iz Gotenburga je za poslednjih pola decenije naređala tri albuma i Lynx, izašao ove nedelje za Nigredo Records je vrlodobro svedočanstvo o njenom sazrevanju kao muzičara i umetnika. Nachtlieder na Lynxy isporučuje vrlo siguran, ubedljiv metal sa svim potrebnim blek metal kredencijalima (brzina, agresija, preciznost), ali uz opipljivo ličan pečat u harmonijama, bubnjarskim aranžmanima, pevanju. Rezultat je da je Lynx ploča koja prijatno iznenađuje na svakom koraku svežim idejama. Ne kažem nužno da su sve ideje koje Susanne ima jednako sjajne, ali ima ih dovoljno, i izbacivane su sa puno ubedljivosti, da album u celini stoji stameno i odaje utisak ličnog, životnog iskaza, ne samo pukog sviranja žanra. Zamerke, ako ih mora biti, a mora, idu na povremeno previše „mehaničko“ programiranje bubnjeva kao i na produkciju koja je snažna ali joj fali malo topline (pogotovo su vokali sakriveni iza efekata i spušteni u miks), no to su detaljčići, i Lynx je u celini vrlo preporučljiva ploča:
 
 
https://nachtlieder.bandcamp.com/album/lynx
 
 
 
Za malo osećajnije dušice tu je novi singl (ili barem EP sa samo dve pesme) britanskih Thy Dying Light. Ovaj dvojac radi od 2016. godine, marljivo izbacujući demo snimke i EP-jeve. I oni još uvek čekaju svoj prvi pravi album, ali dok se to ne desi, zgodno je da isprobate ove kraće zalogaje da vidite da li vam se njihova muzika uopšte dopada. Meni je ovo na granici prihvatljivog. Thy Dying Light su sirovi i snažni, u skladu sa očekivanjima koja imam od andergraund metala i sa te strane je sve u najboljem redu, kao i u domenu sviračkih kompetencija i produkcije. No, pesme su im, za moj ukus, prečesto premelodične i, neću da kažem „popi“ ali je očigledno da im je draže da naprave pevljivu melodiju nego da me sruše na patos olujom distorzije. Naravno, ovde više pričamo o mojoj uskogrudosti i teško evoluirajućem ukusu, a manje o njihovim nekim objektivnim nedostacima, pa ako vam se čini da je gornji opis primaljiv, navalite. Cold in Death ima samo dve pesme i nije preterana vremenska investicija čak i da vam se ne dopadne:
 
 
https://deathkvltproductions.bandcamp.com/album/cold-in-death
 
 
 
Izašao je i novi, peti, album norveškog dvojca Iskald. U više od deset godina rada ovog benda dobili smo solidan opus „pametnijeg“ blek metala, dakle, muzike koja se ne oslanja samo na sirovost, brzinu i hladnoću, već koja ima složenije aranžmane, veći dinamički opseg i ambiciju da govori različitim glasovima. A ipak, Iskald (što u prevodu na srpskohrvatski znači „ledeno hladno“, jelte) nikada nisu bili u opasnosti da zazvuče kao da napuštaju blek metal obor ne bi li se umilili nekoj drugoj publici. Innhøstinga je album vrlo sigurnih aranžmana i adekvatne, zrele produkcije koji odmereno i bez siledžijstva zavodi pametno napisanim pesmama, zanimljivim temama i postepenim razvijanjem ideja. Ne tvrdim da Iskald zvuče kao Emperor, stari Enslaved ili Satyricon, ali u njihovoj muzici nalazim istu ambiciju da se blek metal izvuče iz uskog „kvlt“ okvira i da se prepozna kako je stvar u stavu i filozofiji a ne u garažnom zvuku i podrumskoj produkciji . Prijatna i odmerena ploča:
 
 
https://iskald.bandcamp.com/album/innhostinga
 
 
 
Na stonerskoj strani ulice izašao je novi album losanđeleskog benda Ancestors. Između ovog albuma, Suspended in Reflections, i prethodnog (In Dreams and Time) prošlo je punih šest godina i sa tim vremenom koje je proteklo, rekao bih da se lepo čuje da je bend sačuvao svoj prepoznatljivi zvuk, ali ga je dodatno izbrusio & rafinirao. Taj zvuk nije nužno ni stoner ni metal, da se mi razumemo, ovo je spora, prilično masivna ali i prilično nežna muzika koja barem jednako duguje post roku koliko i stoneru i više je zanima atmosfera nego gruv, više melodija nego težina itd. Ali je prilično dobra, produkcija na ovom albumu je primetno bolja i usklađenija sa vizijom koju bend ima, nego što je to bio slučaj na prošloj ploči, a kompozicije se razvijaju polako, organski i ubedljivo u te neke svoje atmosferične, lepe freske. Ancestors nisu baš 100% po mom ukusu, suviše kod njih ima momenata u kojima pomislim na Pink Flojd bez Rodžera Votersa ili na neke bendove koji su imitirali Kranky bendove prte 15-20 godina, ali opet, ne mogu da kažem da ovo nije dobro, na momente i odlično i da nekom manje ograničenom od mene neće potpuno ulepšati dan:
 
 
https://ancestorsla.bandcamp.com/album/suspended-in-reflections
 
 
Za nešto tradicionalnije, tu su brazilski Mayash sa svojim prvim dugosvirajućim izdanjem Naim i to je jedna vrlo opuštena i prijatna ploča starinskog stonera i odmerene psihodelije koja se ne stidi da povremeno sasvim strasno zakoketira i sa (ritmom i) bluzom, ne bismo li se prisetili gde koreni ove muzike odvajkada leže. Mayash neće nikome promeniti život (bar mi se ne čini da hoće) i njihova muzika je mnogo više prijatna i namenjena podizanju raspoloženja nego izazivanju revolucija i otkrovenja, ali i to je sasvim u redu a kada se svira sa vrlo pristojnim nivoom kompetencije i nudi razumno zabavan album, verujem da tu mnogo zamerki ne treba da bude:
 
 
https://youtu.be/5e7G2q09rJA
 
 
 
Da mrdnemo dalje od stonera, i malo dalje od metala, tu su nam Kraków sa svojim albumom minus. Da, da, tako je napisano – malim početnim slovom – a što svakog poštenog čoveka treba odmah da natera da se ako ne baš maši za pištolj, a ono da se zabrine da će da se podvrgne slušanju nečeg nepristojno pretencioznog. Još kad znamo da je bend iz Bergena, u Norveškoj, jelte, a ne iz Krakova u Poljskoj, stvari deluju kao da im nema spasa. No, Kraków su zapravo prilično dobri a argument u prilog tome je da je i moja supruga, nakon što je čula prvih tridesetak sekundi pitala „šta je ovo?“ uz komentar da su dosta dobri. Kraków zbilja nisu rđavi. Njihova muzika jeste neki solidno pretenciozni post-metal sa dosta atmosfere i emocija kakve bih ja inače izbegavao, ali Norvežani ovo provlače uz priličnu količinu  elegancije i, možda važnije, dosta znoja i glasne svirke koja podseća da „post-metal“ ne mora da bude beskrvan ili dosadan da bi bio pravoveran. Opet, ovo je i zaista dovoljno emotivno i muzički raznovrsno da se svidi mnogo širem dijapazonu slušalaca nego što je nekakav hevimetal masiv, pa u punoj meri sugerišem slušanje svakome ko voli malčice hermetičniju gitarsku muziku sa dosta meditativnih elemenata ali ipak i sveprisutnim jezgrom težeg roka koje album sigurno gura unapred sve vreme:
 
 
https://krakow.bandcamp.com/album/minus
 
 
I, da se mrdnemo još malo dalje od metala, ali bliže bučnoj, distorziranoj, BESNOJ muzici, tu nam je novi album kanadskog trija KEN Mode pod nazivom Loved i ovo je jedna vrlo prijatna ploča. Ako vam se sviđa da vam bude neprijatno, naravno.
 
