Author Topic: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)  (Read 69207 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.997
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #750 on: 15-02-2019, 17:00:29 »
 Pošto se danas slavi prvi savremeni srpski ustav, moderan end evropski, ma koliko kratkog života u stvarnosti bio, treba da ga proslavimo glasno i bučno, kako dolikuje. Uz čašicu metala!
 
A kakav metal valja za proslavu dana sećanja na prvi srpski ustav? Pa, svakako srpski blek metal! Novi album benda Zloslut je nedavno dropovao putem poljskog izdavača Morbid Chapel i već i naslov, Sahar, koji je stara persijska reč za ranu zoru, označava neku vrstu novog početka. Naime, Stefan Šućurović je do pre par godina ovaj bend gurao kao solo projekat fokusirajući se na svoju viziju i sebi zanimljive teme, pa su tako i snimljena dva albuma te pregršt EP-jeva i pesama za kompilacije. No, od 2016. godine je ovo pravi bend u kome Nikola komponuje i peva, ali koji sadrži i još trojicu muškaraca sa solidnim pedigreom na domaćoj sceni i Sahar je prvi studijski trag ove faze benda. I, kao takav, ovo je odličan album.
 
Da se razumemo, ne odskače Sahar u nekom globalnom smislu od onoga što inače pratimo na ovim stranicama, u pitanju je kvalitetno producirana, vrlodobro odsvirana i zrelo napisana ploča savremenog, emotivnog ali tvrdog blek metala sa očiglednim dugom modernoj poljskoj sceni (nećete dugo tražiti po komentarima na internetu pre nego što naletite na pominjanje poljskih zvezda Mgła kao poredbene reference), ali ono što je svakako preporučuje za slušanje je jedna primetna, još uvek prisutna lična vizija koja bendu daje identitet. Drugim rečima, Sahar nije album koji nužno hvata na brzinu ili snagu mada je odsviran žestoko i snažno, ali njegov površinski, manifestni oblik je taj jedne korektne, pristojne blek metal ploče kakvih svake nedelje izađe po nekoliko. Srećom, kada se malo udubite u kompozicije, ali i tekstove i tematiku kojom se oni bave, Zloslut na ovoj ploči pružaju solidnu kolčičinu materijala za promišljanje, umotanu u zvuk koji je uvek prijemčiv i obezbeđuje prostor za kontemplaciju ali ne na štetu zdrave metalske žestine. Sahar je svakako prva velika srpska metal ploča 2019. godine i kao takvu mogu da je zdušno preporučim:
 
https://morbidchapelrecords.bandcamp.com/album/sahar
 
 
Odmah potom idemo u Ameriku i vraćamo se nazad u Januar da bismo se pogostili drugim albumom tročlanog mineapoliskog sastava Burning Bethlehem a koji se, ako nešto možda nije bilo jasno, zove This is Blasphemy.
 
S jedne strane, vrlo je simpatično kada posle srpskog albuma slušate američki koji je osetno slabije produciran, ali s obzirom da Burning Bethlehem u svom zvuku nimalo prikriveno prizivaju blek metal stare škole, sa početka devedesetih or sou, onda smo sa miksom još i dobro prošli i ovaj kasetni zvuk je mogao da ispadne mnogo, mnogo gore. Što se muzike tiče, This is Blasphemy je bestidno retro ploča sa momentima koji se jasno oslanjaju na metalske vrednosti osamdesetih, ali onda i neke zaista epski uspele melodijske teme i rifove od kojih krv propisno uzavri u žilama. Naslovna pesma je posebno potentna u ovom mešanju mid-80s mid-tempo trešeraja, pankerskih zahvata i savršeno osmišljenih tremolo tema koje oživljavaju pesmu. Burning Bethlehem zapravo možda i preteruju sa aranžiranjem, opterećujući pesme prevelikim brojem različitih delova, ali ovo u principu lepo curi i predstavljaće izuzetno lep program za svakog ljubitelja stare škole:
 
https://burningbethlehem1990.bandcamp.com/album/this-is-blasphemy
 
Danas, bez sumnje u slavu srpskog prvog modernog ustava, izlazi i debi album islandskog progresivnog death-black dvojca Kaleikr. Heart of Lead je naslov a muzika se sastoji od dugačkih, zgusnutih kompozicija koje se, srećom, progresivi ne dive tako što komplikuju neprebrojnim količinama rifova i međusobno nekompatibilnih al svejedno u istu persmu pobacanih delova. Umesto totga, Heart of Lead je prilično epska, atmosferična ploča čiji je naklon progresivi, da tako kažem, po dubini, umesto po dužini, sa intrigantno isprepletanim temama u pesmama koje dugo traju jer im treba vremena da iskoriste sve potencijale svojih nekoliko ideja a ne jer imaju previše ideja slepljenih jedne uz druge. Impresivno je to, mada su Kaleikr i, za moj ukus, na momente malo previše romantični, a imao bih štogod da zamerim i miksu, od bubnjeva kojima fali malo više dinamike, pa do glasa koji, jednako, provučen kroz efekte, takođe malo gubi na dinamici i izražajnosti. Opet, daleko od toga da je ovo loša ploča, Kaleikr bez sumnje imaju čime da se ponose a publika čemu da se poraduje:
 
https://kaleikr.bandcamp.com/album/heart-of-lead
 
 
 
U donekle sličnom štimungu su i grčki veterani The Elysian Fields (mislim, slušajte skoro identično odvrnut pičšifter na vokalima) čiji peti album New World Misanthropia potvrđuje zašto bend ima solidno prepoznatljiv identitet i reputaciju u polju simfonijskog blek metala. New World Misanthropia je album kome bi jednako mogle da se prigovore neke produkcijske sitnice, ali uzimajući u obzir koliko je ovo efektno kombinovanje brutalnog ekstremnog metala sa orkestarskim aranžmanima, spreman sam da prigovore zanemarim. Ovaj album ide najpametnijim putem kojim su istorijski išle uspešne ploče što su mešale žestoku metal svirku sa simfonijskim orkestrom, a to je potpuno prihvatanje „žanrovskih“ elemenata muzike i svest o tome da ako kič ne možete da izbegnete onda treba da se usredsredite na pravljenje dobrog kiča. A The Elysian Fields bez sumnje idu u smeru dobrog kiča, vitlajući svoje horove unaokolo kao jata harpija oko blago istočnjački intoniranih gitarskih tema i bubnjeva koji pucaju kao iz mitraljeza. Otud je New World Misanthropia album epske širine ali uvek naglašeno horor, čak vodviljske atmosfere, srećan da koristi svoja brojna oružja za postizanje maksimalnog šoka i bez neuputnih ambicija da se metal krtina razvodnjava nekakvim skretanjima u „atmosferičnost“. Uostalom, sa ovakvim aranžmanima atmosfera dolazi sama od sebe i The Elysian Fields trijumfuju puštajući pesme da prirodno dosegnu epiku koja je u temelju ovakvog venčanja gitarskog rifa i orkestarskog odgovora. Kič, ali predivan:
 
https://hammerofdamnation.bandcamp.com/album/new-world-misanthropia
 
 
 
Preskačem neke bugarske end južnoameričke atmosferičare koji me nisu posebno impresionirali ove nedelje, da bih ukazao na treći album norveškog one-man benda Blodhemn a koji se zove Mot Ein Evig Ruin. Dakle, „prema večnoj ruševini“, da bude jasno, ako vam već dovoljna informacija nije bilo to što je bend uzeo ime po četvrtom albumu benda Enslaved...
 
Blodhemn je od početka delovanja pre oko deceniju i po sebi stavio u zadatak očuvanje norveške žestine ali i kretanje ka nekoj sledećoj ravni ove muzike i Mot Ein Evig Ruin je jedna pristojno napisana i odsvirana ploča brzih, zakucavačkih kompozicija koje su producirane masno i masivno tako da ostave utisak moći i težine. Invisus sve instrumente odrađuje veoma valjano, sa sve izvanredno ekspresivnim pevanjem i vidi se ovde profesionalnost i u pristupu kompoziciji i snimanju i interpretaciji. Srećom, ova profesionalnost ne materijalizuje se u nekakvoj bezdušnoj muzici i Mot Ein Evig Ruin je ploča na kojoj ima mesta za vrlo lepe lične momente koji, pak, nisu i momenti nekakve patetične meditacije već i dalje agresivne i energične refleksije. Volim album koji ne gubi na snazi i žestini čak i kada je muzika srazmerno spora (Østfront) i ovo je baš takav album. Kada još i na omotu album ima lobanju sa dve ukrštene slomljene flaše, jasno je da je u pitanju pobednička strategija:
 
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/mot-ein-evig-ruin
 
 
Azerbejdžanski jednočlani eksperimentalni projekat Violet Cold je od 2013. godine izbacio masu izdanja a sada nam stiže i već osmi dugosvirajući album, kOsmik koji je već karakteristična smeša metala, post roka, dronova, elektronike, semplova, folklornih motiva i zaista koječega. Nije Violet Cold za svakoga i na momente se svakako može reći da se, na kraju krajeva, za eksperiment može kazati da ionako unapred ne znate kakve će rezultate dati. No, za moj ukus Emin Guliyev uspeva da spoji mnogo nespojivog u svojoj muzici na ovoj ploči i pokaže da postoji kohezivna vizija koja brutalni metal smisleno uparuje sa shoegazerskim pasažima i različitim drugim elementima. kOsmik, ubedljivo, ne zvuči kao eksperiment radi eksperimenta već kao rad čoveka koji ima mnogo toga da izrazi i za sada nalazi eklektičan ali ubedljiv način da to i učini. Moćna ploča:
 
https://violetcold.bandcamp.com/album/kosmik
 
 
Iz, ponovo Norveške, dolazi i drugi album benda Svartelder i, mada pevač, Doedsadmiral insistira da ovo nije konceptualni album, iako postoji jedinstvena tema koja se provlači kroz sve pesme, nema sumnje u to da se Pits može slušati na ovaj način. Uostalom, sve pesme se zovu samo Part I-VII i ovo je ploča meditativne atmosfere, sporog tempa, na kojoj se od slušaoca ne očekuje hedbeng i šutka nego posvećeno slušanje i refleksija. Retki su blek metal albumi ovako niskog prosečnog BPM-a (mada ima brzih pesama, recimo Part V je praktično klasična blek metal koljačina) a još ređe da se meni dopadnu, no Svartelder imaju u sebi dosta norveškog pedigrea pa ne mogu da ne preporučim slušanje, pogotovo jer je album na kraju dana jedna dugačka kontemplacija o izlasku iz depresije i suočavanju sa stvarnim užasom u svetu i daljim odlučivanjem da li samo da potonete natrag u jamu iz koje ste ispuzali. Otmeno to zvuči i vredi mu se prepustiti:
 
https://dusktone.bandcamp.com/album/pits
 
 
Izašao je i trinaesti (!!!) album grčke blek metal institucije Rotting Christ, zove se The Heretics, konceptualan je i posvećen velikim imenima ljucke istorije koja su bila otvoreno ateistički ili jeretički nastrojena i iako sve to zvuči sasvim slavljenički i primereno visokokonceptualno za bend koji svira i snima, evo, već  trideset godina, mora se priznati da je ovo prilično umorna ploča. Naravno, Rotting Christ su suviše veliki i dobri da bi snimili neslušljiv album ali The Heretics je izrazito generički sklopljena kombinacija svih trikova koje je bend pošteno izlizao u svojoj skorašnjoj istoriji, od epskih srednjetempaških, borbenih tema sa sve ženskim vokalima i horovima koji podržavaju Sakisov promukli polušapat, pa do, well, do zapravo istih takvih tema i trikova u drugim pesmama. The Heretics je čitav sastavljen od instant epike i bend kao da je ovaj album pisao na autopilotu (uostalom, kako su i drugi slušaoci primetili, pokušajte da izbrojite koliko puta Sakis izgovara reč „fire“ u različitim pesmama i trebaće vam pomoćnik da sve to zapisuje jer, kunem se, ovo je najponavljanija reč na albumu). Sad, naravno, ja sam star i ogorčen čovek i sva ta zvona i dramatični baritoni, spori blastbitovi svirani preko jednog tona koga gitare mučno cede, pa onda horovi koji im se pridružuju, sve mi je to simpatično ali izrazito izlizano, no, nema sumnje da će nekom mlađem i manje blaziranom ovo biti album dobrodošle širine i dubine. Pa nek posluša, taj neko mlađi i manje blaziran:
 
https://rottingchrist.bandcamp.com/album/the-heretics
 
 
Ponovo iz Norveške, tu je i treći album benda Drottnar (stara vikinška reč za dominaciju, jelte), Monolith i, ako sad odmah uskliknete da je bend tokom poslednjih par godina izdao čak tri EP-ja koji su se svi isto tako zvali, pohvaliću vas što pazite na času i ukazati da je ovo album koji te pesme sakuplja na jednom mestu, dodaje jednu propisnu novu pesmu, dva interludija i sve to predstavlja kao jedan zaokružen paket tehničkog blek metala.
 
Tech-black, naravno, nije tako raširen i jasan žanr kao tech death, ali nije da su Drottnar jedini koji se u njemu šire (na pamet mi, naravno, najpre padaju Doheimsgard kao najpoznatiji predstavnici) – i, mada se ne bih usudio da kažem da me je Monolith patosirao, ovo je svejedno dobra i pažnje vredna ploča složenih ali ne pretrpanih kompozicija koje imaju dosta odličnih ideja ali i tonalnu i tematsku konzistentnost da se ne zagube u svom tom tehničarenju i eksperimentisanju. Posebno su gitare ovde inventivne, iskačući najdalje od „tradicionalnog“ blek metal jelovnika, mada Drottnar veoma vidno stupaju putem koji su već iskrčili Mayhem na svojim novijim izdanjima, ali generalni ton ploče nije ekscentričan već najpre istraživački i sve to, uz pristojan miks, veoma lepo teče. Loša vest je da bandcamp verzija albuma ne sadrži nove pesme koje su dodate za ovo izdanje (one su ekskluzivne za CD verziju) pa ako ste sva tri Monolith EP-ja već preslušali, na donjem linku nema ničeg novog za vas. Ostali nek pristupe otvorena uma i čista srca i poslušaju inteligentan, dobro napisan, hladan ali inspirativan blek metal:
 
https://drottnar.bandcamp.com/album/monolith
 
 
Stonerski kontingent danas nek započne novim, drugim albumom francuskog instrumentalnog psihodeličnog, stoner metal benda Jagannatha a koji se zove – Samsara. Ako sve te aluzije na hinduizam (nazivi pesama su: Sooraj, Chandrama i Brahmaand) deluju kao da su vaša šolja čaja od maka, verujem da će vam se album dopasti. Jagannatha nemaju u muzici previše azijskih motiva ali ona ipak uspeva da na momente ostavi ritualistički utisak. Naravno, sa instrumentalnim stonerom često je trik u opsesivnom ponavljanju i hipnotičkim lupovima pa tako i ovi nadareni Fancuzi znaju kada u rukama imaju solidan rif i koliko puta to treba okrenuti, sa minimalnim varijacijama, da se polagano gradi krešendo ka toj nekoj Nirvani kao načinu da se utekne večnom vraćanju Samsare. Ima ovaj album solidan dinamički raspon kome samo malo preglasan mastering ne ide na ruku, ali to na stranu, ovo je dostojanstvena stonerska ploča koja ne ide na otkrivanje tople vode ali vrlo lepo shvata moć rifa i koristi je koliko igda može:
 
https://jagannatha.bandcamp.com/album/samsara
 
 
Iz Tel Aviva nam, pak, stiže debi album benda Warp, koji se isto zove Warp i mada bend nije demonstrirao veliku kreativnost u imenovanju, muzički stvari stoje dosta dobro. Opet, ni muzika nije naročito inovativna i Warp, sastavljeni od članova nekoliko lokalnih pank bendova, na svom debiju više nego ozbiljno otplaćuju dugove ka roditeljima žanra, to jest lično Black Sabbath. Ovaj album je zapravo toliko jako inspirisan Sabatima da je već na pola prve pesme maltene sigurno da čovek zaboravi da sluša nešto izašlo 2019. godine jer psihodelična bluz solaža prosuta preko snažne bas-lomljavine nikako nije karakteristična za ovu deceniju, pa ni stoleće. Tek kada se bend vrati u srazmerno modernije („pankerskije“) ređanje distorziranih akorda setimo se da nemamo pred sobom ploču iz sedamdesetih, ali tad je već kasno – Warp je album bestidno utemeljen na venčanju hard roka, bluza i psihodelije i njegov prozračni, starinski ali tako funkcionalni miks savršeno funkcioniše uz muziku koja je jednako starinska ali nadahnuta i ubedljiva. Warp, bez sumnje, preteruju sa aranžiranjem i pesme zapravo imaju značajno više delova i tangenti nego što im je potrebno, dok se svaka ideja koja je momcima pala na pamet nekako ugrađuje čak i kada se ne uklapa uz sve što je bilo pre nje ili ono što će doći, ali u celini ovo je ipak prilično zdrav materijal, odsviran mladalački žestoko i razigrano uz gomile ukrasa i posveta u kojima ova tri muzičara definitivno uživaju, te lekovitom količinom pravovernih, teških,  bluzi rifova. Ovolika količina obožavanja Black Sabbath ne može biti zdrava, i nekome će album biti preterano sikofantski nastrojen da bi mogao da se shvati ozbiljno ali vredi to čuti:
 
https://warptlv.bandcamp.com/releases
 
 
Potkraj Januara izašao je i debi album Solunaca Bonzai i ovo je jedna pristojna ako već ne revolucionarna stoner metal ploča velikih gitara, dobrog gruva i načelno odličnog raspoloženja. Bonzai, za razliku od gorepohvaljenih Izraelaca, gube poene na to što im je muzika vrlo očigledno sastavljana po formuli i što se iz dobrog rifa koji im padne na pamet vrlo metodično cedi poslednja kap krvi pre nego što se krene dalje. Kad na to dodamo i malo previše „televizijsko“ pevanje dolazimo do toga da Seeds to Roots nije ploča koju ću preporučiti bez rezervi, u šta treba ubrojati i malo nesrećan miks u kome je sve glasno ali kao da mu fali malo moći, ali opet, Bonzai nisu rđav bend a ovo nije rđav album. Ima tu jakih rifova, dobre bluz podloge (On Repeat, recimo) i prljavih wah-wah solaža i da je ovde nekakav ozbiljan producent imao mogućnosti da se prihvati posla, od solidnog poluprodukta bismo verovatno dobili izvrstan album. Ipak, ni ovako kako je, nije to loše:
 
https://bonzai.bandcamp.com/album/seeds-to-roots
 
 
Da ne zaobiđemo ni ove nedelje pojski stoner metal, tu nam je debi EP šćećinskog sastava PowerPlant koji se isto tako zove i nudi četiri pesme sporog, prilično generičkog stoner metala sa ne naročito originalnim rifovima niti nekim velikim naporom uloženim u njihovo aranžiranje. PowerPlant su, ako ćemo da budemo grubi, maltene kao da je AI sastavljao stoner rok bend, ali ako nećemo da budemo grubi, a što bismo uostalom  bili grubi, i takav bend ima svoje mesto na svetu i ovo je EP koji nećete stavljati na listu ploča godine ali koji sasvim lepo može da se sluša dok čovek nešto radi (i, ako tome inklinirate, nečim se radi) i da mu bude prijatno:
 
https://hailtheplant.bandcamp.com/releases
 
 
Sa malim zakašnjenjem, evo ukazivanja i da je izašao novi, bogami osmi, album norveških narodnjaka, Trollfest, očigledno nameran da bude zanimljiv i slušaocima izvan skandinavskih krugova a što potvrđuje i da je naziv na engleskom: Norwegian Fairytales. Bez obzira na to, bend se ne odriče svog (izmišljenog) trolovskog jezika (mešavina „uglavnom“ norveškog i nemačkog, ali, kako sami kažu, „bez gramatike“) pa su pesme i dalje otpevane (well, odkrkljane) na najvećem delu svetske populacije nerazumljivom pseudolingvističkom metavicu. Kada se uz to pridoda činjenica da pevač Trollmanen sve vreme peva u klasičnom norveškom blek metal stilu, ovaj album ima nešto manji potencijal za krosover sa „normalnijom“ publikom nego što bi se po aranžmanima moglo reći. Opet, ne mogu da ne cenim tu beskompromisnost benda koji očigledno smatra da su blekmetalski blastbitovi i vrištanje previše važni elementi njihovog identiteta da bi se napustili zarad nekakve, hm, slave.
 
 A podloge za slavu ima onoliko, Norwegian Fairytales je urnebesna smeša skandinavskog folka i žestokog, feelgood ekstremnog metala sa raspevanim refrenima, neodoljivo zapaljivim narodnjačkim temama, harmonikom koja vodi paradu a koju u stopu prate distorzirane gitare i suptilni klavir, nabadajući bubnjevi , milozvučni ženski soprani, i tu i tamo i gudači. Ovo je album koji vrlo ozbiljno i dosledno uživa u kontrapunktu ekstremne distorzirane metal muzike i dobro raspoloženih tradicionalnih narodnjaka i, kao i svi najbolji bendovi koji su se ovakvih projekata hvatali, uspeva da iz tog kontrapunkta izvuče ono najbolje: humor, energiju, žestinu i emociju, na kraju dana i nekakvo podsećanje na toliko puta ponavljanu istinu da samo živa tradicija koja se i dalje provlači kroz život i razvija, zaista ima vrednost. Trollfest su moguće ipak preekstremni za savremene world music festivale ali nama ovde to ne bi trebalo da predstavlja problem i Norwegian Fairytales valja slušati sa velikim osmehom na licu:
 
https://youtu.be/ijcMCJnnSLQ
 
 
Preskočiću novi Carnal Forge jer je to meni neslušljivo, u prolazu pomenuti novi album njemačkih Gloryful jer je u pitanju pokušaj rezurekcije „čistog“ hevimetala koji skoro sve radi pogrešno, od grozno preglasnog miksa i masteringa pa do očajnih „bratskih“ tekstova, čime mi je još više žao solidnih rifova koji se tu mogu čuti, ali ću onda da kažem da je izašao novi Beast in Black i... well, it’s complicated.
 
Beast in Black su i inače složena ponuda, neka vrsta visokokonceptualnog finskog tumačenja klasičnih ’80s metalskih tropa koje u finalnom produktu daje ne samo ekstremno „komercijalno“ zvučeću muziku već i nešto što mestimično odiše sasvim autentiičnom energijom. Beast in Black su, dakle, smeša klasičnog hevi/ glam metala osamdesetih (sve što vam pada na pamet između WASP, Motley Crue, Dia, Scorpionsa, Europe itd.) sa prstohvatom evropskog sintpopa koji se sa ovom muzikom iznenađujuće prirodno uklapa.
 
