Author Topic: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)  (Read 72791 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #750 on: 15-02-2019, 17:00:29 »
 Pošto se danas slavi prvi savremeni srpski ustav, moderan end evropski, ma koliko kratkog života u stvarnosti bio, treba da ga proslavimo glasno i bučno, kako dolikuje. Uz čašicu metala!
 
A kakav metal valja za proslavu dana sećanja na prvi srpski ustav? Pa, svakako srpski blek metal! Novi album benda Zloslut je nedavno dropovao putem poljskog izdavača Morbid Chapel i već i naslov, Sahar, koji je stara persijska reč za ranu zoru, označava neku vrstu novog početka. Naime, Stefan Šućurović je do pre par godina ovaj bend gurao kao solo projekat fokusirajući se na svoju viziju i sebi zanimljive teme, pa su tako i snimljena dva albuma te pregršt EP-jeva i pesama za kompilacije. No, od 2016. godine je ovo pravi bend u kome Nikola komponuje i peva, ali koji sadrži i još trojicu muškaraca sa solidnim pedigreom na domaćoj sceni i Sahar je prvi studijski trag ove faze benda. I, kao takav, ovo je odličan album.
 
Da se razumemo, ne odskače Sahar u nekom globalnom smislu od onoga što inače pratimo na ovim stranicama, u pitanju je kvalitetno producirana, vrlodobro odsvirana i zrelo napisana ploča savremenog, emotivnog ali tvrdog blek metala sa očiglednim dugom modernoj poljskoj sceni (nećete dugo tražiti po komentarima na internetu pre nego što naletite na pominjanje poljskih zvezda Mgła kao poredbene reference), ali ono što je svakako preporučuje za slušanje je jedna primetna, još uvek prisutna lična vizija koja bendu daje identitet. Drugim rečima, Sahar nije album koji nužno hvata na brzinu ili snagu mada je odsviran žestoko i snažno, ali njegov površinski, manifestni oblik je taj jedne korektne, pristojne blek metal ploče kakvih svake nedelje izađe po nekoliko. Srećom, kada se malo udubite u kompozicije, ali i tekstove i tematiku kojom se oni bave, Zloslut na ovoj ploči pružaju solidnu kolčičinu materijala za promišljanje, umotanu u zvuk koji je uvek prijemčiv i obezbeđuje prostor za kontemplaciju ali ne na štetu zdrave metalske žestine. Sahar je svakako prva velika srpska metal ploča 2019. godine i kao takvu mogu da je zdušno preporučim:
 
https://morbidchapelrecords.bandcamp.com/album/sahar
 
 
Odmah potom idemo u Ameriku i vraćamo se nazad u Januar da bismo se pogostili drugim albumom tročlanog mineapoliskog sastava Burning Bethlehem a koji se, ako nešto možda nije bilo jasno, zove This is Blasphemy.
 
S jedne strane, vrlo je simpatično kada posle srpskog albuma slušate američki koji je osetno slabije produciran, ali s obzirom da Burning Bethlehem u svom zvuku nimalo prikriveno prizivaju blek metal stare škole, sa početka devedesetih or sou, onda smo sa miksom još i dobro prošli i ovaj kasetni zvuk je mogao da ispadne mnogo, mnogo gore. Što se muzike tiče, This is Blasphemy je bestidno retro ploča sa momentima koji se jasno oslanjaju na metalske vrednosti osamdesetih, ali onda i neke zaista epski uspele melodijske teme i rifove od kojih krv propisno uzavri u žilama. Naslovna pesma je posebno potentna u ovom mešanju mid-80s mid-tempo trešeraja, pankerskih zahvata i savršeno osmišljenih tremolo tema koje oživljavaju pesmu. Burning Bethlehem zapravo možda i preteruju sa aranžiranjem, opterećujući pesme prevelikim brojem različitih delova, ali ovo u principu lepo curi i predstavljaće izuzetno lep program za svakog ljubitelja stare škole:
 
https://burningbethlehem1990.bandcamp.com/album/this-is-blasphemy
 
Danas, bez sumnje u slavu srpskog prvog modernog ustava, izlazi i debi album islandskog progresivnog death-black dvojca Kaleikr. Heart of Lead je naslov a muzika se sastoji od dugačkih, zgusnutih kompozicija koje se, srećom, progresivi ne dive tako što komplikuju neprebrojnim količinama rifova i međusobno nekompatibilnih al svejedno u istu persmu pobacanih delova. Umesto totga, Heart of Lead je prilično epska, atmosferična ploča čiji je naklon progresivi, da tako kažem, po dubini, umesto po dužini, sa intrigantno isprepletanim temama u pesmama koje dugo traju jer im treba vremena da iskoriste sve potencijale svojih nekoliko ideja a ne jer imaju previše ideja slepljenih jedne uz druge. Impresivno je to, mada su Kaleikr i, za moj ukus, na momente malo previše romantični, a imao bih štogod da zamerim i miksu, od bubnjeva kojima fali malo više dinamike, pa do glasa koji, jednako, provučen kroz efekte, takođe malo gubi na dinamici i izražajnosti. Opet, daleko od toga da je ovo loša ploča, Kaleikr bez sumnje imaju čime da se ponose a publika čemu da se poraduje:
 
https://kaleikr.bandcamp.com/album/heart-of-lead
 
 
 
U donekle sličnom štimungu su i grčki veterani The Elysian Fields (mislim, slušajte skoro identično odvrnut pičšifter na vokalima) čiji peti album New World Misanthropia potvrđuje zašto bend ima solidno prepoznatljiv identitet i reputaciju u polju simfonijskog blek metala. New World Misanthropia je album kome bi jednako mogle da se prigovore neke produkcijske sitnice, ali uzimajući u obzir koliko je ovo efektno kombinovanje brutalnog ekstremnog metala sa orkestarskim aranžmanima, spreman sam da prigovore zanemarim. Ovaj album ide najpametnijim putem kojim su istorijski išle uspešne ploče što su mešale žestoku metal svirku sa simfonijskim orkestrom, a to je potpuno prihvatanje „žanrovskih“ elemenata muzike i svest o tome da ako kič ne možete da izbegnete onda treba da se usredsredite na pravljenje dobrog kiča. A The Elysian Fields bez sumnje idu u smeru dobrog kiča, vitlajući svoje horove unaokolo kao jata harpija oko blago istočnjački intoniranih gitarskih tema i bubnjeva koji pucaju kao iz mitraljeza. Otud je New World Misanthropia album epske širine ali uvek naglašeno horor, čak vodviljske atmosfere, srećan da koristi svoja brojna oružja za postizanje maksimalnog šoka i bez neuputnih ambicija da se metal krtina razvodnjava nekakvim skretanjima u „atmosferičnost“. Uostalom, sa ovakvim aranžmanima atmosfera dolazi sama od sebe i The Elysian Fields trijumfuju puštajući pesme da prirodno dosegnu epiku koja je u temelju ovakvog venčanja gitarskog rifa i orkestarskog odgovora. Kič, ali predivan:
 
https://hammerofdamnation.bandcamp.com/album/new-world-misanthropia
 
 
 
Preskačem neke bugarske end južnoameričke atmosferičare koji me nisu posebno impresionirali ove nedelje, da bih ukazao na treći album norveškog one-man benda Blodhemn a koji se zove Mot Ein Evig Ruin. Dakle, „prema večnoj ruševini“, da bude jasno, ako vam već dovoljna informacija nije bilo to što je bend uzeo ime po četvrtom albumu benda Enslaved...
 
Blodhemn je od početka delovanja pre oko deceniju i po sebi stavio u zadatak očuvanje norveške žestine ali i kretanje ka nekoj sledećoj ravni ove muzike i Mot Ein Evig Ruin je jedna pristojno napisana i odsvirana ploča brzih, zakucavačkih kompozicija koje su producirane masno i masivno tako da ostave utisak moći i težine. Invisus sve instrumente odrađuje veoma valjano, sa sve izvanredno ekspresivnim pevanjem i vidi se ovde profesionalnost i u pristupu kompoziciji i snimanju i interpretaciji. Srećom, ova profesionalnost ne materijalizuje se u nekakvoj bezdušnoj muzici i Mot Ein Evig Ruin je ploča na kojoj ima mesta za vrlo lepe lične momente koji, pak, nisu i momenti nekakve patetične meditacije već i dalje agresivne i energične refleksije. Volim album koji ne gubi na snazi i žestini čak i kada je muzika srazmerno spora (Østfront) i ovo je baš takav album. Kada još i na omotu album ima lobanju sa dve ukrštene slomljene flaše, jasno je da je u pitanju pobednička strategija:
 
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/mot-ein-evig-ruin
 
 
Azerbejdžanski jednočlani eksperimentalni projekat Violet Cold je od 2013. godine izbacio masu izdanja a sada nam stiže i već osmi dugosvirajući album, kOsmik koji je već karakteristična smeša metala, post roka, dronova, elektronike, semplova, folklornih motiva i zaista koječega. Nije Violet Cold za svakoga i na momente se svakako može reći da se, na kraju krajeva, za eksperiment može kazati da ionako unapred ne znate kakve će rezultate dati. No, za moj ukus Emin Guliyev uspeva da spoji mnogo nespojivog u svojoj muzici na ovoj ploči i pokaže da postoji kohezivna vizija koja brutalni metal smisleno uparuje sa shoegazerskim pasažima i različitim drugim elementima. kOsmik, ubedljivo, ne zvuči kao eksperiment radi eksperimenta već kao rad čoveka koji ima mnogo toga da izrazi i za sada nalazi eklektičan ali ubedljiv način da to i učini. Moćna ploča:
 
https://violetcold.bandcamp.com/album/kosmik
 
 
Iz, ponovo Norveške, dolazi i drugi album benda Svartelder i, mada pevač, Doedsadmiral insistira da ovo nije konceptualni album, iako postoji jedinstvena tema koja se provlači kroz sve pesme, nema sumnje u to da se Pits može slušati na ovaj način. Uostalom, sve pesme se zovu samo Part I-VII i ovo je ploča meditativne atmosfere, sporog tempa, na kojoj se od slušaoca ne očekuje hedbeng i šutka nego posvećeno slušanje i refleksija. Retki su blek metal albumi ovako niskog prosečnog BPM-a (mada ima brzih pesama, recimo Part V je praktično klasična blek metal koljačina) a još ređe da se meni dopadnu, no Svartelder imaju u sebi dosta norveškog pedigrea pa ne mogu da ne preporučim slušanje, pogotovo jer je album na kraju dana jedna dugačka kontemplacija o izlasku iz depresije i suočavanju sa stvarnim užasom u svetu i daljim odlučivanjem da li samo da potonete natrag u jamu iz koje ste ispuzali. Otmeno to zvuči i vredi mu se prepustiti:
 
https://dusktone.bandcamp.com/album/pits
 
 
Izašao je i trinaesti (!!!) album grčke blek metal institucije Rotting Christ, zove se The Heretics, konceptualan je i posvećen velikim imenima ljucke istorije koja su bila otvoreno ateistički ili jeretički nastrojena i iako sve to zvuči sasvim slavljenički i primereno visokokonceptualno za bend koji svira i snima, evo, već  trideset godina, mora se priznati da je ovo prilično umorna ploča. Naravno, Rotting Christ su suviše veliki i dobri da bi snimili neslušljiv album ali The Heretics je izrazito generički sklopljena kombinacija svih trikova koje je bend pošteno izlizao u svojoj skorašnjoj istoriji, od epskih srednjetempaških, borbenih tema sa sve ženskim vokalima i horovima koji podržavaju Sakisov promukli polušapat, pa do, well, do zapravo istih takvih tema i trikova u drugim pesmama. The Heretics je čitav sastavljen od instant epike i bend kao da je ovaj album pisao na autopilotu (uostalom, kako su i drugi slušaoci primetili, pokušajte da izbrojite koliko puta Sakis izgovara reč „fire“ u različitim pesmama i trebaće vam pomoćnik da sve to zapisuje jer, kunem se, ovo je najponavljanija reč na albumu). Sad, naravno, ja sam star i ogorčen čovek i sva ta zvona i dramatični baritoni, spori blastbitovi svirani preko jednog tona koga gitare mučno cede, pa onda horovi koji im se pridružuju, sve mi je to simpatično ali izrazito izlizano, no, nema sumnje da će nekom mlađem i manje blaziranom ovo biti album dobrodošle širine i dubine. Pa nek posluša, taj neko mlađi i manje blaziran:
 
https://rottingchrist.bandcamp.com/album/the-heretics
 
 
Ponovo iz Norveške, tu je i treći album benda Drottnar (stara vikinška reč za dominaciju, jelte), Monolith i, ako sad odmah uskliknete da je bend tokom poslednjih par godina izdao čak tri EP-ja koji su se svi isto tako zvali, pohvaliću vas što pazite na času i ukazati da je ovo album koji te pesme sakuplja na jednom mestu, dodaje jednu propisnu novu pesmu, dva interludija i sve to predstavlja kao jedan zaokružen paket tehničkog blek metala.
 
Tech-black, naravno, nije tako raširen i jasan žanr kao tech death, ali nije da su Drottnar jedini koji se u njemu šire (na pamet mi, naravno, najpre padaju Doheimsgard kao najpoznatiji predstavnici) – i, mada se ne bih usudio da kažem da me je Monolith patosirao, ovo je svejedno dobra i pažnje vredna ploča složenih ali ne pretrpanih kompozicija koje imaju dosta odličnih ideja ali i tonalnu i tematsku konzistentnost da se ne zagube u svom tom tehničarenju i eksperimentisanju. Posebno su gitare ovde inventivne, iskačući najdalje od „tradicionalnog“ blek metal jelovnika, mada Drottnar veoma vidno stupaju putem koji su već iskrčili Mayhem na svojim novijim izdanjima, ali generalni ton ploče nije ekscentričan već najpre istraživački i sve to, uz pristojan miks, veoma lepo teče. Loša vest je da bandcamp verzija albuma ne sadrži nove pesme koje su dodate za ovo izdanje (one su ekskluzivne za CD verziju) pa ako ste sva tri Monolith EP-ja već preslušali, na donjem linku nema ničeg novog za vas. Ostali nek pristupe otvorena uma i čista srca i poslušaju inteligentan, dobro napisan, hladan ali inspirativan blek metal:
 
https://drottnar.bandcamp.com/album/monolith
 
 
Stonerski kontingent danas nek započne novim, drugim albumom francuskog instrumentalnog psihodeličnog, stoner metal benda Jagannatha a koji se zove – Samsara. Ako sve te aluzije na hinduizam (nazivi pesama su: Sooraj, Chandrama i Brahmaand) deluju kao da su vaša šolja čaja od maka, verujem da će vam se album dopasti. Jagannatha nemaju u muzici previše azijskih motiva ali ona ipak uspeva da na momente ostavi ritualistički utisak. Naravno, sa instrumentalnim stonerom često je trik u opsesivnom ponavljanju i hipnotičkim lupovima pa tako i ovi nadareni Fancuzi znaju kada u rukama imaju solidan rif i koliko puta to treba okrenuti, sa minimalnim varijacijama, da se polagano gradi krešendo ka toj nekoj Nirvani kao načinu da se utekne večnom vraćanju Samsare. Ima ovaj album solidan dinamički raspon kome samo malo preglasan mastering ne ide na ruku, ali to na stranu, ovo je dostojanstvena stonerska ploča koja ne ide na otkrivanje tople vode ali vrlo lepo shvata moć rifa i koristi je koliko igda može:
 
https://jagannatha.bandcamp.com/album/samsara
 
 
Iz Tel Aviva nam, pak, stiže debi album benda Warp, koji se isto zove Warp i mada bend nije demonstrirao veliku kreativnost u imenovanju, muzički stvari stoje dosta dobro. Opet, ni muzika nije naročito inovativna i Warp, sastavljeni od članova nekoliko lokalnih pank bendova, na svom debiju više nego ozbiljno otplaćuju dugove ka roditeljima žanra, to jest lično Black Sabbath. Ovaj album je zapravo toliko jako inspirisan Sabatima da je već na pola prve pesme maltene sigurno da čovek zaboravi da sluša nešto izašlo 2019. godine jer psihodelična bluz solaža prosuta preko snažne bas-lomljavine nikako nije karakteristična za ovu deceniju, pa ni stoleće. Tek kada se bend vrati u srazmerno modernije („pankerskije“) ređanje distorziranih akorda setimo se da nemamo pred sobom ploču iz sedamdesetih, ali tad je već kasno – Warp je album bestidno utemeljen na venčanju hard roka, bluza i psihodelije i njegov prozračni, starinski ali tako funkcionalni miks savršeno funkcioniše uz muziku koja je jednako starinska ali nadahnuta i ubedljiva. Warp, bez sumnje, preteruju sa aranžiranjem i pesme zapravo imaju značajno više delova i tangenti nego što im je potrebno, dok se svaka ideja koja je momcima pala na pamet nekako ugrađuje čak i kada se ne uklapa uz sve što je bilo pre nje ili ono što će doći, ali u celini ovo je ipak prilično zdrav materijal, odsviran mladalački žestoko i razigrano uz gomile ukrasa i posveta u kojima ova tri muzičara definitivno uživaju, te lekovitom količinom pravovernih, teških,  bluzi rifova. Ovolika količina obožavanja Black Sabbath ne može biti zdrava, i nekome će album biti preterano sikofantski nastrojen da bi mogao da se shvati ozbiljno ali vredi to čuti:
 
https://warptlv.bandcamp.com/releases
 
 
Potkraj Januara izašao je i debi album Solunaca Bonzai i ovo je jedna pristojna ako već ne revolucionarna stoner metal ploča velikih gitara, dobrog gruva i načelno odličnog raspoloženja. Bonzai, za razliku od gorepohvaljenih Izraelaca, gube poene na to što im je muzika vrlo očigledno sastavljana po formuli i što se iz dobrog rifa koji im padne na pamet vrlo metodično cedi poslednja kap krvi pre nego što se krene dalje. Kad na to dodamo i malo previše „televizijsko“ pevanje dolazimo do toga da Seeds to Roots nije ploča koju ću preporučiti bez rezervi, u šta treba ubrojati i malo nesrećan miks u kome je sve glasno ali kao da mu fali malo moći, ali opet, Bonzai nisu rđav bend a ovo nije rđav album. Ima tu jakih rifova, dobre bluz podloge (On Repeat, recimo) i prljavih wah-wah solaža i da je ovde nekakav ozbiljan producent imao mogućnosti da se prihvati posla, od solidnog poluprodukta bismo verovatno dobili izvrstan album. Ipak, ni ovako kako je, nije to loše:
 
https://bonzai.bandcamp.com/album/seeds-to-roots
 
 
Da ne zaobiđemo ni ove nedelje pojski stoner metal, tu nam je debi EP šćećinskog sastava PowerPlant koji se isto tako zove i nudi četiri pesme sporog, prilično generičkog stoner metala sa ne naročito originalnim rifovima niti nekim velikim naporom uloženim u njihovo aranžiranje. PowerPlant su, ako ćemo da budemo grubi, maltene kao da je AI sastavljao stoner rok bend, ali ako nećemo da budemo grubi, a što bismo uostalom  bili grubi, i takav bend ima svoje mesto na svetu i ovo je EP koji nećete stavljati na listu ploča godine ali koji sasvim lepo može da se sluša dok čovek nešto radi (i, ako tome inklinirate, nečim se radi) i da mu bude prijatno:
 
https://hailtheplant.bandcamp.com/releases
 
 
Sa malim zakašnjenjem, evo ukazivanja i da je izašao novi, bogami osmi, album norveških narodnjaka, Trollfest, očigledno nameran da bude zanimljiv i slušaocima izvan skandinavskih krugova a što potvrđuje i da je naziv na engleskom: Norwegian Fairytales. Bez obzira na to, bend se ne odriče svog (izmišljenog) trolovskog jezika (mešavina „uglavnom“ norveškog i nemačkog, ali, kako sami kažu, „bez gramatike“) pa su pesme i dalje otpevane (well, odkrkljane) na najvećem delu svetske populacije nerazumljivom pseudolingvističkom metavicu. Kada se uz to pridoda činjenica da pevač Trollmanen sve vreme peva u klasičnom norveškom blek metal stilu, ovaj album ima nešto manji potencijal za krosover sa „normalnijom“ publikom nego što bi se po aranžmanima moglo reći. Opet, ne mogu da ne cenim tu beskompromisnost benda koji očigledno smatra da su blekmetalski blastbitovi i vrištanje previše važni elementi njihovog identiteta da bi se napustili zarad nekakve, hm, slave.
 
 A podloge za slavu ima onoliko, Norwegian Fairytales je urnebesna smeša skandinavskog folka i žestokog, feelgood ekstremnog metala sa raspevanim refrenima, neodoljivo zapaljivim narodnjačkim temama, harmonikom koja vodi paradu a koju u stopu prate distorzirane gitare i suptilni klavir, nabadajući bubnjevi , milozvučni ženski soprani, i tu i tamo i gudači. Ovo je album koji vrlo ozbiljno i dosledno uživa u kontrapunktu ekstremne distorzirane metal muzike i dobro raspoloženih tradicionalnih narodnjaka i, kao i svi najbolji bendovi koji su se ovakvih projekata hvatali, uspeva da iz tog kontrapunkta izvuče ono najbolje: humor, energiju, žestinu i emociju, na kraju dana i nekakvo podsećanje na toliko puta ponavljanu istinu da samo živa tradicija koja se i dalje provlači kroz život i razvija, zaista ima vrednost. Trollfest su moguće ipak preekstremni za savremene world music festivale ali nama ovde to ne bi trebalo da predstavlja problem i Norwegian Fairytales valja slušati sa velikim osmehom na licu:
 
https://youtu.be/ijcMCJnnSLQ
 
 
Preskočiću novi Carnal Forge jer je to meni neslušljivo, u prolazu pomenuti novi album njemačkih Gloryful jer je u pitanju pokušaj rezurekcije „čistog“ hevimetala koji skoro sve radi pogrešno, od grozno preglasnog miksa i masteringa pa do očajnih „bratskih“ tekstova, čime mi je još više žao solidnih rifova koji se tu mogu čuti, ali ću onda da kažem da je izašao novi Beast in Black i... well, it’s complicated.
 
Beast in Black su i inače složena ponuda, neka vrsta visokokonceptualnog finskog tumačenja klasičnih ’80s metalskih tropa koje u finalnom produktu daje ne samo ekstremno „komercijalno“ zvučeću muziku već i nešto što mestimično odiše sasvim autentiičnom energijom. Beast in Black su, dakle, smeša klasičnog hevi/ glam metala osamdesetih (sve što vam pada na pamet između WASP, Motley Crue, Dia, Scorpionsa, Europe itd.) sa prstohvatom evropskog sintpopa koji se sa ovom muzikom iznenađujuće prirodno uklapa.
 
I sad, to je koktel VISOKOG kiča, zapravo toliko kiča na jednom albumu kao na ovom, drugom albumu Beast in Black, mislim da nisam čuo poslednjih trideset godina. Ali opet, From Hell With Love i jeste tako nezgodna ploča za kritiku ili uopšte, diskusiju jer se nalazi na razmeđi između potpunog, ledenog cinizma gde se Meat Loaf i Bon Jovi, Pat Benatar i Def Leppard susreću sa Van Halenom i Satrianijem na ploči izašloj tri decenije nakon što je iko od njih bio predstavnik zeitgeista, kao da se radi o nekoj čudovišnoj šali, ali i sasvim iskrenog, nepatvorenog uživanja u čistom hevimetal ekscesu i žestini.  Ja sam, ponavljam se ali relevantno je, star čovek i kada me album podseti na uzbuđenje koje jesam osetio kada sam čuo prve ploče WASP ili Motley Crue, pa i Bon Jovi i kada je to podsećanje, ma koliko kompjuterski proračunato bilo, istovremno i pravoverno energično i uspeva da uhvati dah dekadencije osamdesetih koja je i porodila ovakvu muziku, to je ipak neka vrsta nepatvorenog trijumfa. Malo hladnije gledano, neke pesme jesu cheesy praktično iza granice parodije, pa su zato zabavne, dok neke druge, na primer Cry Out for a Hero (uzgred, tematski posvećen Hokuto no Ken mangi!!!!) uspevaju da se zadrže tik na granici i da budu propisni hevimetal komadi kanališući besprekorno „androgini mačo“ stil osamdesetih koji je iz metala uglavnom nestao u poslednjoj deceniji prethodnog veka. Ne znam, verujem da sam jedini čovek koga znam koji će From Hell with Love slušati ozbiljno i, čak, sa odobravanjem klimati glavom i tapkati nogom uz njegove povremeno sasvim epski genijalne refrene (Heart of Steel, na primer), ali volim da mislim da će moj besprekorni muzički ukus i instinkt za pronalaženje relevantnog čak i u najdubljem ponoru trivijalnog biti dovoljan putokaz da ljudi makar probaju da ovo slušaju. Naravno, sve se to na JuTjubu da čuti samo u formi plejliste, ali vredno je truda. Stvarno.
 
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mwdudMQAvibpN5I-ot-kUYtf2a-BE4HMw
 
 
 
Da se vratimo nečem manje „komercijalnom“ i ekstremnijem u nekom tradicionalnom smislu te reči, tu je novi album švajcarskog sludge-prog-death benda Herod a zove se Sombre Dessein (mračni, jelte, dizajn) i mada ovaj bend možda malko preteruje sa dužinom pesama čak i kada to nije SASVIM opravdano, ovo je u suštini ploča zdravog, žestokog zvuka koja uspelo spajha death metal težinu i brutalnost sa djent disciplinom i sludge neurotičnošću. Sombre Dessein bi svakako profitirala od malko komprimovanijih aranžmana, ali meni je ovo svejedno album koji uspelo vozi svoje opresivne groove krugove uz brutalno pevanje, nabadačku ritam sekciju i taman toliko „egzotičnih“ harmonija na gitari da se doda začin u inače veoma smrtonosno tvrd rad propisnih metal rifova. Uz neka visokoprofilna imena u postavi (Bill Steer gostuje na prvoj pesmi a Mike Pilat iz The Ocean odrađuje vrlo dobar vokalni posao plus svira odličnu drugu gitaru) i produkciju koja jeste očekivano spljeskana ali i dalje prilično efektna u onome što treba da radi, Herod su napravili logičan i sasvim dovoljan korak napred u odnosu na debi album They Were None da ostanu bend koji treba držati na radaru:
 
https://herod.bandcamp.com/album/sombre-dessein
 
 
U death metal ponudi ove nedelje debi album kanadskih Backstabber koji se zove Conspiracy Theorist i neka je vrsta kvazikonceptualnog albuma što se bavi teorijama o vanzemaljcima, vladinim agencijama koje nas sve prisluškuju, korporacijama koje uništavaju ekosferu a sa njima su svima u dosluhu itd itd. itd. Relativno originalan tematski pristup dok je muzički ovo... Pa... možda sam ja malo zastranio ali Backstabber sviraju prilično razvodnjen srednjetempaški death metal sa za mene očajno preglasnim, beživotnim miksom (pogotovo bubnjevi pate od toga) koji, istina, ima lepih rifova, solaža i sitnih fora (na primer umiksovani semplovi modemskog transfera podataka na No privacy) ali se retko izdiže iznad nivoa prihvatljive osrednjosti. Zaista je moguće da sam se previše navikao na death metal koji je mnogo žešći, ekstremniji i krvoločniji od ovog što Backstabber nude pa i kada dobijemo brze i žešće pesme (Subterranean, Inkspill, Geo Engineering) to meni i dalje dođe malko beskrvno i nedovoljno uzbudljivo. Backstabber su bend koji naprosto ima previše ravan i beživotan miks koji ističe sve što je u njihovoj muzici osrednje i generički a sakriva potencijalno nadanute elemente. Album ipak uključujem u ovonedeljni pregled jer prihvatam da ono što je meni možda previše generički i beživotno nekom drugom može biti ulaznica za slušanje death metala čiji su primerci koje inače ovde promovišem možebiti preekstremni za početnike:
 
https://backstabbermetal.bandcamp.com/album/conspiracy-theorist
 
 
Ponovo u sludge vodama, ovog puta zarad trećeg albuma italijanskih Varego, a koji se zove I, Prophetic, kako bismo pokazali da ima i melodičnih ploča u ovom mračnom podžanru. Varego, zapravo, prilično polažu na vokalne melodije koje su sa ovim albumom postale prominentan element njihove muzike i to je jedno instant osveženje u žanru koji je prečesto karakterisan pevačima što vrište na različite načine i od razvijenije melodije beže kao đavo od krsta. Varego pritom imaju i dobar osećaj za rifove i njihove pesme zbog toga zvuče veoma organski – kad čujete ubedljivu, moćnu rifčinu i preko nje himnični, mada nikako „komercijalan“ vokal koji razvlači neku upečatljivu temu, to vas odmah natera da slušate pojačanom snagom i date Varegu mnogo kredita unapred.
 
Neće sve to biti i vraćeno – Varego pišu pristojne pesme ali kogod da je ovo snimao i miksovao nije im učinio preterano mnogo usluga. Album je istovremeno i previše prljav i previše spljeskan, sa nedovoljno prostora da instrumenti prodišu, što je prilična grehota s obzirom šta se sve u ovim pesmama dešava. Pogotovo je bubanj prekomprimovan preko svake prihvatljive mere, a čitava ploča pati od usrednjene ekvilizacije, dok su vokali, koji su jedno od najjačih oružja benda, konstantno pod efektima koji bi trebalo da ih učine potentnijim ali prebrzo počnu da zamaraju. Ovo je priličan bedak jer Varego je bend koji od izdanja do izdanja kuburi sa produkcijom, prevashodno masteringom, ali koji je za ovaj album napravio veliki korak napred u pogledu vokalnih aranžmana i šteta je da sve to nije lepše producirano. Svejedno, radi se o bendu sa dovoljno svežine i energije da uvek za njih imam vremena a nesavršenost njihove umetnosti je, možda, delom i element njihovog identiteta.
 
https://varego.bandcamp.com/album/i-prophetic
 
 
Završimo kako smo i počeli – sa srpskim metalom! Ovog puta radi se o (za mene) misterioznom zrenjaninskom bendu Thot Purge koji sebe opisuje kao hrišćanski metal bend i tematski deluje kao da kritikuje aktuelnu vrlo seksualizovanu kulturu društvenih mreža u kojoj mladi odrastaju i, jelte, osećaju se obaveznim da igraju po pravilima praktično pornografskog prikazivanja svetu stvari za koje se nekada smatralo da su ipak lične. Dobro, kako ja to uvek kažem, nisi krivi mladi, krivi smo mi matori, al to na stranu, Live. Laugh. Love. je album pristojnog i pristojno produciranog death metala koji kombinuje malo slama sa malo grindcorea, deathcorea, i, hajde da kažem, blage progresive. Za razliku od gomile „provincijskog“ slema koji čovek čuje i odmah zaboravi, Thot Purge pokazuju dosta inventivnosti u aranžiranju, ali i pisanju rifova i muzika neretko dođe do granice nekakvog prog-death-grind koktela koji je osvežavajuće varijabilan (The Fuckboy Anthem, recimo, u svojih pedesetak sekundi pakuje dosta ideja a Backpacking With My Besties In Morocco x je legitimno dobar komad brzog, pametnog metala). Solidno to curi i moj glavni problem sa ovim albumom je, dakako, to što se kritika mladih što pod pritiskom krda upadaju u zamku promiskuiteta često ume izmetnuti u mizoginiju a obaranje na nekritičko prihvatanje kulturnih tropa koje guraju korporacijski mediji zna da sklizne u ksenofobiju. Ne pričamo napamet, Thoth Purge su krivi za sve ove grehe, zaključno sa tekstovima koji su sasvim na liniji rasističke mitomanije kakvu valja evropski alt-right i pomankanjem empatije kakvo ne bi smelo da postoji kod nekog ko sebe (makar u šali) naziva hrišćaninom – videti već pomenutu Backpacking With My Besties In Morocco x. Avaj, metal je često muzika suprotstavljenih ekstrema i, u ovom slučaju, jedan od tih ekstrema mi ni malo ne prija i dok mogu iz sve snage da pohvalim muziku, žalim što bend nema jednako produbljen pogled na politiku kada se već hvata da o njoj priča. Ovako kako stvari stoje, vrlo dobra muzika služi kao podloga za neke sasvim iritirajuće političke ideje (videti tekst poslednje pesme koji je naglašeno mizogin i neskriveno fašistički, nazivajući ravnopravnost „lažnim bogom“) i, što je još gore, s obzirom da album ima sva obeležja memecore proračunatosti, nije preterano pomisliti da se radi o pokaznom primeru kako fašisti metodično zagađuju sve rukavce popularne kulture svojim ideološkim materijalom. Šteta, ali i poučno:
 
 
https://thotpurge.bandcamp.com/releases


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #752 on: 22-02-2019, 22:34:26 »
Za laku noć i obećanje boljeg sutra (jer je Subota, jelte), Molly Hatchet:
 
 
https://youtu.be/OzKBu66ceOc

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #753 on: 23-02-2019, 18:48:53 »
Ponovo je vreme za metal i ako bi čovek rekao da bi vreme za metal trebalo da bude UVEK, ja tu ne bih imao prigovora. Ali dok se svet ne dovede u red, da mi vidimo šta smo imali tokom prošle nedelje.
 
Za početak, tu je sveža blek metal ponuda i prvo pa muško i to švajcarsko!
 
Radi se o novom, drugom albumu jednočklanog atmosferičnog projekta Cân Bardd i ako vam ime deluje poznato to je zato što smo prvenac Maloa Civellija pohvalili na istom ovom topiku pre manje od godinu dana, mudrujući kako je muzika sjajna ali kako miks nažalost dosta narušava njen sjaj. Civelli je još tada rekao da je i sam svestan da je produkcijski njegova muzika zalužila bolje, pa da će za drugi album angažovati nekog iskusnijeg za mikserom i – evo nas sad na tom drugom albumu.
 
The Last Rain je priličan trijumf. Naravno, ovo je žestoko patetična i melodramatična muzika sa dugačkim pesmama i aranžmanima podešenim tako da se izvuče maksimum iz narodnjački intoniranih melodija, sa sve opširnim introima, klavirskim pasažima i orkestracijama. No, Cân Bardd, slično Saoru (koga navodi kao jedan od uzora) uspeva da iz ovog melanža folk motiva i preteranog, baroknog aranžiranja izvuče maksimum i izdvoji se iz čopora najpre na ime kvaliteta. Ovo su pesme koje svakako mnogo polažu na svoju melodičnost i patetiku ali Civelli uvek demonstrira ogroman napor da njihove glavne motive upakuje u što je razrađenije moguće forme, dajući svojoj muzici narativnu dimenziju i ostajući uvek u okvirima neke glavne ideje koju kompozicija jasno iskazuje praktično već na početku. Album je raskošniji nego prvi u svakom pogledu, sa interesantnim vokalnim varijacijama i produkcijom koja, konačno, ide u korak sa Civellijevim kompozitorskim i izvođačkim talentima. Da se mi razumemo, nije ovo nešto što kod mene može da bude redovno u rotaciji, ali u domenu atmosferičnog blek metala sa narodnjačkim osnovama, malo ima bendova koji su ovako interesantni.
 
https://canbardd-northernsilence.bandcamp.com/album/the-last-rain
 
 
Izašao je i novi Diabolical i ja nisam neki veliki ljubitelj kombinacije black i death metala koju ovi Šveđani vrte već izvesno vreme, ali ne bih da budem sitna duša. Eclipse je lepo producirana ploča koja meni suviše smrdi na televiziju i ima previše elemenata te neke moderne metalcore drame kakva se meni ne dopada, a premalo je tu autentičnije blekmetalske opasnosti, no, siguran sam da bi ovo mnogo bolje leglo nekom mlađem i manje opterećenom žanrovskom čistotom nego što sam ja, pa pošto album ne mogu nazvati tehnički lošim već samo estetski diskutabilnim, evo da se čuje:
 
https://youtu.be/N8yqAhPSqLM
 
 
 
Za melanholične dušice nudimo nešto što je malo više „tr00“ od Diabolicala, a radi se o drugom albumu švedskog jednočlanog benda Nasheim. Jord Och Aska (nažalost, ime albuma ne znači „Aska i vuk“ nego „Tlo i pepeo“ što je, priznaćemo, takođe kul) je jedna veoma razvučena, introvertna i meditativna ploča u suštini jednostavnih kompozicija koje imaju puno duše i u koje je autor, Erik Grahn uložio i dosta napora da njihove osnovne ideje razvije u ubedljive muzičke iskaze. Malo ga ubija miks koji odlično prezentira tiše pasaže, a kada grunu bubnjevi i gitare sve se nekako zbrlja i mada je čovek tako možda i želeo, ne mogu da kažem da mi ne smeta ta dinamička neujednačenost. Ti energičniji delovi imaju i lepe, mada ponovo jednostavne gudačke aranžmane i vokalizacije koje doprinose atmosferi i ovaj album je, u sumi, sav u atmosferi, pa ako vas privlači ideja o četrdesetak minuta lutanja kroz nečiju melanholičnu meditaciju, bez mnogo truckanja i džombi, ovo će vam se dopasti:
 
https://nasheim.bandcamp.com/album/jord-och-aska
 
 
Da ne bude baš sve danas melanholično i meditativno, tu nam je i prvi album finskih Aihos koji, doduše, izlazi tek krajem marta ali je već dat na raspolaganje najvažnijem blek metal influenseru na JuTjubu, jelte. Hävityksen maa („Zemlja uništenja“) je još jedno fino podsećanje na trenutni (vrhunski) kvalitet finske blek metal scene i ploča koja lepo kombinuje malo old skool elemenata sa savremenijim melodičnijim tendencijama. Album zvuči epski i grandiozno a da ne ostavlja utisak preproduciranosti i prepeglanosti i vozi se uglavnom u bržoj traci a opet bez vidne ambicije da osvaja samo na mišiće. Aihos, rekao bih, imaju jasno izgrađen identitet bez obzira što im je ovo prvi album i ovaj identitet u sebi nosi dosta te neke blek metalske slave sa pesmama koje zvuče borbeno i energično a istovremeno i emotivno. Izvrsna ploča, verovatno najbolji blek metal album koji sam čuo ovog meseca:
 
https://youtu.be/x5T1PTh9SF8
 
https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/h-vityksen-maa
 
 
 
Malo keltskih začina dobijamo sa drugim EP-jem edinburških Úir. Óenach Tailten (gugl translejt ne zna da se snađe sa ovim jezikom) nije ploča neke velike originalnosti niti je producirana nešto specijalno kvalitetno (au contraire), ali baš zato ima šarma. Ovo je blek metal utemljen na monotoniji i ružnoća je njegova osnovna estetska karakteristika. Što ne znači da na bilo koji način ovde pričamo o glupoj muzici (au contraire). Ovo je muzika tame, izolacionističke atmosfere i te neke duhovne pustoši. Dobro to dođe da se malo pročistimo od svih ovih melodičara koje smo do sada čuli i uz ove tri pesme može lepo da se kontemplira o mnogo čemu:
 
https://uir-fraech.bandcamp.com/album/enach-tailten
 
 
Iz Mineapolisa dolaze, pored junaka serije Beverly Hills 90210, i grozomorni blek metalci Nokturnal Frost. Ovaj dvojac je upravo izbacio svoj drugi album, Night Terrors i to je dvanaest pesama sirovog, iz stomaka izvučenog blek metala srednjeg tempa, pankerske jednostavnosti i jakog stava. Night Terrors je prtavi primer kako te neke ekstremne muzičke forme mogu da budu pribežište umetnika čiji su zanatski kapaciteti  veoma rudimentarni a da to bez ikakve sumnje bude validan estetski iskaz. Dakle, ovo nije ploča za bilo koga ko u blek metalu ceni melodiju, tananu emociju ili pružanje ruke folk muzici, već za ljubitelje prljave distorzije, bare hvatova, opsesivnog ponavljanja jednostavnih tema i dranja od koga pucaju glasne žice. Jake preporuke:
 
 
https://nokturnalfrost.bandcamp.com/album/night-terrors
 
 
Vorga su, pak, multinacionalni bend baziran u Njemačkoj i njihov prvi EP, Radiant Gloom je značajno tehnički i aranžmanski ambiciozniji mada se muzika ovde uglavnom drži snažnog udaranja i energije. Ima ovde i brzih delova, ali Vorga više vole da zvuče monumentalno nego da rešetaju iz sve snage sve vreme, pa je EP moćan a bez toga da obara brzinske rekorde. Aranžmani su dinamični, bubnjar napaljen a produkcija veoma nabudžena, tako da ovo opravdava svoju „misanthropic black metal“ etiketu u priličnoj meri i zvuči vrlo solidno:
 
https://vorga.bandcamp.com/releases
 
 
Iz bratske Češke nam, pak, dolazi treći album paganskog benda Dark Seal i Země našich předků je ploča koja uspelo spaja jak, distorziran, tvrd blek metal sa ukusno urađenim horskim aranžmanima i elementima narodne muzike. Ima ovde mnogo elegancije, mada opet, naravno, morate biti spremni za upade praktično čistog folka u blek metal. Meni sve to, naročito sada kad smo ostali i bez drugog velikog Šabana, sasvim ima smisla i prija:
 
https://darkseal.bandcamp.com/releases
 
 
Gde su Česi, tu su i Poljaci (ili bi bar tako bilo da sam ja gospodar ovog sveta), pa možete da odvojite četrdesetak minuta i za debi album benda Despised Cruelty koji, iako na početku zvuči sasvim sirovo i jednostavno, zapravo nudi dosta prijatnih iznenađenja, melodičnosti bez patetisanja i hermetičnosti koja zvuči prijemčivo i izazovno. Poljaci su danas svi u opasnosti da budu mereni aršinom koji je uspostavila Mgła, ali sa Łez Padół su Despised Cruelty pokazali da imaju sopstveni pristup ovoj muzici koji, iako zvuči prepoznatljivo poljski, nije i derivativan. Valjano:
 
 
 
https://despisedcreulity.bandcamp.com/
 
 
Gore smo imali album Night Terrors, a sada na drugom albumu bečkih Joyless Euphoria imamo pesmu koja se tako zove i otvara ga. Dreaming in Ultraviolet je, naravno, grozan naziv za album ma kog da je bend usmerenja, ali postaje malo objašnjiviji ako znamo da je ovo bend koji juri taj neki post-blek metal štimung sa dosta zamišljenih, kontemplativnih deonica, ali i sa dosta poštene distorzije i jake svirke. Shoegaze i black metal su počeli da se gledaju sa simpatijama još pre više od jedne decenije i danas njihov brak više nikom nije iznenađenje a Joyless Euphoria su samo još jedan dobar primer kako je ovo estetski apsolutna transgresija ali, eto, za mnoge ljude funkcioniše:
 
https://joylesseuphoria.bandcamp.com/releases
 
U praktično istom žanru su i The Moth Gatherer čiji je treći album, Esoteric Oppression prilično ubedljiva post-metal ponuda jakih, velikih gitara i stamenih ritmova, sa dugačkim pesmama i korenima u sludge zvuku. The Moth Gatherer su Šveđani i možda to objašnjava što je njihova muzika za nijansu manje patetična, ali ne manje monumentalna od onog što nude njemačke kolege. Vrlo solidno:
 
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/esoteric-oppression
 
 
 
Vanum iz Santa Fea imaju drugi album, Ageless Fire, koji je izdao Profound Lore i ovo je lep primerak sirovog, neprskanog blek metala što baštini  svu tu melodičnost i emociju koja je danas glavna fora u ovoj muzici, ali ih isporučuje kroz muziku odsviranu i snimljenu na jeftiniji način i odiše jednim STVARNIM kvalitetom. Možda sam ja samo isuviše mator i odmah me popali kada bend zvuči kao da je autentičan a ne kao da je u pitanju ekipa koja naprosto svira žanr, ali Vanum mi veoma prijaju i volim njihovu kombinaciju brzog udaranja i lepih, lirskih melodija odsviranih na skoro amaterski naivnom nivou. Prelepo:
 
https://vanum.bandcamp.com/album/ageless-fire-2
 
 

I tu onda prirodno dođu i švedski Grafvintir čiji već šesti album (za sedam godina), Venenum Scorpionis nudi osam pesama agresivne svirke koja se bavi okultnim, mračnim, plutonskim i htonskim i nema nameru da hvata na nekakve emocije i atmosfere. Ne znači ovo da ovde nema melodija, naprotiv, ovo je veoma melodična ploča ali su izvedba i pogotovo umrljan miks takvi da favorizuju buku i prljavštinu. Grafvintir su loši momci i trude se iz sve snage da to pokažu. Naravno, da ne volimo loše momke, ne bismo ni slušali metal, pa je ovo album koji zahteva malo napora (pre svega zbog miksa) ali dosta lepog i isporučuje:
 
https://grafvitnir.bandcamp.com/album/venenum-scorpionis
 
 
Njujorški blek metal ima kod mene reputaciju uspelog kombinovanja blek metal agresije, avangardnih strategija i postrokerskog ugođaja i drugi album jednočlanog Funereal Presence, nakon petogodišnje diskografske pauze, nazvan Achatius je odličan pokazni primer. Ovo je ploča surove, brutalne, ružne ali emotivne i nekako intimne svirke, spakovane u veoma dugačke ali ne dosadne pesme i producirane jeftino i grubo ali tako da se lična nota dovede u prvi plan i sve učini ubedljivijim. Nije ovo za svakoga, ima tu dosta petljanja, a podrumski kvalitet zvuka je, dakako, barijera za sebe, ali meni se ovaj album jako sviđa:
 
https://funerealpresence.bandcamp.com/album/achatius
Prvenac kalifornijskih Necrochamber producirao je Dan Swano i Ceremonies for the Dead je jedna brutalna, tvrda blackened death ploča rafalne paljbe i opakih rifova. Nije ovo bogznakako ni originalno ni pametno ali prija:
 
https://necrochamber.bandcamp.com/releases
 
 
 
Prelazimo na Stoner i prvi EP brazilskog kvarteta Void Tripper koji su se brinuli da neće baš iz aviona biti jasno šta je osnovna ideja vodilja njihove muzike, pa su tajEP nazvali Sabbath Worshipping Doom. E, sad su stvari značajno jasnije, a Void Tripper osim te neke sikofantske ljubavi prema najvećem hevi metal bendu svih vremena imaju šta da ponude i na muzičkom planu. Ovo je vrlo gruvi, vrlo organski stoner rok, sa očiglednim DNK Black Sabbath u svojoj srži i bez ambicije da se pravi neki odmak od formule koja podrazumeva kanabis, spor, lepljiv zvuk i jake rifčine. No, Void Tripper ovo provlače vrlo spontano, imaju prijatan garažni saund i mada se pevanju ima ponešto zameriti, generalno nude odličan polaroid benda koji polako prevazilazi demo fazu i počinje da se formira u nekom zrelijem obliku. Prija!
 
https://voidtripperdoom.bandcamp.com/album/sabbath-worshipping-doom
 
 
Grčki sastav Their Methlab nije baš stoner ponuda ali se mestimično dovoljno preklapa sa njom, uvaljujući po koji jak rif u svoj gruv, da nam bude zanimljiv. The Last Second, debi album ovog trojca je ploča postrokerskih, delimično psihodeličnih instrumentalnih džemova koji se lepo kreću od šapata do distorzirane, glasne nirvane, snimljena uglavnom iz odjednom, jelte, i miksovana da se zadrži ta neka živ(insk)a spontanost a da se opet izvuče najbolje iz svih tih meditacija koje gitare i bas nude preplićući teme i melodije. Kad su bučni, ovi Grci su bučni, kad su tiši, zvuče kao da znaju šta rade i meni je ovo veoma prijatna ploča na kojoj wah-wah i flendžer odrađuju masivan deo posla, baš kako treba da bude:
 
https://theirmethlab.bandcamp.com/album/the-last-second
 
 
Hjustonski Warlung na svom drugom albumu, Imortal Portal nastavljaju sa omažiranjem hevi metala, hard roka i psihodelije iz sedamdesetih (i ne samo sedamdesetih!!!) godina i mada je njihova muzika u principu malo suviše „komercijalna“ da bi bila pravoverni stoner po mojoj računici, ovo je svejedno, opet meni, prijatno za slušanje na ime sve te hevimetalske elegancije koju album isijava. Ko voli retro zvuk ali ga nervira kad bendovi samo džemuju, sigurno će umeti da ceni ove tvrdo napisane pesme u kojima se čuje sve od Pink Floyda (Heavy Echoes) do vintidž Ozzyja (1970. koji je, kako i na JuTjubu primetiše, čist ripoff Bark at the Moon):
 
https://warlung.bandcamp.com/album/immortal-portal
 
 
Kanađani Getaway Van na svom prvom i istoimenom albumu samo malo kubure sa miksom koji je siroviji nego što bi bilo idealno za njihovu inače veoma zapaljivu hard rok/ stoner svirku. Sve ostalo je kako treba i ovo je zarazna, gruvi muzika sa jakim bluz osnovama i nekoliko pesama koje uspevaju da uđu u uvo na prvo slušanje i onda ih je teško izbaciti odande (You Make Everything, recimo). Metal? A nego šta je?
 
