Author Topic: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)  (Read 65755 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #700 on: 28-09-2018, 20:15:30 »
Da obavestim onu (infinitezimalno malu) populaciju koja čeka Petak na Sagiti da se obavesti o najnovijim metal izdanjima da me je posao i danas omeo pa da će novi Anaal Nathrakh i sve drugo uzbudojivo iz ove nedelje biti predstavljeno - sutra!!!!!!!!!

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #701 on: 29-09-2018, 17:19:07 »
 Ako smo na pragu novog rata oko Kosova – ili barem dugačkog ne-mira – ima smisla da se u očaju okrećemo metalu. To je jedino što nas nikada u životu nije izneverilo...
 
Onda da vidimo šta ima novo. Polazeći od blek metala, naravno...
 
OK, prvo idu Embra iz Virdžinije koji su potpuno nezavisan bend bez etikete end izdavača i nakon jednog demo snimka od pre par godina, pojavili su se sa svojim prvim albumom prošle nedelje i taj album je... Pa, originalnost nije nužno najcenjenija vrlina u blek metalu, mada je taj žanr, paradoksalno, često i najfleksibilniji i najprijemčiviji za „strane“ elemente i žanrovska miksovanja zahvaljujući tome da se u dobroj meri identifikuje preko stava radije nego preko zvuka. U tom smislu, Embra su prilično originalni iako se njihova muzika zapravo strukturalno uglavnom drži prilično jasne formule čukanja i dranja. No, kod Embre je „originalnost“ pre svega sadržana u domenu zvuka utoliko što ovaj bend vrlo pažljivo balansira na granici između blur-core death metala i pravog blek metala sa svojim usrednjenim miksom i veoma dubokim vokalom. Način na koji je to miksovano doduše čini zvuk prilično hermetičnim pa i teškim za slušanje ako niste navežbani, ali opet, ovo i doprinosi da se njihove pesme, sastavljene od sasvim kompetentnih kombinacija agresivne svirke i emotivnih harmonija, slušaju vrlo lepo i izbegava se „emo“ efekat koji nije redak kod savremenih američkih blek metal bendova. Ovo je i vrlo kratka ploča, jedva duža od pola sata ako se izbace introi i to pomaže da taj hermetični zvuk ne počne da opterećuje. Preporuka:
 
https://embraofficial.bandcamp.com/
 
 
Helsinški Graveborne sa svojim trećim albumom podsećaju da smo usred obeležavanja stogodišnjice prvog, jelte, modernog rata, pa su ga i nazvali 1918, i to nije poslednji put danas da pričamo o ovoj temi. Finci su za svoj treći dugosvirajući proizvod pripremili sasvim standardnu smešu kompetentne svirke, solidne produkcije i pesama koje su melodične i na trenutke meditativne a da se opet u njima ne gubi i sirovost potrebna da podseti kako ovo sviraju namršteni, u željezo okovani muškarci. Finski blek metal je nekada bio poistovećivan sa Impaled Nazarene i Graveborne pomalo podsećaju na slavnije zemljake svojim veoma zdravim, organskim zvukom, ali su setniji i to meni ove nedelje prilično prija. Album koji odlično meša agresivnost sa uplakanošću, tako da se klasično blekmetalsko prebijanje začas upari sa harmonikama koje idu preko ratnih doboša. Poslušajte:
 
https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/1918
 
 
Od istog (poljskog) izdavača stiže i prvi album jednočlanog atmosferičnog blek metal benda Mourning by Morning iz Ohaja i ovaj eponimni uradak je jedan vrlopristojan solo-napor za publiku koja voli tužne melodije, razigrane gitare i setne poglede kroz prozor umrljan kišnim kapima. Naravno, nije to za svakog, ali Caden Frankovich je prilično talentovana individua sa nemalim gitarskim izletanjima u power-metal teritoriju pa je zanimljivo slušati standardno rastuženi atmosferični blek metal sa povremenim „gostovanjima“ sub-malmstinovštine koja ga obogaćuje i ako ne baš oplemenjuje, ono sigurno izdvaja od kolega. Opet, nekome će ovo biti ukrštanje dva najgora oblika kiča na planeti, i ja to poštujem. Ali ako niste taj neki neko – probajte ovo:
 
https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/mourning-by-morning
 
 
Iz prijateljske Malezije dobijamo debi album ekipe IEON koja nema izdavača i svoje stvaralaštvo nam samostalno nudi na konzumaciju, u nadi da će nam se dopasti. U ovom slučaju, nade su više nego ispunjene jer je Across the Sphere of IEON eminentno slušljiva ploča koja, ponovo, ne donosi na trpezu bogznašta novo, ali to što donosi je razgaženo, udobno i meni jako prija. Across the Sphere of IEON je kombinacija beskrajnih tremolo rifova, puno mejdnovske harmonije, bubnjeva koji moćno drže svoj deo pogodbe i, možda najimpresivnije, bas-gitare koja se ne samo izvrsno čuje već i u mnogo momenata igra presudnu ulogu u popunjavanju harmonske slike do zadovoljavajućeg maksimuma. IEON odlično vladaju atmosferom koristeći širok spektar gitara koje su snimili, a umeju i dobro da založe i sviraju brzo i žestoko. Nula poena za originalnost ali čista desetka za kompozitorski napor end izvođačku sigurnost, dakle:
 
https://originofieon.bandcamp.com/album/across-the-sphere-of-ieon
 
 
Blood of Serpents zvuči kao ime za metal bend koje je smislio neki šestogodišnjak pokušavajući da impresionira ortake iz obdaništa, ali ovaj švesdki kvintet sa svojim drugim albumom donosi nam vrlo pristojnu porciju apokaliptično intoniranog, brutalnog blek metala. Sulphur Sovereign je ploča neumoljivih blastbitova  i granitne tvrdine zvuka u kome ipak ima dovoljno mesta da se čuju epske harmonije i sve gotivne fore koje bubnjar izvodi. Bend je u početku bio bliži thrash i death metal delu spektra i to se i dalje pomalo čuje, mada su pesme aranžirane „čisto“ blek metalski, u odricanju od te neke setne note koja je danas u blek metalu maltene sveprisutna. Blood of Serpents su mnogo zainteresovaniji za mržnju i bes nego za meditaciju i suze, pa udaraju sve vreme iz sve snage, imaju herojske solaže i generalno donose jedan od najbješnjih albuma ove nedelje, sa svim potrebnim dodatnim kvalitetima da se izbegne monotonija. Ako volite najnadrkaniji švedski blek metal u tradiciji Marduk, Setherial ili Naglfar u njihovim najmračnijim trenucima, Blood of Serpents je vaša šolja otrova:
 
https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/sulphur-sovereign
 
 
Možda ste ipak nežnija dušica i za vas je australijski dvojac Moon Dweller pripremio svoj prvi album pod nazivom Meridian. Moon Dweller su na onoj tački između blek metala i shoegaze roka koju od milošte zovemo blackgaze i prilično dobro drže balans tako da je ovo ploča uistinu zamišljenih, meditativnih, melodičnih i setnih tema očigledno napisanih na klaviru (koji oboje članova sviraju) ali odsviranih sa puno znoja, krvi i vrištanja tako da se izbegne osećaj te neke pozerske melanholije i pogodi štimung ubedljivog očaja. Mislim da je ovo album koji bez problema možete da pustite i ljudima koji ne bi ni malo marili za blek metal i da ih on sasvim kupi svojim odličnim, zrelim instrumentarijem a da nesnosno vrištanje koje nam ovde poturaju kao pevanje takav slušalac onda sa iznenađenjem prepozna kao egzistencijalistički krik modernog čoveka. Ili, već, žene:
 
https://moondwellerband.bandcamp.com/releases
 
Sa ponosom možemo da javimo da je srpski bend All My Sins konačno izdao svoj prvi album za finski Saturnal Records i, Pra Sila – Vukov Totem, kako se ovaj prvi njihov dugosvirajući uradak zove je jedna vrlo zrela i odlično producirana komadina slovenskog blek metala sa masivnim, moćnim zvukom, pevanjem na srpskom i izvođačkom kompetencijom na koju svi možemo da budemo i ponosni i ljubomorni. Ipak, kako ja to već duže vreme pričam, Uzi je ozbiljan čovek koji je u ovoj muzici i dublje i više nego većina nas ostalih i iako nikada nije patio od pretencioznosti koja je malko zagadila neke druge naše blek metal poslenike, u muzici se nikada nije bavio ničim drugim sem najčasnijim pokušajima da izrazi tu neku svoju ličnu ali i kolektivnu nutrinu. Nadam se da će Pra Sila – Vukov Totam naići na poštovanje širom sveta jer je ovo i album sa solidnim, ne baš „komercijalnim“ potencijalom, ali potencijalom da se sluša u različitim demografijama. Naravno, Uzi je mene odavno kupio prvim (i jedinim) albumom Dead Shell of Universe koji je bio odlična srpska interpretacija skandinavskih uzora, ali Pra Sila je temeljito „oslovenjena“, sa izvrsnim uplitanjem etničkih motiva u žetsoku metal svirku (mislim, „Zov iz magle“ je punokrvan hit) i, kad se uzme u obzir da je Uzi pritom operisan od nekakve naci/onalističke demagogije, mislim da ovaj bend i ovaj album zaslužuju ogromno poštovanje na svetskoj sceni a mi domaći ćemo valjda znati da im se odužimo za ovako sjajno prezentovanje srpske muzike. Obavezno:
 
https://vukovtotem.bandcamp.com/album/pra-sila-vukov-totem
 
 
U nastavku nam dolaze Novozelanđanii (a sada naturalizovani Slovaci) Belliciste i njihov drugi album Bàrdachd Cogaidh je samo produžetak jedne za blek metal zaista jako dobre diskografske nedelje. Zbilja, kao da je gomila bendova čekala kraj Septembra da nas zapljusne sokovima svoje izvrsnosti, a Belliciste na ovoj ploči biju ko iz haubice, ali sa dušom. Ponovo, ovo je vrlo organska, rasvirana ploča koju dvojica novopečenih Evropljana odrađuju žestoko, ubeđeno i ubedljivo dajući nam vrlo agresivan ali i vrlo ličan zvuk sa miksom koji je dovoljno prostoran da se sve finese kojih u muzici ima čuju a da opet osnovna energija zvučne plime koju ovaj album ubraja u glavne adute nikada ne bude okrnjena. Mnogo odlične svirke na ovoj ploči, plus sjajan omot, ne propustite:
 
https://sigillvmtenebrae.bandcamp.com/album/b-rdachd-cogaidh
 
Iz engleske izmaglice nam, pak, izviruju A Forest of Stars čiji je novi album, Grave Mounds and Grave Mistakes jedna neodoljivo šarmantna i dekadentna, skoro operetska, melodramatična u najboljem smislu eksploracija viktorijanskih motiva u savremenoj blek metal formi. Nisam siguran je li ovo tehnički konceptualni album ali A Forest of Stars nam ga svakako prestavljaju kao neku vrstu neprekinutog narativa koji ima svoje interludije i intermeca, ali se, hvala svemu što postoji, uglavnom sastoji od dobre, poštene svirke, i svojim skoro neizdrživim insistiranjem na dramatičnom pripovedanju bi mogao da bude zanimljiv i slušaocu koji inače nema vremena za blek metal. Ovo svakako i nije klasičan blek metal i mnogo je žanrovski ambicioznije, ali, srećom, održava žestinu onoliko koliko je potrebno:
 
https://a-forest-of-stars.bandcamp.com/album/grave-mounds-and-grave-mistakes
 
 
 
Da se malo izvučemo iz blek metal rukavca i siđemo u stoner vode, tu nam je Brant Bjork – bivši bubnjar Kyussa – sa svojim solo projektom koji je, pa, sasvim očekivano, vrlo pitak i prijemčiv psihodelični/ desert-rock. Ovo nije ni najteža stoner muzika na svetu niti najretro album svih vremena, već samo šarmantan, elegantan album pun dobrog gruva i klasičnih rokerskih trikova odsviranih u umereno modernoj produkciji. Nije ovo previše bučno treskanje, naprotiv, vrlo je pažljivo odmereno da bude prijatno i za, mislim, stariju publiku, a meni se zapravo baš dopada odsustvo zvučne ulickanosti koja bi nekako prirodno išla uz nekoga Bjorkovog pedigrea. Vrlo ’70s zvuk albuma i pesme koje svojim kvalitetom opravdavaju ovakav saund. Plus naziv albuma je Mankind Woman. Preporuke:
 
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/brant-bjork-mankind-woman
 
 
Čikaški Blue Dream svoju muziku opisuju kao „heavy psychedelic space funk“ i to nije loša deskripcija jer njihov album Volume Blue svakako nije „metal“ u nekom užem smislu, pogotovo što je veliki deo muzike relativno tih i uzdržan sa tiho otpevanim stihovima i matricom koju u najvećoj meri čine bubanj i bas sa samo povremenim ukrasima gitare. Ali opet, ako ste metalac sa ukusom ovo će vam se dopasti. Volume Blue je, ne sumnjajte u to, i gitarska ploča sa jakim solažama kojoj upadi trube ne smetaju da bude psihodelični rok na tragu metala sa jakim gruvom i vrlo dobro pogođenom atmosferom. Ovaj bend je jednu pesmu nazvao „Thank you for smoking“ i to prilično dobro objašnjava da znaju šta rade:
 
https://bluedreamchicago.bandcamp.com/album/volume-blue
 
 
Za najnežniju formu stonera ove nedelje zadužen je brazilski gitarista  Matheus Novaes pod svojim pseudonimom Erudite Stoner i album Artistic Ghost je jedna instrumentalna meditacija odrađena na akustičnim gitarama koja je na ivici da bude zastrašujuće pretenciozna ali se uglavnom dobro čupa. Veliki su to rizici, da ne bude zabune, ovakva muzika je uvek na korak od nestajanja usopstvenom šupku, ali Novaes, iako zaguljeno meditira makar to radi uz lepe harmonije i kreira ako ništa drugo, ploču koja ne nervira i može da bude okej pozadina za nekakvu tihu aktivnost u vašoj kući:
 
https://eruditestoner.bandcamp.com/album/artistic-ghost
 
 
Sasvim drugde su Pillars iz Ohaja koji svoj album Onward to Nothingness utapaju u močvaru brutalne distorzije valjajući bleksabatovske rifove preko podloge sastavljene od besomučnih bubnjeva i okićenih interesantnim pevanjem koje se kreće između muževne The Obssessed melodičnosti pa do propisnog doom urlikanja. Pillars nisu ni klasičan doom ni klasičan sludge metal i nalaze se negde između težine Conana i agresivnosti Iron Monkey ali se udobno osećaju na ovom razmeđu i pružaju slušaocu dobar meni težine, agresivnosti i distorzije sa dušom i dovoljno krvi i znoja da se lepo provede tih pedesetak minuta uz ovaj album:
 
https://seeingredrecords.bandcamp.com/album/pillars-onward-to-nothingness
 
 
I opet drugde je norveški Dunbarrow koji sa svojim drugim albumom zvuče kao da su teleportovani direktno iz 1972. Godine u naše, hmmm, CD plejere? Kasetofone? Telefone...
 
Dunbarrow II je ploča koja hard rok iz vremena kada je sam taj termin još uvek bio nov i pomalo opasan provlači sa takvom autentičnom posvećenošću duhu vremena i ondašnjeg izraza da je to za svaku pohvalu. Ovo je muzika odsvirana suptilno, sa mnogo svesti o tome da današnja produkcijska „bučnost“ nije prijatelj ovakvog pristupa muziciranju pa je ovo metal sa nekim od najmekših zvukova koje ćete čuti ove nedelje. Ali su to istovremeno i odlični, dobro raspoređeni zvuci, muzika koja svoju dinamičku širinu (i dubinu) koristi da ispriča priče koje većina današnjih preglasnih i preproduciranih ploča ne može ni da dotakne. Naravno, sa druge strane, Dunbarrow ne mogu da izbegnu da zvuče retro, ali nekao mi se čini da im to nije problem jer se njihove pesme ne prave da bi imitirale zvuk Black Sabbath, ili Uriah Heep ili stotina drugih, manje poznatih bendova, već da bi pokušale da uhvate iste izvore inspiracije koji su napajali i stare majstore. Ako vas imalo interesuje „starinski“ metal/ hard rok odsviran bez ikakve namere da bude imitacija već, naprotiv, sa ambicijom da se iskoristi oproban set alatki kako bi se kreiralo nešto svoje, ovo je ploča za vas:
 
 https://dunbarrow.bandcamp.com/album/dunbarrow-ii
 
 
Da odemo sad malo u drugu stranu, a povodom novog albuma bostonskih Revocation. The Outer Ones, izašao za Metal Blade je solidan egzemplar stila koji ovaj bend provlači već izvesno vreme i njegova je najveća mana to što je ovo sve manje-više već čuto na prethodnim albumima benda, samo odsvirano par nijansi preciznije i miksovano par stepeni čistije. Opet, nije to neka suviše velika mana pogotovo ako čeznete za ovakvom muzikom. Revocation svoj žestoki death metal začinjuju progresivnim tendencijama i ako je ikome čudno da se pridev „čisto“ može primeniti na išta što se vodi u death metal koloni, nakon slušanja ove ploče možda će mu stvari biti jasnije. Revocation nastupaju u tradiciji koji su ponosito još onomad uspostavili Atheist, Death i Cynic, i na sve dodaju brutalni tempo i žestinu kakve očekujemo u post-Necrophagist i post-Archspire  eri. I to odlično zvuči, ovo su solidne pesme, odsvirane gotovo razmetljivo dobro i producirane tako da se sve izvanredno čuje a da ništa ne izgubi na težini ili žestini. Revocation nemaju onaj mali molekul ludila koji bi ih izbacio u prvu ligu bendova što se bave ovakvom muzikom (gde, za moj groš i dalje suvereno vladaju španjolski Wormed rame uz rame sa najnovijim inkarnacijama kanadskih Cryptopsy) ali su tu negde i pošteno se trude.
 
https://revocationband.bandcamp.com/album/the-outer-ones
 
 
Za još malo progresivno usmerenog death metala tu su filadelfijski Horrendous sa novim albumom pod nazivom Idol. Zapravo nemam bogznašta da kažem o ovoj ploči. Ovo je vrlo kompetentno napisan i odsviran album death/ prog muzike koji je dobio dobre prikaze gde god sam pogledao ali mene nije ničim pomerio sa stolice a sa druge strane mi nije bio ni neprijatan. „Osrednje“, takođe, nije opis kojim bih ga stigmatizovao jer je ovo, sasvim očigledno dobra ploča, samo me ne inspiriše na mnogo pisanja. Horrendous sviraju kvalitetno i trude se oko aranžmana, plus su producirani vrlo pažljivo da ne spljeskaju zvuk i ne izgube se u ponorima DRC-a. Solidno:
 
https://horrendous.bandcamp.com/album/idol
 
Razlog što album Firn njemačkog kvinteta Cataya nisam obradio gore gde sam pričao o blek metalu je u tome što ovo nije ZAISTA blek metal. Cataya su ekstremno zaoštrena forma atmosferičnog, emotivnog post-roka tako da bi nazivanje njihove muzike krosoverom između šugejza i blek metala bilo nedovoljno da proda ideju koliko je ovo zapravo zamišljeno, prozračno, utišano i nežno. No, Cataya uspeva da sačuva taman toliko tragova metala u svojoj muzici da ne smori svim tim nežnim razlaganjima i odjekujućim plink-plonk trzanjima. Ima ovde, baš kad pomislite da će sve da se svede na sanjiva prebiranja po žicama, taman dovoljno distorzije i moći da zazvuči kao Goodspeed You! Black Emperor koji su konačno rešili da sviraju metal i meni je to dosta da ovu ploču dugačkih, meditativnih pesama preporučim:
 
https://cataya.bandcamp.com/album/firn
 
 
Da još malo okrenemo death metala danas. Italijanski Psychotomy su izbacili svoj debi album posle dva EP-ja i... pa neće dobiti mnogo poena za originalnost jer je Aphotik ploča sa koje se iz aviona čuje da su ovi momci iz Venecije i Padove proveli svoje najnežnije godine trošeći njujorški death zvuk onako kako su ga provlačili bendovi poput Immolation i Incantation. Opet, nije loše imati ovakve velikane za uzore pa je Aphotik jedna prilično solidna ploča atmosferičnog, brutalnog detah metala koji uspeva da izbegne plastični zvuk dominantan u savremenoj produkciji i da donese dovoljno varvarskog na meni da to lepo prija ovim ušima. Naravno, gitare su MOGLE da budu malo dinamičnije snimljene, ali opet, to mu je danak odavanja počasti bendovima koji su i sami ime napravili na apsurdno niskim štimovima i mrljavim distorzijama. Nema veze, Aphotik nije nikakvo otkrovenje ali je sasvm slušljiv album ekstremnog ali opet nekako prijateljskog i toplog metala:
 
https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/aphotik
 
 
Sasvim na drugoj strani su Šveđani Hypnos čiji je album Set Fire to the Sky toliko retro da na momente moram da se podsetim da nije 1985. godina i da nisam ponovo bezbrižni dječarac koji kontemplira o samoubistvu samo zato što je to odlika stabilnog, zrelog intelekta, jelte. No, Hypnos, dakle, ne samo da izgledaju kao da su i dalje osmadesete godine (brkovi, šiške, repajle itd.) nego je i njihova interpretacija hevi metala vrlo verna ondašnjim shvatanjima, osim što ima produkciju koja je uspela da izbegne najgorim ekscesima osamdesetih. Time hoću da kažem da je ovo album čiji je miks mekši i organskiji od onog što smo dobijali polovinom osamdesetih pa je zvuk topao i prijatan a što sasvim dobro služi kompozicije za koje su se Hypnos pošteno oznojili. Neće ovo nikome promeniti život a mnoge će pošteno nasmejati ali  Set Fire to the Sky je vrlo pristojan album retro hevi metala koji gotovo laboratorijskom disciplinom sintetiše zvuk od pre više od tri decenije ali uspeva da mu udahne i dovoljno života da to ne bude puki naučni eksperiment:
 
https://hypnos.bandcamp.com/album/set-fire-to-the-sky
 
 
Drugu retro aromu dobijamo od finskih Bonehunter koji sa svojm albumom Children of the Atom nude tek treću studijsku dugosvirajuću ploču publici, ali to je skoro pa bonus pored gomile živih izdanja koja su imali poslednjih godina. Ipak, Children of the Atom je neka vrsta krune ovog dela karijere za spid-trešere iz Oulua jer su konačno uspeli da svoj žestoki, sirovi zvuk tesan na koncertima uglave u solidno napisane pesme koje imaju motorhedovsku prljavštinu i gruv a na njih onda dodaju blek metalske blasbitove i manično pevanje. Finska scena je ove godine porodila nekoliko izvanrednih ploča a Bonehunter sa ovim albumom suvereno upisuju još jednu pobedu za zemlju 1000 jezera donoseći neodoljivo ubedljiv, prljav, rokerski intonran meni ekstremnog metala koji zvuči kao muzika sa najbolje žurke u paklu na koju možete da odete ovog vikenda:
 
https://bonehuntermetal.bandcamp.com/album/children-of-the-atom
 
 
Takođe iz Finske stiže i Wolfheart sa svojim novim albumom Constelation of the Black Light. Dramatičan naslov za ploču koja kombinuje melodični death metal sa malo blek metala, ali i malo horskog, skoro pa power metal pristupa. Wolfheart imaju taj tipično skandinavski, tvrdi, teški zvuk i sviraju jako precizno i dobro, tako da je Constelation of the Black Light jedna ploča koja ostavlja vrlo lep prvi utisak ako niste alergični na malo zašećerene melodije koje ovde ekipa provlači. Ja malo jesam pa kada na to dođu i ekscesivna trajanja pesama od po deset minuta ne mogu da ne poželim da se ovde muzika malo strože editovala i malo više se mislilo o satani i smrti a malo manje o, šta ja znam, Dimmu Borgiru? Ali dobro, nije ovo rđavo:
 
https://www.youtube.com/watch?v=0EEFLyVZmnk
 
Ako vam je potreban antidot za dužinu i melodičnost Wolfhearta, iz Poljske nam dolaze grajnderi Ratflesh sa svojim istoimenim prvencem i ako vam „dvanaest pesama za devetnaest minuta“ zvuči kao idealno pakovanje za terapijske potrebe, onda vam ovo mogu preporučiti od sveg srca. Ratflesh su daleko od bilo kakve originalnosti, ali nije da je u grajndkoru to ikada bila baš najviše cenjena karakteristika. Zvučno, bend je sasvim na liniji jednostavnosti i „tečnosti“ kakve očekujemo od zemljaka jednih Dead Infection, recimo, a ima ovde i poneki interesantan momenat dobrog mosh groovea. Ratfleshu, da bi igrali u prvoj ligi, fali malo nepredvidivosti, tenzije spajanja nespojivog koja je nosila originalni grindcore talas iz osamdesetih, ali ni ovako nisu nimalo neprijatni:
 
https://ratflesh.bandcamp.com/releases
 
 
I dobro, konačno da obradimo najvažnije izdanje ove nedelje a to je novi album birmingemskih Anaal Nathrakh pod nazivom A New Kind of Horror. Već smo o ovoj ploči pisali na ovom topiku, u najavama i primećivali kako sve to zvuči kao da bend prilično dosledno reciklira svoje dosadašnje formule, sa blagim iznenađenjem ukazavši kako prvi singl, pesma Forward! Skoro da prilazi nekakvom radio-friendly zvuku, barem onako kako bi ga Anaal Nathrakh jedino mogli dosegnuti. Moja najveća briga, nakon slušanja semplova na Amazonu, nije bila da li će bend zvučno odstupiti od ekstremnih formi po kojima ih svet prepoznaje a istorija pamti, već da li će te prepoznatljive ekstremne forme biti uklopljene jedne sa drugima na dovoljno svež i inspirisan način da se album ne svede na reciklažu.
 
Album je dropovao juče i, posle nekoliko slušanja, moram da kažem da sam možda i iznenađen koliko mi ovo prija. Mislim, Anaal Nathrakh su verovatno moj najomiljeniji metal bend iz poslednjih desetak godina, ali dve su stvari nepobitne:
 
1.       Većina njihovih albuma ima nekoliko pesama za istorijske udžbenike i nekoliko pesama koje su filer, pristojan, ali ipak filer. Nije ovo tragedija u moderno vreme kada ljudi muziku ionako slušaju preko plejlista i mikseva ali jeste važno imati na umu da su i njihove najbolje ploče (za moj groš su to, recimo, Vanitas i In the Constelation of the Black Widow) imale po pesmu ili dve koje su samo pratile formulu ne dodajući joj ništa supstancijalno.
2.       Mick Kenney će jednog dana možda uzeti nekog drugog da mu miksuje i masteruje snimke i možda će se zapanjiti kad shvati da je moguće metal album izmiksovati da zvuči žestoko a da nisu svi kanali zakucani do daske u crveno te da finalni produkt ne zvuči kao da je mačka zaspala na kompresoru tokom masteringa.
 
Sa A New Kind of Horror imam utisak da je Kenney uspeo da samog sebe prevari i da filer rasporedi ravnomernije po pesmama tako da ploča zvuči više kao kontinuiran narativ a manje kao kolekcija izvrsnih, nadahnutih komada i manje izvrsnih, pod moranje napravljenih kompozicija. Možda je ovome kumovalo i što je A New Kind of Horror praktično konceptualni album usredsređen na stogodišnjicu obeležavanja Prvog svetskog rata pa su i sve pesme tematski konzistentne i nastavljaju se jedna na drugu prilično prirodno. Ovo ne znači da ANKOH nema praznih hodova, ima ih ohoho, barem onoliko koliko su ih imali Desideratum i The Whole of the Law (for the record, meni obe vrlo solidne ploče) ali su ovo sada više poveznice između istinski upečatljivih momenata u svakoj pesmi radije nego odvojene pesme koje čujete i zaboravite.
 
Dobra stvar je svakako što tih upečatljivih momenata ima mnogo i što su zaista veoma upečatljivi. Za jedan deo zaslužan je Kenney sa nekoliko moćnih melodija i sa svojom već prepoznatljivom studijskom nekromantijom ali ovde lavovski deo zasluge pripada Daveu Huntu (čoveku kome je nadimak, pogađate, Dave Cunt) čije je pevanje ionako jedan od najprepoznatljivijih elemenata muzike ovog benda. Na ANKOH Hunt zvuči jednako rascepano i psihotično kao i uvek, ali su melodični delovi ambiciozniji nego ikada, ulećući iz power metal zaslađenosti u u kingdajmondovske operske teme, pa sve do impresivnih horskih momenata koji dodaju malo duše ovoj inače neverovatno nihilističnoj muzici. Kenney i Hunt su i na prošla dva albuma eksperimentisali sa semplovanim horovima ali ovde na par mesta Hunt sam multitrekuje svoje vokale na zaista impresivan način i to je vredno primetiti i aplaudirati mu.
 
Opet, formula je formula i ne treba kriti da na mnogo mesta Anaal Nathrakh ne uspevaju da umaknu efektu umanjenih prinosa. Kada je muzika već godinama ovako nemilosrdno zgusnuta, natrpana multitrekovanim gitarama, besomučnim bubnjevima i brdima semplova, tu se čar novine lako i brzo izgubi a Kenneyjevo ADHD aranžiranje pesama u kome se ritam MORA promeniti posle svaka četiri takta, eda se ne bi slušalac umorio, pa još uz sveprisutno digitalno editovanje koje više nije dobrodošlo iznenađenje već očekivani trik kod ovog benda, onda sve to na kraju može da zazvuči i kao puko odrađivanje posla. Kombinovanje ekstremnog metala sa ekstremnim plesnim zvukom na Vanitas i dodavanje dubstep momenata na Desideratum jeste bio način da se formula proširi, ali ovde su to sad već očekivani, ako ne i sasvim izlizani momenti. Zato je sreća da Kenney  zvuči istinski inspirisano dobar deo vremena da pesmama ponudi pamtljive teme pa se onda i ti trenuci u kojima slušamo nešto što smo već puno puta čuli progutaju mnogo lakše, a Huntove vokalne akrobacije mnogo oplemenjuju album. New Bethlehem/Mass Death Futures je, recimo, komad koji sjajno sažima ovaj album sa svojim neumoljivim blek metal prženjem u osnovnoj temi, neverovatnim rasponom tehnika koje Hunt ubacuje jednu za drugom u mešalicu za beton, sinti-melodijom u predrefrenu i epskim refrenom koji nije iznenađujući onako kako je to znalo da bude na starim pločama, ali koji ispravno prenosi osnovnu atmosferu koju treba posredovati. Anaal Nathrakh na stogodišnjicu kraja jedne velike vojne donose za mene zaista uspeo lament nad ne samo najvećom klanicom koju je Evropa do tog momenta upoznala, već i refleksiju koja, stotinu godina kasnije, mrko ukazuje da lekcije, zapravo nisu dobro naučene. Kao bend koji sa sobom nosi odgovornost definisanja i odbrane moralne srži ogromnog dela scene ektremnog metala, Anaal Nathrakh su na ovom albumu dostojni narativa koji su uhvatili da ga ispričaju.
 
Dakle, neverovatno brutalne pesme poput The Apocalypse is About You! ili Mother of Satan podsećaju na najbolje momente benda a završna Are We Fit For Glory Yet? (The War To End Nothing) je meni izvrsna u svom pretencioznom a istovremeno naivnom vokalnom aranžiranju koje sažima metalsko posmatranje rata kao fenomena kojim smo istovremeno i fascinirani  barem onoliko koliko ga se plašimo.
 
Lično sam se, takođe, plašio da će Anaal Nathrakh upasti u ponavljanje formule po već utvrđenim tačkama i da će album zbog toga biti kompetentan ali dosadan, no A New Kind of Horror je, čini mi se, uspeo da se ovome otrgne i da, radeći sa uobičajenim alatkama kreira nešto jedinstveno. Drugi Kenneyjev problem – prebudžena produkcija i prekomprimovan mastering su, avaj i dalje tu i mada album ipak zvuči malo manje kao parodija od  Desideratuma i razaznatljiviji je nego The Whole of the Law, mislim da je ovo sledeća barijera koju bend treba da prevaziđe. No, za ovu godinu sam zadovoljan. Anaal Nathrakh imaju običaj da mi svaku drugu jesen obeleže novom pločom i ove jeseni to je ploča koju ću sa zadovoljstvom vrteti mnogo puta a za omot albuma slutim da će završiti i na nekoj majici koju ću obući bez stida čim za to dođe vreme.
 
https://anaalnathrakh.bandcamp.com/album/a-new-kind-of-horror
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #702 on: 05-10-2018, 17:29:41 »
Ja i za današnji metal moram da se izvinim jer ću tek sutra imati priliku da o njemu pišem, tako da, ko ima strpljenja, nek čeka sutra, a za danas nek se seti da imamo novi High on Fire. Mislim, kakva tuča:
 
 
https://youtu.be/op9E1fhyV2Y

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #703 on: 06-10-2018, 16:49:19 »
 Novi vikend i novi metal, kao što i treba da bude. Naravno, idealnije bi bilo da smo ovo radili u Petak popodne, ali ako ja ne mogu onda ne možete ni vi i eto, dan za Vojnu akademiju sada postaje i dan za metalnu akademiju. Verovatno negde postoji objašnjenje zašto je to dobro.
 
Po običaju prvi na redu je blek metal (neka se spremi stoner) i za prvo izdanje ovog tjedna idemo direktno u... er... Sinsinati?
 
Znam, niko nikada nije izgovorio rečenicu „Ohajo – Meka blek metala“ ali lepota ekstremnog metala je baš u tome što ga, pošto se sve dešava u andergraund domenima,  ravnopravno rade na svim, jelte, meridijanima i svako ima šansu da bude prepoznat na ime svog izraza bez „prirodne“ prednosti koju bi donelo življenje u nekom neksusu gde postoje menadžment agencije i producenti.
 
Elem, Valdrin su iz Sinsinatija, a njihov drugi album, Two Carrion Talismans je jedna lepa ploča prilično old skul stava i atmosfere koja podseća na Emperor izdanja sa kraja prošlog stoleća. Ima tu dosta melodije i stidljivih simfonijskih gestova a mračni štimung i dobra svirka svemu daju patinu otmenosti kakvu volim ponekada da čujem u blek metalu. Valdrin, dakle, ne hvataju na brzinu i sirovost iako umeju da budu agresivni kad je potrebno i ovo je album koji bi mogao da prija i ljudima kojima blek metal načelno nije po volji.
 
https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/two-carrion-talismans
 
 
Za ljubitelje atmosferičnog blek metala ove nedelje imamo u ponudi kijevski Chapter V:F10, dvojac koji je upravo izbacio drugi album, Pathogenesis i mada produkcijski kvaliteti ove ploče nisu vrhunski (udaraljke su malo razmazane, instrumenti malo slepljeni jedni za druge), ovo je u globalu odličan paket žestoke svirke i raspevane emocije. Ja sam jednostavan čovek i kada dobijem blek metal visoke brzine u kome pevač sve vreme vrišti a gitare i sintisajzeri pletu melanholične mreže harmonija, pa povremeno upadnu u horor tonove (slušajte Wrong Alien Endorphin), meni je to u principu odmah dobro. Pritom se Chapter V:F10 tematski bave za blek metal relativno nestandardnim stvarima i Pathogenesis je album naučnofantastičnih i futurističkih pesama koje pripovedaju o apokalipsi drugačijeg ukusa nego što je u ovom žanru uobičajeno (mislim, semplovani su i Terminator 2 i Stalker, čisto da bude jasno). Astaroth Merc, spiritus movens ovog benda je neka vrsta institucije na ukrajinskoj blek metal sceni sa gomilom projekata u itineraru pa ne treba da čudi zrelost ove muzike i jedino još jednom mogu malo da progunđam zbog produkcije koja je savršeno prihvatljiva ali bi ovakve kompozicije i izvedbe profitirale od bolje:
 
https://raventale.bandcamp.com/album/pathogenesis
 
 
Već sam više puta pominjao da blackened rock’n’roll u principu nije moja šolja čaja, ali ako bih slušao jedan black’n’roll bend, onda bi to bili VOID iz Nanta. Ovi Francuzi  sa svojim albumom prvencem Jettatura drže lekcije mnogim kolegama o tome kako se žestoka metalska svirka može lepo uklopiti sa rokerskim gruvom tako da ne izgubi ni mrvu energije a dobije puno na seksepilu i raznim drugim elementima atmosfere. Album je izašao još u Junu ali verujem da je u redu da na njega sada skrenemo pažnju jer mislim da će ovo biti vrlo slušljivo i mnogima kojima je normalan blek metal neprihvatljiv:
 
https://vcid.bandcamp.com/album/jettatura
 
 
Iz iste države, samo iz Tuluza stižu Allegiance sa svojim prvim albumom Beyond the Black Wave i ovi simfoničari na ploči koja pati od malko „kasetne“ produkcije plaćaju razne vrste dugova Emperoru. Nije to, dakle, najoriginalniji zamisliv blek metal, pa čak ni sa tom simfonijskom komponentom, ali je ovo dobro i kompetentno odsvirano sa pesmama koje imaju dobar odnos krljačine i drugih elemenata, a sve spakovano prilično organski i tečno. Mislim, I Wraith I Death je odlična pesma koje se ne bi postideli bilo koji Norvežani sa kraja prošlog veka, sa sve svojim Aca-Lukas-na-splavu klavijaturama i jedino opet mogu da se vajkam što je ovo producirano objektivno lošije nego što muzika zaslužuje (posebno su bubnjevi loše prošli u kompresiji na bandcampu pa je ovo možda i bolje slušati na JuTjubu):
 
https://allegianceemperialblackmetal.bandcamp.com/album/beyond-the-black-wave
 
https://youtu.be/TsRm7akemCY
 
 
Iz Njemačke nam stižu Temple of Oblivion sa EP-jem Via Falsa 1898 koji je nastavak prošlogodišnjeg Via Falsa 1866 i na njemu dobijamo četiri pesme glasnog i, hm, „seljačkog“ blek metala. Ali to „seljačkog“ mislim na najbolji moguć način jer se ToO daju iz sve snage na svim frontovima, i u krljanju i u emociji. Ovo je staroškolski blek metal ne toliko po tehnikama koliko po iskrenosti i meni vrlo prija pa otud i danas preko veze provlačim ovo izdanje koje se pojavilo još u Julu:
 
https://templeofoblivion.bandcamp.com/album/via-falsa-1898
 
 
Iz prijateljske Belorusije ovog tjedna nam stižu Khragkh sa svoijim drugim albumom pod nazivom ΓVΛΩ i ovo je jedna simpatična smeša sirovosti i emocije sa tekstovima na beloruskom, puno  rasviranih gitarskih melodija, odličnim bubnjarskim radom i ekspresivnim pevačem. Khragkh još uvek ne igraju u prvoj ligi ali mi je milo kad čujem ovako solidan i pristojno produciran, vrlo životan blek metal iz tih krajeva:
 
https://khragkh.bandcamp.com/album/v-full-length-2018
 
 
U ovom trenutku je istočnoevropski neksus blekmetala svakako u Poljskoj i debi album benda Apatheia pod naslovom Konstelacja Dziur samo potvrđuje poljsko vođstvo. Ovaj trio opasno bije, sa rafalnim blastbitovima i malo prekomprimovanim masteringom ali to ne oduzima na kvalitetu pesmama koje imaju i atmosferu i inerciju. Pevanje na poljskom se podrazumeva. Solidno, pogotovo za ljubitelje slovenskog blek metala:
 
https://apatheia.bandcamp.com/
 
 
Prvi jednočlani blek metal bend za ovu nedelju je nemački Infestus, aktuelni projekat vrednog bubnjara Andreasa/ Andrasa koji ovde svira sve instrumente i na petom albumu, Thrypsis, isporučuje vrlo sazreo i ubedljiv savremeni i dobro producirani blek metal koji ne pati od dečijih bolesti jednočlanih postava. Thrypsis je, naprotiv, dobro napisan album sa mnogo sigurne svirke a autor se potrudio da sve to bude spakovano u smislene pakete koji pričaju relativno složene priče. Naravno neće svakom biti po ukusu pesme koje na momente budu i premelodične (čitaj: prepatetične) ali se ubedljivost Andrasu ne može poreći:
 
https://infestusbm.bandcamp.com/album/thrypsis
 
 
No, DRUGI jednočlani blek metal bend za ovu nedelju je onaj koji od mene dobija glas. U pitanju je ponovo izdanak vitalne poljske scene, projekat Ars Magna Umbrae u kome sve instrumente svira dvadesetpetogodišnji Kthunae Mortifer i album Lunar Ascension je jedna lična, meditativna ali i razjareno glasna komadina kavernoznog, skoro pa avangardnog blek metala koji zariva prste direktno u moždanu koru i onda vuče dok nešto ne popusti. Nisu ovo toliko dobro napisane pesme koliko su uspelo posredovani košmari u kojima se kosmičke sanje sudaraju sa kosmičkim, jelte, hororom. Kthunae Mortifer svakako ima još prostora da raste kao muzičar ali sa ovim albumom je pokaza da je, jelte, UMETNIK. Prija iako je jako neprijatno:
 
https://arsmagnaumbrae.bandcamp.com/album/lunar-ascension
 
 
Za utaživanje žeđi koju možda osećate spram norveškog blek metala ove nedelje će poslužiti bend Orkan sa svojim drugim albumom, Element. Da kažemo to ovako: ako volite bend Taake, ali vam je sad neprijatno da ih slušate zbog svih tih kvazi-naci-kontroverzi u koje je Hoest umešan (i zbog kojih su ove godine imali probleme sa američkom turnejom ali i dosta medijske pažnje), onda možete da slušate bend Orkan koji je ne samo nazvan po jednoj od pesama Taake, ne samo da je zvučno prilično kompetentan klon nego u njemu i sviraju neki sadašnji i bivši članovi Taake. Naravno, Orkan je naša reč, ali i pesma u kojoj su Taake udarili po muhamedanstvu tako da... možda vam ni ovaj bend neće biti po volji.
 