KEN Mode su ono što bi se pre 30 godina zvalo „noise“ bendom, žestok, distorziran power trio na tragu svega što vam padne na pamet, od ranih Mudhoney, do ranih Zeni Geva, bend koji se kreće na sasvim starinskoj transverzali gitara-bas-bubnjevi-pevanje, ali sve to radi izrazito agresivno i moćno. Loved je ploča koja mene, čak,  malko podseća na starije albume Today is the Day jer odiše istim dahom gneva, jedva kontrolisanog besa koji bi, da nije utočen u muziku i time nekako disciplinovan, verovatno imao mnogo destruktivnije posledice. Ovako, KEN Mode se mogu pohvaliti jednom moćnom, bučnom pločom tvrdih, udaračkih ritmova i razuzdanih gitara, sve ukroćeno bolesnim harmonijama i jednostavnim gruvom  a što sve krunišu očajnički odvrištani vokali. Nisu KEN Mode posebno originalni sa ovom pločom, pogotovo što je ona neka vrsta povratka starom usmerenju posle prethodnog albuma, Success, koji je malko koketirao sa hermetičnim bluzom. Iako je Success za mene bio interesantna digresija i zanimljiv iskorak u pravcu koji posle Pussy Galore nije istraživalo dovoljno bendova (Oblivians su, recimo, jedan od njih), moram da kažem da je Loved bez ostatka moćna i ubedljiva ploča čiji je jedini „problem“, ako je to problem, što bi prirodnije bilo da je izašla 1993. nego 2018 godine. Al nije TO valjda problem?
 
 
https://kenmode.bandcamp.com/album/loved
 
 
U povratku pravom metalu slećemo direktno u doom favelu da poslušamo novi album benda Thou iz Baton Ruža u Luizijani. Čvrsto vezani za njuorleanšku andergraund scenu, Thou sviraju spor, težak, mučan i emotivan doom metal, baš onako kako ga zamišljamo dok uveče padamo u san i najnoviji album, Magus (tek četvrti, ali pored BRDA EP-jeva) isporučuje sve ono što vam treba od ovakve muzike.
 
Magus nije ploča za žurke ili za uzgredno slušanje. Njeni su je autori očigledno zamislili kao hermetičan ali i ekspresivan put kroz mračnije delove ljucke psihe, odlučujući se za standardni doom arsenal – spore i teške ritmove, mnogo ponavljajućih rifova i generalnu atmosferu melanholije koja je regulisana jako distorziranim gitarama i načelno agresivnim zvukom (podcrtanim vrištećim vokalima).
 
I dobro je to, Thou se solidno snalaze u ovakvoj muzici i jedino što mogu da prigovorim je da sve to traje JAKO dugo. Ploča ima rantajm od 75 minuta sa pesmama koje rutinski prebacuju desetominutnu granicu i definitivno morate biti raspoloženi za mnogo ponavljanja da biste na pravi način iskonzumirali ovaj album. No, Thou su osvežavajuće lični i mada im muzika nije nužno MNOGO originalna ona ipak zvuči svežije od brda funeral doom klonova na koje naletite gdegod da mrdnete na JuTjubu. Poslušati:
 
 
https://thou.bandcamp.com/album/magus-2
 
 
Na suprotnoj strani brzinskog spektra je Vomit the Hate sa svojim drugim albumom Land of the Damned i to je sada već vrlo siguran i kvalitetno isproduciran tech-death koga, da stvari budu simpatičnije, izvodi čoveka komada jedan. Mahdi Riahi, Tunižanin sa trenutnim boravkom u Hamburgu je očigledno superiorno talentovana individua koja pritom posvećeno vežba i njegovo je umeće na svim instrumentima, kao i u produkcijskom delu stvaranja muzike apsolutno van ikakve sumnje.
 
Sama muzika je onaj teži deo jednačine jer, kako to već i ranije rekosmo, tech-death ima tu prirodnu tendenciju da bude muzika-kao-razmetanje-pred-drugim-muzičarima radije nego muzika-kao-umetnost. Riahi nije nužno na istom nivou kao Obscura koju smo pre nekoliko nedelja ozbiljno ishvalili, ali mislim da se sa ovim albumom nema čega stideti i da demonstrira da i u tech-deathu ima prostora za eleganciju i kompzicijsku ekspresiju koja nije nužno samo prikazivanje navežbanosti.
 
Drugim rečima, na Land of the Damnded su pesme vrlo dobro napravljene. Naravno, sve je to jako napeto, vidi se želja da se pokaže koliko Riahi sve to može da odsvira brzo a da u te sunovratnehigh-BPM sprinteve uvali i što je više moguće ukrasa i heroizama, ali opet, muzika uspeva da trijumfuje prevashodno suštinom nad tim nekim naglašavanjem forme i mislim da je ovo ploča sasvim pristojne muzike koja je pritom gotovo apsurdno brza i time prija osobama mog mentaliteta:
 
 
https://youtu.be/LeDx1MrIbhM
 
 
 
Za kraj, tu su teksaški Infuriate sa svojim brzopoteznim death metalom na istoimenom debi albumu. Ovaj kvartet iz Ostina , odmah da to bude jasno, ne može da se pohvali ikakvom originalnošću, njihova je muzika gotovo kao da ste trenirali AI puštajući mu Morbid Angel, Cannibal Corpse, Monstrosity i slične death metal klasike, pa je siroti konstrukt posle mnogo muljanja i smešnih neuspelih startova konačno nakucao jedan zaista ubedljiv album. Ali opet, da ga jebem, nije death metal muzika u kojoj se samo gleda originalnost i Infuriate nisu originalni niti inovativni, ali meni je ponekad dovoljno i samo to da slušam vrlo kompetentne svirače (pogotovo bubnjara) kako naoko bez napora proleću kroz devet pesama brzog, nadrkanog deatha nošenog prevashodno blastbitovima i trvdim gitarskim rifovima. Sve je ovo, ponoviću, nešto što ste već čuli, ali odrađeno sa zaista prvoklasnim poznavanjem žanra i vladanjem instrumentima, uz produkciju koja je čista, razgovetna i energična. Ponekad je zaista dovoljno samo da budete dobri u tome što radite makar to što radite ne bilo nešto revolucionarno. Infuriate češu svrab koji realno imam i daju mi „običan“ death metal koji mi je svakako redovno potreban u dijeti. Preporučujem ih iz sve snage!!!!!!
 