https://getawayvan.bandcamp.com/album/getaway-van
 
 
Švedski Ordos je snimio i svoj teći album, The End i tu postoji čitava složena priča o tome kako ih je gitarista napustio pa je ostatak benda sebi stavio u amanet da album mora da se napiše i snimi i kako neće da sviraju ni koncerte ni ništa dok to ne bude gotovo i... Nije da to vas zanima. Ono što treba da vas zanima je da je ovo odličan doom/ stoner album mračne ali zavodljive svirke koja je sva utemeljena na teškim rifovima i gruvu koji je spor ali ne toliko da se uz njega ne može pijano (i, da se ne lažemo, drogirano) igrati. Ordos su se izvrsno snimili i ovo zvuči besno i teško ali bez nameštenosti koja bi pokvarila taj osećaj spontane svirke četiri čoveka sa jasnom zajedničkom vizijom. Metal kao iz kuhinje naših baka, ne po zvuku već po toplini:
 
https://ordosofficial.bandcamp.com/album/the-end-2
 
 
Tu nam je i drugi album Dead Witches, pod imenom The Final Exorcism i ovaj bend bivšeg bubnjara Electric Wizard, Marka Greeninga na njemu ni ne pokušava da se odmakne od prepoznatljivog psihodeličnog stoner metala sa satanističkim elementima na kome je Greening i izgradio reputaciju. Najveći problem ove ploče je miks koji je ipak prejeftin i prenatrpan za muziku koja nosi ovoliku količinu masivne težine i treba da osvaja psihodeličnim gruvom. Nažalost, gitare, iako jake i jako distorzirane uspevaju da zaklone dobar deo bubnjeva ali i pevačicu Soozi Chameleone koja inače obavlja vrlodobar posao isporučujući pankerski interpretiran stoner ali sve vreme deluje kao da je nalepljena preko matrice. Nekim albumima ovakva postavka zvuka radi posao, ali ne i ovom koji zvuči naprosto klaustrofobično bez da ponudi taj neki topli, okružujući, hipnotički stoner ugođaj. Utoliko, solidni rifovi, lepe solaže i dobar gruv i atmosfera dosta ispaštaju zbog zvuka pa je i album tek poluuspešan u onome što namerava:
 
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/dead-witches-the-final-exorcism
 
 
A tu je i novi Candlemass i bend koji je krajem osamdesetih definisao zvuk doom metala za naredne decenije, sada je ponovo na sličnom poslu, sa povratkom originalnog pevača i pesmama koje imaju mnogo te neke postsabatovske, spore, melanholične metal elegancije koju su posle baštinili nebrojeni bendovi počev od Cathedral, Paradise Lost i My Dying Bride pa sve do Srbije i, recimo, Drifta... The Door to Doom je, nimalo prikriveno, jasan pokušaj da se uhvati malo stare magije i pokaže da ovaj bend još uvek ima šta da kaže na istu temu i mada Candlemass nikako nisu esencijalni u 2019. godini onako kako su bili pre tri decenije, ovo je sasvim slušljivo. Naravno, ima ljudi koji će sa gnušanjem odbiti ovaj podgrejan obrok i ja to sasvim razumem, ali slušan u izolaciji, ovo je prijatan mada nimalo revolucionaran retro-doom, uredan i neuvredljiv, sa nekoliko lepih ideja i solidnom produkcijom:
 
https://candlemass.bandcamp.com/album/the-door-to-doom
 
https://youtu.be/lquK2iHZ514
 
 
Ne da moderni doom mora da bude revolucionaran. Split album bendova Coltsblood i Un nudi dve pesme od preko dvadeset minuta koje su toliko spore i tužne da skoro da obe zvuče kao karikatura funeral doom metala. No, jaka emocija i iskrena ekspresija iste su uvek na korak od toga da budu ismevane, pa ja ovu ploču apsolutno preporučujem ljudima čista srca i otvoreena uma:
 
https://coltsblood.bandcamp.com/album/coltsblood-un-split
 
 
Zato Primitive Man imaju novi split EP sa bendom Hell i ovo je MRVEĆI težak nihilistički blackened doom koji isisava sav vazduh iz prostorije dok ne krenete da halucinirate i shvatite da je smrt bila jedino prema čemu se vaš život od samog početka neumitno kretao. Primitive Man su jedan od najbeskompromisnijih bendova u svom žanru pa ni na ovom izdanju ne teba očekivati milost. Fantastično, čak i ako Hellove pesme nema na Bandcampu.
 
https://primitivemandoom.bandcamp.com/album/split-with-hell
 
 
 
Pravimo kratak zaokret natrag do blek metala, ali ne baš ČISTOG blek metala, sa prvim albumom salvadorskog benda Witchgöat. Witchgöat sviraju thrash metal sa black metal začinima, takoreći blackened thrash i njihov prvenac, Egregors of the Black Faith je superzabavan komad sirovog ali ni slučajno amaterskog treša sa prljavim blek metal infuzijama, old skool pevanjem, mnogo apokaliptičnih rifova koji prizivaju u sećanje ono vreme od pre tri i po decenije kad smo slušali Possessed i mislili kako je ovo kraj muzike i ne može crnje i grđe i jebote, kolko je dobro. Witchgöat su, naravno, mnogo melodičniji od Possessed ali to ne smeta, ovo je seksi, zapaljiva trešagija koja bi, da sam ja neka vlast, išla u lektiru i obavezno slušanje na časovima muzičkog ali i građanskog vaspitanja. Euforija!!!!!!!! Za svakog ko voli Aura Noir i slične ekscese ovo je obavezno:
 
https://morbidskull.bandcamp.com/album/egregors-of-the-black-faith
 
 
The Wandering Ascetic iz Singapura su neka vrsta sajd-projekta članova benda Rudra i njihov debi album Crimson je zanimljiva diverzija u okviru opet te neke blackened thrash formule. Naime, ovo je ploča koja se uglavnom kreće u nekoj orbiti srednjetempaškog thrash metala kakav su u devedesetima provlačili, recimo Kreator i Megadeth, sa brutalnim blek metal vokalom, ali sa mnogo suptilne svirke koja pokazuje da ovo nikako nije ploča koja bi da prvenstveno hvata na buku i agresiju. Formula je iznenađujuće potentna, pokazuje se, sa mnogo dobrih rifova i zavodljivog srednjetempaškog gruva, do mere kada bih rekao da meni prijatno ali monotono pevanje možda predstavlja najveću prepreku između ovog albuma i interesovanja šire publike za njega. Vrlo solidno:
 
https://thewanderingascetic.bandcamp.com/album/crimson-black-thrash-metal
 
 
Belgijski Ethereal Darkness sa svojim debi albumom Smoke and Shadows nudi nekakvu kombinaciju death i doom metala sa dosta melodičnih rešenja i jake emocije koja meni onda biva pomalo karikirana kad krenu duboki death vokali. Dakle, kičlijski je sve ovo pomalo, a i miks je previše beživotan za muziku koja zaslužuje više dinamike u studiju. No, verujem da ima kome će biti više nego slušljivo:
 
https://etherealdarkness.bandcamp.com/album/smoke-and-shadows-2
 
 
Nemački anarhisti i vegani iz King Apathy imaju novi album i mada je Wounds svakako suviše emotivan i patetičan za moj ukus, verujem da će ljudima mlađim i manje ogorčenim od mene prijati ova salata postmetalskih tema, atmosferičnih kompozicija i bolno odvrištanih vokala. Sve je to meni isuvuše tryhard, ali pošto sam svestan da cinizam nije vrlina, urgiram da me ignorišete i date ovom inače zaista solidno sklopljenom albumu šansu:
 
https://king-apathy.bandcamp.com/album/wounds
 
 
Za ponovo retro ugođaj tu je debi album kanadskih Chainbreaker, benda koji sadrži neke od članova Toxic Holocaust. Lethal Desire je ploča bučnog, prljavog hevi metala sa jasnim ’80s šmekom, ali ovde pričamo o rezurekciji andergraund zvuka iz osamdesetih, tog nekog raskršća na kome su se susretali speed, thrash, pa i hardcore punk bendovi onog vremena. Chainbreaker svakako sebe vide kao rivajvl bend, sa naslovima pesama poput „Born Loud“ ili „Leatherized“ ali koliko god ja inače bežao od ove vrste grobarske prakse, ova ekipa iz Toronta ima i umeće pisanja pesama i dobru produkciju da svoj retro-metal provuče uz autentičnu, prljavu i pomalo satansku energiju. Da su ovako nešto svirali pre tridesetpet godina danas bi bili zapamćeni kao uticajan, važan bend, no, iako neće ući u istorijske udžbenike na ovaj način, Chainbreaker mogu da budu ponosni što su ponudili 13 pesama bučnog, zabavnog metala uz koji može da se lepo, rokerski lumpuje. Bravo, momci:
 
https://chainbreaker-canada.bandcamp.com/album/lethal-desire
 
 
 
Izašao je i devetnaesti album trešerskih prvoboraca iz Nju Džersija, Overkill i, ako ste očekivali da će The Wings of War nešto radikalno promeniti u izrazu ove ekipe, zaista ste naivni. Overkill su se mumificirali i tačno znaju kakav im zvuk danas prija te kakve pesme uz njega idu i ako vam se dopadao autput benda iz poslednje decenije, The Wings of War isporučuje sve po istom receptu. To znači da je ovo i dalje rokerski, radnički thrash metal sa himničnim refrenima i neprestano nadrkanim vokalom Bobbyja Blitza, matematički preciznom ritam sekcijom i piromanskim gitarama.
 
Overkill nikada niko nije mogao da optuži da nemaju duše pa to ni ovog puta neće biti moguće. Ovo je bend koji više od trideset godina pravi muziku koja očigledno dolazi iznutra i izražava nedvojben stav i svetonazor te time i izbegava da zvuči zastarelo sa prolaskom vremena. Hoću da kažem, Overkill su uspešno pelcovani od praćenja trendova i njihov metal je onoliko autohton i autentičan koliko je uopšte moguće u okviru jednog ipak prilično dobro omeđenog žanra kao što je thrash. Sa druge strane, svaki od poslednjih nekoliko albuma je pokazivao i da Blitz i drugari možda preteruju sa količinom muzike, kako unutar jedne pesme tako i na ploči u celini pa je i The Wings of War kombinacija instant pamtljivih hukova i moćnih refrena, sa aranžmanima koji kao da imaju više materijala nego što je potrebno da pesme dosegnu svoju konačnu formu. Nije ovo strašno i mislim da delu publike i prija to što Overkill beže od klasične rokenrol forme, ubacujući brejkdaunove i bridževe i onda kada ih ne očekujete, tako da je ovo još jedna veoma solidna i elegantna ploča starih asova iz Garden stejta. Albuma nema za legalno a besplatno slušanje na internetu pa se snađite, a evo ilustracije:
 
https://youtu.be/uIfUeUCYudo?list=PLxKHVMqMZqUSHkFE97KhJz9A5cxljSXLh
 
 
Opprobrium su se nekada zvali Incubus, ali su promenili ime da ih ljudi ne bi mešali sa onim drugim, glupljim Incubusom, i sviraju još od osamdesetih a The Fallen Entities je njihov peti album i ovo je meni prijatan, prilično starinski deaththrash koji se više oslanja na gruv i proste ali efektne rifove nego na brzinu i agresiju. Naravno, ume to da bude i malo montono u gitarskom domenu, ali Francis Howard se trudi da povremeno ponudi iznenađenje u vidu razrađenijih rifova i solaža i dok ploči fale katarzična razrešenja koja bi pesme učinila pamtljivijim, meni je ovo svejedno prijatan komad ’80s i early ’90s nostalgije odrađen dostojanstveno od strane ljudi koji su zapravo i pre trideset godina radili isto ovo:
 
https://opprobriumband.bandcamp.com/album/the-fallen-entities
 
 
Basilysk iz Filadelfije imaju debi album, Emergence i ovo je neka zanimljiva progresivna forma death metala sa ekscentričnom produkcijom i primetnim eksperimentalnim ambicijama. Naravno, kako uvek treba da se setimo, eksperiment znači da unapred ne znate kakav će biti rezultat, a pesme na prvencu Basilyska zapravo i neretko deluju kao da je tu mnogo delova nastalo u izolaciji pa su sastavljeni jedan uz drugi da bi se vidleo šta će na kraju da ispadne. Rezultat jeste album koji je bolji u elementima nego što je koherentna celina, ali ima ovde nesumnjivo mnogo interesantnih momenata da se čuju i provare:
 
https://basilysk.bandcamp.com/album/emergence
 
 
Kalifornijski Continuum sa svojim drugim albumom, Designed Obsolescence nude nešto što zvuči kao potpuno by numbers verzija technical death metala. Sve je to impresivno dobro odsvirano i snimljeno, sa komplikovanim aranžmanima, iznenadnim zaokretima pod devedeset stepeni, komplikovanim rifovima ispod kojih bend uredno sipa precizne blastbitove i pevačem koji zatrpava sve svojim pečinskim vokalom, ali da se odmiče podaleko od nekih školskih setinga, ne odmiče se. Ovih dana sam se malo vraćao španskim Wormed i njihovom poslednjem remek-delu od pre par godina (naručio Pseudo Horizon majicu i tako to) i u poređenju sa njima Continuum zvuče kao da znaju sve reči ali ne znaju šta i jedna od njih znači. Ali ako niste tako nesnosno snobovski nastrojeni kao ja, ovo svakao vredi čuti:
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/designed-obsolescence
 
 
Meka iz Ohaja imaju EP od tri pesme surovog, sirovog i neodoljivog blackened death zvuka pod nazivom Ending my Life to Destroy Yours i ovo je baš kako treba hermetično a zarazno, prosto a duboko, produkcijski prljavo i jeftino a savršeno. Ispiti na iskap:
 
 
https://mekaoh.bandcamp.com/album/ending-my-life-to-destroy-yours-2
 
 
Možda ne toliko mračno i nihilistički ali Minors iz Ontaria na albumu Abject Bodies nude uporediv nivo zastrašujuće opresije kroz muziku koja kombinuje hardcore brzinu i sludge težinu a to se onda nalazi negde na sredini i zapravo etiketa powerviolence koju sebi bend kači ima puno smisla iako sam ja mislio da to niko više ne svira:
 
https://weareminors.bandcamp.com/album/abject-bodies
 
Za kraj, malo mathcorea, virdžinijski Black Matter Device sa EP-jem Hostile Architecture i mnogo vriske, nervoznih gitara i bubnjeva koji se sapliću sami preko sebe. Dobra produkcija i kratke pesme tako da je ovo zapravo vrlo prijatno za slušanje:
 
https://blackmatterdevice.bandcamp.com/album/hostile-architecture
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #754 on: 24-02-2019, 07:27:30 »
Ajkule navodno privlači death metal:
 
 
https://youtu.be/EzCbsw3WgTk

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #755 on: 26-02-2019, 19:49:05 »
Malo Sadusa za Utorak uveče jer vikend je daleko a treba živjeti i pjevati...
 
 
https://youtu.be/UC_EtxCQOBg

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #756 on: 28-02-2019, 18:26:32 »
Malo Satana na mali Petak:
 
 
https://youtu.be/uhElcJJ1WtM

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #757 on: 02-03-2019, 06:22:01 »
Da li je Lemmy video Tita?
 
tl;dr Video ga je... možda  :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #758 on: 02-03-2019, 18:49:36 »
Ako smo završili dnevne obaveze (igranje Resident Evil 2, ultrazvučenje kod veterinara, jedenje veganskih palačinki...) da se onda razuzdano odamo metalu? Može? Može!
 
 
Prvo na redu je blek metalac iz Koblenca, simpatično nazvani Hurricane Hellfukker (!!!) koji ima prvi propisan album svog projekta Illum Adora. Mladac voli da nosi starinsku medicinsku masku (onu sa dugačkim „kljunom“) a muzika na albumu ...Of Serpentine Forces je solidan i prijazan sirovi blek metal sa osobenim art brut šarmom koji opet muziku ne odvlači u smeru amaterskih pokušaja. ...Of Serpentine Forces ima malo te demo neizbrušenosti koja je šarmantna ali ima i dosta odličnih ideja i lepih melodija tako da lepo curi. Lagao bih kada ne bih rekao da albumu fali malo editovanja i da su pesme ipak neretko predugačke za ono što nude, ali u celini, solidna je ovo ponuda  sa sve obilnim citiranjem Getea čisto da se pokaže ko je išo u školu:
 
https://folterrecords.bandcamp.com/album/of-serpentine-forces
 
 
Lombardijski The Scars in Pneuma izgledaju kao manekeni za neke kozmetičke proizvode namenjene negovanju muške kose i brade ali muzika na njihovom prvencu The Path of Seven Sorrows je veoma prijatna. The Scars in Pneuma provlače svoj melodični blek metal sa mnogo ljubavi, ne dajući da zapravo agresivna i brza svirka sakrije to da je melodičnost na prvom mestu. Produkcijski je to malo mrtvački što je šteta jer je u smislu muziciranja ovaj bend na prilično visokoj razini, ali da se to progutati i uživati u ploči koja isporučuje veliku količinu lepih melodija i emocije na siguran, zreo način:
 
https://thescarsinpneuma.bandcamp.com/releases
 
 
Libanski jednočlani bend Moonaadem je na svom drugom albumu, Néantiste takođe veoma melodičan i emotivan ali ovo je muzika koja više ide na hipnotičke kvalitete ponavljanja i teksturiranih gitarskih fraza nego na pletenje po tankim žicama. Néantiste je tako veoma slušljiva ploča jer uspeva da tu svoju emotivnu ucenu isporuči bez previše agresivnog hvatanja na komplikovane teme već pre svega uspelim građenjem atmosfere. Byafra, jedini član ovog benda pritom nadahnuto koristi digitalno editovanje da i sasvim artificijelne elemente svoje muzike (sastavljene, na kraju krajeva, od procesovanih lupova) iskoristi u službi atmosfere i emocije. Iako ovo svakako spada u atmosferični blek metal, utisak je da Byafra ne svira toliko „žanr“ koliko slika svoje unutarnje vizije i to dobro ispada:
 
https://youtu.be/773jVz4SFgM
 
 
Zrenjaninska jednočlana blek metal furija po imenu Ljuska je objavila svoj novi EP, The Nox Harbinger i ako se na stranu stavi supernabildovan tekst na engleskom koji izdanje prati i koji deluje maltene kao parodija na propratne tekstove uz neko novo izdanje kakvog tabletop RPGa, ovo su tri pesme priličnog krša i loma, a ovo mislim u sasvim pozitivnoj konotaciji. The Nox Harbinger ima prilično demo kvalitet produkcije i, ako ćemo pošteno, ni songrajting nije naročito zreo i da nam Sifr Shraddha nije zemljak, ne bih ovo bogznakako pažljivo slušao. Ali jeste i jesam pa mogu da kažem da Ljuska svakako nema čega da se stidi na ovom izdanju. Ima tu stava, atmosfere i taman dovoljno simpatičnog kiča da tri pesme lepo procure i ne iritiraju, a sirov miks zapravo pomaže da muzika koja ne pati od previše inventivnosti ipak isporuči svoju nesumnjivu energiju. Pristojno:
 
https://ljuska.bandcamp.com/album/the-nox-harbinger
 
 
Britanski Antre na svom debiju, Void, isporučuje vrlo pretencioznu ali zapravo vrlo dobru muziku. Kombinacija melodičnog i progresivnog blek metala, kako ih opisuju, očitava se u dugačkim pesmama koje rade na izgradnji atmosfere – na primer kroz akustične introe i ostale uobičajene (s)alate – ali kad se zasvira zaistinski, Antre imaju sa čim da izađu u čaršiju. Ovo su dobro sklopljene, što se kaže odležale pesme koje znaju kad treba da tizuju ali znaju i kad treba da udare iz sve snage. Antre pritom svoju „proggy“ stranu manifestuju pre svega odlično napisanim melodijama i njihovim razradama pa su ovo pesme sa zavodljivom dubinom a bez preteranih komplikacija. Veoma dobra ploča.
 
https://antre.bandcamp.com/album/void
 
 
Još jedan jednočlani bend sa debi albumom, ovog puta iz Filadelfije, a u obliku projekta Ancient Flame i prvenca Tyrant Blood nam daje tvrd ali melodičan blek metal koji ima masivan, snažan (i svakako preglasan) miks i dosta atmosfere. Ancient Flame uspeva da prilično šarmira i svojom energijom i svojim melodijskim temama koje su kurčevite, konfrontativne i ratničke u najboljem smislu. Njegov problem je, kao i kod mnogih drugih jednočlanih bendova – editovanje, i ovo su pesme u kojima se jasno oseća da je autor samo pustio da ga vodi ruka kojoj je bilo lako da ponavlja iste, prijatne pokrete na vratu gitare i sve bi to bilo daleko ubojitije da se selo i malo više razmišljalo o aranžmanima. Barbaric Majesty je, recimo, pesma koja ima nekoliko najboljih tema koje sam uopšte čuo ove godine ali sa trajanjem od preko sedam minuta i naprosto previše ponavljanja tih skoro genijalnih momenata, njena oštrica se otupljuje. Dakle, valjalo bi malo više rada na ovome ali da se čuje – vredi:
 
https://ancientflamepa.bandcamp.com/album/tyrant-blood
 
 
 
Poljaci su ponovo među nama, ovog puta sa debi albumom kvarteta Popiół koji se zove Zabobony, ima zanimljiv omot a muzički zvuči sveže i daleko je od nekakvog „čistog“ blek metala. Ima ovde dosta atmosferične muzike koja kombinuje melanholiju i blekmetalsku energiju, a ima i narodnjačkih motiva mada bend svakako ne ide na čisto narodnjačku notu. Ima tu i, recimo, nekakve proggy ambicije (recimo Wilcze Jagody je instrumental u kome bas gitara solira preko razložene akustare) i kad se ubroje i brojni momenti gotovo sakralnog pojanja koje pevač i izvode, čuje se da su Popiół definitivno ekipa koja se vozi u post-blek metal smeru u nekoj svojoj traci i ima puno dobrih ili makar originalnih ideja. Preslušati svakako:
 
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/zabobony
 
 
Takođe iz Poljske ali na sasvim drugom kraju spektra su dvočlani Owls Woods Graves koji na svom prvencu Citizenship of the Abyss cepaju sirovu, neprerađenu kombinaciju tog nekog garažnog blek metala i hardkor panka. Dakle, ne nekakav blackened crust ili nešto sa bilo kakvim oreolom sofisticiranog već naprosto prljav, distorziran, podrumski pank/ metal koji u teoriji treba da se dopadne ljubiteljima pankerske faze Dark Throne. I dok ja imam mnogo simpatija za zvuk, pristup i generalnu estetiku ovog benda (kao da ste spojili Bathory i Terveet Kädet, recimo), a imam jer bih inače ovu ploču naprosto preskočio, činjenica je da ove pesme čak i u svojih dva i po ili tri minuta traju predugo da bi održale nivo energije i tenzije koji se sugeriše zvukom i rifovima i da nam ostaje puko odrađivanje posla do samog kraja. Dakle, prijemčivo i supersimpatično ali ipak, nažalost, drugoligaški:
 
https://malignantvoices.bandcamp.com/album/citizenship-of-the-abyss
 
 
I dalje smo u Poljskoj ali sa istoimenim prvencem benda Ashes nema iznenađenja, ovo je klasičan, maltene stereotipni poljski blek metal, sa puno emocije, hipnotičkog ponavljanja i epske atmosfere koja ne oduzima ništa svoj toj emotivnosti. Na ivici su, priznajem, da ih proglasim suviše generičkim ali ne mogu im odreći zrelost i umeće koje treba ceniti pogotovo na nečijem debi albumu:
 
https://malignantvoices.bandcamp.com/album/ashes
 
 
Francuski Heaume Mortal, pak, na svom albumu Solstices pokazuje da možete bez problema praviti spor blek metal sa pesmama od po 13 minuta a da to ne bude dosadno niti da se u pitanje dovedu energija i napetost. Naravno, može se ovde povući određena paralela sa Blut Aus Nord, to je ta škola i svetonazor, ali Heaume Mortal ima svoj pristup i ovo je vrlo dostojanstvena i uverljivo apokaliptična muzika za slušaoca od ukusa:
 
https://youtu.be/krGzqaoq6dc
 
 
Švicarski dvojac Aara sa svojim prvim albumom So fallen alle Tempel nudi interesantnu smešu sakralnih horova i melodičnog blek metala. Nije to sjajno producirano i PODOSTA je monotono tako da je ovo samo za publiku sklonu toj vrsti atmosferičnog blek metala koja hvata na hermetičan miks zvuka i omamljujuću repetitivnost. Meni je nekako kliknulo i mnenja sam da Aara imaju štofa makar za jedno slušanje:
 
https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/so-fallen-alle-tempel
 
 
Nijemce Der Weg Einer Freiheit smo ovde već pominjali pre nešto više od godinu dana a sada su izbacili živi album Live in Berlin za Season of Mist i ovo je  dalje veoma slušljiv brz i melodičan, čvrst i mišićav tevtonski blekeraj koji ne izmišlja bogznašta novo ali argatuje pošteno i snažno. Takođe, album je toliko dobro snimljen i miksovan – za živi album jednog andergraund benda koji svira elkstremni metal – da se to mora dodatno pohvaliti:
 
https://youtu.be/Ms2WxDpwXw8
 
 
 
Džordžijski Vimur nudi jednu od najžešćih blek metal ploča ove nedelje i mada i na albumu Triumphant Master of Fates ima mnogo melodije i atmosfere, postojani blastbitovi kojim nas bubnjar Ætheøs redovno čašćava su pravi blekmetalski blagoslov za moje uši. Vimur su još jedan od predstavnika blek metala istočne obale SAD i tamo se bez sumnje događaju sve najzanimljivije stvari što se tiče ovog kontinenta, no, ovaj bend ne upada u istu fioku sa njujorškom školom koju inače redovno hvalim. Vimur imaju svoj zvuk koji ima naprstak post-metal senzibiliteta u ovome što radi ali je Triumphant Master of Fates ploča toliko natrpana rafalnom paljbom i znojavom, moćnom svirkom da je to prosto milina slušati. Tako da te neke lepe blackgaze melodije kojih se bend ni malo ne stidi (slušajte otvaranje Adversarial Impetus Ignition) stižu isporučene uz brutalnu pucnjavu bubnjeva i generalno mišićav rad ostatka grupe i ovo je, uz zaračunavanje sve post-metal eklektike koju bend uredno baštini, najklasičnije agresivan blek metal album koji sam čuo ove nedelje. I, da se ne lažemo, najbolji. Odlična ocena za Vimur:
 
https://borisrecords.bandcamp.com/album/triumphant-master-of-fates
 
 
U stonerskoj ponudi ove nedelje prvenac švedskih Witchers Creed a koji je vrlo primamljiv paket hard rok/ doom /stoner metala kakav treba konzumirati redovno ne biste li očuvali dobar muzički ukus. Awakened from the Tomb... je ploča koja uspeva da oduži dugove hardrokerskim i bluzerskim korenima svog zvuka a da opet ne zvuči sasvim retro. Ovo je dobar, organski metal sa masnim gitarskim solažama (ispod kojih NEMA ritam gitare već samo moćnog, distorziranog basa), jakim gruvom i himničnim pevanjem koje ima taj neki ritualni, bluzerski  kvalitet i mada je jasno u prvom planu kada ga ima, zapravo ne preuzima od moćnog gruva glavnu ulogu u isporučivanje osnovnih poenti ove ploče. Witchers Creed su očigledno bend mladih momaka koji igraju video igre ali to što pripadaju digitalnoj generaciji ni malo ne ugrožava pedigriranu patinu ove ploče koja svoj ’70s duh nosi kao barjak ali se ne zadovoljava pukom emulacijom voljenog zvuka. Hoću da kažem, ovo su vrlo solidne pesme koje su pritom vrlo solidno miksovane tako da se sačuva garažni DNK muzike a da se opet dobije moćan, ubedljiv zid zvuka. Ako imalo volite stoner i doom metal, Witchers Creed su sa svojim izvrsnim prvencem apsolutno obavezna lektira:
 
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/awakened-from-the-tomb
 
 
Preskačem neke razne psihodeličare i postrokere koji se češu o stoner ali nisu po mom ukusu da bih preporučio prvenac grčkog stoner benda Dr. Awkward and The Screws a koji se ispravno zove Gettin’ out of Style. Dr. Awkward and The Screws sviraju starinski, gruvi rokenrol sa mnogo bluz elemenata i očiglednom ljubavlju ka ’70s zvuku, no za razliku od gorehvaljenih Šveđana, njihova ekspertiza ide malo više u neku blagu prog stranu sa gruvom koji se zasniva na poliritmiji i psihodeličnim bluz zahvatima. Sve to, srećom, ne odlazi u neke prekomplikovane vode i Grci sasvim dobro razumeju kako da im pesme budu i aranžmanski naprednije ali i da sačuvaju osnovnu inerciju gruva. Plus, taj pristojno odrađeni miks koji i pored toga što je dosta glasan, dozvoljava muzičarima da imaju dinamiku u onome što rade i odmah oplemenjuje muziku. Slušati!
 
https://drawkwardandthescrews.bandcamp.com/album/gettin-out-of-style
 
 
Pesta iz Brazila imaju drugi album, Faith Bathed in Blood i ovo je još jedan prijemčiv paket stoner/ doom metala koji se bavi ritualima južnoameričkih urođenika a muzički ponovo spaja ’70s metal sa kasnijim tendencijama u doomu i to radi vrlo korektno. Ponovo, ovo je ploča koju će rado prigrliti i starija publika što će umeti da prepozna njezine bluz korene, ali će biti, mislim, po volji i svakome ko voli teške gitare, glasne bubnjeve i dobar metal.
 
https://pestadoom.bandcamp.com/album/faith-bathed-in-blood
 
 
Portlandski fuzz rock dvojac LáGoon je na prvom albumu veličao skejtbording, a ovde, na drugom, su se apgrejdovali na poštovanje kombi-prevoza što je dobro svedočanstvo o tome da bend koji je zagrejao točkove i odsvirao poštenu turneju ili dve, kući dolazi sa novostečenom zrelošću koja će se, u idealnom slučaju, odraziti i na muziku. The Unwelcome, kako se album zove, je hipnotička, drogirana ploča dobrodošlo lo-fi stoner-roka sa puno faza i psihodeličnih efekata, koja bi morala da bude po volji svakome ko razume i voli pokretačku moć gitarskog rifa, bilo da on dolazi iz smera bluza ili metala. Pritom, ovo je ploča od svega 36 minuta pa  je verovatnoća da će vas nekako zamoriti nazalni vokal gitariste Anthonyja Gaglije tim manja. Ako vam se dopada ideja White Stripes ali mislite da je taj bend suviše upeglan i umiven, LáGoon su bukvalno izmišljeni za vas. Vrlo dobro! (Ostavljam i JuTjub link jer album izlazi tek prekosutra pa je na Bandcampu za sada samo jedna pesma):
 
https://lagoonpdx.bandcamp.com/album/the-unwelcome
 
 
https://youtu.be/b_dHhR_XLSM
 
 
Čikaški stoner/doom metalci Sacred Monster na svom debiju Worship the Weird nude sasvim srednjaški doom jelovnik sa mnogo proverenih fora koje smo čuli već milion puta, ali to ne znači da imamo posla sa lošom pločom. Ovo je, za početak vrlo solidno producirano a bend ume da dohvati dobar gruv i jaše ga koliko treba. Sad, to što su najbolji momenti albuma praktično prepisani od Black Sabbath jeste teorijski problem, ali opet, može to lepo da se sluša:
 
https://sacredmonster.bandcamp.com/album/worship-the-weird
 
 
Ako vas interesuje da čujete najpretenciozniju doom metal ploču možda ne samo ove godine, uputiću vas na Lilitine komšije iz Salcburga, Our Survival Depends on Us. Mislim, sa takvim imenom benda i albumom koji se zove Melting the Ice in the Hearts of Men, stvari ne mogu da budu ništa drugo do komično predimenzionirane, zar ne? Svakako. Melting the Ice in the Hearts of Men je ploča tog nekog cerebralnog, recimo, post-doom metala po uzoru na možda Neurosis ali ipak malo više Isis i ona je toliko komično melodramatična i nekako postiđujuće bukvalna (na primer kada u Song of the Lower Classes pevač ponavlja „Down, down we go, we are so very very low“) da čovek ne može a da se ne smeje svim tim njenim nastojanjima da zazvuči emotivno i monumentalno u isto vreme. Our Survival Depends on Us nisu LOŠ bend, i ovo je muzika koja mene ne vređa i nije mi čak ni dosadna, ali ona je toliko komično melodramatična i kičasta u tom svom nekom pokušaju da se pronađe čista, neukaljana emocija na kraju ljudske civilizacije, da se ovo ne može ozbiljno slušati. Ali može neozbiljno:
 
https://oursurvivaldependsonus.bandcamp.com/album/melting-the-ice-in-the-hearts-of-men
 
 
Njemački Eremit nije toliko pretenciozan, ali njihov debi album, Carrier of Weight ipak ima svoj set suludih ambicija: pesme od pola sata kao i apsolutno apsurdno nabasovan miks, pogotovo kada vidite da u postavi bend čak ni nema bas gitaru. Neko se tu ipak malo previše trudi i, da se ne lažemo, malko kraće pesme i miks koji bi imao malo više vazduha bi ovu ploču zapravo izvukli iz klase „slušaj jednom, nije rđavo“ u klasu „ovo može da se lepo vrti svaki dan, pa i po  nekoliko puta“. No, tu smo gde smo, Eremit imaju dobrih ideja i ploča ima sjajnih momenata ali falilo je tu malo čvrste ruke da se sve izbrusi do pravog brilijanta:
 
https://eremitdoom.bandcamp.com/
 
 
Tu su i Norvežani Abyssic koji takođe sa svojim drugim albumom, High the Memory ističu kandidaturu za tu neku medalju što se dodeljuje najpretencioznijima. Abyssic sviraju orkestarski funeral doom metal i, da, to zvuči BAŠ tako kako ste zamislili: pesme od po dvadeset minuta (čak dve od šest na ovom albumu traju duže od ovoga), brutalno death pevanje, veoma spor tempo i mnogo čudnih kontrapunkta između orkestra i distorziranog rok benda. Abyssic nemaju miks koji bi na sve najbolje načine uhvatio tu kreativnu tenziju između klasičnog simfonijskog instrumentarija i ekstremnog metala ali su pesme ipak dobro napisane i pogotovo kreativno aranžirane tako da se iskoristi orkestarska komponenta ne bi li se doom osnova produbila na inteligentne načine. I mada je „kič“ svakako jedna od reči koje ovde među prvima padaju na pamet, Abyssic se ipak mogu pohvaliti pločom koja, teška i dugačka kakva jeste, nudi ipak više od puke sume svojih elemenata:
 
https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/high-the-memory
 
https://youtu.be/MDAm_SEJ4dA
 
 
 
Da malo na trenutak odemo korak nazad od ekstremnog metala koji ovde uglavnom prikazujemo i pohvalimo (istoimeni) debi album kanadskog benda Traveler koji iz sve snage pokušavaju da uhvate zvuk ali i duh NWOBHM ere. I to im zapravo vrlo dobro polazi za rukom. Naravno, ovo je potpuno rivajvalistički pristup i Traveler BESTIDNO kradu od Iron Maiden (solaže su skoro 100% mejdn skoro 100% vremena) ali stvari drže u visokoj brzini i ploča zapravo ne zvuči TOLIKO retro koliko retro-inspirisano. Koliko će se ovo VAMA dopasti, naravno, zavisi od stepena naklonosti ka mejdnovštini, skoro pa konstantnom zakucavanju duplim bas bubnjem i pevanju koje bi moglo da zazvuči prevaziđeno, ali meni sve to ni malo ne smeta i, naprotiv u njemu razvratno uživam. Ono što JA mogu da blago zamerim ploči je da je produkcijski mogla da bude toplija i življa uzevši u obzir da se oslanja na legat nekih od najbolje miskovanih albuma u istoriji metala (ozbiljno, slušajte Mejdnov Killers, The Number of the Beast ili Piece of Mind, ili Tygers of Pan Tangov Caged i čućete produkciju koja nije prevaziđena u naredne tri i po decenije) i da muzika ipak toliko pazi da bude retro da, zaboravljajući na prog element  koga su NWOBHM bendovi često baštinili, prečesto završava u Riblja Čorba/ Warriors drugoligaštvu samo da bi je neki moćan momenat povukao natrag u prvu ligu. No, u celini, ovo je dobra ploča retro metala sa dosta poštenog rada i poslednjom pesmom (Speed Queen) koja praktično već pravi sponu sa thrash metalom, što vrlo dobro služi da je zatvori.
 
https://travelermetal.bandcamp.com/album/traveler
 
 
U posve sličnom stilu je i debi album projekta Pounder, a koji se zove Uncivilized. Ovde imamo na programu NWOBHM koji sviraju članovi Exhumed, Carcass, Gruesome i Nausea i Uncivilized je ploča koja se toliko jako trudi da čenluje osamdesete da u tome ume i da pretera. Hoću reći, već prva pesma (Fuck off and die) ima srednji deo sa UOOOOU horskim pevanjem koji signalizira da će ovde da bude mnogo više čizi sadržaja nego što bismo se nadali od nominalno ipak death metalske ekipe koja ovde sedi za instrumentima. Pounder, da se ne lažemo, izvrsno sviraju i Carcassov gitarista Tom Draper ume veoma ljudski da pocepa staroškolske solaže koje su konstantno hajlajt albuma, a moj miljenik Gus Rios (danas u Gruesome, nekad u Malevolent Creation) na bubnjevima isporučuje tvrdu i stamenu podlogu za pesme, no, bend kao da ne može da se sasvim dogovori da li ih više zanima da se malko i sprdaju sa muzikom uz koju su odrasli ili da je sviraju kao da je ponovo 1985. godina. Tako, recimo, naslovna pesma ubija sa čizi refrenima i mejdnovskim terciranim gitarskim bridževima tako jako da čak i ja prevrćem očima, onda uleti u orijentalni brejk i taman kad pomislite da ovi stvarno ne znaju kuda bi, Draper uvati da solira i razvali. I tako više puta. Pounder, budimo jasni, nude nešto što se meni suštinski dopada ali tokom čijeg slušanja previše puta morate da se zapitate zašto ne izbace te čizi delove i usredsrede se na ono u čemu su očigledno najjači. No, dobro, ima ovde lepote onoliko:
 
https://pounderheavymetal.bandcamp.com/album/uncivilized
 
 
 
Izašao je i novi Queensryche, petnaesti za više od tri i po decenije rada ovog uticajnog benda i The Verdict je meni veoma osrednja ploča. Uz ogradu da ja ovaj bend nikada nisam baš MNOGO ni voleo, reći ću da je ovo dobro producirano, kvalitetno osmišljeno i da solidno imitira zvuk Queensryche iz te neke njihove zlatne faze ali da je songrajting na kraju dana uglavnom samo uslužan i da bend više hvata na trikove nego na inspiraciju. Opet, nije to loše niti zvuči umorno i ako ste ljubitelj, ovo bi moglo da vam prija mnogo više nego meni. Albuma, naravno, nema za besplatni legalni striming pa evo tri pesme da ih čujete:
 
https://youtu.be/J86rOTinVRs
 
https://youtu.be/rZNa1BONdu4
 
https://youtu.be/lcDYVKfjg7Q
 
 
 
Drugi album britanskih Damnation’s Hammer, a koji se zove Unseen Planets, Deadly Spheres je jedna tvrda i energična ploča sludge metala sa nešto staroškolskog death šmeka (pre svega u tome kako bubnjar na momente sve napuni duplim kikovima) koja fino hvata za uvo svojim jakim, lepljivim rifovima, matematički preciznom ali ne i bezdušnom svirkom i veoma dobrim miksom koji daje i čistotu i snagu. Volim kada na metal ploči koja prioritizuje težinu ipak možemo lepo da čujemo sve instrumente i da dobijemo i hrskavu gitaru i taj moćni bas-parter koji vas vuče ka sebi neprejebivim gravitacionim poljem. Solidne su ovo i pesme i najveća zamerka na album je malo kilavo pevanje od strane Tima Prestona koji nikako da pusti taj svoj glas da se ispentra na vrh muzike i parira joj po snazi. Ali dobro:
 
https://damnationshammer.bandcamp.com/album/unseen-planets-deadly-spheres
 
 
Kolumbijski muško-ženski četverac Lucifera sa svojim četvrtim albumom, La cacería de brujas (Lov na, jelte, veštice) donose tačno ono što od njih očekujete: blackened thrash metal sa mračnom, zlom atmosferom i mnogo poštenog, znojavog rada. Dobar je to metal i ovo je bend koji iako se oslanja na sasvim strejt metalske pristupe (malo spori, „seljački“ blastbitovi, malo dupli kik, ali sve uglavnom u jednom odmerenom, dobro pogođenom  tempu) uspeva da ima dosta gruva i osećaja u svemu tome. Plus, miks koji iako sasvim neprirodan (bubnjevi su semplovani i veoma „plastični“) i dinamički ravan prilično dobro odgovara ovoj muzici. Problem sa La cacería de brujas je ponovo u tom kletom nedostatku editovanja i Lucifera je bend sa mnogo dobrih rifova i po kojom sjajnom melodijom (slušajte Ceremonia Secular!!!) ali čiji aranžmani naprosto ne umeju da prepoznaju kad je dosta i sve ove dobre teme se ponavljaju u nedogled. Opet, nije to neprijatno i srce mu je apsolutno na pravoj strani a svakako prija što se u muzici čuje dosta te latinske vatre, pogotovo u vokalnoj interpretaciji basistkinje A. Blasfemije:
 
https://dunkelheitprod.bandcamp.com/album/la-caceria-de-brujas
 
 
Da ostanemo na trenutak u latinici, tu nam je četvrti album argentinskih death metalaca Prion i Aberrant Calamity je ploča koje je osrednja po skoro svim parametrima kojih možete da se setite, ali u tome svakako ne mogu da je nazovem mediokritetskom. Naprosto, vredni Argentinci ovde ponavljaju lekcije koje su godinama učili od Immolation, Morbid Angel ili Hate Eternal i mada se sa svakom sledećom pesmom jasno čuje da su Prion uvek sledbenici a nikada predvodnici, opet ne smem da tvrdim da je ovo neinspirisana ili dosadna muzika. Prion nisu krivi što su drugi sve to odsvirali pre njih – i bolje – i eventualno su krivi za nedostatak kreativnije umetničke vizije. Ali kako ja uvek kažem da je kvalitetna kopija meni draža od originalnog ali bezveznog muzičkog programa, tako i Prion mogu lepo da se slušaju. Ne da nadahnu ili promene ičiji život, razumete, ali ovo je neuvredljiv, energičan, radnički death metal sa pristojnim miksom i pogotovo ako tek ulazite u ovu muziku i ne nosite sa sobom bagaž decenijskog slušanja najboljeg što ovaj žanr može da ponudi, moglo bi da se desi da vam Aberrant Calamity bude veoma prijatan:
 
 
https://prion.bandcamp.com/album/aberrant-calamity
 
 
Francuski Dronte na svom prvom albumu Quelque part entre la guerre et la lâcheté („Negde između rata i kukavičluka“) nude avangardnu mešavinu žanrova gde je metalska osnova tu uglavnom u death vokalima i generalnoj energiji a na nju dolaze saskofoni, ksilofoni, bendža i gitare koje sviraju setne harmonije, te jako dinamična svirka. Ovo je miksovano prilično organski pa bend zbog toga ne zvuči kao Igorrr koji mi je bio prva asocijacija i ima ovde jako mnogo galskog senzibiliteta koji prija. Opet, pevanje prečesto prelazi u prosto recitovanje koga ima previše za slušaoca koji ne razume jezik – dakle mene. Dronte su dobri u kombinovanju džeza, metala i svakojakih drugih muzičkih žanrova i imaju tu teatarsku komponentu koji praktično očekujem od Francuza kad se dohvate ovakvih projekata, ali čini mi se da jako mnogo toga propuštam time što je album na francuskom...
 
https://dronte.bandcamp.com/album/quelque-part-entre-la-guerre-et-la-l-chet
 
 
 
Filadelfijski Pissgrave svakako ne pevaju na francuskom, ali to ne znači da se može razumeti i jedna jedina reč na njihovom drugom albumu, Posthumous Humiliation. Pissgrave su ponuđači okrutnog death metala sa jasnim korenima u grindcoreu ali i sopstvenim stilom koji prednost daje dugačkim tremolo temama radije nego jednostavnom dž-dž-dž rifašenju i kada se to uklopi uz miks koji je VELIČANSTVENO prljav i bučan (slušajte te vokale koji kao da sa svakim slogom iznova cepaju membranu zvučnika) dobija se album koji je jedna velika i bogata tekstura fine distorzije i moćnog, smrvljenog metala.  Između Vanuma koje sam pohvalio prošle nedelje i ovog albuma, izdavač Profound Lore može da se pohvali da ima konzistentnu liniju vrhunskog andergraund kvaliteta u svojoj ponudi ove godine. Nazdravlje:
 
https://pissgrave.bandcamp.com/album/posthumous-humiliation
 
 
Izašao je i novi In Flames ali ja to ne mogu da slušam, bukvalno sam posle prve pesme bio spreman da se pobljujem tako da... to preskačemo. Umesto toga, evo trećeg albuma francuskih Fange, koji se zove Punir i nudi bučan i mračan koktel blackened doom/ sludge metala koji zvuči emotivno i apokaliptično. Fange su jedan od onih bendova koji mogu da se izvuku i sa činjenicom da miksuju album na način koji bi skoro svakog drugog sahranio,kreirajući klaustrofobičan, mučan, odjekujući ambijent koji uspeva da njihovim crnim, zlim pesmama samo doda još šmeka. Sve to i još solidan gruv, dakle ploča za sladokusce:
 
https://music.throatruinerrecords.com/album/punir
 
 
Holandski (sada) rodno mešoviti death metal sastav Sisters of Suffocation je izbacio drugi album, Humans are Broken i... to je slušljivo i prijatno mada daleko od neke revolucionarne ploče. Sisters of Suffocation je bend koji više hvata na silovitost zvuka i gruv nego na složene kompozicije što je za death metal sasvim okej i često ume da bude pročišćujuće. Humans are Broken je ploča pamtljivih tema odsvirana i miksovana veoma glasno, i mada na njoj nema bogznakako mnogo dubine, može da se lepo troši onako an pasan i da vam to prija:
 
https://sistersofsuffocation.bandcamp.com/album/humans-are-broken
 
 
U daljim death metal vestima, češki veterani Fleshless su izbacili svoj deveti album, Doomed i ovo je za razliku od njihovih deathgrind korena, ploča sa dosta uticaja melodičnog death metala. Česi to rade pristojno i mada nije ovo album koji ću sad ne znam kako pamtiti, ima on štofa taman toliko da ga čovek lepo presluša i primeti poneku odličnu pesmu (na primer A Bleeding Sculpture):
 
https://youtu.be/dVjfcdeKMVc
 
I dalje u death metal vodama, Hate Priest sa Floride ima istoimeni debi album i ovo je nekakav prilično eksperimentalan pristup slamming death žanru koji meni, starom ljubitelju neprežaljenih Disfiguring the Goddess odmah probudi interesovanje. Sad, Hate Priest svakako nisu tako moćni i genijalni kao DTG ali ovo je svejedno prilično solidan debi album mučnih atmosfera odrađenih prilično suptilnim alatkama (menadrirajućim gitarskim temama, najpre), sa kojima se mešaju brutalni, ekstremno teški slemovi. Hate Priest uspevaju da imaju i izuzetno MASIVAN zvuk sa sve bass dropovima koji sapliću zvučnike a da istovremeno ima prostora da se odvoje instrumenti koji rade sitnu ornamentiku i oplemenjuju pesme. Da nema te eksperimentalne komponente ovo bi bio relativno srednjaški slem, ovako Hate Priest zaslužuju nekoliko slušanja:
 
https://youtu.be/Qo1GNN27tBY
 
 
Završimo sa debi albumom filadelfijskih (opet? Šta je bre ovo?) Devil Master a koji je simpatična, energična mešavina lo-fi metala i panka. Sve je to pomalo haotično, bučno i prljavo i Satan Spits on Children of Light ume da bude i malo konfuzan album jer se tu brzo smenjuju perspektive i pristupi kao da bend nije sasvim siguran u kom smeru tačno želi da ide. Ali to mu daje tu neku mladalačku silovitost i ima ovde i sasvim dovoljno pamtljivih tema da vas uhvate i nateraju da odvojite uvo na malo duži rok. Bučno, pankerski, razuzdano, ukratko – pravi, prljavi rokenrol:
 
https://devilmaster.bandcamp.com/album/satan-spits-on-children-of-light
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #759 on: 09-03-2019, 16:07:16 »
 Osmi Mart, deveti Mart, sve značajni istorijski datumi, ali svaki je datum značajan kad se sluša metal. Ove nedelje to ponovo radimo.
 