I sad, to je koktel VISOKOG kiča, zapravo toliko kiča na jednom albumu kao na ovom, drugom albumu Beast in Black, mislim da nisam čuo poslednjih trideset godina. Ali opet, From Hell With Love i jeste tako nezgodna ploča za kritiku ili uopšte, diskusiju jer se nalazi na razmeđi između potpunog, ledenog cinizma gde se Meat Loaf i Bon Jovi, Pat Benatar i Def Leppard susreću sa Van Halenom i Satrianijem na ploči izašloj tri decenije nakon što je iko od njih bio predstavnik zeitgeista, kao da se radi o nekoj čudovišnoj šali, ali i sasvim iskrenog, nepatvorenog uživanja u čistom hevimetal ekscesu i žestini.  Ja sam, ponavljam se ali relevantno je, star čovek i kada me album podseti na uzbuđenje koje jesam osetio kada sam čuo prve ploče WASP ili Motley Crue, pa i Bon Jovi i kada je to podsećanje, ma koliko kompjuterski proračunato bilo, istovremno i pravoverno energično i uspeva da uhvati dah dekadencije osamdesetih koja je i porodila ovakvu muziku, to je ipak neka vrsta nepatvorenog trijumfa. Malo hladnije gledano, neke pesme jesu cheesy praktično iza granice parodije, pa su zato zabavne, dok neke druge, na primer Cry Out for a Hero (uzgred, tematski posvećen Hokuto no Ken mangi!!!!) uspevaju da se zadrže tik na granici i da budu propisni hevimetal komadi kanališući besprekorno „androgini mačo“ stil osamdesetih koji je iz metala uglavnom nestao u poslednjoj deceniji prethodnog veka. Ne znam, verujem da sam jedini čovek koga znam koji će From Hell with Love slušati ozbiljno i, čak, sa odobravanjem klimati glavom i tapkati nogom uz njegove povremeno sasvim epski genijalne refrene (Heart of Steel, na primer), ali volim da mislim da će moj besprekorni muzički ukus i instinkt za pronalaženje relevantnog čak i u najdubljem ponoru trivijalnog biti dovoljan putokaz da ljudi makar probaju da ovo slušaju. Naravno, sve se to na JuTjubu da čuti samo u formi plejliste, ali vredno je truda. Stvarno.
 
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mwdudMQAvibpN5I-ot-kUYtf2a-BE4HMw
 
 
 
Da se vratimo nečem manje „komercijalnom“ i ekstremnijem u nekom tradicionalnom smislu te reči, tu je novi album švajcarskog sludge-prog-death benda Herod a zove se Sombre Dessein (mračni, jelte, dizajn) i mada ovaj bend možda malko preteruje sa dužinom pesama čak i kada to nije SASVIM opravdano, ovo je u suštini ploča zdravog, žestokog zvuka koja uspelo spajha death metal težinu i brutalnost sa djent disciplinom i sludge neurotičnošću. Sombre Dessein bi svakako profitirala od malko komprimovanijih aranžmana, ali meni je ovo svejedno album koji uspelo vozi svoje opresivne groove krugove uz brutalno pevanje, nabadačku ritam sekciju i taman toliko „egzotičnih“ harmonija na gitari da se doda začin u inače veoma smrtonosno tvrd rad propisnih metal rifova. Uz neka visokoprofilna imena u postavi (Bill Steer gostuje na prvoj pesmi a Mike Pilat iz The Ocean odrađuje vrlo dobar vokalni posao plus svira odličnu drugu gitaru) i produkciju koja jeste očekivano spljeskana ali i dalje prilično efektna u onome što treba da radi, Herod su napravili logičan i sasvim dovoljan korak napred u odnosu na debi album They Were None da ostanu bend koji treba držati na radaru:
 
https://herod.bandcamp.com/album/sombre-dessein
 
 
U death metal ponudi ove nedelje debi album kanadskih Backstabber koji se zove Conspiracy Theorist i neka je vrsta kvazikonceptualnog albuma što se bavi teorijama o vanzemaljcima, vladinim agencijama koje nas sve prisluškuju, korporacijama koje uništavaju ekosferu a sa njima su svima u dosluhu itd itd. itd. Relativno originalan tematski pristup dok je muzički ovo... Pa... možda sam ja malo zastranio ali Backstabber sviraju prilično razvodnjen srednjetempaški death metal sa za mene očajno preglasnim, beživotnim miksom (pogotovo bubnjevi pate od toga) koji, istina, ima lepih rifova, solaža i sitnih fora (na primer umiksovani semplovi modemskog transfera podataka na No privacy) ali se retko izdiže iznad nivoa prihvatljive osrednjosti. Zaista je moguće da sam se previše navikao na death metal koji je mnogo žešći, ekstremniji i krvoločniji od ovog što Backstabber nude pa i kada dobijemo brze i žešće pesme (Subterranean, Inkspill, Geo Engineering) to meni i dalje dođe malko beskrvno i nedovoljno uzbudljivo. Backstabber su bend koji naprosto ima previše ravan i beživotan miks koji ističe sve što je u njihovoj muzici osrednje i generički a sakriva potencijalno nadanute elemente. Album ipak uključujem u ovonedeljni pregled jer prihvatam da ono što je meni možda previše generički i beživotno nekom drugom može biti ulaznica za slušanje death metala čiji su primerci koje inače ovde promovišem možebiti preekstremni za početnike:
 
https://backstabbermetal.bandcamp.com/album/conspiracy-theorist
 
 
Ponovo u sludge vodama, ovog puta zarad trećeg albuma italijanskih Varego, a koji se zove I, Prophetic, kako bismo pokazali da ima i melodičnih ploča u ovom mračnom podžanru. Varego, zapravo, prilično polažu na vokalne melodije koje su sa ovim albumom postale prominentan element njihove muzike i to je jedno instant osveženje u žanru koji je prečesto karakterisan pevačima što vrište na različite načine i od razvijenije melodije beže kao đavo od krsta. Varego pritom imaju i dobar osećaj za rifove i njihove pesme zbog toga zvuče veoma organski – kad čujete ubedljivu, moćnu rifčinu i preko nje himnični, mada nikako „komercijalan“ vokal koji razvlači neku upečatljivu temu, to vas odmah natera da slušate pojačanom snagom i date Varegu mnogo kredita unapred.
 
Neće sve to biti i vraćeno – Varego pišu pristojne pesme ali kogod da je ovo snimao i miksovao nije im učinio preterano mnogo usluga. Album je istovremeno i previše prljav i previše spljeskan, sa nedovoljno prostora da instrumenti prodišu, što je prilična grehota s obzirom šta se sve u ovim pesmama dešava. Pogotovo je bubanj prekomprimovan preko svake prihvatljive mere, a čitava ploča pati od usrednjene ekvilizacije, dok su vokali, koji su jedno od najjačih oružja benda, konstantno pod efektima koji bi trebalo da ih učine potentnijim ali prebrzo počnu da zamaraju. Ovo je priličan bedak jer Varego je bend koji od izdanja do izdanja kuburi sa produkcijom, prevashodno masteringom, ali koji je za ovaj album napravio veliki korak napred u pogledu vokalnih aranžmana i šteta je da sve to nije lepše producirano. Svejedno, radi se o bendu sa dovoljno svežine i energije da uvek za njih imam vremena a nesavršenost njihove umetnosti je, možda, delom i element njihovog identiteta.
 
https://varego.bandcamp.com/album/i-prophetic
 
 
Završimo kako smo i počeli – sa srpskim metalom! Ovog puta radi se o (za mene) misterioznom zrenjaninskom bendu Thot Purge koji sebe opisuje kao hrišćanski metal bend i tematski deluje kao da kritikuje aktuelnu vrlo seksualizovanu kulturu društvenih mreža u kojoj mladi odrastaju i, jelte, osećaju se obaveznim da igraju po pravilima praktično pornografskog prikazivanja svetu stvari za koje se nekada smatralo da su ipak lične. Dobro, kako ja to uvek kažem, nisi krivi mladi, krivi smo mi matori, al to na stranu, Live. Laugh. Love. je album pristojnog i pristojno produciranog death metala koji kombinuje malo slama sa malo grindcorea, deathcorea, i, hajde da kažem, blage progresive. Za razliku od gomile „provincijskog“ slema koji čovek čuje i odmah zaboravi, Thot Purge pokazuju dosta inventivnosti u aranžiranju, ali i pisanju rifova i muzika neretko dođe do granice nekakvog prog-death-grind koktela koji je osvežavajuće varijabilan (The Fuckboy Anthem, recimo, u svojih pedesetak sekundi pakuje dosta ideja a Backpacking With My Besties In Morocco x je legitimno dobar komad brzog, pametnog metala). Solidno to curi i moj glavni problem sa ovim albumom je, dakako, to što se kritika mladih što pod pritiskom krda upadaju u zamku promiskuiteta često ume izmetnuti u mizoginiju a obaranje na nekritičko prihvatanje kulturnih tropa koje guraju korporacijski mediji zna da sklizne u ksenofobiju. Ne pričamo napamet, Thoth Purge su krivi za sve ove grehe, zaključno sa tekstovima koji su sasvim na liniji rasističke mitomanije kakvu valja evropski alt-right i pomankanjem empatije kakvo ne bi smelo da postoji kod nekog ko sebe (makar u šali) naziva hrišćaninom – videti već pomenutu Backpacking With My Besties In Morocco x. Avaj, metal je često muzika suprotstavljenih ekstrema i, u ovom slučaju, jedan od tih ekstrema mi ni malo ne prija i dok mogu iz sve snage da pohvalim muziku, žalim što bend nema jednako produbljen pogled na politiku kada se već hvata da o njoj priča. Ovako kako stvari stoje, vrlo dobra muzika služi kao podloga za neke sasvim iritirajuće političke ideje (videti tekst poslednje pesme koji je naglašeno mizogin i neskriveno fašistički, nazivajući ravnopravnost „lažnim bogom“) i, što je još gore, s obzirom da album ima sva obeležja memecore proračunatosti, nije preterano pomisliti da se radi o pokaznom primeru kako fašisti metodično zagađuju sve rukavce popularne kulture svojim ideološkim materijalom. Šteta, ali i poučno:
 
 
https://thotpurge.bandcamp.com/releases


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.997
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #752 on: 22-02-2019, 22:34:26 »
Za laku noć i obećanje boljeg sutra (jer je Subota, jelte), Molly Hatchet:
 
 
https://youtu.be/OzKBu66ceOc

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.997
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #753 on: 23-02-2019, 18:48:53 »
Ponovo je vreme za metal i ako bi čovek rekao da bi vreme za metal trebalo da bude UVEK, ja tu ne bih imao prigovora. Ali dok se svet ne dovede u red, da mi vidimo šta smo imali tokom prošle nedelje.
 
Za početak, tu je sveža blek metal ponuda i prvo pa muško i to švajcarsko!
 
Radi se o novom, drugom albumu jednočklanog atmosferičnog projekta Cân Bardd i ako vam ime deluje poznato to je zato što smo prvenac Maloa Civellija pohvalili na istom ovom topiku pre manje od godinu dana, mudrujući kako je muzika sjajna ali kako miks nažalost dosta narušava njen sjaj. Civelli je još tada rekao da je i sam svestan da je produkcijski njegova muzika zalužila bolje, pa da će za drugi album angažovati nekog iskusnijeg za mikserom i – evo nas sad na tom drugom albumu.
 
The Last Rain je priličan trijumf. Naravno, ovo je žestoko patetična i melodramatična muzika sa dugačkim pesmama i aranžmanima podešenim tako da se izvuče maksimum iz narodnjački intoniranih melodija, sa sve opširnim introima, klavirskim pasažima i orkestracijama. No, Cân Bardd, slično Saoru (koga navodi kao jedan od uzora) uspeva da iz ovog melanža folk motiva i preteranog, baroknog aranžiranja izvuče maksimum i izdvoji se iz čopora najpre na ime kvaliteta. Ovo su pesme koje svakako mnogo polažu na svoju melodičnost i patetiku ali Civelli uvek demonstrira ogroman napor da njihove glavne motive upakuje u što je razrađenije moguće forme, dajući svojoj muzici narativnu dimenziju i ostajući uvek u okvirima neke glavne ideje koju kompozicija jasno iskazuje praktično već na početku. Album je raskošniji nego prvi u svakom pogledu, sa interesantnim vokalnim varijacijama i produkcijom koja, konačno, ide u korak sa Civellijevim kompozitorskim i izvođačkim talentima. Da se mi razumemo, nije ovo nešto što kod mene može da bude redovno u rotaciji, ali u domenu atmosferičnog blek metala sa narodnjačkim osnovama, malo ima bendova koji su ovako interesantni.
 
https://canbardd-northernsilence.bandcamp.com/album/the-last-rain
 
 
Izašao je i novi Diabolical i ja nisam neki veliki ljubitelj kombinacije black i death metala koju ovi Šveđani vrte već izvesno vreme, ali ne bih da budem sitna duša. Eclipse je lepo producirana ploča koja meni suviše smrdi na televiziju i ima previše elemenata te neke moderne metalcore drame kakva se meni ne dopada, a premalo je tu autentičnije blekmetalske opasnosti, no, siguran sam da bi ovo mnogo bolje leglo nekom mlađem i manje opterećenom žanrovskom čistotom nego što sam ja, pa pošto album ne mogu nazvati tehnički lošim već samo estetski diskutabilnim, evo da se čuje:
 
https://youtu.be/N8yqAhPSqLM
 
 
 
Za melanholične dušice nudimo nešto što je malo više „tr00“ od Diabolicala, a radi se o drugom albumu švedskog jednočlanog benda Nasheim. Jord Och Aska (nažalost, ime albuma ne znači „Aska i vuk“ nego „Tlo i pepeo“ što je, priznaćemo, takođe kul) je jedna veoma razvučena, introvertna i meditativna ploča u suštini jednostavnih kompozicija koje imaju puno duše i u koje je autor, Erik Grahn uložio i dosta napora da njihove osnovne ideje razvije u ubedljive muzičke iskaze. Malo ga ubija miks koji odlično prezentira tiše pasaže, a kada grunu bubnjevi i gitare sve se nekako zbrlja i mada je čovek tako možda i želeo, ne mogu da kažem da mi ne smeta ta dinamička neujednačenost. Ti energičniji delovi imaju i lepe, mada ponovo jednostavne gudačke aranžmane i vokalizacije koje doprinose atmosferi i ovaj album je, u sumi, sav u atmosferi, pa ako vas privlači ideja o četrdesetak minuta lutanja kroz nečiju melanholičnu meditaciju, bez mnogo truckanja i džombi, ovo će vam se dopasti:
 
https://nasheim.bandcamp.com/album/jord-och-aska
 
 
Da ne bude baš sve danas melanholično i meditativno, tu nam je i prvi album finskih Aihos koji, doduše, izlazi tek krajem marta ali je već dat na raspolaganje najvažnijem blek metal influenseru na JuTjubu, jelte. Hävityksen maa („Zemlja uništenja“) je još jedno fino podsećanje na trenutni (vrhunski) kvalitet finske blek metal scene i ploča koja lepo kombinuje malo old skool elemenata sa savremenijim melodičnijim tendencijama. Album zvuči epski i grandiozno a da ne ostavlja utisak preproduciranosti i prepeglanosti i vozi se uglavnom u bržoj traci a opet bez vidne ambicije da osvaja samo na mišiće. Aihos, rekao bih, imaju jasno izgrađen identitet bez obzira što im je ovo prvi album i ovaj identitet u sebi nosi dosta te neke blek metalske slave sa pesmama koje zvuče borbeno i energično a istovremeno i emotivno. Izvrsna ploča, verovatno najbolji blek metal album koji sam čuo ovog meseca:
 
https://youtu.be/x5T1PTh9SF8
 
https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/h-vityksen-maa
 
 
 
Malo keltskih začina dobijamo sa drugim EP-jem edinburških Úir. Óenach Tailten (gugl translejt ne zna da se snađe sa ovim jezikom) nije ploča neke velike originalnosti niti je producirana nešto specijalno kvalitetno (au contraire), ali baš zato ima šarma. Ovo je blek metal utemljen na monotoniji i ružnoća je njegova osnovna estetska karakteristika. Što ne znači da na bilo koji način ovde pričamo o glupoj muzici (au contraire). Ovo je muzika tame, izolacionističke atmosfere i te neke duhovne pustoši. Dobro to dođe da se malo pročistimo od svih ovih melodičara koje smo do sada čuli i uz ove tri pesme može lepo da se kontemplira o mnogo čemu:
 
https://uir-fraech.bandcamp.com/album/enach-tailten
 
 
Iz Mineapolisa dolaze, pored junaka serije Beverly Hills 90210, i grozomorni blek metalci Nokturnal Frost. Ovaj dvojac je upravo izbacio svoj drugi album, Night Terrors i to je dvanaest pesama sirovog, iz stomaka izvučenog blek metala srednjeg tempa, pankerske jednostavnosti i jakog stava. Night Terrors je prtavi primer kako te neke ekstremne muzičke forme mogu da budu pribežište umetnika čiji su zanatski kapaciteti  veoma rudimentarni a da to bez ikakve sumnje bude validan estetski iskaz. Dakle, ovo nije ploča za bilo koga ko u blek metalu ceni melodiju, tananu emociju ili pružanje ruke folk muzici, već za ljubitelje prljave distorzije, bare hvatova, opsesivnog ponavljanja jednostavnih tema i dranja od koga pucaju glasne žice. Jake preporuke:
 
 
https://nokturnalfrost.bandcamp.com/album/night-terrors
 
 
Vorga su, pak, multinacionalni bend baziran u Njemačkoj i njihov prvi EP, Radiant Gloom je značajno tehnički i aranžmanski ambiciozniji mada se muzika ovde uglavnom drži snažnog udaranja i energije. Ima ovde i brzih delova, ali Vorga više vole da zvuče monumentalno nego da rešetaju iz sve snage sve vreme, pa je EP moćan a bez toga da obara brzinske rekorde. Aranžmani su dinamični, bubnjar napaljen a produkcija veoma nabudžena, tako da ovo opravdava svoju „misanthropic black metal“ etiketu u priličnoj meri i zvuči vrlo solidno:
 
https://vorga.bandcamp.com/releases
 
 
Iz bratske Češke nam, pak, dolazi treći album paganskog benda Dark Seal i Země našich předků je ploča koja uspelo spaja jak, distorziran, tvrd blek metal sa ukusno urađenim horskim aranžmanima i elementima narodne muzike. Ima ovde mnogo elegancije, mada opet, naravno, morate biti spremni za upade praktično čistog folka u blek metal. Meni sve to, naročito sada kad smo ostali i bez drugog velikog Šabana, sasvim ima smisla i prija:
 
https://darkseal.bandcamp.com/releases
 
 
Gde su Česi, tu su i Poljaci (ili bi bar tako bilo da sam ja gospodar ovog sveta), pa možete da odvojite četrdesetak minuta i za debi album benda Despised Cruelty koji, iako na početku zvuči sasvim sirovo i jednostavno, zapravo nudi dosta prijatnih iznenađenja, melodičnosti bez patetisanja i hermetičnosti koja zvuči prijemčivo i izazovno. Poljaci su danas svi u opasnosti da budu mereni aršinom koji je uspostavila Mgła, ali sa Łez Padół su Despised Cruelty pokazali da imaju sopstveni pristup ovoj muzici koji, iako zvuči prepoznatljivo poljski, nije i derivativan. Valjano:
 
 
 
https://despisedcreulity.bandcamp.com/
 
 
Gore smo imali album Night Terrors, a sada na drugom albumu bečkih Joyless Euphoria imamo pesmu koja se tako zove i otvara ga. Dreaming in Ultraviolet je, naravno, grozan naziv za album ma kog da je bend usmerenja, ali postaje malo objašnjiviji ako znamo da je ovo bend koji juri taj neki post-blek metal štimung sa dosta zamišljenih, kontemplativnih deonica, ali i sa dosta poštene distorzije i jake svirke. Shoegaze i black metal su počeli da se gledaju sa simpatijama još pre više od jedne decenije i danas njihov brak više nikom nije iznenađenje a Joyless Euphoria su samo još jedan dobar primer kako je ovo estetski apsolutna transgresija ali, eto, za mnoge ljude funkcioniše:
 
https://joylesseuphoria.bandcamp.com/releases
 
U praktično istom žanru su i The Moth Gatherer čiji je treći album, Esoteric Oppression prilično ubedljiva post-metal ponuda jakih, velikih gitara i stamenih ritmova, sa dugačkim pesmama i korenima u sludge zvuku. The Moth Gatherer su Šveđani i možda to objašnjava što je njihova muzika za nijansu manje patetična, ali ne manje monumentalna od onog što nude njemačke kolege. Vrlo solidno:
 
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/esoteric-oppression
 
 
 
Vanum iz Santa Fea imaju drugi album, Ageless Fire, koji je izdao Profound Lore i ovo je lep primerak sirovog, neprskanog blek metala što baštini  svu tu melodičnost i emociju koja je danas glavna fora u ovoj muzici, ali ih isporučuje kroz muziku odsviranu i snimljenu na jeftiniji način i odiše jednim STVARNIM kvalitetom. Možda sam ja samo isuviše mator i odmah me popali kada bend zvuči kao da je autentičan a ne kao da je u pitanju ekipa koja naprosto svira žanr, ali Vanum mi veoma prijaju i volim njihovu kombinaciju brzog udaranja i lepih, lirskih melodija odsviranih na skoro amaterski naivnom nivou. Prelepo:
 
https://vanum.bandcamp.com/album/ageless-fire-2
 
 