Za malo manje osetljive dušice, Orkan prilično dobro treskaju na drugom albumu i meni sva ta čvrstina i agresija prijaju, ali ovo nije blek metal koji se iscrpljuje samo u jednoj dimenziji i moram da pohvalim raspon atmosfera koje pesme nude kao i nadahnut gitarski rad koji se ovde čuje. Orkan su bend koji uspeva da napravi pesmu od devet i po minuta koja je sva u istom (brzom) ritmu i tempu a da u okviru te pesme prođu čitavu nisku muzičkih pristupa i da to zvuči konzistentno. Svaka čast:
 
https://orkan1.bandcamp.com/album/element
 
 
Holandski Lucifericon ima debi album nazvan Al-Khem-Me i ovo je jedna prijatna ponuda oštrog, mračnog, besnog blek metala koji se ne bavi finijim emocijama i meditacijama nego udara pravo među rogove i testeriše dok ne krene krv. Razume se, jako je ovo bučno a odsustvo prostora da se diše znači i da mnogi slušalac neće uspeti da dočeka kraj albuma, ali za onog ko traži agresiju i divljački bes, Lucifericon su napravili idealan lanč paket. Ovim neću da kažem da su svepesme iste jer nisu, varijacija u komponovanju ima dosta i neke pesme su non-stop udaranje, dok druge imaju svoj mračni i teški gruv i ne zvuče manje agresivno sa tim sporijim tempom. Lepo je čuti ovako glasnu ploču koja istovremeno nije sve instrumente spljeskala u jednu ravan lošim masteringom:
 
https://lucifericon.bandcamp.com/album/al-khem-me
 
 
Od stoner roka i metala ove nedelje dobijamo solidan drugi album kanadskih The Hazytones nazvan The Hazytones II: Monarchs of Oblivion. Ova ekipa iz Montreala svoju muziku naziva garažnim doomom mada bi sasvim legitimno bilo reći da je ovo častan i pošten stoner/ hard rok sa temeljima u bluzu (slušajte početak The Great Illusion) i puno ljubavi ka Black Sabbath. Nema ove mnogo stilskih inovacija, ali su The Hazytones odlični unutar stila koji su odabrali da sviraju, sa dobro razvijanim kompozicijama, odličnim vokalnim aranžmanima i dosta života u izvođenju da se izbegne „mehanički“ efekat koji neretko pogađa bendove koji operišu na ovakvim brzinama. Prijatna ploča i za staro i za mlado sa vrlo dobrim miksom:
 
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-hazytones-ii-monarchs-of-oblivion
 
 
Iz Tel Aviva, pak, dolaze Love Your Witch sa istoimenim debi albumom i ovo je još odličnog stoner gruva i obožavanja Black Sabbath, ali i ubacivanja u višu brzinu i poštenog šamaranja. Love Your Witch sebe nazivaju „stoner thrash“ bendom tako da treba da se pripremite za kombinovanje dobrog stoner gruva i brže svirke. Što je, ako smem da primetim, „neprirodna“ ali vrlo primamljiva kombinacija. Produkcijski ovo je teško i mračno i mada mu ne bi škodilo malo širine, sve to vrlodobro radi posao:
 
https://loveyourwitch.bandcamp.com/releases
 
I ričmondski Windhand imaju novi album i na svojoj četvrtoj ploči ovaj kvintet iz Virdžinije nudi vrlo prijatan stonerski zvuk sa lepim dinamičkim ekstremima i produkcijom koja iako pomalo beživotna, uspeva da prenese dosta energije. Glavni adut benda je i dalje pevačica Dorthia čije nežno pevušenje udara lep kontrast nabadačkom pristupu ostatka benda i pesme čini višedimenzionalnijim nego što bi bile sa nekakvim „klasičnijim“ vokalom. Eternal Return nije nekakva revolucionarna ploča ali lep komad psihodeličnog stonera sa dosta emotivnog raspona:
 
https://windhand.bandcamp.com/album/eternal-return
 
Francuski The Necromancers se vratio sa drugim albumom i Of Blood and Wine je jedna zdrava i odlično producirana smeša hard roka, hevi metala i malo stoner/ doom preliva sa dovoljno retro vajba da bude simpatično i nama matorima, ali i dovoljno savremenim zvukom da ne zvuče kao nekakav pastiš. Ovo su solidno napisane i poletne pesme koje mogu da preporučim svakome kome je do malo tvrdog zvuka a da se ne nalazi u svim tim ekstremima koje ja inače ovde reklamiram:
 
https://youtu.be/rgqcCu1q5-k
 
 
No, kao što sam juče pomenuo, glavni stoner album ove nedelje je svakako novi High on Fire. Tehnički, Electric Messiah izlazi tek u Utorak, ali tri su razloga što ga danas pominjemo: jedan je što smo nestrpljivi, drugi je što je album prisutan na JuTjubu u celini i za sada ne vidim da iko pokušava da ga ukloni, a treći je što je ovo, pa, odlična ploča. Matt Pike ove godine već izbacio veoma upadljivo moćan album sa svojim drugim kultnim stoner bendom Sleep, a sada je sa High on Fire tu da potvrdi da im u mikrožanru „stoner metal ali kao da ga svira Motorhead“ zapravo nema dostojnih takmaca. Electric Messiah je brutalna, moćna, glasna ploča tvrde, teške svirke, onoliko glupa i primitivna da bi nosila sa ponosom svoj metalski bedž, ali onoliko inteligentna i suptilna koliko je potrebno da se nosi i kruna kojom se potvrđuje dominacija u svom polju delovanja. Već godinama je ovo bend koji svira suviše žestoko da bi samo marihuana tu bila gorivo kojim se muzičari napajaju i Electric Messiah je još jedan dokaz da sva ta žestina stiže odnekud iznutra. Moćan album:
 
https://www.youtube.com/watch?v=zH7T0U62oXc
 
 
Ovo je sada odličan momenat da pivotiramo na death metal i kažemo da je britansko-nemačka supergrupa Heads for the Dead izbacila svoj prvi album i da je to jedan dostojanstven i brutalan izdanak (neo)švedskog death metala onako kako bi doktor prepisao kada bi hteo da vas izleči od lošeg muzičkog ukusa i prenemaganja. Serpent’s Curse je, dakle, stilska vežba iz pisanja novih pesama u stilu starih Entombed, Nihilist, pa i Grave ili Unleashed ali nije puka imitacija i iako je ovo svirka u prepoznatljivom stilu, Heads for the Dead nisu tribjut bend već ekipa inspirisana da pravi nešto svoje. To nešto njihovo je teško, moćno i jako bučno i mada bandcamp ne da da se čuju sve pesme, i ovo što se čuje biće vam dovoljno da se setite da death metal čoveka treba i da uplaši a ne samo da bude poligon za prikazivanje tehnike i tehnologije. Odlična ponuda:
 
https://headsforthedead.bandcamp.com/
 
 
Odmah da odemo i na drugu retro instancu danas i kažemo da je debi album norveških Black Viper, pod nazivom Hellions of Fire jedno neočekivano ubedljivo, praktično trijumfalno rekonstruisanje metalnog zvuka negde sa polovine osamdesetih, speed metal napisan i odsviran sa puno ljubavi ali i znanja o tome šta je to što je u ono vreme zaista funkcionisalo i kako ga teleportovati u 2018. godinu. Ovo znači da je Hellions of Fire ploča ne samo prepuna melodičnih refrena, dramatičnih falseta i gitarske pirotehnike koji sasvim neironično prizivaju klasične Agent of Steel ili Exciter zahvate, nego je to sve i snimljeno tako da se iskoriste prednosti savremene tehnologije ali da se sačuva živost i dinamičnost onog vremena. Zbog toga je Hellions of Fire ploča koja zvuči IZUZETNO retro ali u tome ne samo da uživa nego i podseća zašto nam je sve to pre tri i po decenije zvučalo tako uzbudljivo. Ako imalo volite klasičan speed metal ovo ne smete da propustite:
 
https://blackvipermetal.bandcamp.com/album/hellions-of-fire
 
 
Isto iz Norveške i u sličnom ali i različitom retro maniru su i Deathhammer čiji se četvrti album zove Chained to Hell i to je sve što o njemu treba da znate. Deathhammer piče nabrijani blackened thrash metal sa promuklim, nadrkanim pevanjem koje kao da je teleportovano iz osamdesetih godina i pesmama koje se zovu „Black Speed Inferno“ ili „Satan’s Hell“. Svakako, sve je to vrlo proračunato napravljeno da imitira partikularni zvuk koji su određeni bendovi imali pre trideset i kusur godina, ali nemojmo podcenjivati Deathhammer, oni sviraju zaista izvanredno, imaju pesme sa kvalitetnim aranžmanima i pamtljivim refrenima  i pritom umeju da produkcijski upakuju svirku tako da sve zvuči sirovo ali i da se savršeno čuje. Prava je milina slušati ovako „tupe“ bubnjeve, vokal sa ovim kratkim reverbom i gitare koje su normalno naštimovane i – za moderna shvatanja – samo lako distorzirane. Chained to Hell je ploča koja bi 1986. godine verovatno bila na svim listama albuma godine a i danas će, bogami, meni biti pri vrhu kad krenemo da svodimo račune. Pošto na bandcampu ima samo dve pesme, ostavljam i JuTjub link:
 
https://deathhammer.bandcamp.com/album/chained-to-hell
 
https://www.youtube.com/watch?v=0cC634CAb68
 
 
 
Iz Sijetla nam dolazi kvartet Un sa drugim albumom, Sentiment, i ovo će prijati svakome ko voli „pravi“ doom metal, dakle, iznurujuće spore pesme sa beskrajno niskim štimom i kontrastiranjem preteških rifova sa nežnim, uplakanim melodijama, preko čega ide pevač koji zvuči poput medveda u posebno teškoj krizi identieta. Un na Sentimentu u gotovo sat vremena pakuju svega četiri pesme i to su prigodno spore, melanholične i očajničke kompozicije čiji će svečani ton (slušajte taj iskreni uvod za Pools of Reflection) manje naklonjenom slušaocu zvučati previše naivno ali meni, priznajem, sasvim lepo paše i mada ovo nije remek-delo savremenog doom metala (za to se moramo okrenuti herojima poput Bell Witch, recimo), sasvim dobro popunjava vreme.
 
https://unbandtl.bandcamp.com/
 
 
Previše retko ovde pišemo o industrial metal albumima, uglavnom zato što mi se skoro ništa što u tom žanru izlazi ne dopada ali, evo, danas možemo da kažemo da je izašao novi album projekta Author & Punisher i da ovaj jednočlani bend na njemu ima da ponudi osam bučnih i agresivnih pesama koje uspevaju da pomere i mozak i guzu svojom masivnošću ali i muzikalnošču. Author & Punisher je čedo gitariste Convergea, Kurta Balloua i mada se album Beastland uglavnom sastoji od standardne indastrijal galanterije – programirani ritmovi, zavijajuće gitare, vrišteći vokali proterani kroz nekakav digitalni faz – moram da priznam da je to kompetentno napisano a produkcija je baš kako treba, sirova ali topla i dovoljno suptilna da se u svoj toj strašnoj buci čuje sve što treba da se čuje. Mislim, Beastland je pored sve distorzije i škripe ipak ploča sporog, teškog gruva i Ballou ume da tu njenu osnovnu DNK crtu dobro spakuje da nam ne promakne. Ako volite da ovako bučne i agresivne albume odvrnete na najjače, legnete i pustite da vas bas-linije masiraju, volećete Beastland:
 
https://authorandpunisher.bandcamp.com/album/beastland
 
 
Izašao je i novi Behemoth i poljske vedete satanizma su prilično oštro podelile publiku. Nekima je album suviše komercijalan i blizak mejnstrimu (onako kako ga blek metal shvata) dok drugi smatraju da je u pitanju smelo, pa i eksperimentalno izdanje. Lično nikada nisam bio neki preteran fan ovog benda, ali ne treba podceniti njihovu doslednost u antihrišćanskoj estetici i filozofiji čak i posle suočavanja sa suđenjima i zabranama u sve konzervativnijoj Poljskoj. I loved You at You Darkest je ploča koja bez sumnje ima malo „širi“ zvuk od onoga što biste možda očekivali od „starog“ Behemotha ali sa druge strane, ona se ne može okarakterisati kao kompromis ili „prodaja“ jer su Behemoth uvek imali aspiracija da svoj osnovni zvuk evoluiraju u različitim smerovima. Ovo je zanimljivo produciran i besprekorno odsviran album i sem ako sebe ne smatrate hardkor fanom starog Behemotha, mislim da je legitimno da mu date šansu:
 
https://youtu.be/sNRlj0kzn2E
 
 
Za kraj i porciju tehničkog death metala ove nedelje neka budu zaduženi Withermoth iz Misurija. Ovaj bend – sa imenom koje sasvim jasno asocira na Diablo – još uvek nema iza sebe album ali kvalitetom koji prikazuju na ovom EP-ju sa tri pesme ga, reklo bi se, sasvim zaslužuju. Ovo jeodlično odsvirano i još bolje producirano a muzika u ove tri pesme je raznovrsna i žestoka, a bez upadanja u „sve vreme svom brzinom“ zamku koja mnogim njihovim kolegama zna da oduzme poene. Monoliths of Misanthropy je prilično generički death metal naslov, ali je muzika živa i zanimljiva, plus, sa svega tri pesme, ovo ne može da vam dosadi ako ste rešili da ga pustite samo iz radoznalosti:
 
https://withermoth.bandcamp.com/album/monoliths-of-misanthropy
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #704 on: 10-10-2018, 18:46:25 »
Emperorov nastup sa ovogodišnjeg Bloodstocka. Lektira:
 
 
https://youtu.be/UTuJqVdeHrw

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #705 on: 12-10-2018, 18:26:09 »
Pošto je danas Petak dvanaesti, pomeramo metal za sutra, makar da mu vratimo malo dostojanstva. U međuvremenu slušati Forkboj na ripit:
 
https://youtu.be/7u59YTRg5JQ
 
Edit: Bjafra sve više podseća na Mićka Ljubičića, jebote.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #706 on: 13-10-2018, 15:52:11 »
 E, pa dobro, Subota je, niko to ne može da porekne, a pošto smo svi i dalje manje-više tu, red je da pogledamo u svoja srca i priznamo da ljubav koju osećamo prema metalu po iskrenosti gotovo da prevazilazi sve ostale.
 
Za početak, kao i obično – blek metal. I to iz Ukrajine. Kvartet Stryvigor iz Kmeljnickog ima svoj drugi album, Шлях завдовжки у нескінченність, ili, ako više volite verziju na imperijalističkom jeziku: Lifelong Journey, i mada ovo nije baš po mom ukusu, siguran sam da će ljudima koji vole atmosferični, emotivni blek ovo biti taman. Stryvigor sviraju dobro i imaju vrlo solidan zvuk a pesme su im dugačke, razmahane i patetične preko svake zamislive granice. No, dobro, blek metal je uvek bio sklon preteranim emocijama, pa i u melanholiji može da se pretera. Album izlazi tek za mesec i po dana ali je na bandcampu već dostupan. Stryvigor ne izmišljaju ništa novo u žanru koji naseljavaju ali unutar njega veoma sigurno stvaraju, pa ako volite, možete.
 
https://stryvigor-northernsilence.bandcamp.com/
 
 
Odmah, bez gubljenja koraka prelazimo u Kanadu, tačnije Kvebek, gde nas, još tačnije, u Montrealu čekaju dvojica članova benda Gevura koji imaju svoj novi EP. Gevura je do sada snimila samo jedan album, ali ovo je bend koji objavljuje muziku onda kada misli da je ta muzika zaista vredna da se čuje pa i EP Sulphur Soul sa svoje četiri pesme i respektabilnih pola sata svirke pruža zaista dobar program žestokog, apokaliptičnog blek metala koji razume kako da odmeri i agresiju i emociju tako da se one međusobno pojačavaju, pa su mračne atmosfere ovih kompozicija jednako dobro podržane i muzikom i miksom. Gevurah dobro funkcionišu u tim polusenkama, lepo rastući na temelju misterija i mistika pa ova ploča može da prija slušaocu zrelijih prohteva a da opet ne deluje kao nekakav tryhard eksperiment u eksperimentisanju:
 
https://gevurah.bandcamp.com/album/sulphur-soul
 
 
Preskačem jedan interesantan francuski album jer je preblizu nacističkoj retorici za moj ukus, a umesto njega nudim debi album poljskih Sothoris. Ovi mladići nemaju još uvek bandcamp, mada ga najavljuju, ali je makar na JuTjubu video indeksiran pa možete da protrčite kroz pesme na brzinu i onjušite da li vam se ovo sviđa. Elem, Sothoris nisu nešto specijalno inovativni  ali imaju određenu, staroškolsku, skoro pankersku naivnost u svojoj interpretaciji koja je meni neodoljivo simpatična pa mislim da vredi da se čuje. U moru poljskih grupa koje kidaju na polju visokog koncepta i produkcije, slatko je naići na bend koji je, da ne bude zabune, svirački i produkcijski sasvim na visini zadatka, ali čija je estetika nešto jednostavnija, naivnija, pa malko i čistija. Ovo je šarmantna ploča a zove se Raj Potępiony – Ukleti raj i šta vam više treba?
 
https://youtu.be/T646pbdOry4
 
 
 
Ipak, iz franczuskih mračih dubina – ili makar sa etikete Les Acteurs de L'Ombre nam stiže three-way split (božemeprosti, kako ovo pornogrtafski zvuči) album tri benda koji predstavljaju tri lica, ili, ispravnije, naličja francuskog blek metala i, pošto je francuska scena poznata po svim tim eksperimentatorima, avangardistima i kalupolimcima, vredi istaći da je ovo u sva tri slučaja prilično strejt muzika, ali da i tako strejt ona osvaja ubedljivošću i energijom.
 
Naravno, strejt ne znači i dosadno ili generički. BÂ'A su bend koji dobro barata mistikom i melodičnošću pa i kada udaraju brzo, to ima određenu plemenitu notu. Verfallen su tehnički nabrijaniji, brži i tvrđi ali su im kompozicije dugačke i prilično kompleksne dok Hyrgal imaju najsiroviji zvuk ali i najviše zvuče kao da su spremni da raskinu granice bilo kog žanra u koji biste da ih upišete i da vam skoče pravo u lice. Vr(e)lo lepa ploča tri relativno malo poznata a zaslužna benda:
 
https://ladlo.bandcamp.com/album/b-a-verfallen-hyrgal-split
 
 
Kultni finski kvintet Sargeist ima novi (peti, za skoro dve decenije) album pod nazivom Unbound i mada se ljubitelji i dalje prepiru je li ovo na istom nivou kao klasični Let the Devil In, nema sumnje u to da smo dobili još jedan pošten i iskren satanistički opus u kome se ne štedi na znoju i urlanju. Sargeist, u skladu sa finskim blek metalnim nasleđem ne smaraju sa mnogo dinamičkih lutanja i nude album agresivne, mada tople i prilično melodične svirke koji jasno komunicira tu neku pagansko-satanističku odanost emocijama sa one strane, jelte, službeno dopuštenog. Meni se, naravno dopada svaki put kad dobijemo ovako strejtforvard ploču koja ne filozofira ali koja istovremeno nije ravna i mehanički napravljena nego, što se kaže, ima dušu iako se njeni autori na sve moguće načine trude da svoje duše pošalju u pakao. Neka, ionako đavao, po poslovici, ima sve najbolje melodije, pa će mu i ovih nekoliko fino leći. Vrlo prijatna, ubedljiva ploča satanističkog, žestokog metala:
 
https://wtcproductions.bandcamp.com/album/unbound
 
 
Za ovonedeljnu porciju šugejzom zagađenog (oplemenjenog?) blek metala ponudićemo vam belgijski Soul Dissolution i njihov novi EP (posle dva albuma) pod nazivom Nowhere. Program je manje-više poznat, ovo je vrlo atmosferična, melodična muzika sa dovoljno izletanja iz i najšire metal matrice da se može reći da Soul Dissolution legitimno zavređuju „post“ etiketu koja im se često nalepljuje, ali i sa dovoljno znojave svirke da  se ne svede sve samo na zagledanost kroz prozor i prebiranje po staroj akustari. Nowhere ima samo dve pesme u svojih 25 minuta i prilično dobro uspeva da popuni vreme i mada ovo nije baš sasvim po mom ukusu, ne mogu Belgijancima da poreknem ubedljivost u tome što vole da rade, makar to što vole da rade bilo prilično dekadentno:
 
https://souldissolution.bandcamp.com/album/nowhere
 
 
A iz Nizozemske dobijamo split dva, kako samo za sebe kažu „most innovative“ benda, koji blek metal shvataju svaki na svoj način i to su interesantni načini. Fluisteraars su emotivniji i bliži shoegaze/ blackgaze školi sa svojim rasplakanim pevačem i vrlo organskom, skoro emo svirkom. Turia su nešto hermetičniji i skloniji nihilističom pristupu, pa njihovu polovinu splita obeležavaju brži tempo i jednostavna, pomalo i primitivna aranžmanska rešenja koja doprinose osećaju očaja i propasti što je, bez sumnje u duši ovog benda. Korektno:
 
https://montturia.bandcamp.com/album/de-oord
 
 
Na stonerskj strani stola danas sede Teksašani Burn Ritual sa svojim prvencem Blood of the Raven i to je jedan vrlo drogiran i gruvu naklonjen stoner metal koji se toliko naslanja na Belk Sabat da bi Toniju Ajomiju bez sumnje bilo malo neprijatno (Oziju ne bi, taj je odavno zastranio). Ima ovde određene doom note, naravno, ali je ovo ipak muzika pre svega za pušenje kanabisa i spotičuće plesanje u dimu, manje za mračne misli i kontemplaciju suicida. Prija ta jaka distorzija kojom su gitare ukusno opterećene i zvkuk benda je dobrodošlo težak a opet prostran i prijatan. Mnogi bendovi ovog usmerenja umeju da tokom miksa i masteringa toliko iskompresuju zvuk i prenaglase bas frekvencije da im ploče na kraju nije moguće lepo čuti. Burn Ritual ne prave tu grešku i ovaj album veoma prijatno zvuči a njegova gruvom nošena psihodelija odlično leži uz svu tu težinu.
 
https://burnritual.bandcamp.com/album/blood-of-the-raven
 
 
Sa druge strane kontinenta, u Čikagu, stoneri Rezn imaju svoj drugi album, Calm Black Water i to je, ako vam se Burn Ritual dopao, pravi način da produžite žurku do duboko u noć. Rezn su generalno na istim pozicijama (prvi album im se, uostalom, zvao Let it Burn), vole drogu, vole psihodelični rok, imaju težak zvuk i sviraju sporo a opet gruvi i glavna razlika je u produkciji koja jeste za nijansu prekomrimovana i prebasovana, ali ne kvari to užitak na neki supstancijalan način. A užitka ima, pogotovo što Rezn idu nekoliko koraka dalje od rifova i puštaju gitarama da lete unaokolo kao lude. Volim sve te „svemirske“ efekte koje gitarama daju kvalitete emisija iz dubina neistraženog kosmosa, a dinamičke varijacije u koje bend upada su zbilja pogodne za kasnonoćne slušalačke sesije. I ilustracija na omotu je izvrsna pa je ovo ploča koju bez mnogo zadrške mogu da preporučim kao jedan od najboljih stoner albuma koje sam čuo ove godine:
 
https://rezzzn.bandcamp.com/album/calm-black-water
 
 
E, sad, za stoner album koji nema DOVOLJNO basa, uputiću vas na drugi album njemačkih Godsground. The Great Delusion je prilično dobra ploča, ako vam ne smeta mešanje stoner i grunge zvuka – a što bi vam smetalo? – sva u masnim gitarčinama, dobrim ritmovima i sub-lemijevskom pevanju, ali kakav je ovo miks??? Nijemci su ga MNOGO usrednjili za moj ukus i mada se instrumenti čuju, generalna zvučna slika je preterano ravna a što je zaista greota imajući na umu da u pesmama ima interesantnih momenata koje ovakav miks i mastering uspešno sakrivaju... Elem, isprobati, a možda na disku ovo zvuči bolje nego na bandcampu:
 
https://godsground.bandcamp.com/album/the-great-delusion
 
 
Za nešto malo starije (iz Avgusta, molićemo), ali prilično vredno pažnje ukazao bih na debi album benda Tongue Eating Louse iz Otave koji – kida. Bend, nazvan po onoj gadnoj ribi koja se zavlači većim ribama u usta i kači im se na jezik (Cymothoa exigua, za vas koji ste išli u škole) na svom prvom albumu (posle jednog splita i jednog EP-ja) pruža vrlo prljav, distorziran i glasan ali opet nekako intiman, skoro kamerni sludge zvuk. Voidwalker nije ploča za pušenje džokavaca i kuliranje nego za horor i iskreno preispitivanje svojih životnih izbora. Nošen neurotičnim vokalnim akrobacijama i tupim, perkusionističkim gitarskim napadima, ali i nekim iznenađujuće emotivnim melodijama, Voidwalker je album intimnih košmara koji u svoje tri podugačke pesme prelazi veliki put od konfrontacije do jednog skoro umirujućeg zagrljaja. Vrlo valjano:
 
https://tongueeatinglouse.bandcamp.com/album/voidwalker
 
 
Sa Floride nam stiže i drugi album dvojca Northern Crown koji se, zbunjujuće, i sam zove Norhtern Crown i, još više zbunjujuće, predstavlja neku vrstu odlaska unazad kroz vreme do sedamdesetih godina i kombinovanje doom metala sa psihodeličnim hard rokom na način koji je istovremeno i post-moderan ali i nekako naivno predmoderan. Hoću da kažem da Northern Crown očigledno uživaju u svim tim Hammond orguljama, velikim rifčinama i melodičnim refrenima, ali da ovo nije lo-fi drogeraška rekonstrukcija dekadentnih sedamdesetih na kakve smo navikli, već haj konsept album koji se ozbiljno trudi oko aranžiranja i vodviljske drame na kojoj počiva. I to vrlo dobro ide. Ne znam da li bi se dopalo hard rok čistuncima ili doom metal hardkorašima, ali za ljude koji su tačno između, ovo je fenomenalno:
 
https://music.northerncrownband.com/album/northern-crown
 
 
A za kombinaciju nihilističkog (i melanholičnog) blek metala i kvalitetnog dooma uputiću vas na slušanje trećeg albuma kelnskih Ultha koji se zove The Inextricable Wandering. Nijemci su sa ovom pločom definitivno zašli vrlo duboko u svoj mikrožanr i nude nam album dugačkih meditacija koje se odvijaju i preko brzog ritma i preko mučno sporog ritma, pa i preko pesama koje ritam i nemaju i predstavljaju ambijentalne podloge za kontempliranje. U praksi može malko možda da zasmeta to da album ponekada ide u strane koje ne očekujete i tamo ostaje jedan solidan vremenski period, ali meni je ovo impresivno ubedljiva ploča odličnog zvuka. Na Bandcampu za sada nema ni jedna pesma ali slutim da će se uskoro pojaviti, pa uz taj link evo i nešto JuTjuba:
 
 https://ultha.bandcamp.com/album/the-inextricable-wandering
 
 
https://youtu.be/VsTb2KjIKJ0
 
https://youtu.be/fwnBtfXvI7w
 
 
E, što se tiče death metala, kvebečki kraljevi tek-deta, Beyond Creation su se vratili i njihov treći album više i ne pokušava da prikrije koliko tehnički death metal današnjeg zavidi progresivnom roku ONOG vremena. Mislim, ploča se zove Algorythm, za ime sveta!
 
Ali dobro, ova ekipa iz Montreala nikada i nije bežala od svoje proggy prirode i Algorythm je samo najnoviji iskaz u njihovoj karijeri kojim potvrđuju da ih pre svega interesuju tehnički precizna svirka i (mini)simfonijski aranžmani, a mnogo manje nekakva hinjena brutalnost i mračnjaštvo. Rezultat je da je ovo vrlo čista, melodije prepuna ploča pevana na engleskom i francuskom, a koja uspeva da istakne istovremeno i ono dobro i ono loše u savremenom proggy death metalu. U praksi – dobro je da ova ploča ima složene aranžmane, intrigantna korišćenja bas-linija, više sinkopa nego što stonoga može da prebroji na sve svoje noge, ali loše je što je ovo, kako to već često zna da bude, ploča koja više impresionira u delovima nego kao celina. Hoću reći, kao celina, pesme su, u smislu iskaza, skoro pa banalne sa svojim preočiglednim biranjem pamtljivih harmonskih i ritmičkih osnova da se preko njih onda sipaju instrumentalističke egzibicije. Posledica je da je ovo prijatno ali ne i pamtljivo najveći deo vremena. Ali dobro, i ja sam mator i nervozan, pa će nekom drugom ovo biti mnogo prijemčivije:
 
https://beyondcreation.bandcamp.com/album/algorythm
 
 
Kao svojevrsni antidot može da posluži treći album benda Mutilated by Zombies iz Ajove koji već svojim imenom ukazuje da ovde nemamo posla sa haj konseptom nego sa svojevrsnim omažom old skul death metalu. Trio iz Ajove, zaista, na albumu Scripts of Anguish kao da nema mnogo veću ambiciju nego da bude pristojan tribjut klasičnom zvuku sa Floride od pre dve i po decenije i u tome su dosta dobri. Opet, ovo nikako nije ploča za prvu ligu i u svojim najboljim momentima zvuči kao skup pesama koje Monstrosity nisu hteli da uvrste na svoj album jer su imali bolje pesme. Opet, ako niste izbirljivi kao ja, Mutilated by Zombies će vas svakako šarmirati odličnom svirkom i doslednim miksom koji jeste malko premračan ali opet, ide to uz ovakvu muziku. Proleterski, dakle, ali može da prođe:
 
https://redefiningdarknessrecords.bandcamp.com/album/mutilated-by-zombies-scripts-of-anguish
 
 
Iiiiiiiiiiiiii, ponovo smo u prog vodama  a za potrebe drugog albuma benda iz Ria De žaneira po imenu Piah Mater a koji se, album, zove The Wandering Daughter. Piah Mater su podnošljivija varijanta proga utoliko što se ne usmeravaju toliko na instrumentalističke bravure već potčinjavau svirku pesmama koje treba da prenesu određene ideje i budu i atmosferične i dinamične. I The Wandering Daughter ima odličnih momenata i može lepo da se svari sa sve problematičnim elementima (kao što su na primer klin vokali na nekim mestima koji, da ga jebeš, ne idu). Opet, ni Brazilci ne umiču baš sasvim prog-kletvi koja insistira da pesme imaju više delova nego što im prija i da konsekventno traju više nego što im je apsoutno neophodno da budu ubedljive. But then again, imati na umu moju nervoznu prirodu pa konsekventno naštimovati svoja očekivanja:
 
https://piahmater.bandcamp.com/album/the-wandering-daughter
 
 
Da se malo od svega toga izlečimo tu je šesti (!!!) album veselih irskih trešera Gama Bomb i ako ste očekivali nekakvu radikalnu promenu u zvuku ili pristupu koji oni baštine – nema je. Ovo je i dalje kompaktan thrash na tragu Sacred Reich i sličnih prvoboraca iz osamdesetih sa specifičnim smislom za humor i instrumentalističkim, produkcijskim i aranžmanskim kvalitetima koji ih bez po muke svrstavaju u gornjih 10% savremene treš metal scene. Gama Bomb, naravno, sebe pomalo i ograničavaju tim poluparodičnim estetskim izborom koji prave ali barem imaju sviračke i kompozitorske veštine da se opravdaju što je prepreka na kojoj najčešće padaju drugi „duhoviti“ i „ironični“ trešeri našeg doba. Gama Bomb su dobri i ako kažem da ću pre slušati njih nego Municipal Waste pa čak i Havok, to bi trebalo da dovoljno govori:
 
https://youtu.be/kaTXOxY0LK4
 
 
Za neironični i pomalo lo-fi napad na sličnim koordinatama imate prvi album holandsko-francuskog dvojca DungeönHammer, pod nazivom Infernal Moon koji je... Pa, prijatan ali nikako esencijalan. DungeönHammer su spori i mračni, teški i bučni i prijaju uhu ali nemaju nekakve posebne kompozitorske ili izvođačke veštine koje bi ovaj album proizvele u savremeno remek delo sirovog ekstremnog metala. Ja volim sveden pristup ovoj muzici, naravno, ali DungeönHammer u toj svedenosti kao da nemaju dovoljno energije da nas do kraja zavedu. Ali nisu rđavi:
 
https://pulverised.bandcamp.com/album/infernal-moon
 
 
E, zato kao melem na ranu dolazi peti album švedskih Vanhelgd koji svu tu svedenost, težinu i mračnjaštvo provlači sa više autentičnosti i snage. Deimos Sanktuarium nije klasičan swedeath paket, već ploča plemenito ukrštena sa blek metalskom agresivnošću, utopljena u nihilistički bes pa uspeva da ozbiljno šutira u dupe uprkos tome što se kreće vrlo sporim tempom u odnosu na ono što se normalno očekuje od death ili black metala. Ima ovde i dobrodošlih atmosferičnih pasaža ali ploča najviše osvaja na ime nezaustavljivog srednjetempaškog napadanja koje kombinuje death metal neumoljivost i black metal ekspresivnost na jedan vrlo uspeo način. Jedna od boljih ploča ove nedelje:
 
https://pulverised.bandcamp.com/album/deimos-sanktuarium
 
 
Gore sam pomenuo Havok i Municipal Waste a mogao sam pomenuti i Iron Reagan. Ova supergrupa u kojoj imamo članove Municipal Waste, Cannabis Corpse itd. je klasičan primerak savremenog thrash metala koji se oslanja na thrash/ crossover predloške osamdesetih i mada isporučuje solidan faksimil, teško da bih ih uopšte trpao u isti ligu sa Nuclear Assault ili Holy Terror, Novi EP, Dark Days Ahead je, tako, novih pet pesama sasvim korektno odsviranog (mada prekomprimovanog u masteringu) treša koji zaista zvuči skoro autentično ali mu fali nijansa autentičnog i razdvajanja banalnog od esencijalnog. Iron Reagan me i ovim izdanjem podsećaju da bih dao pet ovakvih bendova za novi album Lich King, ali pošto toga nema na vidiku, ovo je slušljivo. Ali nema celo na JuTjubu pa uživajte u ovoj jednoj pesmi:
 
https://youtu.be/ci2kiI2Or9M
 
 
Smorio sam gore sa silnim prog death metal albumima, a tek da čujete kakve sam simfoničare preskočio, pa se iskupljujem pensilvanijskim kavernoznim death metalom stare škole u formi debi albuma benda Outer Heaven. Ovi mladići su, po imenu se primećuje, inspirisani igračkim serijalom Metal Gear Solid ali im je muzika, zapravo inspirisana primitivnim, mračnim death zvukom po uzoru na njujoršku školu i bendove sa Incantation-Immolation transverzale, sa možda naprstkom skandinavskog šmeka po uzoru na recimo Grave. I Outer Heaven na Realms of Eternal Decay dobijaju (ni)malo poena za originalnost ali, s druge strane, ovo je žestoko i srčano treskanje kakvo meni beskrajno prija. Bend jako dobro razume privlačnost primitivizma i atavizma a da opet sve što svira izvodi sa dovoljno discipline da pričamo o legitimnoj umetničkoj ekspresiji a ne o zajebanciji. Ima ovde odličnih rifova i iznenađujuće efektnih aranžmanskih rešenja (Multicellular Savagery je remek-delo sa svojim uletanjem iz najstrašnijeg prženja u jedan proto-slemerski pasaž) a produkcija je baš kako treba da bude. Album nedelje? Album nedelje.
 
https://outerheaven.bandcamp.com/album/realms-of-eternal-decay
 
 
Zapravo...
 
 
... juče je izašao i novi Terorizer ali kako nigde nema da se čuje legalno a džabe, razmišljao sam da ga ostavim za narednu nedelju. Ali ima tu jedan problem. Naime, ovo je neočekivano solidna ploča. Mislim, DRASTIČNO neočekivano.
 
Saga vezana za Terrorizer je valjda dobro poznata pa evo samo ultraskraćene verzije:
 
Bend je inicijalno bio deo prvog talasa grindcorea popularizovanog kroz izdanja britanske etikete Earache u vreme kada smo svi bili mlađi i naivniji. Prvi album sa kraja osamdesetih, World Downfall, se smatra grindcore klasikom a bend je rasturen jer su članovi imali obaveze u Morbid Angel i Napalm Death.
 
Ponovna ujedinjenja znaju da budu problematična a ovde se to pokazalo posebno problematičnim jer Terorizer treunto ima dve frakcije – jedna je Terrorizer LA koji predvodi originalni pevač Oscar Garcia i koja se zadovoljava koncertiranjem bez želje da objavljuje novu muziku. Druga je ovaj, „pravi“ Terorizer ali u kome je jedini pravi element bubnjar Pete „Commando“ Sandoval, metalna legenda i čovek koji je od Mordbid Angela ali i brutalog death metala generalno napravio fenomen koji su oni danas.
 
No, ova postava Terrorizera pored Sandovala ima i još dva člana koji su... „nebitni likovi“ deluje kao preoštra kvalifikacija ali ako preslušamo prethodna izdanja ove verzije Terrorizera pokazuje se da je ona sasvim na mestu. Hordes of Zombies iz 2012. godine je posebno bio uspavljujući album na kome je Sandovalova svirka činila malo da vozdigne dosadne, generičke pesme.
 
Zato je Caustic Attack tako neočekivano zanimljiva ploča. Nije ovo nužno najinventivniji metal ili grindcore album ikada napravljen ali je UZBUDLJIV. Ovo je kolekcija pesama koje deluju besno i zainteresovano da nešto (po)kažu, vratolomnih na način na koji je to i prvi album Terrorizera u svoje vreme bio, aranžiranih tako da se Sandovalova natprirodna brzina i izvođačka korektnost ostala dva člana uvežu na po slušaoca najbolje načine. Caustic Attack je album rafalne paljbe i neumoljive brzine, ali ovo je 2018. godina i udarati brzo u bubnjeve zaista nije tako šokantan koncept kao što je bio pre tri decenije, pa je utoliko važnije da je bend konačno shvatio da je poenta u eksplozivnosti a ne u pukom BPM-u. I zato ove pesme zvuče ubitačno i opasno a ne mašinski sklopljeno i dosadno.
 
Terrorizer sa ovim albumom ne ulaze u ring sa drugim grindcore bendovima, već pre svega sa postavom benda koja je svirala na debi albumu i pokazuju da su, ipak, posle nekoliko neuspelih restarta, dostojni imena kojim se kite. Commando godinama nije zvučao ovako moćno i, takođe, godinama uz sebe nije imao ovako efektne rifove da preko njih prospe svoje neponovljive blastbitove. Poslednji album Mordbid Angel (na kome legendarni Salvadorac nije svirao) je bio neočekivano dobar, ali to kako ovaj album Terrorizera zvuči je čudo. Nova potvrda da bez starca nema udarca? Nego kako.
 
Čim album bude dostupan za nekakav legalni striming, linkovaćemo.

Pizzobatto

  • 4
  • 3
  • Posts: 8.129
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #707 on: 18-10-2018, 15:42:43 »
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #708 on: 19-10-2018, 18:23:11 »
Ja opet da skrušeno kažem da - ko čeka metal, moraće da čeka sutra. Ali to je s druge strane dobro jer znači da će sutra doći.
 
 
https://youtu.be/TcBYBukjkBY

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #709 on: 20-10-2018, 16:20:42 »
Dan je oslobođenja Beograda pa je time i idealan dan za oslobođenje metalne nemani. Pustimo je s lanca, ona samo želi da bude slobodna onako kako je to Beograd želeo.
 
Danas, kao i obično prvo apsolviramo blek metal jer... najveći su to slobodari.
 
I, za početak jedan iznenađjuće ubedljiv i prpošan debi album. Primaire su do prošle godine bili solo projekat gitariste Gestalta (svi sadašnji članovi imaju gotivne pseudonime – Khaos, Kadaver, Nihil, Isengrin) ali je ovaj prolifični muzičar koji je svirao sve od death metala preko black metala do goregrinda rešio da malo uozbilji priču sa Primaire. Tako je njihov prvi album, Exitium, vrlo prijatna kriška blek metala stare škole koji pritom svoju sirovost ne prodaje kao jedini kvalitet i može da se pohvali pamtiljivim melodijama i razrađenim aranžmanima pesama. Superprijatna ploča za početak dana (pogotovo ako vam dan počinje u rano popodne):
 
https://primaire.bandcamp.com/releases
 
 
Ali ako hoćete stvarno staroškolski zvuk, evo i prvog albuma finskog benda Curse Eternal koji se zove Antichristian Ceremonial Madness (za slučaj da neko pomisli da je ovo muzika koja bi bila išta drugo do prangijanje u slavu nekrsta) i isporučuje pola sata ozbiljnog blek metala (dobro, poslednja pesma se zove I ❤ Transylvania, možda nisu SASVIM ozbiljni) koji zvuči sirovo i životno ali nije ni glup ni prostački. Curse Eternal vole stari zvuk ali pesme su im dobro napisane, dinamično aranžirane, sa odličnim vinjetama kada im se ne nadate (na primer sjajan mini-solo na gitari na početku Celebration of Evil) a sintisajzeri se odlično uklapaju uz režeće gitare i paleolitske bubnjeve dajući svemu atmosferu garažne epike. I omot albuma je duhovit i sladak,a i ovde članovi benda imaju odlične pseudonime (Morbid Devourer, Hellrazor, Deathmessiah, Bringer of Dessolation i J.K. Antikrist na vokalima, molimlepo) pa ovo preporučujem bez mnogo rezervi:
 
https://fleshvessel666.bandcamp.com/album/antichristian-ceremonial-madness
 
 
Iz poljske nam, pak, stiže split dve blek metal ekipe koje imaju različite pristupe žanru ali dele strast i energiju, a što ćete čuti ako preslušate ovo skoro sedamdeset minuta dugačko izdanje. Stworz sebe opisuju rečima „Slavonic Black Metal/ Neofolk“ i njihova strana splita kombinuje semplove prtičica koje bezbrižno pevaju u šumi, akustičnih gitara i frulica sa poštenim udaranjem i pevačem koji zvuči ekstremno razbesnelo. Sve to ima dosta melodije i prilično je zaslađeno, kako i očekujete do bendova koji ponosno nose folk na, jelte, reveru, i nije da bih ja ovaj album nešto mnogo slušao sam za sebe, ali ima tu energije i ko voli narodnjački blek metal, ovde svakako ima čemu da se poraduje. Rivers Like Veins su, pak, solo projekat sa dodatnim ženskim članom na vokalima (kad je potrebno) koji sebe opisuje rečima „decadent hooligan black metal“ ali je ovo u praksi prilično šugejzerski spravljena muzika sa tužnim harmonskim progresijama (i još semplova ptičica!), ritam mašinom, i tekstovima koji su svi uglazbljeni stihovi polsjkog pesnika Kazimira Pžerva Tetmajera, pripadnika dekadentnog umetničkog pokreta Mlada Poljska sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Icyvr, koji je „glavni“ član ovog benda i autor muzike je solidno talentovan pa su pesme pristojne a iako je kvalitet produkcije više na demo strani spektra nego na onoj profi strani, svejedno se ovo može slušati. Suviše je to, da se razumemo, neoromantičarski za moj ukus, većinu vremena, ali nežnije dušice od mene će ovo umeti da vole.
 
https://stworz.bandcamp.com/album/spojrz-w-pola-i-w-przestworza
 
https://riverslikeveins.bandcamp.com/album/spojrz-w-pola-i-w-przestworza
 
 
Preskačem onda masu Poljaka, Nemaca, Francuza i Šveđana koji su svi bili sasvim slušljivi ali me u krajnjoj analizi nisu impresionirali svojim albumima da bih skrenuo pažnju na debi-izdanje, EP sa tri pesme benda Undoer koji nam stiže iz rodne Turske. Ova tri momka iz Ankare pošteno čukaju na ovoj ploči (well, danuloudu) i njihov blek metal je nihilistički (naslov EP-ja je Survival is a Myth), žestok i brz, sa pravim omjerom hipnotičkog ponavljanja i oznojene svirke. Naravno, nekome će ovo biti potpuno dosadno i nezanimljivo jer Turci pored više nego korektnog sviračkog nivoa ne nude nekakvu specijalnu inovativnost ili inventivnost u komponovanju – ovo je tipičan meat ’n’ potatoes meni sa redom blastbitova, redom srednjeg tempa koji pune kliktavi kikdramovi – ali meni njihova jednoličnost zapravo prija, mislim da pogađa onu dimenziju hipnotičnosti koju sam uvek cenio u skandinavskom blek metalu,  a dopada mi se i snažan, mišićav miks ovog snimka. Tko misli da mu je ukus u blek metalu blizak mom, može ovo da isproba bez mnogo zebnje:
 
https://undoer.bandcamp.com/releases
 
 
A iz Finske nam stižu i Rodent Epoch sa svojim prvim pravim albumom, Rodentlord i ovo je ponovo blek metal u staroškolskoj formi sa sirovim zvukom, puno besa u nastupu ali i ambicijom da se sve to spakuje u pesme koje neće nužno biti samo prosviravanje materijala koji su drugi već napravili. Rodent Epoch ne bih ni slučajno nazvao avangardnim ili eksperimentalnim bendom, ali ima nečeg što malo vuče na art-brut u njihovoj svirci, od psihotičnih vokala, preko bubnjara koji povremeno kao da kreće svojim putem, pa do miksa koji je jeftin ali snažan i sve to ostavlja jedan, jelte, lični pečat koji se u ovim krajevima veoma ceni. Rodent Epoch možda ni sami ne znaju kuda će ih koja pesma odvesti (od žestokog blek metala pa do blackened rock’n’rolla, u najmanju ruku) ali je to za slušaoca zanimljivo putovanje. Da ne kažem trip.
 