 
Od blek metalaca sam dobio par prijatnih iznenađenja za ovu priliku. Kao prvo, novi album trondhajmskog benda Katechon, treći u njihovom opusu, a koji, pored toga što donosi mnogo pedigriranog norveškog blek metala – a taj najviše i volim – još ima i ambiciju da se pohrve sa tako teškom temom kao što je genocid, prelomljen kroz tematizovanje logora Aušvic. Znam šta mislite – blek metal bend koji peva o Aušvicu, to ne može da izađe na dobro, ali Sanger fra Auschwitz, (Pesme iz Aušvica) je zapravo studija o zlu, pregled toga kako je Drugi svetski rat pogodio „obe strane“, inspirisan radovima T.S. Eliota, Paula Celana i bit poezijom. I mada to „obe strane“ svakako može da zaškripi po uhu jer smo svedoci kako danas nacisti raznih boja često pokušavaju da usvoje centrističku retoriku, ovaj album nije takav, barem po onome što može da se čuje i više se bavi metafizikom. Koga tako nešto uopšte i ne zanima može da se umiri saznanjem da je muzički ovo izuzetno zrela a opet svedena ploča. Katechon sviraju surovo i divljački, baš kako norveški blek metal i treba da bude, unoseći veliku količinu emocije u muziku ali uvek se zadržavajući u samom centru tmine. Ovo je pritom album koji zvuči prirodno i ne pati od preproduciranosti a što mu daje dodatni element uverljivosti. No, na prvom mestu su izvrsne pesme i jako sigurna izvedba. Ustežem se da napišem kako je Sanger fra Auschwitz remek-delo, ali je VEOMA blizu ovoj tituli.
 
https://katechonor.bandcamp.com/album/sanger-fra-auschwitz
 
https://youtu.be/6Gq3sd0gdmk
 
 
 
Dalje su tu islanđani Sinmara sa svojim drugim albumom Hvísl stjarnanna (gugl ovo prevodi kao „Zvjezdane zvezde“ i ta kombinacija ijekavskog i ekavskog je možda najsimpatičniji detalj) i ovo je još jedno dobrodošlo podsećanje na to da islandski blek metal poslednjih par godina ima apsurdno dobru ponudu. Hvísl stjarnanna je ploča koja surovom skandinavskom prebijanju dodaje mnogo epskih melodija i atmosferičnih pasaža ali nikada ne beži predaleko od autentične severnjake oštrine i hladnoće. Sinmara sviraju razrađene, kompleksne aranžmane koji svejedno odišu prirodnošću i daju pesmama logične forme i pored svih promena ritma i skretanja u stranu. Album pritom ima zaista fino odmeren odnos žestine i melodične atmosferičnosti pa može da zadovolji širok spektar ukusa. Odlično!
 
https://sinmara.bandcamp.com/album/hv-sl-stjarnanna
 
 
Kanadski jednočlani projekat Alkymist UBIJA sa svojim novim EP-jem, Wreckage of the Raging World nudeći nam epsku, apokaliptičnu muziku koja, pravdajući svoju „blackened doom“ podžanrovsku etiketu, uglavnom ide relativno sporim tempom. Ali ovo nikako ne treba shvatiti kao da je Wreckage of the Raging World ploča smirenih pesama i uzdržane energije jer Noctis, koji ovde svira sve instrumente vrlo dobro ume da napuca kompozicije tako da prosto kipte od snage a očajničke izvedbe im daju osećaj urgentnosti koji inače ne biste očekivali od bilo čega što se češe o doom. Tek poslednja, desetominutna pesma „There’ll be No Resting“ prilazi „pravoj“ doom atmosferi ali do tada ste već i spremni da malo odmorite od sve te pičkaže. Noctis tvrdi i da je ovo „mostly improvised“ tako da je teško ne biti impresioniran.
 
https://alkymistmtl.bandcamp.com/album/wreckage-of-the-raging-world
 
 
Mađari Earth Plague su tu sa EP-jem Death Curse i kako i ime benda i izdanja sugerišu, ovo je sirovi blek metal, jeftine, sobne ali sasvim funkcionalne produkcije i sasvim old skul pristupa. Earth Plague su na onoj klasičnoj liniji kombinovanja jednostavnog metala sa pankom da bi se dobila potentna andergraund mešavina i Death Curse je sa svojih pet pesama i relativno adekvatnog trajanja da vas sva ta jeftinoća i pankerština ne umori nego da zazvuči valjano i tr00:
 
https://earthplague666.bandcamp.com/album/death-curse
 
 
Švedski Malakhim je izbacio svoj prvi EP, koji se, neintuitivno, zove „II“ (valjda zato što im se demo zvao „I“) i ovo su četiri pesme bučnog, prštavog skandinavskog blek metala koji udara žestoko ali pušta slušaoca i da malo predahne uz dobre srednjetempaške delove i jednostavne a efektne gitarske motive. Malakhim su, reklo bi se, ljubitelji satanizma, ali njihova muzika je dovoljno bogata i raznovrsna da ne zvuči monoidejistički. Jedino bi taj jako prštav miks mogao malo da smeta nekim slušaocima, no svakako ih vredi isprobati i čuti:
 
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/malakhim-ii
 
 
OVDE SAM NAPISAO PRILIČNO POZITIVAN OSVRT NA NOVI ALBUM JEDNOG STAROG POLJSKOG BENDA ALI SAM ODLUČIO DA GA IPAK NE UVRSTIM U PREGLED ZBOG NJIHOVIH VEZA SA NACISTIČKOM SCENOM U POLJSKOJ. GREOTA, U PITANJU JE IZNENAĐUJUĆE MAŠTOVITA PLOČA ALI NE BIH SE OSEĆAO PRIJATNO DA PROMOVIŠEM NEŠTO ŠTO SMATRAM IDEJNO NEPRIHVATLJIVIM.
 
 
Internment iz Atlante imaju debi album i ovo više nije jednočlani bend nego propisan kvartet koji isporučuje relativno generički ali vrlo žestoko odsviran sirovi, satanistički blek metal sa puno buke, blastbitova i krvoločnih solaža. Chained to the Moon je ploča na kojoj su gitare pretrpele ozbiljno testerisanje, a ni ostali instrumenti nisu pošteđeni i ovo je muzika koja uspeva da pokrene svojim entuzijazmom iako ne radi bogznašta novo ili originalno. Internment su odličan primer za bend koji naprosto u okviru već definisanog žanra radi kvalitetno i pošteno. Poslušati:
 
https://internment.bandcamp.com/album/chained-to-the-moon
 
 
Za publiku koja voli najbrže od najbržeg, nudimo australijski black/ death sastav Sorathian Dawn koji sa pet pesama na EP-ju Sun of the Deep slavi crnilo, vatru, htonske sile i, na osnovu omota pretpostavljam, podvodno sunce koje sija na zmajeve i njihove prijatelje. Bend je zaista dobar u kombinovanju blek metal melodičnosti sa death metal čvrstinom a pesme su sve u veoma brzom tempu. Monotonost se izbegava putem korišćenja lepih i pamtljivih melodija koje skoro da potpuno kompenzuju relativno kilavo miksovan vokal. Miks i inače nije najjača strana ove ploče ali nije nekvalitetan, koliko bi ovakav bend sa ovakvim pesmama zavređivao malo prostorniju zvučnu sliku. Kada na poslednjoj pesmi, Lawless One bend ode i širinu i pruži malo epike na samom kraju, to je znak da ovi ljudi znaju kako da dalje nadograđuju svoj veoma dobro zaokruženi stil. Prijatno!
 
https://sorathiandawn.bandcamp.com/album/sun-of-the-deep
 
 
Trondhajmski Gjendød umeju da sviraju jednako brzo što potvrđuju na pesmi koja otvara njihov drugi album, Krigsdøger (Psi, jelte, rata), a koja se zove Om å tro (što bi bilo otprilike „Spreman da veruje“). Om å tro je brza, ubitačna blek metal pesma ali bend tokom albuma pokazuje da mu brzina ni iz daleka nije jedino oružje i tokom narednih četrdesetak minuta dobijamo neke od najfinijih momenata norveškog blek metala u ovoj godini isporučene kroz psihodelične, ubedljivo demonske kompozicije koje kao da su ispale iz nečijih psihotičnih košmara. Gjendød su užasno zarazni i kad spiraju spore pesme pune bolesnih harmonija i lepljivih tema, kao što je na primer Hold pusten (Zadrži dah) a onda lako pređu u brzu ali i dalje bolesno melodičnu En pålagt byll (Nametnuti, er, čir?) koja uspeva da u svoju rafalnu paljbu upakuje i savršeno osmišljenu akustičnu gitaru. Bendovi koji sviraju „ratni metal“ mnogo polažu na epiku i mačo imidž i mada Gjendød svakako vole i jedno i drugi, muzika im je toliko slojevita, keči i, eh, pa inteligentna da je Krigsdøger definitivno ploča koju treba da čuje mnogo širi krug publike od uobičajene adolescentske war metal klijentele. Još jedan kandidat za naslov remek-dela!
 
https://hellthrasherproductions.bandcamp.com/album/krigsd-ger
 
 
Švedski Bergraven (Crna planina, jelte), posle deset godina pauze izdaju svoj četvrti album i ovo je i dalje eksperimentalni blek metal koji ima jednako zajedničkog sa free improv  i Rock in Opposition krilom savremene muzike koliko i sa pravim blek metalom. Det framlidna minnet (Sećanje koje je ostalo) je ploča na kojoj su flauta i recitovanje podjednako dobrodošli kao distorzirana gitara i vrištanje. Opet, blek metal je fleksibilna muzika i Bergraven veoma autoritativno uspevaju da nateraju ovakav pristup da funkcioniše pa i da pokažu koliko su sazreli tokom poslednje decenije (spojler: mnogo). Tajna je svakako u tome da sve zvuči autentično i ovo nije ploča formalnog eksperimentisanja i entry-level metala već jedan zaista deep cut u savremenu muziku gde se pesme organski razvijaju iz najrazličitijeg semena i izrastaju u impresivne muzičke arhitekture sa velikim brojem originalnih i ubitačnih momenata. Veoma dobro i sasvim jasno zašto je trebalo deset godina da se ovo napiše i proživi:
 
https://bergraven.bandcamp.com/album/det-framlidna-minnet
 
 
Nizozemski Horcrux na svom drugom albumu Loss & Grief donosi kombinaciju sirovog ali atmosferičnog blek metala sa doom metalom i ovo je pristojna mada ne sad neka esencijalna ploča. Previše bendova iz ovog krila ekstremne muzike nkada nije napisalo pamtljiv rif i Horcrux ovaj nedostatak pokušava da ublaži šugejzerskim melodijama koja svakako prijaju ali pesme se prilično neizbežno stapaju jedna u drugu i pretvaraju u prijatan ali ne i sasvim angažujući tapet. Opet, kako ja generalno albume atmosferičarskih blek metal bendova ni ne mogu da odslušam cele, Horcrux svakako NEŠTO radi dobro da mi zadrži pažnju. Pritom jeftina a dobra produkcija:
 
https://horcrux666.bandcamp.com/album/loss-grief
 
 
 
Stonerski kontingent ove nedelje počinje četvrtim albumom švajcarskih Wolf Counsel i Destination Void je ploča koja vrlo dobro predstavlja njihovu viziju „tradicionalnog dooma“, a što podrazumeva epske, raspevane melodije, sa sve multitrekovanim vokalima i generalno dinamičnu svirku. Wolf Counsel su neka vrsta garažnije verzije romantičarskog duma kakav su proslavili My Dying Bride ili raniji Paradise Lost i mada u njihovoj muzici ima malko jeftinoće (i produkcijske i izvođačke) koja neće biti svakome po ukusu, ovo je svejedno prijemčiva i prijatna ploča toplog i teškog ali ne i neprijatnog metala.
 
https://wolfcounsel.bandcamp.com/album/destination-void
 
 
Milanezi Matra imaju treći album, zove se prosto „III“ i ovo je prijatna, mada ne preterano „metalska“ ponuda razigranog stoner roka sa očiglednim dugovima prema sedamdesetima ali i ljubavlju prema nešto bržem (i mekšem) gruvu. Matra nisu bend težine i sporosti koliko bend pažljivo odmerenih dinamika i pesama koje treba da podstaknu i na ples, što je sasvim plemenito u zajednici koja, jelte, kanabis ne koristi SAMO u medicinske svrhe. Blagi prekor ide na pevača koji nikako da pusti taj svoj glas i stalno zvuči kao da bi kakio al ne sme, ali je album barem miksovan vrlo prijatno bez veštačkog budženja glasnoće u masteringu i to mojim ušima jako prija. Plus, imaju pesmu „Nazi rockers fuck off“. Pošten svet!
 
https://matraband.bandcamp.com/album/matra-iii-2
 
 
Za potrebe konzumiranja zaista sporog, distorziranog, veoma drogiranog i veoma moćnog doom metala, ove smo nedelje na raspolaganje dobili debi album detroitskog trija Temple of the Fuzz Witch. Ova ekipa je, reklo bi se, na sceni svog grada već prilično cenjena a znajući u kakvom je kurcu Detroit ne treba da čudi što ultraspori doom bend natopljen u THC tamo žari i pali. Eponimni prvi album benda je ipak, jako dobar čak i ako ne živite u Mičigenu i ispunjava sve želje koje bi pošten čovek ili žena mogli da imaju od doom metalla. Temple of the Fuzz Witch valjaju spori, ekstremno teški gruv umotan u rifove mamutske veličine, poprskan odozgo povreemenim vokalima koji su melodični i stonerski što bendu daje rokerski pedigre koji ovde mnogo znači. No, kompozicije su podređene pre svega težini i izmenjenom stanju svesti u koje treba da uletimo kroz fazirane gitare, kontrolisani fidbek pojačala i majstorski vođen gruv ritam sekcije. Nisu ove pesme nužno napravljene da budu hitovi i da se sećate kako je refren u kojoj išao i album se najbolje troši kao celina gde se jedna pesma pretapa u drugu a vi tonete u ponor mraka i distorzije. Ne naročito skup ali veoma funkcionalan, težak i distorziran miks kruniše album koji bi morao da razbludno zadovolji svakoga ko je ikada slušao metal.
 
https://templeofthefuzzwitch.bandcamp.com/album/temple-of-the-fuzz-witch
 
 
Nešto su „komercijalniji“ po zvuku Black Lung iz Baltimora ali ima tu slične autentičnosti koja ide uz istočnu obalu SAD i Ancients, njihov treći album je izvanredna ploča veoma keči stoner metala sa psihodeličnim doom elementima, prepuna pamtljivih refrena i dobrih rifova. No, najvažniji adut ove ploče su dobro napisane pesme. Black Lung sviraju ozbiljno kvalitetan rokenrol koji ima sve što treba: dinamiku, tenziju, izvrsne vokalne aranžmane, pamet da kad treba malo smanji distorziju i šibanje da bi, kad se ponovo nagazi po pedali iz sve snage, katarzični efekat u glavama slušalaca prouzrokovao eksploziju. Pesme su, pritom sve jedna bolja od druge sa jako efektnim silascima u gruv sedamdesetih a što meni natera suze u uši (slušajte „Gone“). Miks je, takođe, snažan i mada je mastering malo preterao sa kompresijom, ovde i dalje ima mesta (ponovo u Gone) za prave bombe u kojima uletanje solo gitare u gruv naprasno diže adrenalin na po srce i ostale organe opasnu razinu. Genijalna ploča.
 
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/ancients 
 
 
Hamburški BLCKWVS su izbacili novi album posle sedam godina i 0160 je simpatičan blend post metala i sludge metala sa gimikom u formi toga da svaka pesma ima instumentalnu i vokalnu verziju, pa ko voli može da bira. Nije da su ovo pesme takve kompleksnosti da im oduzimanje ili dodavanje vokala donosi radikalne promene, da se razumemo, ali kako vokalne deonice odrađuju gostujući muzičari (recimo Siggi iz power metalskih Space Chaser ili Toni iz Union of Sleep) onda ima neke logike u tome da je instrumentalna verzija albuma ona „pravija“ na neki način. Kako god, BLCKWVS imaju dobar gruv i umeju da odmere pesme da ponavljanja postignu hipnotički efekat pa da su onda promene smera praktično tektonskog kvaliteta. Pritom, miks mi se dopada jer instrumenti zvuče jako i voluminozno a album ima mnogo atmosfere ali je onda mastering to sve komprimovao na neljudski nivo pa na to malo odlaze poeni. No, kako god, 0160 je veoma solidan album moćnog i teškog sludge metala koji je lasno trošiti slušajući ga ukrug. Nažalost, za sada ćete ga legalno a besplatno čuti samo u formi ove plejliste na JuTjubu:
 
https://www.youtube.com/watch?v=o3KDCE_x3jY&list=OLAK5uy_nLD3aPLbH-h5xXwH4og2s1yIv_EAE7HpI
 
 
Slovački atmosferični doom sastav 0N0 sa singlom Cloaked Climax Concealed nudi upravo ono što biste očekivali: sporu, tešku, nepraštajuću muziku koja ipak nije sasvim i bez ostatka umotana u crnilo. Ima ovde tračka neke godfleshovske ljubavi ka melodiji koja prozire kroz naslage distorzije i odjekujući miks i 0N0 sa ovde dve pesme ni izdaleka ne iscrpljuju moju dobru volju. Naprotiv, ako će ovako moćno da treskaju i na sledećem albumu, sa ovako jakim vokalima i pesmama koje hipnotišu za sve pare, jedva čekam da to izađe:
 
https://ono0110.bandcamp.com/album/cloaked-climax-concealed-atmospheric-doom-death-metal
 
 
 
Degraey iz Barselone na svom drugom albumu, Reveries isporučuju sasvim srednjaški post-metal koji je solidno produciran i ima vrlo pristojno napisane pesme sa raznolikošću atmosfera i dobrim gruvom. No, problem sa Degraey je da u njima nema baš mnogo originalnosti i da meni sve ovo zvuči kao (maltene potpuno instrumentalni) Isis, a kako su i Isis za mene bili bend koji se više trudi nego što uspeva, onda – ne znam. Verovatno je svakako da sam ja malo premator za ovu muziku koja ima relativno naivna shvatanja toga kako se metal matrica može smisleno proširiti uvođenjem sasvim detinje nevinih shoegaze elemenata tako da, ako vam ne smeta neoriginalnost i volite žestoku muziku koja je pritom i nežna, i kombinuje meke melodije sa dalekim vrištanjima, Degraey mogu biti vaša šolja bele kafe:
 
https://degraey.bandcamp.com/album/reveries
 
 
Zato su tu Francuzi Ataraxie da nam svojim tvrdim, sporim i dozlaboga mračnim death/ funeral doom metalom poprave raspoloženje. Résignés je četvrti album ovog benda iz Ruena i ploča sporih, ritualnih nabadanja (na kolac) koja je namenjena samo izdržljivima ali koje će zato bogato počastiti suvim death/ doom zlatom. Ovo su toliko dugačke i teške pesme (album otvara komad od 21 minuta, odmah iza njega sledi i pesma od 17, a preostale dve pesme su JOŠ duže) da imaju svoje sopstveno gravitaciono polje i slušaoca uvlače u atmosferu propasti i očaja kombinacijom zlih rifova, užasnog, samrtničkog vrištanja i melodija koje iznova i iznova ponavljaju mantru o smrtnosti, propadljivosti i beznađu. Ataraxie pritom izbegavaju karikiranost time što imaju izvrsne aranžmane u kojima se bez problema uleće u dugačke pasaže blekmetalskog prangijanja a što savršeno dopunjava spore, masivne doom ceremonije koje su osnova ploče. Ovo je album koji nije produciran nešto naročito kvalitetno ali kome blaga muljavost i jeftinoća zapravo dodaju na atmosferi poslednjeg dana poslednjeg čoveka na Zemlji koju su osvojili demoni i time se ovaj užasno impresivni paket zaokružuje. Ovako beskompromisan doom nije za svakoga, naravno, pogotovo jer tračci nade koji povremeno promaknu kroz pesme brzo bivaju zatrpani očajničkim kricima i ako ste u depresiji, nije nerealno da ćete slušanjem ovakve muzike prići bliže suicidu. No, umetnost, čak i kad nije lekovita može da bude dragocena i Ataraxie su sa ovom pločom pokazali kako strašno može istovremeno da bude i prelepo. Ovo već bez sumnje JESTE remek-delo:
 
https://ataraxie.bandcamp.com/album/r-sign-s
 
 
Izašao je i novi Children of Bodom, pa i novi singl Annotations of an Autopsy ali, nagađate, ja to ne slušam. Umesto toga:
 
Pitsburška prog/ tech-death supergrupa Equipoise je izbacila prvi, dosta iščekivani album, Demiurgus i ovo je ploča koja toliko preteruje u komplikovanju aranžmana da na momente prelazi u karikaturu. Ipak, ovo je bend sa sedam članova (sve prekaljenih death metal vukova, od basiste Huga Doyon-Karouta iz Beyond Creation preko bubnjara Chasona Westmorelanda (svirao u Hate Eternal i The Faceless) pa do čak trojice gitarista ali i Jimmyja Pittsa za klavirom) i činjenica da imaju još toliko gostiju i da svi ti muzičari uspevaju da se koliko-toliko smisleno uklope u žestoke death-metal kompozicije jeste za poštovanje. Equipoise u principu nisu gadljivi na kičasti sub-simfonijski zvuk, negde na tragu svedenijih Fleshgod Apocalypse ali lagao bih kada bih rekao da mi njihove brze, dinamične kompozicije nisu simpatične. Treba ovako nešto i izmiksovati, naravno, pogotovo kada se iz blastbit prašenja uleti direktno u akustični flamenko pa nazad u high-BPM death metal ali bend je i ovde pokazao svoj pedigre nudeći snažan, uredno spakovan i zvonak miks koji dozvoljava da se sve te konstantne bravure na svim instrumentima dobro čuju. Ova vrsta prog/ tech metala meni je uvek impresivna za slušanje ali retko me uhvati na duže staze poput nečega što ima više, pa, duše recimo (ponovo ću pomenuti Wormed ili Cryptopsy), no Equipoise su svakako u gornjem ešelonu ovakve muzike nudeći album koji je i pored sve pretencioznosti kojom odiše u prvom redu suštinski zabavan i brz.
 
https://equipoiseofficial.bandcamp.com/
 
 
Za mnogo manje tehnički popaljen death metal, ali death metal koji greje dušu i srce, obratićete se na adresu dablinskog benda Vircolac čiji debi album, Masque sadrži nešto više od pola sata sirovog i neprskanog death-thrasha stare škole, upakovanog u jeftinu ali efektnu produkciju. Vircolac nisu neki rivajvl bend i njihova muzika naprosto ima formu koju je bend osetio kao najprirodniju za ono što želi da izrazi. Srećna je, za nas, okolnost da je to forma prebijačkog metala koji ume da bude i brz ali i da jednako bije kad vozi i srednji tempo. Irci samo naizgled zvuče retro (prevashodno na ime promuklog vokala) ali gitarski rad na ploči je nadahnut i ovde ima mnogo interesantnih melodijskih diverzija između pasaža najcrnjih, najmrčanijih death tremolo rifova. Pritom bend uz svo to prebijanje uspeva i da se pozabavi psihološkim promišljanjima, umičući standardnom death metal liričkom asortimanu i ovo je onoliko impresivan debi koliko jedan andergraund metal bend danas uopšte može da napravi. Obavezno slušanje:
 
https://vircolac.bandcamp.com/album/masque
 
 
Portlandski spid metalci Bewitcher najavljuju novi album koji će da izađe u Maju putem singla Too Fast for the Flames koji je, pa, veoma dobar komad savremenog spid metala sa dobrom produkcijom ali sa očuvanom sirovošću i posebnim kič-kvalitetima potrebnim da biste imali speed metal sa dušom a ne samo sintetičku reprodukciju. Too Fast for the Flames je i pesma sa bar jednim memorabilnim rifom i pristojnom solažom i mada Bewitcher ne nadilaze svoje uzore, prilaze im sasvim blizu. Na JuTjubu imate i simpatičan spot za naslovnu pesmu a na Bandcampu je i druga strana singla na kojoj je obrada WASP klasika Show no Mercy. Lepo.
 
https://bewitcher.bandcamp.com/album/too-fast-for-the-flames
 
https://youtu.be/BiNgZI9ENOY
 
 
 
 
Možda najvisokoprofilnije izdanje ove nedelje je šesti album Merilenđana Misery Index i ovaj bend, nazvan po kultnom drugom albumu kultnih ’90s grajndera Assuck se posle pet godina diskografske pauze (bar što se tiče dugosvirajućih izdanja) vratio na scenu prilično trijumfalnom pločom. Rituals of Power je svedočanstvo o zrelosti koju je ovaj bend sa godinama osvojio ali i jedna od potencijalno najšire slušljivih death metal ploča ove sezone.
 
Naime, Misery Index jesu započeli kao bend koji je death metal svirao sa dosta grindcore uticaja, i njihov prvi album je bio kombinacija sigurnih, stamenih blastbitova fenomenalnog Kevina Talleyja i nadahnutog gitarskog rada ostatka benda. Nastali kao neka vrsta spinoffa tadašnje verzije Dying Fetus, Misery Index su u američki death metal doneli eksplicitnu sociopolitičku kritiku ali i himničnost kakvu bendovi ovog tipa obično ne poseduju. Death metal, američki pogotovo, je, naravno, muzika grča, stalnih promena smera i perspektive, definisan svojim odbijanjem da se prikloni standardnim formama rokenrol pesme i Misery Index su se uvek malo izdvajali time što su prilazili nešto bliže „normalnoj“ strukturi pop-kompozicije od većine kolega. Rituals of Power prikazuje ovu filozofiju u svojoj sazreloj fazi i bend sa jedne strane ima zvuk koji (i odranije uostalom) podseća na klasičnu fazu Malevolent Creation svojim death-metal-koji-se-priseća-thrash-korena pristupom, ali sa druge ovo su kompozicije koje iako koriste sav standardni death metalski asortiman, zapravo imaju prepoznatljive strofe i refrene, gruv i čak određenu pevljivost koja ih gura daleko od death metal srži i ka nekoj, recimo, manje hermetičnoj metal muzici.
 
Nikako ne bih nazvao Rituals of Power metalcore pločom ili insistirao, kao što se da videti po internetu tu i tamo, da je ovo album teretana-core muzike, dakle, glasan, tvrd, pevljiv i glup metal koga sterodini adikti cepaju na slušalicama dok dižu tegove i platonski se pogleduju sa fitnes braćalom – ali ovo svakako jeste album koji se trudi da dopre dalje od publike koju zanima samo koliko brz gravity blast može bubnjar da izvuče i da li se čuju „sick gutturals“. Jason Netherton i ekipa svoju zamišljenu i blago rezigniranu levičarsku politiku ovde pakuju u pesme koje mogu da zamislim kako bivaju izvođene na velikim festivalima dok masa tinejdžera diže ruke u zrak i horski izvikuje, recimo, refren „New Salem“. Ali, znate šta? New Salem je odlična pesma sa svojim srednjetempaškim ali ubedljivim pristupom, incidentnim blastbitovima i tematikom koja se bavi, uh, pa... tviterom i aktivizmom kako ga shvata moderna omladina...
 
Generalno, album je, ako ćemo da gledamo moj subjektivni ukus, mogao da bude u proseku nešto brži jer su pesme u kojima se ozbiljnije udara po višem tempu samo na početku i na kraju a ostatak je uglavnom ugodno uglavljen u srednji gruv. Ali to je sitničav prigovor i ne želim da on zakloni činjenicu da je ovo odlično, ODLIČNO napisana ploča sa pesmama u kojima taj, gorepomenuti, standardni death metal asortiman biva dopunjen izvrsnim, svežim gitarskim radom. Gitaristi ovde često dodaju onu presudnu treću dimenziju pesmama koje su inače samo jako dobri moš-frendli komadi tvrdog metala, bacajući zanimljive harmonije i neočekivana produbljivanja zvčne slike na sve strane. Kad na to dodamo i po koji odličan solo, program je potpun.
 
Misery Index bi bilo sasvim pogrešno nazvati komercijalnim na ovoj ploči a svakako ne populističkim ali Rituals of Power je album prijemčiv za znatno širu publiku nego što je uobičajeni death metal hardkor masiv i kao takav mora biti nazvan inkluzivnim. A ako to privuče ekipu koja inače sluša deathcore ili metalcore – pa to je čist ćar.
 
https://miseryindex.bandcamp.com/album/rituals-of-power
 
 
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #760 on: 14-03-2019, 08:39:44 »
Nauka veli:

Death metal music inspires joy not violence

Quote
"[Death metal] fans are nice people," said Prof Bill Thompson, from the Australian university, which is based in Sydney. "They're not going to go out and hurt someone."
This latest study is part of a decades-long investigation by Prof Thompson and his colleagues into the emotional effects of music. These effects, he explained, are complex.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #761 on: 16-03-2019, 17:41:52 »
 Skoro da je došlo proleće a mi živimo u Srbiji. Jedini ispravan (da ne kažem odgovoran) odgovor na to je – metal!
 
 
Za današnji starter u blek metal ponudi nudimo italijanski bend Flamen (sa samorazumljivim imenom, mislim), koji na svom albumu-prvencu Furor Lunae nudi sopstvenu viziju „srednjevekovnog metala“. I primamljivo je to, ne mogu da kažem. Srednjevekovna muzika je, naravno, širok pojam i zahvata hiljadu godina svega i svačega ali Flamen nam daju prepoznatljive tročetvrtinske ritmove i modalne skale. Koliko je ovo actually reprezentativno u odnosu na srednjevekovnu muziku u celini, ne znam, ali ovo je ono što je sačuvano pa svako ko je gledao neku epizodu Nemanjića ili bilo koji film sa mačevanjem snimljen pre pedeset godina imaće instant reakciju na Flamen. Flamenu je to i glavna fora jer su aranžmanski ove pesme veoma posvećene ponavljanju i variranju  istih tema, ali prijatno to bude. Zameram grozan mastering albuma koji garantuje da neću moći baš mnogo da ga slušam u životu ali muzički je ovo solidno:
 
https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/furor-lunae
 
 
Njemački Blutsturm (još jedno ime koje ne moramo prevoditi)  nasuprot tome nudi mizantropski, krvoločni blek metal ravno iz Saksonije na svom prvencu 8 Hymns from the Swamp. Glavno iznenađenje je u tome da je ovo zapravo srazmerno spora, srednjetempaška muzika koja žestinu i agresiju posreduje kroz teme i atmosferu a ne kroz neumoljivi brzi tempo i dosta to dobro ide. Naravno, morate imati stomak za muziku koja je jednolična po dinamici i u kojoj pevač čini najveće napore da zvuči kao da se 40 minuta rastaje sa dušom (na jednom mestu i podrgne kao životinja) (početak pesme Intoxication Worshipping, ako baš MORATE da znate), ali ima ovo atmosferu i gruv i prija ljudima kojima je namenjeno. Pa, prijatno:
 
https://blutsturm.bandcamp.com/releases
 
 
Poljaci Gruzja, zato, na SVOM prvom albumu, I iść dalej (I idi dalje) udaraju poštenom brzinom i pružaju sirov, zadovoljavajući blek metal dobrano oslonjen na pank. Ko god da je voleo Impaled Nazarene u svom životu će verovatno voleti i Gruzja čime ne želim da kažem da Poljaci imitiraju slavne Fince, već  da je ovo sličan pristup muzici u kojoj se rokenrol eksces prirodno uklapa sa blek metal nihilizmom (i ekscesom). Gruzja pritom nisu nikakvi krš muzičari, što se čuje iz vrlo dobro napisanih i aranžiranih, pa i izvedenih pesama i sirovost je njihov estetski izbor (uostalom, vele da je njihova muzika „protiv estetike i tržnih centara“, a za devojke, đavola i, er, železničke koloseke???) a taj izbor je, priznajem i moj izbor jer kad čujete pesmu dobru kao što je Opuść mnie dođe vam da se šutirate četiri minuta sami sa sobom u praznom stanu (ili, gore, u javnom prevozu). I spore pesme su ovde odlične sa interesantnim „rokerskim“ skretanjima (promuklo klin pevanje i raštimovane slajd gitare???) i ovo je jedan neočekivano ubedljiv debi. Pozdravljam!
 
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/i-i-dalej
 
 
Još jedan debi album, još jedan italijanski bend, ovog puta jednočlani. Experior Obscura nudi sasvim predvidiv program na albumu Iter in Nebula ali to što mi nije preokrenula čitav kosmos ne znači da je ovo i loša ploča. Iter in Nebula je dobro odsviran i produciran album blek metala koji ume da pošteno izudara ali ima i atmosferu. Nefastus, kao i mnogi drugi solo blek metal umetnici ume da bude malčice hermetičan i zagledan u svoj pupak, ali svira žestoko i, pogotovo, peva kao da se rastaje sa dušom a sa dušom odlazi i najveći deo njegove utrobe (slušajte brutalnu Schizophreniu). Aranžmanski vrlo predvidivo ali u principu sasvim solidno i slušljivo i ima, što se kaže, dušu (iako se s njom rastaje na najgrđe načine):
 
https://3rdirex.bandcamp.com/album/iter-in-nebula
 
 
Preskočio sam neke atmosferičare i postblekmetalce koji mi nešto nisu legli i taman kad sam se spremao da isto učinim i sa Francuzima Triste Terre, jer nisam bio spreman na još jedan atmosferični album patetičnih uspavanki, poslušam malo dulje i imam šta da čujem: ovo je izvrsno! Triste Terre su duo u kome jedan član svira sve a drugi svira kontrabas (!!!) i njihov debi album Grand œuvre, izašao posle nekoliko EP-jeva iz poslednje tri godine je, kako mu i ime kaže, praktično remek-delo. Ili makar sjajno podsećanje da francuska blek metal scena baštini jedinstven pristup avangardi koji ne podrzumeva toliko stilsku ujednačenost između raznih bendova, koliko jedan zajednički nivo zrelosti u pristupu muzici. Triste Terre sviraju muziku koja jeste atmosferična, ali je to prevashodno atmosfera propasti i rezignacije po uzoru na najbolje doom bendove, sa mnogo naprednih gitarskih harmonija, vokalnih akorda i aranžmanima koji proizvode veoma dugačke ali ne i dosadne pesme. Triste Terre su teatralni ali bez gubljenja u nekakvim operetskim ambicijama i njihova muzika odiše jednom važnošću poruke koju nosi radije nego opsednutošću pakovanjem. Veoma dobro i prepuno izvrsnih iznenađenja. Da je sav atmosferični blek metal ovako kompleksan i dubok ja bih to mnogo više slušao:
 
https://tristeterrefr.bandcamp.com/album/grand-uvre
 
 
Beogradski The Stone su novi EP, Kruna praha najavljivali već nekoliko nedelja (meseci?) unazad vrlo upečatljivim prvim singlom, Smrt za kralja koji EP i otvara i mada nisam bio iznenađen kvalitetom ove pesme, jesam bio obradovan što bend demonstrira da se nije uspavao i da napreduje i muzički i produkcijski. Nije ovo dramatično razlilčito u odnosu na Teatar apsurda, njihov sedmi album iz 2017. Godine, zapravo je vrlo dosledan nastavak iste priče ali su aranžmani još elegantniji a miks mada malčice „mekši“ zapravo je prozračniji i dopušta da se čuje više detalja i, uostalom, atmosfere. Ima ovde, naravno, malo i prizvuka poljskih šampiona Mgła ali The Stone su ionako stariji bend i ne bih sugerisao da se radi o traženju prečice do publike već o prirodnoj ekstrapolaciji njihovog zvuka. Koliko vidim, postoji i vinilna, 7“ verzija ovog izdanja na kojoj su, pretpostavljam, samo dve nove pesme, ali internet (i CD) verzija sadrži i dve  stare pesme već izašle na nekim od njihovih split izdanja, ali i potpuno novu pesmu A Phosphorous Spectre koja uopšte ne zvuči novo već staro i sjajno. The Stone su bez sumnje najpoznatiji blek metal bend sa ovih prostora i ne bez dobrog razloga. Sve što je sa May Result Marko učio i izučavao ovde je nastavio da razvija u zrelu formu i u 2019. godini ovo je bend koji bez ostatka impresionira svojom muzikom. Moj problem sa njima je uvek bio u tom slovenskom nacionalizmu i neprijatnim naklonima ka desničarskom ekstremizmu koji su promicali tu i tamo, no hajde da kažem da u ovom slučaju, i u ime ipak starih veza, mogu da tvrdim da The Stone nisu nacisti i da me nije blam da promovišem ovo izdanje. EP-ja nema ni na Bandcampu benda ni izdavača, pa evo ovako:
 
https://youtu.be/DfCAoS3zk80
 
Da malo pročistimo zrak sa debi albumom jednočlanog kalifornijskog blek metal projekta Akasha a koji je vrlo ubedljiv i konfontativan. Leech, koji je jedini član ovog benda očigledno puca od mladalačke drčnosti i energije a što se očitava i u miksu koji je praskav, sav u treblovima, no ove pesme nisu primitivne i glupe zato što su bučne i mladalački energične i Akasha nudi zanimljive rifove, dobre aranžmanske ideje i mnogo uverljive atmosfere. Treba istrpeti sve te treblove, slažem se, ali ima zašto, Canticles of Sepulchral Decay je onaj proverbijalni idealni prvi album na kome se pojavljuju sve ideje koje je autor vrteo po glavi godinama i sve to puca od karaktera i stava:
 
https://greymatternoise.bandcamp.com/album/canticles-of-the-sepulchral-deity
 
 
Bergenski Nattesorg je za pet godina nanizao deset albuma a što je lako kada ste monomanijak koji samo sedi na gajbi i snima albume na kompjuteru. Ipak, pominjem deseti album ovog solo projekta norveškog muzičara Kennetha Holsena, Resist the Devil jer ovde retko pominjem hrišćanski blek metal (tj. unblack metal) i mada je ovo album monotonih kompozicija sobne produkcije, na njemu ima barem iskre blek metalske sirove energije koju vredi čuti i kontemplirati u kontekstu hrišćanskog verništva:
 
https://nattesorg.bandcamp.com/album/resist-the-devil
 
 
 
 
Od stonera ove nedelje imamo drugi album njemačkog psihodeličnog doom rock benda Bees Made Honey in the Vein Tree, koji se zove Grandmother (Jes!!!) i nudi hermetičnu ali omamljujuće odličnu muziku u kojoj se My Bloody Valentine (ili, ako hoćete, rani Godflesh/ Fall of Because) sreću sa doom metalom, preplićući apsurdno spore i tupe doom pasaže sa uzvitlanim pržećim distorzijama i fidbekom. Shoegaze i metal poslednjih desetak godina uživaju sasvim strastvenu i plodonosnu vezu a Bees Made Honey in the Vein Tree uspevaju da iskombinuju njihove elemente na prilično osoben način i nateraju distorziju i jeku da rade u njihovu korist. Preporuka:
 
https://beesmadehoneyintheveintree.bandcamp.com/album/grandmother
 
 
Isto iz Njemačke dolaze i Monocluster, stoner bend jako teškog, tupog zvuka i psihodeličnih inklinacija, a sa očiglednim uzorima u Kyussu ili Sungrazeru. Monocluster imaju sirov i masivan zvuk koji sprečava da pesme, čak i kada deluju čvrsto napisano (a ne izdžemovano na licu mesta), zazvuče umiveno i predvidivo. Ovo je muzika sa spontanom, improvizatorskom energijom i rifovima teleportovanim direktno iz sedamdesetih i album samo guši preterano komprimovan master. No, iako je to naporno za uši, pogotovo u glasnim delovima, kada se činele skroz deformišu, ploča je tog napora vredna jer Monocluster svoj „death blues“ provlače jako dobro, nudeći neke za mene neočekivano jake momente (Guns and Greed je kao da su se u Cream svi odjednom navukli na marokanski hašiš i tonu u san u isto vreme). Valjana ploča:
 
https://monocluster.bandcamp.com/album/ocean
 
 
Hot Lunch iz San Franciska imaju novi album, Seconds i ovo je jako dobar, zreo acid rock/ punk, sa puno fuzza i etitjuda ali, pošto se ne radi o mladom i neiskusnom bendu koji hvata samo na ’tjud, i zapravo izvrsno napisanih i snimljenih pesama. Hot Lunch imaju taj klasični pank rok šmek i mogu ladno da se puštaju u svakom malo pristojnijem kafiću ali su pesme istovremeno interesantne, pune zanimljivih psihodeličnih elemenata i natopljene u topao faz koji čoveka obgrli i miluje dok ga ne uljuljka u san. Jako dobro:
 
https://youtu.be/jndNvcee-Q4
 
 
Prošle nedelje smo imali nekoliko stoner albuma koji su se ozbiljno kandidovali za godišnju listu a ove nedelje je izgleda na programu isto to samo za psihodeliju jer su australijski Mote upravo izbacili svoj debi album Samalas i ovo je zamamno. Znate kako ja obično gunđam na instrumentalni stoner rok i vajkam se da bežanje od klasične strukture koja zahteva storfe i refrene za mnoge od ovih bendova ne funkcioniše jer na albumima objavljuju poludovršene džemove namesto kristalisanih kompozicija? Mote nemaju ovaj problem jer su njihove kompozicije veoma dobre ovakve kakve su i imaju prirodnu evoluciju kroz smirenije početke do psihodeličnih krešenda. Bend pravi samo tu grešku da je prva kompozicija na albumu, Awesome Wells, toliko ubedljiva da praktično ništa drugo na ploči ne uspeva da je dostigne, ali posle par slušanja ovo više nije problem i dok stignete do skoro petnaestominutne naslovne pesme bićete duboko u svemiru, usisani jakim basovima, ritualnim ritmovima, wah wah gitarama, orijentalnim motivima i generalnom hipnozom. Poslednja pesma na ploči, koja se doduše vodi kao bonus, ima i pevanje i ovo je sve vrlo dobro. Slušajte:
 
https://motemelbourne.bandcamp.com/album/samalas-lp
 
Dortmundski doom bend Black Vulpine je izbacio drugi album, Veil Nebula i ovo je zanimljiv pogled na doom i sludge žanrove od strane benda koji ima dve žene i dva muškarca, voli jake, moćne rifove i kombinuje ih sa melodičnim, pomalo i eteričnim pevanjem. Sarah Voß i Daria Strinberg imaju vrlo moćan, osvajački gitarski rukopis zasnovan na dugačkim rif-temama i muška ritam sekcija ih u ovome samo prati – pošteno je reći da su Black Vulpine bend zasnovan na rifčinama, bez ambicija da se šire u kojekakve improvizacije i džemovanje. Pesme ipak nisu dosadne i jednolične jer ima ovde dosta aranžmanske dinamike a i Voßova se izuzetno trudi oko pevanja, kreirajući interesantne melodijske putanje oko monolitnih rifova. Kako to često ume da bude kod ovakvih bendova, melodičan vokal i ekstremno težak gitarski rad su u kontrastu koji ne mora svima da prija a Black Vulpine uglavnom uspevaju da ovo, barem za moj groš, proradi i ovo je ploča koja osvaja svojom masivnošću:
 
https://blackvulpine.bandcamp.com/album/veil-nebula
 
 
Čikaški Sacred Monster imaju manje monolitan, više organski, bluzerski, čak, pristup stoner/ doom metalu sa pevačem koji zvuči kao da se nagutao eksera i njihov album Worship the Weird je takođe kolekcija jakih, lepljivih rifova, ali odsvirana preko dinamičnije, više gruvi podloge. Nije ovo nikakvo remek-delo, naprotiv radi se o samo korektnoj ploči hororom inspirisanih stoner/ doom džemova ali taj neki prijatan, gruvi pristup muzici uspeva da spase Sacred Monster od rizika opskurnosti i daje preporuku za minimalno jedno slušanje:
 
https://sacredmonster.bandcamp.com/album/worship-the-weird
 
 
Njemački Wendigo na albumu Wasteland Stories ne pružaju mnogo više od korektne imitacije Obsessed i mada su Obsessed naravno ugaoni kamen klasičnog stoner metala, njemačka kopija sa pevačem koji nikako da zaista zagrize u to što radi može da bude zanimljiva samo do određene mere. Wendigo su inače cover bend koji svira AC/DC i druge klasike, a Wasteland Stories nudi svakako nekoliko momenata zaista energičnog i poletnog rokenrol treskanja (slušajte solo na Back in the Woods), no pevač Jörg Theilen toliko kvari stvari i gura ostatak ekipe duboko na dno druge klase da ovo uključujem u današnji pregled samo jer sam nekako emotivno smekšao i simpatično mi je kad tezgaroši pokušavaju da sviraju autorski materijal:
 
https://wendigoblues.bandcamp.com/album/wasteland-stories-3
 
 
 
No, tu su baltimorski stoner metalci Asthma Castle sa opakim debi albumom Mount Crushmore da nas osokole, razvesele, razgale. Mount Crushmore je, osim što je prihvatljiva igra reči, istovremeno i opaka rokenrol ploča moćnog, teškog metala sa gomilom surovih rifova (Here Comes the Black Ship nema nikakav problem da meša hardkor dumčinu sa malo Mejdena), pevačem koji zna kako da se dere a da to zvuči seksi i tako napucanim miksom da od ovog može da se rikne. Ako vam od ove distorzirane basčine ne krene krv na nos,znači da niste dovoljno jako odvrnuli voljum, samo kažem. Asthma Castle su odlični iako im je trebalo deset godina da izbace prvi album, a možda i baš ZBOG toga, jer ovo deluje u jednakoj meri spontano i sveže kao što deluje sazrelo i proživljeno. Dokaz da droga ponekad svakako proizvede dobru muziku:
 
https://asthmacastle.bandcamp.com/album/mount-crushmore
 
 
 
 
Izašao je novi Iron Saviour i... meni je njihov post-Helloween zvuk uvek bio nedovoljno radikalan da bih ga ozbiljno slušao, pa je tako i sa ovim albumom, ali ovo je ipak korektan i siguran u sebe power-metal sa malo Helloweena, malo Iced Eartha, malo Blind Guardiana i, naravno, dosta Mejdna i Prista u korenima. Ljudi u pedesetim godinama života svakako mogu da sviraju i malo avanturističkiju muziku, ali opet, ne treba biti ni svinja, iron Saviour očigledno sviraju ono što vole, uključujući herojske refrene i kičaste multitrekovane vokale i taj entuzijazam mene ume da osvoji. Ipak, ovo je za mene primer „nemačke“ interpretacije hevi metala koja je stvari pomerila za milimetar prema estradi u odnosu na NWOBHM preldoške i zato mi je uvek bila drugorazredna. Ali korektno je:
 
https://www.youtube.com/watch?v=cnMFjC7QMGc&list=PLBzBwYhHpqLI5bkdCxT6_bSqO5PmTeB5P
 
 
Kada sam pre par nedelja video da izlazi i novi Rock Goddess iskreno sam se obradovao. Ne zato što sam ovaj ženski hevi metal bend iz osamdesetih bogznakako voleo, Girschool, koje su im bile očigledni uzori, su uvek bile neuporedivo bolje, već zato što je i u 2019. godini lepo i važno videti metal bend gde su svi članovi (i autori muzike) žene. Pa još gospođe u najboljim godinama. This Time, ipak, nije naročito dobra ploča. Rock Goddess guraju pristojan faksimil srednjaškije NWOBHM svirke kakvu su baštinile i osamdesetih i mada su zvuk i ton dobro pogođeni (mada je album, naravno, divljački spljeskan u masteringu i naprosto se guši u bas frekvencijama, valjda da se pokaže da i žene imaju muda) (nepotrebno, dodao bih, kome je do muda, to se danas kupuje u seks-šopu za male pare), pesme su uglavnom... prosečnjikave. Two Wrongs Don’t Make a Right je pristojan mid-80s komad mosh-friendly metala, a Calling to Space je simaptično spajanje ’70s glam roka sa starijim Mejdnom, recimo, ali veliki deo ploče zvuči prilično generički i nenadahnuto. Delom je to i do izvedbi – Rock Goddessu je uvek nedostajao pankerski, visokoenergetski vajb koji su Girlschool tako uspelo provlačile pa i ovaj album pati od malo sporosti i kilavosti i utisak je da bi pesme mnogo bolje disale da su bar 20-30% brže (iako su i ovako ispod četiri minuta uglavnom). Why don’t we ever learn, recimo, je pesma koja kao da se sve vreme bori da se otme muzičarima i provrišti kako joj je suđeno da vrišti ali se to nikada ne dogodi. This time je ploča koju ja mogu da slušam i da mi ne smeta, ali nikako nije u pitanju ubedljiv povratnički opus koji ću slaviti iz sve snage.
 
 
https://www.youtube.com/watch?v=vts50CHaqWY&list=OLAK5uy_mpPc9YPrBWUq12-sdHjBaA_JgMWW9BdTI
 
 
Mystifier, stari brazilski asovi andergraund metala su se vratili osamnaest godina posle poslednjeg albuma i Protogoni Mavri Magiki Dynasteia je bizarna, veoma idiosinkratična ploča okultne, ritualne atmosfere i pesama koje black/ death metal formulu što je bend rafinira još od kasnih osamdesetih koriste na interesantne načine. Ovo nije blek ili det metal koji je zasnovan na agresivnosti i na prvom mestu su ovde hermetični ali razigrani aranžmani koji srednji tempo i razrađene gitarske teme kombinuju sa neolitskim pevanjem. Kada se i uđe u višu brzinu (recimo blastbit koji otvara Akhenaton (Son Mighty Sun)), to ne oduzima ritualnost albumu niti razbija pažljivo građenu atmosferu. Pritom, ploča je miksovana na neobičan ali efektan način koji joj daje prostor i doprinosi atmosferi. Nije ovo za svakoga, čak, za većinu bih rekao da nije, ali jeste originalno, zanimljivo i mami na ponovljena slušanja:
 
https://mystifier.bandcamp.com/
 
 
 
Superpretenciozno nazvani Their Throats are Open Tombs su izbacili drugi album, Of Psalms & Snakes i ovo je bend koji nastavlja birmingemsku tradiciju čudnog, bučnog andergraund što spaja ekstremni metal sa ekstremnim pankom i eksperimentacijom. Dakle, kao Napalm Death i Anaal Nathrakh? Eh, ne baš, mada, da, ima veze sa tim, ovo je grindcore/ digitalni hardkor sa puno klaviijatura, namerno shizofreničnim miksom i pesmama uglavnom ispod dva minuta, tako da čak iako vam sve bude suviše zvučno iritantno i bučno, ne traje dugo i može da se pretrpi. Meni se dopada gruv koji Their Throats are Open Tombs imaju uprkos očiglednim naporima da ga sakriju ispod naslaga digitalne distorzije ali ovo nije muzika za svakoga i treba joj prići sa pravim namerama, prevashodno da vidite ko će duže da izdrži:
 
https://ttaot.bandcamp.com/album/of-psalms-snakes
 
 
Izašla je i nova Fallujah ali ja taj bend nikada nisam mogao da smislim pa ne mogu ni sada. Mada korektno sviraju, ali neko drugi će morati da vam piše o tome.
 