I tu onda prirodno dođu i švedski Grafvintir čiji već šesti album (za sedam godina), Venenum Scorpionis nudi osam pesama agresivne svirke koja se bavi okultnim, mračnim, plutonskim i htonskim i nema nameru da hvata na nekakve emocije i atmosfere. Ne znači ovo da ovde nema melodija, naprotiv, ovo je veoma melodična ploča ali su izvedba i pogotovo umrljan miks takvi da favorizuju buku i prljavštinu. Grafvintir su loši momci i trude se iz sve snage da to pokažu. Naravno, da ne volimo loše momke, ne bismo ni slušali metal, pa je ovo album koji zahteva malo napora (pre svega zbog miksa) ali dosta lepog i isporučuje:
 
https://grafvitnir.bandcamp.com/album/venenum-scorpionis
 
 
Njujorški blek metal ima kod mene reputaciju uspelog kombinovanja blek metal agresije, avangardnih strategija i postrokerskog ugođaja i drugi album jednočlanog Funereal Presence, nakon petogodišnje diskografske pauze, nazvan Achatius je odličan pokazni primer. Ovo je ploča surove, brutalne, ružne ali emotivne i nekako intimne svirke, spakovane u veoma dugačke ali ne dosadne pesme i producirane jeftino i grubo ali tako da se lična nota dovede u prvi plan i sve učini ubedljivijim. Nije ovo za svakoga, ima tu dosta petljanja, a podrumski kvalitet zvuka je, dakako, barijera za sebe, ali meni se ovaj album jako sviđa:
 
https://funerealpresence.bandcamp.com/album/achatius
Prvenac kalifornijskih Necrochamber producirao je Dan Swano i Ceremonies for the Dead je jedna brutalna, tvrda blackened death ploča rafalne paljbe i opakih rifova. Nije ovo bogznakako ni originalno ni pametno ali prija:
 
https://necrochamber.bandcamp.com/releases
 
 
 
Prelazimo na Stoner i prvi EP brazilskog kvarteta Void Tripper koji su se brinuli da neće baš iz aviona biti jasno šta je osnovna ideja vodilja njihove muzike, pa su tajEP nazvali Sabbath Worshipping Doom. E, sad su stvari značajno jasnije, a Void Tripper osim te neke sikofantske ljubavi prema najvećem hevi metal bendu svih vremena imaju šta da ponude i na muzičkom planu. Ovo je vrlo gruvi, vrlo organski stoner rok, sa očiglednim DNK Black Sabbath u svojoj srži i bez ambicije da se pravi neki odmak od formule koja podrazumeva kanabis, spor, lepljiv zvuk i jake rifčine. No, Void Tripper ovo provlače vrlo spontano, imaju prijatan garažni saund i mada se pevanju ima ponešto zameriti, generalno nude odličan polaroid benda koji polako prevazilazi demo fazu i počinje da se formira u nekom zrelijem obliku. Prija!
 
https://voidtripperdoom.bandcamp.com/album/sabbath-worshipping-doom
 
 
Grčki sastav Their Methlab nije baš stoner ponuda ali se mestimično dovoljno preklapa sa njom, uvaljujući po koji jak rif u svoj gruv, da nam bude zanimljiv. The Last Second, debi album ovog trojca je ploča postrokerskih, delimično psihodeličnih instrumentalnih džemova koji se lepo kreću od šapata do distorzirane, glasne nirvane, snimljena uglavnom iz odjednom, jelte, i miksovana da se zadrži ta neka živ(insk)a spontanost a da se opet izvuče najbolje iz svih tih meditacija koje gitare i bas nude preplićući teme i melodije. Kad su bučni, ovi Grci su bučni, kad su tiši, zvuče kao da znaju šta rade i meni je ovo veoma prijatna ploča na kojoj wah-wah i flendžer odrađuju masivan deo posla, baš kako treba da bude:
 
https://theirmethlab.bandcamp.com/album/the-last-second
 
 
Hjustonski Warlung na svom drugom albumu, Imortal Portal nastavljaju sa omažiranjem hevi metala, hard roka i psihodelije iz sedamdesetih (i ne samo sedamdesetih!!!) godina i mada je njihova muzika u principu malo suviše „komercijalna“ da bi bila pravoverni stoner po mojoj računici, ovo je svejedno, opet meni, prijatno za slušanje na ime sve te hevimetalske elegancije koju album isijava. Ko voli retro zvuk ali ga nervira kad bendovi samo džemuju, sigurno će umeti da ceni ove tvrdo napisane pesme u kojima se čuje sve od Pink Floyda (Heavy Echoes) do vintidž Ozzyja (1970. koji je, kako i na JuTjubu primetiše, čist ripoff Bark at the Moon):
 
https://warlung.bandcamp.com/album/immortal-portal
 
 
Kanađani Getaway Van na svom prvom i istoimenom albumu samo malo kubure sa miksom koji je siroviji nego što bi bilo idealno za njihovu inače veoma zapaljivu hard rok/ stoner svirku. Sve ostalo je kako treba i ovo je zarazna, gruvi muzika sa jakim bluz osnovama i nekoliko pesama koje uspevaju da uđu u uvo na prvo slušanje i onda ih je teško izbaciti odande (You Make Everything, recimo). Metal? A nego šta je?
 
https://getawayvan.bandcamp.com/album/getaway-van
 
 
Švedski Ordos je snimio i svoj teći album, The End i tu postoji čitava složena priča o tome kako ih je gitarista napustio pa je ostatak benda sebi stavio u amanet da album mora da se napiše i snimi i kako neće da sviraju ni koncerte ni ništa dok to ne bude gotovo i... Nije da to vas zanima. Ono što treba da vas zanima je da je ovo odličan doom/ stoner album mračne ali zavodljive svirke koja je sva utemeljena na teškim rifovima i gruvu koji je spor ali ne toliko da se uz njega ne može pijano (i, da se ne lažemo, drogirano) igrati. Ordos su se izvrsno snimili i ovo zvuči besno i teško ali bez nameštenosti koja bi pokvarila taj osećaj spontane svirke četiri čoveka sa jasnom zajedničkom vizijom. Metal kao iz kuhinje naših baka, ne po zvuku već po toplini:
 
https://ordosofficial.bandcamp.com/album/the-end-2
 
 
Tu nam je i drugi album Dead Witches, pod imenom The Final Exorcism i ovaj bend bivšeg bubnjara Electric Wizard, Marka Greeninga na njemu ni ne pokušava da se odmakne od prepoznatljivog psihodeličnog stoner metala sa satanističkim elementima na kome je Greening i izgradio reputaciju. Najveći problem ove ploče je miks koji je ipak prejeftin i prenatrpan za muziku koja nosi ovoliku količinu masivne težine i treba da osvaja psihodeličnim gruvom. Nažalost, gitare, iako jake i jako distorzirane uspevaju da zaklone dobar deo bubnjeva ali i pevačicu Soozi Chameleone koja inače obavlja vrlodobar posao isporučujući pankerski interpretiran stoner ali sve vreme deluje kao da je nalepljena preko matrice. Nekim albumima ovakva postavka zvuka radi posao, ali ne i ovom koji zvuči naprosto klaustrofobično bez da ponudi taj neki topli, okružujući, hipnotički stoner ugođaj. Utoliko, solidni rifovi, lepe solaže i dobar gruv i atmosfera dosta ispaštaju zbog zvuka pa je i album tek poluuspešan u onome što namerava:
 
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/dead-witches-the-final-exorcism
 
 
A tu je i novi Candlemass i bend koji je krajem osamdesetih definisao zvuk doom metala za naredne decenije, sada je ponovo na sličnom poslu, sa povratkom originalnog pevača i pesmama koje imaju mnogo te neke postsabatovske, spore, melanholične metal elegancije koju su posle baštinili nebrojeni bendovi počev od Cathedral, Paradise Lost i My Dying Bride pa sve do Srbije i, recimo, Drifta... The Door to Doom je, nimalo prikriveno, jasan pokušaj da se uhvati malo stare magije i pokaže da ovaj bend još uvek ima šta da kaže na istu temu i mada Candlemass nikako nisu esencijalni u 2019. godini onako kako su bili pre tri decenije, ovo je sasvim slušljivo. Naravno, ima ljudi koji će sa gnušanjem odbiti ovaj podgrejan obrok i ja to sasvim razumem, ali slušan u izolaciji, ovo je prijatan mada nimalo revolucionaran retro-doom, uredan i neuvredljiv, sa nekoliko lepih ideja i solidnom produkcijom:
 
https://candlemass.bandcamp.com/album/the-door-to-doom
 
https://youtu.be/lquK2iHZ514
 
 
Ne da moderni doom mora da bude revolucionaran. Split album bendova Coltsblood i Un nudi dve pesme od preko dvadeset minuta koje su toliko spore i tužne da skoro da obe zvuče kao karikatura funeral doom metala. No, jaka emocija i iskrena ekspresija iste su uvek na korak od toga da budu ismevane, pa ja ovu ploču apsolutno preporučujem ljudima čista srca i otvoreena uma:
 
https://coltsblood.bandcamp.com/album/coltsblood-un-split
 
 
Zato Primitive Man imaju novi split EP sa bendom Hell i ovo je MRVEĆI težak nihilistički blackened doom koji isisava sav vazduh iz prostorije dok ne krenete da halucinirate i shvatite da je smrt bila jedino prema čemu se vaš život od samog početka neumitno kretao. Primitive Man su jedan od najbeskompromisnijih bendova u svom žanru pa ni na ovom izdanju ne teba očekivati milost. Fantastično, čak i ako Hellove pesme nema na Bandcampu.
 
https://primitivemandoom.bandcamp.com/album/split-with-hell
 
 
 
Pravimo kratak zaokret natrag do blek metala, ali ne baš ČISTOG blek metala, sa prvim albumom salvadorskog benda Witchgöat. Witchgöat sviraju thrash metal sa black metal začinima, takoreći blackened thrash i njihov prvenac, Egregors of the Black Faith je superzabavan komad sirovog ali ni slučajno amaterskog treša sa prljavim blek metal infuzijama, old skool pevanjem, mnogo apokaliptičnih rifova koji prizivaju u sećanje ono vreme od pre tri i po decenije kad smo slušali Possessed i mislili kako je ovo kraj muzike i ne može crnje i grđe i jebote, kolko je dobro. Witchgöat su, naravno, mnogo melodičniji od Possessed ali to ne smeta, ovo je seksi, zapaljiva trešagija koja bi, da sam ja neka vlast, išla u lektiru i obavezno slušanje na časovima muzičkog ali i građanskog vaspitanja. Euforija!!!!!!!! Za svakog ko voli Aura Noir i slične ekscese ovo je obavezno:
 
https://morbidskull.bandcamp.com/album/egregors-of-the-black-faith
 
 
The Wandering Ascetic iz Singapura su neka vrsta sajd-projekta članova benda Rudra i njihov debi album Crimson je zanimljiva diverzija u okviru opet te neke blackened thrash formule. Naime, ovo je ploča koja se uglavnom kreće u nekoj orbiti srednjetempaškog thrash metala kakav su u devedesetima provlačili, recimo Kreator i Megadeth, sa brutalnim blek metal vokalom, ali sa mnogo suptilne svirke koja pokazuje da ovo nikako nije ploča koja bi da prvenstveno hvata na buku i agresiju. Formula je iznenađujuće potentna, pokazuje se, sa mnogo dobrih rifova i zavodljivog srednjetempaškog gruva, do mere kada bih rekao da meni prijatno ali monotono pevanje možda predstavlja najveću prepreku između ovog albuma i interesovanja šire publike za njega. Vrlo solidno:
 
https://thewanderingascetic.bandcamp.com/album/crimson-black-thrash-metal
 
 
Belgijski Ethereal Darkness sa svojim debi albumom Smoke and Shadows nudi nekakvu kombinaciju death i doom metala sa dosta melodičnih rešenja i jake emocije koja meni onda biva pomalo karikirana kad krenu duboki death vokali. Dakle, kičlijski je sve ovo pomalo, a i miks je previše beživotan za muziku koja zaslužuje više dinamike u studiju. No, verujem da ima kome će biti više nego slušljivo:
 
https://etherealdarkness.bandcamp.com/album/smoke-and-shadows-2
 
 
Nemački anarhisti i vegani iz King Apathy imaju novi album i mada je Wounds svakako suviše emotivan i patetičan za moj ukus, verujem da će ljudima mlađim i manje ogorčenim od mene prijati ova salata postmetalskih tema, atmosferičnih kompozicija i bolno odvrištanih vokala. Sve je to meni isuvuše tryhard, ali pošto sam svestan da cinizam nije vrlina, urgiram da me ignorišete i date ovom inače zaista solidno sklopljenom albumu šansu:
 
https://king-apathy.bandcamp.com/album/wounds
 
 
Za ponovo retro ugođaj tu je debi album kanadskih Chainbreaker, benda koji sadrži neke od članova Toxic Holocaust. Lethal Desire je ploča bučnog, prljavog hevi metala sa jasnim ’80s šmekom, ali ovde pričamo o rezurekciji andergraund zvuka iz osamdesetih, tog nekog raskršća na kome su se susretali speed, thrash, pa i hardcore punk bendovi onog vremena. Chainbreaker svakako sebe vide kao rivajvl bend, sa naslovima pesama poput „Born Loud“ ili „Leatherized“ ali koliko god ja inače bežao od ove vrste grobarske prakse, ova ekipa iz Toronta ima i umeće pisanja pesama i dobru produkciju da svoj retro-metal provuče uz autentičnu, prljavu i pomalo satansku energiju. Da su ovako nešto svirali pre tridesetpet godina danas bi bili zapamćeni kao uticajan, važan bend, no, iako neće ući u istorijske udžbenike na ovaj način, Chainbreaker mogu da budu ponosni što su ponudili 13 pesama bučnog, zabavnog metala uz koji može da se lepo, rokerski lumpuje. Bravo, momci:
 
https://chainbreaker-canada.bandcamp.com/album/lethal-desire
 
 
 
Izašao je i devetnaesti album trešerskih prvoboraca iz Nju Džersija, Overkill i, ako ste očekivali da će The Wings of War nešto radikalno promeniti u izrazu ove ekipe, zaista ste naivni. Overkill su se mumificirali i tačno znaju kakav im zvuk danas prija te kakve pesme uz njega idu i ako vam se dopadao autput benda iz poslednje decenije, The Wings of War isporučuje sve po istom receptu. To znači da je ovo i dalje rokerski, radnički thrash metal sa himničnim refrenima i neprestano nadrkanim vokalom Bobbyja Blitza, matematički preciznom ritam sekcijom i piromanskim gitarama.
 
Overkill nikada niko nije mogao da optuži da nemaju duše pa to ni ovog puta neće biti moguće. Ovo je bend koji više od trideset godina pravi muziku koja očigledno dolazi iznutra i izražava nedvojben stav i svetonazor te time i izbegava da zvuči zastarelo sa prolaskom vremena. Hoću da kažem, Overkill su uspešno pelcovani od praćenja trendova i njihov metal je onoliko autohton i autentičan koliko je uopšte moguće u okviru jednog ipak prilično dobro omeđenog žanra kao što je thrash. Sa druge strane, svaki od poslednjih nekoliko albuma je pokazivao i da Blitz i drugari možda preteruju sa količinom muzike, kako unutar jedne pesme tako i na ploči u celini pa je i The Wings of War kombinacija instant pamtljivih hukova i moćnih refrena, sa aranžmanima koji kao da imaju više materijala nego što je potrebno da pesme dosegnu svoju konačnu formu. Nije ovo strašno i mislim da delu publike i prija to što Overkill beže od klasične rokenrol forme, ubacujući brejkdaunove i bridževe i onda kada ih ne očekujete, tako da je ovo još jedna veoma solidna i elegantna ploča starih asova iz Garden stejta. Albuma nema za legalno a besplatno slušanje na internetu pa se snađite, a evo ilustracije:
 
https://youtu.be/uIfUeUCYudo?list=PLxKHVMqMZqUSHkFE97KhJz9A5cxljSXLh
 
 
Opprobrium su se nekada zvali Incubus, ali su promenili ime da ih ljudi ne bi mešali sa onim drugim, glupljim Incubusom, i sviraju još od osamdesetih a The Fallen Entities je njihov peti album i ovo je meni prijatan, prilično starinski deaththrash koji se više oslanja na gruv i proste ali efektne rifove nego na brzinu i agresiju. Naravno, ume to da bude i malo montono u gitarskom domenu, ali Francis Howard se trudi da povremeno ponudi iznenađenje u vidu razrađenijih rifova i solaža i dok ploči fale katarzična razrešenja koja bi pesme učinila pamtljivijim, meni je ovo svejedno prijatan komad ’80s i early ’90s nostalgije odrađen dostojanstveno od strane ljudi koji su zapravo i pre trideset godina radili isto ovo:
 
https://opprobriumband.bandcamp.com/album/the-fallen-entities
 
 
Basilysk iz Filadelfije imaju debi album, Emergence i ovo je neka zanimljiva progresivna forma death metala sa ekscentričnom produkcijom i primetnim eksperimentalnim ambicijama. Naravno, kako uvek treba da se setimo, eksperiment znači da unapred ne znate kakav će biti rezultat, a pesme na prvencu Basilyska zapravo i neretko deluju kao da je tu mnogo delova nastalo u izolaciji pa su sastavljeni jedan uz drugi da bi se vidleo šta će na kraju da ispadne. Rezultat jeste album koji je bolji u elementima nego što je koherentna celina, ali ima ovde nesumnjivo mnogo interesantnih momenata da se čuju i provare:
 
https://basilysk.bandcamp.com/album/emergence
 
 
Kalifornijski Continuum sa svojim drugim albumom, Designed Obsolescence nude nešto što zvuči kao potpuno by numbers verzija technical death metala. Sve je to impresivno dobro odsvirano i snimljeno, sa komplikovanim aranžmanima, iznenadnim zaokretima pod devedeset stepeni, komplikovanim rifovima ispod kojih bend uredno sipa precizne blastbitove i pevačem koji zatrpava sve svojim pečinskim vokalom, ali da se odmiče podaleko od nekih školskih setinga, ne odmiče se. Ovih dana sam se malo vraćao španskim Wormed i njihovom poslednjem remek-delu od pre par godina (naručio Pseudo Horizon majicu i tako to) i u poređenju sa njima Continuum zvuče kao da znaju sve reči ali ne znaju šta i jedna od njih znači. Ali ako niste tako nesnosno snobovski nastrojeni kao ja, ovo svakao vredi čuti:
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/designed-obsolescence
 
 
Meka iz Ohaja imaju EP od tri pesme surovog, sirovog i neodoljivog blackened death zvuka pod nazivom Ending my Life to Destroy Yours i ovo je baš kako treba hermetično a zarazno, prosto a duboko, produkcijski prljavo i jeftino a savršeno. Ispiti na iskap:
 
 
https://mekaoh.bandcamp.com/album/ending-my-life-to-destroy-yours-2
 
 
Možda ne toliko mračno i nihilistički ali Minors iz Ontaria na albumu Abject Bodies nude uporediv nivo zastrašujuće opresije kroz muziku koja kombinuje hardcore brzinu i sludge težinu a to se onda nalazi negde na sredini i zapravo etiketa powerviolence koju sebi bend kači ima puno smisla iako sam ja mislio da to niko više ne svira:
 
https://weareminors.bandcamp.com/album/abject-bodies
 
Za kraj, malo mathcorea, virdžinijski Black Matter Device sa EP-jem Hostile Architecture i mnogo vriske, nervoznih gitara i bubnjeva koji se sapliću sami preko sebe. Dobra produkcija i kratke pesme tako da je ovo zapravo vrlo prijatno za slušanje:
 
https://blackmatterdevice.bandcamp.com/album/hostile-architecture
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.997
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #754 on: 24-02-2019, 07:27:30 »
Ajkule navodno privlači death metal:
 
 
https://youtu.be/EzCbsw3WgTk

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.997
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #755 on: 26-02-2019, 19:49:05 »
Malo Sadusa za Utorak uveče jer vikend je daleko a treba živjeti i pjevati...
 
 
https://youtu.be/UC_EtxCQOBg

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.997
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #756 on: 28-02-2019, 18:26:32 »
Malo Satana na mali Petak:
 
 
https://youtu.be/uhElcJJ1WtM

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.997
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #757 on: 02-03-2019, 06:22:01 »
Da li je Lemmy video Tita?
 
tl;dr Video ga je... možda  :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.997
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #758 on: 02-03-2019, 18:49:36 »
Ako smo završili dnevne obaveze (igranje Resident Evil 2, ultrazvučenje kod veterinara, jedenje veganskih palačinki...) da se onda razuzdano odamo metalu? Može? Može!
 