 
https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/infuriate
 
 
 
Dobro, rekao sam da je Infuriate bio za kraj, ali evo malog bonusa: izašao je novi U.D.O., zove se Steelfactory i ako ste ikada čuli Uda Dirkšnajdera, imate dobru ideju kako ovo zvuči. Steelfactory ima nekoliko vrlo pristojnih, mada sasvim generičkih momenata dobrog hevi metala i osobi mojih godina i mentalnih kapaciteta to je dovoljno za osmeh. Požurite da kliknete jer slutzim da će ovaj video uskoro ispariti sa JuTjuba:
 
 
https://youtu.be/fDm_OZsHe4s 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #691 on: 07-09-2018, 17:16:09 »
Na razočaranje sviju, uključujući, izgleda i Skalopa  :|  danas neću stići da pišem o metalnim izdanjima pošto imam neki vodoinstalaterski dejt koji, izgleda, ima prednost.
 
Do sutra zainteresovani mogu da se teše pomišlju da danas izlazi novi album benda Satan:
 
 
https://youtu.be/3YVFKzSgT4I
 
 
Ali i novi EP The White Swan:
 
 
https://youtu.be/wIaVwdso0rA

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #692 on: 07-09-2018, 22:04:58 »
Pošto sutra imate ovo, evo da se podsetite:
 
 
https://youtu.be/eVH1Y15omgE

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #693 on: 08-09-2018, 16:44:34 »
E, dobro, pošto smo druge, manje važne, obaveze nekako zamazali da se ne vide, da se onda odamo nesnosnom obožavanju metala!
 
Za početak – depresivni blek metal iz Ohaja, tačnije iz Sinsinatija. Bend pod nazivom Woeful Echo je, naravno, jednočlani projekat koji je do sada izbacio dva EP-ja i jedan singl sa obradama klasičnih blek metal, er, klasika (po jedna pesma Mayhema i Dark Throne, moliću) i to se sve desilo ranije ove godine. Emptiness je prvi album ovog projekta i mada ima određene simptome koje već po intuiciji vezujemo za jednočlane bendove ovog tipa (blago odsustvo čula za editovanje muzike koje se ispoljava u tome da pesme možda mogu da budu i malo kraće u nekim slučajevima), ovo je u celini vrlo iskreno, direktno i zadovoljavajuće sočinjenije. D., jedini član (članica?) ovog benda nema neke aspiracije da se kurči sa kojekakvim kompleksnim kompozicijama i njegove pesme su mnogo više direktni iskazi, oslonjeni na atmosferu i evo-ti-srce-na-dlanu pristup nego na komplikovanje sa aranžanima.
 
Ali to vrlo dobro funkcioniše i pesme su poštene i jako brzo ulaze pod kožu ako ste skloni tom nekom namerno monotonom i tužnom blek metalu. No, napominjem da Woeful Echo nije hipsterski blek metal bliži šugejzu nego, jelte, Venomu, i da su njegove pesme žestoke, produkcija prljava ali u celini solidna a pevanje karikirano ali brutalno. Meni se dopada, a možda će i vama. Probajte:
 
https://woefulecho.bandcamp.com/album/the-emptiness
 
 
Iz Njemačke nam stiže drugi album benda Insignium pod nazivom Infamie und Urgewalt - Wenn Altes sich erhebt i to je u najmanju ruku iznenađenje uzevši u obzir da je prvenac izašao još 2005. godine. Šta su ovi Severnorajnci-Vestfalušljani radili sve ove godine nemam pojma, ali ovo je album koji je, iako nije baš blek metal 100% po mom ukusu zapravo simpatično osveženje jer predstavlja, ako tako smem da kažem, mekšu stranu ovog žanra. Insignium imaju apsiracije i ka brzini i žestini ali veliki deo ove ploče otpada na izrazito melodičan i, što da ne, romantičan metal sa puno razlaganja, sentimentalnih gitarskih tema i momentima koji prosto prizivaju scene podignutih ruku i upaljača na koncertima. Sad ja to pravim da zvuči smešnije nego što jeste – blek metal svakako u sebi intrinzično ima taj neki „ajmo ruke gore“ element samo većina bendova svira prebrzo da bi se ovo stvarno osetilo. Insignium to rade sporo i mada su meni na granici slušljivog na trenutke, ne znači da će biti i vama. Ima ovde dosta teatra i nije to neprijatno.
 
https://insigniumbm.bandcamp.com/album/infamie-und-urgewalt-wenn-altes-sich-erhebt
 
 
Evo i još nečeg što nije baš sasvim po mom ukusu ali što opet ne znači da ne zaslužuje preporuku. Volkolun je ruski jednočlani projekat koji je imao jedan album pre pet godina a Path Through the Mist je novi EP izašao početkom Avgusta. Generalno, ovo je blek metal sa folk uticajima i preporučujem ga na slušanje baš zato što mislim da je kombinacija relativno naivno izvedena (na primer, imate surovi srednjetempaški metal a preko njega ide frulica) i da u toj naivi prebiva srce, iskrenost, duša i raison d’etre ovog benda. Волколунь je eksponent te naše slovenske široke duše zarobljenje između ljubavi ka starostavnoij tradiciji i popularnoj kulturi koja stiže sa neprijateljskog zapada i u tom rascepu se rodi i zanimljiva muzika:
 
 
https://volkolun.bandcamp.com/album/path-through-the-mist
 
 
Iz Nju Meksika stiže novi album, ponovo, jednočlanog projekta Void Ritual i to je, ponovo, jedan vrlo ličan iskaz odsviran u blek metal formi ali veoma prilagođenoj autoru. Daniel Jackson se ne zamara nekakvim programatskim krosoverom i lomljenjem kalupa već samo pravi nešto što je u širokom smislu blek metal ali ne prati nužno sva žanrovska pravila i prilagođeno je njegovim narativima i emocijama. Ponovo, ne mora ovo da bude baš po svačijem ukusu, ali kome se dopada „mekši“ blek metal sa dosta naklona nezavisnom popu, a koji ipak zadržava zadovoljavajući nivo metalske oštrine, ovo će mu biti po meri:
 
 
https://voidritual.bandcamp.com/album/a-new-ritual
 
 
 
Za nešto ipak žešće i oštrije moramo da se obratimo uobičajno pouzdanim Grcima. Lykaionas je bend dvojice ozbiljnih veterana helenske blek metal scene i na drugom albumu, The Diabolical Manifesto, se jasno prikazuju glavne značajke ove muzike. Lykaionas su žestoki i tvrdi ali bez gubitka epske širine i melodičnih elemenata, sa kompozicijama koje su znalački slopljene od organski povezanih elemenata i uspevaju da prenesu ogromnu količinu energije (i agresije) iako pričamo o povremeno veoma dugačkim komadima svirke. Lykaionas naprosto znaju šta rade i kreiraju žanrovski veoma utemeljen, zabavan blek metal po receptima starih majstora. Ukusno!
 