Na Bandcampu za sada samo dve pesme, pa evo link i do, er, nezvanične JuTjub stranice ovog albuma:
 
https://rodentepoch.bandcamp.com/album/rodentlord
 
https://youtu.be/MNqR42fk7c4
 
 
Da ne zapostavimo skroz Amerikance, vredi pomenuti prvi album benda Imperialist koji, nažalost nema čitav na Bandcampu ali ima ga dovoljno da mu se opipa puls i da svako za sebe utvrdi dopada li mu se kako ovi momci iz Kalifornije to rade. Kad kažem „to“ mislim da su Imperialist, kao uostalom i mnogi drugi američki blek metal bend, uzeli blek metal za osnovu ali se tematski, pa i zvučno donekle, nalaze u drugim sferama. Ovo jeste uglavnom prilično strejt blek metal sa blagim death šmekom po uzoru na recimo Dissection (sad se ja, kao pravim učen, a bend ih direktno pominje kao uzor) ali Imperialist se izdvajaju po tome što se bave svemirom, naučnom fantastikom, filozofijom nauke i takvim nekim stvarima umesto klasičnim blekmetalskim obožavanjem Satane ili kontempliranjem samoubistva. I prija u tome kako su im pesme dugačke, jednostavne ali ne i glupe, sa aranžmanima koji ipak opravdavaju tu neku širinu vizije što nam je sugerišu naslovi pesama i omot albuma koji je nacrtao Adam Burke – isti čovek koji je radio dizajn za, jelte, Vektor, još jedan bend sa naučnofantastičnom tematikom prominentno postavljenom u identitet benda. Imperialist su po muzičarskoj izvrsnosti ipak stepenik ispod Vektora ali njihova muzika i ne zahteva virtuoznost tog tipa i prijatna je sama po sebi. Probajte Cipher, ovo je blek metal koji mogu da slušaju i kršteni:
 
https://imperialistus.bandcamp.com/album/cipher-black-metal
 
 
Isto iz Amerike, dapače iz Kalifornije su Valdur ali ovo nije muzika za krštene, pa čak ni za „normalne“ nekrštene jer je u pitanju sirov, neprskan ali zreo blek metal direktno iz podzemlja koji nema nikakve ambicije da govori o bilo čemu sem o nihilističkim fantazijama svojih autora, a svakako ne da ga slušaju „obični“ ljudi i ukazuju kako je, eto, i blek metal sazreo i može se smatrati ozbiljnom muzikom. Valdur, naprotiv, zvuče kao da dolaze iz latinske amerike sa svojim podrumskim miksom i muzikom koja je psihodelična kombinacija zavijajućih gitara, pevača koji se rasteže od cviljenja pa do cavern-core death metal stilizacija i bubnjeva koji se jedva čuju u svoj toj oluji zvuka, a čija uloga nije da drže ritam već da slušaoca stavljaju na još veća iskušenja. Goat of Iniquity bismo mogli nazvati avangardnim albumom ali slutim da bi se Valdur tu našli uvređeni. Ovo je muzika na granici dadaističke provokacije, podobna samo za najizdržljivije ali njima će, sasvim moguće, pružiti transcendenciju:
 
https://valdur.bandcamp.com/album/goat-of-iniquity
 
 
 
Prošle nedelje smo imali izuzetno jaku stonersku ponudu, pa je legitimno da ove malo iščilujemo uz drugi album atinskih Holy Monitor. Jednostavno nazvan „II“, ovaj njihov drugi dugosvirajući paket je ukusno spremljena ponuda dobro prosvirane psihodelije sa puno repetitivnih struktura i vokalima koji slušaoca vode kroz krajolik nadeven halucinacijama i jekom. Narano, Holy Monitor nisu metal bend, ovo je muzika u tradiciji najfinijeg psihodeličnog roka sedamdesetih, ali je dovoljno metalu bliska da nemate problem da u ovo uletite i onda se ne vadite satima. Holy Monitor su ona vrsta benda koja se bestidno sluša na repeat sa svim tim svojim tribalnim, ritualističkim formama ali i vokalom koji je dovoljno „pop“ da uz sebe zadrži i manje inicirane slušaoce. Lepa ploča čiji je miks takođe prijatno „starinski“ a opet snažan sa bas-gitarom koja stoji u sredini i povezuje plutajuće harmonije ostalih instrumenata:
 
https://holymonitor.bandcamp.com/album/ii
 
 
 
U nešto metalskijem izrazu dobijamo debi album švedskog trija Nekromant. The Nekromant Lives je ploča koja svoje Black Sabbath/ Pentagram inspiracije nosi ne samo ponosno već i pomalo nametljivo na fasadi i ovo definitivno nije ekipa koja pokušava da standardnom hard rok/ metal zvuku doda bogznašta novo. Ali dobro, nije jedino merilo dobrote njena novost, jelte, pa treba prepoznati i da su Nekromant dosta energični, da tu ima dosta promena tempa i žestoke svirke i da su pesme definitivno više za radio nego za narkomanske sesije u podrumu, pa ovo preporučujem mlađim slušaocima. Produkcija je čista i uglancana preko prihvatljive mere ali je makar separacija instrumenata besprekorna pa imamo miks koji „diše“ što je definitivno plus. Da su Nekromant malo hermetičniji meni bi bili i bliskiji ali ovako kakvi su mogu direktno na Hit Nedelje Radija 202 a i to je sasvim solidno dostignuće:
 
https://nekromant.bandcamp.com/
 
 
Izašao je i novi album kalifornijskih Castle, Deal Thy Fate (ni malo, jelte, suptilna aluzija na Tarot), koji je, očekivano, pristojan, okultni hevi metal sa doom elementima i ovo je muzika koja je meni bliska po estetici sa svim tim early ’80s elementima koji se u njoj čuju (od Judas Priest do, ako hoćete čak i Uriah Heep) a lepo je čuti i ploču miksovanu ovako lakoruko, bez kompresije gde joj mesto nije. Pevačica Elisabeth Blackwell ima nenametljiv ali korektan stil i zapravo ploču možda najviše kvare vokali gitariste i glavnog autora Mata Davisa koji joj s vremena na vreme daju jedan andergraund-preliv a što je malko povlači u demo vode. Opet, ni Blackwellovoj ne bi škodilo da s vremena na vreme malo ubedljivije uleti u frku i muzici doda još neku dimenziju. Ovako kako jeste, ovo je prevashodno gitaristička ploča na kojoj vokali deluju kao ne baš nužno zlo ali reklo bi se pre svega garnirung. No, sad ja već filozofiram možda previše i, hoću da kažem, Castle su mi zanimljivi za slušanje, za razliku od, recimo, Heir Aparent koji JESU bend iz osamdesetih, i upravo su izdali vrlo korektan novi album klasičnog power metala ali meni to ne zadržava pažnju ni trideset sekundi. Pa ako sam ja neki kriterijum, treba ovo poslušati:
 
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/deal-thy-fate
 
 
Izašlo je i nešto death metala ove nedelje ali sam sve to manje-više preslušo i zaboravio pa vas ne bih zadržavao jer, ipak, izašao je i novi Internal Bleeding pod nazivom Corrupting Influence. Slutim da su Njujorčani ovakvim nazivom hteli da malo i podsete na to ko je, praktično izmislio slamming death metal u ovom, jelte, trenutku povijesne zbiljnosti kada je ovaj podžanr posle metastaziranja verovatno malko i u remisiji. To je sasvim korektno i, takođe, odlično je da i ovo izlazi za Unique Leader kako bi se, jelte, današnjim JuTjub klincima održala istorijska lekcija i predstavio bend koji je bio tu na samim počecima i koji i danas ne odstupa od tvrde linije slema.
 
Štagod za njih ta tvrda linija značila, naravno, pošto je Corrupting Influence daleko manje „ekstremna“ ploča od devedeset procenata onoga što se danas računa u slem. Internal Bleeding zapravo među današnjim klincima zvuče istovremeno i zastarelo ali i pozitivno dostojanstveno sa svojom čistom produkcijom, melodičnim solažama i razgovetnim vokalima. Naravno, veliki deo savremenog slema je samo na korak od karikature, muzika koju prave internet-muzičari namenjena da bude ekstremnija i bolesnija od onog što je prošle nedelje napravio aktuelni rival i mada je to i deo njegovog šarma, dobro je da Internal Bleeding imamu još snage i volje da pokažu da ova muzika može da ima i dubinu i karakter i da nije sve samo u „sick gutturalima“ i „heavy slamovima“. Utoliko, Corrupting Influence je meni skoro kao da slušam Obituary kako sviraju brutalni death metal, jedna disciplinovana, čista demonstracija razumevanja žanra i kompozitorske zrelosti koja svesno ignoriše savremene žanrovske trendove da bi radila ono što najbolje radi: tresla snažno i samo malo stimulisala i intelekt. Dakle, album na kome nema mnogo napora da se razbije kalup ali kalup koji su Internal Bleeding koristili ionako je kvalitativno iznad većine kalupa koje korise drugi i ova metafora je zvanično postala predosadna da bih mogao da završim rečenicu na dostojanstven način. Slušajte ih:
 
https://www.youtube.com/watch?v=EvCL8edbHxw
 
 
 
Izašao je i novi Soulfly i u normalnim uslovima ovo je nešto što bih ja preskočio i bez slušanja. Drag mi je Maks, ali mi je ovaj njegov bend uvek bio nekako nedovoljno interesantan u tome što rade da bih trošio vreme na njega. No, posle nedavnog Cavalera Conspiracy albuma koji je bio iznenađujuće slušljiv, reših da odvojim uvo i za Ritual, pogotovo što Maks za ovu, jedanaestu ploču veli da su pokušali da zadrže gruv koji je bio izvorni gimik Soulfly ali da se sve iskombinuje sa bržim, žešćim metalom kakav on voli. I sad, nije ovo veličanstvena ploča, nije čak ni specijalno dobra, ali jeste malo osvežavajuće čuti da su „tribalni“ elementi Soulfly muzike gurnuti malko na zadnje sedište a da ih je zamenio uglavnom jednostavan i snažan metal. Nije ovo nužno neki mnogo impresivan metal ali ima ovde nekoliko pesama koje su brze i žestoke (Demonized, Dead Behind the Eyes) i meni prija to ponovno okretanje Maksa Kavalere treš metal korenima. Album je ipak previše rastrzan između potrebe da ima i gruv momente, pa onda da malo ode u pank/ D-beat (Feedback!), pa da se vrati trešerskom krljanju, kao da Maks pokušava da obiđe sve značajne momente svoje karijere i podseti slušaoca šta je sve svirao, a ni jedna pesma, avaj, ne može vodi da nosi ičemu sa Beneath the Remains ili Arise, no, kako sam se nadao, tu i tamo sam se okej udao:
 
https://soulflyofficial.bandcamp.com/releases
 
 
U technical death metal novostima, tu je novi Gorod. Ovi Francuzi uglavnom uspevaju da iskombinuju gotov apsurdno nakićene aranžmane sa zapravo dobrim i interesantnim kompozicijama i pokažu da su lekcije Atheista i drugih ranih tek det autora savladali bolje nego masa bendova koje sam prošle nedelje ili ignorisao ili umereno mrzovoljno hvalio. Gorod su, slično Obscuri, ljudi koji razumeju svoju muziku bolje nego dobar deo drugih tek det kolega i zbog toga im uspeva da ponude stalno mutirajući masu rifova, harmonija, ritmova i solaža koja ne zvuči na silu natrpano već kao, ipak, konzinstentna muzička ideja u pokretu. Aethra je solidna ploča za svakog ko voli death metal ali i svakog ko generalno voli tehničkiju metal svirku a koja ipak u centru pažnje ima pesme radije nego tehniku:
 
https://www.youtube.com/watch?v=t2rS2fO90FY
 
 
Završimo ipak sa speed metalom. Exxxekutioner iz Salforda, jelte, Engleska, su izbacili svoj (izdavač kaže „dugoočekivani“) debi album Death Sentence i, evo, najgora stvar koju mogu za njega da kažem je da je bubanj suviše „plastičan“ i da mu ne bi škodio topliji i prirodniji miks pa makar se svaki udarac ne čuo ovako jasno i tačkasto kako je bend mislio da treba.
 
Ali, ozbiljno, to je najgora stvar koju mogu da kažem za ovu ploču koja je, zapravo solidno miksovana na generalnom planu, sa režećim i jasnim gitarama, prominentnim basom, snažnim a živim zvukom i sa pesmama koje su, oh, pa, verujem da je reč koju tražim „odlične“. Exxxekutioner se napajaju direktno sa izvora i njihov je pristup muzici karakterističan za onu razvojnu fazu metala kada je žestoki i prljavi speed metal počinjao malo da se rafinira i izmišlja nove aranžmanske fore, kada su producenti počinjali da kapiraju kako distorzirane gitare mogu da se snimaju a da to ne bude ili tanušnio šuštanje ili nerazaznatljiva masa zvuka, pa su rifovi postajali sve razrađeniji i nastajao je „moderniji“ thrash. Ova engleska momčad vrlo dobro omažira bendove poput, recimo, kanadskih Razor bez upadanja u nekakvu sikofantsku imitaciju i njihov je zvuk zdrav a pesme su impresivno keči i energične. Tu je i odvratno vrištanje na mestu pevanja, da bi sve ostalo potpuno u tom old skul maniru ali osnovno je da je ovo ploča koja je natrpana odličnim rifovima i generalno sjajnim gitarskim radom koji, uz vrlodobrog bubnjara produkuje odličan gruv tokom celog trajanja i tera glavu u tresenje sve i da se trudite da ostanete mirni. Da je bubanj samo za nijansu lepše miksovan ovo bi bio praktično besprekoran album.
 
https://ultharrecords.bandcamp.com/album/death-sentence
 
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #710 on: 24-10-2018, 18:33:17 »
Mnogo dobar intervju sa Peteom Sandovalom i Leejem Harrisonom
 
https://youtu.be/szpoHlNO6cg
 
 
Naravno, sad kad sam video da Harrison svira giraru na novom Terroruzeru a Sam Molina peva i svira bas, mnogo mi je jasnije što je album ovako dobar.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #711 on: 26-10-2018, 21:12:35 »
E, pa, Petak je i neka je. Red je došao i na metal, posle svih gluposti kojima smo svedočili ove nedelje. Neka nas blagorodni dodir metala malo isceli i pripremi za iskušenja koja će sutra doći. Amin.
 
 
U blek metal novostima, ove nedelje prvi album vrlo friškog mađarskog projekta Realm of Wolves, Osnovani početkom ove godine od strane članova wildrness, Ephilexia, Silent Island i drugih bendova, Realm of Wolves su još jedan atmosferični, veoma melodični i setni blek metal bend sa jakom „post“ dimenzijom u zvuku i pristupu. Oslanjanje na dekadentnu mađarsku poeziju između dva rata i postrokerske melodije na gitarama, srećom, ne zamagljuju skroz činjenicu da ovde imamo na programu i dosta energične svirke i solidnog pevanja. Ipak, ovo je puno i lepih nedistorziranih pasaža i mesta za nežnu kontemplaciju pa bih svakako album Oblivion, vrlo solidno napisan i snimljen, preporučio najpre nežnijima među nama:
 
https://realmofwolves.bandcamp.com/album/oblivion
 
 
A iz dalekog Viljnusa (u, jelte, Litvaniji) stižu nam Haeriesis sa svojim novim EP-jem od tri pesme, nazvanim sugestivno The Bleaking. Haeriesis ne sviraju čist blek metal i rado ovu muziku mešaju sa malo industrijskih i ambijentalnih elemenata ali i sa generalnom „darkerskim“ momentima (slušajte Those Tremors koja ima postpank vajb) što je fino osveženje. Pritom ovo je ne samo vrlo dobro odsvirano već i vrlo dobro snimljeno sa glasnim ali dinamičnim miksom koji daje instrumentima puno prostora da se čuju. The Bleaking nije BAŠ eksperimentalna ploča ali naginje na tu stranu i lepo se ponaša u svim tim svojim meandriranjima:
 
https://haeiresis.bandcamp.com/album/the-bleaking
 
 
A dok se Rusi i Ameri utrkuju ko će koga više da pljune po novinama na ime hegemonističkih ambicija i prljavih taktika u osvajanju sveta, metalci među sobo lepo sarađuju. Debi album benda Automb iz Pitstburga, Esoterica (mislim, album se zove Esoterica, nije to savezna država u Americi u kojoj se nalazi grad Pitsburg) (pričamo o Pitsburgu iz Pensilvanije, NE ZBUNJUJTE ME!!), tako je izašao za ruski Satanath Records i ovo je vrlo lepa kombinacija. Ovaj trio čuka prilično moćan, epskizvučeći blek metal koji ne hvata toliko na brzinu (ili tehniku) koliko na postojanost i monumentalnost. I to im dobro ide. Ovo nisu kompleksne ali jesu organske, logične pesme sa bendom koji u njima pošteno radi (pogotovo bubnjar koji je i najnaglašeniji u miksu pa je ovo nekarakteristično teška blek metal ploča) i pevačicom koja odire grlo iz sve snage. Blek metal načelno nije muzika srednjeg tempa i mošerskih deonica ali Automb se zapravo baš sa takvim materijalmom  najbolje snalaze. Prijatno:
 
https://satanath.bandcamp.com/album/sat202-automb-esoterica-2018
 
 
Donekle slično, ali malo pankerskije sviraju Poljaci Ortsul na svom prvom EP-ju Robactwem Oblazłem koji je baziran na mahom srednjem i sporijem tempu i hvata pre svega na ekstremnu emociju (a ta emocija je uglavnom očaj) koja se preliva kroz melodične gitare i pevača koji strahovito vrišti. Ima ovde štofa, kako rekoh, dosta to pankerski zvuči i meni to prija mada je miks mogao da malo posvetli gitare koje se ovde često gube ispod basa (u blek metalu!) a bubnjarevo junačenje na duplim kikovima se takođe razmazuje u ponoru bas frekvencija. No, dobro, lako je biti perfekcionista kada sediš za kompjuterom i vrtiš bandcamp. Ima ova muzika dušu, pa makar i, jelte, onu već obećanu Đavlu. Poljska. Kida ove godine.
 
https://ortsul.bandcamp.com/
 
 
Sledeći album ubacujem samo da se ne kaže da nemam vremena za stvari koje mi se ne dopadaju. Mislim, hoću da kažem, meni se ova vrsta atmosferičnog blek metala kakvu sviraju Rusi Elderwind ne dopada ali vidim da njihovi fanovi vele da im je drugi album, Чем холоднее ночь do jaja i da je dostojan naslednik prvog, pa ako volite veoma bukvalan melodični blek u kome predvidive, skoro evrovizijske melodije bivaju besomučno ponavljane na gitari i kavlijaturama a ostatak benda ih ropski prati, pa sve to kroz sat vremena za mene nepodnošljivo zaslađenih emotivnih kompozicija, onda će vam se ovo svakako dopasti. Ali nije moja šolja čaja. Mislim, u fullu prihvatam da je metal muzika skoro po definiciji kič, ali, dođavola, i u kiču mora da ima gradacije. Mislim, da je nema, šta bismo po ceo dan radili po internetu? Oko čega bismo se svađali??? Ne možemo baš SVE vreme oko neoliberalizma.
 
https://elderwindband.bandcamp.com/album/the-colder-the-night
 
 
Za potrebe blage dezinfekcije, dobili smo, posle dosta meseci drame i odlaganja, debi album indonežanskih Choria. Album se odaziva na Black Secret Beyond Of Nature i mada je i ovo melodični, atmosferični blek metal, sa nemalim investicijama u naglašene melodijske teme, ipak je to meni daleko prihvatljivije. Delom zahvaljujući znatno većoj žestini u svirci i tvrdini u produkciji, ali i delom jer Choria iako vole melodiju i atmosferu ipak nisu u njima skroz banalni i muzika ima dostojanstveniji pristup rabljenju saharina, pa je ovo pre svega mračna i glasna svirka koja tek nakon što uspostavi tu filozofiju kao osnov, ide u smeru zaslade. Slušljivo, a ako volite atmosferični BM, onda i više od toga:
 
https://limitedblastingproduction.bandcamp.com/album/black-secret-beyond-of-nature
 
 
A pošto sam ja čovek širokih shvatanja, evo još jednog albuma koji nije baš moj kap ov vrdžin blad, ali koji je, vidim, kod određenog sloja publike prošao jako dobro (a tek je danas izašao!!!). Radi se o trećem albumu solo projekta Eneferens, pod nazivom The Bleakness Of Our Constant i ovo je jedna dugačka i depresivna meditacija o gubitku i bolu, kroz mešavinu melodičnog blek metala i američkog folka. Ima tu dosta elegancije u svom tom očajanju i mada sam ja izgleda doživotno alergičan na ovakve harmonije i klin pevanje, ovaj album ima i mnogo momenata koji mi se dopadaju (na primer praktično karikaturalna peta pesma koja je funeral doom sa blek metal produkcijom). U svakom slučaju ovo je iskreno pa to što je OBER patetično nije iz neke kalkulantske namere kao kod... dobro neću da lajem. Poslušajte, Mineapolis ima šta da ponudi:
 
https://eneferens.bandcamp.com/album/the-bleakness-of-our-constant
 
 
 
 
Ponovo se vraćamo ruskom Satanath Recordsu koji u suradnji sa izraelskim (!!!) Eastern Frontom izdaje peti album projekta From the Vastland, Daevayasna, čiji je jedini član muškarac po imenu Sina, originalno iz Teherana  a danas nastanjenen u Trondhajmu. Mislim, metalski globalizam je čudo. Persijanac u Norveškoj koji izdaje za rusku i izraelsku etiketu – ima li nečeg globalističkiojeg (i... neoliberalnijeg, rekli bi sad neki)?
 
Šteta je što muzika nije baš na nivou sve te globalističke utopije, ali nije ovo ni rđava ploča koliko je relativno pravolinijska i generička. Sina se drži old school pristupa i proverenih skandinavskih fora na ovoj ploči i nikada to ne prevazilazi nivo druge lige, ali od srca je, tematski se bavi zoroastrizmom i – ima dušu. Pa probajte:
 
https://satanath.bandcamp.com/album/sat205-from-the-vastland-daevayasna-2018
 
 
Za malo „prave“ norveške blekerije ove nedelje pobrinuće se Sjukdom koji su izbacili drugi album po imenu Stridshymner og dødssalmer (Borbene himne i himne smrti, jelte). I odmah se čuje odakle ovo dolazi – sva skandinavska hladnoća i mračna dostojanstvenost se plasiraju već u prvih par minuta ove ploče i mada Sjukdom nikada nisu u opasnosti da ih proglasite za naročito originalne, njihova isporuka na ovom albumu je besprekorna. Mogao bih, eventualno malčice da kritikujem miks koji je malo suviše spljeskan, ali pošto su ovo uglavnom pravolinijske, proste pesme zasnovane na ponavljanjima velikih, jakih a prostih tema, to ne smeta TAKO mnogo. U nedelji kada smo dobili GOMILU melodičnog, atmosferičnog, takoreći nežnog blek metala, dobro je imati na jelovniku i nešto ovako snažno i gnevno. Album izlazi danas za uvaženi Osmose Productions, pa očekujem da će se na bandcampu pesme uskoro pojaviti, ali za potrebu instantne gratifikacije evo i linka za JuTjub:
 
https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/stridshymner-og-dodssalmer
 
https://youtu.be/8aPiowtwyf8
 
 
A ako nam nije bilo dosta Poljaka, krakovski Kriegsmaschine su u prošlu nedelju iznenada i bez najave objavili svoj treći album, Apocalypticists i ovo je, kako i treba da bude, pedeset minuta ozbiljnog nihilizma. Kriegsmaschine su jedan od retkih bendova koji mogu da sviraju skoro sat vremena u srednjem tempu a da meni to ne bude dosadno, jer je njihova muzika nervozna i dinamična, ispunjena jakom tenzijom i nosi onaj dah opasnosti koji bi blek metal trebalo da po definiciji sadrži. Ovde čak ni skenk ritam ne deluje mekano i opušteno.
 
https://ksmpl.bandcamp.com/album/apocalypticists
 
 
Nije vam dosta Poljaka, shvatam, pa evo odmah da napravimo brz prelaz prema drugom albumu takođe krakovskih Outre. Hollow Earth je zamamna smeša bolesne i mračne atmosfere, žestoke svirke, brutalnih vokala i okutltizma, ali meni je najvažniji element ta agresivna, tvrda, disciplinoivana svirka koja se odlično uklapa u prostran, odjekujući miks. Ima bendova koji zaista savršeno funkcionišu kada im je zvuk na granici pećinskog i umeju da iskoriste sve harmonske akcidente koji se praktično sami pomaljaju u ovakvim situacijama. Outre su jedan od takvih bendova, plus ovo je zaista moćno odsvirano i napisano tako da nudi najbolje od oba sveta: i avangardni naklon dostojan najfinije francuske škole,  ali i grubo, tvrdo prebijanje. Moji ljudi:
 
https://outremetal.bandcamp.com/album/hollow-earth
 
 
Idemo na stonere!
 
Prvi su na redu ove nedelje Lady Lizard sa Malte čiji je istoimeni debi EP jedna lepa, izfazirana smeša desert rocka i southern groove tendencija sa Black Sabbath DNK. Zapravo je ovo malo i suviše južnjački za moj ukus, ali ima šmeka, distorzija je odlična, pevanje dovoljno grubo da me zadovolji (ooooh... kinki!) a pesme mada nisu neka otkrovenja, lepo voze taj svoj gruv:
 
https://ladylizard.bandcamp.com/releases
 
 
A ponovo iz Norveške stižu Magmakammer, trio iz prestonice čiji drugi album Mindtripper vrlo mnogo truda ulaže da se zakači na šmek ’70s psihodelije i narkofilije (primera radi, neke se pesme zovu ovako: Druggernaut, Acid Times, Cosmic Dancers). No, ko to voli, ovo će mu se dop(!)asti. Magmakammer umeju da uhvate taj udrogirani gruv koji je pre četrdesetpet godina bio simbol zla i dekadencije a danas sredovečni ljudi mole boga da njihova deca slušaju ovo a ne Džastina Bibera i Prti Bee Gee, imaju dobar, prljav garažni zvuk i dosta stava u ovome što rade pa je i meni sve to simpatično. A u životu nisam probao narkotike, ako se ne računa jednom kad su mi operisali krajnike.
 
https://magmakammer.bandcamp.com/album/mindtripper
 
 
Iz susedne Švedske stižu Domkraft, trio čiji drugi album, Flood, udara jako, sporo i žestoko a da opet ne zaboravlja na gruv i rokenrol. Domkraft se opisuju i kao doom bend, mada je njihova muzika prilično gruvi, ali nije to slučajno jer i pored psihodeličnih efekata na gitarama, prvenstveni osećaj koji ova ploča ostavlja je konfrontativnost a ne poziv na paljenje džointa i kuliranje. Lepo je čuti malo bešnji i agresivniji sludge/ doom s vremena na vreme a Domkraft se odlično snalaze u svojoj ulozi dizača buke i podsticaja slušaoca da ustane i nešto uradi a ne samo da šuti i smrdi. Pritom ovo je teško, distorzirano i moćno a izmiksovano možda za nijansu presuženo, ali može, čuje se. Meni se ovo baš dopada:
 
https://domkraft.bandcamp.com/album/flood
 
 
 
Nešto manje mi se sviđa novi Space Paranoids (da, bend jeste uzeo ime po fiktivnoj istoimenoj arkadnoj igri, pametni ste, al niste jedini koji ste Trona gledali) jer je ovo miks stonera i grandža kome su važniji veoma razrađeni aranžmani od teških rifčina. Nije to ni rđavo, da ne bude zabune (da jeste, ne bih ga ni pominjao ovde) ali ja u svom stoneru volim da je naglasak na božanskom rifu i satanskom ponavljanju. Space Paranoids na High Tales imaju i jedno i drugo ali su ipak mnogo više usmereni na pravljenje pesama koje se razvijaju i menjaju pa će verovatno biti više po volji nekom drugom:
 
https://edisonboxrecords.bandcamp.com/album/high-tales
 
 
Nego, ove nedelje smo dobili i malo premijum death metala! A prvi koje bih obeležio tim epitetom su svakako Hate Eternal koji sa svojim , Isuse!!!!! već sedmim albumom, Upon Desolate Sands pokazuju šta znači kada produkt dobro sazri. Hoću reći, ovaj životni projekat Erika Rutana je uvek delovao kao njegova demonstracija kako bi Morbid Angel STVARNO trebalo da zvuči, sa najmračnijim harmonskim fantazijama i nepraštajućim baražem bunjeva, ali moram da kažem da ma koliko to mene na papiru OČAJNO rajcalo, prošlo je nekoliko albuma pre nego što sam rekao „E, to je to“.
 
Jer, naime, Hate Eternal su u početku za mene bili primer monotonije koja nastaje kada su muzičari toliko dobri i posvećeni da sve vreme sviraju iz sve snage i najbrže što mogu pa muzika zbog toga gubi koncept dinamike, tenzije, rizika. No, prošli album, Infernus, iz 2015. godine je konačno pokazao kako Hate Eternal mogu da imaju i jare i pare, da i dalje budu neumoljivo agresivni a da pesme ipak imaju dinamiku i živost. Upon Desolate Sands nije tek puki nastavak ovog albuma i ovo je, ako ćemo iskreno, zapravo malo kontemplativnija ploča sa mrvicu više priklanjanja atmosferi i radu iz pozadine nego što je prosek za ovaj bend. Ali to odlično radi. Rutan je morbidejndželovsku formulu na ovom albumu odveo na neke sveže strane, dodao kašičicu imolejšnovskog gruva i dobili smo mračan, ali uzbudljiv album koji više nije sklopljen 99% od blastbitova nego ima prostora da malo diše i okrene se oko sebe, a da nije izgubljena inercija i taj nemilosrdni momenat kretanja napred. Rutan je kralj brutalnog death metala već decenijama, a Upon Desolate Sands ga prikazuje u momentu kada pravi vidan napor da nastavi da raste i evoluira. To je lepo.
 
https://hateeternal.bandcamp.com/album/upon-desolate-sands
 
 
S druge strane, švedska death metal supergrupa Bloodbath je objavila svoj peti album, The Arrow of Satan is Drawn i to je dosta slušljivo, ako već ne posve nezaobilazno. Bloodbath su bend koji izaziva u jednakoj meri respekt na ime baštinjenja najteže fome swedeath zvuka, ali i bes i prezir, valjda zbog toga što se ovakav angažman članova Opeth, Katatonije, pa i Paradise Lost (Nick Holmes peva od 2014. godine u bendu, uključujući ovaj album) smatra donekle ciničnim i nedovoljno iskrenim. Jebemliga, ko bi to sve pohvatao...  The Arrow of Satan is Drawn definitivno neće biti uvršten u deset najvažnijih albuma švedskog death metala na bilo kojoj budućoj listi, ali ovo je ponovo neka vrsta konceptualnog albuma sa velikom količinom interesantnih ideja i, dobro, priznajemo, priličnom količinom ziheraškog pristupa. Ali opet, zdravo je ovo u dovoljnoj meri da ja mogu da ga slušam a ja praktično prezirem i Opeth i Paradise Lost i Katatoniu. Album trenutno na JuTjubu ima da se čuje u celini samo u odvojenim videima na kanalu ovog dobrog čoveka, pa koga zanima, nek se zaputi:
 
https://www.youtube.com/user/kazimkalay/videos
 
 
A iz Nju Džerzija imamo treći album technical death a malko i slam  benda Cognitive pod nazivom Matricide. Unique Leader generalno ne izdaje nedopečeno smeće i ove su godine imali bar dva izdanja što zaslužuju epitet klasika (prošlonedeljni Internal Bleeding ali i proletošnji Ingested) i Matricide je jedna vrlo pristojna ploča. Kako sam već negde guslao, sleming det metal je postao igraonica za internet muzičare mlađe po godinama i nezrelije po interesovanjima pa je uvek lepo čuti iskusnije muzičare šireg obima interesovanja kako baštine elemente slema unutar muzike koja nije fetišistički usredsređena samo na jedan jedini trik. Matricide je ploča solidnog gruva ali gruva koji mutira, evoluira, džilita se i ne da da dosadi. Valjano:
 
https://youtu.be/KbbBOmG9RQ4
 
 
Pa onda iz Denvera, jelte, Kolorada, dolazi Glacial Tomb i ova su tri besna muškarca za svoj debi album (posle jednog EP-ja i para singlova) nazvan po samom bendu, svoj blackened crust zvuk dopunili death metal tvrdoćom i dobili smo vrlo prijatnu, agresivnu, užasno besnu a opet i osećajnu smešu brzog krljanja i teškog, moćnog, sludgey valjanja sporim i srednjim tempom. Glacial Tomb nisu bend crtanofilmovske estetike (iako je u dobroj meri koriste za svoje ciljeve) i njihovo spajanje najtvrđih formi panka sa ekstremnim metalom je sveže i uverljivo i daje slušaocu prostora da se upiše u muziku koja definitivno pokušava nešto da kaže. Impresivan, jak debi:
 
https://glacialtomb.bandcamp.com/album/glacial-tomb
 
 
A sećate se benda/ projekta/ čoveka po imenu Thor? Još osamdesetih su se ljudi smejali blond Kanađaninu sa steroidnim pektoralnim mišicama i poziranjem sa čekićem na naslovnim stranama svojih albuma, ali Jon Mikl na kraju dana i dalje izdaje albume a njegovi kritičari verovatno više nemaju snage ni da ga kritikuju. U poslednje četiritri godine Thor je izbacio četiri albuma a ove godine smo dobili božićni album pod nazivom Christmas in Valhalla.
 
Ima li smisla božić u nordijskoj mitologiji, pitate se sad vi naglas, ali naravno da nema i Thor danas sasvim jasno stavlja do znanja da je za njega ovo zajebancija, ali to je, na kraju dana, sasvim dobronamerna zajebancija i ovo je album dobro raspoloženih hard rok poskočica sa božićnom tematikom za, hm, decu... Da ne bude zabune, ovo je prilično generička muzika, a produkcija je u najmanju ruku problematična, ali Thor ima jednu pankersku opuštenost u ovome što radi i, opet, radi ovo već duže od četrdeset godina, pa treba i to ispoštovati:
 
https://thormusic.bandcamp.com/album/christmas-in-valhalla
 
 
Nazad u Švedskoj dobili smo novi album legenadrnih Unleashed. Unleashed spadaju u generaciju koja je definisala švedski death zvuk a jedni su od prvih koji su tekstualno obrađivali vikinške teme u okviru death scene (za razliku od black metal scene na kojoj je to bilo nešto uobičajenije). Bend i dalje vredno radi i izdaje albume pa smo ove godine dobili The Hunt for White Christ a koji je četvrti album u konceptualnom serijalu koga basista Johnny Hedlund piše već godinama baveći se kombinacijom istorije i fantazije bazirane na skandinavskim mitovima. Muzički, ovo je ubedljivi, mesnati švedski death metal sa klasičnim Unleashed formulama. Ovo nije bend koji se trudi da izmišlja nove stilske pristupe sa svakim novim izdanjem niti ga zanima ukrštanje sa drugim žanrovima – Unleashed su prosto neka vrsta švedskog metal buldožera koji ide napred, kroz sve prepreke, bez interesovanja za trendove ili alternativne pristupe. Ako volite Unleashed, volećete i Lov na bijelog Hrista. Album za sada ima da se čuje samo u formi tri pesme na bandcampu, ali zato pouzdani turski JuTjuber odozgo i ovo ima u celini na svom kanalu:
 
https://unleashed.bandcamp.com/
 
https://www.youtube.com/user/kazimkalay/videos
 
 
Za mene je, naravno, izdanje nedelje dugo, predugo očekivani drugi deo EP serijala koji je započeo još 2015. godine. Pričam, naravno o EP-ju The Book of Suffering – Tome II jedinih, neponovljivih, i možda čak i, gulp,najboljih, kanadskih tek-det metalaca Cryptopsy.
 
Cryptopsy su bend koji nosi čudnu stigmu. U poslednjih šest godina sviraju bolje nego ikada izdižući svoj tehnički death metal iz devedesetih na sve više razine svakim novim izdanjem i koncertnim nastupima koji su eksplozivni, agresivni i moćni, a ipak popriličan deo tvrdog jezgra fanova ih danas prezire i zatrpava JuTjub komentarima kako ovaj bend nije bend bez Lorda Worma i kako to s jednom gitarom više nije to i sve tako.
 
Ovo je mahom potpuni nonsens. Lord Worm je fascinantan kao pojava, ali kao pevač ni u Cryptopsyju zapravo nije bio tako ubedljiv (da bi mu post-Cryptopsu izdanja bila, za moj groš, prilično slaba). Matt, koji peva u bendu već čitavu deceniju dobija apsolutno neproporcionalnu količinu mržnje od strane publike onlajn, sa sve stalnim tvrdnjama da on „samo vrišti“ i „uopšte ne izgovara tekstove“. Mislim, jebote, da ovako nešto slušam od death metal publike u 2018. godini, pa kao da sam se vratio u detinjstvo i moje prve eksperimente sa ekstremnim metalom a ceo JuTjub se pretvorio u moje roditelje i rodbinu... Elem Matt je – njegova scenska persona na stranu – pevač agresivnog, jakog glasa i sasvim respektabilnog dijapazona tehnika a što se na ovom snimku više nego dobro čuje.
 
Drugo, današnje pesme Cryptopsy su uglavnom fantastični komadi ekstremno brutalnog, tvrdog death metala odsviranog sa mnogo tehničkih egzibicija ali sa nula ambicije da ovo bude muzika za muzičare. Cryptopsy su se opekli sa albumom The Unspoken King koji je sadržao elemente deathcorea i od tada prave samo beskompromisni, apsolutno brutalni death metal a to što imaju samo jednu gitaru u postavi, pokazalo se i na koncertima, nema apsolutno nikakvog uticaja na gustinu i kompleksnost zvuka. Mislim, Christian Donaldson i Olivier Pinard su opasan gitara-bas duet a gdegod da zafali malo pozadine, tu je verni sempler i sve je u najboljijem redu. Konačno, bubnjar Flo Mournier je jedan od najmaštovitijih bubnjara u čitavom žanru i njegova organska ali neumoljivo agresivna svirka je sa godinama sve intrigantnija i bolja.
 
Ukratko: prvi The Book of Suffering EP mi je jedno od najbojih Cryptopsy izdanja uopšte, a njegov nastavak koji je danas izašao je dostojno produživanje priče u pravom smeru.
 
Hoću da kažem da je ovo ekstremno brutalna muzika, sa veoma složenim aranžmanima i dinamičkim amplitudama a da Cryptopsy nadmoćno, nadmoćnije nego ikad, zapravo, uspevaju da sve to proguraju kao narativ koji ima svoj tok i logiku što je slušaocu vidljiva od početka do kraja.
 
Naravno, teme tog narativa su užasne i Cryptopsy su jedan od retkih bendova čiji me tekstovi povremeno nateraju da se osetim nelagodno – a ne zaboravimo da čitave podvrste death i grind pravaca praktično kao jedinu temu imaju mizoginiju i nasilje nad ženama. Kod Cryptopsy se ovo ne istražuje na crtanofilmovskom nivou koji je standard kod drugih i ovde ima pomenute nelagode koja dolazi uz i dalje žanrovsko ali dublje, ozbiljnije bavljenje ovakvom tematikom. Dakle, eksploatacija ali filozofski ambiocioznija.
 
Sve je to u paketu jedan veoma impresivan dvadesetominutni atak na čula sa dovoljno tehničkih kvaliteta da natera i najveće muzičare među nama da sa odobravanjem klimnu glavom ali i sa čitavom dimenzijom praktično kinematskih emocija koje nas teraju da čim se muzika završi krenemo ponovo od prve pesme i još više se udubimo u priču koju Cryptopsy pričaju. Ne znam kada ćemo dobiti čitav album od ovog veteranskog benda ali za sada nam Cryptopsy puštaju nektar na kašičicu, obezbeđujući da ostajemo navučeni a da ne uspevamo da se zasitimo. Pametno.
 
https://cryptopsyofficial.bandcamp.com/album/the-book-of-suffering-tome-ii
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #712 on: 31-10-2018, 19:43:38 »
Jebemti kolko volim ovaj demo Mortuaryja. Kragujevac forevr.
 
 
https://youtu.be/rlWGL_CWB4M

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #713 on: 02-11-2018, 16:53:00 »
Ko čeka metal, samo da mu kažem da ga danas neće biti zbog obaveza u vezi Beokona, ali da će se sve to sutra kompenzovati na najbolji način.
 
Pa eto.
 
https://youtu.be/9d2Awz55EEE


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #715 on: 03-11-2018, 19:14:58 »
 E, pa onda da vidimo šta je ove nedelje metal dao nama i koliko mu još dugujemo.
 
 
Da krenemo odmah iz Poljske i odmah među rogove. Totenmesse su relativno nov bend, osnovan 2016. godine ali su članovi prilično iskusni tako da je njihov debi, nazvan To, jedna ubedljiva ploča teškog i moćnog zvuka kakve se ne bi postideli bendovi sa dva-tri uspešna albuma u katalogu. Totenmesse su još jedan od izdanaka veoma plodne blek metal scene ove velike evropske zemlje a njihov zvuk, čvrst i odlično isprofilisan se nalazi na prijatnoj razmeđi blek metala i death metala sa svom anarhičnom emocijom koju podrazumeva ovo prvo, ali i disciplinom koju podrazumeva ovo drugo.
 
Čime hoću da kažem da su ovo dobro napisane pesme koje imaju svoje narative, kao i da je album umešno postavljen tako da i on sam ima svoj narativni luk sa dinamičkim uzletima i pametnim prelazima, emotivnim krešendima i momentima za malo refleksije. Volim kada bend ume da napravi kvalitetnu sporu pesmu, ili da u okviru iste pesme ima ubedljiv prelaz iz brzog u sporo i obrnuto, a ako još, kad sviraju brzo, to rade tako ubedljivo kao u pesmi Istne gówno dusza cuchnie onda sam definitivno kupljen. Sve to PLUS milionita ali osobena obrada King Crimsonove besmrtne 21st Century Schizoid Man – Totenmesse su definitivno bend koji svojim prvencem obećava ozbiljne podvige. Dajte im šansu:
 
https://paganrecords.bandcamp.com/album/to
 
 
Iz bratske Grčke sa kojom ćemo sad morati da se nadmećemo oko organizovanja Mondijala 2030. godine ako je verovati Predsedniku po čijem imenu je dete Goge Sekulić dobilo ime – pa neka su mu u pomoći svi nepali i pali anđeli (i detetu) – stiže nam još jedan relativno nov bend po imenu Agos. Agos su nastali 2014. Godine i do sada izdali samo jedan EP a ovonedeljni debi album Aonian Invocation je jedna mračna, umazana ali ubedljiva blekmetalna ponuda, pogotovo ako ste malo giki i volite mitološke teme. Hoću da kažem, pored sve dreke i agresivnog zvuka, Agos zapravo sviraju prilično sporo i muzika im je mnogo više atmosferična i podešena na meditativne valne dužine nego što se trudi da se dokaže kao nekakav mačo artefakt. Ima ovde lepih epskih tema i jakih hedbeng momenata ali u celini album je odmeren, sredenjetempaški put kroz maštarije o sumerskoj civilizaciji i starogrčkoj mitologiji kome kvalitetno muziciranje i moćan miks donose idealnu podlogu da zvuči ozbiljno i moćno. Pouzdani Rusi iz Satanth Records izgleda ne umeju da pogreše:
 
https://satanath.bandcamp.com/album/sat208-agos-aonian-invocation-2018
 
 
 
Iz Nizozemske stiže bend Nevelveld sa svojom demo-kasetom Afvallige a oni svoju muziku opisuju kao  „black hateful metal“ i ponosno ističu da ne koriste klavijature ili programirane bubnjeve. Ne da je to nama, odraslima, mnogo bitno, naravno. Nevelveld svakako, iako jure taj neki sirovi old school zvuk, nisu neki prostaci i njihova muzika ima pristojan emotivni i tehnički raspon a da sve vreme održava tu neku inerciju agresije potrebnu za ovakav pristup metalu. Ima ovde lepih rifova i mada Hojlanđani ne umiru od originalnosti, nemam im šta zameriti na muzičkom znanju i songrajtingu. Pritom demo je vrlo dobro produciran (mada će možda nekom zasmrdeti previše čist bubanj koji zvuči kao pisaća mašina a što u blek metalu ipak može da bude greh) (za koji se ide u... raj?) i ovo je, ako vam ne smeta pomalo suviše pankerski vokal, odlična ponuda. Kratko, slatko i nabadački:
 
https://heidenshart.bandcamp.com/album/nevelveld
 
 
Ponovo ruski Satanath records i ovog puta bend iz Češke, Mallephyr. Slovensko bractvo je čudo.
 