Zato Contrarian imaju novi album, treći za četiri godine i Their Worm Never Dies je jedan više nego slušljiv komad progresivnog death metala sa očiglednim obožavanjem Death iz njihove poznije faze i prepoznatljivim bubnjarskim vezom Georgea Kolliasa. Kollias je jedan od najboljih metal bubnjara koje sam ikada gledao, naravno, a kada svira izvan Nile, ima tendenciju da još više komplikuje svoje aranžmane. Contrarian je bend koji se dobro uklapa sa ovom njegovom ambicijom i u njemu ostatak ekipe ima puno apetita za svirku koja je dinamična i energična ali mnogo podređenija proggy narativima nego death agresivnosti. Naravno, problem sa ovakvom muzikom je uvek što kompozicije teže da imaju što više svega i na kraju dana albumi znaju da budu samo kolekcije stotina rifova, tema i ritmova, bez prepozatljivih pesama. Death su ovaj problem izbegli na svojim najboljim pločama (za mene je to uvek ITP a vi vidite) a Contrarian su negde na dobrom putu. Ovo je pritom dinamično, prilično suvo miksovan album tako da se sve dobro čuje i ima prostora i za tiše momente i samo ću možda prigovoriti da nisu sve pesme jednako upečatljive ali opet, sa muzikom koja ovoliko komplikuje to je skoro i nemoguće.  Ipak, Contrarian uspevaju da izbegnu iznurujuće nizanje rifova i mada ima obaveznih, generičkih proggy pasaža (znate ono, gitare ređaju akorde, bas solira ispod njih, bubnjar doživljava poliritmički orgazam), ne bude to strašno, a i Kolliasovo jednostavno, sirovo pevanje stvari drži dovoljno blizu tla da nam bend ne zvuči pretenciozno već domaće i prijateljski. Preporuke:
 
https://contrarianmetal.bandcamp.com/album/their-worm-never-dies
 
 
Pouzdani pensilvanijski izdavač 20 Buck Spin nam donosi novi album (više ne) tinejdžerske andergraund metal atrakcije Noisem i ovi momci, sada u svojim ranim dvadesetima na trećem albumu nude zdrav i energičan thrash metal sa blastbitovima, kako dolikuje kraju druge decenije 21. veka. Noisem su ekipa koja voli brzinu i energiju i sada imaju ne samo potrebne veštine da ih muzički uobliče (a koje su imali od početka), već i adekvatnu produkciju da to zvuči dobro. Rezultat je kao da slušate vrhunski, sirovi thrash iz osamdesetih poput Bloodcum ili stare Sepulture, ali sa benefitima savremene studijske tehnologije, obilno posoljen grindcoreom tako da ono što je brzo bude još brže. Ovo pritom nije zaista žanrovski hibrid, blastbitovi su ovde samo način da se pesme dinamizuju i aranžmanski ovo je i dalje sirovi thrash, ali opet thrash koji zna za postojanje benda poput Repulsion a to meni jako, JAKO prija. Noisem su protivotrov za gomilu savremenog thrasha koja je na korak od toga da bude okej, ali joj fali zrnce sirovosti i svežine. Ovi klinci iz Baltimora sirovosti i svežine imaju za izvoz i umeju da ih uvežu u pesme koje su brze, ne gube vam vreme i ujedaju direktno za dušu a ko god da je ovo miksovao obavio je izuzetan posao. Sjajno:
 
https://listen.20buckspin.com/album/cease-to-exist
 
 
 
Body Void iz Kalifornije nude mučan, težak, hermetičan sludge/ doom metal koji se kreće veoma sporo i ima pesme od po osamnaest minuta na svom drugom albumu I Live Inside A Burning House i to je praktično sve što treba da znate da biste odlučili da li vam se ovo sluša, zar ne? Ne? Pa, dobro, reći ću da Body Void imaju odličan zvuk, jak, agresivan, nabasovan, a opet ne udavljen basovima kako često zna da bude kod ovakvih bendova, da su pesme, uprkos dužini dobro napisane i nema rizika od monotonije, da je gitarski rad vrlo ekonomičan i efektan i da je ovo jedna od najboljih sludge ploča koje sam čuo ove godine. Ponesite nešto protiv glavobolje jer Body Void biju ko čekićem, ali volećete ovaj moćni, teški, spori a agresivni metal:
 
https://seeingredrecords.bandcamp.com/album/body-void-i-live-inside-a-burning-house
 
 
Thra iz Arizone na svom prvom EP-ju Gardens of Rot nude malo manje od pola sata blackened sludge/ doom svirke i ovo moje uši prilično rado konzumiraju. Thra imaju osećaja za blek metal dramu ali sve te raspevane gitare i promukli krik pevača iskombinovani su sa stamenim sludge/ doom gruvom koji lepo vuče stvari unapred i ovo može da se sluša na ripit. Ima tu i bržih delova jer to tako danas mora ali bez obzira na tempo, ovo je ploča sa lepom inercijom kretanja unapred. Pritom, zanimljiv miks u kome nema „veštačke“ težine i budženja bas frekvencija preko neke razumne granice, tako da je Gardens of Rot ploča koja lepo diše i osvaja dobrim metal pesmama a ne pukim zvukom. Vrlo dobar debi:
 
https://thra.bandcamp.com/album/gardens-of-rot
 
 
Londonski 11Paranoias na svom četvrtom albumu, Asterismal (četvrtom u pet godina – solidna radna etika) takođe opasno zakivaju i ovo je očigledno nedelja u kojoj spora muzika donosi nekoliko jakih kandidata za godišnju listu. Asterismal je teška, moćna ploča glasnog, bučnog drone/ sludge metala sa vokalima koji lebde negde u prostoru iznad apsolutno uništavajuće a opet dovoljno melodične muzike. Bubnjevi zvuče kao da ih majstor svira čekićima, gitare pored jakih sub-sabatovskih rifčina umeju i pošteno da odlete u pravcu čistog drona a pevanje – tačnije „pevanje“ – je šlag na kraju i zaokružuje ovu ploču sirovog, poletnog metala za ljude od ukusa:
 
https://ritualproductions.bandcamp.com/album/asterismal
 
 
Pickwick Commons su metalcore/ hardcore bend iz Indijane, po sopstvenom opisu, i iz nekog razloga nisu novi album, Weak Bones, stavili na svoj Bandcamp. Možda još nije zvanično izašao?  Ali otkud onda na njihovom JuTjub kanalu? Kako god, ovo je 26 minuta žestokog srednjetempaškog metal prebijanja sa odlično napisanim, dosta kompleksnim pesmama i ubedljivom sludgecore (!!!) energijom. Pritom, ovo je vrlo dobro miksovano i uspeva da izbegne ravan zvuk tako tipičan za metalcore, a što ove pesme i zaslužuju:
 
https://youtu.be/oOV87_9oEtk
 
 
Oozing Wound iz Čikaga su na Thrill Jockeyju izbacili i svoj četvrti album, High Anxiety i dok se ja, evo, godinama čudim što Thrill Jockey uopšte izdaju metal, Oozing Wound su bend koji postojano gradi svoju nišu na scenu. High Anxiety donosi još njihovog originalnog spajanja sludge i metalcore zvuka sa thrash brzinama, i ovo je jako ubedljiva, zrela ploča apokaliptičnog zvuka ali pankrokerskog stava i šmeka. Mislim, prva pesma se zove Surrounded by Fucking Idiots, a dok stignete do treće, Tween Shitbag, bićete teško navučeni. Oozing Wound uspevaju da spoje inventivnost najboljeg indi roka sa žestinom metala i sve začine pankerskom bezobraštinom tako da je High Anxiety album koji bi trebalo da prija i ljudima iz različitih demografija, ali pre svega onima koji vole dobru, blago eksperimentalnu ali pravoverno žestoku muziku:
 
https://oozingwound.bandcamp.com/album/high-anxiety
 
 
Završimo jednim deathcore izdanjem (!!!) pritom, iz bratske Rusije PLUS još bratskije Belorusije. We are Obscurity su dvojac koji svoj pristup deathcoreu zasniva na nekim proverenim forama i zvuče čak i dosta starinski u onome što rade – brutalni, apsolutno preterano brzi bubnjevi (programirani, naravno), metalcore melodisanje na gitarama, ali i veoma brutalan vokal. Chaos, njihov novi EP je mogao izaći i pre pet godina jer na njemu nema bogznačega novog ili originalnog, ali meni se dopada kada deathcore ne smara mnogo i drži dobar gruv između bubnjarskih rafala. We are Chaos, zapravo, sviraju slamming deathcore, što znači da pored obaveznih monotonalnih brejkdaunova imaju i povremeno sasvim solidne hromatske slemove i, ako ništa drugo, voleo bih da je toga više. Ipak, bend je u ovome što radi prilično dobar i mislim da će mlađoj publici od mene biti i bolji nego što je, jelte, meni matorome. We are Chaos jesu kiči, kako deathcore već ume da bude ali uspevaju da izbegnu da budu PRETERANO melodramatični i to poštujem. Uz dosta ubedljivu gitarsku pirotehniku, ovo je sasvim korektna ploča:
 
https://viciousinstinctrecords.bandcamp.com/album/chaos

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #762 on: 22-03-2019, 21:06:59 »
 E, pa, proleće je zvanično došlo, drveće u mom dvorištu već solidno procvetalo, mala leska kreće da pupi a spatifilumi na terasi su podivljali. Svi osećamo bujanje sokova koje priroda podstiče ulaskom u ovo godišnje doba, a najlepše je u proleće raditi – šta? Ako ste rekli „slušati metal“, na istim smo frekvencijama. I idemo!
 
 
Za početak ovonedeljnog blek metal pregleda sam odmah preskočio neke Amerikance koji se preterano lože na Tolkina i Nemce koji se preterano lože na Srbiju. Ozbiljno. Moramo da imamo neke kriterijume ovde, a kada nemački bend peva o Vidovdanu imam utisak da ulazimo u posebno bizaran post-istorijski igrokaz.
 
Zato je tu Lothric, solo projekat čoveka po imenu Seath, iz Atine, ali one u Džordžiji i njegov debi EP, From a Decade of Permafrost je solidan predstavnik tog nekog provincijskog blek metala. Ovo ne mislim u nekom pežorativnom smislu, Lothric je osvežavajuće vezan za nekakve temelje ove muzike i iako njegove pesme imaju dinamičkih preokreta i promena tempa i sasvim su solidno aranžirane, meni zapravo najviše prija to da su uglavnom prilično jasno usredsređene na svoje centralne ideje i ne gube se u nekakvim ambicionzim, simfonijskim aranžmanima. Naravno, Seath nije manje gik od gorepomenutih zemljaka sa Tolkin-fetišom i očigledno spada u solidno naseljeni podžanr metala inspirisan Dark Souls igrama, ali, ponovo, ovo je strejt i jednostavna muzika čija je jednostavnost posledica jasne vizije a nikako tehničke omeđenosti. Jedina stvar koja je pod znakom pitanja je kakav je to „perma“-frost koji traje samo deset godina, ali da ne budemo sitničavi, Lothric je solidan:
 
https://lothric.bandcamp.com/album/from-a-decade-of-permafrost
 
 
 
Iz Brazila dolaze iteresantni Kaatayra čiji je debi No Ruidar da Mata que Mirra vrlo solidna ploča koja spaja blek metal sa shoegaze elementima ali ovo čini uz brzu, žestoku svirku i dugačke pesme od kojih ni jedna ne ide ispod deset minuta. Ima za to razloga jer pored razmahanih shoegaze delova, ima ovde i puno svirke na akustičnim instrumentima, uključujući gitare i „etničke“ udaraljke i aranžmani se trude, i uglavnom uspevaju, da od ovoga naprave svojevrsne ceremonije.  Rezultat je album veoma plemenite atmosfere koji i pored svoje solidne muzičke ambicije deluje sveže, organski, skoro pa lo-fi iako je zapravo snimljen i miksovan veoma pažljivo. Da ne ponavljam ponovo da mnogi atmosferični blek metal bendovi samo vrte tri akorda sve vreme i misle da je to dosta, ove Brazilce valja slušati i čuti to bogatstvo atmosfera, ali i pršteću energiju.
 
https://kaatayra.bandcamp.com/releases
 
 
Šveđani Serpesta su vrlo nov bend, njihov debi EP, The Sinister Ways je započet u smislu pisanja i probanja tek ovog Januara a sada kad je izašao, iako nije ni u kom slučaju neka revolucionarna ploča, ipak nudi pet pesama klasičnog švedskog blek metala koji je sirov i grub ali ne nemelodičan. Serpesta imaju sasvim dovoljno napredno shvatanje harmonija i aranžiranja da se odvoje od mase blek metalaca koji samo okreću iste akorde i ovaj bend, na tom svom prvom izdanju ima karaktera, a čak ni produkcija, uprkos tome što se čuje da nije baš skupa, nije rđava:
 
https://youtu.be/Vw1NYbAtxI4
 
 
 
Ponovo džordžijsku Vimur na svom drugom albumu, Triumphant Master of Fates ne nude bogznakako inovativnu muziku ali ovo je pristojan blek metal sa dosta atmosfere i sviračkih kvaliteta koji uspeva da iskombinuje i tu neku „nežniju“ struju – u domenu harmonija i melodija – i taj neki siroviji pristup ovom žanru sa brzim blastbitovima i odvratnim vrištanjem. Ovo je takođe i vrlo dobro producirano – jedina zamerka mi je vokal previše utopljen u matricu i previše reverb efekta na istom – ali ovo su sitnice. Dobra, mišićava, a emotivna ploča:
 
https://borisrecords.bandcamp.com/album/triumphant-master-of-fates
 
 
Kada bend sa Aljaske sebe nazove po jednom od najpoznatijih slovenskih božanstava tu odmah pomislite da nisu čista posla, ali ako se članovi trojke po imenu Rübezahl i pale na Slovene u nekom neprihvatljivom smislu gde nam prilepljuju kakve proto-nacističke etikete, to ja za sada na njihovom debi EP-ju, Tempering of Northern Iron, ne mogu da čujem. Ovo je vrlo epski, a opet prijatno sirov blek metal sa zaista severnjačkim prizvukom i ponovo jeftinom ali dobrom produkcijom. Rübezahl  imaju i brzih delova u svojoj muzici ali ovo je najvećim delom srednji i sporiji tempo koji, bez obzira na niži BPM, ide napred veoma intenzivnim korakom i nosi slušaoca sa sobom. Pevač pritom zvuči kao da ima bar 17 metara i kosu te bradu koje nije dirao od rođenja – baš kako sam od malena i zamišljao Ribecala.
 
https://rbezahl.bandcamp.com/album/tempering-of-northern-iron
 
 
 
Idemo sada malčice više u prošlost, na kraj Januara, zato što za indonežansku braću valja ponekad malo saviti pravila. Proceus dolaze sa Jave i na svom trećem albumu pokazuju ne samo zavidne muzičarske veštine već i to kako se u državi koja ima vrlo jaku metal scenu može iskočiti i kvalitetom i identitetom. Maharaja, njihovo ovogodišnje izdanje je odlično produciran album mišićavog blek metala sa brzim, jakim bubnjevima čiji je najkarakterističniji element nesputana melodičnost. Proceus, pritom, idu daleko preko granice „normalne“ melodičnosti kakvu biste očekivali od blek metal bendova i ulaze duboko u power metal teritoriju, nudeći epsku, i vrlo kičastu, muziku punu potpuno epskih horskih refrena koje smenjuje „grublje“ pevanje, te gitarskih melodija koje su toliko slatke da od njih može malo i da vam se prikaki. Ali odlično je to u paketu. Naravno, ljubitelji sirovog i mračnog blek metala ovo verovatno neće mnogo jako popušiti, ali Proceus lepo pakuju to što rade i zvuče sveže.
 
https://proceus.bandcamp.com/album/maharaja
 
 
Poljaci Poroneic na svom demu od tri pesme pokazuju da mnogo vole klavir pa ga koriste gde god je to oportuno, ali imaju za to odlično opravdanje. Naime, ovaj klasični insturment njihovom inače snažnom i tvrdom blek metalu dodaje dobrodošlu dimenziju suptilnosti pa to i najavljuje pesme koje su odlično napisane i lako i uspešno smenjuju atmosfere i tempo. Poroniec umeju da zvuče i sasvim demonski, ali i intimno što, za bend od dvoje ljudi možda i jeste prirodno, ali se svejedno odlično sluša. Zašto je ovo tek „demo“ a ne normalan digitalni EP, to ne znamo, ali sve zvuči zrelo i dobro:
 
https://poroniec.bandcamp.com/releases
 
Nizozemski depresivni blek metalci Nusquama imaju prvi album, Horizon Ontheemt i to je ploča koja meni previše insistira na toj nekoj tuzi i nesreći, ali je u pitanju svakako punokrvan, od srca odrađen metal. Taj prštavi zvuk, to očajničko vrištanje pevača, sve to prija i donekle kompenzuje jednoličnost u kompozicijama, tempu i izvođačkom pristupu:
 
https://nusquama.bandcamp.com/
 
 
Mnogo više po mom ukusu su svakako Ultra Silvam iz Malmea koji nude sirovi švedski blek metal sa mnogo krvožednog apetita ali i odličnim gitarskim radom. Volim kada u metal bendu gitarista može da se provuče sa ovako malo distorzije a da su pesme napisane tako da se iz te pankerske gitarske prangije izvuče maksimalan efekat. Ima tu i elemenata folka, ali Ultra Silvam, što je meni najvažnije, ni jedan element svoje muzike ne prenaglašavaju i u prvom planu su uvek efikasne, jasno osmišljene pesme koje imaju, ponoviću, pankersku čistotu vizije i jednostavnost a efektnost izraza. U nedelji punoj dobrog black metala Ultra Silvam su izbacili verovatno najbolju ploču koja osvaja brzinom, eksplozivnošću ali i bogatstvom ideja. Fenomenalno:
 
https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/the-spearwound-salvation
 
 
Aoratos iz Kolorada na svom, pretpostavljam, prvom albumu, Gods Without Name uspevaju da zazvuče izuzetno apokaliptično. Njihova muzika je utopljena u efekte i čak koristi određene tehnike elektro-akustične tradicije da sagradi svoje monumentalne i interesantne atmosfere, ali kad se zasvira zaistinski, ovo je ozbiljan pokolj. Aoratos ne komplikuju aranžmane i ovo su prirodno razvijane kompozicije kojima svejedno ne manjka epske širine i težine. Ovaj album može da bude i pomalo zastrašujući jer u njemu nema skoro ni malo prostora za nekakvu nadu ili bilo šta drugo sem apsolutne ubeđenosti da kraj dolazi i da iza njega nema ničega. Ali, to je metal, zar ne?
 
https://aoratos.bandcamp.com/album/gods-without-name
 
Shabti su trio iz Mejna i na drugom albumu, Trembling and Shorn nude ubedljiv, brz, agresivan a melodičan blek metal. Ova trojica muzičara već imaju dosta iskustva sa atmosferičnim pristupom ovoj muzici pa je lepo čuti da se ovde umesto puke atmosfere nudi zaista žestoka svirka sa divljačkim vokalima i tehničkim kvalitetima koji su solidno iznad američkog blek metal proseka, barem u onome što ja slušam. Pri svemu tome, članovi benda se niti oblače u lance i bodlje, niti farbaju lica niti su sebi smislili neke pitoreskne nadimke. Ima nečeg genijalnog u tome da pesmu ovako žestoku i tvrdu kao što je The Oracle and the Architect (očigledno inspirisanu Matriksom?) izvode tipovi sa imenima Rob, Ray i i Brendan:
 
https://shabti.bandcamp.com/album/trembling-and-shorn
 
 
 
Ashen Horde iz Kalifornije popunjavaju ovonedeljni lajn ap u kome ima iznenađujuće mnogo dobrih Amerikanaca. Njihov album Fallen Cathedrals je jedna superiorno napisana i odsvirana ploča blek metala koji nema problem da kombinuje sasvim fokusiran, brutalan izraz sa progresivnim ambicijama. Rezultat je da je ovo ploča koja zvuči kao da ste uzeli Devina Townsenda i dali mu da džemuje sa Emperorom. Album je pritom produciran osvežavajuće suvo, bez utapanja u efektima, a sa osloncem na dobro promišljenim melodijama i kvalitetnom komponovanju. Impresivna kombinacija blek metal žestine i melodičnosti koja skoro da je na tragu Queensryche:
 
https://ashenhorde.bandcamp.com/album/fallen-cathedrals
 
 
 
U stonerskom kontingentu danas imamo debi album londonske postave Green Lung koja uprkos jasnoj aluziji na pušenje kanabisa u imenu, zapravo nije tek prostački stoner bend koji džemuje crvenih očiju i usporenih misli. Woodland Rites, njihova prva ploča (pre koje su imali jedan EP) je zapravo kombinacija stonerskih elemenata sa klasičnim ’70s psihodeličnim rokom i nešto malo NWOBHM pirotehnike i, ako me imalo poznajete, jasno vam je da je za mene ovo neodoljiva kombinacija. Green Lung imaju i dobre rifove, i ukusne hammond zahvate i melodične, starinske refrene i pevaju o đavolu i templarima, vešticama i kojekakvim ritualima. Sve je to vrlo „žanrovski“ ali mi to ne smeta jer je i dobro i producirano sasvim solidno – mada je mastering malo nasilan i konačnoj verziji snimka bi dobrodošlo malo vazduha. Green Lung ne kriju ljubav prema Black Sabbath i drugim bendovima iz onog vremena, i ovo nije ploča koja pati od originalnosti ali nudi solidne rifčine i lepe pesme.
 
https://greenlung.bandcamp.com/album/woodland-rites
 
 
Norvežani Superlynx na svom drugom albumu, New Moon sviraju simpatičan psihodelični stoner doom koji me je najviše šarmirao hrskavim gitarskim radom. Bend je i inače sklon ritualnim ritmovima koje zapevanje basistkinje Pie Isaksen dopunjava na jedan prirodan način, i ima tu i sjajnih momenata atmosfere (slušajte izvanredni klavirski uvod za Becoming the Sea) ali za mene je zvezda albuma svakako gitarista Daniel Bakken koji ima raskošan asortiman tehnika i zvukova i bend koji inače povremeno pada u zamku anemičnosti (vokali posle određenog vremena počinju da budu puki tapet) uspeva da izvlači promišljenim korišćenjem vibrato efekata, ai i jakim, faziranim solažama. Pristojna, ako već ne odlična ploča, na kojoj ima mnogo sjajnih elemenata ali malo i stvari koje bi mogle da se unaprede. No, nije rđavo:
 
https://superlynx.bandcamp.com/album/new-moon
 
Isto iz Norveške dolaze Tempel, bend u kome sviraju čak tri brata Gjermundrød, zajedno sa svojim najboljim ortakm i ovo je, na istoimenom debi albumu, zanimljiva kombinacija modernog hard roka i blagih skretanja prema hardcoreu. Što znači da u celini ploča nije metal, ali ima ovde žestoke svirke i moje zamerke se odnose na prejednolično pevanje i nerazumno ružan mastering koji izobličava zvuk. Tempel su, ipak, ekipa koja prevazilazi ove probleme i nudi ploču koju vredi čuti i puštati drugima:
 
https://tempelmusikk.bandcamp.com/album/tempel
 
 
 
Velšani Venom Prison su na svom drugom albumu, Samsara, SPEKTAKULARNI. Blackened death metal je podžanr koji je uglavnom potpuno predvidiv i podrazumeva jednostavne aranžmane i fokus na brzini i brutalnosti. Samsara je bez ikakve sumnje brutalna ploča, sa dosta visokim tempom, ali Venom Prison na njoj sviraju aranžmanski mnogo ambiciozniju muziku nego što je prosek za blackened death. Tako na ovoj ploči ima svega, i surovih solaža od kojih izleće mozak na uši, i mosh delova dostojnih najvećih šutki u kojima ste ikada bili, i neobično uspelih blago orijentalnih pasaža i blastovanja, ali bend se nigde ne zadržava predugo i stalno skače sa jedne na drugu stranu, trudeći se da slušaoca dezorijentiše makar koliko i da ga sravni sa zemljom. Bude to i zamorno, da ne bude zabune, ali Venom Prison uspevaju da u svom tom silnom pačvoprku nanižu dovoljno ubedljivu količinu izuzetnih momenata da opravdaju ovoliki eklekticizam. Posebno poštovanje ide za pevačicu Larissu Stupar koja jebe kevu sa 130% ubeđenja i 200% hroničnog laringitisa. Venom Prison naprosto ubijaju muzikom koja je neodoljivo energična i agresivna i ovo je relativno rani kandidat za ploču godine:
 
https://venomprison.bandcamp.com/album/samsara
 
 
Kalifornijski trešeri Omicida su na drugom albumu, Defrauded Reigh veoma blizu zvuku zrelog thrash metala negde sa kraja osamdesetih, kanališući lekcije koje su naučili od nekih od najboljih bendova onog vremena, poput Death Angel, Sacred Reich, Slayer, pa i odličnih drugopozivaca poput Intruder. Dakle, ovo je zrelo, zaokruženo i muzički ambiciozno, producirano i odsvirano odlično. Druga strana medalje je da je to sve ipak možda prekonceptualizovano za moj ukus i mada Omicida imaju sjajne, SJAJNE gitarske ideje i aranžmane koji imaju prostora i pameti da iskoriste te odlične melodijske zamisli, ja sam u thrashu uvek pre svega cenio žestinu i brzinu. Ovo je samo stvar ukusa, naravno i objektivno govoreći, ovo je jedna od najboljih metal ploča do sada izašlih u ovoj godini, sa sjajnim momentima kao što je recimo raskošna Divine Uncertainty. Ono što bih svakako zamerio bendu je da su u političkom izrazu, koji je dobrodošao, otišli predaleko, makar u vrlo slejerovskoj pesmi Protect and Serve u kojoj pozivaju na ubijanje policajaca. Da ne preterujemo, jelte. To na stranu, ovo je album koji se jako preporučuje:
 
https://youtu.be/sNOgseWYKjc
 
 
Kanađani Gomorrah na trećem a istoimenom albumu (a koji oni iz nekog razloga nazivaju drugim, ignorišući svoj debi , Perception) nude tehnički napredan death metal koji uspeva da izbegne potencijalno pogubnu tech-death etiketu time što barem jednako pažnje obraća na gruv, koliko i na tu neku kompleksnost kompozicija. Rezultat je da je Gomorrah ploča koja zvuči kao da ima nešto da kaže radije nego da samo nudi osam pesama napredne svirke. Ovo je svakako nabrijano i kompjuterski precizno u isporuci, dakle, ali je istovremeno i nervoznije i po atmosferi opasnije od većine tech-death komšija, nudeći apokaliptične vizije i granitnu čvrstoću zvuka tamo gde bi drugi nudili solaže na ćelavim bas gitarama i klavijature. Vrlo lepo:
 
https://gomorrahofficial.bandcamp.com/album/gomorrah
 
 
Zeal and Ardor imaju živi album, Live in London, i ako se do sada niste upoznali sa njihovim brendom bluz/ soul-metala, ovo je prava prilika jer koncertni album pokriva čitavu (priznaćemo, za sada relativno kratku) karijeru postave, od solo-početaka Manuela Gagneuxa pa do današnjeg kvinteta, sve odsvirano veoma moćno i snimljeno u zadovoljavajućem kvalitetu. Zeal and Ardor su avangarda utoliko što u muzičkom žanru koji je zasnovan na hiperekspersionizmu uspevaju da se izdvoje stilizovanom ali razoružavajućom iskrenošću. Ako vas je uvek privlačila ideja o tome da klasičan ceremonijalni zvuk koji inače vezujete za crni američki jug spakujete u metal oblandu ali niste znali kako, Zeal and Ardor nude odgovor koji će vam biti zanimljiv:
 
https://zealandardor.bandcamp.com/album/live-in-london
 
 
Iz Australije nam dolaze death thrasheri Truth Corroded koji za Unique Leader izbacuju svoj šesti album Bloodlands. I, mada ova ploča teško da donosi išta novo u ovaj dobro razgaženi žanr, opet je to prijatno slušati. Death thrash je, kad je dobar, apsolutno ubitačna muzika koja se odriče aranžmanske kompleksnosti čistog death metala zarad postizanja maksimalne energetske efikasnosti i mada Truth Corroded nisu potpisnici „sve vreme svom brzinom“ manifesta kao neke kolege, njihova je muzika gruvi i opaka i lepo meša te srednjetempaške, skoro pa hardkor momente sa blastbitovima:
 
https://youtu.be/rrzTTIXI_lQ
 
Italijani Spiritual Deception na EP-ju Etemenanki nude kombinaciju tehnički zahtevnog death metala sa malo simfonijskih elemenata i mada je sve to preterano plastično i sintetički producirano, ne mogu da kažem da ovde nema malo štofa. Naravno, bend preteruje sa tech-death forama ubacujući ukrase i gde treba i gde ne treba, ali srećom, pola vremena ovo ipak pali:
 
https://spiritualdeception.bandcamp.com/album/etemenanki
 
 
 
 
Za kraj, Undead Prophecies za koje se, uzgred, ne zna odakle su, imaju drugi album i ovo je death metal stare škole sa jasnim korenima u klasičnom Death zvuku, pre nego što je taj bend otišao u full prog smeru i Sempiternal Void je, nagađate, izvrsna ploča. Ovo je siguran, jako dobro napisan death metal koji u punoj meri koristi dinamički opseg koji mu nudi svirka u tom starijem stilu, menjajući lagano brzine i nikada ne gubeći korak. Pritom je ovo, da ne bude nejasno, album PREPUN sjajnih rifova i gitarskih motiva, ekstremno ubedljivog pevanja i generalno nepraštajuće žestine. Nažalost, u ovom trenutku još nije okačen na bandcamp (mada strana postoji, pa nagađam da će uskoro biti), ali evo makar spota za jednu od pesama da čujete kako je to dobro:
 
https://listenable-records.bandcamp.com/album/sempiternal-void
 
https://youtu.be/ENYfNiWEKcM

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #763 on: 30-03-2019, 19:40:44 »
 Kraj je Marta, meseca nazvanog po bogu rata, te dakle meseca prikladnog za metal. I dobro smo do sada prolazili. Da vidimo kako je bilo poslednje nedelje. (Spojler: odlično.)
 
 
Za početak danas jedan album atmosferičnog blek metala iz Njemačke. Schattenfall su mlad bend, osnovani 2017. godine i posle jednog EP-ja izdatog iste te godine, dolaze nam sa debi albumom po imenu Melancholie des Seins. I ovo je, kako ja nisam baš NAJVEĆI svetski fan atmosferičnog blek metala, za mene bilo prijatno iznenađenje. Schattenfall imaju sklonost ka lirskim melodijama i ni malo je ne kriju, kako i dolikuje, ali njihova muzika je mnogo življa, oštrija i uzbudljivija od prosečne atmospheric blak metal polivačine koju u proseku slušam kad se okrenem ovakvim bendovima. Osećajno je ovo ali za mene najprijatnije to što je zvuk višeslojan i živ, pa atmosferični pasaži ne deluju kao da ih prave mašine već stvarni, emotivni ljudi koji krvare. I onda, kada takvi ljudi krenu da izvlače te neke molske harmonije i dugačke melodijske linije, to zvuči ubedljivije. Naravno, ima i praktično ambijentalnih songova (na primer, Einsamkeit I i II koje su urađene sa ritam mašinom i puno efekata), ali oni fino razbijaju inače dosta žestoku svirku. Uz poneki horski momenat u refrenima koji zvuči kvalitetno i ubedljivo, ovo je vrlo impresivan debi:
 
https://schattenfall.bandcamp.com/album/melancholie-des-seins
 
 
 
Post blek metal se lagano pretvara u kombinaciju screamo i metalcore estetika, pomislio sam nadmeno slušajući šesti album bavarskog benda Thormesis, a koji se, prikladno, zove The Sixth. Da se, dakle, dobro razumemo, ovo je u principu prepatetična i pre“televizična“ muzika za mene sa svim tim svojim epskim harmonijama i praktično stadionskom atmosferom. Ali opet, ja sam star čovek i ne može se oćekivati da sve što vole mladi meni bude instant-prijemčivo. Kod Thormesisa, iako mi se generalni pristup ne dopada, prepoznajem taj impuls da se bude glasan, prkosno emotivan, da se skrene pažnja i uhvati interesovanje po svaku cenu i tu je lako shvatiti kako je ovo „pravi“ metal i zašto je nekome ko danas ima 35 godina manje od mene ovo saundtrak za život. Odlična produkcija i svirka na sve strane:
 
https://thormesis.bandcamp.com/album/the-sixth
 
 
Srećom, i dalje ima bendova koji su pravljeni kao po nekoj mojoj narudžbini. Jedan od njih je i Dim Aura, čiji je drugi album, The Triumphant Age of Death kolekcija sirovih i „glupih“ blek metal pesama stare škole u kojima ima mesta za emocije samo ukoliko su emocije o kojima pričamo mržnja, autodestruktivnost, gađenje itd. Uz naslove peasma kao što su „Clockwork Negativism“, „Blood Boiling Misanthropy“ i, dakako, „Death, Total Death“, čovek bi očekivao bend koji je praktično karikatura sirovog blek metala i, naravno, uvažavam da će nekome ovaj album tako i zvučati. Ali možete biti sigurni da ovi Izraelci sve to nisu zamislili kao šalu. Ovo je muzika svirana sa puno ubeđenja, manje zainteresovana za tehničku savršenost i poziranje a više za obaranje slušaoca na patos olujom agresije. Opet, ima ovde i dosta sporijih pesama koje pružaju prostor za disanje i određenu vrstu refleksije. Dim Aura nisu proverbijalni poni-koji-zna-jedan-trik i ovo je poštena i ubedljiva ploča klasične blek metalske odiračine:
 
https://dimaurasr.bandcamp.com/album/the-triumphant-age-of-death
 
 
Šveđani Flykt na svom, pretpostasviću, debiju, Charnel Heart imaju sličan pristup i ovo je agresivan, veoma energičan blek metal koji se od prethodnika razlikuje po tehnički nešto višem nivou svirke i generalnoj hladnoći primerenoj skandinavskim izvođačima. Ovo znači da je Charnel Heart i malo monotona ploča sa pesmama koje su dinamički prilično ravne (delom i zbog miksa), ali postoji određena škola u blek metalu koja se i zasniva na monotoniji i ponavljanju. Ako vam to zvuči kao dobitna kombinacija, dakle, agresivnost plus ponavljanje, Flykt donose veoma autoritativnu ponudu na sto sa mnogo apokaliptične energije i pretnje u svom zvuku:
 
https://flykt.bandcamp.com/album/charnel-heart
 
https://youtu.be/ClExVrcs1WI
 
 
 
Italijani Whiskey Ritual već imenom sugerišu da nemaju ambicije da budu tako ozbiljni i hladni i njihov black ’n’ roll ima i autentične elemente zabavnosti na njihovom četvrtom albumu, Black Metal Ultras. No, iako je ovo praktično „humoristički“ blek metal, on niti je podsmešljiv niti je muzički nekompetentan. Parmezanci , naprotiv, sviraju srčano i žestoko, kombinujući veoma pankerski stav sa utegnutom i preciznom svirkom. Meni to izrazito prija i mada i ovaj album možda malo pati od monotonije s obzirom da pesme često ponavljaju slične fore, ima ovde dovoljno himničnih, navijačkih momenata da razbiju ujednačenost i nateraju čoveka da se nasmeši, pa i podigne ruke u vis. Produkcija je mogla da bude bolja ali ovo ni slučajno ne zvuči amaterski i veoma se preporučuje, sa pravim omjerom ozbiljnosti i žovijalnosti da bude lepo osveženje:
 
https://youtu.be/kPdjHkm2X1I
 
 
Teksašani The Black Moriah uspevaju na dosta impresivan način da spoje tehničku urednost thrash metala sa black metal brzinom i divljačnošću. Ovo je u principu kombinacija koja na papiru ne uliva poverenje: album Road Agents of the Blast Furnace je produciran tvrdo, sa pointilističkim bubnjevima i četvrtastim gitarama, što sve sugeriše klasičan, radnički thrash i nejasno je kako bi se u to uklopila ta neka slobodnija i fantastičnija black metal estetika. Ali stvari rade, delom jer bend jako dobro svira, delom jer tačno znaju kada treba da se drže thrasherske discipline a kada da momački zavare u blek metal smeru. Pritom, album nudi neke zaista memorabilne thrasherske rifove a zna i kada da ode prilično daleko u smeru praktično power metal preterivanja (slušajte srednji deo The Devil’s Whores). Nije jasno kome je tačno ovaj melanž stilova namenjen, ali nemajte sumnje u to da ovo savršeno funkcioniše i da svakome ko voli propisan metal ovaj album može da nađe put do duše:
 
https://youtu.be/-dTe5s7MPhI
 
 
Grci Utkena sa svojim EP-jem The Firmament’s Hand objavljuju svetu da postoje i ovo je jedan sasvim korektan „hello world“ gest. The Firmament’s Hand ima četiri pesme tvrdog black metala koji ima atmosferu ali je svakako preagresivan da bi upadao  atmoblack fioku. Kao i mnoge grčke kolege, Utkena zvuče zrelo i autentično, ne imitirajući nordijske kolege već gradeći svoj sopstveni svet pretnje, straha i agresije. Ima ovde i pratkično avangardnih elemenata, pogotovo na gitarama koje umeju žestoko da iznenadeali u celini pričamo o EP-ju vratolomne brzine, otrovne atmosfere i satiruće energije:
 
https://utkena.bandcamp.com/album/the-firmaments-hand
 
 
 
Ultar dolaze iz srca Sibira i mada njihov drugi album Pantheon MMXIX za temu očigledno uzima Lovecrafta (prva pesma zove se „Father Dagon“, druga „Shub-Niggurath“), muzički ovo je tipično ruski melodičan i emotivan album blek metala koji iako udara moćno i brzo, ima i te neke himnične, maltene evrovizijske kvalitete. Nije to baš sve vreme za mene, ali nisam ni ja ciljna grupa i ako objektivno ovo slušamo imam da pohvalim ruske momke za dosta interesantnih momenata gde žestoka svirka lako prelazi u melodične napeve a atmosfera se ubedljivo i moćno menja. Opet, bend ima previše delova koji su za moj ukus napadno „atmosferični“ sa kilavim ritmovima i nemaštovitim gitarama dok klavijature povlače dugačke poteze po plafonu. Ciljnoj grupi će se bez sumnje dopasti pa, eto, ako ste njezin deo, navalite:
 
https://ultar.bandcamp.com/album/pantheon-mmxix
 
 
Izgleda da je ovo nedelja odličnih atmoblack albuma jer su Mysticism iz Nju Meksika na svom debiju Arcane Forest Rites naprosto neodoljivi. Ovo jeste ploča rasplakalnih, gorkoslatkih melodija na gitari i te neke bolesno melanholične atmosfere ali Mysticism, projekat samo jednog čoveka, multitalentovanog Daniela Jacksona, može da se podiči ne samo veoma sigurnom i zrelom svirkom već i sjajno napisanim pesmama koje ni slučajno ne spavaju za volanom i gde se dobra melodijska linija ne uzima zdravo za gotovo već se oko nje gradi funkcionalan, uzbudljviv aranžman. Jackson je dobar i na bubnjevima i na gitarama i mada mu je mastering malo previše glasan, album svejedno osvaja impresivnom energijom koja njegove pamtljive gitarske teme izdiže iznad prostog atmoblack jelovnika i daje svemu jednu epsku, suštinski blekmetalsku crtu. Što više ovo slušam sve više mislim da je možda u pitanju i album nedelje.
 
https://voidritual.bandcamp.com/album/arcane-forest-rites
 
 
Britanac A|V sa trećim albumom svog projekta Abduction, a koji se zove All Pain is Penance nudi uglavnom uniformno zastrašujući, preteći blek metal koji kao da je izrastao iz najdubljih košmara svog autora. Pritom, ovo je tehnički veoma kvalitetna, upeglana ploča koja surov blek metal začas ume da oplemeni atmosferičnim delovima koji su maltene mogli da dođu i sa neke Pink Floyd ploče (slušajte Convulsing at Baalbek, pa onda ambijentalnu Embattled). No, glavni deo obroka je ekstremni, testerišući blek metal koji zakucava sto na sat i ne uzima taoce. Prelepo:
 
https://infernaprofundusrecords.bandcamp.com/album/all-pain-as-penance
 
 
Finski Grave Violator su kao bend izmišljen za mene. Na svom prvom albumu, Back to the Cult oni nude naoko lo-fi verziju blek metala, ali možete mi verovati na reč da njihov pankerski pristup ovoj muzici pakuje u svojih devet pesama veoma impresivnu količinu šarma. Naravno, Grave Violator nisu ni preterano originalni niti to što rade rade bolje od svih drugih na svetu, ali ponekad je dovoljno da svirate spid metalom potpaljeni blek metal koji se ne trudi da mnogo filozofira ali koji i pored toga ima vremena za po koji zaista memorabilan rif, prelazak u srednji tempo ili solažu. Razuzdano, momački i ukusno:
 
https://reapermetalproductions.bandcamp.com/album/back-to-the-cult
 
Poljaci, pošto bez Poljaka ne ide, dakle, Poljaci Bloodthirst se mnogo lože na Ničea pa je i njihov četvrti album I Am Part of That Power Which Eternally Wills Evil and Eternally Works Wrong (da, zaista se tako zove) prepun citata iz Zaratustre, Antihrista i Sumraka idola. Naravno, uvek treba biti oprezan sa ljudima koji se preterano lože na Ničea jer neretko otkrijemo da se isti jednako preterano lože i na fašizam. No, Bloodthirst su, reklo bi se, i dalje sa prave strane linije, pa je ova ploča jedan šarmantan paket blackened thrash metala koji, za razliku od gore navedenih Amerikanaca The Black Moriah, koristi više blek metalskog alata u svom izrazu. Ipak, da ne bude sve monotona polivačina brzim bubnjevima i ujednačenim gitarama, Bloodthirst se trude da pesme oplemene melodičnim soliranjima, himničnim pasažima, upadanjima u blatbitove itd. Sve je to prilično napaljujuće i tim gore što je za bend koji svira već dve decenije, kvalitet produkcije ipak na donjoj granici prihvatljivog. Ja se obično žalim da su metal albumi preglasno masterovani i da se tu gubi suptilnost miksa, ali Bloodthirst uspevaju da imaju i glasan mastering i miks u kome se stvari ne čuju dovoljno dobro, sa kilavim zvukom gitara i tupim bubnjevima. Ali dobro, i to daje neki andergraund šarm ovoj pristojnoj ploči:
 
https://youtu.be/AopscSyMiN4
 
 
Nije to još  sve i ove nedelje dobili smo i priliku da čujemo novi album njemačkog benda Darkened Nocturn Slaughtercult koji, pod nazivom Mardom izlazi tek dvanaestog Aprila. U ovom bendu gitaru svira i peva  Yvonne Wilczynska poznata i kao Onielar, Darkened Nocturn Slaughtercult je u suštini njen projekat, i uvek je prijatno podsetiti se da metal nije nužno izraz testosteronske prepunjenosti i da i sa druge strane stola dolaze divljačke, agresivne i dobre ploče. Mardom je album opakog, sirovog blek metala koji svoju okultnu, satanističku prirodu nosi ponosito na reveru i ispoljava kroz žestoke, agresivne pesme pune režećih gitara i rafalnih bubnjeva. Nema ovde atmosferičnih pasaža i sanjivih smena akorda, Darkened Nocturn Slaughtercult mnogo bolje funkcionišu u domenu krša, loma, nervozne energije. Time nikako ne želim da kažem da je ovo na bilo koji način tehnički inferiorna muzika, naprotiv, ovo su muzičari koji se iz sve snage trude da prevaziđu svirku koja bi bila nazvana kompetentnom i Mordam je album pesama koje samo deluju jednostavno i sirovo iako su očigledno pažljivo pravljene da budu nadgradnja uobičajene black metal ponude, ostajući pritom čvrsto unutar žanra. Dakle, nema ovde ni atmosferičarskih ni proggy ambicija ali su ovo pametne pesme (slušajte epsku T.O.W.D.A.T.H.A.B.T.E. koja uspeva da bude sve napetija, a da onda napetost razreši kroz fantastične melodične pasaže srednjeg tempa) odsvirane uz maksimalnu energiju i zlo. Onielar je, naravno, sveprisutno demonsko prikazanje sa svojim otrovnim vokalom i zaokružuje album koji sigurno nećete puštati nemetalcima da biste ih ubedili kako je ekstremni metal legitiman umetnički izraz, već ploča kojim ćete rasterati sve uporne goste sa raspale žurke i zaratiti sa najširim komšilukom. Klasik:
 
https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/mardom
 
https://youtu.be/O6wz7GKzZAg
 
 
 
Krunski dragulj u blek metal ponudi ove nedelje je svakako drugi album norveških siledžija Nordjevel i, ako se povremeno zateknete u meditaciji o tome kako je sav moderni blek metal nekako mekan, zamišljen, nežan i više okrenut meditaciji o samoći nego bojnim pokličima u ratu protiv organizovane religije, Necrogenesis će vas na najlepši način trgnuti iz ovih jeretičkih misli. Nordjevel (tj. Đavo sa severa, jelte) su nastali kao neka vrsta sajd projekta benda Marduk, njihov bubnjar je i svirao na prvom albumu od pre tri godine, i može se reći da je ovo norveški bend koji je u zadatak sebi stavio da svira švedski blek metal po uzoru na njegove najagresivnije, najbrže predstavnike, poput Marduk, Setherial ili Dark Funeral. Necrogenesis je upravo ovakva ploča, neka vrsta oporog destilata onoga što rade pomenuti bendovi, pa onda uguranog u špric i ubrizganog direktno u očne jabučice. Ovim hoću da kažem da su Nordjevel relativno neoriginalni u svom zvuku, ali ono što im fali u originalnosti obilato nadoknađuju egzakucijom.
 