 
Prvo na redu je blek metalac iz Koblenca, simpatično nazvani Hurricane Hellfukker (!!!) koji ima prvi propisan album svog projekta Illum Adora. Mladac voli da nosi starinsku medicinsku masku (onu sa dugačkim „kljunom“) a muzika na albumu ...Of Serpentine Forces je solidan i prijazan sirovi blek metal sa osobenim art brut šarmom koji opet muziku ne odvlači u smeru amaterskih pokušaja. ...Of Serpentine Forces ima malo te demo neizbrušenosti koja je šarmantna ali ima i dosta odličnih ideja i lepih melodija tako da lepo curi. Lagao bih kada ne bih rekao da albumu fali malo editovanja i da su pesme ipak neretko predugačke za ono što nude, ali u celini, solidna je ovo ponuda  sa sve obilnim citiranjem Getea čisto da se pokaže ko je išo u školu:
 
https://folterrecords.bandcamp.com/album/of-serpentine-forces
 
 
Lombardijski The Scars in Pneuma izgledaju kao manekeni za neke kozmetičke proizvode namenjene negovanju muške kose i brade ali muzika na njihovom prvencu The Path of Seven Sorrows je veoma prijatna. The Scars in Pneuma provlače svoj melodični blek metal sa mnogo ljubavi, ne dajući da zapravo agresivna i brza svirka sakrije to da je melodičnost na prvom mestu. Produkcijski je to malo mrtvački što je šteta jer je u smislu muziciranja ovaj bend na prilično visokoj razini, ali da se to progutati i uživati u ploči koja isporučuje veliku količinu lepih melodija i emocije na siguran, zreo način:
 
https://thescarsinpneuma.bandcamp.com/releases
 
 
Libanski jednočlani bend Moonaadem je na svom drugom albumu, Néantiste takođe veoma melodičan i emotivan ali ovo je muzika koja više ide na hipnotičke kvalitete ponavljanja i teksturiranih gitarskih fraza nego na pletenje po tankim žicama. Néantiste je tako veoma slušljiva ploča jer uspeva da tu svoju emotivnu ucenu isporuči bez previše agresivnog hvatanja na komplikovane teme već pre svega uspelim građenjem atmosfere. Byafra, jedini član ovog benda pritom nadahnuto koristi digitalno editovanje da i sasvim artificijelne elemente svoje muzike (sastavljene, na kraju krajeva, od procesovanih lupova) iskoristi u službi atmosfere i emocije. Iako ovo svakako spada u atmosferični blek metal, utisak je da Byafra ne svira toliko „žanr“ koliko slika svoje unutarnje vizije i to dobro ispada:
 
https://youtu.be/773jVz4SFgM
 
 
Zrenjaninska jednočlana blek metal furija po imenu Ljuska je objavila svoj novi EP, The Nox Harbinger i ako se na stranu stavi supernabildovan tekst na engleskom koji izdanje prati i koji deluje maltene kao parodija na propratne tekstove uz neko novo izdanje kakvog tabletop RPGa, ovo su tri pesme priličnog krša i loma, a ovo mislim u sasvim pozitivnoj konotaciji. The Nox Harbinger ima prilično demo kvalitet produkcije i, ako ćemo pošteno, ni songrajting nije naročito zreo i da nam Sifr Shraddha nije zemljak, ne bih ovo bogznakako pažljivo slušao. Ali jeste i jesam pa mogu da kažem da Ljuska svakako nema čega da se stidi na ovom izdanju. Ima tu stava, atmosfere i taman dovoljno simpatičnog kiča da tri pesme lepo procure i ne iritiraju, a sirov miks zapravo pomaže da muzika koja ne pati od previše inventivnosti ipak isporuči svoju nesumnjivu energiju. Pristojno:
 
https://ljuska.bandcamp.com/album/the-nox-harbinger
 
 
Britanski Antre na svom debiju, Void, isporučuje vrlo pretencioznu ali zapravo vrlo dobru muziku. Kombinacija melodičnog i progresivnog blek metala, kako ih opisuju, očitava se u dugačkim pesmama koje rade na izgradnji atmosfere – na primer kroz akustične introe i ostale uobičajene (s)alate – ali kad se zasvira zaistinski, Antre imaju sa čim da izađu u čaršiju. Ovo su dobro sklopljene, što se kaže odležale pesme koje znaju kad treba da tizuju ali znaju i kad treba da udare iz sve snage. Antre pritom svoju „proggy“ stranu manifestuju pre svega odlično napisanim melodijama i njihovim razradama pa su ovo pesme sa zavodljivom dubinom a bez preteranih komplikacija. Veoma dobra ploča.
 
https://antre.bandcamp.com/album/void
 
 
Još jedan jednočlani bend sa debi albumom, ovog puta iz Filadelfije, a u obliku projekta Ancient Flame i prvenca Tyrant Blood nam daje tvrd ali melodičan blek metal koji ima masivan, snažan (i svakako preglasan) miks i dosta atmosfere. Ancient Flame uspeva da prilično šarmira i svojom energijom i svojim melodijskim temama koje su kurčevite, konfrontativne i ratničke u najboljem smislu. Njegov problem je, kao i kod mnogih drugih jednočlanih bendova – editovanje, i ovo su pesme u kojima se jasno oseća da je autor samo pustio da ga vodi ruka kojoj je bilo lako da ponavlja iste, prijatne pokrete na vratu gitare i sve bi to bilo daleko ubojitije da se selo i malo više razmišljalo o aranžmanima. Barbaric Majesty je, recimo, pesma koja ima nekoliko najboljih tema koje sam uopšte čuo ove godine ali sa trajanjem od preko sedam minuta i naprosto previše ponavljanja tih skoro genijalnih momenata, njena oštrica se otupljuje. Dakle, valjalo bi malo više rada na ovome ali da se čuje – vredi:
 
https://ancientflamepa.bandcamp.com/album/tyrant-blood
 
 
 
Poljaci su ponovo među nama, ovog puta sa debi albumom kvarteta Popiół koji se zove Zabobony, ima zanimljiv omot a muzički zvuči sveže i daleko je od nekakvog „čistog“ blek metala. Ima ovde dosta atmosferične muzike koja kombinuje melanholiju i blekmetalsku energiju, a ima i narodnjačkih motiva mada bend svakako ne ide na čisto narodnjačku notu. Ima tu i, recimo, nekakve proggy ambicije (recimo Wilcze Jagody je instrumental u kome bas gitara solira preko razložene akustare) i kad se ubroje i brojni momenti gotovo sakralnog pojanja koje pevač i izvode, čuje se da su Popiół definitivno ekipa koja se vozi u post-blek metal smeru u nekoj svojoj traci i ima puno dobrih ili makar originalnih ideja. Preslušati svakako:
 
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/zabobony
 
 
Takođe iz Poljske ali na sasvim drugom kraju spektra su dvočlani Owls Woods Graves koji na svom prvencu Citizenship of the Abyss cepaju sirovu, neprerađenu kombinaciju tog nekog garažnog blek metala i hardkor panka. Dakle, ne nekakav blackened crust ili nešto sa bilo kakvim oreolom sofisticiranog već naprosto prljav, distorziran, podrumski pank/ metal koji u teoriji treba da se dopadne ljubiteljima pankerske faze Dark Throne. I dok ja imam mnogo simpatija za zvuk, pristup i generalnu estetiku ovog benda (kao da ste spojili Bathory i Terveet Kädet, recimo), a imam jer bih inače ovu ploču naprosto preskočio, činjenica je da ove pesme čak i u svojih dva i po ili tri minuta traju predugo da bi održale nivo energije i tenzije koji se sugeriše zvukom i rifovima i da nam ostaje puko odrađivanje posla do samog kraja. Dakle, prijemčivo i supersimpatično ali ipak, nažalost, drugoligaški:
 
https://malignantvoices.bandcamp.com/album/citizenship-of-the-abyss
 
 
I dalje smo u Poljskoj ali sa istoimenim prvencem benda Ashes nema iznenađenja, ovo je klasičan, maltene stereotipni poljski blek metal, sa puno emocije, hipnotičkog ponavljanja i epske atmosfere koja ne oduzima ništa svoj toj emotivnosti. Na ivici su, priznajem, da ih proglasim suviše generičkim ali ne mogu im odreći zrelost i umeće koje treba ceniti pogotovo na nečijem debi albumu:
 
https://malignantvoices.bandcamp.com/album/ashes
 
 
Francuski Heaume Mortal, pak, na svom albumu Solstices pokazuje da možete bez problema praviti spor blek metal sa pesmama od po 13 minuta a da to ne bude dosadno niti da se u pitanje dovedu energija i napetost. Naravno, može se ovde povući određena paralela sa Blut Aus Nord, to je ta škola i svetonazor, ali Heaume Mortal ima svoj pristup i ovo je vrlo dostojanstvena i uverljivo apokaliptična muzika za slušaoca od ukusa:
 
https://youtu.be/krGzqaoq6dc
 
 
Švicarski dvojac Aara sa svojim prvim albumom So fallen alle Tempel nudi interesantnu smešu sakralnih horova i melodičnog blek metala. Nije to sjajno producirano i PODOSTA je monotono tako da je ovo samo za publiku sklonu toj vrsti atmosferičnog blek metala koja hvata na hermetičan miks zvuka i omamljujuću repetitivnost. Meni je nekako kliknulo i mnenja sam da Aara imaju štofa makar za jedno slušanje:
 
https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/so-fallen-alle-tempel
 
 
Nijemce Der Weg Einer Freiheit smo ovde već pominjali pre nešto više od godinu dana a sada su izbacili živi album Live in Berlin za Season of Mist i ovo je  dalje veoma slušljiv brz i melodičan, čvrst i mišićav tevtonski blekeraj koji ne izmišlja bogznašta novo ali argatuje pošteno i snažno. Takođe, album je toliko dobro snimljen i miksovan – za živi album jednog andergraund benda koji svira elkstremni metal – da se to mora dodatno pohvaliti:
 
https://youtu.be/Ms2WxDpwXw8
 
 
 
Džordžijski Vimur nudi jednu od najžešćih blek metal ploča ove nedelje i mada i na albumu Triumphant Master of Fates ima mnogo melodije i atmosfere, postojani blastbitovi kojim nas bubnjar Ætheøs redovno čašćava su pravi blekmetalski blagoslov za moje uši. Vimur su još jedan od predstavnika blek metala istočne obale SAD i tamo se bez sumnje događaju sve najzanimljivije stvari što se tiče ovog kontinenta, no, ovaj bend ne upada u istu fioku sa njujorškom školom koju inače redovno hvalim. Vimur imaju svoj zvuk koji ima naprstak post-metal senzibiliteta u ovome što radi ali je Triumphant Master of Fates ploča toliko natrpana rafalnom paljbom i znojavom, moćnom svirkom da je to prosto milina slušati. Tako da te neke lepe blackgaze melodije kojih se bend ni malo ne stidi (slušajte otvaranje Adversarial Impetus Ignition) stižu isporučene uz brutalnu pucnjavu bubnjeva i generalno mišićav rad ostatka grupe i ovo je, uz zaračunavanje sve post-metal eklektike koju bend uredno baštini, najklasičnije agresivan blek metal album koji sam čuo ove nedelje. I, da se ne lažemo, najbolji. Odlična ocena za Vimur:
 
https://borisrecords.bandcamp.com/album/triumphant-master-of-fates
 
 
U stonerskoj ponudi ove nedelje prvenac švedskih Witchers Creed a koji je vrlo primamljiv paket hard rok/ doom /stoner metala kakav treba konzumirati redovno ne biste li očuvali dobar muzički ukus. Awakened from the Tomb... je ploča koja uspeva da oduži dugove hardrokerskim i bluzerskim korenima svog zvuka a da opet ne zvuči sasvim retro. Ovo je dobar, organski metal sa masnim gitarskim solažama (ispod kojih NEMA ritam gitare već samo moćnog, distorziranog basa), jakim gruvom i himničnim pevanjem koje ima taj neki ritualni, bluzerski  kvalitet i mada je jasno u prvom planu kada ga ima, zapravo ne preuzima od moćnog gruva glavnu ulogu u isporučivanje osnovnih poenti ove ploče. Witchers Creed su očigledno bend mladih momaka koji igraju video igre ali to što pripadaju digitalnoj generaciji ni malo ne ugrožava pedigriranu patinu ove ploče koja svoj ’70s duh nosi kao barjak ali se ne zadovoljava pukom emulacijom voljenog zvuka. Hoću da kažem, ovo su vrlo solidne pesme koje su pritom vrlo solidno miksovane tako da se sačuva garažni DNK muzike a da se opet dobije moćan, ubedljiv zid zvuka. Ako imalo volite stoner i doom metal, Witchers Creed su sa svojim izvrsnim prvencem apsolutno obavezna lektira:
 
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/awakened-from-the-tomb
 
 
Preskačem neke razne psihodeličare i postrokere koji se češu o stoner ali nisu po mom ukusu da bih preporučio prvenac grčkog stoner benda Dr. Awkward and The Screws a koji se ispravno zove Gettin’ out of Style. Dr. Awkward and The Screws sviraju starinski, gruvi rokenrol sa mnogo bluz elemenata i očiglednom ljubavlju ka ’70s zvuku, no za razliku od gorehvaljenih Šveđana, njihova ekspertiza ide malo više u neku blagu prog stranu sa gruvom koji se zasniva na poliritmiji i psihodeličnim bluz zahvatima. Sve to, srećom, ne odlazi u neke prekomplikovane vode i Grci sasvim dobro razumeju kako da im pesme budu i aranžmanski naprednije ali i da sačuvaju osnovnu inerciju gruva. Plus, taj pristojno odrađeni miks koji i pored toga što je dosta glasan, dozvoljava muzičarima da imaju dinamiku u onome što rade i odmah oplemenjuje muziku. Slušati!
 
https://drawkwardandthescrews.bandcamp.com/album/gettin-out-of-style
 
 
Pesta iz Brazila imaju drugi album, Faith Bathed in Blood i ovo je još jedan prijemčiv paket stoner/ doom metala koji se bavi ritualima južnoameričkih urođenika a muzički ponovo spaja ’70s metal sa kasnijim tendencijama u doomu i to radi vrlo korektno. Ponovo, ovo je ploča koju će rado prigrliti i starija publika što će umeti da prepozna njezine bluz korene, ali će biti, mislim, po volji i svakome ko voli teške gitare, glasne bubnjeve i dobar metal.
 
https://pestadoom.bandcamp.com/album/faith-bathed-in-blood
 
 
Portlandski fuzz rock dvojac LáGoon je na prvom albumu veličao skejtbording, a ovde, na drugom, su se apgrejdovali na poštovanje kombi-prevoza što je dobro svedočanstvo o tome da bend koji je zagrejao točkove i odsvirao poštenu turneju ili dve, kući dolazi sa novostečenom zrelošću koja će se, u idealnom slučaju, odraziti i na muziku. The Unwelcome, kako se album zove, je hipnotička, drogirana ploča dobrodošlo lo-fi stoner-roka sa puno faza i psihodeličnih efekata, koja bi morala da bude po volji svakome ko razume i voli pokretačku moć gitarskog rifa, bilo da on dolazi iz smera bluza ili metala. Pritom, ovo je ploča od svega 36 minuta pa  je verovatnoća da će vas nekako zamoriti nazalni vokal gitariste Anthonyja Gaglije tim manja. Ako vam se dopada ideja White Stripes ali mislite da je taj bend suviše upeglan i umiven, LáGoon su bukvalno izmišljeni za vas. Vrlo dobro! (Ostavljam i JuTjub link jer album izlazi tek prekosutra pa je na Bandcampu za sada samo jedna pesma):
 
https://lagoonpdx.bandcamp.com/album/the-unwelcome
 
 
https://youtu.be/b_dHhR_XLSM
 
 
Čikaški stoner/doom metalci Sacred Monster na svom debiju Worship the Weird nude sasvim srednjaški doom jelovnik sa mnogo proverenih fora koje smo čuli već milion puta, ali to ne znači da imamo posla sa lošom pločom. Ovo je, za početak vrlo solidno producirano a bend ume da dohvati dobar gruv i jaše ga koliko treba. Sad, to što su najbolji momenti albuma praktično prepisani od Black Sabbath jeste teorijski problem, ali opet, može to lepo da se sluša:
 
https://sacredmonster.bandcamp.com/album/worship-the-weird
 
 
Ako vas interesuje da čujete najpretenciozniju doom metal ploču možda ne samo ove godine, uputiću vas na Lilitine komšije iz Salcburga, Our Survival Depends on Us. Mislim, sa takvim imenom benda i albumom koji se zove Melting the Ice in the Hearts of Men, stvari ne mogu da budu ništa drugo do komično predimenzionirane, zar ne? Svakako. Melting the Ice in the Hearts of Men je ploča tog nekog cerebralnog, recimo, post-doom metala po uzoru na možda Neurosis ali ipak malo više Isis i ona je toliko komično melodramatična i nekako postiđujuće bukvalna (na primer kada u Song of the Lower Classes pevač ponavlja „Down, down we go, we are so very very low“) da čovek ne može a da se ne smeje svim tim njenim nastojanjima da zazvuči emotivno i monumentalno u isto vreme. Our Survival Depends on Us nisu LOŠ bend, i ovo je muzika koja mene ne vređa i nije mi čak ni dosadna, ali ona je toliko komično melodramatična i kičasta u tom svom nekom pokušaju da se pronađe čista, neukaljana emocija na kraju ljudske civilizacije, da se ovo ne može ozbiljno slušati. Ali može neozbiljno:
 
https://oursurvivaldependsonus.bandcamp.com/album/melting-the-ice-in-the-hearts-of-men
 
 
Njemački Eremit nije toliko pretenciozan, ali njihov debi album, Carrier of Weight ipak ima svoj set suludih ambicija: pesme od pola sata kao i apsolutno apsurdno nabasovan miks, pogotovo kada vidite da u postavi bend čak ni nema bas gitaru. Neko se tu ipak malo previše trudi i, da se ne lažemo, malko kraće pesme i miks koji bi imao malo više vazduha bi ovu ploču zapravo izvukli iz klase „slušaj jednom, nije rđavo“ u klasu „ovo može da se lepo vrti svaki dan, pa i po  nekoliko puta“. No, tu smo gde smo, Eremit imaju dobrih ideja i ploča ima sjajnih momenata ali falilo je tu malo čvrste ruke da se sve izbrusi do pravog brilijanta:
 
https://eremitdoom.bandcamp.com/
 
 
Tu su i Norvežani Abyssic koji takođe sa svojim drugim albumom, High the Memory ističu kandidaturu za tu neku medalju što se dodeljuje najpretencioznijima. Abyssic sviraju orkestarski funeral doom metal i, da, to zvuči BAŠ tako kako ste zamislili: pesme od po dvadeset minuta (čak dve od šest na ovom albumu traju duže od ovoga), brutalno death pevanje, veoma spor tempo i mnogo čudnih kontrapunkta između orkestra i distorziranog rok benda. Abyssic nemaju miks koji bi na sve najbolje načine uhvatio tu kreativnu tenziju između klasičnog simfonijskog instrumentarija i ekstremnog metala ali su pesme ipak dobro napisane i pogotovo kreativno aranžirane tako da se iskoristi orkestarska komponenta ne bi li se doom osnova produbila na inteligentne načine. I mada je „kič“ svakako jedna od reči koje ovde među prvima padaju na pamet, Abyssic se ipak mogu pohvaliti pločom koja, teška i dugačka kakva jeste, nudi ipak više od puke sume svojih elemenata:
 
https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/high-the-memory
 
https://youtu.be/MDAm_SEJ4dA
 
 
 
Da malo na trenutak odemo korak nazad od ekstremnog metala koji ovde uglavnom prikazujemo i pohvalimo (istoimeni) debi album kanadskog benda Traveler koji iz sve snage pokušavaju da uhvate zvuk ali i duh NWOBHM ere. I to im zapravo vrlo dobro polazi za rukom. Naravno, ovo je potpuno rivajvalistički pristup i Traveler BESTIDNO kradu od Iron Maiden (solaže su skoro 100% mejdn skoro 100% vremena) ali stvari drže u visokoj brzini i ploča zapravo ne zvuči TOLIKO retro koliko retro-inspirisano. Koliko će se ovo VAMA dopasti, naravno, zavisi od stepena naklonosti ka mejdnovštini, skoro pa konstantnom zakucavanju duplim bas bubnjem i pevanju koje bi moglo da zazvuči prevaziđeno, ali meni sve to ni malo ne smeta i, naprotiv u njemu razvratno uživam. Ono što JA mogu da blago zamerim ploči je da je produkcijski mogla da bude toplija i življa uzevši u obzir da se oslanja na legat nekih od najbolje miskovanih albuma u istoriji metala (ozbiljno, slušajte Mejdnov Killers, The Number of the Beast ili Piece of Mind, ili Tygers of Pan Tangov Caged i čućete produkciju koja nije prevaziđena u naredne tri i po decenije) i da muzika ipak toliko pazi da bude retro da, zaboravljajući na prog element  koga su NWOBHM bendovi često baštinili, prečesto završava u Riblja Čorba/ Warriors drugoligaštvu samo da bi je neki moćan momenat povukao natrag u prvu ligu. No, u celini, ovo je dobra ploča retro metala sa dosta poštenog rada i poslednjom pesmom (Speed Queen) koja praktično već pravi sponu sa thrash metalom, što vrlo dobro služi da je zatvori.
 
https://travelermetal.bandcamp.com/album/traveler
 
 
U posve sličnom stilu je i debi album projekta Pounder, a koji se zove Uncivilized. Ovde imamo na programu NWOBHM koji sviraju članovi Exhumed, Carcass, Gruesome i Nausea i Uncivilized je ploča koja se toliko jako trudi da čenluje osamdesete da u tome ume i da pretera. Hoću reći, već prva pesma (Fuck off and die) ima srednji deo sa UOOOOU horskim pevanjem koji signalizira da će ovde da bude mnogo više čizi sadržaja nego što bismo se nadali od nominalno ipak death metalske ekipe koja ovde sedi za instrumentima. Pounder, da se ne lažemo, izvrsno sviraju i Carcassov gitarista Tom Draper ume veoma ljudski da pocepa staroškolske solaže koje su konstantno hajlajt albuma, a moj miljenik Gus Rios (danas u Gruesome, nekad u Malevolent Creation) na bubnjevima isporučuje tvrdu i stamenu podlogu za pesme, no, bend kao da ne može da se sasvim dogovori da li ih više zanima da se malko i sprdaju sa muzikom uz koju su odrasli ili da je sviraju kao da je ponovo 1985. godina. Tako, recimo, naslovna pesma ubija sa čizi refrenima i mejdnovskim terciranim gitarskim bridževima tako jako da čak i ja prevrćem očima, onda uleti u orijentalni brejk i taman kad pomislite da ovi stvarno ne znaju kuda bi, Draper uvati da solira i razvali. I tako više puta. Pounder, budimo jasni, nude nešto što se meni suštinski dopada ali tokom čijeg slušanja previše puta morate da se zapitate zašto ne izbace te čizi delove i usredsrede se na ono u čemu su očigledno najjači. No, dobro, ima ovde lepote onoliko:
 
https://pounderheavymetal.bandcamp.com/album/uncivilized
 
 
 
Izašao je i novi Queensryche, petnaesti za više od tri i po decenije rada ovog uticajnog benda i The Verdict je meni veoma osrednja ploča. Uz ogradu da ja ovaj bend nikada nisam baš MNOGO ni voleo, reći ću da je ovo dobro producirano, kvalitetno osmišljeno i da solidno imitira zvuk Queensryche iz te neke njihove zlatne faze ali da je songrajting na kraju dana uglavnom samo uslužan i da bend više hvata na trikove nego na inspiraciju. Opet, nije to loše niti zvuči umorno i ako ste ljubitelj, ovo bi moglo da vam prija mnogo više nego meni. Albuma, naravno, nema za besplatni legalni striming pa evo tri pesme da ih čujete:
 
https://youtu.be/J86rOTinVRs
 
https://youtu.be/rZNa1BONdu4
 
https://youtu.be/lcDYVKfjg7Q
 
 
 