Elem, Mallephyr su black/ detah bend koji je sklon blek metalskim  osobenostima kao što su satanizam i midlovane gitare ali voli kompleksnije, tviči aranžmane karakterističnije za death metal. Rezultat je da ovo nije nužno nabod na prvu loptu kako bih možda ja najviše voleo, ali imaju Česi mnogo dobrih ideja i za slovenske blek metal bendove tipični no-bullshit attitude koji proseca i kroz povremeno prekomplikovane aranžmane. Čuje se ovde dosta uticaja Mayhema iz perioda Grand Declaration of War/ Chimera što je, naravno, savršeno u redu i dopada mi se kako Mallephyr kombinuju taj neki tehnički zahtevniji blek metal sa death metalskim forama. Prilično zanimljiv i agresivan album sa dobrim idejama, dobrom atmosferom, dobrom produkcijom i naslovnom pesmom koja traje punih jedanaest minuta a bez nekakvih varanja i upadanja u manirizam. Dobri su Česi, odlični. A,da, album ima i odličan naziv: Womb of Worms:
 
https://satanath.bandcamp.com/album/sat209-mallephyr-womb-of-worms-2018
 
 
Da malko spustimo loptu posle svih ovih agresivaca sa jednim albumom atmosferičnog blek metala koji dobijamo ljubaznošću Indonežanina po imenu Januaryo Hardy, a koji iz razumljivih razloga, to svoje ime skraćuje u Ryo. Naravno, ako pratite indonežansku andergraund metal scenu, znate da je ovaj momak veoma aktivan i prolifičan autor u više bendova a Pure Wrath je njegov solo projekat čiji drugi album Sempiternal Wisdom kombinuje najzaslađenije zamislive melodije sa vrlo pravovernim čukanjem tako da mogu da ga progutaju i namrgođeni matorci poput mene. Naravno, Pure Wrath je mnogo više namenjen nekoj drugoj publici, sklonijoj sanjarenju uz lepe melodije i dizanju ruku u zrak sa upaljačima ili, verovatnije, upaljenim ekranima mobilnih telefona, pa zbog nje ovaj album ove nedelje i pominjem. Preslađeno, dakle, ali vrlo pošteno, ovo je praktično metal verzija onih azijskih pop bendova koje znam da potajno gledate po Jutjubu:
 
https://pestproductions.bandcamp.com/album/sempiternal-wisdom
 
 
Realnosti andergraund metal izdavaštva u 2018. godini su takve da ruski Satanath Records ima još jednu ploču izdatu ove nedelje, a ovog puta se radi o američkom dvojcu Indesiderium. Of Twilight and Evenfall... je njihov drugi album i ovo je solidan, drugoligaški blek metal sa puno srca i pristojnim nivoom muzičarskih skilova. Iako Indesiderium slušaocu ne preporučuje ništa specijalno originalno ili osobeno, ovo je svejedno pristojna ploča za ljubitelje pomalo retro blek metala čiji je jedini – ali za mene pogolem – problem taj odvratni zvuk bubnjeva. Mattias Snyder se ovde vodi kao bubnjar ali ono što ćete na ovom albumu čuti je ritam mašina isproducirana tako da nažalost zvuči beživotno i za moj ukus previše „plastično“ pogotovo u kontekstu tog „raw“ zvuka što ga bend inače juri, tako da... proverite koliko vam to smeta:
 
https://satanath.bandcamp.com/album/sat210-indesiderium-of-twilight-and-evenfall-2018
 
 
Sad se vi već pitate „kaće nešto iz Finske“ i evo, sad će. Devouring Star iz ove lepe i pitome zemlje dolaze sa drugim albumom koji je prepun karakteristično ledenog skandinavskog blek metala a ima i dobar naziv: The Arteries of Heresy, a što prati i prilično dobar crtež na omotu. Tajanstveni Finci ovde pošteno čukaju i ne uzimaju zarobljenike i iako je ovo ploča atmosfere, to ne znači da se na njoj ne pušta puno krvi. Pet pesama u 35 minuta, sa brutalnim smenama brze tuče i sporog, iznurujućeg metala, sve spakovano u kavernozni, odjekujuć miks. Jednom rečju, prijatno:
 
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/the-arteries-of-heresy
 
 
 
Preskačem neke silne atmosferičare i postblekmetalce jer me nisu opčinili svojim albumima, ali sam tu da preporučim drugi album italijanskih Selvans pod nazivom Faunalia i ako vam se ovo ne dopadne makar zbog koze na omotu koja svira harmoniku, onda definitivno čitate pogrešan topik. Elem, Selvans su bend programski usmeren na kombinovanje poštene blekmetalske agresivnosti i emocije sa narodnjačkim motivima pa i njihov drugi album donosi tu neku veoma šarmantnu i iskrenu, od srca umućenu smešu sirovog čukanja i muljavih semplova koji se iz sve snage trude da evociraju neku, najverovatnije zamišljenu prošlost. Selvans su, da ne bude nikakve zabune, srazmerno lo-fi projekat i ako vam niskotehnološki pristup ne smeta, bićete bez sumnje osvojeni tom neposrednom, naivnom emocijom koju ova ploča posreduje:
 
https://selvans.bandcamp.com/album/faunalia
 
                                                                 
I da ne zaboravimo Francusku, odande nam je posredstvom izdavača Symbol of Domination stigao prvi album benda iz Lila Edremerion, a koji se zove Ambre Gris. Ovo je još jedna zanimljiva i pomalo muljava smeša meditativnih pasaža sa klasičnim blekmetalskim prženjem, što za Francuze skoro da je konzervativno. Mislim, na sceni kao što je njihova ovakav album se izdvaja najviše po tome što nije MNOGO eksperimentalan, ali je svejedno u pitanju ploča sa dosta promišljenim kompozicijama i energijom koja nije isključivo vezana za brzinu i dranje. Voleo bih da jeovo za nijansu čistije miksovano jer Francuzi sviraju dobro i imaju malko i prefinjenih detalja u pesmama ali i ovako kako je može to da se sluša a kombinacija dekadencije i naivne emocije je dovoljno sveža da izgurate četrdesetak minuta ove zgusnute muzike i zapitate se ima li još:
 
https://symbolofdomination.bandcamp.com/album/sodp112-edremerion-ambre-gris-2018
 
 
A da ne zaboravimo ni Španjolsku, evo nam Phlegetona, pevača meni možda najomiljenijeg evropskog death metal benda u ovom momentu, neprevaziđenih Wormed, sa svojim solo blek metal projektom Lifelost. Dialogues From Beyond je njegov debi u ovoj formi i taj debi donosi vitkih 23 minuta brutalnog, nihilističkog blek metala koji svu primitivu i sirovost kakvu ja po definiciji vezujem za jednočlane ekipe ovog tipa uspeva da spakuje na pravi način. Dialogues From Beyond nesumnjivo ima filozofsku ambiciju na razini sa onim što rade Wormed ali je ovde ta ambicija isporučena sirovijim, naivnijim sredstvima, a što joj opet ne oduzima na ozbiljnosti. Impresivan, i primitivan debi Phlegetonovog uzbudljivog solo projekta (i u nedostatku novih Wormed kojima je fantastični bubnjar Guillermo Calero nažalost umro proletos, dobro dođe da popuni prazninu):
 
https://lifelost.bandcamp.com/album/dialogues-from-beyond-black-metal
 
https://youtu.be/71cF_rh1Z0o
 
 
 
Sigurno ste se malko smorili od sve ove pičkaže i brzine pa je sasvim okej da sad zapalite džok i odmorite uz debi album nizozemskih Bismut a koji je, pogađate, zajeban instrumentalni stoner metal. Bismut su bend koji očigledno čvrsto veruje u to da najbolja muzika nastaje u prostoriji za vežbanje kroz iznurujuću improvizaciju i višesatno džemovanje a ne za kompjuterom sa slušalicama na ušima pa je Schwerpunkt album pesma koje su očigledno nastajale kroz spontane zajedničke napore benda. I ono što je loše u ovom pristupu je da Bismut ipak nisu Miles Davis (ali ko jeste?) i da povremeno njihova naiva nije na nivou naive Milesa Davisa i samo je to – naiva navarenih muzičara koji misle da neki njihovi drogirani muzički gestovi zvuče značajnije nego što jesu. Ali ono što je MNOGO DOBRO u ovom pristupu je da ako želite da vam muzika ima ritualni karakter onda morate u nju ući naivno, otvoreno, spremni da poginete. Proračunatost ili cinizam istorijski ne daju dobre rezultate u ovakvim preduzećima pa su Bismut sa svojom golim-grudima-na-bajonete estetikom na pravom putu i ovo je album uzbudljivih, uzvitlanih džemova koji se ne trude da zvuče kul i zrelo, nego se bacaju iz sve snage u vetar pa ko pobedi. U mnogo bendova sam svirao koji su se trudili da kroz sličan proces dosegnu transcendenciju i ne smem da kažem da je ijedan uspeo. Bismutima, na momente, ovo polazi za rukom i to treba slaviti. Pošto album izlazi tek krajem meseca, na Bandcampu trenutno nema ni jedna pesma, pa evo i JuTjub:
 
https://bismut.bandcamp.com/album/schwerpunkt
 
https://youtu.be/0G0_Tzshzzk
 
 
A sa kraja Septembra i iz Poljske stiže nam novi album poljskog benda Entropia, Vacuum.  Ovo je jedan od dva poljska benda koji se ovako zovu i ovo je onaj čudniji, koji meša blek metal, sludge metal, psihodeliju i razne post pristupe da zazvuči originalno i, ako ne uvek stopostotno uspelo, onda svakako zanimljivo. Vacuum je album nebrojenih ponavljanja i rasplinute atmosfere u kojoj se rafalni bubnjevi mešaju sa ostatkom instrumenata koji se šetaju između teške psihodelije i sludge rifova i, u najmanju ruku ovo nikada nije dosadna muzika (pogotovo kada čujete zastrašujuće pevanje). Staviti Sokrata na naslovnu stranu, kako se sprema da ispije otrov je, naravno, pretenciozan gest ali Entropia su bend koji je odavno prestao da se brine za to da će ih neko nazvati pretencioznim i sada biju bitke za prepoznavanje plodnog tla na kome treba (otrovom?) zalivati seme blekmetalske sludge psihodelije. Pa, to treba podržati:
 
https://entropia.bandcamp.com/album/vacuum
 
 
Iz Johanesburga stižu Mad God sa svojim drugim albumom, Grotesque and Inexorable i to je psihodelični doom/ stoner metal sa sabatovskim korenima i drogeraškim utemeljenjem. Nema ovde mnogo originalnog zvuka ali su Mad God očigledno veoma zaljubljeni u ovo što rade pa se ta zaljubljenost ume preliti i na slušatelja ako je sklon ovakvom zvuku. Miks malčice favorizuje bas u odnosu na gitaru, ali hajde, nije to neoprostiv greh:
 
https://madgodza.bandcamp.com/album/grotesque-and-inexorable
 
 
Za nešto epskije i svakako pretencioznije stiže nam njemački The Ocean sa eh, već osmim albumom. Phanerozoic I: Palaeozoic je ploča prepuna mudrozvučećih referenci na zemljine geološke ere i progresivaškog  prebiranja po instrumentima, ali je srećom, puna i kvalitetnih rifova i tvrde svirke. The Ocean načelno nisu bend po mom ukusu jer je njihova kombinacija uglađene agresivnosti i melodičnosti koja bi još malo pa mogla na televiziju suviše udaljena od mojih brutalističkih preferenci u metalu, ali opet, vredi ukazati i na ploče koje ja neću ponovo slušati ali za koje mislim da su u nekom objektivnom pogledu kvalitetne i da će se publici kojoj su estetski bliže s razlogom dopasti. Phanerozoic I: Palaeozoic je nesumnjivo jedna od takvih ploča:
 
https://theocean.bandcamp.com/album/phanerozoic-i-palaeozoic-2
 
 
 
Za kombinovanje tamnog, razmazanog, nihilističkog zvuka, sa brzom, beskompromisnom isporukom, stiže nam mini-album njemačkih Abyssous pod nazivom Mesa i to je za mene ploča nedelje. Ovi Saksonci su čekali pet godina posle svog solidnog prvog albuma da nam ponude nastavak i, evo, nastavak nam donosi pet pesama odličnog, kavernoznog death metala sa ambijentalnim  elementima, praćenog sa pet introa koji, iako su dobri, ipak malko ruše ritam slušanja i teraju čoveka da poseže za dugmetom za preskakanje pesama. Mislim, ima albuma koji su već ovakve stvari radili ali generalno mislim da je okej reći da je ovo loša praksa. No, ako zanemarimo da na svakih pet minuta opakog, nihilističnog prebijanja dobijamo po minut-minut i po specijalnih efekata, ostaje da imamo po pet minuta OPAKOG NIHILISTIČNOG PREBIJANJA koje razgaljuje srce i dušu, a i tera u šutiranje. Abyssous su lo-fi bend u najboljem smislu te reči, koristeći sve primitivističke elemente svoje muzike da postignu efekat maksimalnog zla i naopaka i ne mogu dovoljno da pohvalim to kako se songrajting ovde besprekorno uklapa sa zvukom koji bi nekom drugom bendu oduzeo svu energiju i snagu. Abyssous znaju šta rade (introi na stranu) i nadajmo se da nećemo sad čekati još pet godina na sledeće izdanje:
 
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/abyssous-mesa
 
 
Za ovonedeljnu ponudu tehničkog death metala pobrinuli su se tasmanski Psycroptic koji sa svojim sedmim albumom kao da proživljavaju drugu mladost i nude devet pesama (mada na bandcampu škrto, đilasovski, svega četiri) solidno ispisane i besprekorno odsvirane tuče. Psycroptic nisu toliko zainteresovani da dokazuju svoje tehničke kredencijale koliko da im pesme imaju „panč“ i to je dominantan utisak ovog albuma. Mislim, ima tu melodija i svakojakih ritmičkih trikova, ali generalno, ovo je ploča poštenog, sprinterskog death metala, producirana čisto i sa očiglednom željom da nalupa šamare svima koji su sumnjali. Pa drago nam je da smo se našli na pravoj strani TE šamarčine:
 
https://psycroptic.bandcamp.com/album/as-the-kingdom-drowns
 
 
A za malo zaista brutalnog tehničkog death metala ove nedelje su se pobrinuli sjajni Meksikanci Serocs. The Phobos/ Deimos Suite je album slepovanih bas linija i reklo bi se osmoudnih bubnjarskih aranžmana. Sve je to veoma presvirano, agresivno i komplikovano ali je urađeno sa čistom metalskom agresijom najdublje u srcu muzike i zato zvuči bolje od gomile drugih tek det albuma koje smo mogli čuti ove godine a koji su delovali mnogo više kao demonstracije dobre tehnike nego kao propisna metal muzika. Serocs ni slučajno ne zvuče ovako i njihov metal ubija i sahranjuje, a pritom je i tehnički kvalitetan. Da nam je više ovakvih bendova pevali bi, a i sjajan omot:
 
https://serocs.bandcamp.com/album/the-phobos-deimos-suite
 
 
Iz Eseksa nam stiže debi benda Bludgeon koji je praktično karikatura tehničkog death metala. Devoted to Lunacy je ploča na kojoj su blastbitovi apsurdno prebrzi, pevanje zvuči kao da je mikrofon upao u mešalicu za beton a gitare samo testerišu pa onda tu i tamo izleti po neki arpeđo koji niste očekivali. Ima ovde na momente intresantnih melodija i bend se očigledno s namerom vozi na razmeđi između potpune kakofonije i muzikalnijih pasaža i ne mogu da kažem da mene, starog perverznjaka, to ne rajca u nekoj meri. Mislim, više volim kada je ovakva muzika malo ozbiljnije napisana (a la, recimo japanski heroji Desecravity), ali ima svakako nečeg i u ovom visokouvežbanom anarhičnom pristupu pa makar on očigledno bio estetski prilično detinjast:
 
https://bludgeon.bandcamp.com/album/devoted-to-lunacy
 
 
Tu je i novi Kraanium i ako naziv albuma – Slamchosis – ne sugeriše u dovoljnoj meri kakva je ovde muzika, onda niste dovoljno pratili na času. Slamchosis je daleko od najgoreg slamming death metal albuma koji sam slušao ovde godine, naprotiv, čak je sasvim pristojan, pa ga zato da nas i pominjem (a jedne Opeth ili Whitechapel sam, recimo, preskočio iako su izdali albume ove nedelje, jer brinem o tome da vi kvalitetno provodite svoje slobodno vreme) ali ovo je vrlo generički, vrlo proračunat slem koji je, naravno, za glavu i ramena iznad prosečne internet ponude u ovom žanru, ali je daleko od vrhunaca žanra. Norvežani su okej, ali samo okej, ovo je vrlo slušljivo ali meni duša gladni za novim Katalepsy i podsećanje da postoje slični bendovi koji ipak nisu na istom nivou je pomalo i bolno. Ove godine smo, uostalom već imali odličan album Within Destruction pa su Kraanium sa svojim petim dugosvirajućim izdanjem svakako osuđeni na sredinu tabele. Ipak, ako volite slem, ovo je ploča koju ne treba propustiti:
 
https://comatosemusic.bandcamp.com/album/slamchosis
 
 
 
 
Izašao je i novi Total Fucking Destruction ali meni se ovaj bend nikada nije dopadao pa tako ni sada ne varim njihovu anarhičnu interpretaciju grindcorea. Naprosto TFD mi je uvek bio jedan tryhard bend, pokušaj da se bude veći Brutal Truth od samih Brutal Truth (a iz vremena kad Brutal Truth već više i nisu bili neka fora) i to kombinovanje grindcorea i nekakvog nepromišljenog gruva mi nikad nije radilo posao. Mislim, ovo je bolje nego mnoga stara TFD izdanja, ali nije da danas nema dobrih grindcore bendova koji jedu Hoaka i negove za doručak. Na Bandcampu je samo pet pesama od 14 koliko album sadrži i ovo je više nego dovoljno:
 
https://givepraiserecords.bandcamp.com/album/usa4tfd
 
 
 
Zato su tu Graven, bend iz Merilenda koji je nastao na ruševinama Swarm of the Lotus i koji isporučuje bolje proizvedeni anarhični metal/ kor podsećajući šta bi kovanica metalcore zaista značila da je nisu kidnapovali pop muzici skloni bendovi sa MTV ambicijama. Graven imaju samo jedno samostalno izdanje iz 2013. godine i jedan split iz naredne i ovaj njihov EP, Heirs of Discord sugeriše da su spremni za propisan debi. Ovo nije inovativna muzika i recimo da Graven udobno upadaju u fioku u kojoj držimo Converge i slične udarače, ali mi se dopada način na koji Merilenđani interpretiraju ove predloške, ubacujući u surovu, tvrdu svirku sa dobrim gruvom popriličnu količinu grindcore elemenata, počev od brutalnih dubokih vokala pa do povremenih blastbitova. Sve to dobro zaokružuje kvalitetan miks pa je ovo ploča koja, sa svojih šest pesama (od kojih je poslednja obrada Human Remains) nudi dobru zabavu a ne preteruje sa time i ostavlja čoveka solidno zadovoljenim i samo malo gladnim:
 
https://gravensound.bandcamp.com/album/heirs-of-discord
 
No, za potrebe utaživanja gladi za pravim grindocreom koju TDF nikada nisu mogli da zadovolje, a Graven ulaze u žanr samo do pola, tu su No/ Más iz DiSija koji kombinuju pankerske D-beat pasaže sa nervoznim blastbitovima, imaju klasični dualni pevački pristup u navali, svega deset pesama na izdanju koje traje kraće od petnaest minuta i etiketa koja ih izdaje zove se Horror Pain Gore Death Productions. Ako sve ovo nije dovoljno da vas ubedi, evo da kažem i da ljudi sviraju odlično i imaju dobar zvuk i da njihov grindcore stoji negde između visokog koncepta Pig Destroyer i zajebantske pržionice australijskih Captain Cleanoff. Raíz Del Mal je sjajan debi za ovu ekipu i album sa kojim je milina zatvoriti ovonedeljni pregled:
 
https://hpgd.bandcamp.com/album/ra-z-del-mal
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #716 on: 09-11-2018, 20:36:16 »
Ja da prijavim da sam danas čitav dan proveo na nekoj radionici za komunikaciju s medijima, pa evo, da iskomuniciram putem medija forumskog pisanja, da će metal sa mnogo pažnje i neizmerne ljubavi biti obrađen sutra.
 
Do tada, spavati uz:
 
 
https://youtu.be/pmRXbUXfvek

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #717 on: 10-11-2018, 18:16:04 »
 Dobro, metalni dan danas počinjemo iz srca tame, odnosno iz Teksasa, debi albumom postave Uruk.
 
Nazvati bend po najopasnijem varijetetu Tolkinovih Orka (a ne po sumerskom gradu Uruku, mada bi i to bilo metalski) i nastupati na koncertima u punoj cosplay opremi (bar kad je pevač  Shasurat u pitanju) je po zna koji po redu dokaz da najveći metalci dolaze iz redova najvećih nerdova. Uvek bilo i, reklo bi se – biće. 
 
Što se benda tiče, ovo je „ratni metal“, blekmetalski kvazipodžanr koji se bavi fantastičnim interpretacijama rata kao velike proslave moći i pravde itd., a Uruk su ovde zaista u punom modu fantaziranja sa svojim detinjastim temama, detinjastim omotom i generalnim prisutpom. Ali znate šta? To sve ne znači da je ovo loše. Nihilistic Warfare in Inhuman Realms svakako na momente zadeluje kao parodija na metal po koncepciji, ali muzički ovo je pošteno i srčano odsvirano, pa makar bez neke specijalne originalnosti. Ima tu malo thrash i speed podloge, ima dosta brze i žestoke svirke a nema filozofiranja i „emocija“, što ja sve zdušno pozdravljam. Kada pesma treska ovako slavno kao što radi „Ride of the black horde“ onda ne moramo da se pitamo zašto ovaj bend nije originalniji ili inovativniji. Blek metal kakav su volele naše bake? Naravno.
 
https://uruk.bandcamp.com/album/nihilistic-warfare-in-inhuman-realms
 
 
 
Iz Irana ovog vikenda, pak nudimo treći album teheranskog jednočlanog projekta Erancnoir, po imenu Erancnoir a na kome su samo dve pesme, od kojih se prva, duža od 24 minuta, takođe zove Erancnoir. Čovek zna kad je pronašao dobru reč, očigledno.
 
Erancnoir (album i pesma a donekle i bend) se meni zapravo ne dopada kao metal izdanje. Ovo je depresivni, armosferični blek metal odguran praktično do groteskne karikature, toliko umuljan u miksu, sa većinom instrumenata bačenim u pozadinu zvučne slike da se ovo na kraju sluša kao ambijentalna ploča. Dakle, da ne bude zabune, Erancnoir (čovek)je ovde programirao ritam mašinu koja čuka sa nekih 250 otkucaja u minutu i svira u neke gitare i vrišti preko ali miks i monotnonost aranžmana znače da ovo više liči na Thomasa Könera nego na, šta ja znam, Mayhem. Ali, opet, Thomas Köner je meni jedan od omiljenijih ljudi na svetu, barem kad se o muzičarima radi, pa ne mogu da kažem da mi nije sipmatičan ovaj skoro parodični pristup atmosferičnom blek metalu. Nije za slušanje pri kome biste da tresete glavom, već pre svega da ležite i plutate:
 
https://erancnoir.bandcamp.com/album/erancnoir
 
 
 
Preskočio sam gomilu novih albuma ove nedelje jer mi se ne dopadaju – ili su previše melodični za moj ukus, ili im je produkcija čak i za moje apsurdno snižene kriterijume neprihvatljivo loša (što sve zvuči bizarno kad dolazi nakon pozitivnog izražavanja o Erancnoir), ali evo nam novog EP-ja trija Begotten iz Ontarija koji dostojno reprezentuje kanadski blek metal i sa dve melodične, depresivne i odlično odsvirane pesme podseća da je ovaj bend ove godine već  izbacio zapažen debi album (koji smo pozitivno opisali na ovom topiku krajem Aprila).  And the Wind Cries Death, kako se EP zove (a i obe pesme se na njemu tako zovu – treba koristiti dobru frazu kad je smislite) je po stilu identičan albumu samo još malčice poguran u svaku stranu, dakle, još žešće, duže, ekspresivnije, sporije, brže, emotivnije. Ovo je blek metal čiji interes ne leži u osveti i mržnji već u meditaciji i tugovanju ali produkt ovih radnji je omamljujuće dobra muzika. Da nam požive Begotten:
 
https://begottendsbm.bandcamp.com/album/and-the-wind-cries-death
 
 
Iz Nemačke nam, pak, dolazi prvi demo snimak benda Naxen, To Abide in Ancient Abysses i to su dve pesme pristojnog mid-fi blek metala koji udara jako ali ne zapostavlja ni emociju. Naxen vole da uvale lepu melodiju kad god za nju ima mesta ali se to ne odražava na opšti stav muzike koji je prilično konfrontativan i ovo je zadovoljavajuća mada ne bogznakako originalna smeša dobro odrađenog treskanja i pristojnih melodijskih pasaža, sa sve odličnim pevanjem i dobrim sviračkim kvalitetima. Kasetna produkcija pristaje ovoj muzici i daje joj odgovarajuću patinu pa nema razloga da ne odvojite dvadesetak minuta vremena za slušanje ovog snimka:
 
https://verdensaske.bandcamp.com/releases
 
 
 
Iz Švedske, pak, stiže prvi album benda Third Storm koji je svoj prvi demo snimio još 1987. godine!!!! Mislim, trideset godina čekanja na album prvenac je malo mnogo pa ne znam kakvu bi ploču trebalo da snimite da to ima smisla, ali The Grand Manifestation je, čak i ako nema smisla, jedna prijatna, organska, neprskana, jelte, kolekcija žestokih i melodičnih pesama ali i sporijih, meditativnijih pasaža. Third Storm nisu neki napaljeni satanisti već ih više zanimaju razne filozofske refleksije pa im i muzika odražava ova interesovanja. I The Grand Manifestation nije specijalno stilski ujednačen album – kako bi i bio posle tolikih godina pripremanja, jelte – ali ima dobre pesme (Through the Eyes of the Omnipresent je, recimo, dobar komad karakteristično švedskog blek metal odvaljivanja), dobru produkciju i dobar stav, pa se sa zadovoljstvom sluša:
 
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/the-grand-manifestation
 
 
I u nedelji u kojoj predstavljamo toliko prvih albuma, evo još jednog. Mørknatt su katalonski trio čiji prvi album, Victorious Satan, ne pokušava da specijalno prikrije koje su tematske i estetske karakteristike ove ekipe. Ovo je blek metal pun mržnje i fantaziranja o nasilju, satanskim pobedama, Isusovoj sahrani, satanskom seksu, zmijama i Antihristu, odsviran vrlo kompetentno i snimljen još kompetentnije. Mørknatt nisu originalni i čuje se ovde dosta prizvuka Immortal u njihovom pristupu komponovanju ali se svojski trude da dinamičnim aranžiranjem nadomeste nekakav nedostatak originalnosti. I radi to posao u dobroj meri. Nije ovo ploča koju bih smatrao suvim klasikom ali kao debi album, veoma je ubedljiva i sadrži više solidno pamtljivih momenata. Pošto na bandcampu albuma za sada nema (ima samo jedna pesma sa njega, mada je dobra), evo i JuTjuba:
 
https://morknatt.bandcamp.com/
 
https://www.youtube.com/watch?v=jzSUGLfZet0
 
 
 
Od stoner metala imamo ove nedelje novi album francuske instrumentalne četvorke King Weed. Album se zove Doom On, čisto za slučaj da neko nije shvatio o čemu bi to ova muzika mogla da bude, ali mada su King Weed sa dobrim razlogom izborili poziciju jednog od premijum bendova iz savremene stoner ponude, Doom On je neobično neočekivan promašaj.
 
Naime, muzika je dobra i mada sam više puta rekao da sam prilično sumnjičav prema instrumentalnom psihodeličnom stoneru (jer, bez potrebe da se pesme zaokruže uvođenjem teksta, strofa i refrena, neretko se sve svede samo na neusmereno džemovanje koje nekada izrodi nešto dobro, ali često ne), King Weed su ekipa koja ovo radi kako treba i ume da džemuje sa smislom. I ovde to dobro rade, nudeći dugačke pesme (naslovna, koja album otvara traje više od 24 minuta!!!) i odličan gruv, sa mnogo gitarskih arabeski koje bacakaju mozak po plafonu i vode vas na put daleko izvan granica ne samo ove države nego i ove planete. No, Doom On je najgore producirana ploča ovog benda, sa masteringom koji je omogućio da se svi instrumenti odlično čuju ali po cenu toga da je sve veoma tanko i deluje kao presnimak sa kasete u kome se izgubio čitav donji deo zvučnog spektra. Velika greota i nada da će bend jednog dana iskeširati remastering albuma koji je po svakom drugom osnovu briljantan:
 
https://kingweed.bandcamp.com/album/doom-on
 
 
 
Jer, na primer, pre neki dan smo dobili i remasterovanu verziju debi albuma italijanskih Zippo i to je slavno odrađen posao. Ode to Maximum je izašao još negde 2004. godine a sada po prvi put izlazi na vinilu i za potrebe ovog izdanja dobili smo novu, bučnu i moćnu verziju ploče koja i 14 godina kasnije pleni svojom kombinacijom psihodeličnog roka i drogiranog metala. Zippo su u onome što rade praktično nacionalni šampioni a Ode to Maximum je stejtment of intent kakvim bi se i poznatiji bendovi ponosili:
 
https://spikerotrecords.bandcamp.com/album/ode-to-maximum
 
 
Čisto da se vidi koliko sam širokogrud, evo još jednog instrumentalnog albuma, ovog puta sa početka Oktobra ali pošto potiče iz Latinske Amerike, a oni uvek i svuda kasne i još pitaju što se ljutite uz šeretski osmeh, onda je u redu. Los Tabanos Experience su iz Čilea a Atlantis Mirage je album dubokih podmorskih, podOKEANSKIH džemova nafilovanih psihodelijom i neprebrojnim zvučnim efektima. Ovo je, na kraju krajeva, bend sa četiri gitare u postavi i na kraju dana, pevanje mu i ne treba. Los Tabanos Experience svojoj psihodeliji pristupaju sasvim čista srca i naivno, bez nekakve nameštene poze i to i ploču o kojoj pričamo smešta u jednu naivnu, ali beskrajno dobronamernu poziciju. I čini prijatnom za slušanje sa sve prilično garažnim zvukom koji baštini:
 
https://lostabanosexp.bandcamp.com/album/atlantis-mirage
 
A ako smo preporučili nešto sa početka Oktobra, ima li ičeg pogrešnog u tome da sada preporučimo i nešto što će izaći – tek početkom Januara naredne godine? Zašto Grci Automaton kače svoj drugi (?) album na bandcamp toliko rano je pitanje na koje odgovor sigurno negde postoji ali ja se nisam potrudio da ga nađem. Dovoljno mi je bilo da uživam u muzici koja je, čekajte da proverim, „psihodelični dum metal“ očigledno pomalo inspirisan antičkom mitologijom – na kraju krajeva, naziv mu je Talos, a ovo je zapravo konceptualna ploča o buđenju Talosa u moderna vremena i tome kakvo sranje je on onda napravio.
 
Informacije o ploči su zbunjujuće, ne samo da niko izgleda ne zna koji je to bio prvi album ovog benda (izgleda da se radi o Echoes of Mount Ida izdanju koje... nije bilo baš album), nego je i ovo po svemu sudeći snimljeno prošle godine a sama bandcamp strana navodi dva različita datuma izlaska (jedan u Novembru, jedan u Januaru), no nije to toliko bitno koliko je bitno da je ovo dobrozvučeći snimak doom metala koji se ne stidi ni gruva ni brzine (slušajte Automaton Marching!) ali je pre svega utopljen duboko u reverb i uspeva da pored sve težine, distorzije i žestine odradi pošten psihodeličan posao i, pride, ispriča tu neku priču koja je bendu očigledno neizmerno važna. Nisam siguran da ovo sasvim ima mesa da opravda svu pretencioznost koju bend isijava ali to su intelektualne začkoljice i ploča meni prija na jednom prizemnijem, telesnom nivou pa ću je rado preporučiti, sa svim njenim high concept idejama i interesantnim muzičkim iznenađenjima:
 
https://automatonathens.bandcamp.com/album/talos
 
 
Za malo manje metala ali malo više gruva i, čekajte da proverim, sleazy cyberpunk disco muzike, stiže drugi album benda Spacelord iz Buffala. Indecipher je ploča sa veoma ’70s stavom i očiglednom ljubavi prema Cepelinima i Sabatima, ali sa, srećom, nešto više prljavštine od abismalnih Greta Van Fleet koje povremeno vidim na MTV Rocks kad mi žena sakrije daljinski od televizora. Ovo je definitivno bend koji više voli drogu nego seks, ali ne TOLIKO da bi za seks bili potpuno nezainteresovani kao kada je reč o propisnim narkomanima, tako da Spacelord nisu stopostotno po mom ukusu. Ali nisu rđavi, ima ovde šmeka i dobre svirke pa ako ste manje namrgođeni od mene, toliko će vam se više ovo dopasti:
 
https://spacelordband.bandcamp.com/album/indecipher
 
 
Itaijanski Night Gaunt, se, pak vraćaju da nam svojim drugim albumom, The Room isporuče solidnu komadešku „morbidnog dum metala“ koji se šetka od romantične, mada teške, melodičnosti na tragu My Dying Bride pa do jačeg udaranja po uzoru na doom death kolege Asphyx. Night Gaunt nisu rđavi, pogotovo kada se bave tim teatralnijim, melodičnijim delom svoje muzike. Mislim, volim ja kad doom bendovi skrenu i u death vode, ali ovim ljudima su spore, teške i mučne pesme oživljenje dobrim pevanjem značajno bolji deo muzike od ulazaka u neku jaču tuču. Album generalno ima veoma klaustrofobičnu atmosferu koju pevanje na pravi način uokviruje kada je melodično i razrađeno pa, pošto ovo, na kraju dana, i čini najveći deo The Room, ima moju solidnu preporuku:
 
https://nightgaunt.bandcamp.com/album/the-room
Evoken iz Nju Džerzija se često opisuju kao jedni od očeva (američkog ) funeral doom zvuka pa je njihov šesti album, Hypnagogia, primereno spora, brutalna i teška ploča na kojoj nezamislivo distorzirane gitare prave podlogu za nežne klavirske i violinske teme, sve filovano ogromnim bubnjevima i tamnim death vokalima. Evoken jesu iskusni i jesu zaslužan bend ali njihov zvuk je danas nekako raspet između mladalačkog ekscesa i želje da se sazri i ponudi muzika koja je „umetničkija“ pa tako i Hypnagogia, inače konceptualan album sa prilično teškom i mračnom fantazijskom temom, deluje pomalo kao da nije siguran koji je njegov pravi identitet. Hoću reći, Evoken ovde pokrivaju veliki raspon doom tehnika i sve je to prilično prijatno ali kao da ga ima previše, pogotovo u okviru iste pesme, pa muzika ne deluje uvek dovoljno organski i hipnotički kako bi bio red. No, to su kritike višeg nivoa i na onom bazičnom, Evoken isporučuju kompetentno produciranu i dobrim temama nabijenu muziku koja će zadovoljiti osnovne potrebe doom slušaoca:
 
https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/hypnagogia
 
Decembre Noir iz Njemačke, pak, pakuju isti taj neki koktel mladalačkog ekscesa i „zrelijeg“ pristupa doomu na svom trećem albumu Autumn Kings da bi postigli sigurnu pobedu na domaćem terenu koja, meni lično, nije mnogo slatka, ali cenim kad neko dobro razume koje su mu granice a koji potencijali pa sve to lepo iskoristi. Hoću da kažem, Autumn Kings je preslađena, proračunatom melanholijom zasićena ploča doom metala koja se za moj ukus previše približila onim lošim nemačkim metal bendovima koje smo svi nekada slušali a sada se stidimo, ali je istovremeno i pošteno teška i brutalna sa duplim kikovima, jakim gitarama i veoma ubedljivim death vokalom. Sve to na gomili je, razume se, teška kičijana, ali kako ja to uvek kažem, postoji dobar kič i loš kič. Evoken, odozgo su bliži dobrom kiču a Decembre Noir, očigledno, lošem, ali ne mogu da tvrdim da ih to čini i lošim bendom jer je ovo odlično napisana i još bolje odsvirana ploča kojoj pre svega u pitanje dovodim osnovne estetske smernice, a to je svakako stvar ličnog ukusa:
 
https://decembrenoirlfr.bandcamp.com/
 
 
Spas, ili makar alternativan pristuo, pak, stiže iz Norveške, u formi drugog albuma (post) doom metal ekipe Leonov. Leonov svoju muziku nazivaju i „celestial doomom“ što je sasvim dobar deskriptor za nešto što od doom metala uzima težinu ali bar onda isto toliko prozračnosti i emotivnosti uzimaju od post roka, sve pakuju uz nežan ženski vokal i onda se nekih 45 minuta sporo ali dostojanstveno valjaju kroz vaše zvučnike ili slušalice, meditirajući, napevajući i više uspavljujući nego preteći. Meni se to načelno veoma dopada, ova muzika, svojim blagim odmakom od sva-težina-sve-vreme pristupa dobija na kinematičnosti i ovako spore i ponavljajuće pesme postaju slavodobitno hipnotične sa protokom vremena. Problem albuma je miks koji je... pre svega suviše frekvencijski usrednjen za moje uho i zvuči kao da trošite ovu ploču preko malog, džepnog tranzistora, a zatim i anđeoski glas Tåran Reindal na momente potiskuje u pozadinu, utapajući ga u odjeke i puštajući ga da se neugodno gura sa gitarama za mesto u miksu. Nije da slične probleme nemaju i drugi slični bendovi – i sami Goodspeed You! Black Emperor (od kojih Leonov dosta pozajmljuju) su kuburili sa miksom – pa ih to ipak nije osudilo na smrt. Leonov ne da ne treba da umru nego je Wake meni vrlo blizu ploče ove nedelje i preporučujem ozbiljne slušalačke sesije a sve u nadi da će naredno izdanje dobiti miks kakav ova muzika više zaslužuje.
 
 
https://leonov.bandcamp.com/album/wake
 
 
Noise Trail Immersion iz Berlina su, pak, verovatno najpretenciozniji bend ove nedelje sa svojim albumom čiji već naslov sugeriše da ćemo ovde prevrtati očima. Symbology of Shelter, je, kažu oni, njihov pokušaj da povežu haotični blek metal sa mathcore formulama i određenim post-metal pristupima i ovo je, naravno, u startu, recept za potpunu katastrofu. Mathcore jedino, naravno, ima smisla kada ga ljudi poguraju sasvim do apsurda, dajući muzici crtanofilmovski karakter a Noise Trail Immersion su, razume se, smrtno ozbiljni u ovome što rade.  I onda je valjda i dokaz njihovog umeća to da ova ploča nije nepodnošljiva smeša najgrđih klišea dva prilično različita žanra nego pretenciozan ali ipak sasvim slušljiv album natrpan nemoguće prečestim promenama ritma i avangardnim gitarskim radom koji kao da je uvezen sa neke probe Sonic Youth iz ranih osamdesetih. Da Noise Trail Immersion uspevaju da mi ne ogade svoju muziku i pored naglašeno kalkulantski iskomplikovanih aranžmana takođe, pretpostavljam, pokazuje da oni u svemu ovome ipak imaju i duše i uspevaju da jekroz naslage prearanžirane muzike, dovoljno pokažu u toj nekoj ranjovosti i emotivnosti koju uvek cenim, da mi ovaj album na kraju dana bude jedno od pozitivnijih iskustava ove nedelje:
 
https://noisetrailimmersion.bandcamp.com/album/symbology-of-shelter
 
 
I donekle sličan je i prvi EP vrlo friškog deathcore benda iz Njujorka, ove godine osnovanog Brand of Sacrifice a pod nazivom Eclipse. A to što ja uopšte ovde pominjem deathcore bend, nagađate, znači da ovo nije baš običan, garden verajeti deathcore i, svakako ste u pravu. Brand of Sacrifice sebe opisuju kao „brutal, technical deathcore“ što je meni, ovako starom i konzervativnom, oksimoron epskih razmera. Deathcore sam uvek shvatao kao bekstvo od death metal komplikovanja i zadržavanje death zvuka ali uprošćavanje aranžmana kako bi se dobila više keči muzika, primerenija širem krugu slušalaca, uostalom inkluzivnija, ma koliko to dobrog ili lošeg donosilo. Tako da je programsko komplikovanje aranžmana u deathcoreu meni skoro pa potpuno naopaka ideja, ali dobro, nije da BoS to kao, sad prvi na svetu rade.
 
I da vam kažem, iako je meni Eclipse na momente praktično karikatura deathcorea, ipak vidim zašto je Unique Leader stao iza ovog benda. Jer, ovo je, uz sve stilske nelogičnosti i estetske faux pasove koje pravi, ipak pošteno i mučki brutalno odsviranih pet pesama čija je „tehničnost“ na kraju dana jako upitna, ali jeste osvežavajuće što bend standardni deathcore jelovnik dopunjava raznim efektima i trikovima. Naravno, muzika koja se oslanja pre svega na trikove i efekte teško da je baš primer nečeg što ćemo jednog dana smatrati klasikom, pa ne mislim ni da će u nekoj istorijskoj perspektivi Brand of Sacrifice biti nekakvi uticajni trendseteri, ali, opet, pozdravljam trud da se razmišlja o proširenju deathcore formule pa makar i na načine koji na momente deluju sasvim apsurdistički. Zapravo, posebno pozdravljam te načine. Plus, miks i mastering su egzemplarni i ako bih vam preporučivao detahcore da ga slušate, Brand of Sacrifice bi bili povisoko na hipotetičnoj listi. Ko je TO očekivao?
 
https://www.youtube.com/watch?v=LGqHSPRU_WI
 
 
Za porciju prljavog, umusavljenog blackened death metala ove nedelje ćete se obratiti bej ejrija triju Ulthar koji sa svojim debi albumom Cosmovore stupaju stazom nihilizma i agresije koju su već iskrčili bendovi poput Absu. Ovo je muzilčki vrlo solidno odrađena ploča sa produkcijom koja samo deluje sirovo a zapravo je pažljivo podešena da bendu da ispravnu dozu bučnosti i prikaže ih kao veće nasilnike nego što možda u životu zaista jesu. Meni naravno sva ta prljavština i agresija prijaju i mada Ulthar nisu onako dobri songrajteri koliko dobro razumeju kakav zvuk im najviše odgovara, ima ovde vrlo pristojnih momenata. Probati:
 
https://listen.20buckspin.com/album/cosmovore
 
 
A, ko se do sada pitao kako to da ove nedelje ne pominjemo Poljake, sad može da odahne. Mentor imaju drugi album, ljupkog naziva Cults, cysts and corpses, koji izlazi naredne nedelje i u pitanju je ponovo jedna šarmantna kombinacija thrash metala sa staroškolskim rokerskim pristupom a la Motorhead pa i Celtic Frost.  Mentor su , navodno, hardkor satanisti i sve to ali njihova muzika je mnogo više namenjena zabavi nego nekakvom ozbiljnom nihilizmu i negativnim emocijama. Uz odličnu produkciju, ubedljivog pevača i mnogo dobrih rifova, ovo je izdanje za svaku žurku od danas pa do Nove godine. Šteta samo što za sada Bandcamp strana nudi samo dve pesme ali i to će biti dovoljno da odlučite vredi li da se oko ovoga trudite:
 
 
https://paganrecords.bandcamp.com/album/cults-crypts-and-corpses
 
Za kraj danas nudimo nešto posebno. Naš Đulio i njegov Cripple Bastards slave trideset godina postojanja sedmim albumom koji je, kako i dolikuje, izvanredno ubedljiva, a ipak lična porcija grajndkora koji kombinuje sve, od klasičnog italijanskog panka do sasvim savremenog, profesionalno odsviranog metaliziranog gajnda sa dugačkim blastbitovima, puno duplih kikova, i zanimljivim gitarskim radom. Kao neko ko ovaj bend prati od osamdesetih i ima punu kuću njihovih ranih snimaka koji su apsolutni haos i bezumlje, istovremeno sam i ponosan kako sve ovo danas zrelo i dobro zvuči ali i uplašen što postajem svestan koliko je vremena prošlo. Jebemu, kad sam ja počeo da slušam savremenu muziku, to što su Status Quo svirali dve decenije bez prekida je bio faking presedan i nešto pominjano u svakom tekstu o bendu. A danas jebeni Cripple Bastards imaju 30 godina karijere.
 
Elem. La Fine Cresce da Dentro je, iako izašla za Relapse, još jedna sasvim lična i beskompromisna ploča na kojoj su sve pesme na italijanskom – a što će donekle sigurno malo pomoći da se ponekada malo kontroverzni politički elementi Đulijove ličnosti prikriju od američke publike koja bi mogla da ga razapne po tviteru. Mislim, da se razumemo, već su njima antifašisti pravili incidente po turnejama u SAD i sve je to, kad se uzme u obzir Đulijova opsednutost Srbima i Srpstvom koja je uključivala i nošenje majica sa Mladićevim likom, i razumljivo, ali je važno da ne zakloni činjenicu da su Cripple Bastards decenijama jedna od najindividualnijih pojava u grajndkoru, jedan, čak i ovako dobro odsviran i snimljen, vrlo ličan, proživljen iskaz koji nikada nije bio zaprljan ideološkim parolaštvom, te da se to očuvalo i na novom albumu.
 
La Fine Cresce da Dentro je zato, lepa i za slušanje veoma preporučljiva ploča sa kojom možete polemisati ali joj ne možete poreći autentičnost, ubedljivost i stav koji ne potiču od imitiranja drugih bendova. Na kraju krajeva, kada su Cripple Bastards počinjali, drugih bendova koji su svirali ovako jedva da je i bilo. La Fine Cresce da Dentro je dobrodošlo podsećanje da neki od pionira i dalje ostaju relevantni i mogu da mlađariji drže legitimne lekcije kako se to radi:
 
https://cripplebastards.bandcamp.com/album/la-fine-cresce-da-dentro
 
 
Dobro, rekao sam „za kraj“ ali još nije stvarno kraj. Ne pre nego što podsetim da je projekat Anal Trump upravo objavio svoj, pa, prvi album, The First 100 Songs. Naravno, ovaj bend smo ovde već pominjali i svesni smo da je u pitanju sajd-projekat Travisa Ryana iz Cattle Decapitation i Roba Crowa iz Pinback i da se radi o očiglednom omažu rahmetli Sethu Putnamu i njegovom životnom opusu u formi benda Anal Cunt. Anal Trump, naravno, ovo kombinuju sa sociopolitičkim pristupom koji je, oh, kako ste samo pogodili, veoma kritički nastrojen prema aktuelnom predsedniku SAD, a što je u stvari važnije nego što vam se čini. Mislim, Tramp je užasan čovek, to je očigledno već iz samog njegovog ponašanja, da ne pominjem haos koji je napravio sa zdravstvenom zaštitom, ali važnije od toga da se Anal Trump podsmevaju Trampu je to da ne pokušavaju da emuliraju proto-edgelord pristup Setha Putnama i nuegovog benda a koji bi, da je danas Putnam živ, skoro sigurno završio kao nekakav saundtrak za Alt-Right žurke... Stresam se i od pomisli.
 
Elem, The First 100 Songs je 11 minuta mikropesama u najboljoj tradiciji stare grindcore škole, sa tehničkijim pristupom nego što su ga imali bilo Anal Cunt, bilo Buka, bilo 7 MoN, bilo Udri ’n’ Razbi, bilo Sore Throat bilo Stench of Corpse, ali i sa više humora i manje narkofilske opsesije nego što je imaju Agoraphobic Nosebleed. Ovo izdanje sakuplja sve dosadašnje pesme rasute po nekoliko drugih izdanja i zapravo je, ovako, slušajući ga u cugu, odličan paket koji podseća kakva je Ryan carina i vokalna veličina a da je Crow odličan sparing partner koji uspeva da napravi sto pesama od po nekoliko sekundi koje, uprkos oslanjanju na distorzirane rifove, blastbitove, grind vokale i masu Trampovih semplova, uspevaju da imaju i pojedinačne identitete, čime se izbegava nastupanje monotonije i ovom albumu daje status modernog klasika:
 
https://analtrump.bandcamp.com/album/the-first-100-songs
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #718 on: 10-11-2018, 21:05:18 »
Izašao je i novi Nanowar of Steel ali mislim da je dovoljno da samo pogledate ovaj spot  :lol: :lol: :lol: :lol:
 
 
https://youtu.be/gX_TxKa0dCY

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #719 on: 23-11-2018, 21:04:10 »
Inače za metal mora da se strpimo do sutra jer su takve okolnosti.
 
Al zato sutra... orgija metala.
 
Predujam:
 
https://youtu.be/58ZOXh2EsEc

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 9.968
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #720 on: 23-11-2018, 21:17:27 »
hvala mehane. taman kako treba za kraj radnog dana.
Some things you have to do yourself.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #721 on: 24-11-2018, 18:17:58 »
 E, pa da se onda bacimo na metal bez zastajanja jer metal je strpljiv ali ne BESKONAČNO strpljiv.
 