 
https://hammerofdamnation.bandcamp.com/album/the-diabolical-manifesto
 
 
Što se stoneraja i duma tiče, juče sam pomenuo novi EP ontarijskih The White Swan, Touch, taste, Destroy, i to je odlična ploča sa tri pesme užasno teške muzike koja je pritom sasvim operisana od bilo kakvih mačo aspiracija i zapravo se nežno dotiče sa tim nekim post-rok i post-metal stilovima, ali kroz naplavinu distorzije i neopisivo teških bubnjeva. The White Swan imaju tako moćan zvuk da sam u iskušenju da napišem da skoro da nije ni bitno šta sviraju, mada bi to, razume se, bila laž. Ove dve žene i jedan muškarac pišu i dobre pesme i ovaj EP je odličan test da proverite svoju naklonost ovakvom pristupu metalu. Pošto su na Bandcamp za sada okačili samo naslovnu pesmu (pretpostavljam da naredne dve stižu), evo i „nezvaničnog“ JuTjub strima:
 
https://youtu.be/Kjka4-RpsG0
 
https://thewhiteswan.bandcamp.com/album/touch-taste-destroy
 
 
No, naravno, ovde smo da slavimo činjenicu da je posle šest dugih godina izašao novi album Pig Destroyer. I Head Cage je, da kažemo to diplomatski, ploča koja dosta jebe kevu. Naravno, bio sam prilično zabrinut na šta će ovo ličiti ne samo posle tolike pauze već i posle albuma Book Burner koji je bio... kako da kažem... korektan ali nekako malo bez duše. Doduše, kod Pig Destroyer je uvek glavni adut bila upravo tenzija između ekstremne ekspresivnosti  i ekstremne hladnoće koje je muzika u jednakoj meri baštinila, ali tendencija Scotta Hulla da ređa impresivne rifove jedan za drugim bez mnogo brige da li oni nužno tvore prirodnu celinu na tom albumu kao da je dosegla klinički vrhnunac. Head Cage je, u tom smislu, u dobroj meri natrpan pesmama koje tehnički gledano imaju gruv po kome je Hull poznat i sve je to isprpoducirano i spakovano bolje nego ikad (sa sve power-electronics elementima i – bas gitarom!) da maksimalno udari u čelo, ali bend je svakako malko uzmakao od orgazmične, ubilačke eksplozivnosti koja je krasila njihova najbolja izdanja.
 
Opet, pevanje J. R. Hayesa je tradicionalno jedan od najekspresivnijih delova muzike ovog benda a ono je netaknuto i kada se spoje moćan gruv i J.R.-ovo izmučeno vrištanje, ume ova ploča pošteno da ugrize. Nije ovo povratak na vrh o kakvom sam sanjao ali je daleko od osramoćenja i, u tehničkom smislu, svakako najimpresivnija ploča momčadi iz Virdžinije. Nek su nama oni dobrodošli nazad.
 
https://pigdestroyer.bandcamp.com/album/head-cage
 
 
Za još brutalnosti, tu nam je brisbejnški bend Descent sa svojim debi albumom Towers of Grandiosity. Australijanci su negde na sredini između sirovog blek metala i jednostavnog death metala sa malo švedskih začina i mada je ovaj album daleko od originalnosti ili ambicije da se njime uradi nešto novo, čista agresivnost produkcije (slušajte taj bubanj kako zakucava!) i naklonost pesmama koje ne daju prostora za kontemplaciju nego se bave isključivo toplom epilacijom i urlanjem, sve je to šarmantno i dobija od mene palac na gore. Nije za svaki dan, ali jeste lekovito:
 
 
https://descentmetal.bandcamp.com/album/towers-of-grandiosity-2
 
 
Dobro, recimo da ste bend iz Kalifornije koji je uzeo ime po jednoj od najikoničkijih pesma sa prvog albuma Napalm Death, recimo da ste izdali debi album sa dvadeset pesama, šta vam je, ako mogu da pitam, bilo pa da to sve na kraju ispadne jedna pomalo... dosadna kolekcija pesama? Siege of Power nisu loš bend i srce im je na pravom mestu. Njihov metal je kombinacija Celtic Frost uticaja sa krast pank nasleđem i ima tu dosta štofa da se čovek probudi i obrati pažnju, plus sve je producirano vrlo ukusno i kvalitetno. Ali ova mala supergrupa sa članovima Autopsy, Asphyx i drugih death metal bendova zvuči kao da je pesme napisala kada su već stigli u studio i mada je ovo tehnički sve lepo odsvirano i kombinuje taj neki doom-death štimung sa pankerskim elementima, nekako mu nedostaje i duša i svrha. Opet, ne mogu a da ga ne preporučim barem kao pouku kako neke stvari jednostavno moraju da provedu više vremena u proverbijalnoj rerni:
 
https://siegeofpowermetal.bandcamp.com/
 
 
I evo ODMAH kontraprimera, dakle benda koji grindcore APSOLUTNO kapira i koji je pustio da se album krčka ne godinama nego DECENIJAMA. Mule Skinner su jedna od najbolje čuvanih tajni močvara Luizijane, bend čiji je debi album iz 1996. godine bio naprosto drsko moćna kombinacija Righteous Pigs gruva i bezobrazluka sa jedne strane i Terrorizer oštrine i preciznosti sa druge. Još uvek se sećam da sam ovaj album stavljao u kastom plejlist u PC verziji GTA: San Andreas i gazio ljude po virtuelnoij Kaliforniji uz Abuse.
 
Airstrike je dobrodošli nastavak posle više od dvadeset godina (bend je, istina, izbacio jedan EP 2014. Godine) i ako Mule Skinner za sve to vreme nisu odmakli predaleko (ili, er, nimalo) od svoje prepoznatljive formule, to je zato što je ona prilično potentna i dan-danas. Airstrike je za nijansu sporiji i mračniji album od Abuse, ali ovo je i dalje ubitačan, rafalnom paljbom prošaran grindcore stare škole koja podseća da to što je stara ne znači i da je prevaziđena. Album je izašao još u Julu ali tek smo ga sad locirali. Nema na čemu!
 