Drugi album britanskih Damnation’s Hammer, a koji se zove Unseen Planets, Deadly Spheres je jedna tvrda i energična ploča sludge metala sa nešto staroškolskog death šmeka (pre svega u tome kako bubnjar na momente sve napuni duplim kikovima) koja fino hvata za uvo svojim jakim, lepljivim rifovima, matematički preciznom ali ne i bezdušnom svirkom i veoma dobrim miksom koji daje i čistotu i snagu. Volim kada na metal ploči koja prioritizuje težinu ipak možemo lepo da čujemo sve instrumente i da dobijemo i hrskavu gitaru i taj moćni bas-parter koji vas vuče ka sebi neprejebivim gravitacionim poljem. Solidne su ovo i pesme i najveća zamerka na album je malo kilavo pevanje od strane Tima Prestona koji nikako da pusti taj svoj glas da se ispentra na vrh muzike i parira joj po snazi. Ali dobro:
 
https://damnationshammer.bandcamp.com/album/unseen-planets-deadly-spheres
 
 
Kolumbijski muško-ženski četverac Lucifera sa svojim četvrtim albumom, La cacería de brujas (Lov na, jelte, veštice) donose tačno ono što od njih očekujete: blackened thrash metal sa mračnom, zlom atmosferom i mnogo poštenog, znojavog rada. Dobar je to metal i ovo je bend koji iako se oslanja na sasvim strejt metalske pristupe (malo spori, „seljački“ blastbitovi, malo dupli kik, ali sve uglavnom u jednom odmerenom, dobro pogođenom  tempu) uspeva da ima dosta gruva i osećaja u svemu tome. Plus, miks koji iako sasvim neprirodan (bubnjevi su semplovani i veoma „plastični“) i dinamički ravan prilično dobro odgovara ovoj muzici. Problem sa La cacería de brujas je ponovo u tom kletom nedostatku editovanja i Lucifera je bend sa mnogo dobrih rifova i po kojom sjajnom melodijom (slušajte Ceremonia Secular!!!) ali čiji aranžmani naprosto ne umeju da prepoznaju kad je dosta i sve ove dobre teme se ponavljaju u nedogled. Opet, nije to neprijatno i srce mu je apsolutno na pravoj strani a svakako prija što se u muzici čuje dosta te latinske vatre, pogotovo u vokalnoj interpretaciji basistkinje A. Blasfemije:
 
https://dunkelheitprod.bandcamp.com/album/la-caceria-de-brujas
 
 
Da ostanemo na trenutak u latinici, tu nam je četvrti album argentinskih death metalaca Prion i Aberrant Calamity je ploča koje je osrednja po skoro svim parametrima kojih možete da se setite, ali u tome svakako ne mogu da je nazovem mediokritetskom. Naprosto, vredni Argentinci ovde ponavljaju lekcije koje su godinama učili od Immolation, Morbid Angel ili Hate Eternal i mada se sa svakom sledećom pesmom jasno čuje da su Prion uvek sledbenici a nikada predvodnici, opet ne smem da tvrdim da je ovo neinspirisana ili dosadna muzika. Prion nisu krivi što su drugi sve to odsvirali pre njih – i bolje – i eventualno su krivi za nedostatak kreativnije umetničke vizije. Ali kako ja uvek kažem da je kvalitetna kopija meni draža od originalnog ali bezveznog muzičkog programa, tako i Prion mogu lepo da se slušaju. Ne da nadahnu ili promene ičiji život, razumete, ali ovo je neuvredljiv, energičan, radnički death metal sa pristojnim miksom i pogotovo ako tek ulazite u ovu muziku i ne nosite sa sobom bagaž decenijskog slušanja najboljeg što ovaj žanr može da ponudi, moglo bi da se desi da vam Aberrant Calamity bude veoma prijatan:
 
 
https://prion.bandcamp.com/album/aberrant-calamity
 
 
Francuski Dronte na svom prvom albumu Quelque part entre la guerre et la lâcheté („Negde između rata i kukavičluka“) nude avangardnu mešavinu žanrova gde je metalska osnova tu uglavnom u death vokalima i generalnoj energiji a na nju dolaze saskofoni, ksilofoni, bendža i gitare koje sviraju setne harmonije, te jako dinamična svirka. Ovo je miksovano prilično organski pa bend zbog toga ne zvuči kao Igorrr koji mi je bio prva asocijacija i ima ovde jako mnogo galskog senzibiliteta koji prija. Opet, pevanje prečesto prelazi u prosto recitovanje koga ima previše za slušaoca koji ne razume jezik – dakle mene. Dronte su dobri u kombinovanju džeza, metala i svakojakih drugih muzičkih žanrova i imaju tu teatarsku komponentu koji praktično očekujem od Francuza kad se dohvate ovakvih projekata, ali čini mi se da jako mnogo toga propuštam time što je album na francuskom...
 
https://dronte.bandcamp.com/album/quelque-part-entre-la-guerre-et-la-l-chet
 
 
 
Filadelfijski Pissgrave svakako ne pevaju na francuskom, ali to ne znači da se može razumeti i jedna jedina reč na njihovom drugom albumu, Posthumous Humiliation. Pissgrave su ponuđači okrutnog death metala sa jasnim korenima u grindcoreu ali i sopstvenim stilom koji prednost daje dugačkim tremolo temama radije nego jednostavnom dž-dž-dž rifašenju i kada se to uklopi uz miks koji je VELIČANSTVENO prljav i bučan (slušajte te vokale koji kao da sa svakim slogom iznova cepaju membranu zvučnika) dobija se album koji je jedna velika i bogata tekstura fine distorzije i moćnog, smrvljenog metala.  Između Vanuma koje sam pohvalio prošle nedelje i ovog albuma, izdavač Profound Lore može da se pohvali da ima konzistentnu liniju vrhunskog andergraund kvaliteta u svojoj ponudi ove godine. Nazdravlje:
 
https://pissgrave.bandcamp.com/album/posthumous-humiliation
 
 
Izašao je i novi In Flames ali ja to ne mogu da slušam, bukvalno sam posle prve pesme bio spreman da se pobljujem tako da... to preskačemo. Umesto toga, evo trećeg albuma francuskih Fange, koji se zove Punir i nudi bučan i mračan koktel blackened doom/ sludge metala koji zvuči emotivno i apokaliptično. Fange su jedan od onih bendova koji mogu da se izvuku i sa činjenicom da miksuju album na način koji bi skoro svakog drugog sahranio,kreirajući klaustrofobičan, mučan, odjekujući ambijent koji uspeva da njihovim crnim, zlim pesmama samo doda još šmeka. Sve to i još solidan gruv, dakle ploča za sladokusce:
 
https://music.throatruinerrecords.com/album/punir
 
 
Holandski (sada) rodno mešoviti death metal sastav Sisters of Suffocation je izbacio drugi album, Humans are Broken i... to je slušljivo i prijatno mada daleko od neke revolucionarne ploče. Sisters of Suffocation je bend koji više hvata na silovitost zvuka i gruv nego na složene kompozicije što je za death metal sasvim okej i često ume da bude pročišćujuće. Humans are Broken je ploča pamtljivih tema odsvirana i miksovana veoma glasno, i mada na njoj nema bogznakako mnogo dubine, može da se lepo troši onako an pasan i da vam to prija:
 
https://sistersofsuffocation.bandcamp.com/album/humans-are-broken
 
 
U daljim death metal vestima, češki veterani Fleshless su izbacili svoj deveti album, Doomed i ovo je za razliku od njihovih deathgrind korena, ploča sa dosta uticaja melodičnog death metala. Česi to rade pristojno i mada nije ovo album koji ću sad ne znam kako pamtiti, ima on štofa taman toliko da ga čovek lepo presluša i primeti poneku odličnu pesmu (na primer A Bleeding Sculpture):
 
https://youtu.be/dVjfcdeKMVc
 
I dalje u death metal vodama, Hate Priest sa Floride ima istoimeni debi album i ovo je nekakav prilično eksperimentalan pristup slamming death žanru koji meni, starom ljubitelju neprežaljenih Disfiguring the Goddess odmah probudi interesovanje. Sad, Hate Priest svakako nisu tako moćni i genijalni kao DTG ali ovo je svejedno prilično solidan debi album mučnih atmosfera odrađenih prilično suptilnim alatkama (menadrirajućim gitarskim temama, najpre), sa kojima se mešaju brutalni, ekstremno teški slemovi. Hate Priest uspevaju da imaju i izuzetno MASIVAN zvuk sa sve bass dropovima koji sapliću zvučnike a da istovremeno ima prostora da se odvoje instrumenti koji rade sitnu ornamentiku i oplemenjuju pesme. Da nema te eksperimentalne komponente ovo bi bio relativno srednjaški slem, ovako Hate Priest zaslužuju nekoliko slušanja:
 
https://youtu.be/Qo1GNN27tBY
 
 
Završimo sa debi albumom filadelfijskih (opet? Šta je bre ovo?) Devil Master a koji je simpatična, energična mešavina lo-fi metala i panka. Sve je to pomalo haotično, bučno i prljavo i Satan Spits on Children of Light ume da bude i malo konfuzan album jer se tu brzo smenjuju perspektive i pristupi kao da bend nije sasvim siguran u kom smeru tačno želi da ide. Ali to mu daje tu neku mladalačku silovitost i ima ovde i sasvim dovoljno pamtljivih tema da vas uhvate i nateraju da odvojite uvo na malo duži rok. Bučno, pankerski, razuzdano, ukratko – pravi, prljavi rokenrol:
 
https://devilmaster.bandcamp.com/album/satan-spits-on-children-of-light
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.997
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #759 on: 09-03-2019, 16:07:16 »
 Osmi Mart, deveti Mart, sve značajni istorijski datumi, ali svaki je datum značajan kad se sluša metal. Ove nedelje to ponovo radimo.
 
 
Od blek metalaca sam dobio par prijatnih iznenađenja za ovu priliku. Kao prvo, novi album trondhajmskog benda Katechon, treći u njihovom opusu, a koji, pored toga što donosi mnogo pedigriranog norveškog blek metala – a taj najviše i volim – još ima i ambiciju da se pohrve sa tako teškom temom kao što je genocid, prelomljen kroz tematizovanje logora Aušvic. Znam šta mislite – blek metal bend koji peva o Aušvicu, to ne može da izađe na dobro, ali Sanger fra Auschwitz, (Pesme iz Aušvica) je zapravo studija o zlu, pregled toga kako je Drugi svetski rat pogodio „obe strane“, inspirisan radovima T.S. Eliota, Paula Celana i bit poezijom. I mada to „obe strane“ svakako može da zaškripi po uhu jer smo svedoci kako danas nacisti raznih boja često pokušavaju da usvoje centrističku retoriku, ovaj album nije takav, barem po onome što može da se čuje i više se bavi metafizikom. Koga tako nešto uopšte i ne zanima može da se umiri saznanjem da je muzički ovo izuzetno zrela a opet svedena ploča. Katechon sviraju surovo i divljački, baš kako norveški blek metal i treba da bude, unoseći veliku količinu emocije u muziku ali uvek se zadržavajući u samom centru tmine. Ovo je pritom album koji zvuči prirodno i ne pati od preproduciranosti a što mu daje dodatni element uverljivosti. No, na prvom mestu su izvrsne pesme i jako sigurna izvedba. Ustežem se da napišem kako je Sanger fra Auschwitz remek-delo, ali je VEOMA blizu ovoj tituli.
 
https://katechonor.bandcamp.com/album/sanger-fra-auschwitz
 
https://youtu.be/6Gq3sd0gdmk
 
 
 
Dalje su tu islanđani Sinmara sa svojim drugim albumom Hvísl stjarnanna (gugl ovo prevodi kao „Zvjezdane zvezde“ i ta kombinacija ijekavskog i ekavskog je možda najsimpatičniji detalj) i ovo je još jedno dobrodošlo podsećanje na to da islandski blek metal poslednjih par godina ima apsurdno dobru ponudu. Hvísl stjarnanna je ploča koja surovom skandinavskom prebijanju dodaje mnogo epskih melodija i atmosferičnih pasaža ali nikada ne beži predaleko od autentične severnjake oštrine i hladnoće. Sinmara sviraju razrađene, kompleksne aranžmane koji svejedno odišu prirodnošću i daju pesmama logične forme i pored svih promena ritma i skretanja u stranu. Album pritom ima zaista fino odmeren odnos žestine i melodične atmosferičnosti pa može da zadovolji širok spektar ukusa. Odlično!
 
https://sinmara.bandcamp.com/album/hv-sl-stjarnanna
 
 
Kanadski jednočlani projekat Alkymist UBIJA sa svojim novim EP-jem, Wreckage of the Raging World nudeći nam epsku, apokaliptičnu muziku koja, pravdajući svoju „blackened doom“ podžanrovsku etiketu, uglavnom ide relativno sporim tempom. Ali ovo nikako ne treba shvatiti kao da je Wreckage of the Raging World ploča smirenih pesama i uzdržane energije jer Noctis, koji ovde svira sve instrumente vrlo dobro ume da napuca kompozicije tako da prosto kipte od snage a očajničke izvedbe im daju osećaj urgentnosti koji inače ne biste očekivali od bilo čega što se češe o doom. Tek poslednja, desetominutna pesma „There’ll be No Resting“ prilazi „pravoj“ doom atmosferi ali do tada ste već i spremni da malo odmorite od sve te pičkaže. Noctis tvrdi i da je ovo „mostly improvised“ tako da je teško ne biti impresioniran.
 
https://alkymistmtl.bandcamp.com/album/wreckage-of-the-raging-world
 
 
Mađari Earth Plague su tu sa EP-jem Death Curse i kako i ime benda i izdanja sugerišu, ovo je sirovi blek metal, jeftine, sobne ali sasvim funkcionalne produkcije i sasvim old skul pristupa. Earth Plague su na onoj klasičnoj liniji kombinovanja jednostavnog metala sa pankom da bi se dobila potentna andergraund mešavina i Death Curse je sa svojih pet pesama i relativno adekvatnog trajanja da vas sva ta jeftinoća i pankerština ne umori nego da zazvuči valjano i tr00:
 
https://earthplague666.bandcamp.com/album/death-curse
 
 
Švedski Malakhim je izbacio svoj prvi EP, koji se, neintuitivno, zove „II“ (valjda zato što im se demo zvao „I“) i ovo su četiri pesme bučnog, prštavog skandinavskog blek metala koji udara žestoko ali pušta slušaoca i da malo predahne uz dobre srednjetempaške delove i jednostavne a efektne gitarske motive. Malakhim su, reklo bi se, ljubitelji satanizma, ali njihova muzika je dovoljno bogata i raznovrsna da ne zvuči monoidejistički. Jedino bi taj jako prštav miks mogao malo da smeta nekim slušaocima, no svakako ih vredi isprobati i čuti:
 
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/malakhim-ii
 
 
OVDE SAM NAPISAO PRILIČNO POZITIVAN OSVRT NA NOVI ALBUM JEDNOG STAROG POLJSKOG BENDA ALI SAM ODLUČIO DA GA IPAK NE UVRSTIM U PREGLED ZBOG NJIHOVIH VEZA SA NACISTIČKOM SCENOM U POLJSKOJ. GREOTA, U PITANJU JE IZNENAĐUJUĆE MAŠTOVITA PLOČA ALI NE BIH SE OSEĆAO PRIJATNO DA PROMOVIŠEM NEŠTO ŠTO SMATRAM IDEJNO NEPRIHVATLJIVIM.
 
 
Internment iz Atlante imaju debi album i ovo više nije jednočlani bend nego propisan kvartet koji isporučuje relativno generički ali vrlo žestoko odsviran sirovi, satanistički blek metal sa puno buke, blastbitova i krvoločnih solaža. Chained to the Moon je ploča na kojoj su gitare pretrpele ozbiljno testerisanje, a ni ostali instrumenti nisu pošteđeni i ovo je muzika koja uspeva da pokrene svojim entuzijazmom iako ne radi bogznašta novo ili originalno. Internment su odličan primer za bend koji naprosto u okviru već definisanog žanra radi kvalitetno i pošteno. Poslušati:
 
https://internment.bandcamp.com/album/chained-to-the-moon
 
 
Za publiku koja voli najbrže od najbržeg, nudimo australijski black/ death sastav Sorathian Dawn koji sa pet pesama na EP-ju Sun of the Deep slavi crnilo, vatru, htonske sile i, na osnovu omota pretpostavljam, podvodno sunce koje sija na zmajeve i njihove prijatelje. Bend je zaista dobar u kombinovanju blek metal melodičnosti sa death metal čvrstinom a pesme su sve u veoma brzom tempu. Monotonost se izbegava putem korišćenja lepih i pamtljivih melodija koje skoro da potpuno kompenzuju relativno kilavo miksovan vokal. Miks i inače nije najjača strana ove ploče ali nije nekvalitetan, koliko bi ovakav bend sa ovakvim pesmama zavređivao malo prostorniju zvučnu sliku. Kada na poslednjoj pesmi, Lawless One bend ode i širinu i pruži malo epike na samom kraju, to je znak da ovi ljudi znaju kako da dalje nadograđuju svoj veoma dobro zaokruženi stil. Prijatno!
 
https://sorathiandawn.bandcamp.com/album/sun-of-the-deep
 
 
Trondhajmski Gjendød umeju da sviraju jednako brzo što potvrđuju na pesmi koja otvara njihov drugi album, Krigsdøger (Psi, jelte, rata), a koja se zove Om å tro (što bi bilo otprilike „Spreman da veruje“). Om å tro je brza, ubitačna blek metal pesma ali bend tokom albuma pokazuje da mu brzina ni iz daleka nije jedino oružje i tokom narednih četrdesetak minuta dobijamo neke od najfinijih momenata norveškog blek metala u ovoj godini isporučene kroz psihodelične, ubedljivo demonske kompozicije koje kao da su ispale iz nečijih psihotičnih košmara. Gjendød su užasno zarazni i kad spiraju spore pesme pune bolesnih harmonija i lepljivih tema, kao što je na primer Hold pusten (Zadrži dah) a onda lako pređu u brzu ali i dalje bolesno melodičnu En pålagt byll (Nametnuti, er, čir?) koja uspeva da u svoju rafalnu paljbu upakuje i savršeno osmišljenu akustičnu gitaru. Bendovi koji sviraju „ratni metal“ mnogo polažu na epiku i mačo imidž i mada Gjendød svakako vole i jedno i drugi, muzika im je toliko slojevita, keči i, eh, pa inteligentna da je Krigsdøger definitivno ploča koju treba da čuje mnogo širi krug publike od uobičajene adolescentske war metal klijentele. Još jedan kandidat za naslov remek-dela!
 
https://hellthrasherproductions.bandcamp.com/album/krigsd-ger
 
 
Švedski Bergraven (Crna planina, jelte), posle deset godina pauze izdaju svoj četvrti album i ovo je i dalje eksperimentalni blek metal koji ima jednako zajedničkog sa free improv  i Rock in Opposition krilom savremene muzike koliko i sa pravim blek metalom. Det framlidna minnet (Sećanje koje je ostalo) je ploča na kojoj su flauta i recitovanje podjednako dobrodošli kao distorzirana gitara i vrištanje. Opet, blek metal je fleksibilna muzika i Bergraven veoma autoritativno uspevaju da nateraju ovakav pristup da funkcioniše pa i da pokažu koliko su sazreli tokom poslednje decenije (spojler: mnogo). Tajna je svakako u tome da sve zvuči autentično i ovo nije ploča formalnog eksperimentisanja i entry-level metala već jedan zaista deep cut u savremenu muziku gde se pesme organski razvijaju iz najrazličitijeg semena i izrastaju u impresivne muzičke arhitekture sa velikim brojem originalnih i ubitačnih momenata. Veoma dobro i sasvim jasno zašto je trebalo deset godina da se ovo napiše i proživi:
 
https://bergraven.bandcamp.com/album/det-framlidna-minnet
 
 
Nizozemski Horcrux na svom drugom albumu Loss & Grief donosi kombinaciju sirovog ali atmosferičnog blek metala sa doom metalom i ovo je pristojna mada ne sad neka esencijalna ploča. Previše bendova iz ovog krila ekstremne muzike nkada nije napisalo pamtljiv rif i Horcrux ovaj nedostatak pokušava da ublaži šugejzerskim melodijama koja svakako prijaju ali pesme se prilično neizbežno stapaju jedna u drugu i pretvaraju u prijatan ali ne i sasvim angažujući tapet. Opet, kako ja generalno albume atmosferičarskih blek metal bendova ni ne mogu da odslušam cele, Horcrux svakako NEŠTO radi dobro da mi zadrži pažnju. Pritom jeftina a dobra produkcija:
 
https://horcrux666.bandcamp.com/album/loss-grief
 
 
 
Stonerski kontingent ove nedelje počinje četvrtim albumom švajcarskih Wolf Counsel i Destination Void je ploča koja vrlo dobro predstavlja njihovu viziju „tradicionalnog dooma“, a što podrazumeva epske, raspevane melodije, sa sve multitrekovanim vokalima i generalno dinamičnu svirku. Wolf Counsel su neka vrsta garažnije verzije romantičarskog duma kakav su proslavili My Dying Bride ili raniji Paradise Lost i mada u njihovoj muzici ima malko jeftinoće (i produkcijske i izvođačke) koja neće biti svakome po ukusu, ovo je svejedno prijemčiva i prijatna ploča toplog i teškog ali ne i neprijatnog metala.
 
https://wolfcounsel.bandcamp.com/album/destination-void
 
 
Milanezi Matra imaju treći album, zove se prosto „III“ i ovo je prijatna, mada ne preterano „metalska“ ponuda razigranog stoner roka sa očiglednim dugovima prema sedamdesetima ali i ljubavlju prema nešto bržem (i mekšem) gruvu. Matra nisu bend težine i sporosti koliko bend pažljivo odmerenih dinamika i pesama koje treba da podstaknu i na ples, što je sasvim plemenito u zajednici koja, jelte, kanabis ne koristi SAMO u medicinske svrhe. Blagi prekor ide na pevača koji nikako da pusti taj svoj glas i stalno zvuči kao da bi kakio al ne sme, ali je album barem miksovan vrlo prijatno bez veštačkog budženja glasnoće u masteringu i to mojim ušima jako prija. Plus, imaju pesmu „Nazi rockers fuck off“. Pošten svet!
 
https://matraband.bandcamp.com/album/matra-iii-2
 
 
Za potrebe konzumiranja zaista sporog, distorziranog, veoma drogiranog i veoma moćnog doom metala, ove smo nedelje na raspolaganje dobili debi album detroitskog trija Temple of the Fuzz Witch. Ova ekipa je, reklo bi se, na sceni svog grada već prilično cenjena a znajući u kakvom je kurcu Detroit ne treba da čudi što ultraspori doom bend natopljen u THC tamo žari i pali. Eponimni prvi album benda je ipak, jako dobar čak i ako ne živite u Mičigenu i ispunjava sve želje koje bi pošten čovek ili žena mogli da imaju od doom metalla. Temple of the Fuzz Witch valjaju spori, ekstremno teški gruv umotan u rifove mamutske veličine, poprskan odozgo povreemenim vokalima koji su melodični i stonerski što bendu daje rokerski pedigre koji ovde mnogo znači. No, kompozicije su podređene pre svega težini i izmenjenom stanju svesti u koje treba da uletimo kroz fazirane gitare, kontrolisani fidbek pojačala i majstorski vođen gruv ritam sekcije. Nisu ove pesme nužno napravljene da budu hitovi i da se sećate kako je refren u kojoj išao i album se najbolje troši kao celina gde se jedna pesma pretapa u drugu a vi tonete u ponor mraka i distorzije. Ne naročito skup ali veoma funkcionalan, težak i distorziran miks kruniše album koji bi morao da razbludno zadovolji svakoga ko je ikada slušao metal.
 
https://templeofthefuzzwitch.bandcamp.com/album/temple-of-the-fuzz-witch
 
 
Nešto su „komercijalniji“ po zvuku Black Lung iz Baltimora ali ima tu slične autentičnosti koja ide uz istočnu obalu SAD i Ancients, njihov treći album je izvanredna ploča veoma keči stoner metala sa psihodeličnim doom elementima, prepuna pamtljivih refrena i dobrih rifova. No, najvažniji adut ove ploče su dobro napisane pesme. Black Lung sviraju ozbiljno kvalitetan rokenrol koji ima sve što treba: dinamiku, tenziju, izvrsne vokalne aranžmane, pamet da kad treba malo smanji distorziju i šibanje da bi, kad se ponovo nagazi po pedali iz sve snage, katarzični efekat u glavama slušalaca prouzrokovao eksploziju. Pesme su, pritom sve jedna bolja od druge sa jako efektnim silascima u gruv sedamdesetih a što meni natera suze u uši (slušajte „Gone“). Miks je, takođe, snažan i mada je mastering malo preterao sa kompresijom, ovde i dalje ima mesta (ponovo u Gone) za prave bombe u kojima uletanje solo gitare u gruv naprasno diže adrenalin na po srce i ostale organe opasnu razinu. Genijalna ploča.
 