Idemo odmah od blek metala i odmah na početku album za koji sam čekao da se pojavi u kompletnoj formi na nama dostupnom internetu jer mislim da zaslužuje da ga čujete u totalu. Naime, album Sade belgijskih Paragon Impure je izašao još drugog Novembra ali je bend kilavio sa bandcampom, no, kako kažu u Americi, dobre stvari dođu onoima koji čekaju pa... evo tih dobrih stvari.
 
Sade je, potpuno u neskladu sa stilom pevačice sa kojom deli ime, jedan zreo i borben blek metal album odlične produkcije i podugačkih ali dobro komponovanih pesama. Meni se dopadalo kako Paragon Impure ne smaraju sa nekim simfonijskim aspiracijama  a ipak zvuče epski još na prošlom albumu, a Sade je isto to samo za nekoliko procenata zrelije. Melodija, brzina, agresija, dostojanstvenost. Sve što čovek voli u blek metalu.
 
https://paragonimpure-vanrecords.bandcamp.com/
 
 
Iz finske stiže Mikko Asspa, jednočlano blek metal preduzeće u formi benda Clandestine Blaze. Za dvadeset godina Mikko je naređao već deset albuma i ovaj deseti, Tranquility of Death neće nikoga ko ga do sada nije voleo ubediti da promeni stav, ali ovo je dobar, sirov ali ne glup, staroškolski black metal koji ne filozofira mnogo ali nudi ono što očekujete: agresiju, nihilizam i malo ranjene duše da proviri. Sve neprskano i solidno podrumski producirano:
 
https://clandestineblaze.bandcamp.com/album/tranquility-of-death
 
 
Francuzi Nécropole stigli su do svog prvog albuma, Solarité i to je lo-fi atmosferični blek metal sa dosta duše i energije. Poznato je da ja malo zazirem od pop-tendencija koje se dadu s vremena na vreme čuti u okviru ovog podžanra, ali Nécropole od njih spasava podrumski saund, pevač koji zvuči kao da se u svakom stihu ozbiljno rastaje od života, ali i bogami odlično odrađene pesme sa mnogo lepih ali ne preslađenih melodija. Pristojan, pankerski debi:
 
https://youtu.be/GLA7UOUvxTY
 
 
Iz Ukrajine nam stiže prijatno iznenađenje u formi drugog albuma kvinteta pod nazivom 1914. Ako se iz imena benda to ne nazire, ovi momci su opsednuti Prvim svetskim ratom i, kako to već među blek metalcima, pa još ukrajinskim, zna da bude, nemačkom stranom priče. Nije da imam simpatija za ukrajinska zastranjenja na stranu, jelte, onih koje smo mi vazda smatrali okupatorom, u svakom ratu, ali dobro, i Remark je o tom ratu pisao s nemačke strane. Doduše, nije se potpisivao imenom neke od nemačkh jedinica, a to su pseudonimi svakog od članova benda, ali hajde. Ovaj bend je vrlo jasno orijentisan protiv nacista i inih poštovalaca totalitarnih ideologija, tako da sam ja miran (Videti: https://www.echoesanddust.com/2018/01/1914-metal-and-the-horror-of-war-from-ukraine/).
 
1914 na albumu The Blind Leading the Blind sviraju pristojno i sigurno, isporučujući tvrd, agresivan i veoma zadovoljavajuće TEŽAK blek metal (mislim, na jednoj pesmi gostuje Dave Ingram, a to valjda garantuje teškoću) koji prija da se sluša iako mu ne mogu pripisati ogromnu inovativnost.
 
https://redefiningdarknessrecords.bandcamp.com/album/1914-the-blind-leading-the-blind
 
 
Ovo sledeće nije baš po mom ukusu, ali 1) Ovo su neke Lilitine komšije pa imaju protekciju i 2) To što ja ne volim prezaslađeni, patetični, „melanholični post blek metal“ ne znači da je ovo loše. Nego samo da nije ugođeno na frekvenciju cinizma ljudi na kraju pete decenije života, jelte. Dakle, mnogo melodije, emocije i svega što generalno posmatramo sa sumnjom, ali ovi ljudi, bend Weltenbrandt  sa albumom Schöpfung , znaju šta hoće:
 
https://weltenbrandt.bandcamp.com/releases
 
 
Španjolski duo Negativa je došao do drugog albuma koji se, neintuitivno zove „03“ (tajna je u tome što su brojem 01 označili prvi EP) i ovo i dalje nije posebno zrela ili originalna muzika ali ima nečeg u ovom iskrenom, jednostavnom izrazu tuge, nihilizma i gneva koji će se sigurno nekom dopasti. Sviđa mi se što Negativa ne gura neki haj konsept nego samo vozi napred onako kako oseća i ta autentičnost muzici lepo pristaje:
 
https://negativa0.bandcamp.com/album/03
 
 
Osmi album norveških Einherjer je, pa... kombinacija folka i vikinških motiva sa jednom skoro pa blackened rock’n’roll izvedbom. U zvuku benda se čuju i Immortal i Enslaved što svakako nisu loši uzori da ih se ima i ovo je sigurno odsvirano i dobro snimljeno jedino što je za moj ukus pomalo staromodno, ali opet, to ne kvari nužno užitak. Ima ovde mnogo dobre arhaične metalne vatre ko voli:
 
https://einherjer.bandcamp.com/album/norr-ne-spor
 
 
Još jedan Lilitin komšijski bend i još jedan emotivni post-blek-metal album, ljudi moji, šta je ovo i šta se dešava? Karg su iz Salcburga i još jednog grada čije me ime mrzi da pišem a njihova muzika je na četrvtom albumu, Dornenvögel (da, da, to je bilo nemačko ime serije „Ptice umiru pevajući“ sa Ričardom Čemberlejnom i Rejčel Vord, dobijate peticu za nepotrebno znanje) jedan prilično moderni postmetalski napor sa blek metal elementima i dosta dugačkim pesmama koje isijavaju emociju i rasipničku melodičnost ali ne zvuče sasvim detinjasto i naivno. Dakle, meni je ovo sasvim slušljivo pa ako ste skloni, biće i vama:
 
https://karg.bandcamp.com/album/dornenv-gel
 
 
Za depresivni, hermetični, jednočlani (osim što ima dodatog i pevača), monomanični blek metal ove nedelje obratite se belgijskom projektu Cultor Noctis. EP, Ondergang ima Redonovu litografiju na omotu i muzički je veoma... zagledan u samog sebe. Nekome će ovako lična muzika delovati neukusno, nekome zastrašujuće iskreno a meni je ovo dovoljno zrelo da se posluša a dovoljno nezrelo da bude simpatično:
 
https://cultornoctis.bandcamp.com/album/ondergang
 
 
Kriptični ambijentalni blek metal bend Arkhtinn – kome se ne znaju ni članovi pa čak ni zemlja porekla (izdavač samo pominje da su „sa severa“) stigao je do prvog albuma koji, za razliku od EP-jeva koje su do sada izdavali nema rimski broj u naslovu, već se zove -最初の災害  (što bi na japanskom značilo nešto poput „Prva katastrofa“). Muzički ovo je razmrljani, pržački blek metal čija je ambijentalna dimenzija verovatno dovoljno jaka za metalce ali čija je metal dimenzija definitivno prejaka za ambijentalce. No, ako ste dovoljno jaki, ovo može da vam bude po volji:
 
https://arkhtinn.bandcamp.com/album/-
 
 
Debi EP benda Friisk, koji su, zgodno, iz Istočne Frizije, je komad pristojnog germanskog blek metala sa kvalitetnom demo produkcijom i dobrim stavom. Friisk nisu specijalno originalni ali muzika im je, za bend osnovan pre nekoliko meseci dobro izgrađena i emotivna. U Istočnoj Friziji se, kako kažu, priča ova kombinacija holandskog i nemačkog pa nemoj da vas zbunjuje što se EP zove De Doden van't Waterkan:
 
https://friisk.bandcamp.com/
 
 
Finci Norrhem imaju novi EP, Among the Ruins a koji je... pa, ne znam kako da nazovem ovaj smekšani blek metal koji se svojski upire da izvuče maksimum iz svoje lo-fi produkcije. Dosta ovde ima kičastih elemenata – slušajte te klavijature – ali opet se nekako pakuje u ubedljivu celinu:
 
https://norrhem.bandcamp.com/album/among-the-ruins
 
 
 
Švajcarci Brahdr'uhz (ime se prevodi kao „skrši nas“) imaju drugi album, Sublimez Secte, i ovo je, pa, impresivno. Sirovi, nepraštajući blek metal iz podruma sa produkcijom od koje će vam uši zujati sledećih nedelju dana ali sa mnogo stava, jelte, kako i treba da bude. Pesme su i spore i brze, ima ponešto za svakoga, sirovo je, ružno je i šarmantno na svoj način. Bandcamp nema sve pesme pa evo i JuTjub:
 
https://brahdruhz.bandcamp.com/album/sublimez-secte
 
https://www.youtube.com/watch?v=nv3OKjoH4xE
 
 
Švedski jednočlani Isgärdese vratio sa drugim albumom i gomilom instrumenata, folkornih motiva, postmodernih mešanja žanrova, u potrazi sa pravim mestom između avangarde i garaže. Nisam siguran kome jemuzika na Den Sista Vilobädden zapravo namenjena, ali ovo je šarmantan pokušaj spajanja  praktično filmske muzike sa ekstremnim metalom i makar na jedno slušanje će vas bez sumnje zabaviti:
 
https://isgarde.bandcamp.com/album/den-sista-vilob-dden
 
 
Finski Trollheims Grott petnaest godina nisu ništa snimili, ali... evo ih ponovo sa trećim albumom, Aligned with the True Death i mada ovo nije nekakvo remek-delo koje smo čekali zadržana daha deceniju i po (uostalom, samo najjači među nama bi preživeli toliko dugo bez kiseonika!), nije ni rđavo za slušanje. Skandinavsko prebijanje visokog intenziteta za gurmane:
 
https://wtcproductions.bandcamp.com/album/aligned-with-the-true-death
 
 
A, ako su vam goreponuđeni Arkhtinn bili suviše ambijentalni, američko-francuski projekat Voidsphere ima drugi album, To Await | To Expect, i to su dve pesme takođe razmrljanog ambijentalnog blek metala ali sa malo više bas-frekvencija u zvuku. Ne mnogo više, ali celokupan zvuk albuma je, kako reče jedan komentar na JuTjubu, kao da upadate u crnu rupu. A i to ponekad prija. Meni je ovo odlična ploča:
 
https://www.metal-archives.com/bands/Voidsphere/3540432855
 
 
 
Njemački Hyems imaju novi EP sa pet pesama koji se zove 1997 i ovo je vrlo pristojan i zreo antihrišćanski metal sa dosta atmosfere, ali i energije i moći. Što je po mom ukusu, a kad je i poslednja pesma protiv nacističkog blek metala onda bend ima jasnu prečicu do mog srca:
 
https://hyems.bandcamp.com/album/1997
 
 
Švedski jednočlani (plus bubnjar za studio) bend Vananidr je dobacio do prvog, eponimnog albuma. Pesme su pisane pre deset godina ali ovo je tek sada snimljeno i, pa, nije loše. Ovo je intimno i emotivno ali i dalje energično i moćno sa dosta melodija koje ne bi bile na odmet i poznatijim ekipama i izvođačkom sigurnošću (pogotov me bubnjar rajca) koja pokazuje da su ove pesme vežbane godinama. Kvalitetan debi:
 
https://vananidr.bandcamp.com/album/vananidr
 
Da i u Parizu vole post-blek metal pokazuje prvi album benda Nature Morte koji na momente zaziva najgrđe stereotipe ovog žanra: grozan zvuk bubnjeva, nesnosne ponavljajuće melodije, karikiran vokal, pa ljudi sa tanjim živcima ovo ne treba da slušaju. Ipak, NM1 ima dobrih momenata i u tim momentima opravdava i postojanje benda i njihov izbor žanra, kada drama konačno postane stvarna i u nju poverujemo. Naravno, ne opravdava i njihovu priličnu pretencioznost, ali dobro, sigurno su još mladi. Ja ovo svakako neću redovno slušati ali ko inklinira sigurno će se bolje zabaviti:
 
https://ntrmrt.bandcamp.com/album/nm1
 
 
 
Sacrificium Carmen sa svojim drugim albumom, Hermetica, isporučuju odličan finski, sirovi ali lični i vrlo proživljeni blek metal koji međ distorzijom i urlanjem ima mesta i za neke upečatljive melodije ali čija je emocija uglavnom u spektru užasnog besa kako među satanističkim bendovima često zna da bude. Bend na bandcampu izvodi besne gliste i stavlja samo neke pesme da se čuju pa evo i JuTjub linka:
 
https://sacrificiumcarmen.bandcamp.com/album/hermetica
 
https://youtu.be/tTG6Zmp3rKE
 
 
Rusi Second to Sun izdaju već drugi album, The Black, ove godine i to (ponovo) u instrumentalnoj i vokalnoj verziji. Sanktpeterburžani kao da ne mogu da se odluče da li više vole da ih prepoznaju kao muzičare koji su od djenta sa početka karijere došli do aktuelnog eklektičnog blek metala, sve mudrujući i meditirajući, ili kao propisne blek metalce koji vrište i kolju preko muzike koja je interesantno raznovrsna. Ovo nije, da se razumemo, moj omiljeni album ove nedelje, ipak je izašao novi Sigh, ali jeste interesantna ploča zanimljivih atmosfera i ubedljivog muziciranja:
 
https://secondtosun.bandcamp.com/album/the-walk
(Evo i Jutjuba jer na bandcampu nema poslednja pesma): https://www.youtube.com/watch?v=hvcjBhTfkRc
 
 
 
Koliko albuma, a tek smo blek metal savladali!
 
Među stonerima tu je danski Disrule na svom drugom albumu, Sleep in Your Honor i ovo je odličan, ubedljiv faz rok sa dum prelivom (ili doom sa fuzz rock inklinacijama?) koji svoju ljubav ka sedamdesetima ne krije, pa ako je delite, ovo će vam se bez sumnje dopasti jer je momački isfazirano, ima gruv i ima dovoljno doom ukusa da bude metal, za ljude koji se plaše bluza, jelte:
 
 
https://seeingredrecords.bandcamp.com/album/disrule-sleep-in-your-honour
 
 
Sasvim slični su i Full Tone Generator iz Melburna čiji pustinjski rok ima zaista dobru pustinjsku notu i odličan, bogat, mastan zvuk koji njihovom ’70s gruvu dodaje dozu prljavštine što  ga samo oplemenjuje. Album se zove Valley of the Universe, a naslovi pesama su toliko retro da sam se malo i uplašio pre nego što sam ovo pustio. No, strahu nije bilo mesta:
 
https://hurricanemusic1.bandcamp.com/album/valley-of-the-universe
 
 
Shelvy iz Argentine imaju prvi album i to je nešto između klasičnog stonera i malo „gitarskijeg“ hevi metala. Miks je malčice tanji nego što bih ja voleo ali ovo je svejedno sasvim pristojno za slušanje:
 
https://shelvy.bandcamp.com/album/shelvy-vol-1
 
 
Timestone su još jedne Lilitine komšije, doduše iz Linca, a njihov stoner je VEOMA utemeljen na gruvu i hrskavom basu. Zapravo, miks im je takav da su svi ostali instrumenti potisnuti malo u dubinu pa njihov feelgood metal ima i jednu klaustrofobičnu dimenziju za koju ne znam da li će svima prijati ali Unspoken je raznovrsnija ploča nego što na prvi pogled zvuči i... ima tu dobre muzike:
 
https://timestonerock.bandcamp.com/album/unspoken
 
 
Trio Loinmann iz Torina na svom novom albumu, A Voluntary Lack of Wisdom pokušava da izmeša doom i sludge metal sa nekakvim, recimo zrelijim zvukom koji duguje panku i hardkoru koliko i Blek Sabatu i, dobro, Kyussu. I sad, to je muzički interesantno jer se sludgeovski groove smenjuje sa pankerskim/ trešerskim izletima u brzinu, sve tvrdo i teško kako bog zapoveda. No, album zbog svega zvuči i malo rastrzano, što će nekome prijati a nekog smoriti posle pet minuta, a i miks je, mada bučan i glasan, takođe i prilično naporan sa svojim loudness war tendencijama. No, ovo je plemenit napor. Bend se izmotava sa bandcampom na kome im je poslednje izdanje iz 2014. godine pa evo piratskog strima na JuTjubu:
 
https://youtu.be/SQ40x9aiCds
 
 
 
Zato finski Supreme Havoc na albumu One and All, njihovom drugom po redu, idu još agresivnije na kombinovanje panka i sludgecorea i to je prilično dobro. Supreme Havoc kad sviraju pank onda sviraju propisan D-beat i to sa njihovim niskim štimom zvuči odlično. Spore, sludge pesme su takođe dobre mada zvuk koji imaju možda ne podržava kompletno tu težinu koju bend juri, ali opet, ima ovde dovoljno jednostavnih mathcore groove momenata a-la Mastodon da ih to spase. Meni prijatna ploča:
 
https://supremehavoc.bandcamp.com/album/one-and-all
 
 
Treći album međunarodnog doom projekta Clouds (članovi su iz Ujedinjenog kraljevstva, sa Farskih ostrva, iz Belgije, Nizozemske i Finske), Dor, je za mene neshvatljivo loše miskovana, ali očigledno veoma ambiciozna pedeset minuta duga elegija melanholičnog i teškog doom metala koji se kreće samo najsporijim koracima i sipa neizdrživo melodične gitare preko mrtvačkog gruva. Clouds za mene prebukvalno čitaju lekcije koje su dobili od My Dying Bride i njihova kombinacija death metal atmosfere i skoro metalcore melodičnosti sa sve jako disparatnim (!!) vokalnim interpretacijama je na granici karikature. Ali opet, ovo je muzika koja u sebe toliko  intenzivno veruje i ne odriče se svoje vizije da ne mogu da je ne preporučim bar za jedno slušanje.
 
https://cloudsofficial.bandcamp.com/album/dor-2
 
Iz Indije nam dolazi za mene značajno ubedljiviji doom metal album a radi se o bendu Dirge iz Mumbaja čiji prvi album vrlo dobro kapira da doom treba da bude teška i spora muzika, ali i da „metal“ deo jednačine valja ispoštovati pa je ovo muzika moćnih rifčina i agresivnog pevanja koju samo malčice koči relativno mutna produkcija. No,Dirge su dovoljno dobri da svojom dinamičnom svirkom prevaziđu ograničenja koja im nameće miks i ovo je veoma preporučljiva ploča:
 
https://dirgeindia.bandcamp.com/album/ah-puch
 
 
A za porciju doom/ black metal smeše sa američkim folkom, tu je debi album one-woman banda Vouna. Ploča se isto zove Vouna i ovo je jedna od interesantnijih doom ponuda ove jeseni, ne samo zbog prilično uspelog kombinovanja melanholične sporosti i melanholične brzine, već i zbog toga što Yianna Bekris prilično dobro razume kako da dugačke kompozicije dinamizuje a da one ne izgube osnivnu atmosferu. Pritom, žena svira sve instrumente na ploči i ovo je ubedljiv, emotivan ali nikako patetičan  debi:
 
https://vouna.bandcamp.com/album/vouna
 
Kvebečki The Great Sabatini imaju novi album sludgecore/ metal akrobacija i ovo je muzika koja suviše petlja da bi bila do kraja ubedljiva ali u tom petljanju nabode i nekoliko odličnih momenata. Pritom, odličan, težak miks:
 
https://thegreatsabatini.bandcamp.com/album/goodbye-audio
 
A bajkerski doom metalci iz Pensilvanije Pale Divine su izdali peti album i rešili da ga nazovu po bendu. Ovo je vrlo pristojna hevi metal ploča koja pokazuje kako bi Ju Grupa zvučala da je mlađa nekih dvadeset godina. Zaintrigirani? I treba:
 
https://shadowkingdomrecords.bandcamp.com/album/pale-divine
 
 
 
U novostima iz starog metala, izašao je novi album legendarnog NWOBHM benda Tank*, zove se Sturmpanzer i... koliko god da ja volim da vidim da ljudi uz čiju sam muziku odrastao (ali nikad STVARNO odrastao), i dalje snimaju, ja ne umem da kažem kako se ovo dogodilo.
 
*Zapravo, danas ovaj bend postoji u dve frakcije i ovo je frakcija u kojoj svira samo Algy Ward, pa je i album snimljen solo, uz pmoć (vrlo loše) ritam mašine.
 
Manje-više muzika, nije ovo najgora ploča starih metalaca koji danas sviraju nekakav stari metal sa blagim zanošenjima ka nečem modernijem (dakle, kao da muziku napisanu 1982. godine snimate 1989. godine), ali... uh, šta se desilo u miksu??? Jeste da je piratska kopija na JuTjubu slaba indikacija, ali vidim i po prikazima da je ovo ZAISTA ovako miksovano i... ne razumem šta se desilo. Ovo je skoro neslušljiva ploča a kako se ipak radi o čoveku koji radi više od tri decenije nema druge do da zaključimo kako je ovo nekakva umetnička provokacija. Mislim, ne naročito dobra, jer je muzika u svojim najboljim trnucima osrednja, ali.. eto...
 
https://youtu.be/h_ibMgLwl_s
 
I kad smo već kod novih albuma starih bendova, danski trešeri Artillery vredno rade i izdaju albume bez stajanja, pa je tako izašao i novi album, The Face of Fear. Album je... pa recimo da niko ovo neće označiti epitetom „esencijalan“ i da ga nećemo viđati na listama albuma godine za koji tjedan. Ali ima ovde simpatičnosti, mada i podseća zašto ovaj bend nikada nije dobio više pažnje. Naime, zato što su uvek bili decidno druga liga. Opet, ima ovde simpatičnosti, kako već rekoh (Crossroads to Conspiracy je vrlo pristojan komad):
 
https://artillerymetal.bandcamp.com/album/the-face-of-fear
 
 
Izašao je novi Sigh, zove se Heir to Despair i omiljeni japanski postmodernistički blek metal bend je na ovoj ploči izvanredno produciran i iznenađujuće svež s obzirom na kilometražu. Sigh su poslednju deceniju snimili neke od svojih najboljih ploča a Heir to Despair mi se čini kao dostojan dodatak kolekciji sa svojim naoko beznapornim mešanjem pravovernog metala sa psihodelijom i raznim etničkim stilovima, a sve sa primereno vodviljskom estetikom. Sigh uz to poslednjih godina zvuče sve metalnije a gitarska pirotehnika na ovom albumu im u ovome pomaže i potvrđuje da im orkestarski aranžmani zapravo nisu ni neophodni da zvuče kao najbogatiji bend na svetu. Nažalost, albuma nema za legalno strimovanje na internetu pa ćete morati sami da se potrudite oko piratske kopije. Evo prve dve pesme:
 
https://youtu.be/nxyXeC-kbIs
 
https://youtu.be/q0S2f2iu_fY
 
 
 
Sunless Dawn iz Danske nude prilično uzbudljiv debi, Timeweaver koji je negde između death metala i post metala sa svojim agresivnim, ali inteligentnim i zrelim zvukom što se ne plaši ni melodije ni agresivnosti. Ovo je, kako ja to često kažem, metal koji mogu da slušaju i nemetalci, i mada se može zameriti da je vokalna izvedba previše monotona u odnosu na inače zaista raskošne kompozicije, kao i da je produkcija za nijansu prekomprimovana, ovo je bez sumnje ploča vredna mnogo slušanja:
 
https://sunlessdawn.bandcamp.com/album/timeweaver
 
 
Skull Pit su dvojac koji sarađuje preko interneta sa različitih strana sveta: jedan član je Mem V. Stein, pevač legendarnih nemačkih trešera Exumer, a drugi Tatsu Mikami iz tokijskih doom metalaca Church of Misery. Skull Pit su, pak, čist hevi metal sa vajbom ranih osamdesetih i tragovima bendova poput Motorhead (i malo Saxon itd.) u svom DNK. I ovo je iznenađujuće moćna i ubedljiva ploča koja pokazuje kako ne morate zvučati zastarelo ako ste autentični. Kakav debi!
 
https://skullpitofficial.bandcamp.com/
 
 
Sa ponosom ću reći da debi album beogradskog one man death-metal benda Ravaged Spleen Outburst, a koji se zove The Church of Anemia ima ne samo kul ime već i mnogo interesantnih ideja, da su kompozicije raznovrsne i maštovite te da su gitarski rad i pevanje misterioznog A.Đ. odlični dajući svemu jednu istovremeno primitivnu ali i visoko artističku, promišljenu formu. No, sa tugom ću konstatovati da album pati od veoma „demo“ produkcije koja ne uspeva da umanji kvalitet pesama ali svakako utiče na užitak u slušanju. Ritam mašina je, recimo, dobro programirana ali njen prilično tanušni zvuk albumu daje taj „demo“ prizvuk, a što je greota. Ovo je svakako album vredan pažnje i, možda, jednog dana kada A.Đ. bude poznat i uspešan, ponovnog snimanja:
 
https://ravagedspleenoutburst.bandcamp.com/album/the-church-of-anemia
 
 
Treći album teksaških death metal avangardista Baring teeth je opaka ploča koja se bez ikakvog gubljenja koraka kreće od najbrutalnijeg grindcore zakucavanja (sa kojim počinje) pa do najsporijeg, najdubljeg doom metal lamentiranja. Malo je bendova kod kojih je i spori mrtvački marš i rafalni blastbit jednako ubedljiv a Baring Teeth na Transitive Savagery kroz izvrsne kompozicije i, čak, uprkos jako komprimovanom miksu, baš ovo postižu. Opasna, preteća, agresivna, a jako pametna ploča:
 
https://baringteethtl.bandcamp.com/album/transitive-savagery
 
 
Kanadski Blackrat se vraćaju sa trećim albumom i Dreaded Reverence je bučna i zabavna ploča koja kombinuje thrash metal sa crustcoreom, sve to uvijeno u blackened oblandu za potrebe savremenog pristupa ovakvoj muzici i ta smeša svakako ne razočarava. Nije baš ni da obara s nogu nekakvom originalnošću ali ovo je rokerski,glasno, pršteće, ubedljivo i prija:
 
https://shadowkingdomrecords.bandcamp.com/album/dread-reverence
 
 
A britanski Spearhead je izbacio treći album i ako vas naslov, Pacifism is Cowardice ne odbije, ovo je prilično slušljiv blackened death metal sa simpatično krš produkcijom i pesmama koje su agresivne ali ne i glupe. Meni je ovo catchy na način na koji su mi bili mnogi bendovi sa početka devedesetih kada je death metal dobijao svoju „modernu“ formu ukrštajući se sa grindcoreom a Spearhead svakako nemaju čega da se stide u domenu muzičkih veština pa je ovo vrlo prijatno za trošenje:
 
https://youtu.be/JAzvMQC9r6s
 
 
Dok čekamo novi album Cattle Decapitation, benda koji je sa svakim albumom sve bolji i bolji, možemo da se tešimo novoizašlom kompilacijom demo snimaka i raznih drugih opskuriteta. Medium Rarities, pak, nije samo kolekcija lo-fi snimaka iz garaže, mada ima i tih neodoljivo genijalnih grindcore demo snimaka sa sve obradom Carcass klasika Burnt to a Crisp, i novije pesme su izvrsne i odlično podsećanje zašto je ovaj bend jedan od najboljih u poslu najmanje poslednjih desetak godina. Sjajna kolekcija:
 
https://cattledecapitation.bandcamp.com/album/medium-rarities
 
 
I u dobrom društvu sa njima su ove nedelje njujorški Grindfeld čiji EP 5 Songs about nothing kombinuje moderni grindcore sa sasvim malo blek metal uticaja da zazvuči originalno i sveže. Nezaustavljiva, moćna ploča:
 
https://grindfeld.bandcamp.com/releases
 
 
Za kraj, tu je i novi EP nemačkih veterana Sodom i Partisan je jedan prijatan povratak u osamdesete i zvuk koji je ovaj bend baštinio na klasičnim pločama, samo sa dobrom produkcijom. Sodom su dosta meandrirali od devedesetih naovamo i možda malko i izgubili viziju, ali Partisan je povratak onome što su uvek najbolje radili i ja ga dočekujem sa osmehom. Ovo je „glupa“ muzika koja baš tom glupošću osvaja i veseli srce:
 
https://www.youtube.com/watch?v=s-bdDRr3l_k

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #722 on: 25-11-2018, 22:26:20 »
A za laku noć, izvrsni mađarski Gutted (kome sam svojevremeno bio predgrupa  :lol: :lol: :lol:  ):
 
 
https://www.youtube.com/watch?v=4m73vyZSZbs

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #723 on: 30-11-2018, 18:21:42 »
Eh, ponovo se mora sačekati vikend za apdejt o metalu jer sam, ponovo, shrvan prevelikom količinom posla. Dobro, i gluposti, al na to bi trebalo da sam već imunizovan  :lol:
 
 
Evo do tada nešto... pa, nešto...
 
https://youtu.be/jLhf8caVIiI

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #724 on: 01-12-2018, 18:29:59 »
 Počeo je najmetalniji mesec u godini, Decembar, pa je red da u njega uđemo sa primerenom pompom.
 
A ima li ičeg pompeznijeg od italijanskog benda Opera IX koji, evo skoro tri decenije guraju svoje operske aspiraciije u metal (ili... guraju metal u operu?). No, iako to nije nužno sasvim po mom ukusu, moram priznati da mi njihova novija izdanja, mnogo manje gotski nastrojena a mnogo više blek metalska po prirodi, značajno više pašu. Novi album, The Gospel, je sasvim u skladu sa temom, skoro sat vremena pompezne svirke u kojoj orkestarski aranžmani pletu simpatične ukrase oko u suštini jednostavnotg ali solidnog, atmosferičnog blek metala. Opera IX nemaju inteligentnu kompoziciju jednih Septic Flesh ili šarmantno kičlijsko preterivanje zemljaka Fleshgod Apocalypse, ali njihov rad na ovom albumu je sasvim pristojan i uspeva da poveže najbolje od oba sveta u jednoj kičastoj ali slušljivoj papazjaniji koju kvare samo povremena izletanja u clean pevanje koja osetljivu ravnotežu kiča narušavaju u pogrešnu stranu. Ipak, ima ovo štofa:
 
https://dusktone.bandcamp.com/album/the-gospel
 
 
Hladomrak su bend koji, uprkos imenu, dolazi iz Švedske i verovatno imenom demonstrira tu neku čudnu opčinjenost slovenštinom koju zapadni blek metalci pokazuju, pridavajući slovenskim rečima određenu mistiku koju one za nas nemaju. No, dobro, lepo je bar na neki način biti mističan i kul, malo li smo se mi ložili na njih... Hladomrak imaju novi EP od četiri pesme, Inner Death i ovo je prilično slušljiv skandinavski zvuk sa odličnom produkcijom i pesmama koje uspevaju da srednji tempo učine sasvim prihvatljivim za moje uvo, najpre na ime odličnog gitarskog rada koji osvežava aranžmane. I ostali u bendu dobro rade, a i nisu sve pesme sporijeg tempa sve vreme, pa je ovaj EP po više kriterijuma preporučljiv. Uglavnom i pored vrištanja, ovo je blek metal koji je bliži nečemu što mogu da slušaju civili nego što biste rekli na prvi pogled:
 
https://hladomrak.bandcamp.com/album/inner-death
 
 
Za ovonedeljnu porciju tolkinovštine odgovorni su Italijani Taur-Im-Duinath. Nazvani po šumi koju je Tolkin smestio u Srednju zemlju izeđu dve reke, Italijani na svom prvom albumu nude korektan, epski blek metal bez mnogo aranžmanskih zavrzlama i sa fokusom na gorkoslatke melodije prosipane preko jednoličnih kečeva koje odrađuje posvećena ritam sekcija. Ovo je, razume se, muzika koja će nekome biti smrtno dosadna, pogotovo jer su dramatičnost sa kojom pevač izvikuje tekstove na italijanskom i rasplakanost gitara zaista u vidljivom kontrastu sa mrtvohladnom ritmičkom podlogom, ali... u tome je svakako i centralna ideja ovog albuma. Ako ste raspoloženi za meditaciju čija bi podloga bila emotivna ali monotona muzika, Del Flusso Eterno je album za vas:
 
https://taur-im-duinath.bandcamp.com/album/del-flusso-eterno
 
 
 
Mislim da smo Islanđane Svartidauði već pominjali na ovom topiku povodom nekog njihovog prošlog izdanja, a ako i nismo, evo prilike da se, posle šest godina čekanja, čuje njihov drugi album, Revelations of the Red Sword.
 
Islandski blek metal je, ako sme da se tako kaže, najmračniji od sve skandinavske produkcije, ne toliko po pozi nasilništva i nihilizma koju muzičari zauzimaju, koliko po tonu, atmosferi i zvuku. Svartidauði ovo eminentno demonstriraju na novom albumu koji niti je najbrži niti je najagresivniji album ove godine, ali ima tu finu ravnotežu ambijentalne, kontemplativne uzdržanosti i veoma užurbane, veoma organske svirke. Ovo nije blek metal koji pokušava da sablazni hrišćane već blek metal u kome hrišćanstvo figuriše samo kao treptaj oka u večitoj potrazi čovečanstva za svojim mestom u beskonačnosti postojanja. Odlična, zrela i, mada veoma hermetična, istovremeno i ugodna ploča:
 
https://svartidaudi.bandcamp.com/album/revelations-of-the-red-sword
 
 
Slovaci Death Karma imaju drugi album i on je direktan nastavak njihovog debija iz 2015. godine, po konceptu, muzici a i po imenu. The History of Death & Burial Rituals Part II je još jedna ploča na kojoj slovačko-češka ekipa predvođena Vladimirom Pavelkom (koji je napisao muziku, osmislio koncept i svira najveći broj instrumenata) daje svoje viđenje posmrtnih rituala različitih svetskih kultura, kombinujući brojne etničke motive sa obrednim elementima muzike, sve u oblandi prijateljskog srednjeevropskog blek metala. Ima ovde mnogo interesantnih detalja, ali, naravno, i mnogo momenata koji zvuče sasvim karikirano pa ploči valja pristupiti posve dobronamerno i sa svešću da metal, po prirodi stvari vrlo „žanrovska“ muzika, neke stvari ističe a neke druge prenebregava. Takva mu je, jelte, karma, a u odnosu na svoju inklinaciju ćete odrediti vredi li ovo slušati u celini:
 
https://deathkarma.bandcamp.com/album/the-history-of-death-burial-rituals-part-ii
 
Holanđani Kenosis izbacuju svoj prvi EP Consecrationem i ovo je ubedljiv i vrlo lepo produciran debi na kome se bend pokazuje jednako umešan i u brzoj, agresivnoj svirci, ali i u sporijim, atmosferičnijim, pa i hipnotičnijim momentima. Volim bendove koji shvataju da za „ozbiljnu“ muziku nije nužno da vam pesma ima pedeset tema i upola toliko promena žanra već da se i sa malom kolekcijom alata da uraditi mnogo ako umete da ga koristite. Jedina zamerka je možda na preglasan mastering koji prilično distorzira ionako distorziranu muziku, ali dobro, blek metal je to, preživećemo:
 
https://kenosisofficial.bandcamp.com/releases
 
 
 
Da ne zaboravimo Fince, tu su nam ove nedelje Infernarium sa svojim prvim albumom, Kadotuksen Harmonia, a što bismo mi zvali „Harmonijom propasti“. Eh, da je bar harmonika propasti... Elem, Finci su solidni mada ne nužno i esencijalni na ovom albumu koji počinje crkvenim orguljama i sakralnim napevom što se brzo potopi u moru distorzija i dreke. Infernarium se, reklo bi se, dobrim delom napajaju na nacionalnoj blek metal baštini i bendovima poput Beherit ili Impaled Nazarene i njihov blek metal je vrlo strejt, bez mnogo aranžmanskog petljanja, ali sa dobrom atmosferom i finim osećajem za promene tempa. Sve to ima jednu pankersku jednostavnost koja je šarmantna i prija kao kontrast bendovima visokog koncepta koje imamo ove nedelje, ali to ne znači da su Infernarium svirački traljavi, naprotiv. Album vrlo čiste blek metal intencije.
 
https://infernarium.bandcamp.com/album/kadotuksen-harmonia
 
 
Šveđani Voodus imaju prvi album, Into the Wild i kako na slikama vole da se polivaju krvlju i poziraju u koži i nitnama, nije neko iznenađenje da je ovo ploča u solidnoj tradiciji švedske satanističke škole, po uzoru na Watain pa čak i Dissection. Iako su Voodus na momente derivativni pa i otvoreno kradu rifove od starijih kolega, ovo je vrlo korektno napisan i odsviran album dugačkih, promišljenih pesama koje se razvijaju kroz ne nužno preterano složene ali svakako dobro razrađene aranžmane, sve producirano kako treba da čovek uživa. Voodus ne dobijaju mnogo bodova na originalnost, ali ovo je vrlo prijatno za slušanje:
 
https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/into-the-wild
 
 
No, za možda najbolji komad severnjačke tame i oštrine ove nedelje odgovorni su Norvežani Whoredom Rife čiji je drugi album Nid - Hymner av hat (Nid – Himne mrržnje) skoro pa perfektna kombinacija nihilističkog besa i moćne, agresivne, ali veoma precizne svirke. Whoredom Rife hermetičnost shvataju kao praktično svoju dužnost i njihova muzika iako u suštini jednostavna, utopljena je duboko u kavernozni miks koji joj dodaje debeo sloj mistike a njihovim vikinškim gitarskim temama obezbeđuje epsku dimenziju kakvu mnogi bendovi priželjkuju a samo mali broj je doseže. Vrlo lepa ploča:
 
https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/whoredom-rife-nid-hymner-av-hat
 
 
Ili je ipak „najbolji komad severnjačke tame i oštrine ove nedelje“ došao od strane projekta Misotheist koji je toliko svež da mu je strana na Metal Archivesu otvorena tek juče :lol: Misotheist, koji namerno kriju identitete i prethodne muzičke radove, nam daju eponimni album od svega tri pesme ali ovo su pesme od po deset minuta kavernozne, agresivne ali potpuno introvertne svirke koja za moj groš gotovo savršeno sažima filozofiju blek metala kako sam je ja istorijski shvatao: lično, introvertno, potpuno nihilistički, s onu stranu morala i estetike kako ih normalan svet doživljava, a opet, diciplinovano i posvećeno do smrti onome što se radi. Naravno, neko će u ovom albumu čuti samo zvučnu mrlju koju malčice remeti režanje pevača, ali... granična umetnost ne bi bila to što jeste da je svima na prvu loptu probavljiva. Odlična ploča čija konfrontativnost i hermetičnost ne uspevaju da zaklone vrlo kvalitetno muziciranje i songrajting, a čija je muljava produkcija u ovom slučaju integralni deo doživljaja:
 
https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/misotheist-misotheist
 
 
 
Od stonera ove nedelje možete se poslužiti novim albumom ciparskog benda Arcadian Child koji, odmah ćemo reći, nije baš metal ali jeste jedan korektan izdanak neopsihodeličnog hard roka koji može da prija u odrerđenim momentima. Svestan sam da ovo nije baš najjača pohvala koje možete da se setite ali ni Arcadian Child nisu bend koji je sasvim lako pohvaliti bez ostatka. U pozitivnom smislu reći ću da mi njihova muzika na albumu Superfonica lepo leži sa strane gruva i kada je ne slušam preterano usredsređeno, sasvim prijatno je uz nju provoditi vreme. S druge strane, Arcadian Child su za nijansu previše mlitavi za moj ukus, što, nadam se da je jasno, ne treba mešati sa tim kako ponekada kažem da treba prepoznai i ceniti bendove koji umeju da sviraju tiho i suptilno. Arcadian Child imaju momente u svojoj muzici koji deluju kao da su stvoreni za bučne eskapade, distorziju i teške bubnjeve a koji su, kao i sve drugo kod njih, isporučeni veoma uzdržano i tiho. Ako vam se čini da to nije problem, onda vam i Superfonicu mogu preporučiti bez mnogo ograda:
 
https://arcadianchildband.bandcamp.com/album/superfonica
 
 
Značajno više distorzije i težine dobijamo od atinskih Godsleep čiji je drugi album, Coming of Age, prijatnih mada ponovo ne i sasvim esencijalnih pedesetak minuta teškog roka sa masnom, poletnom gitarom i poštenim gruvom koga bend sigurno isporučuje. Godsleep mi deluju kao bend koji bi bilo gušt slušati u klubu sa dobrim društvom i gde bi sat vremena ovakve muzike ostavilo vrlo lepu uspomenu na večernji provod. Na ploči su oni sasvim ubedljivi ali, za sada, decidno drugoligaškog potencijala u smislu kompozicija i svesti o tome kad treba malko izleteti iz šina i napustiti formulu koju dobro znate. Opet, ako vam je dovoljno da imate odličnu gitaru i dobar miks na albumu poletnih stonerskih himni, ovo će vas bez sumnje zadovoljiti:
 
https://godsleep.bandcamp.com/album/coming-of-age-2
 
 
U ovom smislu su mi znatno ubedljiviji berlinski Samavayo čiji je šesti album, Vatan, uistinu odlično pakovanje psihodeličnog teškog roka sa dovoljno faza da vam se kosa sva ukovrdža, dovoljno basa, bubnjeva i težine da poželite da nikada ne ustanete iz omiljene fotelje, ali i dovoljno tenzije i napetosti u svirci da njihov gruv ne bude samo lenji poziv na cimanje bonga i puštanje vremena da proteče. Samavayo su lekcije koje su Black Sabbath držali pre četrdesetpet godina odlično savladali i njihova muzika podseća da konzumacija kanabisa podrazumeva i solidnu količinu paranoje a ne samo uživanje u prijatnoj otupelosti, i vozi se na moćnim, jakim rifovima, razigranim bubnjevima i zdravom gruvu:
 
https://samavayo.bandcamp.com/album/vatan
 
 
The Black Sound iz Ohaja sebe opisuju kao „the black crusted doom“ bend i ovo je pošten opis, mada je i dovoljno reći da je ovo doom metal koji nema gotsko-romantičarske aspiracije već se bazira na više bluz osnovi i realizuje kroz tešku, sporu, jako distorziranu i besnu muziku koja nije nužno u istoj fioci sa Eyehategod ili Iron Monkey ali se kreće u istoj traci na rokenrol  autoputu. Doorways to the Wrist je tepška i bučna ploča pankerske estetike i ubedljive, radničke svirke koja jako prija i podseća da visoka drama i operetska dramaturgija kakve često po definiciji pripisujemo doom metalu naprosto nisu neophodne da ova muzika proradi kako treba .
 
Pošto su na bandcampu samo tri pesme, evo i Jutjub linka:
 
https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/the-black-sound-doorways-to-the-wrist-pre-order-compact-disc
 
https://youtu.be/Q0Ujo23VTrg
 
 
Captain Caravan iz Norveške su na svom prvom albumu Shun the Sun u sličnom štimungu osim što se ne libe da otvoreno citiraju Sabate već u rifu koji ploču otvara. Treba umeti biti ovako bezobrazan, jelte, ali Shun the Sun je vrlo dobra ploča teškog, moćnog stoner metala sa gitarama koje jedu sve ispred sebe, zavijajućim pevačem i teškom ritam sekcijom, te dovoljno gruva da vam potraje do sledećeg vikenda. Iako im originalnost nije baš na prvom mestu liste prioriteta, Captain Caravan se čupaju kroz ubedljivu svirku, dobre rifove i odličan zvuk pa će ovo prijati svakome ko nije gadljiv na jake rifove i distorziju:
 
https://captaincaravan.bandcamp.com/album/shun-the-sun
 
 
 
Britanski trio Bast se takođe vratio sa svojim drugim albumom, Nanoångström i to je i dalje mešavina doom metala sa drugim žanrovima ekstremne muzike. Ako je njihov prvi album akcenat stavljao na blek metal, reklo bi se da na Nanoångström death metal dobija malo više ljubavi, sa teškim kanonadama duplih kikova na bubnjevima i ponekim silaženjem u donje registre za potrebe pevačkog ekstremizma. Ipak, Bast i pored sve te žanrovske muljavine (slušajte kako The beckoning Void miksuje blek metal sa doomom pa uleti u postmetalsku meditaciju i završi u doom-death bespućima) imaju svoj zvuk ili makar svoju filozofiju koja uspeva da se nametne iznad svih smena tempa i tona. Ploča kojoj eklektičnost kod neke publike neće biti plus, ali je meni njoj zahvaljujući zanimljiva i mami me na slušanje:
 
https://bastmusic.bandcamp.com/album/nano-ngstr-m
 
 
 
Vanishing Kids iz Viskonsina imaju novi album, Heavy Dreamer i ovo je jedna vrlo interesantna ploča u kojoj se karakteristični zvuk ovog benda – indi rok izmešan sa doom metalom ali ne na način koji je uobičajen u post-metal krosoverima između duma i šugejza – izdiže na nove razine zrelosti. Vanishing Kids su jedan od retkih bendova koji svoj brend melanholije mogu ovako agresivno da stave u prvi plan a da ne zvuče na prvu loptu patetično već, naprotiv, intelektualno i dostojanstveno. Heavy Dreamer je ploča na kojoj se ova formula održava na pomalo hendriksovski nezauzdanim gitarama, lekovitom zvuku orgulja, dostojanstvenom, organskom bubjarskom gruvu i psihodeliji koja nije puka šifra za paljenje nargila nego vidljiv napor da se ispitaju izmenjena stanja svesti vezana za, pa, recimo, životne traume ili makar prelome. Vanishing Kids su ono kako bi u mom savršenom svemiru zvučali Smashing Pumpkins i tako ti televizijski „indi“ heroji koji koketiraju sa metalom ali ne napuštaju pozu srednjoškolskog pesnika. Sjajan album:
 
https://vanishingkids.bandcamp.com/album/heavy-dreamer
 
 
 
A za porciju lo-fi heavy psihodelije iz Severne Karoline obratićete se bendu/ projektu New Light Choir čiji je treći album, Torchlight neodoljivo šarmantan omaž psihodeliji sedamdesetih pa i šezdesetih, ali ličan i ubedljiv, bez upadanja u zamku pastišizacije. Kako ja to ponekad kažem, ima bendova koji zvuče lično i toliko prirodno kao da im je bilo dovoljno da se uvate za gitaru pa da ove pesme same iz nje ispadnu. Ovo je jedan od takvih bendova, čiji je fantazijski psihodelični metal naprosto organski, tečan, prirodan, keči i pomalo lekovit.
 