I, mislim, „egzekucija“ je svakako prava reč da se upotrebi u vezi sa ovim albumom koji se kreće od neizdrživo brzih zakucavanja, sve do sporijih, ali i dalje agresivnih i opasnih blek metal klasika, zvučeći kao da su 1349, Marduk i Dark Funeral imali dete a to dete je onda pobeglo iz škole, ukralo kola i napravilo haos na autoputu. No, ne treba sve ove moje metafore za agresivnost shvatiti kao da je ovo ploča nesuptilnih kompozicija koje hvataju samo na snagu. Nordjevel se izdvajaju od prosečnog norveškog ili švedskog blek metal benda upravo tom svešću na kakvoj tradiciji grade i željom da to što grade ispadne zaista smisleno, pa je ovo album izuzetnih gitarskih tema, sjajno aranžiranih pesama koje su svakog trenutka samo na korak od ekstremnog nasilja (mislim, slušajte kako počinje The Idea of One-Ness, kako se nastavlja i kako se završava) a da opet sila nije sve čime se ovde pokušava napraviti poenta. Ponovo, ovde je kontrast između najagresivnijih i najsuptilnijih gestova sjajno iskorišćen (slušajte kako u istoj pesmi sporo, svečano razloženi akordi idu preko rafalnih blastbitova) i Nordjevel dobro znaju da su siledžije ali i da sila ima efekta samo kada je plasirana u najranjivije tačke. Naravno, veliki dodatak ovoj postavi je dolazak Nilsa Fjellströma na mesto bubnjara na kome je zamenio Mardukovog Fredrika Widigsa. Iako su obojica iz Štokholma i obojica sviraju u vrlo sličnim bendovima – Fjellström je bubnjar Dark Funeral – Fjellström je na kraju dana onaj koga zovu „Dominator“ i to sa dobrim razlogom: u pitanju je jedan od najbržih, najatraktivnijih blek metal bubnjara koji se od velikog broja nordijskih kolega izdvaja time da je uspeo da spoji ekstremnu brzinu sa velikom snagom udarca. Otkada je on u Dark Funeral nema više brljotine na živim nastupima gde se čuju samo trigerovani kikovi, a u Nordjevel Dominator izdašno demonstrira i osećaj za gruv koji bogato popunjava spore momente (recimo, Black Lights from the Void).
 
Miks albuma je, naravno, brutalno napucan ali tako da ipak ostane malo vazduha i da se čuju silne sitne ornamentike koje muzičari izdašno ubacuju i, da ne davim dalje mnogo, ovo je ploča apsolutno ubitačnog, uzbudljivog i moćnog blek metala direktno iz centrale. Ko voli, biće raspamećen:
 
https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/mardom
 
https://youtu.be/bGdVDizgJjk
 
 
 
 
Stonersku čast ove nedelje brane Almost Honest iz Pensilvanije čiji je drugi album Seiches and Sirens simpatično hipnotična ploča sa dobrim gitarama i lepršavom ritam sekcijom. Ovo je bend koji nema nikakvih problema da povuče malo i na grunge ali i da ima propisne pop-refrene sa sve ou ou ou vokalima, koje slede rasvirane, nežne solaže. Hoću reći, Almost Honest su umivenija strana stoner rocka i to da se meni nešto ovakvo dopada u dovoljnoj meri da ga slušam bez hroptanja i preporučim drugima znači da se radi o prilično dobrom bendu. Najveći problem je, verovatno, pevanje koje na momente ume da zazvuči malo kilavo, ali gitarista Shayne Reed se zaista trudi da ponudi čitav spektar različitih pristupa i izraza kad peva, a na gitari je sjajan i ovo je, ako ništa drugo, vrlo raznovrsna ploča:
 
https://almosthonestpa.bandcamp.com/album/seiches-and-sirens-2
 
 
High Reeper su isto iz Pensilvanije i na svom drugom albumu, Higher Reeper (solidno!) demonstriraju da su napredovali u odnosu na debi. Nije ovo, da se razumemo, i dalje mnogo više od zaista standardnog stoner metala sa lepljivim gitarskim rifovima i obožavanjem Blek Sabat te drugih ’70s heroja ove muzike, ali High Reeper imaju uvo za rif i njihova hard rok drama je ubedljiva (slušajte sjajnu Buried Alive sa veoma teatralnom postavkom rifova i pevačem Zachom Thomasom koji preko toga izvodi solidne akrobacije). High Reeper su zaista dobri na drugom albumu i jedino mislim da je miks mogao da bude malo življi. Sve se dobro čuje, svakako, ali kad imate bubnjara kao što je Justin Di Pinto (koji je onako ubijao na Malevolent Creationovom albumu Dead Man’s Path), treba da mu date više dinamike u miksu i pustite da se ta tehnika dobro čuje umesto da ga tretirate kao običnog držača tempa. No, to su već nijansice i High Reeper sa drugim albumom osvajaju msto u mom srcu bez mnogo napora:
 
 
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/high-reeper-higher-reeper
 
 
Znate kako se često žalim na instrumentalni stoner čije pesme su jedva nešto više od poluformiranih džem sešna? E, pa, bostonski Hhoogg su baš to ali na ipak prilično dobar način. Ovi kosmički psihodeličari na svom drugom albumu, Earthling, Go Home zaista sve vreme improvizuju i nadaju se da iz spontane kreacije može da ispadne nešto vredno pamćenja u večnosti. I, sad, ima ovde dosta relativno neubedljivih momenata, da se razumemo, kako kod džemovanja uvek zna da bude, gde se muzičari traže i samo dobijaju na vremenu dok se ne iskristališe nešto vredno istraživanja. Ali kad nađu nešto vredno, Hhoogg umeju da ga iskoriste i ovde ima lepih psihodeličnih džemova koje vredi provrteti i po više puta. Voleo bih da je bubnjar malo kreativniji jer ovo je onako kako bih otprilike ja svirao ove pesme a ja ne treba da budem referenca nizašta. No, gitaristi, kao i basista, svakako umeju da izvade stvar i mada ova muzika nikada ne ode baš do samog svemira, u nekoliko momenata uspe da nam ponudi tu neku crtanofilmovsku transcendenciju koja je takođe vredna:
 
https://hhoogg.bandcamp.com/album/earthling-go-home
 
 
Portlandski Robots of the Ancient World na svom debi albumu Cosmic Riders demonstriraju veliku ljubav prema sedamdesetima (vidite samo taj omot!) ali i dovoljno sviračke samobitnosti da budu zanimljivi svakome ko voli bučan psihodelični hard rok. Ovo je muzika koja ima mnogo atmosfere ali je i glasna, distorzirana i masivna, onako kako mi volimo, pa kada se, kao u In My Head, krene bržim tempom i pošteno zaore, ima tu solidne podloge za šutiranje. Album je ipak u proseku sporijeg tempa, ali sve je to solidan gruv i Robots of the Ancient World umeju da mi osvje srce svojim jako distorziranim gitarama koje uvaljuju ukusne ukrase na sve strane, kiteći njima inače pristojne stonerske rifove. Pevač, Caleb, očigledno veoma voli Danziga i mada njegov ujednačeni pristup ispevavanju stihova ume malo i da smori, opet tu ima šarma. Solidna ploča:
 
https://robotsoftheancientworld.bandcamp.com/album/cosmic-riders
 
 
Za još svemirskog zvuka i teškog, moćnog stoner gruva, tu su nam kalifornijski Kook na svom drugom albumu, Kook II. Kook sviraju stoner koji ima nešto artističkije ambicije sa svojom šetnjom skalama koja prevazilazi bluzersku pentatonsku osnovu prirođenu stoner bratiji i finom dinamičkom kontrolom koja svemu daje jednu teatralniju crtu. Kook time uspevaju da istovremeno ponude i jako težak, pravoverno stonerski zvuk ali i etitjud koji seže daleko izvan granica stoner geta i češe se o „umetničkije“ bendove, od Melvinsa, preko Jesus Lizard do Pussy Galore pa čak i, hajde, Faith No More. Impresivno je to i ovo je album zavidne dubine kompozicija i atmosfere koja moćno mutira od bluza do horora i natrag. Naravno, veliki deo lepote je zasluga Billyja Andersona koji je ovo producirao i snimio i pokazao da i dalje ima najbolje uvo na svetu za tešku ali artizmu sklonu muziku. Sjajna ploča:
 
https://wearekook.bandcamp.com/album/ii
 
 
Ne mnogo metalski ali apsolutno stonerski i apsolutno esencijalno, dobili smo treći album norveških stoner hardrokera The Devil and the Almighty Blues. Nazvan jednostavno Tre, ovo je album sporog, moćnog, teškog roka koji ne hvata na prenadrkane distorzije i najniži štim na svetu već na izuzetne gitarske rifove, savršenog pevača i jako dobro napisane pesme. The Devil and the Almighty Blues su bend koji perfektno hvata elemente zvuka sedamdesetih, pa čak i šezdesetih, sa svojim psihodeličnim građevinama baziranim na bluzu i folku, ali se sve to kanališe na jedan zreo način. Norvežani čuvaju začudnost muzike koju su slušali kad su bili klinci ali su svesni i koja je godina pa njihove spore pesme imaju i taj neki nezaustavljivi vučni pogon koji ih valja napred i ne dopušta im da se zaglave u soliranjima i jeftinoj psihodeliji kako bi se desilo slabijem bendu. Ima ljudi koji tvrde da su The Devil and the Almighty Blues jedan od najboljih aktivnih rok bendova u svetu u ovom trenutku naše istorije. Proverite:
 
https://thedevilandthealmightyblues.bandcamp.com/album/tre
 
 
20 Buck Spin nam isporučuju još jednu zanimljivu ploču ove nedelje, ovog puta u formi trećeg albuma bostonske doom/ hard rock supegrupe Magic Circle. Departed Souls je ploča kvalitetnog zvuka koja tačno zna koliko lo-fi treba da bude, jureći tu svoju viziju ’70s metala sa jasnim korenima u zvuku Sabata. Vrlo slično High Reeper ekipi odozgo, Magic Circle uzimaju provereni predložak i na njemu grade, a razlika je svakako da se ovaj bend zaista trudi da usloži aranžmane, dok se i dalje drži osnovnog hard rok gruva, mešajući sabatovski doom sa tragovima glam roka ranih sedamdesetih. Kad preslušate samo naslovnu pesmu koja album otvara imaćete utisak da ste čuli po pola diskografija Sabata, Parpla, Prista pa i ranih Mejdna spakovanih u manje od šest minuta svirke. Dobro je to, i uz prostran, prozračan miks i odličnog pevača, zaista lepo angažuje slušaoca. Nisu sve pesme na albumu ovakve kakvoće, dakako, ali bend se trudi da stvari održi svežim odlazeći u smeru tiše psihodeluje uz korišćenje Fender Rhodes klavijatura (na primer na „Gone Again“ i „A Day Will Dawn Without Nightmares“). Ovo je album gde je, ipak, barem za mene, „prva strana“ bolja od druge i mada ni u jednom trenutku nemamo posla sa lošim pesmama, „Hypnotized“ koja album zatvara definitivno nije onako moćna kao prvih nekoliko stvari, odrađujući finale koje je pomalo sanjivo i spuštajući slušaoca iz stanja napaljene metalske napetosti u duboki narkotički san. Opet, sve je to i stvar preferenci možda, jer ima i u tim kasnijim pesama mnogo zanimljivih ideja koje samo MENE ne udaraju istom snagom kao ono u prvih nekoliko. U svakom slučaju ploča koja vredi da se sluša i studira:
 
https://listen.20buckspin.com/album/departed-souls
 
 
 
Jedan od najtežih albuma ove nedelje dolazi iz Njemačke kroz debi benda Crypt Witch. Opisujući sebe kao „instrumentalni stoner doom bend sa naglaskom na sporim, teškim i hipnotičkim rifovima“, ovi su momci uspeli da mi se prodaju još pre nego što sam čuo prve note. Istina je, bio sam malčice skeptičan zbog tog odsustva vokala i činjenice da naslovi svih pesama forsiraju narkotike, pitajući se hoće li ovo opet biti neko narkomansko džemovanje sat vremena, bez zaista pamtljivih momenata, ali otprilike posle dva takta prve pesme (Holy Gila Monster) bilo mi je jasno da je ovo bend za slušanje a ne za diskutovanje. Crypt Witch su veliki obožavaoci Black Sabbath i horora, to se vidi, ali njihov zvuk je toliko težak, toliko moćan da gotovo da nije ni bitno. Ovo je muzika koja obara i nosi kao nekakav spori cunami THC-a i sumanute distorzije, orkan gitara velikih ko kuća koje bljuju nisko naštimovane, lepljive rifove kroz zidove Orange pojačala (bar ja tripujem da su Orange, ko zna koja su) i pesme, koliko god proste bile, zapravo imaju naglašeno ritualne elemente. Slušalac koji, kako rekoh, nije došao da diskutuje nego da tripuje će ovde umeti da se prepusti plimi nezaustavljivog pritiska i energije i da otpluta u moćnu nirvanu. Naravno, ta kompozicijska jednostavnost znači da bend ima još dosta prostora za napredovanje, ali čak i da Crypt Witch ne snime ni jednu drugu ploču, Bad Trip Exorcism je 45 minuta takve primitivne moći i težine da ćemo joj se rado vraćati u godinama koje su nam još ostale. Sjajno:
 
https://cryptwitch.bandcamp.com/releases
 
 
 
 
Izašao je i novi Devin Townsend  ali pošto ja njegov solo autput zapravo nisam nikada nešto voleo, ovde samo skrećem pažnju da je Empath eklektična, čak sasvim avangardna ploča metala koji u sebe usisava sve druge žanrove al mene uglavnom ostavlja više tehnički impresioniranim nego emotivno i duhovno angažovanima. Evo „spot“ da se čisto čuje kako to ide:
 
https://youtu.be/1n7uvokARQ4
 
 
Jednako tako, Whitechapel nikada nisu bili moja šolja čaja, ali kad su već Metal Blade stavili ceo novi album na JuTjub, onda ko hoće može da presluša najnoviji opus deathcore veterana a koji, za mene iznenađujuće, uključuje elemente progresive:
 
https://youtu.be/q4yXHXJOlps
 
 
No, za deathcore album koji je meni actually slušljiv, Unique Leader su upravo izbacili debi album virdžinijskih Applaud the Impaler i ovde se jasno čuje zašto je bendu trebalo deset godina da uradi prvu ploču. Ov Apocalypse Incarnate je opus veoma kompetentno napisanog, apsolutno preteranog deathcorea koji se jasno i besramno loži na technical death metal pa se „gangsterski“ elementi ove muzike mešaju sa kompleksnim aranžmanima i složenim harmonijama. Nije ovo kombinacija koja će meni po defaultu biti primamljiva, ima sad tih tehničkih deathcore bendova koji su mi mahom jako dosadni ali Applaud the Impaler i pored groznog zvuka (klasični „pljeskavi“ deathcore zvuk bubnja koji me užasava, na primer) uspeva da bude interesantan u toj svojoj superiskarikiranoj agresiji:
 
https://youtu.be/ITX2acoLVEk
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/ov-apocalypse-incarnate
 
 
Skullsmasher iz Los Anđelesa su prilično generički grindcore bend, ali opet, i generički grajnd dobro dođe da malko pročistite uši. Njihov debi album Rocket Hammer Brain Surgery ne sadrži ništa originalno niti je na nivou nekih stvari iz žanra koje sam poslednjih godina ovde hvalio, ali opet, Skullsmasher su kompetentni u tome što rade i isporučuju visokooktansku, pankersku, a opet dotegnutu muziku koja godi srcu i duši:
 
https://skullsmasherdeath.bandcamp.com/album/rocket-hammer-brain-surgery
 
 
Teksašani Imprecation na svom drugom albumu nakon ponovnog ujedinjenja  2009. Godine, Damnatio ad Bestias sviraju old skul ded metal koji je za nijansu previše veran old skul estetici da bi bio zaista dobar. Mislim, ne da ovo nije slušlljiva ploča i ima puno šarmantnog u tom ozbiljno shvaćenom seljačkom pristupu death metalu sa rifovima koji podsećaju na vreme kada je Suffocationov drugi album bio najprogresivnija stvar koju je čitava scena ikada čula. No, Imprecation umeju da budu i malko previše vrljavi u izvođačkom smislu a i ovo je dosta mutno miksovana ploča. No, možda će to za nekoga biti glavni element njenog šarma. Nema ovde skoro ničeg originalnog, ali ako ste jedan od onih slušalaca koji ne vole što je death metal posle ranih devedesetih postao previše tehnički nastrojen, da ne pominjem produkcijski umiven, Damnatio ad Bestias sa svojim krvoločnim satanizmom i poštenim, znojavim gruvom, može biti baš za vas:
 
 
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/damnatio-ad-bestias
 
 
Za malo, ali ne preterano moderniji death metal sa određenim slem ambicijama, tu je debi ploča bavarskih Candero. Fragments of Disposal je zapravo pametnija ploča nego što bi se dalo reći kad čujete njene iznurujuće blastbitove, spuštanje u slem mrcvarenja i, pogotovo vokal koji je namerno i unisono primitivan i jednoličan. Ovo nije zaista slem ploča i Candero zapravo sviraju brutalni death metal koji ima interesantne, „napredne“ harmonske ideje, sociopolitičku kritiku u svojim tekstovima i jedan nervozan ali na kraju dana prijatan gruv u svojim pesmama. Morate voleti brutalni death metal da biste ovome uopšte prišli, nek to bude jasno, ali Candero su bend koji uspeva da ne smori ni fantazijama o tome da su najbrži na svetu ni preteranim tehničarenjem, već se usredsređuju na pesme koje stalnom smenom rafalnih blastbitova i konzistentno dobrih srednjetempaških moš delova i slemova uspevaju da budu gotovo orgazmično zabavne svih dvadeset i kusur minuta koliko ova ploča, ekonomično, traje:
 
https://youtu.be/eU7BlBpTxwM
 
 
 
 
Ako ste nakon prošlonedeljnog sjajnog albuma Undead Prophecies ostali gladni za još old school death metala, venecuelanski Nocturnal Hollow je tu da ponudi. A Whisper of an Horrendous Soul je simpatično gramatički neispravan naziv albuma koji kanališe sve one divlje nagone death metala kasnih osamdesetih sa tehničkim kvalitetima koje očekujemo od nečeg što izlazi 2019. godine. Pesme nisu baš onako moćne kao u slučaju prošlonedeljnih šampiona, ali da ne bude zabune, nisu ni loše ni, nedobog, dosadno- generičke. Nocturnal Hollow dobro spajaju elemente ranih Death i Bolt Thrower sa Masterom, ali i skandinavskim šampionima poput Unleashed, da uz prstohvat holandskih Gorefest ponude album seksi i pamtljivih pesama teškog, jakog zvuka i zavidne čvrstine. Ima ovde mnogo dobrog gruva i beskompromisne energije i preporučujem pažljiva slušanja. Bend bi, da napomenem, čak i da ne dolazi iz zemlje koja se trenutno raspada pod američkom imperijalističkom agresijom, bio vredan svake pažnje:
 
https://youtu.be/GQABLeaXHvE
 
 
 
20 Buck Spin su nas „obradovali“ i novim EP-jem portlandskih Triumvir Foul, projekta koji već godinama spaja najvisceralnije, najbrutalnije elemente death metal i black metal zvuka, težeći da poništi te neke društvene i moralne vrednosti samim intenzitetom mržnje uobličene u ogavne metal pesme. Drugačije rečeno, Triumvir Foul su neka vrsta cavern core metal benda sa jasnim dugovanjima rodonačelnicima poput Blasphemy i njihova muzika je pažljivo – i namerno – konstruisana da bude tako intenzivnog volumena i tona da rasprava o „aranžmanima“, „komponovanju“ i „pesmama“ postaje skoro bespredmetna. EP Urine of Abomination počinje pravovernim power electronics pasažem čiste buke i mada bend kasnije svira u „prave“ instrumente, nemojte misliti da ćete čuti distinktne rifove, da ne pominjem reči. Ovakav pristup, naravno, ima svojih čari i Triumvir Foul gaze sličnim stazama na kakvima smo već voleli Impetuous Ritual i slične bendove. Ovo je metal koji se odriče svih drugih poza sem jedne – poze potpunog nihilizma – ali unutar ovih samonametnutih ograničenja isporučuje veoma slušljiv, moćan materijal čija jednodimenzionalnost, naravno, podrazumeva da morate želeti baš nešto ovakvo:
 
https://listen.20buckspin.com/album/urine-of-abomination
https://vrasubatlat.bandcamp.com/album/vt-xxiv-urine-of-abomination
 
 
Nije dosta? Nema problema, tu je novi Sutekh Hexen i kultna kalifornijska ekipa eksperimentalnog, razmazanog ambijent metala nije izgubila baš ništa od svoje karakteristične grubosti. Album iz ove godine zove se kao i sam bend i na njemu dva muzičara kombinuju power electronics sa „primitivnim“ metal sviranjem koje podrazumeva udaranje u svakojake predmete, od kojih su neki i instrumenti. Na momente, Sutekh Hexen odlaze sasvim u smeru nežanrovske (power) elektronike, usredsređeni na semplove, krckanja, šuškanja itd. ali se album generalno kreće u najmračnijim atmosferama po uzoru na Brighter Death Now i Lustmord i teško da ćete ga pomešati sa najnovijim izdanjem Keitha Rowea.
 
https://sentientruin.bandcamp.com/album/sutekh-hexen
 
 
 
Za kraj, poslastica. David Vincent, nekadašnji basista i pevač Morbid Angel ima novi projekat u kome samo peva i ovo je neka vrsta supergrupe u kojoj gitare svira Rune Eriksen aka Blasphemer iz norveških blekend-trešera Aura Noir a bubnjarske dužnosti izvršava – i to kako – magični Flo Mounier iz kanadskih Cryptopsy. Vltimas je, dakle, ne samo internacionalni već i interkontinentalni sastav i mada uopšte nisam siguran koje je ekonomsko opravdanje za postojanje benda za koji nisam siguran da će ikada ići na turneju (a u svetlu diskografske zbiljnosti u kojoj danas živimo), svejedno ću reći da je album Something Wicked Marches In jedno lepo iznenađenje za ljubitelje death metala. Hteo sam da dodam i „stare škole“ ali osim što se radi o muzičarima koji su u petoj i šestoj deceniji života, ovaj album zapravo nema u sebi naročito izražene „retro“ kvalitete.
 
Ali zato ima puno drugih kvaliteta. Vltimas su, koliko god poređenje bilo samonametljivo, zaista neka vrsta više „pop“ varijacije na Morbid Angel. Ovim neću da kažem da su ovo „mekane“ pesme ili da je zvuk benda prilagođen publici koja sluša Between the Buried and Me, već da se radi o pesmama koje su srazmetno razgovetne, čija je struktura jasno razdeljena na strofe, bridževe i refrene a rifovi se ekonomično koriste i ne odbacuju pre nego što se kroz brojne varijacije i moduliranja dobro ne iskoriste. Ovo je muzika koja je sasvim jasno distancirana i od Cryptopsyjevog hiperubrzanog, nervoznog (progresivnog?) brutalnog death metala i od genijalno rastrzanog poslednjeg albuma Morbid Angel ali pokazuje da njeni autori imaju iza sebe ozbiljne kilometraže i da su u stanju da sviraju onoliko brzo koliko to snimatelj može da snimi, ali i onoliko sporo, dostojanstveno i moćno koliko im se ćefne. Trik je, dakako, u sjajno napisanim pesmama koje obilato koriste sve trikove, tehnike i kompozitorske pristupe iz bogate istorije trojice muzičara i ovo je jedan od retkih savremenijih death metal albuma gde ćete pamtiti individualne pesme a u njima moćne momente i pasaže.
 
Naravno sva trojica su na vrhuncu moći – Blasphemer bi mogao samom Azagthothu da pokaže nekoliko fora vezanih za superbrzo trzanje ali i u domenu sjajnih rifova i odličnih harmonskih rešenja. Mounier me, pak, ponovo podseća zašto ga toliko volim, kombinujući apsurdno brze i nikad preciznije blastbitove i duple kikove sa karakteristično promišljenim gruvom u srednjim i sporijim delovima. Mounier već skoro deceniju snima bubnjeve bez trigera i njegov „organski“ zvuk između ostalog pomaže da se i u najbučnijim delovima dobro čuju činele na kojima on, uobičajeno, plete najinteresantnije delove veza. Kada on i Blasphemer sviraju spore delove (slušajte Last Ones Alive Win Nothing) to zvuči kao apokalipsa u slow motionu i neverovatno je moćno. Kada sviraju brzo to je pokolj – slušajte Truth and Consequence koja kao da je ispala sa neke tajne, nikada objavljene proširene verzije Blessed are the Sick. Naravno, Vincent je vezivno tkivo, sa svojim beznapornim distorziranim baritonom, kurčevitim, arogantno napaljenim tekstovima i do karikature intenzivnom izražajnošću. U bendu slabijeg pedigrea Vincent bi delovao samo pretenciozno sa svojim tvrdim izgovaranjem slova „r“ i afektacijama, ali ovde je to sve na mestu i ostavlja utisak baš te metalsko-plemenitaške apsurdnosti koji se traži. A kada u Monolilith zapeva u intervalima i ponudi opasan, instant pamtljiv melodični refern, bićete u suzama. Ploča iznenađujuće moćnog identiteta a za koju se nadam da neće biti poslednja u opusu benda:
 
https://vltimas.bandcamp.com/album/something-wicked-marches-in
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #764 on: 06-04-2019, 15:04:45 »
 Metalni vikend je tu – ne sasvim slučajno baš na godišnjicu svirepog bombardovanja Beograda. Metal je rat, govorili su Nadimač, a mi možemo samo da se nadamo da će najširim slojevima stanovništva postati jasno da je za nas metal – uglavnom mir.
 
Istina je, naravno, da, kad krenemo da slušamo metalnu ponudu za ovu nedelji, „mir“ nije prva asocijacija koju ćemo imati. Jer krećemo sa blek metalom i to baš finskim i to baš sa ekipom jedne dosta fundamentalističke provinijencije.
 
Blood Red Fog imaju novi split album sa projektom Sombre Figures o kome se nešto ništa baš i ne zna. Ni Blood Red Fog nisu neke vedete, ali sviraju već deceniju i po i imaju gomilu izdanja. Sombre Figures imaju samo jedan demo pre ovog splita, a album, nazvan Eternal Black Metal je vrlo konzervativna, maltene reakcionarna ponuda koja manifestno kaže „Black Metal does not need and does not want to evolve. There is no necessity nor will for trends or progression.“ Pa vi sad vidite.
 
Blood Red Fog su vrlo old school u pristupu, sa jednostavnim, naivnim aranžiranjem i garažnim kvalitetom zvuka. Opet, ima tu te neke tradicionalne patine kojom se očigledno ponose i mada ovo nije muzika koja će osvojiti ikoga svojom originalnošću, ne može se reći da u njoj nema razoružavajuće iskrenosti i nekakvog prisenka autentičnosti. Sombre Figures su isto to samo korak ispod: njihov snimak zvuči kao da je nastao u prostoriji za vežbanje a muzika im je jedno 30% primitivnija. Tvist je u tome da se meni Sombre Figures više dopadaju jer su njihove pesme manje sklone patetici i emociji a više brutalnom testerisanju. U svakom slučaju lepa ploča za svakog ko blek metal sa kraja osamdesetih i početka devedesetih smatra prvom i poslednjom rečju koja je ikada trebalo da bude izgovorena na temu:
 
https://soldeviantrecords.bandcamp.com/album/blood-red-fog-sombre-figures-eternal-black-metal
 
 
Patetike svakako ne nedostaje na trećem albumu francuskih depresivaca Suicidal Madness, koji se zove Dégénérescence a izdao ga je Wolsfpell, taj poljski bastion kvaliteta. Već po nazivu benda slutite da je ovo prilično bukvalistička muzika i jeste, ovo je sasvim by numbers depressive black metal sa predvidim ređanjem akorda, ritmičkim strukturama i aranžmanima. Ne bih preporučivao ovakav album za slušanje u najvećem broju slučajeva ali Suicidal Madness uspevaju da svoju ultrapatetičnu i predvidivu muziku oplemene sa dovoljno francuske blek metal otmenosti, i umotaju je u supersirov snimak i miks koji ipak ima vremena i za akustična razlaganja akorda i šapat na francuskom pa je ovo svakako kičerica od one simpatične sorte:
 
https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/d-g-n-rescence
 
 
Preskačem Poljake Erebos i njihove, za mene, dosta slabe tolkinovske avanture da bih uleteo u...
 
...tolkinovske avanture nizozemskih Cirith Gorgor. Ova holandska momčad nazvana po planinskom prevoju iz Mordora sa svojim sedmim albumom, Sovereign, isporučuje razumno epski blek metal koji uspeva da dobro odmeri odnos sporijih, pa i melodičnijih momenata sa onim brzim i agresivnim, Cirith Gorgor su meni po ovoj srećno pogođenoj kombinaciji najbliži nekim skandinavskim bendovima poput Naglfar i ovo je u principu blek metal kakav ja veoma volim – agresivan i oštar, ali ne toliko orijentisan na blastbitove i tuču da bi zaboravio te neke epskije, misterioznije elemente muzike. Album je tehnički vrlo dobro pripremljen sa odličnom svirkom i dobrim miksom a što sve podupire ove prilično dobre, upečatljive pesme. Cirith Gorgor sebe hvale da su „vodeći blek metal bend u Beneluksu“ a ovaj album, pun karaktera i dobre svirke bez sumnje im daje dosta podloge za ovakve izjave:
 
https://cirithgorgorhhr.bandcamp.com/album/sovereign
 
 
OK, sledeći album uključujem u pregled više kao upozorenje nego kao preporuku. Radi se o albumu Circle of Veins jednočlanog depresivnog/ post blek metal benda Sadness iz Ilionisa. A nisu nacisti. Naprotiv, Meksikanci su. Samo jedan Meksikanac, to jest.
 
Hoću reći, kad imate „bend“ koji zvanično postoji od 2014. godine a naređao je 14 albuma, kad je njegov jedini član takođe i jedini član još nekih pet bendova (sa imenima kao što su Life, A Nightlit Poesy, Left Alone ili Evocative Atmosphere), kad se umetnik izdržava od Patreon donacija koje trenutno na mesečnom nivou iznose 134 dolara, onda to ne obećava bogznašta. No, Damián Antón Ojeda na ovom albumu makar ima dobre ideje. Tipično za ovakve bendove, te su ideje prenaglašeno nesposobne da shvate svoju stvarnu vrednost i razvučene su u pesme od po devet minuta koje bi osetno profitirale od boljeg editinga i aranžiranja. No, ja sve ovo pričam iz perspektive starije, ogorčene osobe, svesne da je u životu propala i da to što se ćuna ne diže nije samo prolazna faza nego sudbina i tako to, pa želim da bude jasno da mislim da ima dosta klinaca kojima bi Ojedine ambijentalne, distorzirane post-rok tugovanke bile simpatične i u njima bi se veoma duboko pronašli bez napora. Što podseća da umetnost, čak i kad nije zaista dobra, može da bude vredna za nekoga i da će taj neko imati priliku da u životu ide dalje i napreduje ako ga mi ostali ne budemo brutalno ismevali. U tom smislu, ovo dobija uzdržan palac na gore:
 
https://sadnessmusic.bandcamp.com/album/circle-of-veins-2
 
 
 
Švedski jednočlani Faruln na svom debi EP-ju, The Black Hole Of The Soul sasvim suprotno Sadnessu, ne puca baš od originalnosti ali nudi pristojan, mišićav-ali-i-misteriozan skandinavski blek metal koji ima i energiju i atmosferu. Faruln ume da oceni kada neke stvari treba ponavljati i time kreira hipnotičke momente na izdanju koje drugde ume pošteno da bije. Kvalitetan miks koji ima i blek metalsku prskavu distorziju ali i prominentne basove je još jedan plus za ovo solidno prvo izdanje obećavajućeg soliste btsm-a:
 
https://necrocosm.bandcamp.com/album/the-black-hole-of-the-soul
 
Bilo je tu još nešto atmosferičara ali preslađenih za moj stomak pa ih preskačem da bih došao do australijskog jednočlanog projekta Frostveil koji radi već pola decenije i ima već masu demo snimaka, split izdanja, čak i jedan živi album ali je Ephemeral Visions njegov prvi pravi dugosvirajući studijski album. I ovo je atmoblek, da ne bude sumnje, ali Jack Lane, koji je jedini član i autor muzike je ipak čovek koji je više po mom ukusu. Hoću reći, Ephemeral Visions je ploča propisnog blek metala koji samo uzgred gaji melanholične melodije i sanjivu atmosferu ali ih isporučuje onako kako to meni prija: kroz gaženje po papučici za gas, i oznojenu, nadrndanu svirku. Ovo je, dakle, ploča dobro napisanih pesama koje imaju širinu zahvata i sve te srceparajuće akorde koje atmoblek publika voli ali je isporuka punokrvna, mišićava, sa odličnim bubnjevima i puno gitarskih ukrasa da ožive potencijalno monotono ređanje slatkih harmonija. Da sam ja neka vlast, sav atmosferični blek metal bi bio minimalno ovakvog kvaliteta, održavajući buntovnu, ikonoklastičku prirodu ove muzike čak i dok sanjivo kontemplira o „nežnoj agoniji“ i „mučenju životom“. Produkcijski ovo je solidno, mada je mastering možda previše nagazio po kompresoru, no u celini, veoma solidan album živahnog, melodičnog blek metala:
 
https://frostveil.bandcamp.com/album/ephemeral-visions
 
Ukrajinski Drudkh smo ovde već pominjali po dobru pa napominjem da je upravo izašao njihov Few Lines in Archaic Ukrainian, a koji je zapravo kompilacijski album sa materijalom sa split izdanja iz poslednjih nekoliko godina. Vredno truda, a za sada je na Bandcampu samo jedna pesma. Ali vredna:
 
https://drudkh.bandcamp.com/album/few-lines-in-archaic-ukrainian
 
 
Šta ima od stonera? Pa, iz Montane dolaze Wizzerd sa svojim drugim albumom koji se zove isto kao i bend (prvi se zvao Doomchild, čisto da ne bude zabune) i ovo je izvrsna injekcija feelgood stoner roka koji je pošten, krljački i napadački nastrojen. Hoću reći, ovo je jedna od onih stonerskih ploča koje duguju garažnom panku isto para koliko i Blek Sabatu i Wizzerd je otvaraju brzom Great Mother Gaia koja sjajno priprema teren za ostatak albuma. On je ipak u proseku značajno sporiji ali utemeljen na jakom gruvu, masnim gitarama i bezobraznom rokenrol stavu. Wizzerd nominalno pevaju o zmajevima i čarobnjacima (pesme se bukvano zovu Dragon, Wizard, Warrior, Vampire itd.) ali njihova muzika je znojava i nabijena seksom i strašću za mnogoviše od prostog šibanja po nargilama i bacanja d’n’d kockica. Ploča koja ima nešto za sve generacije:
 
https://wizzerd.bandcamp.com/album/wizzerd
 
Cowboys & Aliens je toliko detinjasto ime za bend da se može praštati eventualno na ime činjenice da su članovi Belgijanci. I, dobro, na ime toga da na svom petom albumu, Horses of Rebellion nude pristojan stoner rok. Ovo je, zapravo, dosta „komercijalno“-zvučeća ploča, sa produkcijom koja je više „pravi“ metal nego garažno drogiranje i pesmama koje su žestoke i napaljive. Ovo je stoner rok koji sanja o kolko-tolko televizijskoj slavi ali kome ja nemam šta da zamerim jer je pun solidnih, prosviranih trikova, pamtljivih refrena, dobrih gitarskih tema i jakog, ukusno distorziranog zvuka. Sa 11 pesama je ovo ipak predugačka ploča da bi uspevala da održi konzistentan kvalitet i još jedno dobro podsećanje da je prelazak u digitalnu eru doneo i popuštanja kreativnog čula. Kada ste na album mogli da smestite do 40 minuta muzike, 45 ako se dobro nategne i ortak ste sa likom koji radi mastering, morali ste da se pakleno dobro uverite da je tih 7, eventualno 8 pesama zaista to što želite da predstavite svetu ove godine i Cowboys & Aliens bi od slične restriktivnosti sigurno profitirali. Opet, ovo je ploča na kojoj je ono dobro zaista solidno, ako već ne originalno i preporučujem kušanje:
 
https://cowboysandaliens.bandcamp.com/album/horses-of-rebellion
 
 
Tu je i novi, drugi album švicarskog trija Hey Satan. Ovaj bend, koji u postavi nema bas-gitaru se, naravno, iz sve snage trudi da nadomesti njeno odsustvo proterivanjem dve postojeće ritam gitare kroz moćne efekte i ovo je stoner-rok, pa što da ne i metal, sa pogolemim mudima. Hey Satan su bend koji očigledno ima na nišanu i malo širu publiku od doom geta jer su im pesme seksi i gruvične, sa očiglednim uticajima i „komercijalnijih“ bendova (oni sami pominju Kyuss, Led  Zeppelin ali i RageAgainst the Machine). To je, naravno, u mom, poremećenom, koordinatnom sistemu odmah lampica za uzbunu, ali unatoč toj televizičnoj noti u zvuku Hey Satan, album Orange Moon je ploča vrlo sigurnog gruva i jakih, ukusno distorziranih gitara, od čega nastaju slušljive i igrive pesme. Hey Satan su ipak andergraund bend koji samo ulaže mnogo napora da zvuči dobro i njihova muzika je uzbudljiv, napržen rokenrol sa mnogo, jelte, drajva, zapaljivim rifovima, udaračkim ritmom i odličnim pevanjem. Bez Švajcarca nema udarca, rekli bi upućeni a ovu ploču apsolutno preporučujem:
 
https://heysatan.bandcamp.com/album/orange-moon
 
A pošto granice definicije metala mi na ovom topiku ionako rastežemo preko svake prihvatljive mere, šta nas onda sprečava da rastegnemo i granice definicija stoner roka? Samo kukavičluk, eto šta! Tako da, za ovu nedelju valja da preporučimo i debi album „psychedelic speed rock“ kvinteta iz San Dijega po imenu Pharlee. Kako se i album i bend zovu isto, konfuziji ovde nema mesta a ovo je, odmah hitam da ukažem, jedan od najboljih rok albuma koje sam čuo ove godine. Kalifornjani prže iz sve snage i ne uzimaju proverbijalne taoce, uplićući pakleni, dinamični gruv u kome ritam-sekcija prosipa hektolitre znoja a gitara i orgulje odozgo imaju strastven, R-rated seks. Glavni sastojak, makar na prvo slušanje, je, dakako, pevačica Macarena Rivera čiji bluz lavež zvuči autentično i popaljivo. Bend ume da uspori i do pravog belog bluza i podseti, sa sve iznurujućim ritmičkim ritualom i gitarom oplemenjenom wah wah i overdrive efektima, kako smo se jebeno palili na Hedriksa i Cream pre 40 (a oni koji su tada bili živi i pre 50) godina. Pravo je zadovoljstvo čuti ploču izašlu 2019. godine na kojoj je rokenrol ovako živ, prljav a opet neukaljan gluparijama kroz koje smo kao planeta prolazili poslednjih decenija. Savršeno:
 
https://youtu.be/gnUI5ZnmaX8
 
 
The Spiral Electric iz San Fraciska sebe očigledno smatraju naslednicima velike tradicije psihodeličnog roka koju vezujemo za njihov grad pa je i njihov treći album – takođe nazvan The Spiral Electric – dupli vinil sa 14 pesama lepljivih rifova, lelujavog pevanja, udrogiranih solaža i sintisajzerske psihodelije. Imaju ovi ljudi dosta štofa i vidi se da su studirali svoje uzore uz dosta pažnje pa su neke pesme zaista vredne ozbiljnog trošenja – na primer Drown my Sorrows sa svojim nezaustavljivim sabatovskim gruvom ili Staring Down the Barrel koja spaja psihodeliju i surf na izuzetno autoritativan način. Opet, na ovolikom albumu ima tu i pomalo filera i manje upečatljivih momenata tako da ne mogu da ga nazovem sad nekim remek delom. Ali u sumi svih stvari, The Spiral Electric je album sa mnogo dobrih momenata a u ovoj našoj modernoj eri nismo osuđeni da ga slušamo redom i u komadu tako da ga ekstremno preporučujem svakome ko voli ’60s i ’70s psihodeliju koja zaista ide od Pink Floyda i Beach Boysa iz Pet Sounds ere, pa sve do metala:
 
https://thespiralelectric.bandcamp.com/album/the-spiral-electric
 
 
Poljaci Ignu na svom drugom albumu Auriga nude sličnu ljubav prema psihodeliji staroj (bar) 40 godina ali i pevanje na poljskom, pa i neskrivene simpatije ka prog roku. Ignu su manje stoner a više esid bend ako smem tako grubo da ih klasifikujem, sa flautama i violinama (didžeriduom, trombonom...) koje se kombinuju sa isfaziranim gitarama i nadrkanom ritam sekcijom. Veoma malo metala ima na ovoj ploči i pevanje na poljskom mi ne ide sasvim prirodno (i pesme koje su na engleskom mi bolje zvuče u tom domenu), ali ploča je apsolutno vredna svačije pažnje:
 
https://ignuband.bandcamp.com/album/auriga
 
 
Tel iz Ričmonda, Virdžinija, su izbacili svoj album-prvenac, Lowlife i to je pet pesama teškog, lepljivog slidge/ doom zvuka koji prija ušima iako nije sad nešto istorijski značajan. Tel se lepo kreću pomoću  dostojanstvenog gruva ukrašenog melodičnim i melanholičnim vokalima nudeći „sanjivu i depresivnu“ (kako sami sebe opisuju) doom muziku nošenu tribalnim, pokretačkim  ritmovima i jakim, izdistorziranim gitarama i ovo je solidno potentan kombo. Kada bend povremeno malo zažari a vokali dobiju death notu distorziranih frajeva to su dobrodošla krešenda na albumu koji je, zaista, prevashodno sanjiv iako se muzičari na njemu pošteno znoje. Najveća zamerka ide na miks u kome je bubanj malko preglasan i mada bubnjar Matt Grisby odlično radi to što treba da radi i predstavlja dinamičko i tempaško srce benda, gitare bi dobar deo vremena mogle da se više čuju, pogotovo jer gitaristi odlično sviraju. No, ovo nije dilbrejker, Tel su solidno odmerili koliko pesme treba da traju da bi imale poletan gruv ali i tiše i glasnije delove i ovo je ploča koja se sluša veoma lako ali to ne znači da nema dubine:
 
https://telrva.bandcamp.com/album/lowlife-2
 
Geteborški „progresivni doom“ bend Cities of Mars ima svoj drugi album, The Horologist i ovo je jedna teška, spora i na momente iznurujuća vožnja kroz duboke, distorzirane pejzaže, jelte, Marsa ili već koje druge mentalne planete. Kod Cities of Mars mi se dopada što sva ta progresiva – koja se čuje pre svega u gotarskim solažama i harmonijama – ne stoji na putu ipak zdravom gruvu koga bend baštini. Ume ovo da zazvuči pretenciozno, a pevanje da zamori svojim stalno jednakim intenzitetom ali ima ovde šta da se čuje:
 
https://youtu.be/89AeYLTPcEk
 
 
 
Hell Fire su iz San Franciska kao i The Spiral Electric odozgo i njihova muzika je takođe u fullu posvećena rekreiranju zvuka iz decenija prošlih, ali ipak drugom zvuku. Na svom trećem albumu, Mania, ovaj je kvartet negde na plemenitoj retro-razmeđi između nešto progresivnijeg hevi metala osamdesetih godina i ranih izdanaka spid i treš metal scena. I to radejako dobro. Hell Fire su kao da ste spojili elemente NWOBHM-a sa Diovim himničnim radovima sa polovine osamdesetih i onda sve potpalili sa malo speed goriva. Produkcijski, ovo je album koji uspeva da pobegne loudness wars filozofiji koja opterećuje popularnu muziku poslednjih deceniju i po i zvuči autentično, ali kada se udubite u pesme shvatite da Mania JESTE autentična. Ovo je metal koji toliko voli klasični ’80s zvuk da je praktično sasvim postao baš to i Mania je kolekcija pesama koje legitimno stoje rame uz rame uz najbolje stvari koje pamtimo iz tog vremena. Da je ovaj album izašao 1983. godine danas bi verovatno bio smatran klasikom zbog svojih kvalitetnih kompozicija, besprekorne izvedbe i, možda najvažnije stava. Mislim, mnogi osamdesete pamte po kokainu, preproduciranim metal pločama, reverse-gate efektima na bubnjevima i hektolitrima laka za kosu i sumporne kiseline upucanim u frizure problematičnih seks-idola u ondašnjim bendovima, ali Hell Fire su podsećanje na onu drugu stranu osamdesetih, radnički hevi metal koji je transcendirao svoje poreklo i fantazijske trope prepoznao kao put do jedine slobode koju siromašni nrdovi mogu da sanjaju. Ako ste ikada voleli Dia, Mejdne i rani speed metal, dugujete sebi da čujete ovaj album:
 
https://hellfiremetal.bandcamp.com/album/mania
 
 
Hell Fire su utoliko esencijalniji za slušanje što ovakav zvuk uopšte nije lako postići, a da bude ujedno i autentičan i da su pesme kvalitetne. Dokaz A, B, C i tako dalje je drugi album projekta West of Hell (nekad sa Novog Zelanda, sada iz Kanade), Blood of the Infidel. West of Hell su, naime, bend koji osciluje između klasičnog hevi zvuka i srednjetempaškog thrash metala i mada su muzički vrlo dobri i, što se komponovanja tiče, kadri da naprave svu silu konstrukcija i atmosfera, Blood of theInfidel je ploča predugačkih pesama koje ispucaju svoje najjače adute daleko pre nego što im minutaža istekne. Da se razumemo, mnogo je toga i do ukusa, ja volim kada muzika ideju koju ima iskoristi kako valja radije nego da se u blender ubaci 16 ideja pa će neštp valjda da upali, a svestan sam da, kao ljubitelj Johna Zorna zvuči kao da sam sišao sa uma. Ali Zorn je, zapravo, na ogromnom broju svojih snimaka upravo radio na istraživanju jedne ili malog broja ideja i zbog toga je genije. West of Hell nisu geniji već dobre zanatlije koje će nekom, različitom od mene biti mnogo bliže i bolje svojim složenim ili makar dugačkim aranžmanima u kojima se svašta događa. Ja sam više u stanju da ovo cenim nego da ga volim, ali verujem da treba čuti:
 
https://westofhellmetal.bandcamp.com/
 
 
Za pravo uživanje ove nedelje su se potrudili Waste of Space Orchestra, finski desetočlani eksperimentalni doom/ noise bend koji na albumu Syntheosis nudi izvrsno čitanje avamgarde koje se proteže od odavanja pošte pionirima psihodeličnog metala iz sedamdesetih pa sve do elemenata elektroakustične muzike. Syntheosis je prvo bila kompozicija nastala za festival Roadburn prošle godine (a deo tog nastupa se da videti ovde: https://youtu.be/Fe1z-1KAIPk) ali je ovo studijski snimak urađen sa deset muzičara, članova bendova Oranssi Pazuzu i Dark Buddha. Ono što smo dobili je vrlo ritualna, ceremonijalna metal i nojz muzika, lišena najvećeg dela pretencioznosti koju bismo inače vezivali za ovakve projekte. Alah zna da sam se naslušao eksperimentalnih i nojz muzičara koji uleću u orkestarske aranžmane, a Waste of Space Orchestra ovo rade na izuzetno plemenit način, puštajući pesme da imaju organski gruv i prirodno trajanje. Rezultat ovog zdravorazumskog pristupa avangardi, u kome je eksperiment lepa stvar ali finalni editing treba da bude u punoj meri presudan deo kreativnog procesa je ploča koju ću bez mnogo stida svrstati uz remek dela „eksperimentalnog“ gruva i reći da treba da je sluša svako ko je ikada voleo Fire! Orchestra, pa čak i Majlsa Dejvisa iz On the Corner faze. Naravno, ako nemate pojma šta sad to pričam dodaću da je ovo ploča moćnih bubnjeva, gitara koje pište i cvrče pod teškim distorzijama i vrištanja umesto pevanja i da je istovremeno i manje i više metal od svega drugog što sam danas pomenuo. Nezaobilazno i za sada žal samo što bandcamp još uvek nudi samo jednu pesmu da se čuje:
 
https://wasteofspaceorchestra.bandcamp.com/album/syntheosis
 
 
 