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/ancients 
 
 
Hamburški BLCKWVS su izbacili novi album posle sedam godina i 0160 je simpatičan blend post metala i sludge metala sa gimikom u formi toga da svaka pesma ima instumentalnu i vokalnu verziju, pa ko voli može da bira. Nije da su ovo pesme takve kompleksnosti da im oduzimanje ili dodavanje vokala donosi radikalne promene, da se razumemo, ali kako vokalne deonice odrađuju gostujući muzičari (recimo Siggi iz power metalskih Space Chaser ili Toni iz Union of Sleep) onda ima neke logike u tome da je instrumentalna verzija albuma ona „pravija“ na neki način. Kako god, BLCKWVS imaju dobar gruv i umeju da odmere pesme da ponavljanja postignu hipnotički efekat pa da su onda promene smera praktično tektonskog kvaliteta. Pritom, miks mi se dopada jer instrumenti zvuče jako i voluminozno a album ima mnogo atmosfere ali je onda mastering to sve komprimovao na neljudski nivo pa na to malo odlaze poeni. No, kako god, 0160 je veoma solidan album moćnog i teškog sludge metala koji je lasno trošiti slušajući ga ukrug. Nažalost, za sada ćete ga legalno a besplatno čuti samo u formi ove plejliste na JuTjubu:
 
https://www.youtube.com/watch?v=o3KDCE_x3jY&list=OLAK5uy_nLD3aPLbH-h5xXwH4og2s1yIv_EAE7HpI
 
 
Slovački atmosferični doom sastav 0N0 sa singlom Cloaked Climax Concealed nudi upravo ono što biste očekivali: sporu, tešku, nepraštajuću muziku koja ipak nije sasvim i bez ostatka umotana u crnilo. Ima ovde tračka neke godfleshovske ljubavi ka melodiji koja prozire kroz naslage distorzije i odjekujući miks i 0N0 sa ovde dve pesme ni izdaleka ne iscrpljuju moju dobru volju. Naprotiv, ako će ovako moćno da treskaju i na sledećem albumu, sa ovako jakim vokalima i pesmama koje hipnotišu za sve pare, jedva čekam da to izađe:
 
https://ono0110.bandcamp.com/album/cloaked-climax-concealed-atmospheric-doom-death-metal
 
 
 
Degraey iz Barselone na svom drugom albumu, Reveries isporučuju sasvim srednjaški post-metal koji je solidno produciran i ima vrlo pristojno napisane pesme sa raznolikošću atmosfera i dobrim gruvom. No, problem sa Degraey je da u njima nema baš mnogo originalnosti i da meni sve ovo zvuči kao (maltene potpuno instrumentalni) Isis, a kako su i Isis za mene bili bend koji se više trudi nego što uspeva, onda – ne znam. Verovatno je svakako da sam ja malo premator za ovu muziku koja ima relativno naivna shvatanja toga kako se metal matrica može smisleno proširiti uvođenjem sasvim detinje nevinih shoegaze elemenata tako da, ako vam ne smeta neoriginalnost i volite žestoku muziku koja je pritom i nežna, i kombinuje meke melodije sa dalekim vrištanjima, Degraey mogu biti vaša šolja bele kafe:
 
https://degraey.bandcamp.com/album/reveries
 
 
Zato su tu Francuzi Ataraxie da nam svojim tvrdim, sporim i dozlaboga mračnim death/ funeral doom metalom poprave raspoloženje. Résignés je četvrti album ovog benda iz Ruena i ploča sporih, ritualnih nabadanja (na kolac) koja je namenjena samo izdržljivima ali koje će zato bogato počastiti suvim death/ doom zlatom. Ovo su toliko dugačke i teške pesme (album otvara komad od 21 minuta, odmah iza njega sledi i pesma od 17, a preostale dve pesme su JOŠ duže) da imaju svoje sopstveno gravitaciono polje i slušaoca uvlače u atmosferu propasti i očaja kombinacijom zlih rifova, užasnog, samrtničkog vrištanja i melodija koje iznova i iznova ponavljaju mantru o smrtnosti, propadljivosti i beznađu. Ataraxie pritom izbegavaju karikiranost time što imaju izvrsne aranžmane u kojima se bez problema uleće u dugačke pasaže blekmetalskog prangijanja a što savršeno dopunjava spore, masivne doom ceremonije koje su osnova ploče. Ovo je album koji nije produciran nešto naročito kvalitetno ali kome blaga muljavost i jeftinoća zapravo dodaju na atmosferi poslednjeg dana poslednjeg čoveka na Zemlji koju su osvojili demoni i time se ovaj užasno impresivni paket zaokružuje. Ovako beskompromisan doom nije za svakoga, naravno, pogotovo jer tračci nade koji povremeno promaknu kroz pesme brzo bivaju zatrpani očajničkim kricima i ako ste u depresiji, nije nerealno da ćete slušanjem ovakve muzike prići bliže suicidu. No, umetnost, čak i kad nije lekovita može da bude dragocena i Ataraxie su sa ovom pločom pokazali kako strašno može istovremeno da bude i prelepo. Ovo već bez sumnje JESTE remek-delo:
 
https://ataraxie.bandcamp.com/album/r-sign-s
 
 
Izašao je i novi Children of Bodom, pa i novi singl Annotations of an Autopsy ali, nagađate, ja to ne slušam. Umesto toga:
 
Pitsburška prog/ tech-death supergrupa Equipoise je izbacila prvi, dosta iščekivani album, Demiurgus i ovo je ploča koja toliko preteruje u komplikovanju aranžmana da na momente prelazi u karikaturu. Ipak, ovo je bend sa sedam članova (sve prekaljenih death metal vukova, od basiste Huga Doyon-Karouta iz Beyond Creation preko bubnjara Chasona Westmorelanda (svirao u Hate Eternal i The Faceless) pa do čak trojice gitarista ali i Jimmyja Pittsa za klavirom) i činjenica da imaju još toliko gostiju i da svi ti muzičari uspevaju da se koliko-toliko smisleno uklope u žestoke death-metal kompozicije jeste za poštovanje. Equipoise u principu nisu gadljivi na kičasti sub-simfonijski zvuk, negde na tragu svedenijih Fleshgod Apocalypse ali lagao bih kada bih rekao da mi njihove brze, dinamične kompozicije nisu simpatične. Treba ovako nešto i izmiksovati, naravno, pogotovo kada se iz blastbit prašenja uleti direktno u akustični flamenko pa nazad u high-BPM death metal ali bend je i ovde pokazao svoj pedigre nudeći snažan, uredno spakovan i zvonak miks koji dozvoljava da se sve te konstantne bravure na svim instrumentima dobro čuju. Ova vrsta prog/ tech metala meni je uvek impresivna za slušanje ali retko me uhvati na duže staze poput nečega što ima više, pa, duše recimo (ponovo ću pomenuti Wormed ili Cryptopsy), no Equipoise su svakako u gornjem ešelonu ovakve muzike nudeći album koji je i pored sve pretencioznosti kojom odiše u prvom redu suštinski zabavan i brz.
 
https://equipoiseofficial.bandcamp.com/
 
 
Za mnogo manje tehnički popaljen death metal, ali death metal koji greje dušu i srce, obratićete se na adresu dablinskog benda Vircolac čiji debi album, Masque sadrži nešto više od pola sata sirovog i neprskanog death-thrasha stare škole, upakovanog u jeftinu ali efektnu produkciju. Vircolac nisu neki rivajvl bend i njihova muzika naprosto ima formu koju je bend osetio kao najprirodniju za ono što želi da izrazi. Srećna je, za nas, okolnost da je to forma prebijačkog metala koji ume da bude i brz ali i da jednako bije kad vozi i srednji tempo. Irci samo naizgled zvuče retro (prevashodno na ime promuklog vokala) ali gitarski rad na ploči je nadahnut i ovde ima mnogo interesantnih melodijskih diverzija između pasaža najcrnjih, najmrčanijih death tremolo rifova. Pritom bend uz svo to prebijanje uspeva i da se pozabavi psihološkim promišljanjima, umičući standardnom death metal liričkom asortimanu i ovo je onoliko impresivan debi koliko jedan andergraund metal bend danas uopšte može da napravi. Obavezno slušanje:
 
https://vircolac.bandcamp.com/album/masque
 
 
Portlandski spid metalci Bewitcher najavljuju novi album koji će da izađe u Maju putem singla Too Fast for the Flames koji je, pa, veoma dobar komad savremenog spid metala sa dobrom produkcijom ali sa očuvanom sirovošću i posebnim kič-kvalitetima potrebnim da biste imali speed metal sa dušom a ne samo sintetičku reprodukciju. Too Fast for the Flames je i pesma sa bar jednim memorabilnim rifom i pristojnom solažom i mada Bewitcher ne nadilaze svoje uzore, prilaze im sasvim blizu. Na JuTjubu imate i simpatičan spot za naslovnu pesmu a na Bandcampu je i druga strana singla na kojoj je obrada WASP klasika Show no Mercy. Lepo.
 
https://bewitcher.bandcamp.com/album/too-fast-for-the-flames
 
https://youtu.be/BiNgZI9ENOY
 
 
 
 
Možda najvisokoprofilnije izdanje ove nedelje je šesti album Merilenđana Misery Index i ovaj bend, nazvan po kultnom drugom albumu kultnih ’90s grajndera Assuck se posle pet godina diskografske pauze (bar što se tiče dugosvirajućih izdanja) vratio na scenu prilično trijumfalnom pločom. Rituals of Power je svedočanstvo o zrelosti koju je ovaj bend sa godinama osvojio ali i jedna od potencijalno najšire slušljivih death metal ploča ove sezone.
 
Naime, Misery Index jesu započeli kao bend koji je death metal svirao sa dosta grindcore uticaja, i njihov prvi album je bio kombinacija sigurnih, stamenih blastbitova fenomenalnog Kevina Talleyja i nadahnutog gitarskog rada ostatka benda. Nastali kao neka vrsta spinoffa tadašnje verzije Dying Fetus, Misery Index su u američki death metal doneli eksplicitnu sociopolitičku kritiku ali i himničnost kakvu bendovi ovog tipa obično ne poseduju. Death metal, američki pogotovo, je, naravno, muzika grča, stalnih promena smera i perspektive, definisan svojim odbijanjem da se prikloni standardnim formama rokenrol pesme i Misery Index su se uvek malo izdvajali time što su prilazili nešto bliže „normalnoj“ strukturi pop-kompozicije od većine kolega. Rituals of Power prikazuje ovu filozofiju u svojoj sazreloj fazi i bend sa jedne strane ima zvuk koji (i odranije uostalom) podseća na klasičnu fazu Malevolent Creation svojim death-metal-koji-se-priseća-thrash-korena pristupom, ali sa druge ovo su kompozicije koje iako koriste sav standardni death metalski asortiman, zapravo imaju prepoznatljive strofe i refrene, gruv i čak određenu pevljivost koja ih gura daleko od death metal srži i ka nekoj, recimo, manje hermetičnoj metal muzici.
 
Nikako ne bih nazvao Rituals of Power metalcore pločom ili insistirao, kao što se da videti po internetu tu i tamo, da je ovo album teretana-core muzike, dakle, glasan, tvrd, pevljiv i glup metal koga sterodini adikti cepaju na slušalicama dok dižu tegove i platonski se pogleduju sa fitnes braćalom – ali ovo svakako jeste album koji se trudi da dopre dalje od publike koju zanima samo koliko brz gravity blast može bubnjar da izvuče i da li se čuju „sick gutturals“. Jason Netherton i ekipa svoju zamišljenu i blago rezigniranu levičarsku politiku ovde pakuju u pesme koje mogu da zamislim kako bivaju izvođene na velikim festivalima dok masa tinejdžera diže ruke u zrak i horski izvikuje, recimo, refren „New Salem“. Ali, znate šta? New Salem je odlična pesma sa svojim srednjetempaškim ali ubedljivim pristupom, incidentnim blastbitovima i tematikom koja se bavi, uh, pa... tviterom i aktivizmom kako ga shvata moderna omladina...
 
Generalno, album je, ako ćemo da gledamo moj subjektivni ukus, mogao da bude u proseku nešto brži jer su pesme u kojima se ozbiljnije udara po višem tempu samo na početku i na kraju a ostatak je uglavnom ugodno uglavljen u srednji gruv. Ali to je sitničav prigovor i ne želim da on zakloni činjenicu da je ovo odlično, ODLIČNO napisana ploča sa pesmama u kojima taj, gorepomenuti, standardni death metal asortiman biva dopunjen izvrsnim, svežim gitarskim radom. Gitaristi ovde često dodaju onu presudnu treću dimenziju pesmama koje su inače samo jako dobri moš-frendli komadi tvrdog metala, bacajući zanimljive harmonije i neočekivana produbljivanja zvčne slike na sve strane. Kad na to dodamo i po koji odličan solo, program je potpun.
 
Misery Index bi bilo sasvim pogrešno nazvati komercijalnim na ovoj ploči a svakako ne populističkim ali Rituals of Power je album prijemčiv za znatno širu publiku nego što je uobičajeni death metal hardkor masiv i kao takav mora biti nazvan inkluzivnim. A ako to privuče ekipu koja inače sluša deathcore ili metalcore – pa to je čist ćar.
 
https://miseryindex.bandcamp.com/album/rituals-of-power
 
 
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.997
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #760 on: 14-03-2019, 08:39:44 »
Nauka veli:

Death metal music inspires joy not violence

Quote
"[Death metal] fans are nice people," said Prof Bill Thompson, from the Australian university, which is based in Sydney. "They're not going to go out and hurt someone."
This latest study is part of a decades-long investigation by Prof Thompson and his colleagues into the emotional effects of music. These effects, he explained, are complex.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.997
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #761 on: 16-03-2019, 17:41:52 »
 Skoro da je došlo proleće a mi živimo u Srbiji. Jedini ispravan (da ne kažem odgovoran) odgovor na to je – metal!
 
 
Za današnji starter u blek metal ponudi nudimo italijanski bend Flamen (sa samorazumljivim imenom, mislim), koji na svom albumu-prvencu Furor Lunae nudi sopstvenu viziju „srednjevekovnog metala“. I primamljivo je to, ne mogu da kažem. Srednjevekovna muzika je, naravno, širok pojam i zahvata hiljadu godina svega i svačega ali Flamen nam daju prepoznatljive tročetvrtinske ritmove i modalne skale. Koliko je ovo actually reprezentativno u odnosu na srednjevekovnu muziku u celini, ne znam, ali ovo je ono što je sačuvano pa svako ko je gledao neku epizodu Nemanjića ili bilo koji film sa mačevanjem snimljen pre pedeset godina imaće instant reakciju na Flamen. Flamenu je to i glavna fora jer su aranžmanski ove pesme veoma posvećene ponavljanju i variranju  istih tema, ali prijatno to bude. Zameram grozan mastering albuma koji garantuje da neću moći baš mnogo da ga slušam u životu ali muzički je ovo solidno:
 
https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/furor-lunae
 
 
Njemački Blutsturm (još jedno ime koje ne moramo prevoditi)  nasuprot tome nudi mizantropski, krvoločni blek metal ravno iz Saksonije na svom prvencu 8 Hymns from the Swamp. Glavno iznenađenje je u tome da je ovo zapravo srazmerno spora, srednjetempaška muzika koja žestinu i agresiju posreduje kroz teme i atmosferu a ne kroz neumoljivi brzi tempo i dosta to dobro ide. Naravno, morate imati stomak za muziku koja je jednolična po dinamici i u kojoj pevač čini najveće napore da zvuči kao da se 40 minuta rastaje sa dušom (na jednom mestu i podrgne kao životinja) (početak pesme Intoxication Worshipping, ako baš MORATE da znate), ali ima ovo atmosferu i gruv i prija ljudima kojima je namenjeno. Pa, prijatno:
 
https://blutsturm.bandcamp.com/releases
 
 
Poljaci Gruzja, zato, na SVOM prvom albumu, I iść dalej (I idi dalje) udaraju poštenom brzinom i pružaju sirov, zadovoljavajući blek metal dobrano oslonjen na pank. Ko god da je voleo Impaled Nazarene u svom životu će verovatno voleti i Gruzja čime ne želim da kažem da Poljaci imitiraju slavne Fince, već  da je ovo sličan pristup muzici u kojoj se rokenrol eksces prirodno uklapa sa blek metal nihilizmom (i ekscesom). Gruzja pritom nisu nikakvi krš muzičari, što se čuje iz vrlo dobro napisanih i aranžiranih, pa i izvedenih pesama i sirovost je njihov estetski izbor (uostalom, vele da je njihova muzika „protiv estetike i tržnih centara“, a za devojke, đavola i, er, železničke koloseke???) a taj izbor je, priznajem i moj izbor jer kad čujete pesmu dobru kao što je Opuść mnie dođe vam da se šutirate četiri minuta sami sa sobom u praznom stanu (ili, gore, u javnom prevozu). I spore pesme su ovde odlične sa interesantnim „rokerskim“ skretanjima (promuklo klin pevanje i raštimovane slajd gitare???) i ovo je jedan neočekivano ubedljiv debi. Pozdravljam!
 
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/i-i-dalej
 
 
Još jedan debi album, još jedan italijanski bend, ovog puta jednočlani. Experior Obscura nudi sasvim predvidiv program na albumu Iter in Nebula ali to što mi nije preokrenula čitav kosmos ne znači da je ovo i loša ploča. Iter in Nebula je dobro odsviran i produciran album blek metala koji ume da pošteno izudara ali ima i atmosferu. Nefastus, kao i mnogi drugi solo blek metal umetnici ume da bude malčice hermetičan i zagledan u svoj pupak, ali svira žestoko i, pogotovo, peva kao da se rastaje sa dušom a sa dušom odlazi i najveći deo njegove utrobe (slušajte brutalnu Schizophreniu). Aranžmanski vrlo predvidivo ali u principu sasvim solidno i slušljivo i ima, što se kaže, dušu (iako se s njom rastaje na najgrđe načine):
 
https://3rdirex.bandcamp.com/album/iter-in-nebula
 
 
Preskočio sam neke atmosferičare i postblekmetalce koji mi nešto nisu legli i taman kad sam se spremao da isto učinim i sa Francuzima Triste Terre, jer nisam bio spreman na još jedan atmosferični album patetičnih uspavanki, poslušam malo dulje i imam šta da čujem: ovo je izvrsno! Triste Terre su duo u kome jedan član svira sve a drugi svira kontrabas (!!!) i njihov debi album Grand œuvre, izašao posle nekoliko EP-jeva iz poslednje tri godine je, kako mu i ime kaže, praktično remek-delo. Ili makar sjajno podsećanje da francuska blek metal scena baštini jedinstven pristup avangardi koji ne podrzumeva toliko stilsku ujednačenost između raznih bendova, koliko jedan zajednički nivo zrelosti u pristupu muzici. Triste Terre sviraju muziku koja jeste atmosferična, ali je to prevashodno atmosfera propasti i rezignacije po uzoru na najbolje doom bendove, sa mnogo naprednih gitarskih harmonija, vokalnih akorda i aranžmanima koji proizvode veoma dugačke ali ne i dosadne pesme. Triste Terre su teatralni ali bez gubljenja u nekakvim operetskim ambicijama i njihova muzika odiše jednom važnošću poruke koju nosi radije nego opsednutošću pakovanjem. Veoma dobro i prepuno izvrsnih iznenađenja. Da je sav atmosferični blek metal ovako kompleksan i dubok ja bih to mnogo više slušao:
 
https://tristeterrefr.bandcamp.com/album/grand-uvre
 
 
Beogradski The Stone su novi EP, Kruna praha najavljivali već nekoliko nedelja (meseci?) unazad vrlo upečatljivim prvim singlom, Smrt za kralja koji EP i otvara i mada nisam bio iznenađen kvalitetom ove pesme, jesam bio obradovan što bend demonstrira da se nije uspavao i da napreduje i muzički i produkcijski. Nije ovo dramatično razlilčito u odnosu na Teatar apsurda, njihov sedmi album iz 2017. Godine, zapravo je vrlo dosledan nastavak iste priče ali su aranžmani još elegantniji a miks mada malčice „mekši“ zapravo je prozračniji i dopušta da se čuje više detalja i, uostalom, atmosfere. Ima ovde, naravno, malo i prizvuka poljskih šampiona Mgła ali The Stone su ionako stariji bend i ne bih sugerisao da se radi o traženju prečice do publike već o prirodnoj ekstrapolaciji njihovog zvuka. Koliko vidim, postoji i vinilna, 7“ verzija ovog izdanja na kojoj su, pretpostavljam, samo dve nove pesme, ali internet (i CD) verzija sadrži i dve  stare pesme već izašle na nekim od njihovih split izdanja, ali i potpuno novu pesmu A Phosphorous Spectre koja uopšte ne zvuči novo već staro i sjajno. The Stone su bez sumnje najpoznatiji blek metal bend sa ovih prostora i ne bez dobrog razloga. Sve što je sa May Result Marko učio i izučavao ovde je nastavio da razvija u zrelu formu i u 2019. godini ovo je bend koji bez ostatka impresionira svojom muzikom. Moj problem sa njima je uvek bio u tom slovenskom nacionalizmu i neprijatnim naklonima ka desničarskom ekstremizmu koji su promicali tu i tamo, no hajde da kažem da u ovom slučaju, i u ime ipak starih veza, mogu da tvrdim da The Stone nisu nacisti i da me nije blam da promovišem ovo izdanje. EP-ja nema ni na Bandcampu benda ni izdavača, pa evo ovako:
 
https://youtu.be/DfCAoS3zk80
 
Da malo pročistimo zrak sa debi albumom jednočlanog kalifornijskog blek metal projekta Akasha a koji je vrlo ubedljiv i konfontativan. Leech, koji je jedini član ovog benda očigledno puca od mladalačke drčnosti i energije a što se očitava i u miksu koji je praskav, sav u treblovima, no ove pesme nisu primitivne i glupe zato što su bučne i mladalački energične i Akasha nudi zanimljive rifove, dobre aranžmanske ideje i mnogo uverljive atmosfere. Treba istrpeti sve te treblove, slažem se, ali ima zašto, Canticles of Sepulchral Decay je onaj proverbijalni idealni prvi album na kome se pojavljuju sve ideje koje je autor vrteo po glavi godinama i sve to puca od karaktera i stava:
 
https://greymatternoise.bandcamp.com/album/canticles-of-the-sepulchral-deity
 
 
Bergenski Nattesorg je za pet godina nanizao deset albuma a što je lako kada ste monomanijak koji samo sedi na gajbi i snima albume na kompjuteru. Ipak, pominjem deseti album ovog solo projekta norveškog muzičara Kennetha Holsena, Resist the Devil jer ovde retko pominjem hrišćanski blek metal (tj. unblack metal) i mada je ovo album monotonih kompozicija sobne produkcije, na njemu ima barem iskre blek metalske sirove energije koju vredi čuti i kontemplirati u kontekstu hrišćanskog verništva:
 
https://nattesorg.bandcamp.com/album/resist-the-devil
 
 
 