New Light Choir su se za ovo svoje izdanje dodatno distorzirali i zametalisali (slušajte „Firebird“ koja se graniči sa thrash metalom) ali je njihova svirka uvek veoma osobena i očigledno deo jedne izgrađene  vizije, pa i narativa koji ovaj album raspreda. Niffenegger i Dalton pre svega imaju uvo za sjajne teme, odlične rifove i impresivne, evokativne melodije uz koje Niffeneggerovo melodično pevanje savršeno isporučuje tekstove što nose dah mistike ali istovremeno ne zvuče namešteno mračno. Sve to dolazi isporučeno na vrlo uverljiv način pa onda i skroman, sirotinjski miks ploče deluje kao estetski izbor a ne nužda nametnuta okolnostima. Retk se dešava da je jedna ovako „mekana“ ploča za mene album nedelje, ali, evo, sada se baš to dešava.
 
https://newlightchoir.bandcamp.com/album/torchlight
 
 
Album The Wheel danskog benda Slægt izašao je još u prvoj nedelji Oktobra ali pošto smo to tada preskočili, mislim da je ljudski da ga danas pomenemo pošto je u pitanju ploča vredna pažnje a na kojoj Danci kombinuju klasičan hevi metal/ hard rok pun gitarskih intervala i razuzdanog soliranja sa ekstremnijom stranom metala, proizvodeći blackened rock ’n’ roll koji meni ne liči na Tribulation i time je odmah zanimljiviji. Čime, naravno, ne pokušavam da kažem da su Tribulation loši, au contraire, već da danas imamo previše njihovih klonova a da bismo se nesputano radovali još jednom. Slægt, dakle, nisu klon i imaju sopstvenu formulu za kombinovanje ekstremnog metala i tih nekih mejnstrimu bližih formi i The Wheel je vrlo sveža ploča sa, čini se, novopronađenim fokusom kod ove ekipe. Poslušati ma gde se nalazili na spektru metalskog aut(sajder)izma. (Pošto bend ima stranicu na bandcampu za ovaj album ali tu nema ni jedne pesme, evo JuTjub linka):
 
 
https://youtu.be/T_4mKZo4rdc
 
 
Kelnski Chapel of Disease su izbacili svoj dosta gorljivo očekivani treći album i ...and as We Have Seen the Storm, We Have Embraced the Eye je jedan ambiciozan napor da se, slično prethodnom bendu, ekstremni metal venča sa nekim klasičnijim formama. Chapel of Disease su nominalno death metal bend ali njihov karakteristični zvuk kombinuje death metal osnovu sa mnogo drugih elemenata tako da je završni proizvod nešto značajno izmešteno iz death metal ortodoksije. ...and as We Have Seen the Storm, We Have Embraced the Eye je ploča koja duguje ’70s psihodeliji i njenom istraživanju istočnjačke mistike barem onoliko koliko duguje klasičnom ’80s death zvuku a Nijemci na njoj prkosno beže od readymade death metal rešenja i trude se da kada do njih i dođe ona budu organski nadgrađena na ostalo što ova muzika radi. I to je na kraju zanimljiva kombinacija i nov, smeo korak za ovaj bend koji sa svakim izdanjem kao da postaje bliži svom definitivnom zvuku. Ako ste uvek sanjarili o kombinaciji gruvi psihodelije i death metala ...and as We Have Seen the Storm, We Have Embraced the Eye bi mogao biti baš taj album vaših snova:
 
 
https://chapelofdisease.bandcamp.com/
 
 
Da se malo izmaknemo iz svog tog haj kosepta i ozbiljnosti i vratimo detinjoj naivnosti koja je za metal podjednako važna poslužiće debi album kvebečkih slamming death metalaca Vaginal Addiction nazvan Orgy of Depravity.
 
Dobro, razumem da pod detinjom naivnošću vi podrazumevate nešto drugo, ali Vaginal Addiction su naprosto infantilni sa svojim insistiranjem na spoju seksa i nasilja, žanrovski doživljene seksualne perverzije i najčistije analne regresije, pa još na albumu za koji prkosno kažu '' No Clicks, No Triggers, No Arrangements, No Trendy Bullshit. Only Passion! '' I ma koliko to sad bizarno zvučalo, ovo jeste album proizveden iz čiste strasti i sa očigledno plemenitim namerama da se očuva čistota izraza koji mnogi marginalci na ovoj planeti doživljavaju kao svoje pribežište i plaše se da je postao suviše trendi. Vama je to smešno, ali ovo je ploča koju će ljubitelji slema umeti da vole:
 
https://vaginaladdiction.bandcamp.com/album/orgy-of-depravity
 
 
 
Za kraj, izašao je i novi album klasičnog death metal benda Master i... pa od Paula Speckmanna praktično uvek znate šta da očekujete. Speckmann je već decenijama u češkoj fazi svog života pa na ovom albumu njega i prate dva  dugogodišnja češka saborca koji se odlično uklapaju u njegovu jednostavnu viziju death metala najstarije škole, sa korenima u thrash i black metal naporima osamdesetih i jasnim dugovanjima spram Possessed i Death. Speckmann ima karakterističan vokalni izraz koji neki vole, neki ne vole, ali bez sumnje je ovo bitan deo Masterovog zvuka, dok je muzika sigurno odsviran, organski i neprskan starinski death metal u kome veliki tremolo rifovi vladaju i kombinuju se sa jednostavnim, efektnim, teškim gruvom i tvrdom ritam sekcijom. Master u 2018. godini ne zvuči esencijalno – velikim delom i jer smo ove godine imali nekoliko albuma koji su isti ovakav pristup death metalu sproveli sa nešto više inventivnosti i krvi, ali uz jasan dug Speckmannu i njegovom pregalaštvu – ali zvuči zdravo i snažno a to je sasvim dovoljno. Vindictive Miscreant nije klasik death metala ali samo zato što je izašao trideset godina prekasno. To ne znači da vam neće prijati:
 
https://masterdeathmetal.bandcamp.com/

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #725 on: 07-12-2018, 21:03:38 »
Metalnim sestrama i braći da kažem da metala neće biti ni danas a verovatno ni sutra jer radim više nego što je normalno čak i za nenormalne uslove. Tako da, možda u nedelju a možda tek idućeg vikenda---  :cry: :cry:
 
https://www.youtube.com/watch?v=ybGOT4d2Hs8&pbjreload=10

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #726 on: 09-12-2018, 16:34:56 »
 Amerikanci kažu da dobre stvari dođu onima koji čekaju a mi smo evo, dočekali ovonedeljni metal. A to je, nesumnjivo dobra stvar. Bez mnogo cereminije, strmoglavimo se pravo u blek metal ponudu za ovaj vikend.
 
Mada, ceremonije neće nedostajati kad krenemo da slušamo. Izašao je novi Pagan Hellfire i jedini član ovog benda, Incarnatus, je pokazao da mu petogodišnja pauza nikako nije naškodila. At the Resting Depths Eternal nije naročito originalna ploča, ali je lična i jedan je od onih blek metal albuma koji osvajaju jednostavnošću i neposrednošću radije nego ekstremnošću ili visokim tehničkim kvalitetima. Pritom, ovo je vrlo korektno odsvirana i snimljena ploča, da ne pomislite kako je u pitanju nekakav lo-fi projekat, ali su pesme proste, atmosferične i monotone, onako kako određeni deo ove publike najviše i voli:
 
https://paganhellfire.bandcamp.com/album/at-the-resting-depths-eternal
 
 
Iz iste države, samo iz francuskigovoreće kvebečke pustoši dolazi nam isto jednočlani projekat  Âme Perdue čija kaseta Résurgence Guerrière ima četiri pesme izuzetno prijatnog blek metala koji uspešno šalta brzine i kombinuje agresivnu svirku sa nekim lepim harmonijama. Âme Perdue na ovom EP-u pružaju uverljiv debi a mada ja zaista ne volim da upadam u te etničke stereotipe, rekao bih da se ovde zaista čuje malo frankofonskog senzibiliteta i da je ovo pre svega izuzetno ukusno spravljeno izdanje sa dobro odmerenim rifovima i aranžmanima da se istakne u ovonedeljnoj ponudi:
 
https://ameperdue.bandcamp.com/releases
 
 
Iz Ukrajine nam stiže novi EP popularne atmosferične blek metal grupe Khors i, da bude sasvim jasno, meni je ovo ne baš neslušljivo ali vrlo daleko od nečega što bih slušao od svioje volje. Khors su dobar predstavnik one struje slovenskog (i azijskog) atmosferičnog blek metala koja je prišla veoma blizu pop-muzici sa svojom zaslađenom, sentimentalnom atmosferom i generalnim senzibilitetom koji umiva očaj i depresivnost ove muzike tako da budu probavljivi mnogo širim slojevima publike. Dok meni ovo nimalo ne prija, opet valja prepoznati da inkluzivnost ne treba olako odbaciti, kao i da Khors to što rade, rade prilično solidno pa, eto, za slučaj da neko traži ovakav neki EP, Beyond the Bestial će mu utažiti žeđ:
 
https://khors1.bandcamp.com/album/beyond-the-bestial-ep
 
 
Za ušnu dezinfekciju će morati da posluži three-way split bendova Djevelkult,  Kyy i Nihil Kaos pod nazivom Kult of Kaos Serpent. Mislim, ove nedelje je ponuda blek metala prilično anemična, sve neki kilavi atmosferičari i polupečeni folkeri, tako da ovaj album sa svojom posvećenošću agresiji, blastbitovima, sirovosti i generalnoj atmosferi zla i napadanja odmahiskače u pozitivnom smislu. Djevekult smo već negde u Junu pohvalili za ondašnje izdanje a oni su i ovde vrlo dobri, no i ostala dva benda (iz Finske i Turske) nisu za odbaciti. Sve je to jedna lepa ponuda blek metala koji se više usmerava na konfrontaciju nego na samoizolaciju a to dobro balansira ostatak nedeljne ponude. Iz nekog razloga, na bandcampu pesme još nisu dostupne, pa evo JuTjuba:
 
https://saturnalrecs.bandcamp.com/album/djevelkult-kyy-nihil-kaos-kult-of-kaos-serpent
 
https://www.youtube.com/watch?v=9xmeKjrX4gQ
 
 
 
U stonerskoj ponudi imamo drugi album britanske momčadi Lord Vapour i ovo je odlična ploča ako volite masni, teški stoner rock sa puno wah-wah zavijanja, lepljivim gruvom i atmosferom pušionice hašiša. Album, Semuta, ima i zanimljiv crtež na naslovnoj strani koji asocira da se ne vrti baš sve ovde oko pušenja narkotika već da ima i malo mitoloških elemenata ali čak i da vas za sve to nije briga, muzika je vrlo pristojno zarazna, snimljena i producirana čisto i uredno pa je ovo preporuka bez mnogo prenemaganja. Lord Vapour nisu prvoligaški, ali ovo je veoma jaka druga liga:
 
https://lord-vapour.bandcamp.com/album/semuta
 
 
Danski doom/ stoner bend Center of the Earth svoj debi album Tolkion počinje pesmom Black Blood of the Earth koja traje više od dvadeset minuta. Ako vam kažem da ni jedna pesma na ostatku ploče nije kraća od 11 minuta, biće jasno da je ovo ozbiljno spora i teška muzika. Center of the Earth su se, reklo bi se, okupili oko sesija igranja Dungeons ’n’ Dragons i imaju nameru da svoju ljubav ka epskim i (kvazi)mitološkim temama upakuju u najteži, najsporiji metal koji umeju da naprave. I ovo je zapravo prilično dobra ploča. Naravno, morate izdržati i morate imati sklonost ka muzici ovako sporog tempa i niske dinamike, ali za strpljenje ćete svakako biti nagrađeni. Tolkion nije mehanički sastavljena ploča i ovo je doom koji ima i neki svoj gruv, ma koliko sporo išao, i ima izražajnost u sklopu svoje veoma svedene i asketske forme. Meni se sviđa taj napor da se hermetičnost jednih, recimo Sunn0))) malko ublaži vraćanjem u „normalnije“ rok vode, a da opet dobijamo nešto mračno , mučno i primamljivo:
 
https://centeroftheearth.bandcamp.com/
 
 
 
Imali smo i split album meksičkih Vinnum Sabbathi sa britanskim Cegvera i ovo je pristojnih pola sata organskog, neprskanog i sirovog dooma. The Good Earth is Dying je ploča sa dve, jelte, polovine, ali se lepo sluša i iz cela, pogotovo jer ne preteruje sa dužinom. Meksikanci su epskiji i psihodeličniji, sa mnogo efekata na gitarama dok su bristolski Cegvera siroviji, možda malo bliži post roku ali sa količinom distorzije koju koriste ovde se ne treba plašiti da njihova muzika neće zvučati dostatno „metalno“. Odličan, kompaktan album gruva i distorzije:
 
https://vinnumsabbathi.bandcamp.com/album/the-good-earth-is-dying-split-w-cegvera
 
https://cegvera.bandcamp.com/album/the-good-earth-is-dying-split
 
 
 
U stoner/ doom ponudi ove nedelje imamo i treći album britanskih Old Man Lizard koji je zanimljiv i razigran album sabatovskih gruvova i neočekivanih promena ritma i tempa. Miksovan tvrdo i bučno a opet sa dosta prostora i vazduha, True Misery je album koji zvuči odlično i primaljiv je već na prve tonove. To ne znači da su sve pesme jednako odlične, ima ovde i sasvim standardnog stoner rada, ali ploča je u celini zdrava i uzbudljiva pa je preporučujem bez mnogo rezervi:
 
https://oldmanlizard.bandcamp.com/album/true-misery
 
 
 
Od death metala do nas je došao  četvrti album norveških Obliteration a pod nazivom Cenotaph Obscure. Norvežani su u ovom poslu već više od decenije i prilično dobro su istesali svoj stil sirovog, old school death metala sa primesama black metala, tako da Cenotaph Obscure udara koliko treba i gde treba. Ovo je ploča na kojoj nema ni traga kompjuterizovanim i izkompresovanim death metal zvucima kakve danas vezujemo za ovaj žanr i umesto toga Obliteration se sećaju vremena kada su se ovakvom muzikom bavili bendovi poput, recimo Merciless. Pritom, ovo je ploča odličnih rifova, veoma dobro odsviranih aranžmana koji profitiraju od prostranog miksa i bogatog odjeka na vokalu. Lepo je kada bend shvata da „primitivnost“ treba da bude estetska kategorija a ne izgovor za sviračku nekorektnost. Cenotaph Obscure je ploča koja odlično radi i zvuči patinirano a ne i starinski što je vrhunski kvalitet:
 
https://obliterationorway.bandcamp.com/album/cenotaph-obscure
 
 
Izašao je i novi Metal Church, pod nazivom Damned if You Do i ove legende (ekstremnijeg) metala se nisu obrukale ni u jednom pogledu osim što je album divljački iskompresovan u masteringu. Ali hajde, ovakva muzika nije preterano zavisna od detaljčića i separacije zvuka  i, uostalom, svi instrumenti se i dalje dobro čuju tako da nemam mnogo mesta za gunđanje. Metal Church ni ne pokušavaju da izmisle toplu vodu i samo sviraju korektan, ubedljiv hevi metal sa savremenom produkcijom i blagim dodavanjem gasa u odnosu na recentna izdanja. Album na JuTjubu za sada možete da čujete samo u formi plejliste koja je skoro cela blokirana na našim prostorima ali ko voli dobar heavy zvuk neće mu biti teško da upotrebi proksi. Metal Church ne razočaravaju:
 
https://www.youtube.com/playlist?list=PL0NZDCaVPQy0SjGJREcYGryqJ8m4WMYbs
 
 
Ako ste žedni pristojnjikave progresive, vankuverski Kosm su izbacili debi album Cosmonaut i to je slušljiva, Lavkraftom, (Frankom) Herbertom i Zelaznijem inspirisana salata gruva i atmosfere koja se nigde ne izbruka ali nije da me ikada i sasvim upeca. Dopadaju mi se sludge elementi ove muzike a i Jessie Grace je vrlo dobra pevačica sa dosta prisustva i kreativnih rešenja i kada bend uspe da iskombinuje razigrani sludge pristup sa malo mejdnovske epike, bude to dobro. Opet, ovo je često presvirano plus miks je ravan i mestimično beživotan (bubnjevi pre svega) pa to malo kvari devojačku sreću. Mislim, moju, ja sam ovde devojka.
 
https://kosmofficial.bandcamp.com/album/cosmonaut
 
 
Na pank strani metala imamo novi singl legendarnih Dropdead. Devedesetih sam voleo ovaj crust/ grind projekat jer su imali dobar gruv i svirali brzo bez mnogo razmišljanja i filozofije. Arms Race je EP od dve pesme koji traje manje od dva minuta ali Dropdeadu je i toliko dovoljno da pokažu kako nisu izgubili ništa od svog šarma:
 
https://dropdeadhc.bandcamp.com/album/arms-race-ep
 
 
Melburnski death metal bend Faceless Burial ima novi EP sa pet pesama i Multiversal Abbatoir je jedna dobro, srčano odsvirana ploča koja kombinuje pećinski zvuk sa korenima u Incantation sa malo dobro odmerenog gruva. Sve je to primereno sirovo i brutalno a da opet ne zvuči kao neki eksperiment u nadkurivanju drugih bendova. Faceless Burial su očigledno ljudi koji veoma vole staru školu i bendove poput Grave i Crematory ali njihova muzika je daleko od pukog omažiranja i zvuči sveže i živo:
 
https://facelessburial.bandcamp.com/album/multiversal-abattoir
 
 
Kome je sve gore navedeno ipak isuviše umiveno i uredno, obradovaće ga novi EP (sa dve pesme) kanadskih Revenge.
 
Deceiver.Diseased.Miasmic je singl kakav je svaki drugi bend iz ekstremnijeg krila metala snimao u prvoj polovini devedesetih, koktel haosa, bezumlja, jedva razaznatljivih i prostačkih rifova, te sirovih blastbitova i vokala proteranih kroz primitivne pičšiftere. Nekome će ovo biti isuviše detinjasto i primitivno da bi mu posvetio duže od pet sekundi a neko će se sa setom prisetiti bendova poput Nuclear Death i Stench of Corpse:
 
https://revengeofficial.bandcamp.com/album/deceiver-diseased-miasmic
 
 
 

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 9.968
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #727 on: 13-12-2018, 11:26:37 »
mehoooooooooo,
ne stižem ništa, al stižu praznici pa će se pristupiti pažljivom slušanju.
Some things you have to do yourself.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #728 on: 13-12-2018, 11:28:35 »
I ja računam da će praznici da se pozitivno odraze na dostupno slobodno vreme pa da se i vratim kroz godinu i preporučim još po neki album koji sam preskočio.
Naravno, praznici kod vas kreću ranije nego kod nas...

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #729 on: 14-12-2018, 20:29:17 »
Sniježna apokalipsa koja trenutno napada Beograd je odlična podloga za metal, ali ćemo ga ipak čekati do vikenda, jer mi je istovremeno i potpuno pokvarila planove. Do tada, uživati uz:
 
https://youtu.be/PgxYwcTkrsI

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 9.968
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #730 on: 14-12-2018, 20:59:57 »
fala, fala, izvuko si me iz wham-last christmas-kind of ludila. siknes!  nas-rofl

Some things you have to do yourself.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #731 on: 14-12-2018, 21:00:39 »
Winter su jedna od dobro čuvanih tajni dum metala a ovaj koncert je fenomenalan.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #732 on: 15-12-2018, 16:23:32 »
 Okovani snegom i ledom kao što jesmo ovog vikenda okrećemo se metalu koji nam je jedina i večita uteha u životu punom iskušenja.
 
Za početak, blek metal po običaju, ali album umetnika koji rado i dosledno kanališe eststiku hladnoće i (duhovne) pustoši. Frozen Dreams je jednočlani švedski atmosferični blek metal sastav iz doduše južnog dela Švedske, ali da bude jasno, i na jugu Švedske je ladno kad dođe zima. Fallen in Dark Slumbering je simpatično pokršen engleski naslov trećeg albuma ovog sastava a koji se opet savršeno uklapa sa autorovom decidno nezavisnom filozofijom i estetikom samoće, straha, tuge itd. Frozen Dreams ima i određene simfoničarske naklone, mada aranžmani na ovom albumu nisu toliko raskošni da bismo neophodno posezali za tako teškim rečima. Ovo je pre svega osećajan, atmosferični blek metal koji ima dosta jeftinjikavog kiča a što ne pozdravljam, ali koji međ svim tim kičom ima i dosta vrlo ubedljive i zdrave svirke sa dobrim rifovima i, s obzirom na maltene solipsistički pristup proizvođenju muzike, pristojnu produkciju. Ne bih ja ovakve albume nužno mnogo slušao, previše tu ima pop-elemenata za moj ukus, ali treba biti pošten i reći da Frozen Dreams ume i solidno da pokida veoma mošabilnim rifovima. Iz nekog razloga raspored pesama na bandcampu i na JuTjubu nije isti i album je u JuTjub verziji (za mene) bolje sekvenciran, pa vidite:
 
 
https://frozendreams.bandcamp.com/album/fallen-in-dark-slumbering
 
https://www.youtube.com/watch?v=QM8HFVcqgIU
 
 
I kako sam već rekao da je red da se prema kraju godine polako osvrnemo i na neke albume koji su izašli ranije a nismo ih primetili, tako ću i sa zadovoljstvom ukazati na letošnji album Tusk estonskog benda Sõjaruun. Estonci, sa svojim baltičkim tradicijama i mentalitetima su ionako bliski skandinavskim pogledima na svet pa je tako i ovaj, drugi, album benda iz najvećeg estonskog grada Põlva, za mene jedna od najinteresantnijih blek metal ploča koje sam čuo u poslednjih mesec dana, rame uz rame sa silnim Fincima i Norvežanima koje sam hvalio, i podsećanje na to kako se muzika može učiniti ličnom i intimnom iako ne bežite od glasnoće i agresivnosti. Sõjaruun su ovu ploču spremali devet godina i to se čuje jer iako aranžmani nisu napadno komplikovani pesme su minuciozno spravljene sa veoma dobrim dinamičkim evolucijama i zavidnom veštinom u kombinovanju mosh-friendly metala sa narodnjačkim elementima. Folk uplivi u blek metalu se često realizuju u prilično kičlijskim formama koje volimo uprkos njihovoj cheesy prirodi, ali kod Sõjaruun ovo nije slučaj i njihovi folk elementi zvuče proživljeno i odlično uklopljeno sa prebijačkim metalom koji ovde čini osnovu. Gurmanska ploča kakve se ne bi postideo ni jedan klasičan skandinavski sastav iz devedesetih:
 
https://thon.bandcamp.com/album/tusk
 
 
 
A onda malo blek metala koji se više bavi nasiljem i ponorima religijskih zastranjenja. Londonski Deitus ima drugi album, nazvan Via Dolorosa, po, jelte, Isusovom uspinjanju na Golgotu i mada ovo nije ploča lišena melanholičnijih melodija i harmonične svirke, njena je prevashodna dimenzija ona preteća i gnevna, kakvu blek metal mnogima od nas prvenstveno signalizira već četiri decenije. Opet, Deitus, i pored mišićave svirke, nikako nisu nesuptilan bend i mada su tematski veoma usredsređeni na ružnoću i bol, njihova muzika je zapravo višeslojna i ne može se svesti na čistu agresiju. Uostalom, naslovna pesma to najbolje demonstrira svojim velikim dinamičkim rasponima. Kad se svemu pribroji i brutalan ali nekako ne cheesy omot albuma, ovo je na kraju dana prilično dobra ploča:
 
https://deitus.bandcamp.com/album/via-dolorosa
 
 
Finski dvojac Aethyrick ima svoj prvi album, i ako je suditi po naslovu – Praxis – ovde se puca na visoko. Nisam naravno siguran znaju li ovi mladi muzičari za Kangrgu, Markovića i Petrovića, a na kraju dana i sami tvrde da su im metodi nekomplikovani a motivi nepoznati, no, nije to ni važno, Praxis je lepo odsvirana mada ne mnogo ambiciozno napisana ploča pristojno melodičnog i zamišljenog blek metala koji ipak izbegava da se udene u post-metal struju nešto klasičnijim aranžiranjem i zvukom koji ipak malčice više forsira distorziju i krljanje. Ko god da od ova dva čoveka svira bubnjeve je odličan i muzici koja je relativno monotona po definiciji daje dosta lepih ukrasa i dinamike. Praxis nije neka veličanstvena debi-ploča niti obećava ne znam kakve podvige u budućoj istoriji benda, ali je prijatna i lepo legne uz ove snjegove koji nas ubiše:
 
https://aethyrick.bandcamp.com/album/praxis
 
 
Tu je i drugi album njemačkih Magoth i Zeitgeist: Dystopia nimalo ne razočarava. Magoth su ekipa koja ceni agresiju i čija se tematska interesovanja kreću uglavnom u rasponu smrt-propast-uništenje pa je tako i ovo album mišićave ali ne i neatmosferične svirke koja se oslanja na solidnog bubnjara i dosta pristojnog gitarskog rada. Magothu bi se dala zameriti malo zaravnjena slika u miksu ali na ovom albumu to je očigledno posledica napora da se postigne jedna monumentalnost zvuka koja će se uklopiti uz moćne rifove i opštu atmosferu propasti. Sitne su to zamerke, da ne bude zabune, pa je ovo ploča koja isporučuje lepu, prijatnu i zabavnu svirku za svakoga ko inklinira ovakvom metalu:
 
https://magoth.bandcamp.com/album/zeitgeist-dystopia
 
 
A ukrajinski heroj blek metala, Павло Шишковський, izbacuje albume suludim tempom već deceniju i po pa smo tako ove nedelje dobili i novo izdanje njegovog projekta Лютомысл pod nazivom Ecce Homo. Nema ovde nekih iznenađenja, Шишковський je ponovo sve napisao i odsvirao sam, osim bubnjeva koje je ponovo odradio pouzdani  Юрій Синицький. Ukrajinci tačno znaju šta žele svojom muzikom i ovo je ličan i iskren blek metal koji iako krlja za sve pare, ipak ne zaboravlja da ostavi prostora za malo refleksije i tananijih emocija. I to vrlo prija. Nema ovde nečeg sumanuto ambicioznog u kompozicijama ili ne znam kakvih žanrovskih transgresija, rifovi su prosti i aranžmani predvidivi, ali ima nečeg u ovako sigurnom izvođenju i tim ličnim pečatima koje ostavlja i Синицький, a posebno Шишковський svojim pevanjem na granici karikature. Lep, patetičan (u najboljem smislu) slovenski blek metal koji meni dobro dođe i kao svojevrstan protivotrov za gomile ruskih i ukrajinskih atmosferičara koji su toliko zaslađeni da to preti da mi u ušima izazove konvulzije ’n’ povraćanje.
 
https://lutomysl.bandcamp.com/album/ecce-homo
 
 
Treba ukazati da je i švedski blek metal bend Valkyrja izdao svoj četvrti album, Throne Ablaze, i da je ovo vrlo solidna kombinacija tvrdog, brzog blek metala sa malo death uticaja i povremenim, dobro doziranim skretanjima u blackened rock’n’roll smeru. Ovo je i album koji se pomalo previše oslanja na kompetentnost muzičara koji na njemu sviraju pa su neke pesme prosto sastavljane od rutinski ponavljanih celina bez neke ozbiljnije ili dublje razrade. Valkyrja su dobri, sa potencijalom da budu odlični, ali ova ploča taj potencijal još uvek nagoveštava ali i ne realizuje do kraja. Ipak, vrlo lepa produkcija i dosta odličnih momenata:
 
https://wtcproductions.bandcamp.com/album/throne-ablaze
 
 
 
Ajmo sad na stonere i odmah iz prve na nešto što svakako nije metal ali jeste metalu drago end blisko. Norveški pauer-trio Kanaan je izbacio debi album pod nazivom Windborne i njegov retro-omot najavljuje odličnih tričetvrt sata muzike očigledno inspirisane šezdesetima i sedamdesetima ali sa ipak modernim prelivom. Kanaan porede sa Jaga Jazist i Motorpsycho i mada su se, naravno, ovi momci napajali na istim izvorima, njihova muzika je ipak distinktna i uspešno spaja malo postrokerskog štofa sa grubljim, distorziranijim, psihodeličnom džemovima koji veoma prijaju srcu i duši. Nije ovo debi od kog se pada na dupe ali lepo legne na ovu lenju zimsku atmosferu. Bend nema bandcamp pa evo JuTjub linka:
 
https://www.youtube.com/watch?v=Sf0Yo9OR0xs
 
Tu je i prvi EP projekta Goblinsmoker pod nazivom Toad King a u izdanju Sludgelord records i ako nazivi albuma, benda i etikete nisu bili dovoljno sugestivni, onda ja ne znam šta da kažem. Toad King je u katran uvaljani, prespori, preduboki, preteški sludge/ doom metal pokretan crnilom, kanabisom i surovom distorzijom. Prija to, da ne bude zabune, mada morate biti spremni na muziku koja je intencionalno ružna, koja se ponosi svojom hermetičnošću i vernošću samo najgrubljim rifovima, bez ikakvih ustupaka harmoničnoj ili melanholičnoj strani dum metala. Ako se nalazite u ovakvom opisu, mislim da će vam Toad King prijati jer ovo, na kraju dana, zvuči onako kako je kad smo bili mali zvučalo kada smo puštali Black Sabbath na 16 obrtaja i tripovali pakao. Dobra, beskompromisna, žanrovski sužena ali i dalje gruvi i udaračka ploča:
 
https://thesludgelord.bandcamp.com/album/toad-king
 
 
Pošto meni dobrih stoner ili dum albuma nije ni bilo više ove nedelje, evo odmah nečeg iz drugorazredne death metal ponude za ovaj tjedan. Drugorazredne? Pa, da, nije ovaj topik baš toliko elitan da na njega ide samo krem kremova, pogotovo jer je kraj godine pa se izdavači i štekuju i generalno ima srazmerno malo novih izdanja. Elem, italijanski bend Organic ima svoj prvi album, Carved in Flesh i ovo je jedan nimalo prikriven omaž švedskom death metalu od pre dve i po decenije sa maltene prepisanim formulama iz kataloga Entombed, Dismember, Asphyx ili Grave. Ovo, dakako, nije nikakav greh samo za sebe i Organic imaju tehničke kapacitete da ovako nešto dostojno odrade, no da je originalno – nije. Drugi problem ovog albuma je svakako što su pesme nedovoljno razrađene i nemaju, osim osnovne ideje, te neke preokrete i promene vizije koje karakterišu radove velikih uzora. Drugim rečima, ovo je sve kompetentno ali ne treba mu prilaziti očekujući nešto više od kompetencije. E, sad, ako ste raspoloženi za nešto što udara jako i grubo, ali ne iznenađuje ničim niti se cima da nadiđe razinu solidnog omaža, verujem da će vam Organic prijati:
 
https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/organic-carved-in-flesh
 
 
Ovu mršavu nedelju zaključićemo sleming det metal izdanjem kakvo u normalnijim uslovima ne bismo pominjali jer je u pitanju ipak praktično entry-level ploča. Ali kad nema kiše dobar je i (napadački) gard. Fecal Injection je jednočlani slam bend iz Kentakija i ima sve odlike jednočlanog slam benda (iz Kentakija) koje biste mu bez slušanja, čisto po predrasudi, pripisali. Muzika je jednolična i sastoji se gotovo isključivo od slemova koji su opet napravljeni ponavljanjem ekstremno jednostavnih rifova preko, ponovo, ekstremno prostih ritmova, sve začinjeno „pevanjem“ koje ima više ulogu pozadinskog šuma nego što pokušava da kanališe ikakvu artikulisanu poruku ili, gulp, ljudsku emociju. I, naravno, ove godine smo u ovom žanru imali nekoliko odličnih ploča a Fetal Injection sa svojim EP-jem Return to Violence jedva da prelazi razinu demo snimka, ali opet, ovo treba prepoznati kao maltene kvintesenciju slamming death metala kao svojevrsnog filozofski i telesno masturbatorskog žanra za temeljito usamljene dečake pa onda Fetal Injection sa svojim jednostavnim ali lepljivim gruvom i monomanijačkim slemovima praktično treba da ide u muzej. Hoću da kažem, slušljivo je ovo:
 
https://fecalinjectionmusic.bandcamp.com/releases 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #733 on: 16-12-2018, 19:01:49 »
Hawkwind uživo za pred kraj vikenda  :lol: :lol: :lol:
 
https://youtu.be/EvZQRbNGsg0

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #734 on: 21-12-2018, 15:32:47 »
Eh, skoro da je postalo pravilo da u Petak najavljujem da hevimetal pisanja i muzike neće biti pre vikenda. Ovog puta su to opet veterinarske obaveze, tako da, nadam se da se auditorijum može pritrpeti.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #735 on: 22-12-2018, 16:23:06 »
 Za prvi dan zime smo spremni od prvog dana prošlog proleća, jer smo metalci. Tako da, evo na šta bismo da skrenemo pažnju cenjenog publikuma.
 
Naravno, pošto je kraj godine, nema mnogo novih izdanja a u to ne-mnogo što ih ima, još je manje onih na koje vredi utrošiti vreme koga, kako godine prolaze, ima objektivno sve manje. Ali probrali smo.
 
Na primer, od blek metala ima nekoliko novih nemačkih albuma al to sam sve ispreskakao jer me nije impresioniralo. Ali, zaustavio sam se na, pretpostavljam prvom, albumu kubanskog benda Shrine ov Absurd a koji je vrlo pristojan primerak melanholičnog/ atmosferičnog blek metala sa sirovom produkcijom koja sasvim dostojanstveno doprinosi emotivnom naboju ovog izdanja. Shrine ov Absurd su, naravno tako tr00 da nemaju čak ni stranicu na Metal Archivesu al s obzirom da dolaze iz države u kojoj se još uvek živi teško a popkulturne aktivnosti se prilično kontrolišu, pravi je podvig da ovaj album uopšte postoji. A pritom nije ni loš. Za razliku od gomile aktuelnih atmosferičara, Shrine ov Absurd ne naginje pop-formama već se drži lepše i hermetičnije strane ulice i meni ovo zaista prija. Album izlazi 25. Decembra za ruski Narcoleptica Productions, pa navalite, valjano je:
 
https://narcolepticaprod.bandcamp.com/album/the-undeniable-possibility-of-loss
 
Manje atmosferično ali svakako ne manje sirovo udaraju Goatspell iz Francuske koji su dvočlani kombo što blek metal vrlo umešno i ukusno kombinuje sa speed metal osnovama da bi se dobila zarazna i zabavna metalska proslava satanizma i okultizma. Ascension of the Drakonian Beast je njihov drugi EP i ova kombinacija grubog miksa i grube svirke je taman kako treba da zazvuči andergraund, pa čak i pomalo starinski a da zapravo ne odiše nikakvim mirisom diletantizma. Što je idealna kombinacija, ovo je, dakle, muzika koja odbacuje „lepotu“ u klasičnom estetskom smislu „normalne“ muzike, ali itekako razume kako treba da zvuči da bi bila lepa istreniranom uhu. Ne propustiti ovu kanonadu blastbitova i opakih gitara:
 
https://goatspell.bandcamp.com/album/ascension-of-the-drakonian-beast
 
 
Da ne bude da baš NIŠTA od Nijemaca nije valjalo ovih dana, tu je EP Helios  solo projekta pod neizgovorivim imenom ◊. Momak koji ovo pravi kaže da mu je cilj da kombinovanjem atmosferičnog i progresivnog razmišljanja sa blek metalom postigne muziku koja će biti nova i jedinstvena. U praksi, njegov kosmički metal je prilično atmosferičan i pomalo i meditativan mada ima tu još DOSTA da se krčka u loncu dok ne bude zaista jedinstven i dobar, ali ima ovde šta da se čuje. Naravno, uz ovakvo ime benda jasno je da dečku iz Istočne Njemačke na umu nije svetska slava već pre svega ta neka transcendencija i to je okej, ova muzika se svakako trudi da ide u pravu stranu. Sasvim slušljivo:
 
https://nurez.bandcamp.com/album/helios-e-p
 
 
 
Odius Devotion su „misteriozni blek metal projekat“ iz Finske i njihov prvi, istoimeni, album je upravo izašao za poljski Wolfspell i mada ovo ne bih nazvao esencijalnim, pogotovo u godini koja nam je dala masu izvanrednih finskih albuma, mislim da je u domenu tih nekih atmosferičara, svakako iznad proseka i vredno obraćanja pažnje. Odius Devotion su, takođe, jako sirovi i hermetični pa njihove nežne melodije time imaju u neku ruku i veću težinu, uparene sa muzikom koja je u svojim drugim dimenzijama inače zaista gruba i ružna. Mene redovno lože te kombinacije gadnog i lepog, pa tako i ova. Volim blastbitove, krljanje i vrisku presecane momentima krhke lepote:
 
https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/odious-devotion
 
 
Poljski solo projekat Nyctophillia ima novi album, Ad Mortem Et Tenebrae i to je takođe izašlo za Wolfspell i... pa, ja nisam neki veliki fan Griefovog autputa jer mislim da on prilično često pada u samozaljubljenost, samozagledanost i ne ume da sasvim efektno edituje svoje kompozicije (najkraća pesma na ovom albumu traje šest i po minuta, jelte), ali ne mogu mu poreći srce i iskrenost. Ad Mortem Et Tenebrae je pršteća, distorzirana ploča sa dosta krljanja ali i dosta meditativnijih momenata. Grief sve to sklapa prilično mehanički i, kako rekoh, same kompozicije mu nisu najjača strana, ali je makar zvuk prijemčiv, jak i ima ovde lepih momenata:
 
https://nyctophillia666.bandcamp.com/album/ad-mortem-et-tenebrae
 
 
Takođe za Wolfspell (Poljaci udarnički rade pred božić da, valjda pokažu da, u srcu katoličanstva, prkose hrišćanskoj dogmi) izašao je i prvi album francuskih Croc Noir. Ime benda se prevodi, pitajte Dibučicu, kao „crni očnjak“ i aluzija je na „destruktivnu silu prirode“, što je sve simpatično i mladalački, a takva je i muzika. Mort je album prilično demo kvaliteta, od miksa koji je sirov i džombast, pa do aranžmana kojima je svakako valjalo da se jedno još godinu dana krčkaju u paklenom kotlu da bi dobili pravu formu. Ovako je album vidno protkan meandriranjima koja ne idu nikuda i zaokretima koji nemaju mnogo smisla i generalno ovakve albume ne bih preporučivao za slušanje ali Croc Noir imaju adut u rukavu – to je harmonika koja na zanimljive načine oplemenjuje inače brutalne metalske pesme. Croc Noir definitivno ima još da sazrevaju pre nego što budu najbolja, jelte, verzija sebe, ali ima ovde štofa:
 
https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/mort
 
 
Dva mlada holandska benda, Reiziger i Witte Wieven imaju simpatičan split EP, Vlucht sa sjajnim omotom i muzikom koja je sirova, atmosferična i, bogami malo i hipnotična. Ovo nije pretenciozno kao što često zna da bude post-blek metal (u koji ova dva benda i ne spadaju u potpunosti) a opet deluje ozbiljno i muzički prilično napredno. Ja volim:
 
https://wittewieven.bandcamp.com/album/vlucht
 
 
Francuski izdavač Debemur Morti Productions slavi 15 godina postojanog blek metal rada kompilacijom Servants of Chaos II i ovo je idealan način da se upoznate sa njihovim portfoliom. Blut Aus Nord su najpoznatije ime na ovom albumu, ali ima ovde mnogo toga što vredi čuti, epskog, eksperimentalnog, ili naprosto eklektičnog. Idealna kompilacija za slušanje u kolima, ako smem da to kažem ja koji u kola ulazim samo kad neko drugi vozi:
 
 
https://dmp666.bandcamp.com/album/servants-of-chaos-ii
 
 
Rumunski Genune su izdali prvi album i Cern Sol je mešavina postmetalskih nežnosti, malo folk elemenata i dosta progresive, makar u domenu toga kako se disparatni delovi kompozicija spajaju jedni sa drugima. S obzirom da je ovo debi izdanje benda, ja sam prilično zadovoljan jer Genune zvuče usvirano i ubedljivo u onome što rade i zavređuju barem jedno pažljivo i usredsređeno slušanje. Zamerku imam na  činjenicu da bend ima bubnjara u postavi a da je što se bubnjeva tiče, ovde sve rađeno sa semplovima i to malko ruši kvalitet slušalačkog iskustva, no, dobro... Pokušajte, poslušajte:
 
https://genune.bandcamp.com/album/cern-sol
 
 
Grčki Dødsferd je izbacio svoj osmi album, Diseased Remnants of a Dying World i to je jedna iznenađujuće emotivna evolucija njihovog zvuka koji je krenuo od omažiranja klasične norveške sirovosti a sada stigao do jednog, pa, recimo bathoryjevskog iskaza koji je melodičan, hipnotičan i vrlo ličan. Dødsferd ne interesuje da budu ni najbrži ni najglasniji i Diseased Remnants of a Dying World je ploča tuge i izolacije o kojima se peva uz ritualistički ponavljajuće teme u dugačkim, organski sklopljenim pesmama. Odličan album koga, nažalost nema u celini na bandcampu ali preporučujem trud ako vam se sviđa ono što tamo čujete:
 
https://dodsferdofficial.bandcamp.com/album/diseased-remnants-of-a-dying-world-black-metal
 
 
Od stonera smo dobili prvi album berlinskih The Grand Acid (koji su svirali i kod nas) i ova istoimena ploča je pokazatelj svih tih nekih raznih muzičkih interesovanja koja ova tri momka imaju, sklopljenih u užurbanu muziku klasičnog power-trija. The Grand Acid u mešalicu ubacuju dosta bluza i psihodelije i sviraju tvrdi hendriksovski hard rok sa mnogo petljanja i džem-sešn šmeka. E, sad, mene žulja što su stali tačno na sredini, ne dopuštajući svojim džemovima da odlete u svemir i pretvore se u punokrvne improvizacije, privezujući ih za tlo strofama i refrenima koji, što se tiče mene nisu morali ni da postoje. Kada krljaju solaže, gaze po wah-wahu i generalno se ponašaju neodgovorno, The Grand Acid su najbolji. Kada sviraju „pesme“, to mi je daleko manje ubedljivo. Tako da... ima ovde moćnog materijala, i ako preskočite onaj manje moćan, dobra je ovo ploča:
 
https://thegrandacid.bandcamp.com/album/the-grand-acid
 
 
Ponešto slični, ali u celini zapravo značajno izgrađeniji i bolji, su Electric Zoo, koje neki zovu najboljim izraelskim rokenrol bendom u ovom trenutku. Me and My Machine Against the World je ploča opako skuvanog rokenrol gruva, vrlo retro po zvuku, sa nimalo skrivenom ljubavlju ka sedamdesetima ali, neka ostane zapisano, sa veoma dobrim kompozicijama i maštovitim aranžmanima. Ja sam, da ne bude nejasno, odrastao na ovakvoj muzici pa su mi Electric Zoo mogli biti i neslušljiv, neuspeo pastiš, ali nisu. Meni je ovo odlično i podseća me na uzbudljivo vreme kada su se bluz, psihodelija i hard rok pogledavali preko plota sa fankom i džezom da se dobije muzika puna gruva ali i distorzije. Svakako poslušati:
 
https://electriczoo.bandcamp.com/album/me-and-my-machine-against-the-world
 
 
 
Portugalski Orangotango su izdali prvi album, nazvali ga Sumatra i, ako vam sve to na prvu loptu nije asocijacija na Crnjanskog, morate odmah da preslušate ovaj album. Mislim, nije sad ovo neka esencijalna stoner rok ponuda, ali je pristojna i Orangotango uspevaju da MENI prodaju pola sata instrumentalnog stonera sa jakom distorzijom, dosta razigranog ritma i žudnjom da se bude psihodeličan. Sad, malo im fali mašta, malo im je i miks pretvrd (mada je basčina za svako poštovanje) da bi se ta željena psihodelija suštinski probila do slušaoca koliko treba da se probije, ali opet, Portosi ovde imaju solidan gruv i dobro treskaju. Može da prođe:
 
https://orangotango.bandcamp.com/releases
 
 
Oregonski Tar Pit je izdao svoj prvi album i, da ne bi bilo nikakve sumnje u to šta se ovde svira, nazvao ga Tomb of Doom. No, muzika je svakako prijemčiva i za slušaoca koji pravoverni doom metal smatra malko prekarikiranim jer se Tar Pit zapravo mnogo više interesuju za Black Sabbath i Pentagram nego za te neke novije bendove. Nazivajući svoju muziku „proto doomom“, Tar Pit se sasvim elegantno probijaju do modernije publike iako u suštini sviraju prilično starinski hard rok, ali sa garažnim šmekom. Treba li reći da meni sve to veoma prija?
 
https://tarpitdoom.bandcamp.com/album/tomb-of-doom
 
 
Inače, 2018. je bila godina u kojoj su mnogi stari bendovi izdali iznenađujuće sjajne ploče, od vrlo pristojnog novog Judas Priesta i Saxona (!!!!) preko uslužno dobrog Metal Church, više nego korektnog Master, iznenađujuće ubedljivog Terrorizer, pa do šokantno odličnog Voi-Voda. E, pa pred kraj godine su se oglasili i Venom sa svojim petnaestim albumom Storm the Gates i... pa ovo je sasvim solidno. Naravno, Venom danas nemaju relevantnost koju su istorijski izborili pre tri i po decenije i pritom se bore za mesto pod suncem sa odcijepljenom frakcijom benda koja nastupa (i snima i izdaje) pod imenom Venom Inc. ali to ne znači da Storm the Gates nije pošten i bučan album. Ono što cenim kod Cronosa i ekipe je da su pre svega na produkcijskom planu sačuvali sirovost i energiju koji su bili presudni za njihov rani zvuk i uticali na nastanak speed, thrash i black metala pa Storm the Gates zvuči manje kao pokušaj izgorelih originatora da uđu u ring sa sopstvenim epigonima a više kao autentičan umetnički iskaz ljudi koji imaju još ponešto da kažu i ne bave se kalkulisanjem. I pesme na Storm the Gates su pristojne i mada ovo nije najsvežiji ili najrevolucionarniji Venom materijal u istoriji, on je glasan, agresivan, žustar, besan i u svemu tome deluje autentično, onako kako i treba da bude kad imamo posla sa bendom koji je praktično izmislio ekstremni metal. Pa malo li je za 2018. godinu? Svaka čast, zaista. Album je za sada nama za besplatno slušanje dostupan samo preko plejliste na JuTjubu koja je gotovo cela geoblokirana kod nas ali jedan pristojan proksi će sve ovo urediti. Potrudite se jer vredi:
 
https://www.youtube.com/watch?v=hQEVYn7IvqM&list=PL3kiltp-lGoTfUsPHyh1pRJeT06ldKdd5
 
 
Iz nekog razloga njemački Sulphur Aeon je svoj treći album, The Scythe of Cosmic Chaos rešio da izda juče, dakle, na zimsku kratkodnevnicu, time se, poštujemo, na neki način spajajući sa dubokim simbolikama koje ovaj period u godini ima za veliki deo čovečanstva, ali i osuđujući sebe na skoro potpuno ignorisanje od strane ono malo publikacija koje se uošte bave death metalom, a čiji su (neplaćeni) saradnici, mahom već zapalili na praznike. Ovaj potez mi je tim nejasniji što je prošli Sulphur Aeon album, Gateway to the Anstisphere iz 2015. godine bio (zasluženo) solidno visoko na brojnim godišnjim listama pa bi bilo donekle za očekivati da Nijemci iskoriste priliku da sa narednim albumom zajašu nekakav talas pozitivne publicistike.
 