 
https://themuleskinner.bandcamp.com/album/airstrike
 
 
U posve drugoj brzini su švicarski The Crotals koji kombinuju sludge metal tempo (i težinu) sa nežnim post-metalskim emocijama za potrebe jedne prilično pretenciozne ali ne i neprijatne ploče prepune varljivo kratkih pesama koje se voze na prilično dobro odabranoj visini između avangardnog metala i melodičnog post-roka. Bend za ovaj, drugi, album ima novog pevača koji isporučuje standardni „srednji“ promukli krik većinu vremena, ali ovo se dobro uklapa uz interesantne i dinamične aranžmane koji izvlače najbolje iz svoje žanrtovske smeše. Nema tu, Švajcarska je vazda znala da ponudi dobar metal:
 
 
https://tenacity-music.bandcamp.com/album/horde
 
 
A i Francuska tradicionalno ima šta da ponudi, barem kada pričamo o avangardnijim verzijama blek metala koje se tu i tamo taru uz industrijsku muziku. P.H.O.B.O.S. je ekipa iz Pariza koja je već sebe legitimisala izdavanjem split EP-ja sa Blut Aus Nord a njihov novi album, Phlogiston Catharsis je jedna užasno mračna, skoro nepodnošljivo bolesna kombinacija ritam mašina, indastrijal lupova i blek metal gadosti. Naravno, industrial metal će uvek biti dužnik Godfleshu i P.H.O.B.O.S. svakako imaju određene detaljčiće koji zvuče kao da su ispali iz Godflesh/ Cabel Regime kuhinje, no, ovo je muzika koja istovremeno  nastoji da bude još hermetičnija (čemu doprinosi i pomalo demo produkcija i mastering koji elemente čini možda i bučnijim nego što treba, iako je sam snimak relativno tih) ali i da isporuči po koji izuzetno naivan, ranjiv momenat kakav ne očekujete od „zrelih“ bendova. Nisam siguran da je P.H.O.B.O.S. bend za svakodnevna slušanja, ali ima ovde neke neposrednosti ispod svog tog hermetičnog zvuka koja hvata za srce. Bandcamp nema ceo album (za sada?) ali ima dovoljno da vas zainteresuje ili zabavi:
 
https://megatonmassproducts.bandcamp.com/album/phlogiston-catharsis-industrial-doom-black-metal
 
 
Na death metal strani ulice, srećan sam da mogu da izvestim da je izašao novi Monstrosity. Bend koji je devedesetih godina stajao rame uz rame sa velikanima floridske scene samo da bi delovalo kao da su nepravedno hendikepirani odlaskom pevača Georgea Fishera u Cannibal Corpse je i dalje aktivan, i dalje je tu i i dalje isporučuje svoj karakteristični brend tehnički naprednog ali pre svega dobro napisanog, na gruv oslonjenog death metala. The Passage of Existence je, dakle, vrlo klasična ploča death metala sa Floride stare škole, koja ne priznaje nikakve „retro“ etikete i sigurno stupa napred pokazujući da neka muzika ne zastareva već samo zri. Utoliko je ovaj album sagrađen na vrlo poznatim ali ne i izlizanim temeljima i prepun je odličnih rifova, besprekornog blastovanja, moćnog gruva i ukusno udenutih melodija međ svim tim pokoljem. Stara škola u kojoj se još mnogo toga može naučiti:
 
https://monstrosityofficial.bandcamp.com/
 
 
A kad smo već kod death metala stare škole, brazilski veterani Krisiun su izbacili svoj novi album, Scourge of the Enthroned i donji JuTjub link je, eh, „nezvaničan“ pa koga zanima, treba da sluša brzo. Krisiun su za mene dsosegli vrhunac sa Works of Carnage daleko u prošlo deceniji i od tada su bend čija su mi izdanja korektna ali bih ih radije (ponovo) gledao uživo nego što nešto strasno priželjkujem njihove nove albume. Ipak, Scourge of the Enthroned je vrlo sigurna i snažna ploča brutalnog death metala koji se nije dramatično promenio poslednjih dvadesetak godina ali na kome svaka pesma ima po neki simpatičan detalj, makar neki lep ukras ili sumanut solo preko blastbita pa da to ipak bude prijatno i bezbolno na jedno slušanje, a ako ste naklonjeni, onda verovatno i na više slušanja. Dajte mu šansu:
 
 
https://www.youtube.com/watch?v=vsj6UK6hpY4
 
 
Entombed A.D. nisu izdali novi album ali Larsova ekipa je izbacila novi singl i to je, pretpostaviću najava novog izdanja (prošli album je bio pre dve godine, pa je vreme). Pesma ko pesma nije naročito originalna, ali od ovog benda se NE očekuje originalnost već, naprotiv, konzervativizam na tragu Nihilist/ starih Entombed, sa dovoljno energije i krvi da to bude vredno slušanja. I naravno da LGP i momci to ovom pesmom isporučuju:
 
https://youtu.be/ntkLgLOv5LU
 
Pored svog tog old skul death metala, treba ponuditi i nešto modernije, a to nešto je ove nedelje novu album turskog one-man projekta Drain of Impurity pod nazivom Perdition Out of the Orbit. Batu Cetin je uporan i posvećen muzičar čiji je death metal već nekoliko godina brz, agresivan, brutalan i uronjen u naučnofantastične/ horor fantazije koje i inače pokreću čitavo jedno krilo slamming death metal podžanra. Drain of Impurity koketira sa slamovima i ima tu i malo eksperimentisanja sa vokalima da se, valjda, baci malo udica i na publiku koja više sluša slam nego muziku prevashodno sastavljenu od blastbitova, ali ovo je u principu jako brza, žestoka ploča sa vrlo malo prostora da se diše, ali i dalje sa nekim prostim i zapaljivim rifovima koji izlete iz mračnog miksa i čoveku privuku pažnju. Monotono pevanje je ovde zapravo prednost benda jer se Cetinovi grleni urlici utapaju u matricu i dodaju muzici teksturu bez toga da odvlače pažnju od inače prilično naivnih ama simpatičnih aranžmana:
 
 
https://drainofimpurity.bandcamp.com/album/perdition-out-of-the-orbit
 
 
 
Ako vam je ove nedelje nedostajalo malo anarhičnog gorgrajnda pored sve ove (pre)ozbiljne muzike na raspolaganju, nudimo vam belgijski Brutal Sphincter sa debi izdanjem Analhu Akbar. Mislim da nema potrebe da pojašnjavam da je ovo bend koji se trudi da kroz satiru i parodiju obradi i neke sociopolitičke teme a da se pritom dobro zabavi. Belgijanci kažu da su dosta razmišljali da li je u redu da ovako nazovu izdanje ali da im namera nije da gađaju islam ili islamski ekstremizam partikularno već da udare na sve strane i provociraju svaku vrstu političkog i socijalnog ekstremizma koju vide kao štetnu za društvo. Mnogo filozofije, kažete vi, za muziku koja zvuči kao da krdo veprova povraća ispadajući iz voza koji je izleteo sa šina i kotrlja se niz padinu brda, ali cela poenta koju Brutal Sphincer žele da naprave je da je današnji gorgrajnd predvidiv i dosadan sa svojim porno/ skatološkim fikascijama pa je njihovo svesno skretanje u pankerske vode osvežavajuće, pogotovo uz pesme koje su za moj ukus za klasu iznad goregrind proseka koji je u 2018. godini depresivno nizak jer sve više bendova misli da je duhovitije nego što jeste. Naravno, možda ne bih išao na koncert ovog benda, ali ovako, da se čuje na internetu, sasvim je to okej:
 
https://brutalsphincter.bandcamp.com/
 
 
Da za danas pregled zaključimo osvrtanjem na ono što smo juče pomenuli a to je novi album benda Satan iz Njukasla Na Tajnu.
 