Da će stari trešeri Exumer u 2019. godini izbaciti jedan od svojih najboljih albuma, to baš nisam očekivao, ali Hostile Defiance je ploča koja uzima sve najbolje što je ovaj njujorški bend tokom poslednje tri decenije umeo da ponudi, i isporučuje ga kroz visokokvalitetnu produkciju. Exumer nisu nikada igrali u prvoj ligi ali jesu bili cenjena andergraund atrakcija i Hostile Defiance je ploča koja, recimo kao u slučaju takoreći zemljaka Overkill, nudi jasan uvid u zanatsku izvrsnost benda ali i prepoznatljiv, osoben zvuk. Sad, ovo nije remek-delo i određene slabosti koje bend vuče već godinama i ovde umeju da se čuju (na primer nikada dovoljno ubedljivo pevanje) ali ako ste, kao i ja, pre više od trideset godina bili zavedeni malo omotom a malo muzikom albuma Possessed by Fire, Hostile Defiance će vam leći ko budali šamar i mahaćete svom kosom koju imate uz njega. TREŠ!!!!!!!! Čućete i kako su obradili Scorpionse (ali i jebeni Entombed!!!):
 
https://exumerofficial.bandcamp.com/album/hostile-defiance
 
 
Wormwitch iz Kanade na svom drugom albumu, Heaven That Dwells Within značajno proširuju svoj blackened crust zvuk pa je ovo sada ploča sa malo blek metala, malo krasta, a malo i, recimo, melodičnog death metala... Sve etikete na stranu, Heaven That Dwells Within je album ekspresivnih, melodičnih tema i pamtljivih rifova koji će biti zanimljiv i ljudima koji u normalnim uslovima sebe ne bi videli kao publiku za blek metal ili crust core. Veoma eklektična i upečatljiva ploča:
 
https://wormwitch.bandcamp.com/album/heaven-that-dwells-within
 
 
Losanđeleski Crowhurst ima svoj ne znam koji po redu album koji se, čisto da bi se narod zbunio, zove III. Crowhurst je započeo kao solo noise projekat u kome je Jay Gambit bio jedini član ali već pet godina su pravi bend u kome Gambit peva i radi razne elektronike a muzika, iako koristi odredbu „ambijentalni metal“ je – pa, metal. Ima tu raznih ambijentalnih i „post“ elemenata ali ono što je važno je da ova ploča ide napred energično i ubedljivo. Malo je to sve produkcijski prerazmazano za moj istančani ukus, ali nema sumnje da su Crowhurst sada ozbiljna ponuda i da ovaj album ima ozbiljan narativ:
 
https://crowhurst.bandcamp.com/album/iii-hi-res-24-bit
 
 
Šveđani Gloson na novom singlu, Mara, nude dve pesme izmučenog, snažnog sludge-doom metala sa melanholičnim gruvom koji će biti blizak post-metalskoj ekipi ali i sirovošću koja će biti bliska i staroj školi. Vrlo lepo:
 
https://gloson.bandcamp.com/album/mara
 
Ima i spot za prvu pesmu: https://youtu.be/2fUIhcb74y8
 
Suffering Hour iz Minesote na EP-ju Dwell nude osamnaest minuta dugačku naslovnu pesmu koja demonstrira kako to izgleda kada mladi ljudi slušaju sve – i blek metal, i doom, i thrash metal i death metal pa sve pokušaju da spoje u jednoj kompoziciji. Impresivan napor u najmanju ruku, iako rezultati nisu nužno istorijski:
 
https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/dwell
 
 
Godhead Machinery su švedski blek metal bend koji ne zvuči kao švedski blek metal bendovi. Da budemo pošteni, i tematski, Godhead Machinery se mnogo više zanimaju za politiku i filozofiju nego za paljenje crkava i ljubljenje Satane u rutavu guzu pa je i Aligned to the Grid album na kome se „pravi“ blek metal lako i sladostrasno meša sa manje žanrovskim ili manje prepoznatljivo žanrovskim elementima, tvoreći meditativnu, melodičnu i atmosferičnu celinu. Ovo je jedan od onih futurističkih metal albuma sa produkcijom koja dopušta da se čuju i klavir, i gromoglasni bubnjevi, i horovi i najsitnije pipkanje gitarskih žica a sve uspeva da bude deo jedne konzistentne zvučne slike. Valjano:
 
https://youtu.be/_PoxUR0bgXs
 
 
James McBain, aka Hellripper, škotski majstor pankerskog blek metala ima novi EP. Black Arts & Alchemy ima pet pesama (ali samo četiri ako slušate na Bandcampu) veoma ukusno izmešanog d-beat panka i blek metala tako da i pankeri i metalci imaju šta da vole ovde. McBain se ne pali da je nekakav „umetnik“ i više voli proste, pankerske rifove i nabadački d-beat ritam od „atmosferičnih“ pasaža kakve danas često čujemo u blackened crustu i ovo je tim svežije i prijatnije izdanje. Sirovo i neodoljivo:
 
https://hellripper.bandcamp.com/album/black-arts-alchemy-ep
 
 
Slovački Ceremony of Silencesebe na debi albumu Oútis nude potentnu i vrlo slušljivu smešu death i black metala sa dosta progresivnih elemenata u zvuku: hermetično je ovo, naravno, sa puno blastbitova, disonance i muklim death vokalima, ali je svirka ovog dvojca lepršava a produkcija vrlo dobro pogođena da se postignu i hladnoća, i taj neki pomalo futuristički šmek, a da opet napetost koja je prirođena ovoj muzici bude u prvom planu. Volim brzu i kompleksnu muziku koja u hermetičnosti nalazi dovoljno prostora za jaku ekspresiju, pa mi se Ceremony of Silence jako dopadaju i neću preterati ako kažem da je uz Hell Fire i Waste of Space Orchestra ovo treći kandidat za album nedelje:
 
https://ceremonyofsilence.bandcamp.com/album/o-tis
 
I pošto smo ovog tjedna bili notabilno tanki sa death metalom, evo sada promo singla jednočlanog benda iz Verone, Egemony. Alessandro Simonetti ne pati od originalnosti na ovom izdanju ali ovo je ubedljiv i dobro odsviran brutalni death metal sa dovoljno muzičarskih egzbicija da se jasno izdvoji od detinjastog „kučnog“ death metala koji se proizvodi nesmanjenim tempom na svim meridijanima, ali i dovoljno naglašenom horor atmosferom da me sa zadovoljstvom sjeti na Mortician, rani Cannibal Corpse i slične bendove kojima je odvratnost bila najvažnija estetska karakteristika i ideal kome su težili. Pritom, Egemony ne zvuči kao i jedan od ta dva benda, naprotiv, ima svoj zvuk u kome se brutalni, rafalni blastovi i jako duboki vokali ukusno susreću sa po kojim sasvim dobro osmišljenim slemom u kompleksnim i zanimljivim aranžmanima. Ovo je apsolutno za glavu iznad uobičajene brutal death/ slem ponude bilo koje nedelje pa se nadam da Egemony postane slavan, makar u tim andergraund krugovima. Preslušajte i debi od pre dve godine, ima tu šmeka:
 
https://egemony.bandcamp.com/album/promo-2019
 
 
 
Poslastica za kraj ove nedelje je singl meni omiljenih 1439 koji već pola decenije (od izvrsnog Massive Cauldron of Chaos nisu ništa izdali). Dødskamp je pesma nastala kao deo projekta u kome je Munkov  muzej naručio četiri pesme različitih žanrova a koje će ilustrovati Munkovo stvaralaštvo. Dødskamp  je, za Munka, reći ćete, tipično mračna i mučna slika (https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Edvard_Munch,_D%C3%B8dskamp.JPG) ali ona je, kao i njegovi poznatiji radovi, uprkos mračnjaštvu i tjeskobi, puna humanosti, ili makar svesti o tome da biti čovekom može da bude bolna dužnost. 1349 su, naravno, kao rođeni za ovakav posao i od njih dobijamo moćnu, kompleksnu ali organsku blek metal kompoziciju koja u pet minuta zapakuje mnogo emocije, atmosfere i furiozne svirke. Dobro je Frosta ponovo čuti kako zakucava ali i uveriti se da bend ne da nije izgubio ništa od genijalnosti koja ih je krasila, već da ide i napred u svojoj viziji blek metala. Držim palčeve da ovo najavljuje i neki skorašnji album:
 
https://1349som.bandcamp.com/album/d-dskamp
 
https://youtu.be/NENDWjcin1g
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #765 on: 13-04-2019, 16:22:21 »
Trinaesti je, pa makar bila i Subota, i to označava da je dan za metal. Pa metališimo! Ako već protestujemo.
 
 
Ako vam je srce žudelo da ovog sumornog vikenda posluša malo simfonijskog blek metala, Šveđani Haimad isporučuju. Za skoro četvrt veka postojanja ova ekipa (trenutno svedena na duo) je snimila zapravo samo tri EP-ja a ovaj najnoviji, The Return (adekvatno nazvan, posle, jelte, dvadesetogodišnje pauze) ima sjajan omot sa crnim vitezom na konju koji kao da je ispao iz neke zajebanije varijante Gospodara prstenova. Muzika nije baš moja šolja čaja, ovo je simfonijski blek metal koji više hvata na atmosferu nego na intrigantne kompozicije, a što, uz relativno slepljen miks sve meni ne donosi PREVIŠE sreće. Opet, Haimad pošteno čukaju i nije ovo ni sasvim neprijatno:
 
https://haimad-northernsilence.bandcamp.com/
 
 
Više po mom ukusu su Nizozemci Nusquama (sve šale u vezi sa firmom Husqvarna su već napravili u komentarima na Jutjubu, pa ne morate da se trudite, hvala) čiji je prvi album, Horizon Ontheemt jedan lep i emotivan komad blackgaze muzike sa ekonomičnih 37 minuta žestine ali i mladalačke emotivnosti. Shoegaze teme odrane preko udaračke ritam sekcije, sa ženskim vokalima koji su smrt za larinks i prenose svu tu tjeskobu i ljutu muku koju treba da čujemo, sve je to vrlo dobro ukombinovano i uz miks koji je atmosferičan ali ima energije, ovo je veoma dobar primer kako taj moderni, „post“ zvuk može da se radi a da ne zvuči prepatetično. Hoću reći, možete biti „post“ ali ostati tr00 i Nusquama to eminentno dokazuju:
 
https://nusquama.bandcamp.com/album/horizon-ontheemt
 
 
Pravoslavni satanisti Akrotheism iz Atine na svom drugom albumu Law of Seven Deaths prave prilično intrigantne aranžmane sa smenama tempa i ritmova, zanimljivim, raznovrsnim pevanjem, ponekom sjajnom gitarskom temom i generalno dobrom atmosferom. Blagi problem može biti miks koji je preterano prostoran i sve je utopljeno u oceanu jeke. Naravno, ovo doprinosi atmosferi koja jeste jedno od jakih oružja ovog benda, ali ume da bude naporno koncentrisati se na muziku da biste razlikovali signal od šuma. Ipak, mislim da je ovo maštovit i pošteno odsviran album vredan truda:
 
https://akrotheism.bandcamp.com/album/law-of-seven-deaths
 
 
Poljaci Martwa Aura i Britanci Odour of Death imaju solidan split album pod naslovom Credo in Mortem sa sedam pesama sirovog, staroškolskog, ali melodičnog i nimalo primitivnog blek metala. Ovo je jedan veoma lep, klasično andergraund paket gde oba benda sviraju pošteno i oznojeno, ne filozofiraju sa žanrovima – pesme su uglavnom strejt blekerske nabadačine – ali u okviru odabranog stila pružaju odlične kompozicije sa pamtljivim melodijama i veoma ekspresivnim izvođenjem. Poljaci imaju malo „bogatiji“ miks ali se meni zapravo više dopada urednost miksa Odour of Death. Kako god, sa ovim albumom nećete pogrešiti ako volite „pravi“ blek metal:
 
https://odourofdeath.bandcamp.com/album/credo-in-mortem
 
 
Italijanski Totalitarian na svom EP-ju Bloodlands (pre koga su izdali samo jedan album) bave se Drugim svetskim ratom, fokusirajući se više na istok Evrope gde su se, uostalom, strašne stvari i događale. Bloodlands je putovanje preko Varšave i Treblinke pa do Belorusije i jame Babin Jar u Ukrajini i, u staroj blek metal tradiciji, pokušava da od neopisivih zverstava koja su se desila u onome što je naša zajednička savremena istorija, iscedi nekakav smisao kroz katarzičnu, brutalnu svirku. Mislim... teške su to teme i, naravno, mnogo metalaca se opseda ovakvim stvarima ne zato što ih nužno osuđuju nego jer ih fascinira ta vrsta nihilizma. Opet, Totalitarian su očigledno za nijansu intelektualniji od prosečne omladine koja sluša ili svira ovakvu muziku i njihov je EP očigledno inspirisan knjigom  Timothyja Snydera koja se isto zvala Bloodlands i bavila se sudarom Hitlerovog „konačnog rešenja“ i Staljinovih brutalnih upravljačkih politika u delovima SSSR a što je rezultiralo smrću 14 miliona civila. Teške teme, i dalje, ali ovaj EP, pojašnjavam, nije samo masturbacija na nihilizam. A muzički, a što je važno, ovo je izvrstan, jako agresivan blek metal konstantno u blastbitu ali sa dobrim kompozicijama i nadahnutim gitarskim radom. Kad se na sve doda vrlo dobar, sirov ali efektan miks izdanja, ovo je blek metal TAČNO po mom ukusu. Svaka čast Totalitarianu što su, za moj groš, ove nedelje ispali veći Skandinavci od samih Skandinavaca!
 
https://totalitarian666.bandcamp.com/album/bloodlands
 
 
Mada imamo i jedan solidan skandinavski album ove nedelje. Norvežani Posthum su izbacili svoj četvrti alum, Like Wildfire i ovo je promišljen, odmeren i umeren blek metal sa zapravo preskupom produkcijom u odnosu na muziku koja je prilično svedena i na momente, rekao bih i medidativna. Posthum umeju da nalože vatru, uostalom, po njoj su i album nazvali ali ovo je više u osećanjima i temama, dok je muzika mahom srednjeg, stamenog tempa i više u napetosti nego u, recimo, ejakulaciji. Ali prijatno je to i Posthum uspevaju da jednostavnosti daju auru otmenosti:
 
https://youtu.be/EwnOLKGiGjM
 
 
 
Hanoverski Nimbifer su izbacili prvi demo i mada je ovo daleko od neke obavezne lektire, ukazujem na njega jer je u pitanju iskren i žestoko odsviran komad blek metal sirovine sa puno melodije i stava. Tamo negde, devedesetih, kad smo se menjali demo-kasetama diljem fanzinske scene po čitavom zemnom šaru, ovakve kasete bi bile smatrane pravim biserima:
 
https://nimbifer.bandcamp.com/album/demo-i
 
 
Frosthelm iz Severne Dakote sviraju dosta ukusan blek metal sa elementima thrash metala na svom drugom albumu Phyrric. Ima ovde dosta šmeka melodičnog blek metala sa nekim sasvim pamtljivim gitarskim melodijama i ubedljivim blastbitovima, a onda su u to udenuti tvrdi i disciplinovani trešerski pasaži sa sve klasičnim preterivačkim solažama. Pomalo shizofrena na papiru, ova kombinacija zapravo solidno funkcioniše u praksi i smenjivanje elemenata dva podžanra daje album koji u najmanju ruku nije dosadan. Miks albuma je možda malko predrkan i smeta muzici da prodiše, ali pričam o nijansama. Solidno slušljiva ploča:
 
https://frosthelm.bandcamp.com/album/pyrrhic
 
 
Njemački Ketzer je snimio novi album, Cloud Collider i sada je to nekakav pokušaj pomirenja njihovog blackened thrash udaranja iz ranog dela karijere sa kasnijim meandriranjima u post rok smeru. I ne mogu da kažem da Cloud Collider nema mnogo zanimljivih momenata. Ketzer su uspešni u tome kako spajaju ekstremni metal sa nečim što ide više u širinu i ploča uspešno prišiva pržačke, take no prisoners momente na sporije ali razrađenije pasaže, pa, recimo, (post) roka. Album koji vam se možda neće svideti u celini ali čija snaga jeste ta kreativna glad da se ode u mnogo strana na malo prostora i svaka od njih makar istraži sa jednakom strašću. Cenim to, a ovo je i dobro producirana ploča.
 
https://ketzergermany.bandcamp.com/album/cloud-collider
 
 
Irski Sacrilegia sa svojim prvim albumom, The Triclavian Advent, nemaju mnogo dilema oko toga da li svoj blackened thrash metal žele da osavremenjuju i modernizuju. Naime – ne žele. The Triclavian Advent je besna, ružna, tamna ploča brzog, iznurujućeg tempa i staroškolske sirovosti. Sve je to miksovano prljavo i da odjekuje na sve strane ali bend je dovoljno navežban da njihove jednostavne pesme ne zvuče amaterski već sirovo i pravoverno.
 
https://invictusproductions666.bandcamp.com/album/the-triclavian-advent
 
 
Nemački duo Dauþuz sa svojim trećim albumom Monvmentvm nudi i isporučuje pristojan, epski blek metal koji iako dosta mrsi muda sa akustičnim interludijima i kojekakvim ukrasima, zapravo, kad treba stati i zasvirati, nije tako rđav. Dauþuz sebe daleko preozbiljno shvataju i njihovi epski folk momenti zvuče parodičnije nego što bi želeli ali ima tu nekog šarma. Ploča kojoj se lično neću baš mnogo vraćati ali srce joj je na pravom mestu:
 
https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/monvmentvm
 
 
 
Idemo na stonere. Brant Bjork, bubnjar legendarnih, jelte, Kyuss, izdao je solo album, Jacoozi i ovo je ploča instrumentalnih psihodeličnih džemova sa solidnom fanki osnovom i za mene vrlo simpatičnim, džem sešn štimungom. U principu, Bjork je ovde improvizovao tako što je snimio bubnjarske matrice prvo a onda preko njih sipao bas i gitare. I sad, nije lako džemovati ni sa drugima a kamoli sam sa sobom i Jacoozi nije ploča zbog koje bih prodao kuću i imanje da bih je posedovao ali jeste u pitanju kolekcija lejd bek džemova koji se lako poslušaju i ne smetaju. Nije metal, ali nije rđavo:
 
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/brant-bjork-jacoozzi-2
 
 
Australijanci Rollerball na svom prvom albumu, Lost in Space a koji se izašao pre dvadeset godina i sada je doživeo reizdanje, ne samo da ponosno furaju isti logotip koji je Norman Jewison pre četiri i po decenije koristio za svoj kultni film, nego se i prva pesma, ispravno, zove Jonothan E (sic) i počinje semplovima iz istog kultnog filma. I, mislim, pola posla je već obavljeno! No, za drugu polovinu bend se pošteno potrudio isporučujući naprženi fuzz rock sa opčinjujućim rifovima i pamtljivim refrenima. Rollerall su tako toplo i lepo distorzirani da bih ovo skoro mogao da slušam i da pesme ništa ne valjaju. Srećom, pesme su sasvim solidne pa iako Lost in Space nije celim trajanjem jednako genijalan album kako su genijalne neke od pesama (Jonothan E, Eye of the Storm, Lake of Life...), sve je to u paketu prijemčivo. Dok su nekog bombardovali, neko je svirao ljuti rok. Ispravno.
 
https://rollerball.bandcamp.com/album/lost-in-space-20th-anniversary-re-release
 
 
A Kanađani Gone Cosmic na svom prvom albumu Sideways in Time donose veoma prijatan stoner rok sa izvrsnim ženskim vokalom i jakom ritam sekcijom. Ovo je mišićavo i ritualno iako ne izlazi iz domena čvrstog, stamenog roka i podseća šta može da se uradi sa klasičnim instrumentima i mnogo mašte u žanru koji poštujete zato što ga volite i ne trudite se da od njega pobegnete već da unutar njega nađete svež izraz. Gone Cosmic su sveži tako što ostavljaju utisak benda sa velikom kilometražom ali i velikom glađu i ovi teški, distorzirani bluzerski psihodelični komadi pogađaju gde treba:
 
https://gonecosmic.bandcamp.com/
 
 
Northern Revival iz Novog Sada sa EP-jem Electric Power Supply ne iznenađuju bogznakako originalnim pristupom stoner metalu ali ovo je korektno odsvirano i snimljeno 20 i kusur minuta tvrde, poletne muzike sa nekim dobrim rifom i dosta energije:
 
https://youtu.be/OIUY7sJ-E_Y
 
 
 
Ako sva ta sporina čoveka može da uspava, tu su Portugalci Besta da nas sa svojim debi albumom, Eterno Rancor pošteno razbude i prodrmaju. Besta sviraju grindcore koji dosta duguje modernim tendencijama u ovom podžanru, sa čvrstinom kakvu vezujemo za skandinavske bendove ali i eksplozivnim, pankerskim elementima recimo jednih Wormrot. Besta nisu gadljivi na povremene upade u moš-deonice ali većina muzike sastoji se iz polivačkog, beskompromisnog prženja gde se stameni kečevi smenjuju sa rafalnim blastovanjem. Gitare umeju da pređu iz klasičnog četrvorotonskog rifašenja u poneku neočekivanu harmoniju, da se razbije monotonija, a  odozgo preko svega dolazi nadrkan, savršeno odvrištan vokal. Sve je to snimljeno kvalitetno i puca od težine i energije. Album na kome je najduža pesma minut i četrdesetjednu sekundu i koja se završava žestokom obradom Bad Brains (Regulator)? Jes, PLIZ.
 
https://bestalfr.bandcamp.com/album/eterno-rancor
 
 
 
Vraćamo se na sam početak marta za debi album francuskih Vous Autres, ali to je zato što ova ploča vredi. Champ du Sang (polje krvi, jelte) je razbijački, mučan a neodoljiv album psihodeličnog blackened doom metala (recimo) sa pesmama na Francuskom i atmosferom u kojoj se možete utopiti. Mislim, do smrti. Champ du Sang je ploča hermetične, neprijateljske atmosfere u kojoj se metal muzika plemenito ukršta sa drugim ekstremnim pristupima sviranju da se dobije agresivno depresivan ali, ponoviću, neodoljiv proizvod. Vous Autres su nesumnjivo emotivno ucenjivački bend sa svojim smenjivanjima mirnih, meditativnih delova i pasaža mrveće buke, ali to im tako dobro ide i ovo je album koji će, uprkos njegovoj visokoj (melo)drami umeti da cene i nemetalci. Da li će moći da ga i slušaju? Nisam siguran, ali zato smo tu mi:
 
 
https://vousautres.bandcamp.com/album/champ-du-sang
 
 
Relapse nije etiketa koja ovih poslednjih godina izbacuje previše albuma koji će mene nešto sad tu kao oduševiti, ali treći album ričmondskih Inter Arma je, srećom, veoma dobra ploča. Sulphur English je kavernozna, zastrašujuća komadeška mračnog, sporog (mada i brzog) metala koji spaja sludge i doom tupost sa black metal agresivnošću i uprkos zvuku koji je taman i sugeriše da će ovo biti ploča pre svega najsporijeg tempa, dobijamo ne malu količinu žestokog, brutalnog prebijanja. Inter Arma su naprosto genijalni u tome kako uspevaju da spoje najprimitivniji pećinski zvuk sa interesantno osmišljenim, pa i kompleksnim aranžmanima i rifovima koji nisu komplikovani ali imaju jednu neočekivanu promišljenost i znaju kako da vas pomere i nateraju da ozbiljno slušate. Ima ovde Neurosisa u nekom korenu,jelte, ali ovaj bend meni uspeva da zazvuči kao sasvim autohtona pojava jer sva ta njihova meandriranja između sludge, doom, black pa i post metala uz tu sirovu produkcijsku moć ostavljaju utisak da su nastala kao posledica ceremonijalnih džemovanja tokom dugih noći ispunjenih narkoticima a ne da su se rodila ukrštanjem omiljenih ploča članova benda. Izvrsno!
 
https://interarma.bandcamp.com/album/sulphur-english
 
 
Norveški trešeri Inculter su izbacili (dugoočekovani, kažu sami) drugi album, Fatal Visions i ovo je nešto više od pola sata starinskog thrash metala sa osvežavajuće primitivističkim pristupom pesmama (slušajte tu atmosferu u Endtime Winds, recimo) i još  više osvežavajuće prozračnim miksom. Odsustvo ekstremne kompresije u zvuku znači da ovaj album možete da odvrćete stvarno glasno i da se neće sve pretvoriti u proverbijalni zid od cigle, a ovo je, srećom, baš ploča koju vredi odvrtati glasno. Fatal Visions ne donosi ne znam kakve – da ne kažem nikakve – novine u polje thrash metala ali ovo je vrlo prijatan, organski i neispoziran povratak thrashu osamdesetih i ranih devedesetih i to njegovoj andergraund varijanti. Inculter prže iskreno i znojavo i njihova muzika jasno podeća kako i zašto ekstremni metal mnogo toga duguje panku, a sve isporučeno kroz pobesnele bubnjeve, opake rifove i pevača koji je savršen za ovaj žanr.
 
https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/fatal-visions
 
 
 
U mnogo ezoteričnijim vestima, Bob Nekrasov je izdao novi album ali, verovatno smatrajući da je ime Rebel Wizard sada već suviše „komercijalno“, album Lust of Consciousness je izdat pod umetničkim imenom Nekrasov. I, sad, ne zezam se, muzika Rebel Wizard je ostvarila prilično dobar kritičarski status na ime svoje off the hook kombinacije sobnog blek metala i primitivne avangarde, ali Nekrasov je, čini se, zaključio da mora da odemo dublje. I Lust of Consciousness je zato skretanje pod pravim uglom u skoro čist power electronics. Ali veličanstven. Mislim, verujte čoveku koji decenijama sluša Masonnu, Merzbow i slične stvari – ovaj album je moćan, nepoćudan i nadahnut komad besne, beskompromisne, onostrane buke. Proizvedene uglavnom analognim metodama i uz sasvim dovoljno ostatka tragova „pravog“ blek metala da ovo ipak shvatite kao metal album. Mislim, neke pesme su zaista blek metal pesme (Letting go of all the supports, recimo), ali propuštene kroz toliko filtera da muzika jedva da se čuje. Neke su samo elektroakustički pejsaži (Hideen beauty) a neke, poput naslovne, su power electronics. A sve to zajedno, koliko god konfrontativno bilo, ne zvuči kao puki saundtrak za podignuti srednji prst već, gulp, kao smela umetnost koja istražuje granice. Bob Nekrasov – heroj kakvog možda nismo zaslužili ali koji nam je potreban.
 
https://nekrasov.bandcamp.com/album/lust-of-consciousness
 
 
 
Hamferð sa Farskih ostrva singlom sa dve pesme, Ódn, proslavljaju dekadu rada i na njemu prelaze čitav put od nepraštajućeg, najtežeg, najopasnijeg sludge doom metala do ranjivog akustičnog folka. Prelepa ploča. Mada kratka, jelte.
 
https://hamferd.bandcamp.com/album/o-dn
 
 
 
U nešto melodičnjim i komercijalnijim vestima, tajvanski Diesear ima treći album, BlodRed Inferno i ovo je melodičan i, koliko je to moguće, „komercijalan“ deaththrash album prenabudžene produkcije ali sa mnogo pravoverne svirke. Diesear su, naravno, previše naklonjeni powermetalskim gestovima u svojoj muzici ali ovo je svejedno dinamična ploča sa puno ideja, koju kvari užasan mastering. Ako možete ušima da prodrete kroz zid od cigle i niste gadljivi na melodične death metal pasaže i trešersku cepačinu, naći ćete ovde ponešto za sebe:
 
https://dieseartw.bandcamp.com/
 
 
Upadljivo odsustvo death metala ove nedelje ispravljaju, korektno, Hath iz Nju Džerzija svojim debi albumom Of Rot and Ruin koji, pa, ni slučajno nije čista death metal ploča. Ali je u pitanju odličan, ubedljiv prvenac koji uspeva da spoji moderni (malo thrash/ core, malo melodeath) zvuk sa udaračkom death metal osnovom a onda sve to oplemeni ukrštanjem sa black metalom. Finalni produkt je agresivan i ima dovoljno brejkdaun momenata da napali i klince koji se pronalaze u deathcoreu, ali i da bude prijemčiv meni sa svojim blek metal ekscesom i tom zdravom, moćnom death metal osnovom. Ovo je ploča koja sasvim lako izmiče prokaženom „blackened deathcore“ zvuku tim svojim utemeljenjem u death metalu na kome se onda lako grade sve te mikrožanrovske pletenice. Hath su odlični svirači, sjajno uklapaju te neke „komercijalnije“ melodeath elemente sa agresivnijim, više andergraund pristupom i, uz vrlo solidnu produkciju, uspevaju da iskoče daleko iznad kolega:
 
https://hathnj.bandcamp.com/album/of-rot-and-ruin
 
 
I Neolithic iz Baltimora imaju malo death metala u svom zvuku mada je ovo strejterskija kombinacija crustcorea sa malo sludge metala i jednostavnim, primitivnim death elementima. I ona dobro funkcioniše. Istoimeni debi EP sa pet pesama prebijačkog, nisko naštimovanog metala je dovoljno raznovrstan da zadovolji probirljiviji ukus, krećući se od više pankerskih, grajnd pesama poput Myopia, preko sporih, zaraznih sludge komada kao što je War Discordance pa do mučno-death-sludge himne Entropy of Totality. Ubedljiv EP za bend koji dobro razume šta je u kamenom dobu moglo da bude hit a ja se nadam velikim ostvarenjima u njihovoj budućnosti:
 
https://neolithicmd.bandcamp.com/album/neolithic
 
 
Za PRAVI death metal ćemo na kraju morati do Australije. Ali isplati se. Crypt Crawler ne sviraju ONAJ australijski death metal ali je njihov prvenac To the Grave jedan prijatan koloplet pesama odsviranih u stilu stare škole sa jasnim i neskrivenim uzorima u starom Death ili Obituary. Crypt Crawler dobro shvataju ritualne kvalitete ove muzike i imaju osećaj za dramu a kada krenu da treskaju brže i to je ubedljivo i moćno. Producirana glasno ali uspevajući da za dlaku umakne brickwall klopci, To the Grave je  prijatna, bučna ploča uz koju se radi najgrozniji mosh.
 
https://cryptcrawler.bandcamp.com/album/to-the-grave
 
 

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.072
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #766 on: 13-04-2019, 21:32:10 »
kasniš! :lol:
Some things you have to do yourself.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #767 on: 13-04-2019, 21:53:24 »
Ne kasnim. Za ovu godinu sam zvanično* prebacio metalne izveštaje za Subotu jer je postalo jasno da statistički češće ne stižem nego što stižem da ih uradim Petkom, tako da, Subota je sada metalni dan!!!!!
 
 
 
* U ovom postu: http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3891.msg717763#msg717763

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.072
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #768 on: 14-04-2019, 08:08:41 »
hvala za info mehane. malo sam propuštala od januara do danas, previše stvari na leđima, al malo se raščistilo, pa ću sad biti redovnija! :)
Some things you have to do yourself.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #769 on: 19-04-2019, 20:42:35 »
Što bi rekao Toma Nikolić da ga je kojim slučajem Vučić jutros išta pitao, „I Čaušesku je pred svrgavanje i linč do smrti imao veličanstven skup sa desetinama hiljada pristalica“. Srećom, nije ga pitao a i mi imamo metal da nam izvida rane koje nam Srbija svakodnevno nanosi. Ajmo, dakle, mi ono naše.
 
 
Za crne dane crna muzika, rekli bi mangupi a mi krećemo sa ukrajinskim dvojcem До Скону čiji je peti album, Black Asceticism upravo dropovao i... meni se to ne dopada nešto superpreterano ali ima nekoliko aspekata koje moram da pohvalim. Prvi je zapravo jako dobra produkcija koja ne zvuči skupo ali je uredna i promišljena i uklapa se veoma dobro sa muzikom koja iako ne dolazi iz domena atmosferičnog blek metala ima dosta atmosfere. До Скону su solidni skladatelji makar u tome da imaju dobre ideje i umeju lepo da ih uklope i pesme imaju elemente panka ali i nekakvog inteligentnijeg popa i sve to zapravo lepo može da se sluša. Ono za šta nisam siguran je trajanje albuma koji u ni četrdeset minuta muzike ima momente koji su očigledno dobijanje na vremenu. Cela Отдельная Реальность, na primer, je interludij sastavljen samo od razlaganja istih akorda i sa dva minuta i dvadeset sekundi je dva minuta predugačka. Jendako, naslovna pesma ima neke veoma kul pank rifove ali traje duže od sedam minuta. No, До Скону su barem bend sa izraženim karakterom i ovo treba ceniti:
 
https://doskonu.bandcamp.com/album/black-asceticism
 
 
Ova nedelja je inače prepuna atmosferičnog blek metala koji meni ne uspeva da pomeri skalu osećanja ni za milimetar tako da je pravo osveženje slušati prvi  album finskog benda The Watcher a koji se odaziva na Kaosaura. Finci ne samo što se klanjaju haosu u tom nekom spiritualnom smislu nego i muzički otkidaju jedan jako dobar blek metal sa elementima drugih žanrova, od death metala pa do neke progresivnije dimenzije ove muzike. Sve to zvuči vrlo zrelo i proživljeno sa kvalitetnim aranžmanima i žestinom koja ima u sebi hardcore punk notu ali i višedimenzionim razmišljanjem gde pasaže udaračke svirke smenjuju odlične mirnije deonice sa promišljenim gitarskim radom. The Watcher sasvim evidentno nisu „normalan“ black metal bend i rekao bih da je black metal za njih tek provizorno žanrovsko određenje a da su tematski i po interesovanjima ovi momci mnogo širi. Još bih istakao odličan, praktično hardcore vokal i preporučio ovaj album svakom ko voli metal u uopštenom smislu a zanima ga sveža, sjajnim idejama natrpana i tehnički kompetentna svirka:
 
https://thewatcherhorde.bandcamp.com/album/kaosaura
 
 
 
Šveđani Mephorash sa svojim četvrtim albumom, Shem Ha Mephorash svoju formulu okultnog blek metala sa puno drame i dugačkim pesmama dovode do, što bi Cripple rekao, paroksizma i to ovde ne mislim u naročito dobrom smislu. Da se razumemo, da ne mislim da album ima ikakvu vrednost, ne bih ga ovde ni pominjao, ali Shem Ha Mephorash je ploča koja na teatralnost stavlja sve pare koje je večeras donela u kladžu i nada se da ćemo da se primimo na melodične horove i grandiozne četvoroakordne harmonije. Sve to ima šarma ali je spakovano u pesme od po deset minuta koje treba da imaju hipnotička svojstva ali za mene su Mephorash suviše bukvalno crtanofilmovski nastrojeni u svojoj melodrami da bih mogao da ih preozbiljno doživljavam. Dakle, za fanove sjajno, za nas ostale, da se čuje informativno:
 
https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/shem-ha-mephorash
 
Italijanski Necromutilator su bend kojem su naslovi pesama bolji od samih tih pesama i na drugom albumu – Black Blood Aggression – imamo takve bisere poput „Armoured Antichrist“ ili „Blessed in Hellvomit“. Muzički ovo je primitivan black/ thrash metal sa malo interesovanja za muzičke finese i jednim gotovo karikaturalnim stavom. I sad, ne mogu da kažem da to meni nije na određenom nivou šarmantno tako da treba još samo izdržati prilično nesrećan miks koji favorizuje bubanj i vokal na uštrb instrumenata sa žicama. Uz dosta napomena u fusnotama, Necromutilator mogu da budu prijatna zabava određenom segmentu publike sa svojim prostačkim rifovima, „seljačkim“ pevanjem i mnogo blastbitova:
 
https://necromutilator.bandcamp.com/album/black-blood-aggression
 
 
 
Ni sa stonerom se nisam mnogo usrećio ove nedelje pa tako kada post-rokeri Stone from the Sky negde na trećini prve pesme na albumu Break A Leg popale distorzije i krenu da udaraju u gitare malo jače, mene to mnogo vozdigne. Stone from the Sky nisu preterano originalni i njihova muzika je očigledno nastala iz upornog džemovanja, sve je to simpatičan ali ne odveć avanturistički nastrojen poluimproizovani post rok, no ta sklonost ka katarzičnoj buci ih apsolutno izdvaja od hiljada kolega. Album ovih dragih Francuza sastavljen je od sasvim prijatnih gruvova i mada vam neće promeniti život, idealna je muzika da svira u pozadini dok nešto radite, na primer trčite ili pišete roman. Ima tu lepih tema i dobrih ritmova, ali miks je verovatno ono što mi najviše prija sa tom gitarom koja baca adrenalinske bombe u aranžmane i svaki put me iznova narajca. Prijatno:
 
https://stonefromthesky.bandcamp.com/album/break-a-leg
 
 
Kalifornijski Solar Haze su svoj istoimeni debi album izdali još 2017. godine ali danas izlazi njegovo reizdanje za Metal Assault i vredi ukazati da je ovo superprijatna ploča teškog fuzz rocka sa pankerskom spontanošću i metalskom težinom. Solar Haze umeju da napišu pesme i imaju solidan stav. Daleko su, dodaću, od najboljeg rok benda koji možete da čujete ove godine, ali veoma prijaju na neki svoj nenametljiv način:
 
https://metalassault.bandcamp.com/album/solar-haze
 
https://www.youtube.com/watch?v=3vfcVVQIiQM
 
 
Sludge stoneri Grim Earth iz Vašingtona na svom prvom albumu imaju kvalitet produkcije kakav drugi bendovi ne bi prihvatili ni za demo, ali kako se album zove Smoke Bloody Nugs a omot je natrpan skeletima, nema ni malo sumnje u to da je ovaj tupi, musavi zvuk u skladu sa kako muzikom tako i stavom benda. Smoke Bloody Nugs je ploča zaraznih, lepljivih gitara koje sipaju moćne rifove preko tvrde ritam sekcije i mada bend ne može da se pohvali niti nekakvim najjačim songrajtingom niti nekim genijalnim idejama, u celini album ima jednu finu inerciju i te jake gitare ga odlično nose. Zvuk će svakako biti prepreka jednom delu slušalaca, ali Grim Earth znaju kako da vas uhvate za uvo i ne puste do isteka četrdesetog minuta, servirajući prljavi, distorzirani teški rok. Posle ćete biti malo mamurni ali neće vam biti žao:
 
https://grimearth.bandcamp.com/album/smoke-bloody-nugs
 
 
Bugarska braća Bloodrush sa svojim drugim albumom, Quench, mogu da se pohvale dosta solidnim zvukom ali njihov srednjaški stoner rok svakako nije neka prvoligaška ponuda. Ipak, ja volim kad je zvuk ovako zdrav – slušajte taj zvonki bas, tu oštru a opet bogatu gitaru, te jake bubnjeve – i uz njega i pesme koje imaju i solidnu količinu drame i gruva mogu fino da se progutaju. Bloodrush su decidni drugoligaši ali mogu da prođu i neće škoditi jednom da se propuste kroz ušesa:
 
https://youtu.be/nsXHsYfqYd8
 
 
Ni njemački faz rokeri Animal Bizarre ne mogu se nazvati nekim superoriginalnim bendom koji na svom drugom EP-ju F.Y.M. nudi nešto do sada nečuveno ali ovo je jedan kvalitetan, dobro usviran power trio koji zapravo možda PREVIŠE komplikuje svoje pristojne rokenrol pesme a da bi njihov pristojni gruv i ideje uspeli da zasijaju kako treba. Ovim hoću da kažem da je umeće kreiranja dobre rokenrol pesme ipak jedan veliki dar i da Animal Bizarre možda nisu sasvim sigurni u to koliko su im ideje dobre pa ih trpaju i previše u po jednu pesmu iako su od ovoliko rifova, tema i gruvova mogli da naprave propisan dugosvirajući album umesto pačvorka spakovanog u četiri pesme. No, da ne budem prenegativan, ovo je dobro za slušanje uprkos svojoj aranžmanskoj prenatrpanosti i preporučujem da se isproba a u nadi da će bend za iduće izdanje malo da se primiri i kanališe svoje nemale kreativne energije na opušteniji i efikasniji način:
 
https://animalbizarre.bandcamp.com/album/f-y-m-ep
 
 
U ovakvoj ponudi su kalifornijski Glitter Wizard sa svojim četvrtim albumom Opera Villains daleko najzanimljiviji deo ovonedeljnog programa. Glitter Wizard nisu striktno stoner bend već neka vrsta retro ’70s psihodeličnog benda sa jednako zdravim količinama glam roka i glam punka u svom zvuku. I to lepo legne na ovaj kraj mučne radne nedelje i Vučićevu nepodnošljivu hvalisavost. Wizardi umaju da napišu dobru pop pesmu i da je odrade uz entuzijazam koji leči rane na srcu i donosi osmeh na lice. Nije to zapravo metal, da se mi razumemo, ali jeste glasan rok sa dovoljno pop samosvesti da se ne stidi razrađenih melodija i aranžmana koji mešaju razigrane tročetvrtinske plesne ritmove sa wishboneashovskim gitarskim međuigrama. Plus taj miks sa puno vazduha i stvarnom, opipljivom dinamikom. Vrlo preporučljivo, čak nezaobilazno:
 
https://glitterwizard.bandcamp.com/album/opera-villains
 
 
 
U drugim metal vestima, ukazaću na (februarski!!) debi album finskih Wheel koji se zove Moving Backwards i, kako i sami članovi benda kažu, umorili su se od čekanja novog albuma Toola pa su sami snimili album kakav bi voleli da je Tool snimio. I sad, ja nikada nisam bio neki ljubitelj Toola pa bih se uzdržao od velikog komentarisanja ali se čuje da je ovo ozbiljna i ozbiljno odrađena priča. Na JuTjub kanalu benda ima nekoliko pesama sa albuma pa poslušajte:
 
https://www.youtube.com/channel/UCIzIcRCwJlp5rd5mYsNdEtw/videos
 
 
Ako vam nije dosta proggy aspiracija, peti album denverskih Allegaeon pod nazivom Apoptosis je pred nama. Allegaeon su praktično stereotipni prog/ tech death metal bend iz vica sa albumom koji počinje furioznim razlaganjem na bas gitari za koju mogu da potpišem da ima bar šest žica i od te tačke samo eskalira od jednog ka drugom klišeu. Sve se to isporučuje baš kako očekujete uz mnogo prostačkih sinkopa, arpeđa i harmonija koje su pre dvadesetpet godina metal bendovi smatrali za inovativne a danas su samo stereotipne. Allegaeon kao da moraju da čekiraju svaku kućicu na prog/ death čeklisti pa je uz gomile iskomponovanih solaža i stalno insistiranje na flamenko referencama tu i problematična produkcija sa masteringom koji je toliko glasan da muzici uzima veliki deo života koji joj muzičari, uprkos svom mom cinizmu, ipak dosta štedro udahnjuju. Allegaeon su solidan bend u svom žanru ali toliko su usresređeni na sviranje samog žanra da jedva da uspevamo da čujemo njih same iza svega toga. Opet, ja sam čovek seljak i ovo možda vama bude mnogo zanimljivije nego meni:
 
https://allegaeon.bandcamp.com/album/apoptosis
 
 
Za još proggy death metala obratićete se francuskim Fractal Universe čiji je drugi album Rhizomes of Insanity  opet jedna predvidiva ponuda prog/ deatha sa mnogo već pomalo izlizanih fora ali i sa simpatičnom, B-movie atmosferom koju bend provlači. Daleko od nekog esencijalnog slušanja, Rhizomes of Insanity je ploča koja je uspela da me prijatno iznenadi sa mnogo momenata schlocky drame koji oplemenjuju prog zvuk što je mogao da bude tek neizdrživo generički dosadan:
 
https://www.youtube.com/watch?v=fV2mF6Rzz3o&feature=youtu.be
 
Sacred Reich su izbacili split singl sa Iron Reagan – što je svojevrsna ontološka ironija samo za sebe i njihova strana je jedna pesma koja zvuči baš kao B-strana singla treš metal benda iz osamdesetih na kome su se članovi odlučili za hardkor pank pesmicu u kojoj se obraćaju Donaldu Trampu. Slatko, ali, pogotovo u 2019. godini, podaleko od esencijalnog.
 
https://youtu.be/3zr1AU-GSy0
 
I Accept su izbacili novi singl, Life’s a Bitch i u svetu u kome nismo sigurni na šta će novi AC/DC ličiti ovaj veoma ’80s uradak sasvim kulturno može da nakrivi kapu i dobije prelaznu ocenu od mene:
 
https://youtu.be/5jaJ-GZi-eg
 
 
 
Španjolski Totengott su, nećete biti iznenađeni da čujete, karijeru započeli kao Celtic Frost kaver bend i na njihovom drugom albumu, The Abyss se ovo obožavanje Toma G. Warriora i njegove male bande revolucionara čuje jednako dobro kao i na prvencu koji se, da Vlasi ne moraju mnogo da se prisećaju, zvao Doppelgänger. Elem, The Abyss je pokušaj da se formula sa prvog albuma emulira gotovo bez ikakvih varijacija, sa posebnim tribjutima onoj malo bržoj fazi Celtic Frost ali i onoj njihovoj najsporijoj fazi, sa jasnim naklonima i Warriorovom kasnijem radu u Triptykon. I, sad, meni je sve to vrlo simpatično ali neću vam zameriti ako kažete da je bend bestidno neoriginalan, da im je miks malo prezagušen i da, Celtic Frost ili ne, nemate snage da slušate mučno sporu pesmu od 22 minuta koja album zatvara. Sve to poštujem, ali pošto sam ljubitelj mračnog, apokaliptičnog a opet razoružavajuće jednostavnog zvuka koji su Frost baštinili a Totengott preuzeli i nastoje da ga, ako već ne evoluiraju, a ono održe u životu i u formi, onda moram da kažem i da mi je The Abyss simpatična ploča:
 
https://totengott.bandcamp.com/album/the-abyss
 
 
Unique Leader nam za ovu nedelju nude novi, peti album danskih Dawn of Demise koji se sugestivno zove Into the Depths of Veracity. Za slučaj da nikada niste čuli za ove Dance mislim da bi već naziv albuma bio dovoljan da ih pozicionira negde u zoni obožavanja rane škole brutalnog death metala i, zaista, Dawn of Demise su kao neka verzija Dying Fetus ili ranih Suffocation za publiku sa jeftinijim ulaznicama. Znam da sad zvučim kao najgrđi snob, ali fakat je da Dawn of Demise nisu u istoj ravni sa bendovima koje tako očigledno vole i emuliraju i da su njihovi aranžmani ipak druga liga. No, ovde ima lepih momenata, tvrdog death metal udaranja i po koji solidan rif, sa sve prihvatljivo dobrim miksom a i muzičari su veoma korektni pa vredi da se čuje ako sebe smatrate ljubiteljem žanra:
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/into-the-depths-of-veracity
 
 
Kad smo već kod neoriginalnosti, švedski Gods Forsaken imaju drugi album, Smells of Death i ovo je, za slučaj da ste namah osetili da vam u životu nedostaje klasičnog švedskog death metala, baš ono što bi metalni doktor prepisao. Smells of Death je ploča koja ne samo da ne pokušava da išta novo donese dobro razgaženom žanru već se naprotiv trudi da se što više približi onome što su Dismember i Nihilist i ostala braćala radila pre, evo sad će još malo pa trideset godina. Do neke mere je to i karikaturalno, sa tim apsurdno prebudženim zvukom gitara ispod kog bubanj deluje skoro kao igračka ali stvari vadi odličan vokal koji dosta dodaje na ekspresivnosti muzike. Swedeath je veoma čvrsto kodifikovan podžanr i Gods Forsaken iz sve snage gledaju da ne idu preko crte ali da u okvirima koje su prihvatili odrade pošten i znojav posao. Pa tako ovaj album i treba doživljavati kao stilsku vežbu ali, na kraju dana, sasvim prijatnu za slušanje:
 
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/smells-of-death
 
 
 