Enivej, ništa od toga, ali se na muzičkom planu čuje da su Sumporljani svesni da njihova muzika ima potencijala za to da se dopadne i publici izvan uskog kruga hardkor death metal obožavalaca pa je The Scythe of Cosmic Chaos ploča jednako epskih zahvata kao i prethodne dve ali uz još teatralnija rešenja i mnogo više melodije. I dobro to radi, ima ovde i dalje dostatna količina krljanja i energičnosti za propisnu death publiku ali Sulphur Aeon sve filuju obilnim količinama melodičnih i atmosferičnih pasaža, sa sve klin vokalima (koji su na granici karikature i meni time mnogo prijatniji od nekakvog propisnog metalkor pevanja). Kad se sve to ukombinuje sa miksom koji je prostran i pun jeke, dobije se Sulphur Aeon zvuk unapređen za nove generacije slušalaca. Naravno, album se opasno igra na granici melodeath kiča, ali, kako smo to već utvrdili, ima dobrog i lošeg kiča i Nijemci za ovu priliku uspevaju da prevagnu na pravu stranu
 
https://sulphuraeon-vanrecords.bandcamp.com/album/the-scythe-of-cosmic-chaos
 
 
Slično moram da se čudim da su norveški Beaten to Death čekali do kraja godine da izdaju svoj album (i još čekaju, jer izlazi tek u Ponedeljak) pošto je Agronomicon masivno dobra ploča. Skandinavski grajndkor je generalno među najboljima u svetu a Beaten to Death ovo potvrđuju albumom koji kombinuje standardne grindcore taktike – kratke pesme, urlanje, blastbitovi, prosti rifovi – sa zanimljivim, skoro eksperimentalnim elementima (slušajte melodične delove pesme Extremely Run to the Hills). Vrlo vredno slušanja i, za sada velika žalost što na bandcampu za streaming nude samo dve pesme. Ali nadam se da će biti dostupne i ostale kada album izađe:
 
 
https://beatentodeath.bandcamp.com/album/agronomicon
 
 
Za kraj, da još jednom raspršimo glasine da imam nešto protiv deathcorea (koje, uostalom, sam širim), pa evo drugog EP-ja benda Aberrant Construct iz Oklahome, koji se zove Silience (nije greška, stvarno ima jedno „i“ viška) a koji vrlo solidno udara gde treba. Naravno, Aberrant Construct nisu baš pravi deathcore i njihova muzika je negde na razmeđi između slamming death metala i njegovog mlađeg, urbanijeg brata pa je i opisuju kao slamming deathcore i to je sasvim okej. Iako ovo očigledno nije namenjeno ljudima sa mojom krštenicom, u pitanju je svejedno dvadeset minuta agresivnog, brutalnog i dovoljno elegantnog metala da možemo i mi da ga slušamo.
 
https://aberrantconstruct.bandcamp.com/album/silience
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #736 on: 28-12-2018, 20:08:28 »
Sutra bih, kad stignem skrenuo pažnju na metal albume koje sam najrađe slušao protekle godine, pa, eto, watch this space.
 
 
https://youtu.be/DtBcwDY9D_M
 
 
https://youtu.be/a9cX6oSbtyM?list=PLhNsg7uqmOhqss6G4rRpnxr9XFWbaaVq0
 
https://youtu.be/UmCkgnqdFb8

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #737 on: 29-12-2018, 19:31:11 »
 Nije da ovih dana niej izašlo baš ništa od novih albuma, pa evo i kratkog osvrta na par izdanja iz poslednjih nedelju dana stare godine or sou a koja su možda vredna pažnje.
 
Na primer Death Fortress iz Nju Džersija su izbacili svoj četvrti album, Reign of the Unending i ovo je jedna vrlo pristojna black/ death ploča ledene atmosfere, hipnotičkih ponavljanja i znojave svirke. Ja volim albume koji svoju dinamičku zaravnjenost sa autoritetom – i apetitom – pretvaraju u svoje oružje pa umesto monotonije dobijamo opojni, snoliki zvučni pejsaž. Nije za svakoga, ali za onog za koga jeste, biće pravo uživanje. Još taj genijalni glas...
 
https://deathfortress.bandcamp.com/album/reign-of-the-unending
 
Nizozemski Lubbert Das je izdao svoj debi album, De Plagen i to je prilično meditativan ali sirov blek metal dugačkih pesama, sa miksom koji zvuči kao da je sve snimljeno u tunelu. Nije ovo lako za slušanje ali ima priličnu količinu tog nekog „kvlt“ štofa i ume da ga nosi uzdignute glave. Za album koji izlazi na drugi dan božića po Gregorijanskom kalendaru, ovo je prilično blasfemično, jelte:
 
https://lubbertdas.bandcamp.com/album/de-plagen
 
 
Istog dana je izašao i debi album internacionalne (argentinsko-belgijsko-američke) postave Acathexis, nazvan isto tako, Acathexis i ovo je odlična, vrlo ubedljiva ploča koja uzima atmosferični blek metal kao osnovu ali ga svira na mišićav, energičan način tako da u konačnici dobijemo nešto što ima i emotivni raspon ali i glavotresni potencijal. Spljeskan miks je očigledno urađen sa namerom, ali koliko će vam prijati zavisi od lične tolerancije. Meni ovo vrlodobro:
 
https://acathexis.bandcamp.com/album/acathexis
 
 
Izašlo je tu i vazda nekih Ukrajinaca, sve onako melodičnih i patetičnih, a koji meni nisu baš po volji al bilo bi neljudski da ne ukažem barem na novi EP benda Svrm, po imenu Згарище. Svrm sam već pristojno pohvalio za debi album proletos, a Згарище je sasvim na liniji iste priče, emotivno, atmosferično, na momente preslađeno za moj ukus, ali uglavnom solidno energično i dovoljno živo da od mene dobije palac na gore.
 
https://svrm.bandcamp.com/album/--7
 
 
Ako biste u novogodišnjoj noći rađe da stondirate nego da se sečete komadom stakla, poštujemo i ne osuđujemo, pa nudimo album koji izlazi tek drugog Januara ali je već dostupan putem omiljenog JuTjub kanala. Turkish Delight je izraelski instrumentalni stoner bend i ma koliko ja generalno izbegavao te instrumentalne stoner albume, obrazlagao sam već, njihov debi, Khadaif, je prilično dobar. Ima ovde svakojake solidne svirke na tragu sedamdesetih godina sa dobrom, čistom produkcijom i pristojnim zanatskim nivoom, sasvim će ugodno poslužiti za najluđu, jelte, najdrogiraniju noć (evo i bandcamp link jer na njemu očekujem da uskoro budu sve pesme):
 
https://turkishdelight1.bandcamp.com/album/kadaif
 
https://youtu.be/OUx0SXjbK1w
 
 
 
E, što se tiče noviteta, to bi za sada bilo to. Pogledajmo sada kakva je bila metalna godina. Ja sam se trudio da svake nedelje ispišem ponešto o novim izdanjima koja su mi barem malo zadržala pažnju a činjenica da sam propustio desetine albuma koje vredi čuti jeste za osudu, ali to ću donekle popraviti kačenjem još preporuka za stvari iz 2018. godine u danima koji dolaze. Voč dis spejs.
 
No, pre toga, koga mrzi da prolazi kroz čitavu godinu u potrazi za stvarima za koje mislim da zaslužuju da im se posveti malo vremena, evo jedne kratke liste albuma koje sam ZAISTA voleo ove godine. Naravno, kao stariji čovek, imam i starinski (da ne kažemo zastareli) ukus pa ploče bendova poput Uada, Harakiri For the Sky, Tribulation ili The Ocean koje su solidno frekventne u vrhu top lista mnogih ljudi po internetu, nisu i među mojim najslušanijim albumima (mada ih jesmo ovde pomenuli, da ne bude da smatram da su loše). Zato su tu neke druge stvari... Naravno, mnogi drugi dobri albumi su na ovom topiku obrađeni ove godine a ova lista je samo nešto što sam slušao više od drugih.
 
Lisabonski Sinistro su sa svojim albumom Sangue Casa koji je izašao već prve nedelje Januara godini dali prefinjeni doom metal sa prstohvatom postmetalskog začina i to je izvrsna ploča i posle skoro punih godinu dana:
 
https://projectosinistro.bandcamp.com/album/sangue-cassia
 
 
Jedan od ranih hajlajta godine svakako smo dobili sa novim albumom australijskih bogova Portal. Ion je ploča na kojoj su Portal pokazali zašto su predvodnici čopora i sasvim se lako odlepili od ostatka australijske cavern core ekipe pločom čiji je miks mnogo čistiji i jasniji nego kada u istoriji Portala ali čija konfuzna, manična energija time nije ni za mrvu narušena. Avangarda ali brutalna:
 
https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/ion
 
 
Naravno, album godine za mene je verovatno od momenta kada sam ga čuo bio najnoviji ekstravagantni opus ekstravagantnog britanskog dvojca Slugdge i neizmerno sam se radovao kada sam video da se Esoteric Malacology pojavljuje na mnogijim godišnjim listama po internetu. Slugdge su godinama strpljivo gradili svoj izraz kombinujući lako probavljiv death metal sa lako probavljivom progresivom i sada već opširnom mitologijom vezanom za – puževe (uz blago parodične elemente, naravno) i sa ovim albumom dobili smo kulminaciju svega. Ovo je najpitkija a istovremeno najambicioznija Slugdge ploča sa pesmama koje su dugačke ali ni za trenutak dosadne, kompleksne, ali ni za trenutak prenatrpane elementima, pitke ali ni za trenutak „komercijalne“. Ako biste morali da preslušate samo jedan album koji je od metala izašao u 2018. godini, Esoteric Malacology ne bi bio rđav izbor:
 
https://slugdge.bandcamp.com/album/esoteric-malacology
 
Imali smo i par odličnih thrash metal ploča ove godine. Portugalci Infraktor su dobre zanatlije i njihov album Exhaust je primer odličnog drugoligaškog napora i mada mi je jasno zašto se nije plasirao visoko na godišnjim listama, opet je meni veoma prijao:
 
https://rastilho.bandcamp.com/album/exhaust
 
The Crown su bolje prošli sa albumom Cobra Speed Venom a koji je još uvek potentna i zanimljiva mešavina thrasha, hevi-bugija i death metala
 
https://thecrownofficial.bandcamp.com/album/cobra-speed-venom
 
Naravno, Blood Tsunami sa bivšim bubnjarem Emperora za bubnjevima (Faustom, naravno), su takođe izbacili odličan treš album:
 
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/grave-condition
 
A i finski Bonehunter su izdali praktično klasik spid metala zagađenog blek metalom:
 
https://bonehuntermetal.bandcamp.com/album/children-of-the-atom
 
Dok su norveški Deathhammer u sličnom stilu izbacili osam pesama opakog retro-speeda:
 
https://deathhammer.bandcamp.com/album/chained-to-hell
 
 
No, verovatno najbolji album iz ove podgrupe su izbacili Exxxekutioner:
 
https://ultharrecords.bandcamp.com/album/death-sentence
 
 
Morbosidad su nam dali jednu od najdivljačkijih blek metal ploča ove godine koja je istovremeno bila svirački vrlo impresivna:
 
https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/corona-de-epidemia
 
 
Rumunski Dirty Shirt su izdali album čoček-metala koji MORATE čuti barem jednom pre nego što napustite ovaj svet:
 
https://dirtyshirt.bandcamp.com/album/folkcore-detour
 
 
Italijanski Doom bend Messa je sa svojim albumom Feast for Water tako sjajno iskombinovao bluz/ rok sa doom metalom da sam ja iznenađen da nisu bili zapaženiji. Nema boga, nema pravde, to se zna, al zato smo mi tu:
 
https://messa666.bandcamp.com/album/feast-for-water
 
 
Eagle Twin su mi vrlo prijali sa svojim primitivističkim sludge metalom na albumu The Thundering Heard:
 
https://eagletwinsl.bandcamp.com/album/the-thundering-heard
 
 
Od narodnjaka mi je (iznenađujuće?) najviše prijao indonežanski Vallendusk sa svojim albumom Fortress of Primal Grace pokazujući kako ljudi sa druge strane globusa mogu umešno da iskombinuju evropski folk i blek metal pa da to bude neodoljivo:
 
https://vallenduskmusic.bandcamp.com/album/fortress-of-primal-grace
 
Apatinski Endarken je izbacio odličan album satanističkog i emotivnog blek metala. Tvoj hram je u srcu mom je ploča koju nećete puštati na žurkama pre ponoći ali kad ponoć prođe a kriterijumi popuste i gosti pomisle da je i Nada Topčagić sada možda OK, iskoristite priliku da im sve preokrenete za 180 stepeni:
 
https://endarken.bandcamp.com/releases
 
 
Pretorijski Ruff Majik je izbacio izvrstan debi garažerskog stoner roka i ovo je ploča i za staro i za mlado:
 
https://ruffmajik.bandcamp.com/album/seasons
 
 
U funeral doom vodama ove godine nismo imali novi album Bell Witch (da nam ne bude mnogo?), ali je Collapse of Light svojski zapeo da prazninu popuni. Ploča koja uspeva da me osvoji na svako slušanje uprkos povremeno nezapamćeno nežnim pasažima:
 
https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/each-failing-step
 
 
Naravno, imali smo i novi Grave Upheaval. Smrt iz Australije:
 
https://graveupheaval.bandcamp.com/album/-
 
 
Najbolja deathcore ploča godine je svakako bio The Level Above Human mančesterskih Ingested. Za koju mnogi smatraju i da nije deathcore već slamming death metal. Dal’ je bitno??? Ingested su opasno sazreli i ovo je za mene veoma keči ploča:
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/the-level-above-human
 
A jedan od najboljih „čistih“ sleming det metal albuma, ako ne i najbolji, bio je Deathwish, slovenačkih Within Destruction. Momci su i bizarne optužbe da ne sviraju „pravi slem“ primili sa puno duha i izbacili album koji KIDA. Ja i dalje nisam prežalio nestanak Disfiguring the Goddess, ali Within Destruction su donekle ublažili bol:
 
https://withindestruction.bandcamp.com/album/d-e-a-t-h-w-i-s-h
 
Aura Noir su opako zakucali ovogodišnjim albumok Aura Noire plemenito spajajući black i thrash metal na najbolji moguć način:
 
https://auranoir.bandcamp.com/album/aura-noire
 
 
King Goat nisu sa drugim albumom podigli baš onoliko prašine koliko sa prvencem pre par godina ali da ne bude zabune, Debt of Aeons je izvrsna ploča teškog, sporog, namrgođenog metala veoma vredna slušanja:
 
https://kinggoat.bandcamp.com/album/debt-of-aeons
 
 
Oak su zato snimili skoro pa pravi klasik stonera:
 
https://oakstoner.bandcamp.com/album/oak-iii
 
A za sigurno pravi klasik pobrinuli su se Sleep povratničkim albumom The Sciences. Takva moć a ovo čak nije ni najbolji stoner album u godini!!!!!!!
 
https://www.youtube.com/watch?v=44UlGuXXYFM&list=PLBzBwYhHpqLIuttM1lh-Azmvz8lBQzm92
 
Jer, mislim, i Yob su izbacili novi album i ovo je jedna jako lična a opet jako moćna ploča:
 
https://yobislove.bandcamp.com/album/our-raw-heart
 
A Black Helium iz Londona su me prilično patosirali svojim fuzz rock prvencem Primitive Fuck:
 
https://blackheliumband.bandcamp.com/releases
 
 
No, naravno, stoner album godine je novi album High on Fire, Electric Messiah. Već sam se čudio kako ovi ljudi ovako moćno zvuče već godinama, ali čuđenje ne sprečava divljenje:
 
https://highonfiresl.bandcamp.com/album/electric-messiah
 
 
 
Švedski Lik su toliko jako klonirali Dismember da me ne čudi da ih nisu mnogo pominjali na goišnjim listama. No, meni je ovo OHOHO prijalo:
 
https://likofficial.bandcamp.com/album/carnage
 
 
Panegyristov prvi album je i dalje jedna od najambicioznijih i najinteresantnijih blek metal ploča iz 2018. godine:
 
 
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/hierurgy
 
A Tomb Mold su sa svojim brutalnim a organskim, neprskanim death metalom zasluženo privukli dosta pažnje i bili na dosta lista ove godine:
 
https://listen.20buckspin.com/album/manor-of-infinite-forms
 
Slični su i Outer Heaven iz Pensilvanije:
 
https://outerheaven.bandcamp.com/album/realms-of-eternal-decay
 
 
I mada smo dobili i vrlo, vrlo, vrlo solidan novi Immortal a onda i novi Marduk, umesto toga linkovaću novi Funeral Mist jer je Mardukov pevač snimio najbolji svoj solo album u karijeri koja je obilovala interesantnim i dobrim pločama. Hekatomb je jedna od najboljih blek metal ploča godine:
 
https://funeralmist.bandcamp.com/album/hekatomb
 
 
Naravno, Obscura je samo potvrdila da je jedan od najboljih evropskih tek-det bendova a meni je bilo drago da album vidim na brojnim godišnjim listama:
 
https://obscura.bandcamp.com/album/diluvium
 
 
Infernal Execrator su sa Obsolete Ordinance snimili album neodoljivo keči blackened death metala i meni je to i dalje jedna od najzabavnijih ploča godine. Brzina, žestina, bez filozofiranja:
 
https://pulverised.bandcamp.com/album/obsolete-ordinance
 
 
Škotski Frontierer je izdao jednu od najglasnijih ploča godine i kako sam i tada napisao: „ja volim buku ali generalno nisam naklonjen DRC-kao-žanr albumima na kojima je sva muzika spakovana u tvrdi zid od cigle pa se pogled prema mikrofonu i najjači udarac u bubanj čuju jednako glasno, ali kod Frontierer je ovo deo estetike i dobro ih služi.“ Album koji boli dok se sluša ali mora nekad i da boli:
 
https://frontierer.bandcamp.com/album/unloved
 
 
Pig Destroyer je dosta podelio publiku albumom Head Cage ali, mada ovo nije njihov najbolji album, ipak je to Pig Destroyer kakav volimo i poznajemo. Valja:
 
https://pigdestroyer.bandcamp.com/album/head-cage
 
 
I Mule Skinner su se vratili posle milion godina i mada ni u njihovom slučaju Airstrike nije album sasvim na razini sa prvencem, ovo je i dalje ploča močvarnog grajndkora vredna vrćenja po više puta:
 
https://themuleskinner.bandcamp.com/album/airstrike
 
 
Ali najveći povratak su ostvarili Pete „The Feet“ Sandoval i Terrorizer sa albumom izvrsnog i zdravog gridncorea koji, priznajem, nisam očekivao:
 
https://www.youtube.com/watch?v=wrzgHxf84jc&list=PLINesDgSwsOrNKndvmOE-s8siweCRmbCD
 
Ja sam voleo i turski Drain of Impurity, sa albumom Perdition out of the Orbit koji je oluja brutalnog death metala po receptima starih majstora:
 
https://drainofimpurity.bandcamp.com/album/perdition-out-of-the-orbit
 
Naravno, novi VoiVod je ispao toliko dobar da je u vrhu svih godišnjih lista. Kako taj bend uspeva da ostane tako genijalan?
 
https://www.youtube.com/watch?v=8ToK9VLJcxU&list=PLBzBwYhHpqLJDHKXNNIS7aCtRyl_Mv1pz
 
 
Irski Malthusian je isporučio odličan blur core album Across Deaths:
 
 
https://malthusian.bandcamp.com/album/across-deaths
 
 
A indonežanski DeadSquad je isporučio jednu od najboljih brutal tech-death metal ploča godine sa EP-jem 3593 Miles Of Everloud Musick!:
 
https://deadsquadindo.bandcamp.com/album/3593-miles-of-everloud-musick
 
 
Naravno, All My Sins je snimio svoj prvenac i ovo je najbolja srpska metal ploča koju sam čuo ne samo ove godine već i u poslednjih nekoliko sezona. Vredelo je čekati:
 
https://vukovtotem.bandcamp.com/album/pra-sila-vukov-totem
 
 
Novi Anaal Nathrakh je dobio mešovite reakcije, neki kritičari su smatrali da se bend sad već ozbiljno ponavlja. Ali neki, a i ja sa njima, misle da je A New Kind Of Horror ploča kojom se Anaal Nathrakh pristup rafinira i koja je porodila nekoliko punokrvnih hitova ako se tako nešto za muziku ovakve nihilističnosti uopšte može reći:
 
https://anaalnathrakh.bandcamp.com/album/a-new-kind-of-horror
 
 
 
Finski Sargeist je izbacio jednu od najboljih blek metal ploča godine:
 
https://wtcproductions.bandcamp.com/album/unbound
 
 
 
Internal Bleeding su očitali lekciju slamming mlađariji kako se to STVARNO radi. Avaj Erik Lindmark, osnivač etikete Unique Leader koja je izdala i ovu i gomilu drugih dobrih ploča umro je pored kraj godine. Ali kakav je legat ostavio...
 
https://www.youtube.com/watch?v=EvCL8edbHxw
 
 
 
A Hate Eternal su dosegli novu razinu zrelosti:
 
https://hateeternal.bandcamp.com/album/upon-desolate-sands
 
 
Naravno, za mene je sam vrhunac death metala bio novi Cryptopsy EP:
 
https://cryptopsyofficial.bandcamp.com/album/the-book-of-suffering-tome-ii
 
 
Razume se, Sighov album Heir to Despair je sa pravom vrlo brzo stekao oreol (još jednog) klasika i treba ga slušati. Nažalost, i dalje ga nema za legalno slušanje na JuTjubu ili Bandcampu...
 
https://www.youtube.com/watch?v=q0S2f2iu_fY
 
 
 
Skull Pit su projekat koji svira metal koji je istovremeno retro i vanvremen. Mnogo dobro:
 
https://skullpitofficial.bandcamp.com/
 
 
New Light Choir su sa trećim albumom, Torchlight uspeli da postignu retko jedinstvo između mene i moje žene jer njihova muzika nekako uspeva da iskombinuje punokrvan hevi metal i nešto što njoj zvuči kao post-pank gotika. Ovo je toliko keči ploča da boli:
 
https://newlightchoir.bandcamp.com/album/torchlight
 
 
Za kraj još par grindcore podsećanja pa da se raziđemo. Cripple Bastards su izbacili izvrsnu ploču:
 
https://cripplebastards.bandcamp.com/album/la-fine-cresce-da-dentro
 
 
Bristolski Human Cull odvalili:
 
https://humancull.bandcamp.com/album/revenant
 
Afgrund su još jednom potvrdili superiornost skandinavskog grajnda:
 
https://www.youtube.com/watch?v=8leU4kHhZQ4&feature=youtu.be
 
A u sasvim istom ključu su Axis of Despair:
 
https://axisofdespairsl.bandcamp.com/releases
 
 
Dok su vašingtonski No/ Más tipičan izdanak novije američke škole ali im to ide jako dobro:
 
https://hpgd.bandcamp.com/album/ra-z-del-mal

 
Fukpig su snimili prvi album za koji mogu da kažem da je legitimno odličan:
 
https://fukpig.bandcamp.com/album/bastards

I zaključimo sa izvrsnim albumom norveških Beaten to Death izašlim pre pet dana, jer je Agronomicon moderni klasik:
 
https://beatentodeath.bandcamp.com/album/agronomicon 
 
                                                                                                                                         

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #738 on: 04-01-2019, 16:38:48 »
 Dobro, obećao sam da ću neke svoje propuste iz 2018. Godine nadoknaditi kačenjem dodatnih preporuka za slušanje albuma izašlih tokom godine a koje sam propustio u vreme kada su se pojavili, pa, evo sada i toga. Ima tu dosta muzike raznih podžanrova pa preporučujem udobno smeštanje u udobnu fotelju sa slušalicama na ušima jer bi se moglo desiti da ovde budemo celu noć. Naravno, kad je napolju težak minus, nije da bismo išta drugo radije da radimo...
 
 
Jedna od istina je da sam mnogo dobrog death metala preskočio pišući o metalu u 2018. godini, a što je najviše posledica mog hroničnog nedostatka vremena da radim zabavne stvari i srazmerno lakšeg slušanja blek metala :lol: No, kao neko ko zaista voli death metal, zadovoljstvo mi je da ukažem na album Following The Path To Eternal Fire čikaških Hate Strom Annihilation. Klasičan brutalni death metal sa podužim pesmama i mnogo mesa:
 
 
https://hatestormannihilation1.bandcamp.com/
 
 
Khemmis su, pak, mladi američki doom bend koji uspeva da bude potpuno television-friendly a da meni to ne smeta. Ovo je doom od najmelodičnije vrste sa sve raspevanim vokalnim deliverijem, ali uspeva da očuva dostojanstvo i napravi prirodnu sponu sa klasičnim hevi metalom. Desolation je, dakle, odlična ploča i prva na današnjem spisku u izdanju sjajnih pensilvanijskih 20 Buck Spin:
 
https://listen.20buckspin.com/album/desolation
 
 
Rivers of Nihil sam uspešno ignorisao cele godine jer mi se na prvo slušanje njihov album Where Owls Know my Name nije preterano dopao. Ipak, valjda su me praznici malo razmekšali a i ploča se pojavila na gomili godišnjih lista pa sam joj dao još jednu šansu i, dobro, slušljivo je ovo. Thinking man’s death metal svakako nije epitet koji bi mene automatski privukao ičemu ali ovi Pensilvanijaneri su snimili intrigantan album:
 
https://riversofnihil.bandcamp.com/album/where-owls-know-my-name
 
 
Snakehound su, pak, bend koji, barem mene, podseća šta bi termin metalcore trebalo da znači (hint: ne ono što vrte po MTV Rocks) (haštag: old man yells at cloud) i ovo je album nervoznih gitara, mnogo promena ritmova, rafalnih bubnjeva i pevača koji pošteno dere grlo. Converge fanovi ovo ne treba da propuste:
 
https://snakehound.bandcamp.com/album/imitation-crown
 
 
Ahtme, iz Kanzas sitija su izbacili svoj prvenac za Unique Leader i ovo je još jedan od albuma koji mi je promakao na prvo slušanje jer je zvučao veoma generički, ali sam mu sada dao još jednu šansu i mada ovo nije death metal koji izmišlja nešto novo, Sewerborn je prijatna, dobro odsvirana, tenzijom nabijena ploča intimnog, skoro kamernog death metala za ljubitelje relativno stare, mada svakako ne najstarije škole:
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/sewerborn
 
 
Za nešto prljavo i gadno pobrinuli su se francuski Baneful Storm svojim EP prvencem Invocations koji nudi pet pesama (plus intro) brzog i oštrog black/ detah metala sa starinskim šmekom i krš produkcijom i to veoma prija na ovu hladnoću:
 
https://banefulstorm.bandcamp.com/album/invocations
 
 
Nekrofilth iz Klivlenda su izbacili svoj drugi album pred sam kraj godine (28. Decembra) i ovo je odlična, sirova ali šlifovana komadeška death metala stare škole presečana sa malo panka. Nekrofilth potpuno kapiraju ovaj zvuk, znaju kako da ga učine seksepilnim i ovo ima moje tople preporuke:
 
https://nekrofilth.bandcamp.com/album/worm-ritual
 
 
Edinburški Scumpulse, pak, na svom prvom albumu, Rotten, nude odlični, nervozni i brzi, ali i melodični kad treba, blackened crust i ova kombinacija metala i panka prija i svojom bezobraznošću i inteligencijom:
 
https://scumpulse.bandcamp.com/album/rotten
 
 
Njujorčani Imperial Triumphant su zaista napredovali i njihov treći album, Vile Luxury nudi zanimljiv, avangardni pristup blek metalu u kome se ne odustaje od ružnoće i agresije koji su u korenima ove muzike ali je nadgradnja izvrsna a sve ima i veoma prijatan lo-fi zvuk:
 
https://gileadmedia.bandcamp.com/album/vile-luxury
 
 
Tršćani The Secret su posle više od pola decenije izbacili novi EP za Southern Lord i to je dvadesetak minuta mračne i nihilističke muzike koja više zapravo ne spada i u jedan prepoznatljiv podžanr i najbolje ju je nazvati suicidalnim metalom. Lux Tenebris je spona između grindcorea, dooma, black i death metala kakvu smo dugo, jelte, čekali:
 
 
https://thesecretsl.bandcamp.com/album/lux-tenebris
 
 
 
 
Bend Yashira sa Floride sam pominjao na ime njihovog split EP-a sa bendom Zao, ali i njihov debi album je izašao u 2018. godini i Shrine je simpatična kombinacija math metala, sludgea, grindcorea i malo post-metal elemenata:
 
https://yashira.bandcamp.com/album/shrine
 
Francuski mračnjaci Esoctrilihum su izdali svoj treći album za odličnu italijansku etiketi I, Voidhanger Records i Inhüma je komadina BRUTALNOG blur-corea sa nominalno blek metal pripadnošću ali kao i sa većinom bendova iz ove pećinske škole, sama muzika uglavnom nema potrebu da ponavlja žanrovske lekcije jer se napaja nečim crnjim i opasnijim. Esoctrilihum se lože na Lovecrafta i razne okultne ideje, a Inhüma je toliko pržačka ploča da se jedem ko mlad mesec što je nisam čuo ranije:
 
 
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/inhu-ma
 
 
Mnogo običniji je album Subjugation of the Bastard Son klivlendskih blek metalaca Burial Oath, ali „obično“ ovde ne podrazumeva i „loše“. Burial Oath dobro kapiraju svoj odabrani žanr i unutar njega isporučuju sirovu i žestoku ploču koja ima praktično pankersku energiju. Prija kad se čuje blek metal koji nema ni trunku ambicije da bude depresivan i atmosferičan, jelte:
 
https://burialoath.bandcamp.com/album/subjugation-of-the-bastard-son-2
 
 
I mada Hwæder iz Barseone apsolutno imaju ovakvu ambiciju, njihov album  Of murk skies and withering mountains je ništa manje nego izvrsna ploča melodičnog, atmosferičnog i vrlo emotivnog blek metala koga ovaj dvojac isporučuje veoma ubedljivo, ne komplikujući kad ne treba i kapirajući kada je bitno da se gradi atmosfera a kada da se pljune u šake i žestoko šamara:
 
https://hwaeder.bandcamp.com/releases
 
 
Rusi, Wardra su mi prijali svojom kasetom sa dve pesme, Ancestor of the New World, a koja nudi opak, masan i distorziran blek metal sa dugačkim pesmama i mnogo jake svirke. Ima ovde i „atmosfere“ malo ali su u prvom planu mišići:
 
https://wardra.bandcamp.com/album/ancestor-of-the-new-world
 
 
The Sixth Chamber iz Kalifornije spadaju, po sopstvenim rečima u gothic metal fioku, ali da album Mythos zaista tako zvuči ja to teško da bih preslušao. No, Mythos, naprotiv, zvuči kao izvanredno skapiran ’70s acid rock/ hard rock sa miksom koji bi mogao da vas uhvati nespremne i ubedi da je ovo actually i snimljeno pre četrdesetak godina. Mythos pritom sadrži mnogo ODLIČNIH pesama i ovo mi je baš onako, otkrovenje kome se nisam nadao. Da je uletela ranije, bila bi na listi ploča godine, bez ikakve sumnje:
 
https://thesixthchamber.bandcamp.com/album/mythos
 
 
Infernal Coil iz Ajdahoa su izbacili prvi album, Within a World Forgotten i to je opako zabrljan i sirov death metal na tragu njujorške škole ali sa sopstvenim identitetom. Još jedna blur core ploča za ljubitelje:
 
https://infernalcoil.bandcamp.com/album/within-a-world-forgotten
 
Kalifornijski Wolf King su, pak sa svojim prvim albumom, Loyal to the Soil oduševili mešajući malo blek metala sa malo agresivnog hardcorea i to zvuči pitko i besno, baš kako treba:
 
https://wolfking.bandcamp.com/album/loyal-to-the-soil
 
 
Za još eklektičniju smešu žanrova obratite se Britancima Rolo Tomassi čiji je ne znam ni ja koji po redu album Time Will Die and Love Will Bury It jedna opasna smeša blek metala, indie rocka i raznih blackgaze i postmetal elemenata. Zvuči shizofreno, ali zapravo funkcioniše neobično dobro:
 
https://rolotomassi.bandcamp.com/album/time-will-die-and-love-will-bury-it
 
Aseitas iz Portlanda su izbacili istoimeni debi album i ovo je tek eklektično, mada se ovaj bend ipak drži prevashodno death metal osnove, ali onda tu meša svakojake proggy i industrijske elemente. Ima tu malo i Gojire, pa i Godflesha, ali i „pravog“ death zvuka pa i slobodne improvizacije, i ako posle slušanja zaključite da ne funkcioniše baš SVE na ovoj ploči, ipak verujem da ćete naći mnogo toga što funkcioniše:
 
https://aseitas.bandcamp.com/album/aseitas
 
Japanski Asunojokei je izbacio svoj prvi album i ovo je sjajno odmerena mešavina atmosferičnog blek metala sa post-metal i post-rok nežnostima koja uspeva da bude i emotivna i naivna za sve pare a da vas nije blam da to slušate.
 
 
https://asunojokei.bandcamp.com/album/awakening
 
 
Virdžinijski Construct of Lethe je na svom drugom albumu, Exiler, ponudio neku vrstu novog, futurističkog čitanja mračnih formula koje su u death metal uveli Immolation i ovo je jedna vrlo promišljena i interesantna ploča:
 
 
https://constructoflethe.bandcamp.com/album/exiler
 
 
Da se malo izvučemo iz tmine, tmuše i mrčine pomoćiće nam Česi Silent Stream of Godless Elegy sa svojim narodnjačkim, šestim albumom, Smutnice. Naziv benda svedoči o priličnoj ambiciji  koju bend ima sa svojim opusom, ali Smutnice je album koji ambiciju uglavnom opravdava i uspeva da pobegne pretencioznosti. Ima ovde još tragova doom/ death korena iz kojih je bend ponikao ali ovo ladno možete da puštate i ljudima koji slušaju Bilju Krstić i Bistrik i da ih preobratite u metalce ako ste ih zatekli u stanju dovoljnog pijanstva:
 
https://ssoge.bandcamp.com/album/smutnice
 
 
I, da se vratimo tmini, tmuši i mrčini, italijanski Order ov Riven Cathedrals na svom drugom albumu, Göbekli Tepe nudi mitraljesku svirku, mračne horove i rifove kao iseckane laserom pa poslužene uz čašicu vitriola. Kao malo death-metalskija verzija starijih Anaal Nathrakh (sa sve ritam mašinom), Order ov Riven Cathedrals su opaki i otrovni i agresivni gotovo do karikature, ali zato i simpatični:
 
https://orderovrivencathedrals.bandcamp.com/album/g-bekli-tepe
 
 
Finski blek metalci Paara su izdali svoj drugi album, Riitti i to je jedan trijumfalan opus sa mnogo melodije, agresije i nešto folki elemenata. Paara su vrlo ozbiljni u tome što rade, uostalom, neozbiljni bendovi ne počinju albume pesmama od petnaest minuta, ali pokazuje se da istovremeno i znaju šta rade:
 
https://vicisolumrecords.com/album/riitti
 
 
Iz iste zemlje stiže i debi album doom projekta Convocation, Scars Across. U ovom bendu konce vuče L.L. iz Desolate Shrine a muzika je spora, žalosna i teška do zla boga, sa death osnovom i funeral doom tempom. Vrlo dobro i vrlo preporučljivo svima kojima doom nije doom ako pesme ne traju duže od deset minuta a pevač ne zvuči kao najjebeniji pećinski medved u istoriji pećina:
 
https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/scars-across
 
 
Portugalski Enblood su izbacili jedan od najprijatnijih tech death albuma godine sa svojim prvencem Cast to Exile, a što u sezoni u kojoj smo dobili odličan novi opus Obscure nije mala stvar. Portugalci imaju tehničke osnove ali imaju, bogami i ukusa i njihovo mešanje kompjuterski preciznih blastbitova sa dobro odmerenim, melodičnim rifovima i temama je zamamno:
 
https://enblood.bandcamp.com/album/cast-to-exile
 
 
Australijski jednočlani projekat Convulsing je sa svojim drugim albumom, Grievous ponudio mračnu, atmosferičnu ploču blackened death metala sa mnogo emocije ali ne na uštrb žestine i agresije. Nije ova hermetična muzika za svakoga, a nekome će biti i smešna u svom insistiranju na nihilizmu, no, ako ste prava osoba i ovo je prava ploča:
 
https://convulsing.bandcamp.com/album/grievous
 
 
Njemački prog-death bend Alkaloid (nisu iz Skoplja) je sa drugim albumom, Liquid Anatomy, ponudio sve što biste poželeli od prog-death amalgama – superpreciznu tehničku svirku, harmonske izlete izvan death metal teritorije, komplikovane aranžmane ali, a možda najvažnije, i dosta solidan gruv:
 
https://alkaloidsom.bandcamp.com/album/liquid-anatomy
 
 
Antiverse iz Mineapolisa su izbacili drugi album, Under the Regolith i kako sam već rekao da nisam baš preveliki ljubitelj melodeatha, tako mi je i ovo prijalo jer je ovo melodični death metal spakovan u praktično thrash metal aranžmane:
 
https://seeingredrecords.bandcamp.com/album/antiverse-under-the-regolith
 
 
Ročesterski Allfather sebe opisuje sledećim rečima: Beards. Metal. Fuck you. I to je sasvim legitiman način prezentacije njihove muzike koja je, na drugom albumu, And All Will be Desolation, žestoka i teška u svojoj kombinaciji sludgecorea i poštenog, no-bullshit metala. High on Fire su se već visoko plasirali na listi ove godine i neću tvrditi da su Allfather baš TOLIKO dobri, ali ako poželite nešto slično High on Fireu, ovo uopšte nije rđav izbor:
 
https://allfather1.bandcamp.com/album/and-all-will-be-desolation
 
 
Osmi (!!!) studijski album ukrajinskog benda Kroda, Selbstwelt je jedna raskošna i, naravno, malko kičasta prezentacija najboljeg što slovenski paganski blek metal ume da ponudi. Dakle, ima ovde i čukanja a ima i lepih narodnih melodija uz frulicu. Ne nužno moja šolja čaja ali kakvog smeća se čovek nasluša u ovom podžanru, Kroda je bend koji treba slušati da se podsetimo da nije sve tako crno:
 
https://kroda.bandcamp.com/album/selbstwelt
 
 
Završićemo ukazujući na pregršt death metal albuma pa ako nemate sklonosti ka ovom žanru, slobodno se odmah edžektujte.
 
 
Londonski De Profundis na svom petom albumu The Blinding Light of Faith, a koji se bavi, gle čuda, verskim fanatizmom i ekstremizmom, nude mnogo precizne svirke, ali i neprikrivenih melodija. Razlika između melodičnog death metala i „normalnog“ death metala koji je melodičan je svakako u tome kako se melodijama pristupa i De Profundis drže predavanje iz elegancije i otmenosti ovom pločom:
 
https://deprofundis.bandcamp.com/album/the-blinding-light-of-faith-death-metal
 
 
Kanađani The Aftermath debituju odličnim albumom Vermine koji žestoki, vrlo tehnički ali ne i smarački death metal kombinuje sa grindcore kratkoćom i eksplozivnošću:
 
https://prcmusic.bandcamp.com/album/the-aftermath-vermine-cd
 
 
Scorched iz Delavera sa svojim drugim albumom Ecliptic Butchery isporučuju baš ono što u svojoj glavi čujete kada pročitate taj naziv albuma: zvuk težak kao šleper napunjen ekserima, pevača koji kao da se nalazi bar dva metra ispod površine zemlje, rifove od kojih se čoveku prispava ali ne onako prijatno nego nekako bolesno i zastrašujuće, blastbitove koji zvuče kao mašinka i solaže koji zvuče kao da vam sve zube čupaju naživo. Dakle, najtoplije preporuke:
 
https://listen.20buckspin.com/album/ecliptic-butchery
 
 
Montrealski Obsolete Mankind odnose nagradu za najpreteraniji naziv albuma u 2018. godini ali Dystopian Heuristics nije ploča koja preteruje u pokušajima da probije granice žanra. Ovo je samo brutalan, potpuno klasičan brutalan death metal (sa, doduše, neklasičnim pevanjem) kakvog doktori prepisuju kada im dođete žaleći se da dugo niste čuli nešto zaista brutalno:
 
https://obsoletemankind.bandcamp.com/album/dystopian-heuristics
 
 
Clavicus Vile iz Ilinoisa su izbacili svoj prvenac, The Nightspirit’s Call i ovo je takođe žestok i brutalan metal ali sa mrvicom više epskog tona i aranžmanskih ambicija. Ima ovde malo i tech-death elemenata ali je u prvom planu i dalje brutalno blastbitaško prebijanje pa mu se može prići bez bojazni:
 
https://clavicusvile.bandcamp.com/album/the-nightspirits-call
 
 
Bostonski The Beast of Nod je izdao svoj prvi album, Vampira: Disciple of Chaos i, da sam ovo čuo ranije, ozbiljno bi se borio za naslov ploče godine sa Slugdgeovim opusom Esoteric Malacology. The Beast of Nod su, dakle, napisali još jedno bitno poglavlje u knjizi ekstremnog metala inspirisanog naučnom fantastikom i, ako vas rajca tehnički napredna ali nikada pretenciozna muzika napravljena na pozadini čitavog izmaštanog univerzuma, The Beast of Nod su bend za vas:
 
https://thebeastofnod.bandcamp.com/album/vampira-disciple-of-chaos
 
 
Italijanski Uncreation ima mnogo manje ambiciozan pristup svom death metalu koji je prljav, ekstremno žestok i brutalan u tom nekom staroškolskom smislu. Slušajte kako taj doboš zvoni ko da vas udaraju direktno u teme:
 
https://uncreationgods.bandcamp.com/album/overwhelming-chaos
 
 
Æpoch iz Ontarija su snimili album progresivnog death metala koji na momente zaziva najklišeiziranije elemente ove muzike (ćelavi bas, krkljavo pevanje, solaže koje zaboravljaju koja je ovo muzika), ali opet, Awakening Inception je na kraju dana prilično slušljiva ploča koja će mi ostaviti više pozitivnih nego negativnih uspomena:
 
https://aepochmetal.bandcamp.com/album/awakening-inception
 
 
Kvebečki Spirit of Rebellion nemaju ništa ni nalik ovako visokim ambicijama i njihov četvrti album, The Reign of Denial je naprosto njihov testament tome koliko vole i cene Dying Fetus. Što, u godini u kojoj Dying Fetus nisu objavli album, sasvim ima svoje mesto:
 
https://prcmusic.bandcamp.com/album/spirit-of-rebellion-the-reign-of-denial-cd
 
 
Sidnejski Golgothan Remains na svom prvencu Perverse Offerings to the Void podsećaju zašto je australijska škola death metala tako cenjena. Ovo je ploča intenzvno opresivne atmosfere ali i sasvim disciplinovane svirke koja svoje divljaštvo isporučuje kroz estetiku, ne kroz nekompetentnost:
 
https://golgothanremains.bandcamp.com/album/perverse-offerings-to-the-void
 
 
Sasvim na drugoj strani su portugalski Dallian čiji je prvenac, Automata, naglašeno ambiciozna ploča koja simfonijski death metal kombinuje sa steampunk uticajima. Na papiru, priznajem, deluje neslušljivo, ali Dallian su najbliži Septicflesh školi simfoniranja pa je ovo zapravo  interesantna ploča kojoj bih samo preporučio malo manje priklanjanja djent filozofiji digitalnog editovanja da dobije organskiji preliv:
 
https://dallian.bandcamp.com/album/automata
 
 
Ponovo Italija: bend Unbirth sa svojim drugim albumom, Fleshforged Columns of Deceit nudi siguran, pa i ukusan brutalni death metal koji zapravo osvaja odličnim songrajtingom na koga se precizna svirka naslanja na najprirodniji način:
 
https://unbirth.bandcamp.com/album/fleshforged-columns-of-deceit
 
 
Severni su Irci, The Crawling su sa svojim drugim albumom, Wolves and the Hideous White isporučili veoma elegantan death doom, ploču sporih ali nabijenih pesama u kojima se emotivnost ne žrtvuje žestini a dinamičke oscilacije deluju uzbudljivo i pojačavaju centralnu „poruku“ kompozicija:
 
https://thecrawlingband.bandcamp.com/album/wolves-and-the-hideous-white
 
 
Treći album kanadskih Display of Decay se zove Art in Mutilation i, ako ste gladni prostog, brutalnog death metala koji ima gruv a ne komplikuje mnogo, takoreći kao Cannibal Corpse u nekoj svojoj kasnijoj fazi, samo sa tvrdoćom i žestinom koju su imali u ranijoj fazi, Display of Decay isporučuju sa kamatama:
 
https://gorehouseproductions.bandcamp.com/album/art-in-mutilation
 
 
Tursko-danski bend Hyperdontia se dosledno drži svoje teme (višak zuba, jelte) i na drugom albumu prebija iz sve snage. Nexus of Teeth je prilično lo-fi ploča ali taj jeftini zvuk sasvim paše uz ovu mračnu, nestašnu muziku:
 
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/nexus-of-teeth
 
 
 
Švicarski Anachronism je sa svojim drugim albumom, Orogeny, pokazao da se tehnički death metal može svirati plemenito, sa mnogo avangardnih  naklona i podsetio me malo na Artificial Brain ili ranije albume Wormed. Pošto ta dva benda OBOŽAVAM, ovo je zaista jaka pohvala pa preporučujem da albumu date šansu:
 
https://anachronismdeath.bandcamp.com/album/orogeny
 
 
I, da završimo split EP-jem koji sam naknadnim preslušavanjem odlučio da uvrstim ovde jer, ipak, radi se o nekoj vrsti slamming death metal klasika. Hollow Prophet i Scumfuck su svoj split, Scumprophet izbacili još letos i bilo je to meni simpatično ali nekako nisam bio siguran je li za spominjanje ovde. No, na ponovna slušanja, reklo bi se da jeste i čak i pored odličnih bubnjeva Luke Vezzosija (Within Destruction) ovde ima dosta drugih stvari vrednih da se čuju. Slam za sladkusce:
 
https://hollowprophet.bandcamp.com/album/split
 
 

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 9.968
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #739 on: 09-01-2019, 23:18:26 »
Some things you have to do yourself.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #740 on: 11-01-2019, 20:23:40 »
Da kažemo da je od sada realno da će metal ići Subotom a ako i uspe da uleti Petkom, tim bolje.
 