Ne bih mnogo filozofirao. Satan su klasičan NWOBHM sastav i novi album, Cruel Magic zvuči kao direktan nastavak njihovih izdanja iz osamdesetih samo uz savremenu (mada, srećom, ne prebudženu) produkciju. Što su dobre vesti, jer Satan itekako umeju da pišu zabavan, melodičan NWOBHM koji ne zvuči zastarelo u svojim oslanjanjima na melodične refrene i skenk, jahačke i druge „mekše“ metal ritmove, ali i koji zna da pošteno zakuca kad je potrebno. Naravno, možda ovo mlađim generacijama zvuči bespomoćno starinski, pogotovo uz tu toplu, čistu ali od izdrkavanja uzdržanu produkciju (plus, snimano je praktično u jednom cugu), a možda će im, nadam se zapravo da hoće, biti dašak svežine, polaroid neposrednosti i odličnog muziciranja koje se ne zaklanja iza oprobanih žanrovskih trikova i studijsko napumpavanje usana (i mišića). Pogotovo je zabavno da bend koji nosi ime po najpoznatijem palom anđelu zapravo zvuči najpozitivnije i najbolje raspoloženo od svih koje smo obradili ove nedelje ali to je valjda potvrda onoga da „đavo ima sve najbolje melodije“.
 
https://satanuk.bandcamp.com/
 
 
 

Аксентије Новаковић

  • 3
  • Posts: 3.882
  • Homo Superior
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #694 on: 10-09-2018, 10:23:12 »
Vǫluspá, норвешки фолк бенд који се чеше о метал.
Леп женски вокал и сјајна музика, која прија ушима и погодује ДНК.

https://www.youtube.com/watch?v=D4zT9NdgGu4

https://www.youtube.com/watch?v=1eZqlBXthA8

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #695 on: 14-09-2018, 18:31:18 »
Popšto je danas Petak, a metala nema to mra da znači da sam se ja na poslu PREVIŠE opteretio. I znači. Ali ne brigajmo, bićer sutra metala. Neće razočarati.
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #696 on: 15-09-2018, 15:25:44 »
Dobro, krenimo onda i ovog vikenda sa blek metalom. Za početak imamo debi album mladog bavarskog benda Groza koji se zove Unified in Void i u pitanju je 27 minuta pitke i prijatne muzike koja zvuči kao da je snimljena u sasvim normalnom studiju sa sasvim normalnim inženjerom zvuka i koju je miksovao neko ko uglavnom zna šta radi ali koja je zatim masterovana na kasetu. Vrlo me čudi da je jedan očigledno zdrav snimak na kraju napravljen da zvuči ovako Lo-Fi ali valjda je to ta blek metal pravovernost.
 
Inače, ako je nekom neobično da nemački bend ima slovensko ime, čim čujete prvu pesmu (inače naslovnu) shvatićete da je ovo bend koji se toliko pali na poljske šampione Mgła da se ne mogu kvalifikovati za išta više od veoma verne kopije. Mislim, rifovi su isti, aranžmani su isti, pevanje je isto, čak su i ukrasi na rajd činelama isti, tako da, ako volite Mgłu ili vas samo interesuje da čujete koliko daleko eksperiment u kloniranju može da ode, ovo je muzika za vas. Naravno, ja sam poslednji koji će ikome prebacivati imitiranje u muzici tako da mislim da je ovo sasvim korektna ploča koja se sluša sa uživanjem:
 
https://groza-blackmetal.bandcamp.com/
 
 
Drugi na redu su takođe Nemci po imenu Rāhha sa debi singlom Resplendent Shrine i ovo je jedan vrlo pošten i eminentno slušljiv komad samouverenog blek metala koji na pravi način kombinuje agresivnost sa elegijom, sirovost sa elegancijom, brzinu i sporost, da zazvuči zrelo i sigurno a da se nikada ne odmakne od neke veoma tradicionalne forme blek metala. Da imam 16 godina ubijao bih se od slušanja ove dve pesme i sve vreme bih sebe zamišljao u nekom konanovskom okruženju dok to radim.
 
https://rahha.bandcamp.com/releases
 
 
Za nemački blekmetalni het-trik posegnućemo i za jednočlanim bendom Donarhall iz Donje Saksonije čiji je treći album, Arousal takođe dropovao prošle nedelje i ovaj Saksonac očigledno vrlo dobro zna šta pali kod njegove publike jer na Arauzalu nudi vrlo ispoliran melodični i atmosferični blek metal koji se preko slušaoca rasprostre kao nekakvo mekano ćebence, ali nudi i sasvim pristojan nivo muziciranja. Naravno, vrlo je ovo self-indulgentno i ljudima koji u metalu traže malko više krvi ovo bi moglo da bude previše „kućno“, pogotovo uz, ponovo, mastering koji priliči pre svega kasetnom izdanju (koje je u planu, ali biće i CD). Moja najveća zamerka na Gnevovu muziku je to da, pogotovo pošto je strogo instrumentalna, zaista malo gubi fokus i u nekim momentima svodi se na mehaničku procesiju tema i rifova. Nartavno, u ovakvoj muzici pevanje je uglavnom ukras ali mislim da bi u ovom slučaju pomoglo da se pesme malo urede i primoraju na malo dinamičnije aranžiranje. Opet, ni ovako sve to nije loše:
 
https://donarhall.bandcamp.com/album/arousal
 
 
Izvucimo se iz Nemačke i preksočimo Atlantik da bismo se zatekli u mnogo toplijem i raspoloženijem Brazilu odakle nam stiže bend Eternal Sacrifice. Ova ekipa operiše već četvrt veka ali pošto je iz, pomenuli smo, Brazila, ovo im je tek treći album. No, ta svojevrsna diskografska šturost rezultira muzikom koja je vrlo sveža i ima izrazit lični pečat. Neću da tvrdim da je Ad Tertivm Librvm Nigrvm ploča muzike kakvu nikada do sada niste čuli, ali se kod Eternal Sacrifice primećuje da nema formule po kojoj se pesme prave i da je svaka kompozicija na ovom albumu „epskog blek metala“ dugo i pažljivo porađana da plasira u metu tu neku svoju suštinu. Muzika je producirana pristojno mada ne i luksuzno a ovde zaista imamo na meniju mnogo interesantnih elemenata, sa mnogo melodičnog pevanja, ali i klasičnog blekmetalskog zakucavanja. Sve to ima jednu naivnu crtu koja je meni neodoljiva i ako vas interesuje „latinični“ blek metal jer slutite da je drugačiji od onog što uobičajeno nude severnjački originatori, Eternal Sacrifice su vrlo dobar ogledni primer:
 