Black Sites iz Čikaga sviraju neku vrstu klasičnog hevi metala sa sasvim malo prog ambicija i njihov drugi album, Exile je prilično ubedljiva ploča prijatnog i prigodnog podsećanja na osamdesete u njihovom najboljem izdanju. Ima ovde malo Dia, malo Queensryche i Mejdna i Prista ali malo i Rainbowa, bogami. Gitarista Mark Sugar koji je vođa ovog sastava se pre par godina meni već dokazao sa svojom treš postavom Trials i Black Sites guraju isti nezavisni pristup pravljenju i objavljivanju muzike spajajući ozbiljno sklopljen i produciran metal sa konfrontativnim DIY stavom. Black Sites na momente budu previše popi i himnični za moj ukus ali svaka pesma ima u sebi dovoljno te klasične metalske mračne napetosti da ja nemam problem da to lepo slušam. Isprobati za taj neki melanž starinskog pristupa i modernog senzibiliteta:
 
https://blacksites.bandcamp.com/album/exile
 
 
Malo da pročistimo atmosferu pomoći će nam Watchcries iz Brajtona čija kombinacija krast panka sa malo sludge metala u zvuku bude vrlo osvežavajuća. EP Unearthed je bučna i besna ploča sa četiri pesme koje imaju vremena i za furiozne blastbitove ali i za slojevitije izražavanje u pesmama koje su ritmički nemirne a emotivno rastrzane, jelte. Sve to sa odlično snimljenim isntrumentima – slušajte taj sažižući bas i ubistven bubanj – a bez dovoljno vremena da smori:
 
https://watchcries.bandcamp.com/album/unearthed
 
 
Bavarski Vitriol je izbacio svoj prvi EP Chrysalis za Iron Bonehead i to su dve pesme interesantnog black/ death pristupa koji ume da zaore svom snagom i pusti krv, ali i da se prepusti sasvim nevinim i naivnim meditacijama kakve ne bi bile strane nekakvim eteričnim pop bendovima. Pritom, ovo su dve pesme u više od dvadeset minuta svirke sa ozbiljnim istraživanjima žanr(ov)a po dubini i hermetičnim ali veoma ličnim, pa onda i zdravo avangardnim pristupom muzici. Veoma preporučujem:
 
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/vitriol-chrysalis
 
 
Teksašani Dead to a Dying World na svom trećem albumu, Elegy, spajaju post rok, doom, black metal i taj neki post-neurozisovski „spiritualni“ folk-rok sa iznenađujuće mnogo sigurnosti. Elegy je ploča prefinjene patetike koja ima hrabrosti da počne beskrajno ucenjivačkom folk tužbalicom Syzygy a onda da nastavi na više strana odjednom, šarajući od blackgaze zvuka u Empty Hands, Hollow Hymns preko akustične meditacije sa Hewn From Falling Water pa do „čistog“ i naivnog post roka u Vernal Equinox. Ne smem da kažem da baš sve na ovom albumu funkcioniše u istoj ravni i ima isti intenzitet ubedljivosti, ali Dead to a Dying World su prilično kreativno smeli i sa dosta doslednosti istražuju sve te avenije muzike kojima se zapute. Valja to pozdraviti:
 
https://deadtoadyingworld.bandcamp.com/album/elegy-3
 
 
U mnogo manje žanrovski višesmislenoj ponudi tu su Embludgeonment iz Nju Džersija čiji drugi album, Barn Burner, ide veoma ugaženim ali dragim stazama brutalnog death metala iz Cannibal Corpse/ Broken Hope/ Dying Fetus škole. Embludgeonment ne nude više od pristojnog faksimila muzike koja je nekada bila dosta inovativna, ali sve dok ne očekujemo da nam promene svet i prepoznamo solidan kvalitet produkcije i pristojne ama neoriginalne pesme, bićemo usluženi:
 
https://embludgeonment.bandcamp.com/album/barn-burner
 
Druids iz Ajove se zvanično vode kao stoner bend, ali njihov metal je mnogo energičniji nego što ta žanrovska odrednica sugeriše. Na trećem albumu, Monument ovi momci isporučuju rasviran, melodičan metal uzbudljivog srednjeg tempa sa televizijskim kvalitetima. Ovo je bend koji se ne stidi da uz svoje teške, distorzirane sludge momente prišije praktično kvinovsko multitrekovano pevanje i kad se na to doda dosta lepih gitarskih rešenja i odlična produkcija, Druids su izbacili ploču koja sa pet pesama može da se dopadne i publici koja inače ne voli sve te ekstremne metalce koje ja ovde reklamiram:
 
https://www.youtube.com/watch?v=89BtZYL89hg&list=PLziW5PTeCXqWi5f50nmjL8ZF_ABEd9tG0
 
 
L'ACÉPHALE iz Potlanda na svom tek trećem albumu za petnaest godina (a i deset godina nakon drugog albuma) koji nosi isto ime kao bend idu veoma duboko u istraživanju svojih brojnih inspiracija i motivacija i sa 74 minuta trajanja ovo je ploča kojoj se valja ozbilno posvetiti, naročito jer se njoj ni slučajno ne žuri da stigne kuda je naumila. Opet, ima ovde dosta mesa i L'ACÉPHALE je definitivno bliža grandioznom umetničkom delu smele avangarde nego prenapuhanoj metalskoj pretencioznosti. A da ne bude zabune, ima ovde pretencioznosti kud god se okrenete – revolucionarni napevi uz akustaru na francuskom, spoken word delovi, nesvete kombinacije zavarivačkog blek metala i ekspresivnog folka... L'ACÉPHALE su ulili srce i dušu u ovaj album i dobro se čuje zašto je sve to nastajalo deset godina pa je ljudski da im date šansu i makar ih jednom pažljivo odslušate:
 
https://lacephale.bandcamp.com/album/lac-phale
 
 
Ovonedeljnu porciju grindcorea dobijamo ljubaznošću geteborških Walking Corpse koji sa četiri pesme na svom istoimenom debi EP-ju isporučuju jako tvrd ali istovremeno maštovit i kreativan grajnd koji uspeva da profitira čak i od neljudski brikvolovanog masteringa. Walking Corpse odvaljuju agresivnošću ali istovremeno imaju i dobre pesme od po dva minuta sa mnogo dobrih gitara i kvalitetnim, do ludila brutalnim izvođačkim pristupom na svim frontovima. Sa skandinavskom čvrstinom i ludačkom energijom koja kao da je teleportovana pravo iz Japana ovi Šveđani pokazuju kako grajnd 21. veka treba da se čuje:
 
https://walkingcorpsegbg.bandcamp.com/releases
 
 
I, da završimo sa još jednim grajnderskim izdanjem, More Pain iz San Dijega imaju istoimeni debi EP koji traje, čekajte da saberem... minut i jedanaest sekundi. A ima tri pesme. More Pain su pritom sasvim prirodni i nemaju u sebi ni trunke memecore poze pa je ovo EP poštenog, čukačkog power violence panka koga sviraju dvojica veterana  - Nick Zinner iz Yeah Yeah Yeahs i Justin Pearson iz The Locust i Dead Cross. Naravno, odmah se prepozna ta kilometraža i ovo je vrlo slatko i moćno izdanje za ulazak u vikend. Uživajte:
 
https://morepain.bandcamp.com/
 
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #770 on: 24-04-2019, 17:48:31 »

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #771 on: 25-04-2019, 14:30:27 »
Non-stop strim tehničkog death metala koga stvara neuralna mreža obučavana na muzici benda Archspire:

https://youtu.be/CNNmBtNcccE

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #772 on: 27-04-2019, 14:17:14 »
To što je danas crveno slovo* nije razlog što neću postovati nedeljni metlani pregled. Razlog je mnogo prozaičniji: kombinacija veterinara i poslovnih obaveza. No, obećavamo da će pregled biti uredno iskovan ili sutra ili prekosutra, trećeg dana praznika.** U međuvremenu uživajte u ovom klasiku hevi metala koga je napisao... er... Piter Grin.
 
 
https://youtu.be/ziwspbzfvOc
 
 
Edit: A evo i pesma o Godzili od benda koji je izmislio termin hevi Metal:
 
https://youtu.be/SBIyxnpStRw
 
 
* I to slovo "A", naime odlazak u bioskop da se gleda Avendžers: Endgejm
 
** Treći dan Avendžersa

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #773 on: 04-05-2019, 18:53:29 »
 E, pa, pošto sam masno slagao neki dan, ostaje mi samo da dve nedelje metala pokrijem jednim javljanjem. Neće biti lako ali metal je uostalom najslađi kad je najteže.
 
Da bismo bili efikasni treba pisati kratko i svirati brzo. Finci Sielunvihollinen („Neprijatelj“ ili već tako nešto) na svom trećem albumu, Kuolonkylväjä (što bi bilo nešto u smislu „Žetelac smrti“, a što se vidi i na omotu) ispunjavaju drugi kriterijum i ovo je ploča tvrde, efikasne skandinavske blek metal svirke sa odličnom produkcijom i dotegnutim sviračkim veštinama. Ovo je blek metal koga manje zanimaju atmosfera i filozofiranje a više efikasni, popaljivi aranžmani i pamtljive melodije. Ima ovde i dosta prostora za disanje pa ovo nije jedan od onih albuma koji samim sebi budu najveći, jelte, neprijatelji time što sve pesme liče jedna na drugu, već dobijamo distinktne i veoma melodične pasaže i srazmerno smirenije momente kako bi ovo mogli da slušaju i normalniji ljudi. Odlično:
 
https://sielunvihollinen.bandcamp.com/album/kuolonkylv-j
 
 
Njemački duo Wallfahrer („hodočasnik“, jelte) na svom drugom albumu, Rattenritual zvuče donekle slično, sa tom kombinacijom naglašene melodije i brzog tempa ali njihova je muzika zamišljenija, atmosferičnija pa i bliža post-metal i post-rok raspoloženjima tako da je na momente legitimno reći da je čak i nežna. Ipak, u globalu ovo je ploča brze i žestoke svirke po mom ukusu kojoj te harmonske avanture samo dodaju na dubini (slušajte kako naslovna pesma dobija na epici što duže traje) pa mogu zdušno da je preporučim:
 
https://wallfahrer.bandcamp.com/album/rattenritual
 
 
Također njemački duo Streams of Blood proslavlja deset godina karijere kompilacijskim albumom Kratf(werk) ali ovo nije puko ređanje postojećih snimaka u jedan Soundforge fajl i kliktanje na dugme za normalizaciju, jer su se mladići potrudili da zapravo sve pesme snime ponovo kako bi bile zvučno i izvođački ujednačene. Kad čujete kako je miks mutan i jeftin pitaćete se zašto su se, za ime Nečastivog, uopšte trudili ali taj podzemni zvuk zapravo odlično paše ovoj nihilističkoj, agresivnoj muzici. Streams of Blood su bend koji ne prezire atmosferu ali je sklon brzim blastbitovima i iznurujuće agresivnom tempu. Uz ovakav „kvalitet“ zvuka to može i da zamori ali ako slušate pravilno dozirano, ovo je album solidnih blek metal pesama odsviranih sa puno autoriteta:
 
https://streamsofblood.bandcamp.com/album/kraft-werk
 
 
Iz daleke ali prijateljske Malezije stižu Darklord kojima je, ako je verovati Metal Archivesu, trebalo 25 godina da od prvog dema stignu do debi albuma. No, dobra vest je da ovogodišnji debi, Diabolical Onslaught nudi izvrstan meni blek metala stare škole sa solidnim naklonima speed i thrash prethodnicima, jeftinim ali utegnutim miksom i stavom koji komunicira svežinu i napaljenost. Darklord slobodno mešaju sintisajzere sa reskim gitarama i to iznenađujuće dobro legne u njihovim prostim ali atmosferom nabijenim pesmama. Ima ovde zrnce orijentalne egzotike ali generalno ploča je kao neki izgubljeni biser iz 1991. godine i time ima moje najtoplije preporuke:
 
https://darklordmy.bandcamp.com/album/diabolical-onslaught
 
 
Estonski Serpentine Apostle debituju EP-jem Three Envenomed Fangs koji je sedamnaest minuta mračnog, košmarnog ali i melodičnog, žestokog blek metala koji bije među oči ali ima i uho za atmosferu pa sva ta brzina ne poništava hermetičnost koju Estonci očigledno veoma cene. Odličan debi:
 
https://infernaprofundusrecords.bandcamp.com/album/three-envenomed-fangs
 
 
 
Komšije iz Finske, Licht des Urteils su izbacili prvi demo i koriste fotografiju notrdamske katedrale u plamenu za omot. Primereno a i pravovremeno, reklo bi se. No, na stranu to nesrećno kačenje na, eh, trendove, ovo je snimak sa četiri pesme lo-fi blek metala koji odlično koristi svoju superjeftinu produkciju da isporuči malo više od petnaest minuta urnebesno brze i distorzirane svirke. Licht des Urteils su vidno napaljeni i žele da pokažu koliko su žestoki tako da pesme prosto pucaju od energije. Sjajno:
 
https://lichtdesurteils.bandcamp.com/album/demo-2019
 
 
 
Grčki jednočlani Chaoscraft na trećem albumu, God Shed His Curse on You ima drugi produkcijski problem a to je da bubnjevi zvuče previše neprirodno pa to može da zasmeta po kojem čistuncu. To na stranu, ovo je ploča agresivnog, brzog blek metala sa očiglednim korenima u grčkoj sceni ali i puno ljubavi za švedske prethodnike. Muzika je gotovo do apsurda brza, sa složenim aranžmanima i velikim harmonskim ambicijama i mada sve to više nego prečesto skreće u suhi kič, ne mogu da kažem da mi ovako na gomili nije simpatično:
 
https://chaoscraft.bandcamp.com/album/god-shed-his-curse-on-you
 
 
Čileanci Siaskel na svom trećem albumu, Xo'on Hauk Sho'on nastsvljaju sa tematizacijom istrebljenja patagonskih starosedelaca od strane evropskih došljaka i promišljanjem kosmosa, a muzički ovo su četiri pesme teškog, mračnog black/ death metala sa iznenađujuće niskim štimom i nemilosrdnom izvedbom. Mastering je suviše klaustrofobičan ali muzički ovo je veoma prijemčiva ploča:
 
 
https://schattenkultproduktionen.bandcamp.com/album/siaskel-chl-xoon-hauk-shoon
 
 
Islandski Árstíðir Lífsins („Životna doba“, kaže google translate, nema na čemu) sa četvrtim albumom, Saga á tveim tungum I: Vápn ok viðr („Istorija dva jezika I: oružje i drvo“) biju solidnih sedamdeset minuta tvrde metal svirke pomešane sa folk elementima. Kako to kod Islanđana često zna da bude, ovo je atmosferično i epski a da ne silazi predubiko u mulj kiča već zaista asocira na te neke mitske scene kakve ova muzika uvek nastoji da prizove. Pevač, Marsél, se pritom jako potrudio oko aranžmana nudeći horske pasaže i raspevane refrene za sve pare i ovo svakako valja prelsušati makar jednom:
 
https://arstidirlifsins.bandcamp.com/album/saga-tveim-tungum-i-v-pn-ok-vi-r
 
 
Poljski Deus Mortem sa svojim drugim albumom, Kosmocide pokušavaju da dokažu koliko su opasni ne bi li ih se, jelte, i sam kosmos uplašio. I dobro, ima tu štofa, ovo je superbrz, prangijaški blek metal koji malčice zapostavlja tradicionalnu poljsku duševnost za račun žestine koja podseća na neke skandinavske vedete (poput Nordjevel, recimo). Naravno, to je meni taman po ukusu pa ovaj album grajnderske žestine mogu mirne duše da snažno preporučim:
 
https://malignantvoices.bandcamp.com/album/kosmocide
 
 
Francuski Ferriterium na svom drugom albumu, Le dernier livre (ni manje ni više nego „poslednja knjiga“) umeju da zasviraju jednako brzo ali ovo je mnogo melodičnija i nešto setnija muzika. Prija mi jer se ovaj duo ekstremno trudi oko izvođačkih kvaliteta a i miks je pristojan pa njihova muzika ne zvuči jeftino i kiči već primereno ubedljivo i epski:
 
https://ferriterium.bandcamp.com/album/le-dernier-livre
 
 
Švedski Murdryck je život započeo pre dvadesetak godina kao mračni ambijentalni projekat ali na svom drugom albumu, Födelsen, demonstriraju kako su evoluirali nakon što su se pre pet godina primili na pravi blek metal. Nije Födelsen sad neko remek delo – pogotovo je miks malo upitan – ali ovo je meni interesantna kombinacija žestokog blek metala sa malo blackened rock’n’rolla i bend pravi vidan napor da spoji sve disparatne inspiracije koje ima pa mu je zvuk prilično osoben:
 
https://murdryck.bandcamp.com/album/f-delsen
 
 
Idemo nazad u Čile za potrebe drugog albuma benda Sol Sistere. Extinguished Cold Light je melodična pa i melanholična ploča koja o mržnji i nasilju priča na jedan prilično dostojanstven i za slušanje prijatan način. Malo podrumski miks ne smeta previše mada bih voleo da su Sol Sistere imali para za nešto bolje jer su svirački vrlo ubedljivi a njihove prijatne melodije valja da se dobro čuju:
 
https://solsisterehhr.bandcamp.com/album/extinguished-cold-light
 
 
Ossuaire iz Montreala na svom prvencu koji se primereno zove Premiers Chants nude šest pesama koje premalo variraju atmosferu i tempo da bi čovek mogao da ih razlikuje i zapamti. Uz to i mastering je na granici neslušljivosti pa ovaj album uvršćujem pre svega jer je dobar u elementima, ali kao celina, valjalo bi mu malo dorade:
 
https://ossuaire.bandcamp.com/album/premiers-chants
 
 
Norveški veterani Kampfar imaju osmi album, Ofidians Manifest i ovo je ubedljiva i zrela ploča norveškog blek metala sa odličnim zvukom i sigurnom izvedbom. Norvežani naprosto kad hoće, ovo rade bolje nego iko drugi na planeti i Ofidians Manifest je opasna ploča koja, uprkos tome što ne mrda ni milimetar izvan standardnih granica žanra, neprestano uspeva da iznenadi odličnim aranžmanskim rešenjima. Veoma, veoma dobro:
 
https://youtu.be/eBUajQZTccg
 
Pošto je 2019. godina ne samo da imamo uspešan finski web-comic koji se blago humoristički bavi blek metalom, već je taj projekat sada izrodio i virtuelni bend, Belzebubs, koji ima svoj prvi album, Pantheon of the Nightside Gods. I, mada je ovo na momente previše „komercijalno“ zvučeća ploča, sa melodičnim guitar hero solažama, s obzirom da ne znamo ni ko je u bendu (mada se nagađa da su u pitanju članovi Insomniuma), Pantheon of the Nightside Gods je zapravo izuzetno ubedljiv iskaz. Masterovan od strane samoga, jelte, Dana Swanoa, ovo je album „komercijalnijeg“ blek metala koji će odlično leći ekipi koja troši bendove poput, eh, ne znam, Cradle of Filth (koji imaju i gostovanje ovde). Ali, napominjem, sav taj komercijalni kič na stranu, ovo je solidno napisana i snimljena muzika. Šokantno.
 
https://youtu.be/eUReGRHsGcI
 
 
Manje komercijalni su finski Vargrav koji na svom drugom albumu, Reign in Supreme Darkness apsolutno bestidno kanališu taj neki mid-90s zvuk kakav su provlačili Emperor i njihovi akoliti. I mislim, odlično to rade i Reign in Supreme Darkness je ne samo besprekorno odsvirana nego i primereno producirana ploča da se postigne taj okultni štimung. No, Vargrav svakako neće dobiti nikakve poene na originalnost. Ali ne treba ni nju preceniti. Pristojan klon Emperora iz njihovog najplodnijeg perioda? Ma, naravno, dajte:
 
https://werewolfrecords.bandcamp.com/album/reign-in-supreme-darkness
 
Tajanstveni danski duo Sinnrs je izbacio svoj debi album Profound i ovo je simfonijski blek metal sa death čvrstinom koga ćete naći negde u istom delu mape kojim se kreću Italijani Fleshgod Apocalypse. I nije to sad nešto preterano mene oborilo s nogu ali makar mogu da cenim dobru produkciju u kojoj se stvari solidno čuju. Opet, bubanj je previše „plastičan“ i preterano dominira zvučnom slikom pa to malo kvari devojačku sreću ali kako su mnogi simfonijski blek metal albumi puka razmazotina u zvučnom pogledu, treba pozdraviti kada se bend malo potrudi. Profound nije tako „profound“ ploča kako bi bend sigurno voleo, ima ovde previše insistiranja na banalnim melodijskim rešenjima i ne bi škodilo da je bar četvrtinu kraća nego što jeste, ali da ima nekog štofa, ima:
 
https://youtu.be/mveyt3-OZlE
 
Finski Hedonihil ima prvi album (nazvan samo „I“) i ovo je neka vrsta sajd-projekta članova Swallow the Sun gde bi muzika trebalo da bude više death nego black metal. Ali, naravno, nije. I je zapravo sasvim solidna black metal ploča sa elementima death metala i produkcijom koja je prilično čista i uredna u odnosu na mizantropski muzički program koji nudi. Hoću reći, ovo je vrlo hi-fi kombinacija black metala, death thrasha i tako tih ekstremnih elemenata sa solidnim songrajtingom i dosta lepih ideja da se sav taj namešteni negativni stav lepo proguta. Problem je najpre u masteringu koji je toliko spljeskan da je ovo na momente bolno za slušanje. Takođe, trenutno na JuTjubu imate samo dve pesme a izdavač na Bandcampu čak i ne pominje ovaj bend. Ali ajde, poslušajte:
 
https://youtu.be/nDU87apZhR8
 
https://youtu.be/o2S5TSzTtmM
 
 
Jer, mislim, alternativa je novi Amon Amarth. Berserker je njihov JEDANAESTI album i potvrda kako jedan osrednji bend kroz godine pregalaštva i tvrdoglavosti može da svoj brend izgradi u dovoljnoj meri da ih ljudi shvataju ozbiljno i tretiraju sa dovoljno poštovanja. Hoću da kažem kako je Berserker ploča koju ja mogu da preslušam i da mi ne bude mnogo teško iako Šveđani povremeno padaju u ponor najcrnjeg kiča i to od one loše sorte. Ovo je, u totalu, paket kičastog vikinškog metala za dizanje tegova i krigli u kafani produciran malo skromnije nego što bi mu koristilo, ali, opet, da budemo fer, sasvim primeren publici koja već duže od dve decenije zna šta tačno traži od ovog benda:
 
https://youtu.be/W-6N35PI42c
 
 
Za dezinfekciju će solidno poslužiti beloruski Verwüstung čiji je drugi album, Gospel ov Fury, jedan tradicionalni jelovnik blackened thrash metala, produciran pristojno (mada jeftino) i sa dovoljno dobrih rifova da čovek može lepo da se opusti. Belorusi imaju stila i, recimo, Hellfire Rock’n’Roll simpatično spaja blastbitovski blek metal, rifaški treš i rokerski gruv a da ništa ne deluje neprirodno u toj mešavini. Pesme se motaju negde oko tri minuta i ne smaraju filozofijama i atmosferama, pa je Gospel ov Fury simpatično jednostavna i energična ploča:
 
https://h-o-h.bandcamp.com/album/gospel-ov-fury
 
Sxuperion su bend iz Kalifornije (mesto iz kog dolaze zove se Mammoth Lake što je u startu pola boda više!!), a njihov četvrti album, Endless Spiritual Embodiment je interesantna mada dosta hermetična blackened death ploča u kojoj se brutalni blastbitovi mešaju sa raznim ambijentalnim zahvatima i tako dok slušalac ili popizdi ili shvati na šta bend misli kad kaže „deep space poetry“. Možda nije za mnogo slušanja na dan ali ima ovde šta da se čuje:
 
https://bloodymountainrecords.bandcamp.com/album/endless-spiritual-embodiment
 
Tu je i novi Archivist. Doduše, album izlazi na vinilu tek u Avgustu, ali je izdavač sve već postavio na JuTjub i Bendkemp pa se može reći da je album u digitalnom smislu izašao. Triumvirate je treća ploča ovog internacionalnog post/ black metal sastava i ko je voleo njihov zvuk na prethodnim pločama ovde će svakako imati čemu da se raduje. Članovi ove supergrupe (iz bendova poput Light Bearer ili Fall of Efrafa) dobro znaju šta rade i ovo je muzika koja spaja nežni pop senzibilitet sa blek metalskim vrištanjem i prženjima. Mene to ne uzbuđuje naročito ali ovo i nije muzika namenjena meni a sklopljena je dobro i smisleno:
 
https://archivistmusic.bandcamp.com/album/triumvirate
 
 
Iz Britanije stiže jedan, hmmm, recimo izgubljeni klasik. Bend Skaldic Curse je sadržao članove Akercocke i Fen a album Devourer, njihov treći, iako je trebalo da izađe još početkom decenije se tek sada pojavljuje pred publikom. To jest na bandcampu. I nije to nesolidno. Nisam neki veliki ljubitelj britanske blek metal scene, a posebno su me Akercocke uvek ostavljali hladnim, no, Devourer je pristojno produciran album dovoljno maštovite muzike da mi bude sasvim neuvredliv na jedno slušanje. Isprobajte:
 
https://apocalypticwitchcraft.bandcamp.com/album/devourer
 
 
Appaling iz Ričmonda nude na svom drugom albumu, Inverted Realm dosta srednjaški blackened death metal koji neće osvojiti nikakve nagrade za originalnost ali je srčan, brz i dovoljno promišljen da zavredi barem jedno slušanje:
 
https://appalling.bandcamp.com/album/inverted-realm
 
 
 
Od stonera prvo nudimo EP sa četiri pesme britanskih Duskwood a koji je nazvan The Long Dark i mada je daleko od obavezne lektire možemo mu u pozitivne karakteristike upisati dobar stav i solidan, bogat zvuk. Duskwood su (pre)jako nabasovani ali to ne guši muziku baš u potpunosti, a pevač ume da se uklopi uz ove lepljive, stondirane rifove. Bend je, generalno, za moj ukus previše „komercijalno“ nastrojen ali vredi da se čuje:
 
https://duskwood.bandcamp.com/album/the-long-dark
 
 
Giant Dwarf iz Perta na istoimenom prvencu nude teško isfazirani psihodelični stoner rok koji uspeva da od svog shizofrenog miksa izvuče maksimum i ponudi interesantne, srazmerno kompleksne pesme koje svejedno imaju dosta gruva. Nije skroz metal ali je sasvim solidno, plus taj lepi omot:
 
https://giantdwarf.bandcamp.com/releases
 
 
Kostarikanski Redhead Match na svom prvom albumu, Birthing Of The Fuzzman, nude solidnu količinu fuzza, svakako, ali ovo je zapravo više stoner pa i doom album nego što je nekakav nestašni faz rok. Ne da to išta smeta. Redhead Match mogu da se pohvale vrlo pristojnim i vrlo pristojno produciranim debi albumom koji nije toliko hermetičan da ne može da ga sluša i normalan svet ali koji ima dovoljnu količinu gitarske hipnoze da prija i meni. Sve to ima blago ’90s notu u zvuku i pesmama (recimo... nalik na Fudge Tunnel?) ali prija!
 
https://redheadmatch.bandcamp.com/album/birthing-of-the-fuzzman
 
 
Mineapoliski Wolf Blood na svom drugom albumu (nazvanom, jednostavno „II“) prosipaju odličan, teški stoner sa mnogo interesantnih aranžmanskih rešenja (pogotovo se pevačica Mindy trudi oko multitrekovanja i harmonija) i solidno visokim tempom. Ovo bi bila forma „komercijalnog“ stonera koja meni najviše prija:
 
https://wolfblood666.bandcamp.com/album/wolf-blood-ii-2
 
 
Pretorijski šampioni Ruff Majik su već hvaljeni na ovom topiku za prethodni album, Seasons a drugi album, netom izašli Tårn nastavlja tradiciju odličnog lo-fi muziciranja koje uspelo spaja kafansku anarhičnost sa izrazito „muzičarskom“ disciplinom. Tårn je prilično sirovo produciran album ali su pesme odlične i bend se sa dobrim razlogom ubedljivo penje lestvicom svetskog stonera prema samom vrhu:
 
https://ruffmajik.bandcamp.com/album/t-rn
 
 
Teksašani The Well nude vrlo solidan jelovnik na svom trećem albumu, Death and Consolation i ovo je stoner rok i psihodelija sa dosta stava i dobrom produkcijom. The Well nisu samo pušači kanabisa i njihova muzika ma koliko gruva imala takođe komunicira i jednu višu ambiciju, da nešto, jelte, kaže. Fino se to sluša:
 
https://youtu.be/JpTCk_5_vjo
 
 
 
Klivlendska ekipa Frayle (da, da, „Frajle“) ima novi singl, Dead Inside sa dve pesme okultno intoniranog, sporog i opuštenog doom metala koji više hvata na atmosferu nego na težinu i to mu odlično ide. Vrlo dobre kompozicije i jedan dostojanstven, epski štimung. Ženska ruka je čudo:
 
https://frayle.bandcamp.com/album/dead-inside
 
 
Vankuverski Eye of Doom kombinuju svoj sabatovski doom sa propisnim hevi metalom na istoimenom prvom EP-ju i to je... malo kiči ali simpatična kombinacija. Morate imati sklonosti ka ’80s metalu da biste ovo korektno probavili, ali ima štofa:
 
https://eyeofdoom.bandcamp.com/releases
 
Ostajemo u Kanadi za prvi album ekipe iz Toronta pod imenom Smoulder. Times of Obscene Evil and Wild Daring je ploča koja kombinuje teški, blago okultni doom sa bržim, „normalnijim“ metalom, uz ukusne naklone osamdesetima i vrlo solidnu produkciju. Smoulder pišu pristojne rifove i dobro ih aranžmanski uklapaju ali ubedljivo najupečatljivija stvar u vezi sa njima je pevačica Sarah Ann koja ne samo da na promo fotki pozira sa opakom, krivom oštricom sa nekog dalekog istoka, nego i razbija za mikrofonom. Pevanje naprosto jednoj inače solidnoj ploči dodaje potreban element esencijalnog sa svim tim epskim refrenima i moćnim personalitijem i Times of Obscene Evil and Wild Daring je obavezna za makar jedno slušanje:
 
https://smoulder.bandcamp.com/album/times-of-obscene-evil-and-wild-daring
 
 
 
 
Mount Soma iz Dablina na svežem EP-ju Nirodha (koga je masterovao Džim Plotkin lično!) isporučuju solidan sludge/ doom koji zvuči besno i opasno i za razliku od ostatka ponude ove nedelje, ne deluje kao da je prevashodno napajan kanabisom. Mount Soma se trude da nađu lepotu u žalosti i, pretpostavljam, obrnuto i ovo je pristojna ploča na tom njihovom putu:
 
https://mountsoma.bandcamp.com/album/nirodha
 
 
Klivlendski Mollo Rilla na svom istoimenom debiju donose za ovu priliku verovatno najbolju stoner ponudu. Tvist je u tome da ovo nije nimalo metal ploča već kombinacija garaže, psihodelije, bluza pa čak i malo art roka, sa interesantnim rešenjima u miksu i vrlo osobenim personalitijem benda. Iako im je ovo prvi album, Mollo Rilla na njemu zvuče izuzetno zrelo i pokazuju da imaju popriličnu kilometražu kao muzičari i stvaraoci:
 
https://seeingredrecords.bandcamp.com/album/mollo-rilla
 
 
Na nešto klasičnijem stoner jelovniku imamo čikaški Haze Mage čiji je debi album Chronicles jedan moguć odgovor na pitanje šta bi bilo da je Glenn Danzig u životu manje išao u teretanu a više cimao bong i slušao Black Sabbath. Dobra je ovo ploča žestokog, staromodnog ali ne i zastarelog stoner metala koji odlično koristi vokalne kvalitete Matthewa Caselle. Bendovi koji imaju ovako zanimljiv gitarski rad (dakle, pored rifova ima ovde i dosta interesantnih melodijskih uplitanja) često dobijaju epitet „okultni“ ali Haze Mage su jednako usredsređeni na marihuanu koliko i na okultizam tako da zadovoljavaju sve potrebne prerogative. Ovo je kolekcija jako dobrih pesama, odlično izvedenih i snimljenih. Lektira!
 
https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/chronicles
 
 
Veoma ubedljiv je i drugi album trojke Shotgun Sawyer, nazvan Bury the Hatchet a gde se stoner rok isporučuje kroz formu brutalno faziranog, žestokog, heavy bluza. Generalno sam po difoltu sumnjičav prema bendovima koji misle da je dovoljno svoj osrednji hard rok upariti sa malo slajd gitare i da ćemo svi da popadamo na bulje, ali Shotgun Sawyer imaju svežinu, pršteću energiju, nervozne wah wah pedale i mnogo nakurčenog stava pa ova ploča veoma prija. Čak su i propisno bluz komadi (poput Backwoods Bear u kome dobijamo obećani slajd) veoma dobri i zvuče autentično, a kada se poodvrću distorzije i bend uvati da krlja, pa to je nirvana. Sve to i još je album – inače sniman uživo i bez nasnimavanja, uključujući vokale!!! – miksovan prozračno i prostrano, kako i valja. Izvrsna ploča:
 
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/bury-the-hatchet-2
 
 
 
Italijanski Cosmic Putrefaction je jednočlani death metal projekta čoveka koji se odaziva na G.G. a njegov debi album, At the Threshold of the Greatest Chasm, je izašao za I, Voidhanger i... pa ovo je prilično osrednja ploča koja se kreće negde u istoj koloni sa Tomb Mold i sličnim sirovim death metal pregaocima, samo što se nije to sve dovoljno krčkalo da bi steklo oreol klasika. No, G.G. makar ume da pesme drži u toj nekoj dvominutnoj orbiti pa to što su jednostavne i pomalo primitivne zapravo ne smeta i ploča ima jednu pomalo pankersku dimenziju. Ipak, pesme su preslične jedna drugoj da album ne počne pomalo da zamara prema kraju, ali su makar najbolje stvari i ostavljene za kraj. Ovo obećava i mada za sada ne isporučuje, vredi da se drži na radaru:
 
 
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/at-the-threshold-of-the-greatest-chasm
 
 
Za malo depresivnog doom metala pobrinuli su se mineapoliski Chalice of Suffering čiji je drugi album, Lost Eternally, gotovo karikaturalno sklopljenih sat vremena sporog, (o)tužnog death/ dooma. Hoću reći, ovo je ploča prepuna introa, interludija, recitacija, komično promuklog grlenog pevanja i gotovo da parodira tu neku svečanu ozbiljnost posvećenog doom metala. No, kada se tu pojave te neke gitare i melodije popunjene sintisajzerima, nekako sve dođe na svoje mesto. Lost Eternally nikako nije ploča pamtljivih rifova već najpre ploča atmosfere ali, možda neočekivano, uprkos svojim izraženim kič elementima, ta atmosfera na kraju čoveka obuzme i dobrano nagradi. Može da se sluša!
 
https://chaliceofsuffering.bandcamp.com/album/lost-eternally-atmospheric-death-doom-metal
 
A jedva na granici slušljivosti za mene je sedmi album jednočlanog teksaškog funeral doom projekta The Howling Void koji se zove Bleak and Everlasting. Ryan Wilson koji sve ovo svira i peva uspeo je da nagura sve funeral doom stereotipe u jedan album od četiri pesme (sa nazivima poput         
All The World Is A Grave ili Silence at the end of time) ali je to bar dobro producirano. Što nije mala stvar:
 
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/bleak-and-everlasting
 
 
 
Losanđeleski Steel Prophet postoje još od polovine osamdesetih a tako i sviraju. Novi album, The God Machine (drugi u ovom desetljeću a peti u ovom veku) je praktično postmodernistička simulacija ’80s hevi metala, sa nužnim korekcijama za kvalitet produkcije i blagim naglašavanjem power metal elemenata. I sad, pošto je sve to veoma programski osmišljeno, ne mogu da pričam o nekoj svežini i autentičnosti ali Steel Prophet makar ne smaraju i nude pristojne pesme u kojima se Dio, Y&T, Samson, Manowar, kasniji Black Sabbath i slični uticaji susreću u ubedljivim, četvrtastim metal komadima sa himničnim refrenima i kraljevskoapartmanskom rifažom. Novi pevač, R.D. Liapakis bendu dodaje dobrodošlu količinu baritona tako da se ovo zapravo fino sluša. Treba da volite ovakvu muziku iskreno i bez poze da biste izdržali, ali vredeće:
 
https://www.youtube.com/playlist?list=PLBzBwYhHpqLIbN14gmxXvtI6r8yUve1aQ
 
 
Ako vam Steel Prophet nisu dovoljni za taj neki klasični HM fiks, Danci Pectora imaju debi album, Untaken i ovo je bestidno ’80s intoniran hevi metal negde na razmeđi Dia, Metalike, Mejdna i sličnih klasika, samo ne TOLIKO dobar. Pectora su na momente preterano „komercijalni“, na momente previše derivativni i meni umeju malo da budu i dosadni. No, treba im aplaudirati na smelom imenu koje pokazuje da im je teretana važnija od muzičke škole i, bez sve šale, treba ceniti stav koji bend ima. Samo bih voleo da su pesme malo manje reciklažnog tipa jer bend ima veštine i dobar zvuk:
 
https://targetgroup.bandcamp.com/album/untaken-2
 
 
 
Za ovonedeljnu porciju shoegazea obratićete se na adresu njujorških Spotlights čiji album Love & Decay nije kombinacija black metala sa shoegaze rockom već naprosto nešto tvrđi, niže naštimovani shoegaze. Interesantno je to postavljeno i zapravo se sluša prilično dobro kombinujući tu neku doom težinu sa shoegaze uplakanošću. Bend sebi kači etiketu „dreamsludge“ i ovo je sasvim solidan deskriptor a čak i ja koji nisam najveći svetski ljubitelj shoegazea ovo mogu da svarim bez mnogo stenjanja. Pristojno:
 
https://spotlights.bandcamp.com/album/love-decay
 
 
 
Nego, izašao je novi Sunn0))) i činjenica da su Anderson i O’Malley smatrali da imaju šta novo da kažu u domenu tog nekog klasičnog drone metala koji su praktično, ako već ne izmislili (jer ipak – Earth 2) a ono makar pretvorili u žanr me je, priznajem, prilično rajcala. Album je pripreman više od godinu dana što, slažem se, zvuči komično imajući u vidu koliko je ovo jednostavna muzika koja, što se slučajnog prolaznika koji ovo čuje tiče, nastaje tako što mačka hoda preko gitare slučajno uključene u pojačalo, ali, ako volite ono što su Sunn0))) uvek nudili čini mi se da ćete lako prepoznati prefinjenu dramu i, čak, i malo melodrame koju Life Metal (da, tako se ploča zove) – nudi.
 
Hoću reći, pevušenje kultne islandske čelistkinje Hildur Guðnadóttir (svirala sa Animal Collective, Mum, Pan Sonic pa i Throbbing Gristle) na Between Sleipnir’s Breaths koja album otvara je simpatičan dijalog preko petnaest proteklih godina sa krkljanjima Attile Csihara na White 2 i mada bi u nekom drugom kontekstu delovalo sasvim hipsterski, Sunn0))) uspevaju da ga u svoj zvuk uklope bez gubljenja koraka donoseći prefinjenu napetost i epsku težinu u muziku koja načelno, ponavaljamo, zvuči gotovo potpuno nasumično. Ali nije. O’Malley i Anderson su uvek razumeli vrednost rituala i sa Life Metal je ritualno u njihovoj muzici prisutno bez stida i odmaka, svako okidanje rifa i puštanje pojačala da propišti od muke isporučeno sa neverovatnom ozbiljnošću i uverenjem da ovo MORA BAŠ OVAKO da zvuči u ovom trenutku ljudske i kosmičke istorije. I meni to, neiznenađujuće, i dalje, posle skoro dve decenije, pritiska svu potrebnu dugmad, uz sve te dobrodošle male ornamente u vidu orgulja, moog sintisajzera i drugih dopunskih instrumenata. Remek delo? Pa... sasvim moguće.
 
https://sunn.bandcamp.com/album/life-metal
 
 
Čileanci Sins of the Damned na svom prvom albumu, Striking the Bell of Death nude prijatan speed metal sa dosta dugačkim pesmama i blagim nakolnima Mejdnu kada je to oportuno. Album ima solidne ritam gitare i moćnog bubnjara ali moram da priznam da me monotono pevanje pevača (i gitariste) Razora prilično smara i da njegov proto-Possessed lavež dosta oduzima na šarmu ovoj inače pristojno napisanoj ploči:
 
https://shadowkingdomrecords.bandcamp.com/album/striking-the-bell-of-death
 
 
Filipinski Deiphago ima svoj peti album, I, the Devil i ovo je, avaj, pokazna vežba iz discipline „mastering uništava muziku“. Mislim, Deiphago nisu najoriginalniji death metal bend na planeti (mada njihov izdavač, sa malko previše entuzijazma veli „DEIPHAGO are arguably the most violent band on the planet, as well as one of the most envelope-pushing.“) i njihove pesme su sagrađene od nekoliko fora koje se ponavljaju u nedogled, ali dok bi sve to, uz malo kreativnog editovanja moglo sasvim lepo da se sluša, ovo je album koji je toliko brikvolovan da je gotovo neslušljiv. Džaba Deiphagu svi ti nervozni, pankerski gestovi u Neuro-Satanic Circuit ili strejtforvard prebijanje u 11:4:6 pa i sludge momenti u Deus Alienus izmešani sa hardkor nabadanjima, kada je album potpuno lišen dinamike i meni je gotovo nemoguće da zadržim pažnju na njemu duže od petnaestak sekundi. Greota.
 
https://deiphago-philippines.bandcamp.com/album/i-the-devil
 
 
Slabi smo ove nedelje sa death metalom pa će Njujorčani Hypoxia morati da posluže sa svojim drugim albumom, Abhorrent Disease. Hypoxia su old school bend, koji nabraja Suffocation, Vader, Cannibal Corpse i Sepulturu kao nekakve poredbene objekte, mada ima kod njih možda i više skandinavskog death štimunga iz Grave ili Unleashed šinjela. Hypoxia ne umeju da napišu instant klasike kao ova dva benda ali se trude oko aranžmana i mada taj sačmarski pristup donosi jednaku količinu škarta kao i pamtljivih momenata, ovo je u celini ipak solidno slušljiva ploča:
 
https://selfmadegod.bandcamp.com/album/abhorrent-disease
 
 
 
Mada, naravno, izašao je i novi (or is it?) Origin i... ovo je bend koji ja volim a koji, po mom osećaju nikada nije zauzeo pozicije koje im sleduju na ime kvalitetne svirka i komponovanja. Možda je svakako problem što je tech death polje na kome morate da preterujete da biste uopšte bili zapaženi a Origin su nekako vazda bili više death nego tech, sa ukusnim ubacivanjem sviračkih egzibicija u inače vrlo grajndersku svirku. Abiogenesis - A Coming Into Existence je zapravo kompilacija starih i retkih pesama od kojih neke datiraju i od pre zvaničnog početka benda a Paul Ryan je taj (pra)stari materijal snimio ponovo sa svojih deset prstiju i bez pomoći ostatka benda. Sve je to vrlo simpatičan death metal iz devedesetih (najnovija pesma je iz 1998. godine) odrađen sa oštrinom koju bend danas ima i mada ovde nećete čuti modernu kombinaciju tehničke svirke i zaslepljujuće brzine koja bend karakteriše, ovo je svejedno vrlo brzo i tehnički korektno. Albuma za sada nema za slušanje na internetu za dž pa evo par ilustracija:
 
https://youtu.be/PcDcW9oN4bc?list=PLVub5MTT5SS5zLppUYLDzMZo45Jfrxm91
 
 
Za još death metala tu je drugi album bristolskih Body Harvest. Bend ima poene na ime koje podseća na kultnu N64 igru koja je bila preteča trodimenzionalnih GTA naslova, a album Parasitic Slavery iako nema trunku originalnosti predstavlja deset pesama nemilosrdnog blastbit prebijanja u maniru Hate Eternal ili Krisiun i ja to uvek mogu da slušam. Body Harvest su svakako naporni u većim dozama zahvaljujući preterano naprženom zvuku i miksu ali ovo su solidno napisane pesme sa dovoljno dobrih trikova da zadrže pažnju. Pa ko voli taj ultra brutalni death metal (ja!!) ovome može ozbiljno da se poraduje:
 
https://comatosemusic.bandcamp.com/album/parasitic-slavery
 
 
A za malo trešerskiju ponudu, Ringworm iz Klivlenda imaju osmi album, Death Becomes My Voice i ovo je solidno besna i energična ploča čiji pristup podseća da je bend svoj identitet formirao devedesetih ali se sasvim lepo sluša:
 
https://ringworm.bandcamp.com/album/death-becomes-my-voice
 
Finski Enragement su bend koji nudi pristojnu death metal tuču na svom drugom albumu, Burned, Barren, Bloodstained. Ovo je u osnovi „običan“ brutalni death metal ali obogaćen sa mnogo interesantnog gitarskog rada i mada to nije uvek nužno u sumi svih stvari fenomenalno, opet je interesantno na prvih nekoliko slušanja:
 
https://enragement.bandcamp.com/album/burned-barren-bloodstained
 
 
Završimo sa malo solidnog grajndkora. Losanđeleski BRUCEXCAMPBELL pokušavaju već godinu dana da izdaju album South to No Life na vinilu ali to ne ide pa smo dobili bandcamp izdanje i vapaj izdavačima da stupe u kontakt. Zašto je tako, ne znam, jer ovo je ploča odličnog, utegnutog krast/ grajnda sa kvalitetnom svirkom, dobrim miksom i efikasnim pesmama. Odlično dođe da se isperu uši posle ovakvog metal maratona koji smo danas pretrčali:
 
https://evilash.bandcamp.com/album/south-to-no-life
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #774 on: 06-05-2019, 20:46:13 »
Nego, ne mogu da opišem koliko me dirnulo što je Vio-Lence odradio rijunion šou pre mesec dana. Ne samo zato što je u pitanju drugi najbolji treš metal bend ikada i zvuče izvrsno, nego... pre godinu dana smo spremali kovčeg za sahranu Šonu Kilijanu (ima negde na topiku snimci sa koncerta Killian on Command) a on ne samo da je pretekao i ozdravio nego i jebe kevu. Kad izađe na binu na Eternal Nightmare, ja se malo naježim.
 
Plus, Gari Holt na gitari a i on i Fil Demel svirali u Slayeru  :| :| :|  Bej ejrija, madrkfakrz, publika luduje ko da je 1987. godina:
 
https://youtu.be/WZ_vdS5jTW8
 
 
https://youtu.be/497kHBu1ZR4
 
https://youtu.be/f3drBEDRzdE
 
https://youtu.be/yaluRpO8zsQ

https://youtu.be/oxGwYaCqjWI
 
https://youtu.be/dtx0g-lRVXc

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #775 on: 11-05-2019, 17:58:19 »
 Gde smo mi tu je i metal, glasilo bi podsećanje za ovaj vikend. Pa da vidimo onda, kako je to gde smo mi.
 