 
Od stonera ove nedelje imamo drugi album njemačkog psihodeličnog doom rock benda Bees Made Honey in the Vein Tree, koji se zove Grandmother (Jes!!!) i nudi hermetičnu ali omamljujuće odličnu muziku u kojoj se My Bloody Valentine (ili, ako hoćete, rani Godflesh/ Fall of Because) sreću sa doom metalom, preplićući apsurdno spore i tupe doom pasaže sa uzvitlanim pržećim distorzijama i fidbekom. Shoegaze i metal poslednjih desetak godina uživaju sasvim strastvenu i plodonosnu vezu a Bees Made Honey in the Vein Tree uspevaju da iskombinuju njihove elemente na prilično osoben način i nateraju distorziju i jeku da rade u njihovu korist. Preporuka:
 
https://beesmadehoneyintheveintree.bandcamp.com/album/grandmother
 
 
Isto iz Njemačke dolaze i Monocluster, stoner bend jako teškog, tupog zvuka i psihodeličnih inklinacija, a sa očiglednim uzorima u Kyussu ili Sungrazeru. Monocluster imaju sirov i masivan zvuk koji sprečava da pesme, čak i kada deluju čvrsto napisano (a ne izdžemovano na licu mesta), zazvuče umiveno i predvidivo. Ovo je muzika sa spontanom, improvizatorskom energijom i rifovima teleportovanim direktno iz sedamdesetih i album samo guši preterano komprimovan master. No, iako je to naporno za uši, pogotovo u glasnim delovima, kada se činele skroz deformišu, ploča je tog napora vredna jer Monocluster svoj „death blues“ provlače jako dobro, nudeći neke za mene neočekivano jake momente (Guns and Greed je kao da su se u Cream svi odjednom navukli na marokanski hašiš i tonu u san u isto vreme). Valjana ploča:
 
https://monocluster.bandcamp.com/album/ocean
 
 
Hot Lunch iz San Franciska imaju novi album, Seconds i ovo je jako dobar, zreo acid rock/ punk, sa puno fuzza i etitjuda ali, pošto se ne radi o mladom i neiskusnom bendu koji hvata samo na ’tjud, i zapravo izvrsno napisanih i snimljenih pesama. Hot Lunch imaju taj klasični pank rok šmek i mogu ladno da se puštaju u svakom malo pristojnijem kafiću ali su pesme istovremeno interesantne, pune zanimljivih psihodeličnih elemenata i natopljene u topao faz koji čoveka obgrli i miluje dok ga ne uljuljka u san. Jako dobro:
 
https://youtu.be/jndNvcee-Q4
 
 
Prošle nedelje smo imali nekoliko stoner albuma koji su se ozbiljno kandidovali za godišnju listu a ove nedelje je izgleda na programu isto to samo za psihodeliju jer su australijski Mote upravo izbacili svoj debi album Samalas i ovo je zamamno. Znate kako ja obično gunđam na instrumentalni stoner rok i vajkam se da bežanje od klasične strukture koja zahteva storfe i refrene za mnoge od ovih bendova ne funkcioniše jer na albumima objavljuju poludovršene džemove namesto kristalisanih kompozicija? Mote nemaju ovaj problem jer su njihove kompozicije veoma dobre ovakve kakve su i imaju prirodnu evoluciju kroz smirenije početke do psihodeličnih krešenda. Bend pravi samo tu grešku da je prva kompozicija na albumu, Awesome Wells, toliko ubedljiva da praktično ništa drugo na ploči ne uspeva da je dostigne, ali posle par slušanja ovo više nije problem i dok stignete do skoro petnaestominutne naslovne pesme bićete duboko u svemiru, usisani jakim basovima, ritualnim ritmovima, wah wah gitarama, orijentalnim motivima i generalnom hipnozom. Poslednja pesma na ploči, koja se doduše vodi kao bonus, ima i pevanje i ovo je sve vrlo dobro. Slušajte:
 
https://motemelbourne.bandcamp.com/album/samalas-lp
 
Dortmundski doom bend Black Vulpine je izbacio drugi album, Veil Nebula i ovo je zanimljiv pogled na doom i sludge žanrove od strane benda koji ima dve žene i dva muškarca, voli jake, moćne rifove i kombinuje ih sa melodičnim, pomalo i eteričnim pevanjem. Sarah Voß i Daria Strinberg imaju vrlo moćan, osvajački gitarski rukopis zasnovan na dugačkim rif-temama i muška ritam sekcija ih u ovome samo prati – pošteno je reći da su Black Vulpine bend zasnovan na rifčinama, bez ambicija da se šire u kojekakve improvizacije i džemovanje. Pesme ipak nisu dosadne i jednolične jer ima ovde dosta aranžmanske dinamike a i Voßova se izuzetno trudi oko pevanja, kreirajući interesantne melodijske putanje oko monolitnih rifova. Kako to često ume da bude kod ovakvih bendova, melodičan vokal i ekstremno težak gitarski rad su u kontrastu koji ne mora svima da prija a Black Vulpine uglavnom uspevaju da ovo, barem za moj groš, proradi i ovo je ploča koja osvaja svojom masivnošću:
 
https://blackvulpine.bandcamp.com/album/veil-nebula
 
 
Čikaški Sacred Monster imaju manje monolitan, više organski, bluzerski, čak, pristup stoner/ doom metalu sa pevačem koji zvuči kao da se nagutao eksera i njihov album Worship the Weird je takođe kolekcija jakih, lepljivih rifova, ali odsvirana preko dinamičnije, više gruvi podloge. Nije ovo nikakvo remek-delo, naprotiv radi se o samo korektnoj ploči hororom inspirisanih stoner/ doom džemova ali taj neki prijatan, gruvi pristup muzici uspeva da spase Sacred Monster od rizika opskurnosti i daje preporuku za minimalno jedno slušanje:
 
https://sacredmonster.bandcamp.com/album/worship-the-weird
 
 
Njemački Wendigo na albumu Wasteland Stories ne pružaju mnogo više od korektne imitacije Obsessed i mada su Obsessed naravno ugaoni kamen klasičnog stoner metala, njemačka kopija sa pevačem koji nikako da zaista zagrize u to što radi može da bude zanimljiva samo do određene mere. Wendigo su inače cover bend koji svira AC/DC i druge klasike, a Wasteland Stories nudi svakako nekoliko momenata zaista energičnog i poletnog rokenrol treskanja (slušajte solo na Back in the Woods), no pevač Jörg Theilen toliko kvari stvari i gura ostatak ekipe duboko na dno druge klase da ovo uključujem u današnji pregled samo jer sam nekako emotivno smekšao i simpatično mi je kad tezgaroši pokušavaju da sviraju autorski materijal:
 
https://wendigoblues.bandcamp.com/album/wasteland-stories-3
 
 
 
No, tu su baltimorski stoner metalci Asthma Castle sa opakim debi albumom Mount Crushmore da nas osokole, razvesele, razgale. Mount Crushmore je, osim što je prihvatljiva igra reči, istovremeno i opaka rokenrol ploča moćnog, teškog metala sa gomilom surovih rifova (Here Comes the Black Ship nema nikakav problem da meša hardkor dumčinu sa malo Mejdena), pevačem koji zna kako da se dere a da to zvuči seksi i tako napucanim miksom da od ovog može da se rikne. Ako vam od ove distorzirane basčine ne krene krv na nos,znači da niste dovoljno jako odvrnuli voljum, samo kažem. Asthma Castle su odlični iako im je trebalo deset godina da izbace prvi album, a možda i baš ZBOG toga, jer ovo deluje u jednakoj meri spontano i sveže kao što deluje sazrelo i proživljeno. Dokaz da droga ponekad svakako proizvede dobru muziku:
 
https://asthmacastle.bandcamp.com/album/mount-crushmore
 
 
 
 
Izašao je novi Iron Saviour i... meni je njihov post-Helloween zvuk uvek bio nedovoljno radikalan da bih ga ozbiljno slušao, pa je tako i sa ovim albumom, ali ovo je ipak korektan i siguran u sebe power-metal sa malo Helloweena, malo Iced Eartha, malo Blind Guardiana i, naravno, dosta Mejdna i Prista u korenima. Ljudi u pedesetim godinama života svakako mogu da sviraju i malo avanturističkiju muziku, ali opet, ne treba biti ni svinja, iron Saviour očigledno sviraju ono što vole, uključujući herojske refrene i kičaste multitrekovane vokale i taj entuzijazam mene ume da osvoji. Ipak, ovo je za mene primer „nemačke“ interpretacije hevi metala koja je stvari pomerila za milimetar prema estradi u odnosu na NWOBHM preldoške i zato mi je uvek bila drugorazredna. Ali korektno je:
 
https://www.youtube.com/watch?v=cnMFjC7QMGc&list=PLBzBwYhHpqLI5bkdCxT6_bSqO5PmTeB5P
 
 
Kada sam pre par nedelja video da izlazi i novi Rock Goddess iskreno sam se obradovao. Ne zato što sam ovaj ženski hevi metal bend iz osamdesetih bogznakako voleo, Girschool, koje su im bile očigledni uzori, su uvek bile neuporedivo bolje, već zato što je i u 2019. godini lepo i važno videti metal bend gde su svi članovi (i autori muzike) žene. Pa još gospođe u najboljim godinama. This Time, ipak, nije naročito dobra ploča. Rock Goddess guraju pristojan faksimil srednjaškije NWOBHM svirke kakvu su baštinile i osamdesetih i mada su zvuk i ton dobro pogođeni (mada je album, naravno, divljački spljeskan u masteringu i naprosto se guši u bas frekvencijama, valjda da se pokaže da i žene imaju muda) (nepotrebno, dodao bih, kome je do muda, to se danas kupuje u seks-šopu za male pare), pesme su uglavnom... prosečnjikave. Two Wrongs Don’t Make a Right je pristojan mid-80s komad mosh-friendly metala, a Calling to Space je simaptično spajanje ’70s glam roka sa starijim Mejdnom, recimo, ali veliki deo ploče zvuči prilično generički i nenadahnuto. Delom je to i do izvedbi – Rock Goddessu je uvek nedostajao pankerski, visokoenergetski vajb koji su Girlschool tako uspelo provlačile pa i ovaj album pati od malo sporosti i kilavosti i utisak je da bi pesme mnogo bolje disale da su bar 20-30% brže (iako su i ovako ispod četiri minuta uglavnom). Why don’t we ever learn, recimo, je pesma koja kao da se sve vreme bori da se otme muzičarima i provrišti kako joj je suđeno da vrišti ali se to nikada ne dogodi. This time je ploča koju ja mogu da slušam i da mi ne smeta, ali nikako nije u pitanju ubedljiv povratnički opus koji ću slaviti iz sve snage.
 
 
https://www.youtube.com/watch?v=vts50CHaqWY&list=OLAK5uy_mpPc9YPrBWUq12-sdHjBaA_JgMWW9BdTI
 
 
Mystifier, stari brazilski asovi andergraund metala su se vratili osamnaest godina posle poslednjeg albuma i Protogoni Mavri Magiki Dynasteia je bizarna, veoma idiosinkratična ploča okultne, ritualne atmosfere i pesama koje black/ death metal formulu što je bend rafinira još od kasnih osamdesetih koriste na interesantne načine. Ovo nije blek ili det metal koji je zasnovan na agresivnosti i na prvom mestu su ovde hermetični ali razigrani aranžmani koji srednji tempo i razrađene gitarske teme kombinuju sa neolitskim pevanjem. Kada se i uđe u višu brzinu (recimo blastbit koji otvara Akhenaton (Son Mighty Sun)), to ne oduzima ritualnost albumu niti razbija pažljivo građenu atmosferu. Pritom, ploča je miksovana na neobičan ali efektan način koji joj daje prostor i doprinosi atmosferi. Nije ovo za svakoga, čak, za većinu bih rekao da nije, ali jeste originalno, zanimljivo i mami na ponovljena slušanja:
 
https://mystifier.bandcamp.com/
 
 
 
Superpretenciozno nazvani Their Throats are Open Tombs su izbacili drugi album, Of Psalms & Snakes i ovo je bend koji nastavlja birmingemsku tradiciju čudnog, bučnog andergraund što spaja ekstremni metal sa ekstremnim pankom i eksperimentacijom. Dakle, kao Napalm Death i Anaal Nathrakh? Eh, ne baš, mada, da, ima veze sa tim, ovo je grindcore/ digitalni hardkor sa puno klaviijatura, namerno shizofreničnim miksom i pesmama uglavnom ispod dva minuta, tako da čak iako vam sve bude suviše zvučno iritantno i bučno, ne traje dugo i može da se pretrpi. Meni se dopada gruv koji Their Throats are Open Tombs imaju uprkos očiglednim naporima da ga sakriju ispod naslaga digitalne distorzije ali ovo nije muzika za svakoga i treba joj prići sa pravim namerama, prevashodno da vidite ko će duže da izdrži:
 
https://ttaot.bandcamp.com/album/of-psalms-snakes
 
 
Izašla je i nova Fallujah ali ja taj bend nikada nisam mogao da smislim pa ne mogu ni sada. Mada korektno sviraju, ali neko drugi će morati da vam piše o tome.
 
Zato Contrarian imaju novi album, treći za četiri godine i Their Worm Never Dies je jedan više nego slušljiv komad progresivnog death metala sa očiglednim obožavanjem Death iz njihove poznije faze i prepoznatljivim bubnjarskim vezom Georgea Kolliasa. Kollias je jedan od najboljih metal bubnjara koje sam ikada gledao, naravno, a kada svira izvan Nile, ima tendenciju da još više komplikuje svoje aranžmane. Contrarian je bend koji se dobro uklapa sa ovom njegovom ambicijom i u njemu ostatak ekipe ima puno apetita za svirku koja je dinamična i energična ali mnogo podređenija proggy narativima nego death agresivnosti. Naravno, problem sa ovakvom muzikom je uvek što kompozicije teže da imaju što više svega i na kraju dana albumi znaju da budu samo kolekcije stotina rifova, tema i ritmova, bez prepozatljivih pesama. Death su ovaj problem izbegli na svojim najboljim pločama (za mene je to uvek ITP a vi vidite) a Contrarian su negde na dobrom putu. Ovo je pritom dinamično, prilično suvo miksovan album tako da se sve dobro čuje i ima prostora i za tiše momente i samo ću možda prigovoriti da nisu sve pesme jednako upečatljive ali opet, sa muzikom koja ovoliko komplikuje to je skoro i nemoguće.  Ipak, Contrarian uspevaju da izbegnu iznurujuće nizanje rifova i mada ima obaveznih, generičkih proggy pasaža (znate ono, gitare ređaju akorde, bas solira ispod njih, bubnjar doživljava poliritmički orgazam), ne bude to strašno, a i Kolliasovo jednostavno, sirovo pevanje stvari drži dovoljno blizu tla da nam bend ne zvuči pretenciozno već domaće i prijateljski. Preporuke:
 
https://contrarianmetal.bandcamp.com/album/their-worm-never-dies
 
 
Pouzdani pensilvanijski izdavač 20 Buck Spin nam donosi novi album (više ne) tinejdžerske andergraund metal atrakcije Noisem i ovi momci, sada u svojim ranim dvadesetima na trećem albumu nude zdrav i energičan thrash metal sa blastbitovima, kako dolikuje kraju druge decenije 21. veka. Noisem su ekipa koja voli brzinu i energiju i sada imaju ne samo potrebne veštine da ih muzički uobliče (a koje su imali od početka), već i adekvatnu produkciju da to zvuči dobro. Rezultat je kao da slušate vrhunski, sirovi thrash iz osamdesetih poput Bloodcum ili stare Sepulture, ali sa benefitima savremene studijske tehnologije, obilno posoljen grindcoreom tako da ono što je brzo bude još brže. Ovo pritom nije zaista žanrovski hibrid, blastbitovi su ovde samo način da se pesme dinamizuju i aranžmanski ovo je i dalje sirovi thrash, ali opet thrash koji zna za postojanje benda poput Repulsion a to meni jako, JAKO prija. Noisem su protivotrov za gomilu savremenog thrasha koja je na korak od toga da bude okej, ali joj fali zrnce sirovosti i svežine. Ovi klinci iz Baltimora sirovosti i svežine imaju za izvoz i umeju da ih uvežu u pesme koje su brze, ne gube vam vreme i ujedaju direktno za dušu a ko god da je ovo miksovao obavio je izuzetan posao. Sjajno:
 
https://listen.20buckspin.com/album/cease-to-exist
 
 
 
Body Void iz Kalifornije nude mučan, težak, hermetičan sludge/ doom metal koji se kreće veoma sporo i ima pesme od po osamnaest minuta na svom drugom albumu I Live Inside A Burning House i to je praktično sve što treba da znate da biste odlučili da li vam se ovo sluša, zar ne? Ne? Pa, dobro, reći ću da Body Void imaju odličan zvuk, jak, agresivan, nabasovan, a opet ne udavljen basovima kako često zna da bude kod ovakvih bendova, da su pesme, uprkos dužini dobro napisane i nema rizika od monotonije, da je gitarski rad vrlo ekonomičan i efektan i da je ovo jedna od najboljih sludge ploča koje sam čuo ove godine. Ponesite nešto protiv glavobolje jer Body Void biju ko čekićem, ali volećete ovaj moćni, teški, spori a agresivni metal:
 
https://seeingredrecords.bandcamp.com/album/body-void-i-live-inside-a-burning-house
 
 
Thra iz Arizone na svom prvom EP-ju Gardens of Rot nude malo manje od pola sata blackened sludge/ doom svirke i ovo moje uši prilično rado konzumiraju. Thra imaju osećaja za blek metal dramu ali sve te raspevane gitare i promukli krik pevača iskombinovani su sa stamenim sludge/ doom gruvom koji lepo vuče stvari unapred i ovo može da se sluša na ripit. Ima tu i bržih delova jer to tako danas mora ali bez obzira na tempo, ovo je ploča sa lepom inercijom kretanja unapred. Pritom, zanimljiv miks u kome nema „veštačke“ težine i budženja bas frekvencija preko neke razumne granice, tako da je Gardens of Rot ploča koja lepo diše i osvaja dobrim metal pesmama a ne pukim zvukom. Vrlo dobar debi:
 
https://thra.bandcamp.com/album/gardens-of-rot
 
 
Londonski 11Paranoias na svom četvrtom albumu, Asterismal (četvrtom u pet godina – solidna radna etika) takođe opasno zakivaju i ovo je očigledno nedelja u kojoj spora muzika donosi nekoliko jakih kandidata za godišnju listu. Asterismal je teška, moćna ploča glasnog, bučnog drone/ sludge metala sa vokalima koji lebde negde u prostoru iznad apsolutno uništavajuće a opet dovoljno melodične muzike. Bubnjevi zvuče kao da ih majstor svira čekićima, gitare pored jakih sub-sabatovskih rifčina umeju i pošteno da odlete u pravcu čistog drona a pevanje – tačnije „pevanje“ – je šlag na kraju i zaokružuje ovu ploču sirovog, poletnog metala za ljude od ukusa:
 
https://ritualproductions.bandcamp.com/album/asterismal
 
 
Pickwick Commons su metalcore/ hardcore bend iz Indijane, po sopstvenom opisu, i iz nekog razloga nisu novi album, Weak Bones, stavili na svoj Bandcamp. Možda još nije zvanično izašao?  Ali otkud onda na njihovom JuTjub kanalu? Kako god, ovo je 26 minuta žestokog srednjetempaškog metal prebijanja sa odlično napisanim, dosta kompleksnim pesmama i ubedljivom sludgecore (!!!) energijom. Pritom, ovo je vrlo dobro miksovano i uspeva da izbegne ravan zvuk tako tipičan za metalcore, a što ove pesme i zaslužuju:
 
https://youtu.be/oOV87_9oEtk
 
 
Oozing Wound iz Čikaga su na Thrill Jockeyju izbacili i svoj četvrti album, High Anxiety i dok se ja, evo, godinama čudim što Thrill Jockey uopšte izdaju metal, Oozing Wound su bend koji postojano gradi svoju nišu na scenu. High Anxiety donosi još njihovog originalnog spajanja sludge i metalcore zvuka sa thrash brzinama, i ovo je jako ubedljiva, zrela ploča apokaliptičnog zvuka ali pankrokerskog stava i šmeka. Mislim, prva pesma se zove Surrounded by Fucking Idiots, a dok stignete do treće, Tween Shitbag, bićete teško navučeni. Oozing Wound uspevaju da spoje inventivnost najboljeg indi roka sa žestinom metala i sve začine pankerskom bezobraštinom tako da je High Anxiety album koji bi trebalo da prija i ljudima iz različitih demografija, ali pre svega onima koji vole dobru, blago eksperimentalnu ali pravoverno žestoku muziku:
 
https://oozingwound.bandcamp.com/album/high-anxiety
 
 
Završimo jednim deathcore izdanjem (!!!) pritom, iz bratske Rusije PLUS još bratskije Belorusije. We are Obscurity su dvojac koji svoj pristup deathcoreu zasniva na nekim proverenim forama i zvuče čak i dosta starinski u onome što rade – brutalni, apsolutno preterano brzi bubnjevi (programirani, naravno), metalcore melodisanje na gitarama, ali i veoma brutalan vokal. Chaos, njihov novi EP je mogao izaći i pre pet godina jer na njemu nema bogznačega novog ili originalnog, ali meni se dopada kada deathcore ne smara mnogo i drži dobar gruv između bubnjarskih rafala. We are Chaos, zapravo, sviraju slamming deathcore, što znači da pored obaveznih monotonalnih brejkdaunova imaju i povremeno sasvim solidne hromatske slemove i, ako ništa drugo, voleo bih da je toga više. Ipak, bend je u ovome što radi prilično dobar i mislim da će mlađoj publici od mene biti i bolji nego što je, jelte, meni matorome. We are Chaos jesu kiči, kako deathcore već ume da bude ali uspevaju da izbegnu da budu PRETERANO melodramatični i to poštujem. Uz dosta ubedljivu gitarsku pirotehniku, ovo je sasvim korektna ploča:
 
https://viciousinstinctrecords.bandcamp.com/album/chaos

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.997
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #762 on: Today at 21:06:59 »
 E, pa, proleće je zvanično došlo, drveće u mom dvorištu već solidno procvetalo, mala leska kreće da pupi a spatifilumi na terasi su podivljali. Svi osećamo bujanje sokova koje priroda podstiče ulaskom u ovo godišnje doba, a najlepše je u proleće raditi – šta? Ako ste rekli „slušati metal“, na istim smo frekvencijama. I idemo!
 