 
Dakle, sutra. U međuvremenu, evo malo Agathoclesa:
 
 
https://youtu.be/fQ9FUcupOvo
 
 
I Droghede:
 
 
https://youtu.be/XjLKyd8Pg6c
 
https://youtu.be/hRcb_18yde8

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #741 on: 12-01-2019, 18:25:48 »
 Da nastavimo onda sa metalom i u novoj godini jer, nikad se ne zna, možda nam je poslednja. U to ime, prvo da vidimo šta ima u blek metal krugovima ovog hladnog, mračnog Januara – meseca, uostalom, nazvanog po bogu sa dva lica...
 
Naravno, ima bendova koji ništa više u životu ne vole do da objave album 31. Decembra, pa tako i ukrajinski trio Old Scythia. Njihov drugi album, Слепая Война (to jest, Slepi rat) izašao je na bandcampu baš na poslednji dan stare godine i meni ulepšao januarsko slušanje koje je u velikoj meri, bar što se blek metala tiče, obeleženo podosadnim atmosferičnim blek metal albumima koji, reklo bi se, dobro uspevaju u ovim zimskim, tmurnim mesecima. Old Scythia su uzbudljivi jer sviraju paganski, mišićav, ratni blek metal, sa dosta vatre i besa da se setimo da se zimi ne mora biti samo depresivan. Uz odličnu produkciju i vrlo solidan songrajting, Ukrajinci su mi, mada nisam sklon slovenskom nacionalizmu i njegovim izdancima, sasvim uprijatili početak godine:
 
https://hammerofdamnation.bandcamp.com/album/blind-war
 
 
Četvrtog Januara dobili smo i četvrti album jednočlanog slovenačkog atmosferičnog benda Veldes. Tilen Šimon, nekada član meni dragih slemera Within Destruction, sa ovim projektom dobro zna šta hoće i, rekao bih, ima više nego adekvatne zanatske skilove da to i dostigne. Flameless je album melanholičnih atmosfera i razigranih harmonija ali je produciran kudikamo bolje od januarske poplave ruskih i ukrajinskih izdanja iz istog podžanra pa je odmah i lakši za slušanje. Nije ovo nužno baš moja šolja čaja ali Veldes zvuči kao pravi bend i njegova emotivna ekspresija ima legitimnu umetničku formu pa držim da će zainteresovanima prijati:
 
https://veldes.bandcamp.com/album/flameless
 
Onda, iz Ohaja stiže duo Cabra (u kome jedan čovek radi sve, uključujući programiranje bubnjeva i pevanje, a drugi samo pripevava i na ovom izdanju ga i nema) sa novim EP-jem koji nudi pet pesama prijatnog i žestokog melodičnog blek metala. We Are Infinitus je osveženje jer je bestidno melodična ploča ali bez utapanja u atmosferu i melanholiju, već, naprotiv, sa akcentom na brzini i energiji. Sve što može da nas prene iz zimske letargije je poželjno a ovo je i vrlo solidna ploča generičkog ali vitalnog blek metala koja samo na momente (na primer u solažama) podseća da je u pitanju maltene sobna produkcija:
 
https://cabra4.bandcamp.com/album/we-are-infinitus
 
 
Pred kraj prošle godine, dakle, 28. Decembra izašao je i debi italijanskog dvojca Insonus i The Will to Nothingness je ploča opsednuta nihilizmom i depresijom, ali nekome će baš to leći. Italijani su tačno na sredini između amaterskog sobnog zvuka i profesionalne, upeglane produkcije i ovo im vrlo dobro stoji  jer su sačuvali ekspresivnost i sirovost a opet sve odiše solidnim kvalitetom. Naravno, ovo je blek metal pa ne očekujte prijatno slušanje, posebno jer miks prenaglašava visoke tonove, no The Will to Nothingness i nije ploča kojoj je ambicija da prija. Ali da drži pažnju, to svakako. Valjano i bučno:
 
https://throatsproductions.bandcamp.com/album/the-will-to-nothingness
 
 
Sedmojanuarsko slavlje je proteklo i u znaku izlaska debi albuma bernskog projekta Grusig. Dvojica mladića koji ovde sviraju su inače članovi lokalnog blek metal sastava Chotzä a sa ovim projektom se trude da odu još dalje u kombinovanju sirove blek metal svirke i lokalnog švajcarskog folklora, u postizanju nekakvog osobenog blackened rock’n’roll štimunga. Dr Ahfang vor Misäärä je zanimljiva ploča barem za jedno slušanje jer je ova mešavina prilično potentna, pa će vam to možda i pomoći da premostite malo taman miks koji otežava užitak. Ima ovde dosta interesantnih ideja i valja ga čuti:
 
https://grusig.bandcamp.com/releases
 
 
Wrang iz Utrehta se već nekoliko godina nakanjuju i mada su prvi album snimili još 2017. godine, na bandcampu, gde se ovo pojavilo pre neki dan piše da ploča izlazi tek prvog Oktobra. Whaaaat? Ništa ja tu ne razumem, ali ovo je muzički ponovo jedna zanimljiva kombinacija sirovog blek metala sa malo atmosferičarskih ambicija i, čak nešto shoegazea. Wrang su preagresivni da bi spadali u blackgaze fioku ali imaju dobitnu kombinaciju udaračkije i melanholičnije muzike i ovo je debi album koji uspešno beži od ustaljenih, generičkih formula i na kome se vidi i čuje da je nastajao kroz bolan, dugačak proces te da nosi komadiće duša svojih autora. A to je baš lepo:
 
https://wrang.bandcamp.com/album/domstad-swart-metael
 
 
Njemački Ferndal imaju drugi album, Singularitäten i njihov melodični blek metal nije postao manje ambiciozan u međuvremenu. Singularitäten je ploča sa folklornim i simfonijskim elementima, a što ume na momente da bude i vrlo kičasto. No, Ferndal se iz sve snage trude da sva ta violončela i narodnjačka pevanja upletu koliko organskije mogu uz propisan metal i ja ne mogu da kažem da me to sve ne šarmira u određenoj meri. Naravno, dugačka je ovo ploča (duža od sat vremena) sa predugačkim pesmama, ali ako vam se Ferndalova formula dopadne, verujem da ćete uživati u ovoj vrlo solidnoj produkciji:
 
 
https://ferndal.bandcamp.com/album/singularit-ten
 
 
Belgijanci Saqra’s Cult izbacili su drugi album, The 9th King i ova ploča ima primetno manje tribalnih elemenata od njihovog debija od pre par godina. I mada to jeste potencijalni problem jer nije lako izdvojiti se u moru blek metal bendova i projekata koji nadiru sa svih strana sveta, Saqra’s Cult ovim albumom potvrđuju da su sasvim ubedljivi i kada njihova muzika prebiva u skoro pa klasičnom skandinavskom blek zvuku. The 9th King je jednostavno dobar album dobrih pesama koje traju podugo (ali ih zato ima samo četiri) sa gomilom odličnih rifova što se smenjuju kako treba preko furioznih, zaošijanih bubnjeva. Gitarski rad je, zapravo ono što ovaj album vidno izdvaja iz uobičajene blek metal ponude i inventivnost gitara se onda preliva i u kompozicije koje su živahne i veoma ubedljive. Odličan album blek metala koji spaja najbolju žanrovsku klasiku sa ukusnim i odmerenim inoviranjem. Za mene album nedelje:
 
https://amorfatiproductions.bandcamp.com/album/saqras-cult-the-9th-king
 
 
Tu je i novi Veilburner i ovaj duo sa svojim četvrtim albumom nastavlja nesputanu praksu mešanja black i death metala sa eksperimentalnim ambicijama. Kao i do sada, reklo bi se da ovom bendu treba apsolutno stisnuti šaku za ambiciju jer je A Sire to the Ghouls of Lunacy ploča koja bez ikakvih obzira ide u svakom smeru koji joj se učini zanimljivim. Ovde ima i blek metal prljavštine i death metal discipline i mnogo neobičnih, bizarnih elemenata i ornamenata a činjenica da nije baš sve to uvek nužno da bi kompozicije bile kompletne donekle je ublažena šarmantnom tetralnošću koja je naprisutnija u vokalnoj izvedbi. Veilburner su bend koji možda i ne traži svoj konačni iskaz i možda je njihov konačni iskaz upravo ta naizgled beskrajna potraga. Svakako zanimljivo bar za jedno slušanje:
 
https://veilburner.bandcamp.com/album/a-sire-to-the-ghouls-of-lunacy-experimental-black-death-metal
 
 
Mo'ynoq iz mesta Raleigh iz Severne Karoline (odakle su i moji omiljeni videogejming podkasteri, Jeremy Parish i Benj Edwards, čisto da se zna) su izbacili prvi album, Dreaming in a Dead Langauage i ovo je intrigantna ploča blek metala u već prepoznatljivom stilu istočne obale SAD, sa agresivnom i brzom svirkom ali i elementima avangarde i odjecima industrial metala u onome što rade. Krallice su, naravno, najlakši bend da Mo'ynoq sa njima uporedim, jer je ovo i produkcijski i idejno zapravo dosta blizu njujorškim, hm, zvezdama ovog zvuka, pa ako vam se oni dopadaju, Mo'ynoq su verovatno vredni vaše pažnje. Meni se, for d rekord, ovo veoma sviđa ali ja ionako volim ovakav pristup blek metalu:
 
https://moynoq.bandcamp.com/album/dreaming-in-a-dead-language
 
 
 
Stoner metal je krenuo ove godine debi albumom istanbulskih Uluru koji je stigao posle testiranja vode kroz dva EP-ja. Uluru su instrumentalni stoner/ psihodelični rok i Acrophilia je ploča solidnog gruva i dobre produkcije sa blagim istočnjačkim prelivima u svojim kompzicijama. Naravno, orijentalna muzika i psihodelični rok imaju dugu i plodnu istoriju krosdresinga pa je sasvim neupadljivo da je ovo turski bend, ali to i nije bitno. Uluru su vrlo dobri u ovome što rade i mada me Acrophilia nije sad tu nešto oborila s nogu i izula iz patika, ovo je ploča koja lekovito dođe u januarskom depresivnom periodu:
 
https://ulurutrio.bandcamp.com/album/acrophilia
 
 
 
Kad smo već kod krosdresinga, sidnejski bend Numidia je izbacio istoimeni prvi album i ovo je opet psihodelični, dosta meditativni rok sa uticajima koji se protežu i do severne Afrike i tamošnjeg specifičnog pristupa bluzu. Naravno, australijske pustinje nisu posve neslične saharskim pustošima pa tu ima neke organske veze. Numidia nije, ponovo, ploča posle koje sam ostao bez teksta ali je prijatna i manje metal od onoga što bih inače trpao u ove preglede pa može da zaprija i ljudima koji nisu skloni istome:
 
https://numidia.bandcamp.com/releases
 
 
Estonci Mang Sort su izbacili drugi album, Maa Sarv (Rog Zemlje, moliću lepo) i ovo je jedna sirova, distorzirana komadina teške stoner svirke sa doom prelivima, snimljena u podrumu (tj. u prostoriji za vežbanje) a što sve doprinosi njenom šarmu. Mang Sort malo preteruju sa ponavljanjem i precenjuju kvalitet svojih rifova (najkraća od tri pesme na albumu je duža od trinaest minuta!!) ali je ovo u celini slušljiva ploča svakako pre svega na ime tog teškog, masnog zvuka. Mang Sort bi neverovatno profitirali od producenta koji bi ih naterao da više razmišljaju o editingu koji bi izvrsne delove njihovih kompozicija hajlajtovao i teški gruv ove muzike učinio neodoljivim, no to ćemo da vidimo ubuduće. Za sada, ovo je pristojno:
 
https://mangont.bandcamp.com/album/maa-sarv
 
 
Stone Witch iz Arizone su izbacili svoj drugi album, Desert Oracle i ovo je ploča vrlo ubedljivih hard rok/ doom kompozicija sa iskrenim sabatovskim srcem koje kuca u grudima članovima benda, rifovima koji osvajaju svojim faziranim krvarenjima, odličnim pevanjem i generalnim gruvom koji odiše autentičnošću. Samo je jedna prepreka između ovog albuma i mog oduševljenog preporučivanja da se isti uključi na spisak vječnih klasika: produkcija. Mislim, nisam ja sad neki čistunac, to je valjda svakom dobronamernom građaninu Srbije sa okolinom jasno, volim ja da je sirovo i prljavo, ali dobar deo Desert Oraclea zvuči kao da je snimljen u kutiji za cipele i to baš izrazito slabi utisak celog albuma. No, dobro, uvo se posle nekog vremena navikne i onda ova ploča zasija. Dajte joj šansu:
 
https://stonewitchband.bandcamp.com/album/desert-oracle
 
 
Prilično mi je prijao istoimeni debi album losanđeloskih Deatchant a koji je bučna ploča psihodeličnog, jako isfaziranog i u razne gitarske efekte potopljenog roka. Deatchant imaju osvežavajuće prozračan miks, pogotovo imajući na umu koliko je tu multitrekovanih gitara i koliko efekata na njima čujemo i već time drže solidnu lekciju kolegama što čine bar devet desetina ostatka stoner scene, a koje ne uspevaju da umaknu spljeskanim miksevima. No, Deatchant nisu samo dobro producirani za ono što rade nego i rade dobre stvari. Ne tokom celog albuma u istom nivou kvaliteta, da se razumemo, ima ovde malko meandriranja i filera, ali je Deatchant (ploča) album vrlo obećavajućeg psihodeličnog benda sa očiglednim talentom za pisanje pesama i razmišljanje izvan uobičajene „ajde da začadimo i da zadžemujemo, pa ti snimi šta ispadne“ šeme koju mnogi slični bendovi baštine. Dopalo mi se:
 
https://deathchantnoise.com/album/deathchant
 
 
 
 
Za porciju melanholičnog doom metala ćete se izvoleti obratiti švedskom dvočlanom projektu Vanha nastalom kada je Jan Johansson iz Frostvang namerio da napravi bend koji će se baviti najtužnijim, najmračnijim, najtežim metalom koji je mogao da zamisli. Naravno, kada album nazovete Melancholia tu nema mnogo dileme oko smera u kome se ide i ovo je ploča veoma sporih, IZRAZITO melanholičnih komada koji, srećom, zaista i dalje imaju svu potrebnu doom težinu da se provuku kuda treba. Naravno, kičasto je to, ali već sam ovde guslao o dobrom i lošem kiču a Vanha su svakako na boljoj strani ove jednačine. Ja sam, naprosto, čovek kome nikada nije dosta sporih, teških pesama u kojima imamo i prozuklo death metal pevanje i najnežnije gitarske melodije, pa ako i vama ova formula deluje privlačno, Vanha su bend za vas čak iako ne donose ništa suštinski novo u svoj podžanr:
 
https://vanhablacklion.bandcamp.com/album/melancholia
 
 
Takođe u doom vodama, ali bliže hard roku i sa više gruva su Yatra iz Merilenda, trio sa dva bradata mužjaka i jednom poštenom ženom na bas-gitari. Njihov prvi album, Death Ritual je pristojna, mada ne posebno originalna kolekcija pesama koje imaju atmosferu, gruv i težinu ali ih više od svega od ostale stoner i doom bratije i sestrije izdvaja neobično pevanje gitariste i lidera benda, Dane Helmutha. Njegov poluprošaptani a poluprokrkljani deliveri može ovu muziku odmah da vam ogadi a možda će vam biti i interesantan. U svakom slučaju, ovo je daleko od antologijskog albuma, ali nije nevaljašno za slušanje, posebno ako ste naklonjeni doomu koji ne zapostavlja hard rok korene i gruv:
 
https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/death-ritual
 
 
 
 
Death metal je bio jak prošle godine, kako smo prošle nedelje obrazlagali, a započeo je novu godinu vrlo dostojanstveno, već prvog Januara trećim albumom benda Meathook iz Feniksa. Ako vam se bend zove Meathook a album Crypts, Coffins, Corpses, nema baš mnogo sumnje u to da vam se uzori nalaze negde na transverzali Cannibal Corpse-Suffocation i, kakvog li iznenađenja, meni prilično prija prljavi, muzgavi, brtutalni death metal koga ovi klinci provlače. Naravno, Meathook su malo previše verni staroj školi pa njihova muzika apsolutno ignoriše sve te nivoe sofisticiranosti koje su uzori ugradili u svoju svirku tokom decenija, no, to nije nužno ogroman minus jer ako vam se sluša nešto zaista brutalno i sirovo, na tragu estetike koju su baštinili Mortician, Meathook više nego isporučuju. U eri ispeglanih, kompjuterski preciznih albuma brutalnog death metala, Meathook uprkos svojoj relativnoj neoriginalnosti, osvajaju svojom spontanošću:
 
https://meathookubr.bandcamp.com/album/crypts-coffins-corpses
 
 
Pred kraj prošle godine izašao je i novi Feral i švedski death metal prodavci nemaju čega da se stide na svom trećem albumu. Flesh for Funerals Eternal je, naravno, praktično bukvar klasičnog swedeath zvuka, i od njega  nikako ne treba očekivati nekakve inovacije ili smela probijanja novih granica.To naprosto nije nešto za šta su Feral zainteresovani. Ono za šta JESU zainteresovani je, evidentno, održavanje plamena koji je u švedskom metalu zapaljen pre tridesetak godina i Flesh for Funerals Eternal je još jedna interpretacija najboljih trenutaka koje su u svojim ranim godinama imali Entombed, Dismember, Unleashed, Grave i njihovi švedski saborci. Sve je to odsvirano perfektno, tako da ne deluje kao mašinska fotokopija a miks je ekstremno težak i glasan kako i dolikuje. Feral definitivno neće nikada biti proglašeni za originatore ičega ali kad snimaju ovako jake albume, koga je uopšte briga? Plus izvrstan omot. Pošto bandcamp nema (još uvek) sve pesme, evo i JuTjub linka:
 
https://feralsweden.bandcamp.com/album/flesh-for-funerals-eternal-death-metal
 
https://youtu.be/Sq2FxlX89wQ
 
 
Finski death metaslci Festerday postoje skoro trideset godina a upravo su izbacili debi album. Mislim, ja sam sav za to da se čeka dok ploča ne sazri, ali 28 godina priprema (i,doduše, snimanja raznih demoa, splitova, kompilacija itd.) je malo mnogo. Dobre vesti su da je Iihtallan vrlo solidna i zaista zrela ploča teškog, moćnog skandinavksog death metala sa par izleta u melodiju koji podseća da ono što danas podrazumevamo pod melodičnim death metalom uglavnom kursu ne valja i predstavlja presipanje iz šupljeg u prazno likova koji sanjaju o televizijskoj popularnosti. Festerday imaju u osnovi prljav i težak zvuk na tragu Autopsy i, dakako Grave, a onda kad na to dođe i malo melodičnih pasaža, d-beat prebijanja i odličnog gruva sve legne na svoje mesto. Dugo čekan ali valjan debi:
 
https://festerday.bandcamp.com/album/lihtallan
 
 
 
Januarsku tugovanku svakako epitomizira četvrti album švedskih A Swarm of the Sun. The Woods je ploča sa svega tri pesme, ali od kojih je najkraća duža od dvanaest minuta i ovo je, u produžetku onoga što bend već izvesno vreme radi, istraživanje tuge i melanholije korišćenjem svih dostupnih oružja u arsenalu post roka i post metala. Naravno da to može da bude nategnuto pa i dosadno – posebno ako čekate da bend udari u gitare a pesme vas izlažu beskonačnoj predigri u formi dugačkih dronova – ali A Swarm of the Sun su jedan od zanimljivijih odgovora na decenijsko pitanje kako bi zvučali Godspeed You! Black Emperor kada bi bili (više) metal. Nije za svakoga ali ovo je dostojanstvena ploča u svom valjanju u kalu depresije na kojoj se čekanje da bend udari i krene sa težinom, zapravo prilično isplati:
 
https://aswarmofthesun.bandcamp.com/album/the-woods
 
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #742 on: 12-01-2019, 22:38:18 »
Sledeće nedelje čekamo novi Malevolent Creation:
 
 
https://youtu.be/X9P4BNE2rfg
 
RIP Bret.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #743 on: 16-01-2019, 20:50:16 »

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.595
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #744 on: 18-01-2019, 21:45:48 »
 Danas nam, nažalost više nema Putina u Srbijici da nas uteši, ali barem nam je ostao metal. A metal je najutešnija muzika na svetu.
 
Sem, naravno, depresivnog blek metala.
 
Srećom, danas u blek metalu u ponudi imamo Čileance koji sviraju... er... Čajkovskog? Lepo je što ostajemo u temi majčice Rusije, a nas, njih i Čileanaca verovatno ima i više od pesto miliona.
 
Elem Xul ov Kvlten su trojka iz Santjaga i njihov drugi album, Entropic Increase from the Omega Aeon je prilično briljantan naklon skandinavskom blek metalu sa nekakve druge polovine devedesetih, sav u  „prirodnom“ zvuku instrumenata koji imaju i donje i gornje frekvencije, i masu i volumen, bez nekakve divljačke kompresije  a sa puno energije. Xul ov Kvlten nisu nikakvi revivalisti, da to odmah bude jasno i iako se očigledno pozivaju na stare allbume Ulvera, Emperora, Dodheimsgarda i sličnih uzora, njihova muzika je mnogo raznovrsnija i eklektičnija i već posle jedno pola minuta kada čujete kako omažiraju Čajkovskog bićete prijatno iznenađeni.
 
Volim kada bend svira „čist“ blek metal, dakle, bez atmosferičarskih ili simfonijskih ambicija a opet su im kompozicije interesantne i eklektične. Xul ov Kvlten sviraju energično i žestoko, bez mnogo zastajanja da se meditira i divi atmosferi ali pesme su im pune odličnih melodijskih i harmonskih rešenja, sa pevačem koji jako autoritativno obavlja svoj posao. Ovo je veoma artikulisan, odmereno avangardan i elegantno ekspresivan album, jedan od najboljih koje sam čuo ove nedelje i sjajan za početak današnjeg pregleda. Dajte šansu Xul ov Kvltenu:
 
https://xulovkvlten.bandcamp.com/album/entropic-increase-from-the-omega-aeon
 
 
 
Ali dobro, nisam ni ja bez srca i ako se i dalje osećate nesrećno i uplakano što nas je tata ostavio da delimo prostor sa perpetualno patetičnim predsednikom Vučićem, onda će vam debi album švedskih Together to the Stars leći ko budali šamar. Ova dva Šveda su očigledno jako dobro proučili ključne ploče shoegaze muzike i svoj blackgaze prvenac, An Oblivion Above sklopili tako da udare u najtanju žicu i pokrenu svu onu emociju koju inače dobro krijete od ostatka sveta a onda noću u tišini suzama kvasite jastuk. MENI je to sve naprosto isuviše gnjecavo ali ja sam surovi muškarac kome šugejz muzika ionako nikada nije bila na vrhu liste popularnih žanrova. No, bilo bi svinjski da ne primetim da Together to the Stars jako dobro kombinuju blek metal i shoegaze da postignu maksimalnu emotivnu ucenu, da su muzički vrlo ubedljivi a produkcijski upeglani kao i da tu ima i par momenata koji odišu energijom i epikom a koji i mene uspevaju da malčice uhvate (početak Apathy, recimo). Album izlazi naredne nedelje ali ga već sada možete slušati na bandcampu u celosti. Magija interneta!
 
https://togethertothestars.bandcamp.com/releases
 
 
 
Negde između ova dva benda su njemački Rāhha čija muzika odiše melanholijom i ima dosta atmosfere ali istovremeno i voli da udari jače i umota se u propisnu blek metal odoru. Drugi EP ovog benda, Descension Ceremony je prepun za mene mahom preslađenih melodijskih tema ali je sve to spakovano u ubedljivu, znojavu svirku i prozračan, zdrav miks u kome je, doduše, bubanj možda mogao da dobije malo peglanja, ali u celini ovo osvaja snagom i energijom. Rāhha uspevaju da ponude po nešto za svakoga, i sirovost za raw black metal ljubitelje, i atmosferu i emociju za depresivljane, pa ih svakako vredi poslušati da vidite šta bi tu vama moglo da bude zanimljivo:
 
https://rahha.bandcamp.com/album/descension-ceremony
 
 
Forest Whispers iz Poljske sam se spremio da mrzim i pre prve note koju sam čuo zahvaljujući dosta stripovski-eksploatativnom omotu njihovog trećeg albuma Arkany Zniewolenia, ali vidi vraga, ovo je u stvari dosta dobro. Poljska scena je, naravno, i u 2019. godini na najboljem putu da dominira evropskim blek metalom a Arkany Zniewolenia je zanimljiva smeša melodija, sirovijeg black-speed pristupa i skretanja u folk, pa i blackened rock’n’roll smerovima. Nije ovo muzički, ni produkcijski, baš VRHUNSKI, pogotovo su bubnjevi šljampavi tu i tamo, ali ima dosta duše i podseća da su i Poljaci Sloveni i da mogu Ruse i Ukrajince da nauče ponešto i na terenu na kome su ovi, kao, glavni.
 
https://forestwhispers.bandcamp.com/album/arkany-zniewolenia
 
 
Solunski bend Nihilism je, pak, sa svojim prvim albumom Obscurite Noir ponudio još jedno podsećanje na raskošnu raznovrsnost helenske blek scene i dao nam ploču koja, da se ne lažemo, ume dosta da se zagubi u širini ideje na momente, ali je ta širina ideje svakako njen najjači adut i, srce joj je očigledno na pravom mestu. Ovo je avangardni blek metal koji se ne plaši da maltene agresivno menja dinamiku pa i čitave žanrove u svojim istraživanjima filozofskih i kosmičkih koncepata, a da se opet drži pravovernog prebijanja većinu vremena, i mada je sve to IZRAZITO pretenciozno, uključujući očigledno namerno umrljan i usrednjen  miks da bi se postiglo više atmosfere, opet ne mogu da kažem da nema šarma. Da li je za više od jednog slušanja, pak? To zavisi od ličnih afiniteta. Mislim, i ja sam pretenciozan čovek.
 
https://nhlsm.bandcamp.com/
 
 
I ponovo iz Njemačke dolaze nam Imha Tarikat sa debi albumom Kara Ihlas, i pošto su ovo očigledno Turci, možda u drugoj generaciji u Nemačkoj, muzika je prijatno drugačija od onog što je inače standard za nemači blek metal. Kara Ihlas ima dosta elemenata harcore punka i u produkciji i u svirci (pogotovo u vokalnoj interpretaciji Ruhsuza Cellâta (mislim, čovek se preziva „Dželat“, ako to nije tr00 blek metalsko ime, ja ne znam šta je)) ali uspeva da se onda upuca i na metal stranu terena nekim interesantnim i dosta retro gitarskim solažama. Imha Tarikat su emotivni na sasvim osoben način i sviraju energično a opet bez insistiranja na karikaturalnijim elementima blek metala. Ploča ima dosta atmosfere i smelih melodijskih ispada pa je veoma preporučljiva za isprobavanje:
 
https://vendetta-records.bandcamp.com/album/kara-ihlas
 
 
Poljaci, naravno, ne sviraju samo blek metal iako su po njemu trenutno najprepoznatljiviji. Weird Tales uzimaju ime po američkom palp magazinu ali dolaze iz Varšave i njihov prvi album, Hell Services Cost a Lot je prijatno teška i psihodelična komadeška stoner metala koja nema problem da pravi jako dugačke pesme kako bi se sve neobične i često nekompatibile ideje uvezale u neprekinut psihodelični gruv. Da li to baš uvek funkcioniše i teče li ovaj album kao dobro podmazana reka? Pa, ne, i ne, ali ima ovde više pogodaka nego promašaja i Poljaci mogu sa ponosom da kažu da jednako ubedljivo prže teški doom (sa usnom harmonikom u postavi) i pijanu psihodeliju i da je sve to na kraju deo sasvim primetno njihovog sopstvenog zvuka. Meni se ovo, na kraju, prilično dopada uprkos svojoj skoro napadnoj „čudnosti“ jer Weird Tales nikada ne zaboravljaju jake rifove i moćan gruv.
 
https://weird.bandcamp.com/album/hell-services-cost-a-lot
 
 
Čileanski Los Tabanos Experience sam već hvalio desetog Novembra za njihov album Atlantis Mirage koji je bio kolekcija odličnih psihodeličnih džemova, a oni su bukvalno istog dana snimali svoj živi album Live at Loreto koji sada možemo da slušamo putem JuTjuba. Magija!!!! Pošto ploče nema na bandcampu, možda to znači da je bend ne smatra „zvaničnom“ a možda se samo još nisu naterali da je aplouduju (uostalom i Stoned Meadow of Doom ju je okačio tek pre neki sat), ali nemojte da vas to odvrati. Live at Loreto je album jakih, psihodeličnih, kavernoznih i teških džemova kao po receptu vaše bake (ako vam je baka bila brutalni dope fiend i volela boss distorzije, fejzere i lampaška pojačala), sa, to se podrazumeva, mnogo sirovosti i lutanja između  tonova, ritmova i psihodeličnih efekata ali mi ništa drugo ne bismo ni želeli:
 
https://www.youtube.com/watch?v=oRPYIzpZEBg
 
 
Bend Woorms (da, dva „o“, jer tako droga ponekada utiče na ljude) iz Luizijane je izbacio prvi album, Slake, a za Sludgelord Records i ovo je, da kažemo, moćno obećavajuća ako već ne kompletno zadovoljavajuća ploča. Naime. Woorms uspevaju da i inače skromno trajanje jedne ploče sludge metala od 35 minuta dodatno osakate razotkrivajući da nisu imali dovoljno materijala i ispunjavajući jedan dobar deo vremena gomilama semplova i dronova. Što ne mora da bude greh samo za sebe, ali ovde se baš oseti da biste vi više da oni tresu i udaraju u gitare i bubnjeve a oni vam vrte nekakve osmobitne ekscentričnosti i puštaju mikrofoniju da se sama svira preko. Mislim, da ne bude zabune, OČIGLEDNO je da se Woorms napajaju na izvanrednim izvorima, poput Head of David ili Godflesh sa nemalim uticajem Scratch Acid ili Jesus Lizard ubačenim i salatu i ja ne mogu a da ne kažem da me neke pesme legitimno voze iz sve snage svojim lepljivim gruvom i dementnim pevanjem i  u momentima kao što su Veni Vidi Fucki pa i Stiff Upper Lisp, Woorms kao da su dostojna zamena za nikad prežaljeni Fudge Tunnel. Posebno uz moćno težak zvuk i klaustrofobičan miks. Samo, bih voleo da je sav ovaj talenat koji su prikazali kanalisan kroz ploču koja se krčkala još godinu dana i patosirala nas jednim moćnim aperkatom umesto da, kao što je ipak slučaj, ide na tehnički ili, pupupu, na poene. Ali preslušati, svakako:
 
https://thesludgelord.bandcamp.com/album/slake
 
 
 
Izašao je i novi album benda Flotsam and Jetsam, koji će, naravno, uvek biti zapamćen po tome što je iz njega Jason Newsted otišao u Metallicu. Što donekle podseća da su Flotsam and Jetsam uvek bili korektni i slušljivi ali nikada dovoljno blizu prve lige. The End of Chaos ne menja ovu činjenicu ali ovo je slušljiva, dobro odsvirana, solidno producirana ploča modernog (a opet dovoljno staromodnog) thrash metala koja, razume se, ne može da se poredi sa nekim zaista dobrim savremenim thrash albumima, ali je zapravo kvalitetna i nostalgično podseća da je ovo bend ispisnika raznih Megadethova, Metallica i Anthraxa koji danas prave primetno interesantniju muziku od svojih poznatijih kolega sa energičnim muziciranjem i karakteristično bogatim vokalnim izrazom AK Knutsona.  Nije ovo nikakvo remek-delo, ali da ima odličnih momenata – ima. Mislim, Control je legitimno izvrsna pesma. Albuma nema za legalno slušanje u celini pa ćete morati da se zadovoljite sa ove dve ilustracije:
 
https://youtu.be/xPMcqTsws5E
 
https://youtu.be/4nIFp2ZgPBE
 
 
 
Nakon što smo prošle godine dobili nekoliko legitimno izvanrednih grindcore albuma, red je da danas poslušamo i jedan u najboljem slučaju osrednji. Francuze Defecal of Gerbe zapravo ističem samo zato što su interesantna interpretacija skatološkog goregrinda kakav u ovoj muzici uveseljava tinejdžere već više od četvrt veka. Naravno, šaljivih goregrind bendova imate koliko hoćete – gdegod da se kamenom bacite na Obscene Extreme festivalu, pogodićete najmanje jedan, ali Defecal of Gerbe uspevaju da ne budu KOMPLETNO u komedijaškom štimungu i pored već dosta izlizanih mid-tempo skatoloških pošalica (kakva je uvodna DALEKO PREDUGAČKA Sympathy for the débile) uspevaju da uvale i nekoliko legitimno brzih i eksplozivnih grajnd momenata sa dobrim old school gruvom. Ako nikada niste slušali goregrind, verovatno će vam biti zanimljivo i kombinovanje pankerskih vokala sa pig squeelovima i karikiranim pičšiftovanim gutturalima, te povremeni simpatični nakloni slamming death metalu ali fakat je da Mothershit iako ima tog nekog galskog šarma i povremenih moćnih izleta u pravoverni grajnd ipak nije neka antologijska ploča. Opet, lepo dođe da malo preseče atmosferu:
 
https://xenokorp.bandcamp.com/album/mothershit
 
 
Gore sam pomenuo moderni thrash metal, ali album Hymns for the Hollow švedskog benda Leach je interesantan primer muzike koja nominalno spada u ovu kategoriju ali zapravo se šeta negde između modernog thrasha, metalcorea i, pa, recimo, televizijskog roka/ metala. Generalno ovo je rizična kombinacija kad sam ja u pitanju jer solidno mrzim himničnost emtivijaškog metalkora  i muziku koja ima rokerske rifove spakovane u komprimovanu metal produkciju, da ne pominjem te izvikivane „hardkor“ vokale, ali, uh, Leach nekako uspevaju da ovo sve profunkcioniše. Valjda je u pitanju jako dobar songrajting i Hymns for the Hollow je ploča koja uspeva da se prošeta između veoma pankerskih interpretacija metala (New low) i legitimno rokerskih pasaža a da sve to nekako bude deo jedne konzistentne priče koja mi prija i sa strane zvuka i kompozicija. Ko je TO očekivao???
 
https://leachswe.bandcamp.com/album/hymns-for-the-hollow
 
 
Kao što je i najavljeno, ove nedelje sam sa mnogo znatiželje očekivao trinaesti album old skul favorita sa Floride, jednih, jedinih i infamoznih Malevolent Creation, a pod (ne)maštovitim nazivom The 13th Beast.
 
Malevolent su meni jedan od najdražih bendova u death metalu još od ranih devedesetih, sa svojim oštrim i ubedljivim thrasherskim pristupom muzici koja je time odskakala od komparativno hermetičnije i (za)komplikovanije proizvodnje od strane većine kolega. Kod Malevolenta se uvek znalo: brzina i gruv su vazda bili njihovi aduti i mada je bend sa godinama menjao postave i sve više erodirao svoju reputaciju, što bezumnim koketiranjem sa govorom mržnje, što više-ne-malobrojnim generičkim albumima, svejedno sam za njih uvek čuvao posebno mesto u srcu i sa zanimanjem slušao svako novo izdanje. Mislim, čak su i relativno osrednje ploče poput Doomsday X i Invidious Dominion imale momente čiste briljantnosti a kada je bend pre malo manje od četiri godine potpuno neočekivano i ničim izazvano izbacio izvanredni Dead Man’s Path bio sam legitimno oduševljen i narajcan za novu fazu u kojoj će ovaj bend, posle toliko glupih nedaća, odsluženih godina robije i neodmerenih rasističko-homofobnih istrčavanja konačno sastaviti novu nisku odličnih ploča koja bi parirala njihovom autputu iz prve polovine devedesetih.
 
Nažalost, onda je gitarista Phil Fasciana promenio čitavu postavu benda a pevač Bret Hoffmann letos umro od raka debelog creva. Na trenutak sam pomislio da ovaj bend neće više ništa zanimljivo isporučiti jer je Bret bio veliki deo identiteta Malevolenta (uprkos čestom odsustvovanju iz benda zbog odsluženja kazne) a demo kojim je novi album najavljivan nije uošte zvučao kao Malevolent koji smo voleli.
 
No, iznenađujuće ili ne, The 13th Beast je, pa, vrlo solidna ploča. Nema ovde magije koja je neznano kako proradila na Dead Man’s Path i porodila skoro neizdrživo seksi kombinaciju gruva i udaranja iz sve snage, ali The 13th Beast je ploča uraganske energije, odsvirana na mišiće u najboljem smislu tog izraza, legitimno besna i razjarena a opet do vrha krcata promišljenim i prosviranim gitarskim temama koje upadaju direktno u čeoni režanj i buše putanju do malog mozga. Fasciana se, da ne bude zabune, ovde okružio prekaljenim muzičarima koji su se već dokazali u manje poznatim ali respektovanim bendovima. Basista Josh Gibbs je svirao u Solstice (sa kojima su Malevolenti jedno vreme delili Alexa Marquiza na bubnjevima) i ovde muževno prangija zvonkim, teškim zvukom. Bubnjar Philip Cancilla je zamenio vrlodobrog Justina Pintoa (koji je, opet, zamenio Gusa Riosa koji je trebalo da bude konačno rešenje za bend što je promenio više sjajnih death metal bubnjara nego, čini se ijedan drugi) i ovog momka već treba hvaliti za rad u Narcotic Wasteland, a pripisuje mu se i saradnja sa Disfiguring the Goddess (!!!). Konačno, vokalne dužnosti i drugu gitaru je preuzeo južnoafrički udarnik Lee Wollenschlaeger koji bendu daje najočigledniju injekciju nove energije svojim brutalnim pevanem (koje ipak nema sav taj karakter po kome smo pamtili Breta).
 
Fasciana je ovde napravio jednu veoma gitarsku ploču koja, primećuje se, živi i umire na velikim, moćnim rifovima, ukusno odmerenim tremolo temama i ponekoj jako lepo osmišljenoj solaži. Ostatak benda veoma disciplinovano prati gitarski diktat kroz koloplet pesama koje su uglavnom svirane u „brzo“i „još brže“ ključu, ne zapostavljajući povremena spuštanja u klasičan malevolentski breakdown ali se uglavnom držeći brutalnih kečeva, opuštenijih ali brzih skenkova i mnogo,mnogo rafalnih blastbitova. Klasičan Malevolent zvuk je ovde ipak definitivno prisutan sa nekim refrenima koji ulaze u uši i podsećaju da je ovaj bend uvek umeo da priđe najbliže „hitoidnom“ potencijalu a da nikada ne kompromituje svoje death metal kredencijale.
 
I ploča tako jako dobro protiče, bez gubljenja koraka, beskompromisno i brutalno, pogotovo uz Wollenschlaegerovo pevanje koje ne imitira ni Hoffmannov ni Blachowiczev stil vikanja, ali uspeva da korišćenjem klasičnijih donjih death registara postigne željeni efekat pretnje i razjarenosti. Ono što se The 13th Beastu može ubrojati u nedostatke je zapravo posledica te monoidejične posvećenosti brutalnosti i brzini, i pesme, iako mnoge od njih individualno svakako predstavljaju primere odličnog songrajtinga, u ovih skoro pedeset minuta ipak postaju prilično nerazaznatljive jedna od druge i slepljuju se u jedan, za svakog osim najveće hardkor publike, naporan melanž bubnjarskih rafala, epski agresivnih gitarskih tema i zastrašujućeg pevanja. No, nije da ovo nije čest problem kod brutalnog death metala, a i kod Malevolenta se ovo događalo i ranije i njihovi najbolji albumi (Retribution, Stillborn, fantastični Eternal i Dead Man’s Path) su se izdvajali upravo time da su ove ploče dobijale malčice prostora za disanje kroz pesme koje su dovoljno varirale tempo i atmosferu da budu individualno upečatljive. Ovde se jedina naznaka takvog razmišljanja dobija u poslednjoj, Release the Soul, koja je zanimljiv eksperiment sa sporijim i srednjim tempom,atipičan za Malevolent koji najčešće albume zatvaraju najbržom pesmom koju u tom trenutku imaju.
 
No, ovo nije neka smrtonosna zamerka i ako baš imate problem, slušanje ovog albuma u malim dozama će ga rešiti a tu će apsolutno ubilački komadi poput Agony for the Chosen, Bleed us Free ili Decimated još više doći do izražaja. Dan Swano na produkcijskim dužnostima je ovde uspeo da nađe osetljivu ravnotežu između granitne tvrdoće zvuka po kojoj je poznat i organskije, čak, eh, starinskije estetike Malevolent Creation i mada je ovo ploča čiji DRC skor baca i ispod 5 ona uspeva da zvuči dovoljno dinamično mojim ušima iako mi je mozak svestan da su bubnjevi često potopljeni pod bujicom predimenzioniranih gitara.
 
Sve u svemu, Malevolent Creation je, u ovoj postavi, iznenađujuće ubedljiv i pristojan za slušanje. Fasciana je i dalje teška budala, to je jasno, ali je oko sebe okupio odlične ljude i napisao ploču koja je korak ili dva iza najboljih momenata u istoriji benda ali bez ikakve sumnje iznad njihovog generičkog proseka. Nisam se tome nadao ali mi je drago i ovo je album kome ću se rado vraćati, mada sigurno  ne koliko Dead Man’s Pathu ili Eternalu.
 
Iz nekog razloga, album je čitav na JuTjub aploudovao sam bubnjar, pa ako ga Century Media ne skloni, možete da ga tamo slušate:
 
https://www.youtube.com/watch?v=UsjBThE7CsA