 
https://hammerofdamnation.bandcamp.com/album/ad-tertivm-librvm-nigrvm
 
 
Za nešto mnogo manje epski i emotivno, sem u smislu da je mržnja preovlađujuća i jedina emocija na ploči, odlazimo baš na taj sever, u jezerima bogatu Finsku a za potrebe četvrtog albuma iskusnog benda Archgoat. Archgoat na ploči The Luciferian Crown idu direktno nogom u jaja (prva pesma zove se Jesus Christ Father of Lies), nudeći jednostavni i  (pozitivno)prostački blek metal na tragu legendarnih, jelte, Beherit i podsećaju zašto su i sami već skoro tri decenije cenjeno ime u ekstremnijem krilu ove muzike. The Luciferian Crown je kolekcija brutalnih old skool pesama u kojima se kao suptilnost shvata semplovanje svinjokolja za potrebe introa (Messiah of Pigs) a iako ima i retkih momenata gruva, uglavnom je na programu praktično grindcore čitanje blek metal formule sa izuzetno jednostavnim rifovima i opsesivno prostim aranžiranjem. Ali radi to, uglavnom, i za ljude koji ne vole epiku i te neke emocije, a vole podzemni, brutalni, mračni zvuk, ovo će biti kao naručeno:
 
https://archgoat666.bandcamp.com/album/the-luciferian-crown
 
 
Slično staroškolski mada ipak bar za jedan nivo suptilniju muziku nude italijanski Kult na svom trećem albumu The Eternal Darkness I Adore. Ovi momci iz Lombardije zaista pošteno i sa puno ljubavi rekonstruišu taj neki klasični siroviji zvuk, pazeći pritom da kompozicije budu „tečne“ i bez gnjavatorskih upadanja u meditacije koje su, ruku na srce, umele da pomalo smore u tim nekim starim danima. Ovo je muzika slična ranom Emperoru i drugim skandinavskim bendovima sa početka devedesetih ali apdejtovana za aktuelnu deceniju taman toliko da se skupi najbolje od oba sveta. Produkcija je pristojna mada je mastering ponovo kao da se spremala samo kaseta, no ko voli ovakav zvuk ni to mu neće smetati:
 
https://folterrecords.bandcamp.com/album/the-eternal-darkness-i-adore
 
 
Idemo odmah u doom pravcu, preskačući stonerske i fazerske bendove među kojima ove nedelje nisam našao ništa zanimljivo. Zato su tu Morne iz Bostona koji isporučuju najtežu muziku ovog tjedna, jedan nisko naštimovan, mučno odsviran i, uopšte, moćan i HEAVY komad metala koji i pored sve te težine i sporosti, pošteno roka. Morne su ovaj album pripremali pet godina i čuje se tu jedna poštena prosviranost i prostudiranost kompozicija koje, iako traju i po jedanaest i kusur minuta, ne smaraju kojekakvim aranžmanskim komplikovanjima i ukrašavanjima. Morne intuitivno znaju da je najbolji doom onaj koji vas nosi i o njemu ne razmišljate, koji uspeva da osvoji atmosferom i energijom a da ne bude presviran i prenaglašeno „pametan“. To the Night Unknown je moćna, teška i u tom smislu prijatna ploča zrelog dooma za odraslu publiku. E, sad da li smo mi ta publika, moraće svako zasebno da odgovara:
 
https://morneband.bandcamp.com/album/to-the-night-unknown
 
 
Iz istog grada dolaze i blek metalci Infera Bruo i oni su dobar kontrast jer njihov proggy pristup ovoj muzici bih svakako nazvao na trenutke presviranim i sa velikom ambicijom da bude „pametna“. No, hajde, ne treba biti snob. Infera Bruo sviraju progresivni blek metal i uz bilo koju muziku koja nosi taj prefiks mora da ide i prilična količina pretenzije.  Cerement je ploča dobrog zvuka i kompozicija na kojima se očigledno mnogo radilo, jer su pune interesantnih preokreta i tonalnih promena, sa skretanjima iz melanholične melodičnosti u metalsko masakriranje, a da to ne deluje kao kakav postmodernistički eksperiment, već da zvuči organski. Album je, ponoviću, možda malo previše „konstruisan“ (tu su razni introi i zajebancije) ali je na kraju dana ovo sasvim časna i kvalitetna muzika koja je odlično snimljena i puna raznih lepih sviračkih detaljčića. To što sam ja primitivac, to je druga stvar:
 
https://inferabruo.bandcamp.com/album/cerement
 
 
Za još dooma, sa sludge oštricom (ili sludgea sa doom elementima?) sada ćemo otići u Ričmond u Virdžiniji odakle dolazi bend Druglord čiji drugi album New Day Dying skoro da ispunjava sve moje ovonedeljen potrebe za sporom, teškom, lepljivom muzikom. New Day Dying je infantilna ali za mene naravno neodoljiva igra rečima i dobro ide uz muziku koja je jako distorzirani, spori, beznandni slidge čiji je Black Sabbath DNK vidljiv najpre u pevanju, ali je muzika prilično pogurana u hermetičnu stranu tako da ni odličan gruv koji pesme valjaju ne kvari atmosferu zagušljive klaustrofobije. Ovakve ploče je uvek teško miksovati jer sve treba da bude distorzirano do krajnjih granica a da kompletan zvuk bude monolitan i težak no Druglord su ovaj ispit prošli sa visokim ocenama. Izvrsna, IZVRSNA ploča:
 
https://thesludgelord.bandcamp.com/album/new-day-dying
 
 
 
Izašao je i novi Deicide i, moram da priznam da sam iznenađen koliko je Overtures of Blasphemy zdrava ploča. Benton i ekipa odavno nisu zaista „Benton i ekipa“ već uglavnom Bentonov lični projekat u kome on povlači sve konce, vedri i oblači i, pošto je uvek okružen izuzetno kvalitetnim instrumentalistima sudbina albuma zavisi prevashodno od njegove inspiracije. Overtures je prirodna evolucija Deicide zvuka koji je posle izuzetno komplikovanog i zbilja satanski mračnog drugog albuma pre dve i po decenije uvek išla u pravcu jednostavnijeg aranžiranja pesama, kombinovanja divljačke grubosti sa melodičnošću (pogotovo u solažama) i oslanjanja na neki „stariji“ metal zvuk da se postigne to neko „čisto“ death metal ustrojstvo. Overtures of Blasphemy ovu formulu sasvim korektno oživljava ali ima ovde nekoliko uistinu neočekivano odličnih momenata kada melodične gitarske linije vidno oživljavaju inače uobičajeni „chug chug chug“ gitarski pejsaž koji Deicide nude. Benton je i dalje đavolski dobar na mikrofonu a verni saradnik Steve Asheim na bubnjevima potvrđuje da nikako nije za staro gvožđe. Pesme lepo teku i ovo je ploča kraća od 40 minuta što je pozitivno uzimajući u obzir da je u osnovi muzike ipak sasvim oprobana i dobro poznata Deicide formula. To što Benton i drugari paze da nam ne dosade i vidno se trude da pesme osveže tamo gde je to potrebno je briga za slušaoca koja neće ostati neprimećena. Preporuke! Ispod je JuTjub rip albuma koji verovatno neće predugo potrajati pa poslušajte brzo:
 