 
Za početak ovonedeljnog blek metal pregleda sam odmah preskočio neke Amerikance koji se preterano lože na Tolkina i Nemce koji se preterano lože na Srbiju. Ozbiljno. Moramo da imamo neke kriterijume ovde, a kada nemački bend peva o Vidovdanu imam utisak da ulazimo u posebno bizaran post-istorijski igrokaz.
 
Zato je tu Lothric, solo projekat čoveka po imenu Seath, iz Atine, ali one u Džordžiji i njegov debi EP, From a Decade of Permafrost je solidan predstavnik tog nekog provincijskog blek metala. Ovo ne mislim u nekom pežorativnom smislu, Lothric je osvežavajuće vezan za nekakve temelje ove muzike i iako njegove pesme imaju dinamičkih preokreta i promena tempa i sasvim su solidno aranžirane, meni zapravo najviše prija to da su uglavnom prilično jasno usredsređene na svoje centralne ideje i ne gube se u nekakvim ambicionzim, simfonijskim aranžmanima. Naravno, Seath nije manje gik od gorepomenutih zemljaka sa Tolkin-fetišom i očigledno spada u solidno naseljeni podžanr metala inspirisan Dark Souls igrama, ali, ponovo, ovo je strejt i jednostavna muzika čija je jednostavnost posledica jasne vizije a nikako tehničke omeđenosti. Jedina stvar koja je pod znakom pitanja je kakav je to „perma“-frost koji traje samo deset godina, ali da ne budemo sitničavi, Lothric je solidan:
 
https://lothric.bandcamp.com/album/from-a-decade-of-permafrost
 
 
 
Iz Brazila dolaze iteresantni Kaatayra čiji je debi No Ruidar da Mata que Mirra vrlo solidna ploča koja spaja blek metal sa shoegaze elementima ali ovo čini uz brzu, žestoku svirku i dugačke pesme od kojih ni jedna ne ide ispod deset minuta. Ima za to razloga jer pored razmahanih shoegaze delova, ima ovde i puno svirke na akustičnim instrumentima, uključujući gitare i „etničke“ udaraljke i aranžmani se trude, i uglavnom uspevaju, da od ovoga naprave svojevrsne ceremonije.  Rezultat je album veoma plemenite atmosfere koji i pored svoje solidne muzičke ambicije deluje sveže, organski, skoro pa lo-fi iako je zapravo snimljen i miksovan veoma pažljivo. Da ne ponavljam ponovo da mnogi atmosferični blek metal bendovi samo vrte tri akorda sve vreme i misle da je to dosta, ove Brazilce valja slušati i čuti to bogatstvo atmosfera, ali i pršteću energiju.
 
https://kaatayra.bandcamp.com/releases
 
 
Šveđani Serpesta su vrlo nov bend, njihov debi EP, The Sinister Ways je započet u smislu pisanja i probanja tek ovog Januara a sada kad je izašao, iako nije ni u kom slučaju neka revolucionarna ploča, ipak nudi pet pesama klasičnog švedskog blek metala koji je sirov i grub ali ne nemelodičan. Serpesta imaju sasvim dovoljno napredno shvatanje harmonija i aranžiranja da se odvoje od mase blek metalaca koji samo okreću iste akorde i ovaj bend, na tom svom prvom izdanju ima karaktera, a čak ni produkcija, uprkos tome što se čuje da nije baš skupa, nije rđava:
 
https://youtu.be/Vw1NYbAtxI4
 
 
 
Ponovo džordžijsku Vimur na svom drugom albumu, Triumphant Master of Fates ne nude bogznakako inovativnu muziku ali ovo je pristojan blek metal sa dosta atmosfere i sviračkih kvaliteta koji uspeva da iskombinuje i tu neku „nežniju“ struju – u domenu harmonija i melodija – i taj neki siroviji pristup ovom žanru sa brzim blastbitovima i odvratnim vrištanjem. Ovo je takođe i vrlo dobro producirano – jedina zamerka mi je vokal previše utopljen u matricu i previše reverb efekta na istom – ali ovo su sitnice. Dobra, mišićava, a emotivna ploča:
 
https://borisrecords.bandcamp.com/album/triumphant-master-of-fates
 
 
Kada bend sa Aljaske sebe nazove po jednom od najpoznatijih slovenskih božanstava tu odmah pomislite da nisu čista posla, ali ako se članovi trojke po imenu Rübezahl i pale na Slovene u nekom neprihvatljivom smislu gde nam prilepljuju kakve proto-nacističke etikete, to ja za sada na njihovom debi EP-ju, Tempering of Northern Iron, ne mogu da čujem. Ovo je vrlo epski, a opet prijatno sirov blek metal sa zaista severnjačkim prizvukom i ponovo jeftinom ali dobrom produkcijom. Rübezahl  imaju i brzih delova u svojoj muzici ali ovo je najvećim delom srednji i sporiji tempo koji, bez obzira na niži BPM, ide napred veoma intenzivnim korakom i nosi slušaoca sa sobom. Pevač pritom zvuči kao da ima bar 17 metara i kosu te bradu koje nije dirao od rođenja – baš kako sam od malena i zamišljao Ribecala.
 
https://rbezahl.bandcamp.com/album/tempering-of-northern-iron
 
 
 
Idemo sada malčice više u prošlost, na kraj Januara, zato što za indonežansku braću valja ponekad malo saviti pravila. Proceus dolaze sa Jave i na svom trećem albumu pokazuju ne samo zavidne muzičarske veštine već i to kako se u državi koja ima vrlo jaku metal scenu može iskočiti i kvalitetom i identitetom. Maharaja, njihovo ovogodišnje izdanje je odlično produciran album mišićavog blek metala sa brzim, jakim bubnjevima čiji je najkarakterističniji element nesputana melodičnost. Proceus, pritom, idu daleko preko granice „normalne“ melodičnosti kakvu biste očekivali od blek metal bendova i ulaze duboko u power metal teritoriju, nudeći epsku, i vrlo kičastu, muziku punu potpuno epskih horskih refrena koje smenjuje „grublje“ pevanje, te gitarskih melodija koje su toliko slatke da od njih može malo i da vam se prikaki. Ali odlično je to u paketu. Naravno, ljubitelji sirovog i mračnog blek metala ovo verovatno neće mnogo jako popušiti, ali Proceus lepo pakuju to što rade i zvuče sveže.
 
https://proceus.bandcamp.com/album/maharaja
 
 
Poljaci Poroneic na svom demu od tri pesme pokazuju da mnogo vole klavir pa ga koriste gde god je to oportuno, ali imaju za to odlično opravdanje. Naime, ovaj klasični insturment njihovom inače snažnom i tvrdom blek metalu dodaje dobrodošlu dimenziju suptilnosti pa to i najavljuje pesme koje su odlično napisane i lako i uspešno smenjuju atmosfere i tempo. Poroniec umeju da zvuče i sasvim demonski, ali i intimno što, za bend od dvoje ljudi možda i jeste prirodno, ali se svejedno odlično sluša. Zašto je ovo tek „demo“ a ne normalan digitalni EP, to ne znamo, ali sve zvuči zrelo i dobro:
 
https://poroniec.bandcamp.com/releases
 
Nizozemski depresivni blek metalci Nusquama imaju prvi album, Horizon Ontheemt i to je ploča koja meni previše insistira na toj nekoj tuzi i nesreći, ali je u pitanju svakako punokrvan, od srca odrađen metal. Taj prštavi zvuk, to očajničko vrištanje pevača, sve to prija i donekle kompenzuje jednoličnost u kompozicijama, tempu i izvođačkom pristupu:
 
https://nusquama.bandcamp.com/
 
 
Mnogo više po mom ukusu su svakako Ultra Silvam iz Malmea koji nude sirovi švedski blek metal sa mnogo krvožednog apetita ali i odličnim gitarskim radom. Volim kada u metal bendu gitarista može da se provuče sa ovako malo distorzije a da su pesme napisane tako da se iz te pankerske gitarske prangije izvuče maksimalan efekat. Ima tu i elemenata folka, ali Ultra Silvam, što je meni najvažnije, ni jedan element svoje muzike ne prenaglašavaju i u prvom planu su uvek efikasne, jasno osmišljene pesme koje imaju, ponoviću, pankersku čistotu vizije i jednostavnost a efektnost izraza. U nedelji punoj dobrog black metala Ultra Silvam su izbacili verovatno najbolju ploču koja osvaja brzinom, eksplozivnošću ali i bogatstvom ideja. Fenomenalno:
 
https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/the-spearwound-salvation
 
 
Aoratos iz Kolorada na svom, pretpostavljam, prvom albumu, Gods Without Name uspevaju da zazvuče izuzetno apokaliptično. Njihova muzika je utopljena u efekte i čak koristi određene tehnike elektro-akustične tradicije da sagradi svoje monumentalne i interesantne atmosfere, ali kad se zasvira zaistinski, ovo je ozbiljan pokolj. Aoratos ne komplikuju aranžmane i ovo su prirodno razvijane kompozicije kojima svejedno ne manjka epske širine i težine. Ovaj album može da bude i pomalo zastrašujući jer u njemu nema skoro ni malo prostora za nekakvu nadu ili bilo šta drugo sem apsolutne ubeđenosti da kraj dolazi i da iza njega nema ničega. Ali, to je metal, zar ne?
 
https://aoratos.bandcamp.com/album/gods-without-name
 
Shabti su trio iz Mejna i na drugom albumu, Trembling and Shorn nude ubedljiv, brz, agresivan a melodičan blek metal. Ova trojica muzičara već imaju dosta iskustva sa atmosferičnim pristupom ovoj muzici pa je lepo čuti da se ovde umesto puke atmosfere nudi zaista žestoka svirka sa divljačkim vokalima i tehničkim kvalitetima koji su solidno iznad američkog blek metal proseka, barem u onome što ja slušam. Pri svemu tome, članovi benda se niti oblače u lance i bodlje, niti farbaju lica niti su sebi smislili neke pitoreskne nadimke. Ima nečeg genijalnog u tome da pesmu ovako žestoku i tvrdu kao što je The Oracle and the Architect (očigledno inspirisanu Matriksom?) izvode tipovi sa imenima Rob, Ray i i Brendan:
 
https://shabti.bandcamp.com/album/trembling-and-shorn
 
 
 
Ashen Horde iz Kalifornije popunjavaju ovonedeljni lajn ap u kome ima iznenađujuće mnogo dobrih Amerikanaca. Njihov album Fallen Cathedrals je jedna superiorno napisana i odsvirana ploča blek metala koji nema problem da kombinuje sasvim fokusiran, brutalan izraz sa progresivnim ambicijama. Rezultat je da je ovo ploča koja zvuči kao da ste uzeli Devina Townsenda i dali mu da džemuje sa Emperorom. Album je pritom produciran osvežavajuće suvo, bez utapanja u efektima, a sa osloncem na dobro promišljenim melodijama i kvalitetnom komponovanju. Impresivna kombinacija blek metal žestine i melodičnosti koja skoro da je na tragu Queensryche:
 
https://ashenhorde.bandcamp.com/album/fallen-cathedrals
 
 
 
U stonerskom kontingentu danas imamo debi album londonske postave Green Lung koja uprkos jasnoj aluziji na pušenje kanabisa u imenu, zapravo nije tek prostački stoner bend koji džemuje crvenih očiju i usporenih misli. Woodland Rites, njihova prva ploča (pre koje su imali jedan EP) je zapravo kombinacija stonerskih elemenata sa klasičnim ’70s psihodeličnim rokom i nešto malo NWOBHM pirotehnike i, ako me imalo poznajete, jasno vam je da je za mene ovo neodoljiva kombinacija. Green Lung imaju i dobre rifove, i ukusne hammond zahvate i melodične, starinske refrene i pevaju o đavolu i templarima, vešticama i kojekakvim ritualima. Sve je to vrlo „žanrovski“ ali mi to ne smeta jer je i dobro i producirano sasvim solidno – mada je mastering malo nasilan i konačnoj verziji snimka bi dobrodošlo malo vazduha. Green Lung ne kriju ljubav prema Black Sabbath i drugim bendovima iz onog vremena, i ovo nije ploča koja pati od originalnosti ali nudi solidne rifčine i lepe pesme.
 
https://greenlung.bandcamp.com/album/woodland-rites
 
 
Norvežani Superlynx na svom drugom albumu, New Moon sviraju simpatičan psihodelični stoner doom koji me je najviše šarmirao hrskavim gitarskim radom. Bend je i inače sklon ritualnim ritmovima koje zapevanje basistkinje Pie Isaksen dopunjava na jedan prirodan način, i ima tu i sjajnih momenata atmosfere (slušajte izvanredni klavirski uvod za Becoming the Sea) ali za mene je zvezda albuma svakako gitarista Daniel Bakken koji ima raskošan asortiman tehnika i zvukova i bend koji inače povremeno pada u zamku anemičnosti (vokali posle određenog vremena počinju da budu puki tapet) uspeva da izvlači promišljenim korišćenjem vibrato efekata, ai i jakim, faziranim solažama. Pristojna, ako već ne odlična ploča, na kojoj ima mnogo sjajnih elemenata ali malo i stvari koje bi mogle da se unaprede. No, nije rđavo:
 
https://superlynx.bandcamp.com/album/new-moon
 
Isto iz Norveške dolaze Tempel, bend u kome sviraju čak tri brata Gjermundrød, zajedno sa svojim najboljim ortakm i ovo je, na istoimenom debi albumu, zanimljiva kombinacija modernog hard roka i blagih skretanja prema hardcoreu. Što znači da u celini ploča nije metal, ali ima ovde žestoke svirke i moje zamerke se odnose na prejednolično pevanje i nerazumno ružan mastering koji izobličava zvuk. Tempel su, ipak, ekipa koja prevazilazi ove probleme i nudi ploču koju vredi čuti i puštati drugima:
 
https://tempelmusikk.bandcamp.com/album/tempel
 
 
 
Velšani Venom Prison su na svom drugom albumu, Samsara, SPEKTAKULARNI. Blackened death metal je podžanr koji je uglavnom potpuno predvidiv i podrazumeva jednostavne aranžmane i fokus na brzini i brutalnosti. Samsara je bez ikakve sumnje brutalna ploča, sa dosta visokim tempom, ali Venom Prison na njoj sviraju aranžmanski mnogo ambiciozniju muziku nego što je prosek za blackened death. Tako na ovoj ploči ima svega, i surovih solaža od kojih izleće mozak na uši, i mosh delova dostojnih najvećih šutki u kojima ste ikada bili, i neobično uspelih blago orijentalnih pasaža i blastovanja, ali bend se nigde ne zadržava predugo i stalno skače sa jedne na drugu stranu, trudeći se da slušaoca dezorijentiše makar koliko i da ga sravni sa zemljom. Bude to i zamorno, da ne bude zabune, ali Venom Prison uspevaju da u svom tom silnom pačvoprku nanižu dovoljno ubedljivu količinu izuzetnih momenata da opravdaju ovoliki eklekticizam. Posebno poštovanje ide za pevačicu Larissu Stupar koja jebe kevu sa 130% ubeđenja i 200% hroničnog laringitisa. Venom Prison naprosto ubijaju muzikom koja je neodoljivo energična i agresivna i ovo je relativno rani kandidat za ploču godine:
 
https://venomprison.bandcamp.com/album/samsara
 
 
Kalifornijski trešeri Omicida su na drugom albumu, Defrauded Reigh veoma blizu zvuku zrelog thrash metala negde sa kraja osamdesetih, kanališući lekcije koje su naučili od nekih od najboljih bendova onog vremena, poput Death Angel, Sacred Reich, Slayer, pa i odličnih drugopozivaca poput Intruder. Dakle, ovo je zrelo, zaokruženo i muzički ambiciozno, producirano i odsvirano odlično. Druga strana medalje je da je to sve ipak možda prekonceptualizovano za moj ukus i mada Omicida imaju sjajne, SJAJNE gitarske ideje i aranžmane koji imaju prostora i pameti da iskoriste te odlične melodijske zamisli, ja sam u thrashu uvek pre svega cenio žestinu i brzinu. Ovo je samo stvar ukusa, naravno i objektivno govoreći, ovo je jedna od najboljih metal ploča do sada izašlih u ovoj godini, sa sjajnim momentima kao što je recimo raskošna Divine Uncertainty. Ono što bih svakako zamerio bendu je da su u političkom izrazu, koji je dobrodošao, otišli predaleko, makar u vrlo slejerovskoj pesmi Protect and Serve u kojoj pozivaju na ubijanje policajaca. Da ne preterujemo, jelte. To na stranu, ovo je album koji se jako preporučuje:
 
https://youtu.be/sNOgseWYKjc
 
 
Kanađani Gomorrah na trećem a istoimenom albumu (a koji oni iz nekog razloga nazivaju drugim, ignorišući svoj debi , Perception) nude tehnički napredan death metal koji uspeva da izbegne potencijalno pogubnu tech-death etiketu time što barem jednako pažnje obraća na gruv, koliko i na tu neku kompleksnost kompozicija. Rezultat je da je Gomorrah ploča koja zvuči kao da ima nešto da kaže radije nego da samo nudi osam pesama napredne svirke. Ovo je svakako nabrijano i kompjuterski precizno u isporuci, dakle, ali je istovremeno i nervoznije i po atmosferi opasnije od većine tech-death komšija, nudeći apokaliptične vizije i granitnu čvrstoću zvuka tamo gde bi drugi nudili solaže na ćelavim bas gitarama i klavijature. Vrlo lepo:
 
https://gomorrahofficial.bandcamp.com/album/gomorrah
 
 
Zeal and Ardor imaju živi album, Live in London, i ako se do sada niste upoznali sa njihovim brendom bluz/ soul-metala, ovo je prava prilika jer koncertni album pokriva čitavu (priznaćemo, za sada relativno kratku) karijeru postave, od solo-početaka Manuela Gagneuxa pa do današnjeg kvinteta, sve odsvirano veoma moćno i snimljeno u zadovoljavajućem kvalitetu. Zeal and Ardor su avangarda utoliko što u muzičkom žanru koji je zasnovan na hiperekspersionizmu uspevaju da se izdvoje stilizovanom ali razoružavajućom iskrenošću. Ako vas je uvek privlačila ideja o tome da klasičan ceremonijalni zvuk koji inače vezujete za crni američki jug spakujete u metal oblandu ali niste znali kako, Zeal and Ardor nude odgovor koji će vam biti zanimljiv:
 
https://zealandardor.bandcamp.com/album/live-in-london
 
 
Iz Australije nam dolaze death thrasheri Truth Corroded koji za Unique Leader izbacuju svoj šesti album Bloodlands. I, mada ova ploča teško da donosi išta novo u ovaj dobro razgaženi žanr, opet je to prijatno slušati. Death thrash je, kad je dobar, apsolutno ubitačna muzika koja se odriče aranžmanske kompleksnosti čistog death metala zarad postizanja maksimalne energetske efikasnosti i mada Truth Corroded nisu potpisnici „sve vreme svom brzinom“ manifesta kao neke kolege, njihova je muzika gruvi i opaka i lepo meša te srednjetempaške, skoro pa hardkor momente sa blastbitovima:
 
https://youtu.be/rrzTTIXI_lQ
 
Italijani Spiritual Deception na EP-ju Etemenanki nude kombinaciju tehnički zahtevnog death metala sa malo simfonijskih elemenata i mada je sve to preterano plastično i sintetički producirano, ne mogu da kažem da ovde nema malo štofa. Naravno, bend preteruje sa tech-death forama ubacujući ukrase i gde treba i gde ne treba, ali srećom, pola vremena ovo ipak pali:
 
https://spiritualdeception.bandcamp.com/album/etemenanki
 
 
 
 
Za kraj, Undead Prophecies za koje se, uzgred, ne zna odakle su, imaju drugi album i ovo je death metal stare škole sa jasnim korenima u klasičnom Death zvuku, pre nego što je taj bend otišao u full prog smeru i Sempiternal Void je, nagađate, izvrsna ploča. Ovo je siguran, jako dobro napisan death metal koji u punoj meri koristi dinamički opseg koji mu nudi svirka u tom starijem stilu, menjajući lagano brzine i nikada ne gubeći korak. Pritom je ovo, da ne bude nejasno, album PREPUN sjajnih rifova i gitarskih motiva, ekstremno ubedljivog pevanja i generalno nepraštajuće žestine. Nažalost, u ovom trenutku još nije okačen na bandcamp (mada strana postoji, pa nagađam da će uskoro biti), ali evo makar spota za jednu od pesama da čujete kako je to dobro:
 
https://listenable-records.bandcamp.com/album/sempiternal-void
 
https://youtu.be/ENYfNiWEKcM