Prvi na spisku su blek metalci a prvi među jednakima, čisto hronološki su Nijemci Blyh. Dvojac je ovo koji za dve godine izdaje, evo, drugi album i Awake to Emptiness je ploča koja odlično prezentuje Blyhovu viziju kompleksnog, možda čak i progresivnog blek metala u kome se melodični tremolo rifovi mešaju sa složenom i stalno mutirajućom ritmičkom podlogom tako da muzika zvuči živo i dinamično a da se ne zaboravlja na tradicionalnu blekmetalsku pržačinu. Murul i Absorber su se jako potrudili oko kompozicija ali i produkcije i ovo je i izvođački i sadržajno visokokvalitetan album. Lepo je čuti ploču na kojoj se muzičari očigledno pokazuju ali da je sav taj egzibicionizam u službi izuzetno nadahnutih i veoma atmosferičnih pesama. Vrlo dobar početak dana!
 
https://blyh.bandcamp.com/album/awake-to-emptiness
 
 
Tu nam je i prvenac američko-švedske momčadi Gardsghastr i Slit Throat Requiem je jedna prilično impresivna ploča. Simfonijski blek metal je muzika uvek u opasnosti da se polomi pod težinom svoje pretenciozne koncepcije ali ova svojevrsna andergraund supergrupa uspeva da igra na tankoj oštrici između vodviljske grandioznosti vedeta kao što su Dimmu Borgir ili čak Cradle of Filth i ubistvene, vrlo ekstremne svirke po uzoru na, recimo, Emperor ili stariji Dark Throne. Slit Throat Requiem je album koji zvuči kao da usred bombardovanja pokušavate da slušate nekoliko orkestarskih ploča odjednom, i to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji. Ovo je ploča puna preteće atmosfere i nihilističke agresije kakvu ja intuitivno vezujem za „tr00“ blek metal a da uspeva da u to uveže i malo orkestracija je veliki i dobrodošao bonus. Fenomenalno:
 
https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/slit-throat-requiem
 
 
Francuski blek metalci Natremia (čije ime zvuči kao nekakav zaslađivač bez šećera, jel’ da?) posle šest godina diskografske pauze imaju novi EP, nazvan  A.O.T.N.F. a što je skraćeno za An Old Temple Never Falls i ovo je vrlo prijatna kombinacija blek metala stare škole sa modernim aranžmanima. Hoću da kažem, Natremia očigledno vole Bathory i celu tu ’80s blek metal klasiku pa se i u njihovim pesmama čuje dosta thrash rifova, a umesto kompjuterski editovane, pomalo bezdušne svirke imamo organsku, ubedljivu izvedbu. Kad na to dođu veoma dobri aranžmani sa gomilom promena atmosfere, dinamike i tempa, tako da dobijemo praktično teatralni ugođaj, ovo je ploča koja se može preporučiti bez ostatka. Dakle, izvrsno:
 
https://natremia.bandcamp.com/album/a-o-t-n-f
 
 
Takođe iz Francuske (mada danas stanuju u Britaniji jer, valjda, vole Bregzit a mrze beli luk) stiže i trojac Nyss i njihov drugi album. Dépayser, koji uz pregršt EP-jeva čini njihovo sedmo izdanje, je fina ponuda nečeg što oni zovu eksperimentalnim blek metalom, a vama je dovoljno da vam kažem da je muzika kompleksna ali organski sklopljena, sa brojnim aranžmanskim peripetijama, ali tako da sve zvuči kao da je deo jednog jasnog narativa. Ima ovde momenata na koje bi se i John Zorn bez sumnje nasmešio ali Nyss svoj eklektični pristup očigledno stavljaju u službu atmosfere i pripovedačke ambicije i ovaj album je odličan primer kako možete biti žanrovski verni čak i kada granice žanra iz sve snage gurate ka spolja. Stvar je valjda u toj nekoj „duši“. Odlična nedelja za blek metal, ako do sada niste primetili.
 
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/d-payser
 
 
Da odemo malo na sever i obiđemo Finsku. Spell of Torment imaju prvi album, izdali su ga Poljaci sa Wolfspell i His Tempting Ritual iako zvuči kao kolekcija vrele homoerotske poezije zapravo je prijatan i melodičan blackened death metal album sa pamtljivim gitarskim temama i simpatičnim, organskim* zvukom. Nisam neki preteran ljubitelj melodičnog death metala onako kako se danas ovaj termin shvata pa su mi Spell of Torment zapravo dosta simpatični sa svojim atmosferičnim i prilično epskim pristupom u kome se ostavlja dovoljno mesta za intimu i primetnu dinamičku varijaciju. Od ove ploče se ne pada na dupe od prve note, ali je drugačija od onoga što inače slušam i zapravo ima mnogo toga da ponudi:
 
https://youtu.be/Xv4W3nU7kfg
 
*al’ sam odjutros navalio sa ovim izrazom ko da sam neki božemeprosti
 
 
Windthrow iz šveske je jednočlani prilično atmosferični blek metal projekat koji, srećom, umiče prokletsvu atmoblacka. Čime hoću da kažem da Robin Pettersson na ovom albumu obraća pažnju na to kako su kompozicije sklopljene i kako se teme koje raspliće na gitari i ritmovi na bubnjevima dopunjuju da kreiraju prepoznatljive i distinktne pesme. Atmoblack albumi često umeju da budu samo depresivna razmazotina od pedeset minuta, bez jasnog početka, kraja, sredine i narativne niti i Treacherous Beckonings ovo srećom lako izbegava. S druge strane, Pettersson iako odlično svira i solidno piše pesme, ne beži sasvim od te neke solipsističke zagledanosti u samog sebe pa ovaj album, iako podseća na vrhunce žanra poput škotskog projekta Saor, ipak ne uspeva da ih dosegne. No, ne bih da zvuči kao da ovo nije vredno slušanja, naprotiv, Pettersson ima razrađenu ruku, dobre ideje, pogotovo izvanredne mejdnovske gitarske trikove i odlično mu ide kombinovanje folka sa metalom (slušajte divni interludij Rimfrost) tako da je samo potrebno da sve to samo podigne na sledeći stepen zrelosti da bi bio na samom vrhu. A ovako je blizu. Slušajte:
 
https://windthrowofficial.bandcamp.com/album/treacherous-beckonings
 
Norveški Helheim ima da se pohvali već svojim desetim albumom i Rignir je jedna veoma duševna, emotivna ploča koja spaja folk senzbilitet i pop suptilnost sa metal čvrstinom onako kako i očekujete od benda koji ovo sranje radi već duže od četvrt veka. Koliko će vam Rignir prijati, naravno, zavisi od toga koliko možete da podnesete miks koji ima veoma, da kažemo, eksperimentalnu postavku, ali i od toga koliko Helheimovu pop-dramu smatrate autentičnom ili nameštenom. Nema sumnje da sa ovim albumom bend ide korak ili dva-dalje u kreiranju svoje unikatne blek metal vizije i ja im na tome svakako skidam kapu:
 
https://helheim.bandcamp.com/album/rignir
 
 
 
 
Ponovo smo u Francuskoj zarad trećeg albuma jednočlanog projekta Sühnopfer. Ardraos, koji  je jedini član i autor u ovom bendu je ozbiljna blek metal mašina za proizvodnju zvuka i mada je ovo tek treći album benda za šesnaest godina otkada postoji, vidi se ovde jedna izgrađenost rukopisa i svetonazora. Hic Regnant Borbonii Manes je album koji solidno prezentira taj „srednjevekovni blek metal“ pristup koga Sühnopfer neguje i ovo je ploča intrigantnih melodija i kompleksnih aranžmana. Neću lagati ako kažem da Ardraos sebe malko ume i da upuca u nogu tom nekom kompleksnošću koja od slušaoca zahteva dosta koncentracije iako se čini da bi album bolje radio da su pesme fokusirane na ono što je u njima upečatljivo – teme i melodije – ali opet, verujem da ima ko voli i da se malo pomuči pa će non-stop blastbitovi i teške promene ritma i tempa u kombinaciji sa gorkoslatkim gitarskim radom svakako biti po nečijem ukusu:
 
https://suhnopfer.bandcamp.com/album/hic-regnant-borbonii-manes
 
 
I ponovo Finska (primećujete pravilnost? Ili se to samo meni priviđa?) za potrebe novog EP-ja dvojca Sarastus. Ploča sa četiri pesme, zove se The Deceased Dwell In Darkness (jer, valjda, u mrtvačnicama nema noćnog svetla) i ovo je fin primer melodičnog a sirovog, neprskanog blek metala koji ima tu neku tradicionalnu otvorenost, praktično naivnost i jaku ekspresivnu notu. Nisam previše siguran za mastering koji malko preteruje sa glasnoćom, ali se makar instrumenti prilično dobro čuju pa su upečatljive melodije, nabadački ritmovi i izražajno pevanje svi zajedno u prvom planu. Fino:
 
https://sarastus.bandcamp.com/album/the-deceased-dwell-in-darkness
 
 
Od stonera nemamo bognzašta ove nedelje ali to što ima je prilično dobro. Pod tim mislim na prvi propisan album turinskog desert rock benda Rama, pod naslovom Everything is One. Italijani sebe opisuju kao devotional stoner i kada budete slušali ovu solidnu ploču shvatićete kako i zašto to ima smisla. Everything is One je kolekcija glasno-tiho-glasnih pesama koje imaju sve odlike psihodeličnog roka i desert rock težinu i stoner rock gruv, ali upakovane tako da se postigne neka vrsta sakralnog zanosa kakav ostali slični bendovi uglavnom ne traže. Rama nisu onako ritualni kao, na primer Om, ali je njihova muzika kudikamo emotivnija pa se Everything is One sluša kao maltene kombinacija shoegaze ekspresije sa stoner rokanjem. Što je iznenađujuće jaka kombinacija. Neke odlične solaže, takođe. Vredi poslušati jer ovo je album koji se ne stidi:
 
https://ramadesertrock.bandcamp.com/album/everything-is-one
 
 
Ima iznenađujuće mnogo metal bendova koji se zovu Mistress ali njemački bend Mount Atlas je tako nazvao svoj novi EP i nazvati ovo stoner rockom mi se čini kao prikrivanje činjenice da je u pitanju prijatan hard rok sa mnogo slatkih gitarskih ukrasa i prepoznatljivim zvukom hammond orgulja u prvom planu. Mount Atlas bez ikakve sumnje kao svoje velike uzore smatraju Deep Purple i mogli smo da dobijemo mnogo gorih interpretacija klasične Mark II postave ovog velikog benda. Mistress nije EP koji će biti smatran klasikom za 40 godina ali ovo je vrlo pristojan starinski hevi metal/ progresivniji hard rok sa solidnim pesmama koje ne zvuče zastarelo niti prevaziđeno. Bend sa svojom očiglednom imitacijom Purplea (pevač se iz sve snage trudi da pogodi Gillanovu boju, mada nema vrištanja) sebe pakuje u prepoznatljivu nišu ali ako volite stvari koje u toj niši opstoje, nećete se loše udati sa Mount Atlas:
 
https://mountatlas.bandcamp.com/album/mistress
 
 
Takođe iz Njemačke i takođe prilično retro, ali ima ko to voli, je ponuda na novom albumu benda Paragon a pod naslovom Controlled Demolition. Paragon rade već četvrt veka ali njihova muzika bi komotno mogla da je nastala još krajem osamdesetih sa svim odlikama hevi metala koji spaja klasičan stadionski bombastični pristup sa andergraund mirisima što dolaze iz thrash i speed metal rukavaca. Controlled Demolition nije ploča koja će ikoga da usere neverovatnom originalnošću i svežinom ali je ovo korektno i uverljivo odrađen posao pakovanja herojskog zvuka u savremenu produkciju sa mnogo vidljivog truda uloženog u pisanje pesama i aranžmane. Još važnije, iako Paragon nesumnjivo smeraju na to da zvuče „klasično“, oni ipak imaju personaliti i dušu i svaki ljubitelj dobrog teškometalnog zvuka sebi treba da priušti makar jedno slušanje:
 
https://www.youtube.com/watch?v=ZCCO2QCJle0&list=PLBzBwYhHpqLLqQzV1nz9OozZ-f9dezOpz
 
 
Iako danski Altar of Oblivion ima elemente klasičnog hevi metala na svom trećem albumu, The Seven Spirits, radi se ipak o modernijem i više andergraund pristupu metalu koji kombinuje tradicionalni, napadački rif-pristup sa doom atmosferom i iznenađujuće dobro osmišljenim pevanjem. Mik Mentor, pevač ovog benda je svakako najupečatljivija njegova nijansa sa svojim skoro gotskim, melodičnim stilom koji se dobro uklapa uz zlokobne gitarske rifove i stamenu ritmiččku pratnju. Altar of Oblivion tom kombinacijom postižu zdrav spoj tog nekog blago hermetičnog zvuka koji ide uz ekstremniji metal (iz kog potiču) sa sasvim nenameštenom ekspresivnošću koja je svojstvena tradicionalnijoj pop muzici. Nisu ovo nužno pesme koje bi same od sebe bile memorabilne ali Mentorovo pevanje ih oplemenjuje i čini ovaj album apsolutno vrednim truda:
 
https://youtu.be/QFsNKCDhkYQ
 
 
Idemo sad u Helsinki po još jednu porciju finskog metala jer, suočimo se s tim, Finska je ono gde se danas dešavaju najjebenije stvari. Ovog puta pričamo o debi albumu speed metal atrakcije Chevalier pod naslovom Destiny Calls. Chevalier su bend koji je u dve godine od osnivanja izbacio već nekoliko kraćih izdanja, tešući svoj zvuk i pristup i Destiny Calls je zapravo iznenađujuće kompleksna ploča s obzirom na to da speed metal nominalno smatramo jednostavnijim starijim bratom thrash metala, bratom punim energije ali ne i poznatim po kompleksnosti muzike. Chevalier su tu da pokažu kako bi speed metal zvučao da su ga, recimo, benovi poput VoiVod baštinili, nudeći pregršt složenih pesama koje kombinuju nezaustavljivu sirovu inerciju ove muzike sa stalnim mikromenadžmentom tempa, dinamike i teksture. Destiny Calls je ploča PREPUNA detalja i mikrogestova koje skoro da nećete ni primećivati jer su osnovne teme pamtljive i moćne a pevačica Emma Grönqvist svojim agresivnim a melodičnim pristupom drži najveći deo pažnje. Chevalier su dakle, muzički i kompozicijski izvanredno intrigantni ali album svakako ima problem sa miksom koji gotovo da uspeva da sakrije sve dobro (ma šta dobro, odlično!) što bend ima da ponudi. Šteta je što ovako dobre pesme moraju da se bore da se čuju pored komprimovanih udaraljki, tananih gitara i vokala koji se ne čuje kako treba iako je visoko u miksu i ovo je legitimna zamerka, no, Chevalier svakako zavređuju da ih probate:
 
https://chevalier.bandcamp.com/album/destiny-calls-2
 
Warforged ječikaški progresivni blackened death metal kvintet koji radi već sedam godina ali prvi album pod naslovom I: Voice je upravo dropovao i, ma koliko „progresivni blackened death metal“ zvučalo skoro kao parodična etiketa, ovo je zapravo opaka ploča. Warforged imaju dosta kosmičkog/ naučnofantastičnog  metal šmeka kavog vezujemo za bendove poput na primer Vektor ili Artificial Brain (čiji Will Smith i gostuje na ovom albumu), i ovo je ploča dugačkih i intrigantnih kompozicija koje spajaju blek metal agresiju sa mnogo drugih elemenata. Sedamdesettri minuta ovakve muzike, doduše, nije lako da se izdrži ali opet, Warforged očigledno idu na epiku i dubinu radije nego na hitove i gruv, ako me razumete. I dobro se to realizuje, ovo je album koji se sluša kao jedan neprekinuti narativ radije nego kao kolekcija pesama a bend je savršeno sposoban da taj svoj zvučni film isporuči sa konzistentnim kvalitetom i neporemećenom vizijom tokom čitavog trajanja. Ovde onda ni taj neki veoma „digitalni“ miks ne smeta, a pregršt gostiju (među njima i Dallas Toler-Wade) dodatno pomaže da ploča zvuči sveže i angažovano. Naravno, nije ovo za svakoga ali bend sa ovakvim debijem ima čemu da se nada u budućnosti:
 
https://warforged.bandcamp.com/album/i-voice
 
Pre par meseci napisali smo „[font=]Portlandski spid metalci Bewitcher najavljuju novi album koji će da izađe u Maju[/font]“ i sada je taj album izašao i ovo je i dalje ubedljiv i prijemčiv spid metal kog bend opisuje rečima „heavy metal at the speed of satan“. Under the Witching Cross je bez sumnje derivativna ploča sa neskrivenim forama kupljenim od velikih prethodnika i još-malo-pa-bestidnim citiranjima, ali sve je to sklopljeno veoma lepo, uz proverene trikova koji i danas rade, kvalitetnom produkcijom i zavidnim nivoom muziciranja, pa, ako volite ovakvu muziku, ne možete pogrešiti uz Bewitcher:
 
https://bewitcher.bandcamp.com/album/under-the-witching-cross
 
Njujorški Tengger Cavalry su za deceniju rada naređali impresivnu količinu albuma i njihov petnaesti studijski album, Northern Memory Vol. 1 je još jedna interesantna kombinacija melodičnog death metala sa centralnoazijskom narodnom muzikom. Iako Tengger Cavalry prave svakako previše muzike i death metal element njihovog stvaralaštva teško da je igde iznad linije proseka, mongolski i tuvanski elementi koji se sa njim prepliću još uvek su dovoljno sveži da ovom albumu zarade barem jedno pažljivo slušanje:
 
https://tenggercavalry.bandcamp.com/album/northern-memory-vol-1
 
Dreadnought iz Kolorada imaju četvrti album, Emergence, i moram da priznam da mi njihova kombinacija doom težine i proggy senzibiliteta prilično prija. Jesu ovo dugačke pesme ali je taj tribalni perkusionistički pristup više nego dovoljan da ih dinamizuje a eterični ženski vokali u kombinaciji sa gitarskom hipnozom vrlo solidno rade posao. Problem albuma je u miksu koji je toliko mutan da to meni naglašeno smeta, no, možda vi budete tolerantniji:
 
https://dreadnoughtdenver.bandcamp.com/album/emergence
 
 
Imamo i novi Whitesnake i Flesh & Blood je onoliko generička ploča koliko zamišljate da jeste. Ja imam soft spot za Davida, naravno, ta slušam ga više od četiri decenije i čak i u poodmaklim godinama on je solidna koncertna atrakcija i veoma prepoznatljiv glas na ploči tako da, ovo ne ide ispod linije prijatnog koju automatski asociram sa Whitesnake stvaralaštvom. No, album je nastajao jako dugo i sada kada ga slušamo, nije sasvim jasno zašto jer je ovo jedan standardni ’80s komercijalni hevi metal i mada nema ničeg na ploči od koga bi ikog bila sramota, fakat je da ovo teško da će biti pamćeno kao nekakav haj voter mark u diskografiji dugovečne metal atrakcije. Opet, ako samo želite da se podsetite kako ste 1987. godine treskali glavom i mrdali guzom uz tada veoma osvežen zvuk i produkciju benda, ovo je pristojan faksimil.
 
https://www.youtube.com/watch?v=hKMwGzOmtsE&list=PLBzBwYhHpqLI5akY1yye33NuWvo_svjBg&index=1
 
 
 
Ovaj je tjedan pun i raznih proggy i tech metal ploča od kojih sam skoro pa metodom nasumičnog uzorka odlučio da ovde preporučim novi Inanimate Existence. Dobro, preterujem malo, Clockwork je pristojan album i zapravo bolji, zanimljiviji i slušljiviji od svega drugog iz tech-death i prog-metal fioka što sam ove nedelje čuo i odmah zaboravio, ali ne treba ni da se ponesemo, ovo je ipak samo solidan tech-death album i ne mnogo više od toga. Inanimate Existence imaju klinički čist zvuk i veoma izgrađen pristup death metal prašenju a koji podrazumeva skoro pa nepotrebne „prog“ ukrase nečemu što je u suštini sasvim pristojan ako ne baš superimpresivan brutal death. Tu negde svakako i jeste problem jer se proggy elementi ovde doživljavaju kao ukrasi nečemu što je po svojoj prirodi relativno neupečatljivo, no kalifornijski bend se zaista trudi i ovo je makar tech death ploča koja ne posrće pod težinom pretencioznih aranžmana već samo zvuči kao ukrašen „običan“ death... I to je nešto.
 
https://inanimateexistence.bandcamp.com/album/clockwork
 
 
Došao je i taj trenutak da, kako to s vremena na vreme činim, preporučim i jedan deathcore album. Britaski Osiah ima svoj drugi album, Kingdom of Lies i kako je ovo sada izdao Unique Leader to je svakako i indikator šta treba da očekujemo. Osiah nisu nekakve nove mesije i revolucionari u nečemu što je prilično kodifikovan žanr i Kingdom of Lies je ploča koja nudi meni jako zasićen standardnom deathcore ponudom, dakle, mitraljeskim blastbitovima i sveprisutnim breakdown bagažom. No, bend se u ovom jelovniku veoma autoritativno snalazi i mada ovo nije ploča koju ću ja sad nešto mnogo slušati, ona svakako bolje drži pažnju od 99% deathcore ponude koju sam čuo u 2019. godini. Problem koji Osiah imaju je porilično endemski za veliki deo kolega – to da se previše oslanjaju na sviranje otvorene dis žice (pretpostavljam da su naštimovani iz dis jer ovo zvuči veoma duboko) i da mada ovo albumu daje taj zlokobni i teški saund, pesmama apsolutno nedostaju prepoznatljivi rifovi i teme. Ako volite deathcore, ovo vam neće biti toliki problem a ovo je i solidno miksovan album koji nudi malo veći dinamički raspon od prosečnog deathcore asortimana. Tako da... ne bih ovo nazvao osrednjim, mada nije baš ni nebeski:
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/kingdom-of-lies
 
Ipak mnogo bliže mom srcu koje je, neću lagati, poskočilo od sreće na slušanje ovog albuma, je novi Abnormality. Ovaj bostonski death metal bend volim već desetak godina na ime njihove pametne aproprijacije brutalnog death metala tako da se uklopi uz ambiciju benda da se muzika stavi u službu progresivne (za moje, jelte, pojmove) sociopolitičke agende a da se ne zastrani sa putanje ekstremne, brze i jako agresivne muzike. Sociopathic Constructs je još jedan lep prilog katalogu Abnormalityja, polča zavidne tehničke kompleksnosti i brutalnog death metal ispucavanja, na kojoj i dalje u prvom planu stoji kvalitetan songrajting. Abnormality su uvek umeli da dobro odmere odnos standardnog brutal death asortimana sa dubokim dž-dž rifovima i rafalnim blastovanjem, i memorabilnih momenata soliranja ili gruva. Naravno, zverski vokal koji isporučuje pevačica Mallika Sundaramurthy i ovde se donosi na sto bez kompromisa i ko je voleo stari Abnormality i na ovom će albumu naći mnogo razloga za radost. Ja sam bukvalno presrećan:
 
https://abnormality.bandcamp.com/album/sociopathic-constructs
 
 
 
Nego... sav taj retro koji pominjem ove nedelje krunisan je na najbolji način novim albumom jednog benda koji je odgovoran za tako mnogo toga što u metalu slušamo poslednje tri decenije, ne najmanje time što je izmislio termin death metal. Pogađate da pričam o Possessed, naravno, a činjenica da posle pune tridesettri godine imamo nastavak priče koja je započela sa Seven Chruches i Beyond the Gates je... pa za mene prosto neverovatna.
 
Dobro, treba malo temperirati očekivanja jer, jasno je to, današnja postava, tesana na koncertima poslednjih godina, nema baš mnogo veze sa onom koju pamtimo iz osamdesetih, no, Jeff Becerra je i dalje tu i njegova vizija je očigledno ono što i dalje ovaj bend čini ne samo živim već, slušajući ovaj album slobodno mogu da kažem, i aktuelnim.
 
Revelations of Oblivion verovatno nije album godine ali, a to je meni u ovom trenutku najvažnije, ZVUČI kao Possessed. I to ne kao Possessed iz 1987. godine, kada je, što se tiče atmosfere i senzibiliteta ova ploča i mogla da izađe, već kao moderni Possessed koji je sazrevao i prirodno stario sve te decenije. Ponovo, ja sam star čovek i moj odnos prema ovakvoj muzici sigurno je drugačiji od nekog u boljim godinama tako da ne treba preozbiljno shvatati moje veoma emotivne reakcije na Revelations of Oblivion. Jer, ja se i dalje vrlo živo sećam kako sam reagovao te neke 1986. ili 1987. godine kada sam čuo Possessed po prvi put i pomislio da je muzika koju sam do tada mislio da poznajem upravo napravila novi korak u nepoznato i da termini speed i thrash metal apsolutno više nisu dovoljni da je opisuju. Nisam bio jedini, naravno, i Possessed su uticali na praktično sav ekstremni metal u narednim dekadama, utirući put za klasičan death metal poput Death, Cannibal Corpse, Obituary ili Suffocation, ali i za black i thrash bratiju. No, Revelations of Oblivion je zato tako iznenađujuće prijatna ploča jer zvuči zdravo i neopterećeno čitavim tim bagažom nasleđa i istorijske odgovornost. Ovo je, prosto, ploča koja krlja iz petnih žila, ide napred bez stajanja i poliva bez pardona najnabrijanijim gitarskim rifovima. Da li je ona predugačka? Apsolutno da. Da je snimljena 1987. godine kada je po pravdi to i trebalo da se desi, ovo bi bila ploča kraća barem desetak-petnaest minuta i verovatno ubojitija zbog toga. Dakle, ima ovde malo sala koje je moglo da se trimuje, ali ono makar služi da istakne najmoćnije momente i, uostalom, cenim što Becerra želi da ima album koji diše i ne sastoji se sav od identičnih komada proto deaththrasha koji mu očigledno sjajno ide od ruke.
 
Svakako treba i napomenuti da su Becerrini vokali ono što ploči daje identitet na ime kog iskače u svakoj plej listi koju možete da zamislite. Čovek je za bezmalo četiri decenije rada i veoma teškog života – već pune tri decenijeje u invalidskim kolicima nakon oružane pljačke tokom kupovine cigareta na trafici u kojoj nije hteo klincima sa pištoljima da preda novčanicu od sto dolara – izgradio instant prepoznatljiv, moćan vokalni stil koji danas stoji negde tačno na sredini između depersonalizovanog death metal urlika i nečeg humanijeg i ličnijeg. Ovaj čovek je zaslužan što Possessed nije samo ime iz istorijskih knjiga i sa JuTjub videa već živa, zdrava i moćna muzička emanacija i u 2019. godini. Meni je to i dalje neverovatno a Revelations of Oblivion iao ne savršena je takođe neverovatna ploča. Obavezno:
 
https://www.youtube.com/watch?v=tdR2npTf8qg&list=OLAK5uy_kAeJQrMYnuh7cnrsPWdvqZ3MEUBGqPjnk
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 49.369
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #776 on: 18-05-2019, 19:07:44 »
 Kombinacija poslovnog opterećenja i porodičnih zdravstvenih obaveza znači da danas malo kasnimo sa metalom, ali ako mi stignemo, metal će nas čekati. Takav je on.
 
Blek metal uvek ima pravo prvenstva pa tako ovog tjedna i njemački Thorybos čiji black/ death lepo curi na novom EP-ju The Foul and the Flagrant. Throrybos sviraju brzo i disciplinovano i hvataju benefite monotone, svedene muzike koja osvaja hipnotičkim elementima ponavljanja i ujednačene dinamike. Naravno, nekom će ovo biti dosadno, ali meni to jako prija. Moćno je a uzdržano, baš kako valja:
 
https://thorybos666.bandcamp.com/album/the-foul-and-the-flagrant
 
 
Švedski Godhead Machinery takođe kombinuje black i death metal ali na sasvim drugačiji način i njihov drugi album, Aligned to the Grid je, u jakom kontrastu u odnosu na Thorybos, pun dinamičkih promena i složenih aranžmana gde se harmonija, tempo i izraz dramatično menjaju na svakih nekoliko sekundi. Opet, srećom, to nije iritatno i egizibicionistički nego ima dosta zrelosti i Aligned to the Grid je, ako vam se dopadne na prvi ugriz, ploča koju vredi slušati više puta da bi se uživalo u njenim minucioznim dubinama:
 
https://godheadmachinery.bandcamp.com/album/aligned-to-the-grid-2019
 
 
Grčki Dark Mesiah na svom trećem albumu, Echoes of War teško da mogu da budu optuženi za minucioznost. Ovo je gruba, agresivna, mržnjom ispunjena muzika koja prilično dobro epitomizira „Epic Antichristian War“ tematiku koju im pripisuju na stranici na Metal Archivesu. Echoes of War je ploča koja ima šarma i taj ultramaskulinistički, krvoločni blek metal svakako ima mesta na sceni, ali Dark Mesiah bi svakako mogli da se više trude oko pesama, ali i rifova jer na mnogo dobrih i zapaljivih momenata koje album nudi, dolazi i prilična količina generičkog. No, ja sam prost čovek i volim agresivnu muziku pa onda i ovo mogu da preporučim. Pošto album izlazi tek 31. Marta, za sada samo JuTjub ima celu ploću:
 
https://youtu.be/iyyN4cBR_0M
 
https://darkmessiahblackmetal.bandcamp.com/album/echoes-of-war
 
 
Izraelski Zad na svom debi albumu, Followers of Tann kombinuju doom metal sa black metalom i ovo je ploča koja je zanimljiva jednako i zbog onoga što joj ne uspeva, kao i zbog onoga što joj ide. Zad imaju lepe i atmosferične doom gestove i uvo za poneku dobru melodiju, ali pesme su sklopljene prilično zbrdazdola i pate od sindroma previše delova a premalo povezujućeg smisla. No, ako se sluša bez preterivanja sa udubljivanjem, ovo je album sasvim lepih tema i pristojnog tempa:
 
https://zadovgod.bandcamp.com/releases
 
 
Narken je blek metal duo iz Ankare sa iransko-turskim poreklom i njihov debi EP, Horizon Untouched je interesantna kolekcija ideja u kojoj se klasičan pržački blek metal integriše sa neskrivenim elementima bliskoistočnog folklora. Kao stari muslimanski ateista, ja sam svakako ciljna grupa za ovako nešto i Narken su mu više nego simpatični. Ipak, valja istaći i da je ovo produkcijski nesavršeno i da bendu svakako predstoji još sazrevanja. Ipak, ove četiri pesme pucaju od personalitija i u uho ulaze svojim upečatljivim, maltene filmskim  melodijama pa Narken preporučujem svakom za najmanje jedno slušanje:
 
https://narken.bandcamp.com/album/horizon-untouched
 
Jorkširski Sathamel su konačno dobacili do svog prvog pravog studijskog albuma i Horror Vacui je ploča sa kojom su oni verovatno zadovoljni jer zvuči ujednačeno i stilski sazrelo. Ja sam već pisao da generalno nisam ljubitelj britanskog blek metala – uz časne izuzetke – i  Sathamel ne čine bogznašta bitno da promene ovaj moj stav. Horror Vacui je ploča korektnog black/ death metala sa veoma malo memorabilnih tema, ali sa udarničkom svirkom koja ako ništa drugo zvuči znojavo i energično. Valjalo bi ovde više razmišljanja o dinamici, aranžmanima, pa i pamtljivijim temama, jelte, ali bend makar ima tvrd, upečatljiv zvuk:
 
https://sathamel.bandcamp.com/album/horror-vacui
 
 
 
Španski Calyx su upravo dobili prvi album za Iron Bonehead Productions i mada Vientos Arcaicos nije ploča koja je mene nešto sad bacila na patos, ne mogu da kažem da je loša. Ovo je solidan, pomalo staromodan blek metal koji se dosta oslanja na zvuk skandinavskih bendova poput Immortal, Watain pa možda i Marduk, ali bend za sada nikako nema isti kompozitorski kapacitet. Nije ovo rđavo u elementima i producirano je snažno i mesnato, što svakako prija, ali Calyx treba još da rade na songrajtingu:
 
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/calyx-vientos-arcaicos
 
 
Tu je i novi EP prilično popularnih blek metalaca iz Kolorada, Vale Of Pnath. Isti se zove Accurssed i mene je ostavio potpuno hladnim. Vale Of Pnath provlače taj svoj proggy black metal sa potpuno neprirodnim, sintetičkim zvukom sa dosta zavidnog tehničkog kvaliteta ali muzika meni zvuči posve matematički sklopljena, hladna i nema ni trunku ekspresivnosti koju bend očigledno pokušava da kanališe. Impresivno sklopljeno, ponavljam, ali u rangu Ikea nameštaja što se mene tiče:
 
https://valeofpnath.bandcamp.com/album/accursed
 
Ni moskovski Morokh nije baš moja šolja crnog čaja spremljenog u mikrotalasnoj rerni, jelte, ali makar mogu da kažem da njihova emotivna eskpresija zvuči pošteno i slovenski patetično na albumu Клятва. Morokh zapravo u svoj blekmetal umeću i malo rokenrola pa su pesme prilično raznolike i album ima svakojakih iznenađenja da ponudi. Naravno, atmosfera je ujednačena a mastering opresivno preglasan, no Клятва je ploča kojoj se ne može osporiti duša i srce na pravom mestu pa je preporučujem, pogotovo ako volite istočnoslovenski blek metal. Ima to štofa:
 
https://morokh.bandcamp.com/album/--3
 
 
 
Stoneri! Prvi na redu su Thermate iz mesta Kuopio u Finskoj koji na svom debi albumu, Redshift City nude vrlo udobno razgažen fuzz rock/ hard rock/ stoner rock sa pristojno napisanim pesmama i svim onim elementima koji su ovakvoj muzici potrebni da bi blistala: organskim gruvom, lepljivim refrenima, psihodeličnim pasažima, dinamičkim diverzitetom... Voleo bih da Thermate to što sviraju, pak, sviraju malo energičnije jer je ovo album koji možda malo previše baca na atmosferu i kada dođu momenti da se poentira krešendom to bude za trunku kilavo. Ipak, ima ovde odličnog materijala i vredi mu posvetiti malo vremena:
 
https://thermate.bandcamp.com/album/redshift-city
 
 
Age of the Wolf iz San Hozea u Kostariki na svom prvom albumu, Ouroboric Trances bogami baš sviraju po mom ukusu. Ovo je doom metal apokaliptične energije ali veoma stonerskog gruva, karakterisan moćnim zapaljivim gitarama, teškom ritam-sekcijom i brutalnim, očajničkim pevanjem. Age of the Wolf skoro da ne moraju da se trude oko pisanja pesama jer imate utisak da su toliko usvirani da sve što bend pokuša odmah savršeno upada u idealan gruv, ali to je, razume se, privid. Ovo je album koji svakako profitira od besprekorno usviranog gruva koji je bend razvio kroz, nesumnjivo, stotine sati džemovanja, ali jako dobre solaže, moćne promene tempa i promišljeni refreni, sve to pokazuje da ovo nisu pesme skrpljene na probi pred snimanje. Uz sve to imamo i moćan, prostoran miks koji čoveka obuhvati sa svih strana i ne pušta ga – sjajna ploča:
 
https://ageofthewolf.bandcamp.com/album/ouroboric-trances
 
 
Temišvarski Methadone Skies na svom trećem album, Different Layers of Fear gruvaju prilično simpatičan instrumentalni stoner/ post-rock koji jeste duševan i ima harmonske elemente koji ga izdvajaju iz klasične fuzz/ desert/sabbath ponude kakvu ja preferiram, ali je sve to jako distorzirano, teško i prilično solidno krlja. Ne da ovaj album nije mogao da bude kraći i ubojitiji (najkraća pesma je duža od šest minuta, najduža je duža od šesnaest), ali ima to dobar saund, jaku ritam-sekciju i gitariste koji vole da prave buku pa ispunjava većinu kriterijuma da ga bez griže savesti preporučim:
 
https://methadoneskies.bandcamp.com/album/different-layers-of-fear
 
 
Londonski Hey Colossus, pak, na svom, ko zna kojem po redu albumu, Four Bibles definitivno ne sviraju metal ali je njihov amuzika dovoljno blizu da se metalcu dopadne. Four Bibles je nastavak potrage ovog seksteta za ultimativnim gruvom unutar nekog, recimo, noise rock kanona, sa vidljivim osnovama u onome što je rađeno osamdesetih i devedesetih na Blast First ili AmRep ali i sa apsolutno sopstvenim pristupom rok muzici. Ne dopada se meni čitav ovaj album jednako, neke pesme su više pop a manje buka, ali Hey Colossus su bend koji kad roka onda roka i to radi bolje od većine kolega:
 
https://heycolossus.bandcamp.com/album/four-bibles
 
 
Slično „nemetalski ali metalcima preporučljivo“ je i u slučaju živog albuma takođe britanskih Psychic Lemon. Live at the Smokehouse, izašao krajem Aprila je treća dugačka ploča ove ekipe i do sada apsolutno najjača i najnadrogiranija. Psychic Lemon odrađuju užasno dobar psihodelični space rock koji jednako duguje Hawkwindu kao i gitarskoj nojz tradiciji a Live at the Smokehouse je ploča prejakih džemova (koji su oficijelno verzije već postojećih pesama sa prethodnih izdanja) što pomeraju mozak i teraju direktno u nirvanu:
 
https://psychiclemon.bandcamp.com/album/live-at-the-smokehouse
 
 
Pensilvanijski Oven na prvencu Couch Lock, pak, nude razuzdani rokenrol koji, opet, nije metal ali je metalcima blizak. Pet pesama jake svirke i neprskanog zvuka, nedovoljno zrelo, ali s druge strane sirovo i zabavno:
 
https://oven.bandcamp.com/album/couch-lock
 
 
Nego, ko je u 2019. Godini očekivao novi album Saint Vitus? Pa još da taj album ponovo nosi ime kao i bend? Ja nisam i Saint Vitus u 2019. godini je čudna, pomalo neprirodna pojava.
 
Ne da je ovaj bend imao pauzu kao recimo Possessed koji su prošle nedelje oduševili novim albumom posle 33 godine, Saint Vitus su se posle raspada 1995. godine vratili novim albumom 2012. godine a ovaj, eponimni, dakle, dolazi posle sedam  godina pauze. I... mada ima ovde vrlo lepih momenata (slušajte solažu na Bloodshed) i prva pesma nudi obećanje pristojno odstojalog doom metala najstarije škole, ovo ipak nije ploča koju ću slušati sa takvim zanosom kao pomenuti Possessed.
 
U prvom redu, Wino, pevač čiji glas vezujemo uz najviše vrhunce ovog sastava u ovom trenutku nije u postavi i to će svakako biti razočaranje za neke slušaoce. Dobra vest je da je originalni pevač, Scott Reagers tu da popuni svoje staro radno mesto, i on to radi veoma dobro. U drugom redu... pa, Saint Vitus su verovatno najvažniji američki doom metal bend, osnovan još krajem sedamdesetih i na ovoj ploči kao da ne pucaju baš od ideja, što jeste problem ako znamo da im je trebalo sedam godina da je snime. Hoću da kažem, u 2019. godini Saint Vitus moraju da zvuče kao bend koji je nastao da unapredi Black Sabbath formulu što je krenula da se istanjuje potkraj sedamdesetih, ali koji je u međuvremenu razumeo i kako da unapredi sebe. Iako je album generalno pun dobrih trenutaka, treba i biti iskren i reći da oni suviše retko koagulišu u dobre pesme. Gitarista Dave Chandler je verovatno najnapaljeniji ili najočiglednije napaljen da pravi ršum jer su njegove solaže uglavnom ekscentrične i uzbudljive, a ritam-deonice ubedljive, ali veliki deo ostatka albuma su korektni doom gruvovi kojih bend ne treba da se stidi ali i koje isto tako sviraju desetine mlađih doom i stoner bendova kakve čujemo svake nedelje. Ako ništa drugo, imam svakako da pohvalim dovoljno prostran miks koga čak ni prilično agresivno bučan mastering ne uspeva da upropasti. Ovo je eminentno slušljiva ploča ali jeste stala na korak od obavezne lektire.
 
https://saintvitus.bandcamp.com/album/saint-vitus
 
 
A Mother Iron Horse su stoner metal bend iz Salema u Masačusetsu i njihov debi album The Lesser Key je daleko od izvrsnog, ali je bučna, glasna ploča dobrih rifova i snažne distorzije. Mother Iron Horse se lože na „drugs, sex and sacrilege“ i pesme im se zovu Gehenna ili House of Ba’al, što sve zvuči vrlo obećavajuće, ali njihova muzika je ipak samo prangijaški teški rok gde se pevač dere ko pobesneo a gitare polivaju jake rifove koje uglavnom nećete upamtiti. Mnogo stoner rok bendova ne ulaže dovoljno vremena i truda u rifove i Mother Iron Horse su knjiški primer benda koji ima srce i gruv ali mu baš fali rif koji bismo zapamtili. Očigledne pozajmice od Black Sabbath (slušajte Scepter of Ice) su svakako gest u pravom smeru ali treba sad tu na strašnom mestu postojati i doneti i svoj deo investicije na astal. Slušljiva ploča, svakako:
 
https://motherironhorse.bandcamp.com/album/the-lesser-key-2
 
Valborg iz Njemačke na svom šestom albumu, Zentrum, nude svoju kombinaciju avangarde, dooma, pa i death metala, sve u nekakvom post-ključu koji bi ih učinio interesantnim širim narodnim masama samo da im muzika nije ovako naglašeno konfrontativna. Valburg meni zvuče kao da, recimo, Muse pokušavaju da eksperimentišu sa alijenacijom publike pa svoj nemali talenat inače protraćen na besmisleni pop-metal ulažu u ovu neku buku i avangardu. Što je, valjda pohvala za Valburg? Mislim, jeste, Zentrum je ako ništa drugo interesantna ploča i daleko ću radije nju slušati nego novi Rammstein koji je isto izašao ove nedelje ali valjda ne mislite da sam se ja time bavio?
 
https://valborg.bandcamp.com/album/zentrum
 
 
Njemački Stellar Master Elite su na svom četvrtom albumu, Hologram Temple verni svom teškom apokaliptičnom zvuku koji kombinuje doom, death i black metal za potrebe kreiranja upozoravajuće agresivnih i dramatičnih narativa. Stellar Master Elite su, što je zanimljivo, pre svega bend atmosfere a manje bend komplikovanih kompozicija pa je i Hologram Temple ploča koja će vam se dopasti ako vam paše njen odmereni tempo i nadrndan zvuk. Meni su ovi Nemci na momente malo karikaturalni, pa i malo previše „nemački“ u svom tom indastrial-sreće-metal grču ali ne treba ni ja da budem mera svih stvari:
 
https://stellarmasterelite.bandcamp.com/album/hologram-temple
 
 
Poljaci Monasterium sa svojim drugim albumom, Church of Bones, pokazuju da kad kažu da sviraju „epic doom metal“ to najpre znači da sviraju propisan hevi metal samo naštimovani niže nego što su se njihovi idoli iz osamdesetih tipično štimovali. Što, da ne bude zabune, meni prija. Church of Bones nije album od koga sam se usrao u gaće ali je ovo ploča lepih, „starinski“ epskih pesama sa melodičnim, herojskim pevanjem i bogougodnim rifovima. Sve je to, naravno, prilično barokno kičasto ali meni to ne smeta. Prijatno je ako volite klasičan, epski metal:
 
https://monasterium.bandcamp.com/album/church-of-bones
 
 
 
Evo, zatim, nečeg neobičnog. Niklas Kvarforth, pevač Shininga se udružio sa dvojicom Španaca iz Teitenblood u projektu Lice čiji album Woe Betide You ne zvuči ni kao Shining ni kao Teitenblood. Umesto toga dobijamo prilično šarolik koktel u kome ima mesta i za shoegaze i za doom i za progresivu i za post-black metal i ovo je ploča koju na okupu drži pre svega glad za eksperimentom i ekspresivna ambicija trojice muzičara. Daleko od toga da je ovo nešto što ruši na patos svojom neprecendiranom smelošću ali ima tu dosta materijala za makar jedno pažljivo slušanje i, na kraju krajeva, treba ceniti kada ljudi izađu iz svojih prepoznatljivih okvira i divlje se bace u nekoliko smerova odjednom. Kvarforth je persona koju treba trpeti radije nego što se može voleti ali njegov izraz na ovom albumu je prilično zanimljiv a to što njegovu „underground Mike Patton“ personu dvojica Španaca prate iznenađujuće eklektičnom svirkom je svakako veliki plus:
 
https://licesom.bandcamp.com/album/woe-betide-you
 
 
Prošle nedelje smo hvalili finski speed metal a ove nedelje je na redu švedski speed metal u formi benda Mystik čiji je debi album – takođe nazvan Mystik – upravo dropovao i... pa, recimo da se radi o zanimljivoj propuštenoj šansi. Mystik sviraju vrlo tradicionalan speed metal sa pesmama koje šetaju od klasičnih svi-u-napad aranžmana, pa do nešto složenijeg rada, uglavnom koristeći fore i pristupe koji su dobrano istestirani u osamdesetima. I nije da to meni smeta, muzički Mystik su okej i mada originalnost nije njihova najjača strana (nije ni u prve tri, da se razumemo), ima ovde dobrog rif-rada kao i nešto ambicioznijih hevimetal kompozicija (slušajte Lake of Necrosis koja je srazmerno sporijeg tempa ali se trudi oko izgradnje epskog narativa i uglavnom joj ide), što je sasvim primamljivo. No, problem je svakako u izvedbi gde bend zvuči prilično drugorazredno, kao da je njihova ambicija zaista ograničena time da priđu zvuku nekih od bendova iz osamdesetih (Znowhite? Metal  Church?) i tu stanu. Najveći problem je kilava vokalna isporuka koju nam iznosi pevačica Julia von Krusenstjerna, mada ima i par solaža koje Beatrice Karlsson na gitari pošteno izošljari a što je opet podvučeno miksom koji, uparen sa groznim masteringom uspeva da isisa najveći deo energije. To je onda neka savršena oluja smora koja dobre rifove i odlične aranžmane benda uspeva da potisne u drugi plan i slušalac se usredsređuje na najslabije umesto na najjače karakteristike ovog albuma. Što je šteta. U rukama strožeg producenta Mystik su mogli da isporuče ubitačan prvenac koji bi meni ovako matorom i napaljenom izmamio mnogo superlativa. Nažalost ne, ovo je ploča čije sjajne strane treba isticati ali čije su slabe strane nametljivo u prvom planu.
 
https://ihate.bandcamp.com/album/mystik
 
 
Glassing iz Teksasa su, pak, sasvim na suprotnom kraju od bilo čega tradicionalnog ili retro intoniranog i njihov drugi album, Spotted Horse je veličanstven mišmeš post-metala, (post)hardkora, math-rocka i generalne gitarske buke. Znate već kako to ide, ovo je izuzetno emotivna i naglašeno pretenciozna muzika u kojoj se slušalac praktično izaziva da premeri dimenzije emotivne ranjenosti izvođača dok mu ovi vrište u lice iz sveg glasa, isporučujući istovremeno do mučnine slatke gitarske melodije odsvirane negde u nebesima. Onda, taman kad ste se privikli na tu vrstu ponude, kreće sludge zakucavanje i nova forma izmučenog, emotivnog roka koji pokušava da pocepa žanrovske oblande i pretvori se u čistu ekspresiju. Na papiru ovo može da zazvuči grozno, emotivno ucenjivački do neizdrživosti, svakako, ali Glassing uspevaju da sve to uklope dosta organski i ponude album pesama koje na kraju dana zaista hvataju i drže pažnju svojim prenaglašenim ekspresionizmom i ne pretvaraju se samo u karikaturu emotivnosti. Treba izdržati ali solidno je ovo:
 
https://glassing.bandcamp.com/album/spotted-horse
 
Sutekh Hexen su se brzo vratili u naše ušne školjke, ovog puta split singlom sa kultnim japanskim 夢遊病者 i ovo je zapravo sjajna ponuda avangardnog, ambijentalno razmazanog metala sa obe strane, s tim što Amerikanci više vuku na svoju blek metal stranu puštajući da se čuje samo malo „prave“ muzike kroz ambijentalni šum, a Japanci isporučuju neku vrstu skrivenog hevi metala. Ovo je zapravo izvrsno:
 
https://sentientruin.bandcamp.com/album/split-3
 
 
Death metal ove nedelje donose Father Befouled iz Atlante čiji EP Holy Rotten Blood nije neko remek-delo i zapravo je veoma generička ploča ali opet, ovo je onaj razmazani, nestašni death metal stare škole sa jasnim uzorima u Incantationu, prepun sporih doom gestova i jasne ambicije da bude hermetičan i neproziran a opet utemeljen u šlok-hororu i sličnim niskim umetnostima, pa je nemoguće ne osetiti bar malo simpatija:
 
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/holy-rotten-blood
 
 
 
Za kraj, grajnderi Full of Hell iz Merilenda imaju četvrti album, Weeping Choir i ovo je bend koji pokazuje da je svojevremeno zaista zaslužio taj split sa Merzbow koji ih je, uostalom, i doneo u orbitu moje pažnje pre nekoliko godina. Weeping Choir je ploča koja dobro demonstrira način na koji ovaj kvartet sazreva, čuvajući autentičnu grindcore spastičnost u srcu muzike ali je autoritativno nadgrađujući sa dosta skretanja u agresivni sludge. Full of Hell nisu baš sad neki majstori gruva ali umeju da odrade pesmu od skoro sedam minuta koja ne deluje sasvim nezgrapno na albumu gde se većina od jedanaest pesama udobno smešta u subdvominutnu formu, a i kada upadnu u pasaže čistog power electronics bučenja (trominutna Rainbow Coil, recimo) i to je sasvim pristojno. Ovo je album lošeg, jelte, raspoloženja, ispopručenog sa mnogo autoriteta i energije i kao prvo izdanje benda za prestižni Relapse pokazuje i muzičare i producenta i izdavača u najboljem svetlu. Grindcore prečesto poklekne pred slatkim izazovom infantilizma a Full of Hell uspevaju da čak i takve impulse pretvore u nešto legitimno dobro (Silmaril, recimo). Veoma solidan album:
 
https://fullofhell.bandcamp.com/album/weeping-choir