https://youtu.be/r9JzXF5YiuQ
 
 
Ako vam je sve to mnogo seljački i zastarelo, kladim se da će vam zanimljiv biti novi album jednočlanog (uglavnom) prog/ post metal projekta Potmos Hetoimos iz Baltimora. Potmos Hetoimos je jednočlani bend koji u osnovi možda ima blek metal ali ga zatim obilato nadograđuje eklektičnim aranžiranjem i slobodnim pozajmicama sa svih strana uključujući prog rok, džez i svaštanešto. Nije to, naravno, uvek perfektno i manje strpljiv slušalac će sigurno ponekad uzdahnuti od frustracije svim tim larpurlartizmom i prokletom postmodernom koja uništava sve što dotakne, ali pošto sam ja poznati saker za ovakve muzičke pačvorke, onda ću da kažem da, mada Matt Matheson svakako ima crtu pretencioznosti u svom komponovanju, kakva je praktično neizbežna kad pravite „progresivnu“ muziku ma kog žanra, on ipak većinu vremena provodi na pravoj strani. Što bi značilo da ove kompozicije ipak imaju sržne ideje čijom se razradom dobijaju ovako barokno složeni aranžmani i da ova vrsta metala cveta u jukstapozicijama sa drugim žanrovima jer one njemu daju interesantne nove uglove a on njima žestinu. Nije za svakoga ali svakako nije rđavo, Vox Medusae je ploča vredna makar jednog slušanja od vaše strane:
 
https://potmoshetoimos.bandcamp.com/album/vox-medusae
 
 
I ako idemo dalje putanjom pretencioznog-blek-metala-koji-vredi-čuti, neizostavno ćemo naleteti na novi album kalifornijskog benda Bosse-de-Nage. Further Still je peta ploča ekipe koja je ime uzela po majmunu iz jednog romana Alfreda Žarija i ako vam to ne govori sve što treba da znate o njihovoj muzici onda ja ne znam... nema vam pomoći.
 
Elem, Further Still je zapravo vrlo potentna smeša „leftfild“ blek metala i nekakvog post-metal pa i hardcore pristupa sa svojim prozračnim harmonijama i neočekivanim ritmičkim diverzijama. Pošto sam ja jednostavan čovek i dovoljno mi je da bend podiže popriličnu količinu buke, da bubnjar kida brze kečeve dovoljnu količinu vremena i da se pevač dere, moguće je da nisam osoba koja u punoj meri može da obrazloži prijemčivost Bosse-de-Nage ali meni je njihova muzika kao da slušam post-rok skupine sa početka veka koje su, neobjašnjivo, umesto na Faustu i Neu! odrasle na Burzumu i Dark Throneu. Pa ako vam se to čini kao dobitna kombinacija, Further Still je ploča lepe produkcije i odličnih, emotivnih ali razaračkih pesama:
 
https://bosse-de-nage.bandcamp.com/album/further-still
 
Izašao je i novi Crippled Black Phoenix i... meni se ovo zapravo ne dopada previše jer je možda prenaglašeno meditativno i treba mu predugo da napravi svoje pančlajnove. Naravno, možda sam samo ja nervozan čovek i ovo samo treba slušati strpljivije i pažljivije. Great Escape je, na kraju krajeva, ploča o depresiji i kao takva nema nameru da bude zabavna. I nije da ovde nema odličnih momenata, ima ih, ali opet, čisto na ličnom nivou, delimično mi smeta previše hermetičan zvuk, a  delimično bi album zaista morao da bude ekonomičniji i da brže prelazi na svoje poente. Probajte:
 
https://youtu.be/C0KCueuqvt8
 
 
Izašao je i novi album belgijsko-hojlandrijskog projekta Klysma i... pa, ovo je vrlo generički mada solidno produciran sleming death metal. Inače ne bih možda obratio mnogo pažnje na njih ali u nedelji kada nisam čuo mnnogo ekstremnijeg metala vrednog pažnje, ovo je, hajde, može da prođe:
 
https://klysma.bandcamp.com/album/sick
 
 
Svakako važnije, tu je i novi Conan pod nazivom Existential Void Guardian i britanska ekipa nudi uobičajeno superteški sludge metal sa epskim prizvukom ali i sa dosta zdravog gruva da uz muziku  ne možetge da spavate već da vas tera na plesanje. Conan su jedan od onih britanskih doom/ sludge bendova kojima ovakva muzika dolazi prirodno i nikada nemate utisak da imitiraju druge postave već da sve što sviraju dolazi iz srca. Album u svojoj fizičkoj formi treba da ima i četiri pesme snimljene uživo a ovde se dadu čuti samo originalnih sedam studijskih. I odlične su:
 
https://youtu.be/GLReZbithUg
 
 
Imamo i novi album legendarnih nemačkih power/ speed metal prvoboraca Grave Digger. The Living Dead je, pretpostavljam istovremeno metalski propisan naziv albuma ali i referenca na skoro četrdesetogodišnju karijeru ove postave, a što se muzike tiče... Grave Digger nikada nisu bili baš elitna liga nemačke metal scene, ali jesu bili solidni drugopozivci pa je i ova ploča upravo takva – muzički vrlo korektna i odlično odsvirana i snimljena, a pesme su zdrave i poletne, ali im svakako fali malčice nekakve oštrine da budu išta više nego pristojan apdejt muzike koja je svoj hejdej imala osamdesetih. Ipak, nije to neprijatno:
 
https://youtu.be/OLYWWjLsrus
 
 
Za kraj malo solidno ekstremnog metala uz Infernal Coil iz Ajdaha koji svojim blackened death pristupom ne otkrivaju toplu vodu ali daju vrlo zadovoljavajuću ploču krcatu bukom, blastbitovima i generalnim osećajem nelagode i očaja. Within a World Forgotten je agresivna ploča ali pošto je miksovana tako da sve zvuči kao da se dešava usred neke pećina koja trpi nalet cunamija, generalni štimung je mnogo manje u „ajmo svi u šutku“ stilu a mnogo više „da li smo i u sred šutke, zapravo potpuno sami?“ raspoloženju. Naravno, i ja sam stari saker za te blur-core pristupe ekstremnom metalu pa možda svemu pripisujem više dubine i egzistencijalne uozbiljenosti nego što zavređuje, ali ovo je poštena ploča, bez poziranja i gnjavaže nekakvim žanrovskim presviravanjem, puna momačkog zakucavanja i bele buke. Odobravamo iz sve snage:
 
https://infernalcoil.bandcamp.com/album/within-a-world-forgotten
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 47.640
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #697 on: 19-09-2018, 19:41:49 »
Ah, konačno je ovo dubiozno remek-delo francuskog slema u kompletu na JuTjubu!!!!!!!!  :| :| :| :|
 
 
https://youtu.be/XDoNGhhqt24