Author Topic: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)  (Read 81039 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #750 on: 15-02-2019, 17:00:29 »
 Pošto se danas slavi prvi savremeni srpski ustav, moderan end evropski, ma koliko kratkog života u stvarnosti bio, treba da ga proslavimo glasno i bučno, kako dolikuje. Uz čašicu metala!
 
A kakav metal valja za proslavu dana sećanja na prvi srpski ustav? Pa, svakako srpski blek metal! Novi album benda Zloslut je nedavno dropovao putem poljskog izdavača Morbid Chapel i već i naslov, Sahar, koji je stara persijska reč za ranu zoru, označava neku vrstu novog početka. Naime, Stefan Šućurović je do pre par godina ovaj bend gurao kao solo projekat fokusirajući se na svoju viziju i sebi zanimljive teme, pa su tako i snimljena dva albuma te pregršt EP-jeva i pesama za kompilacije. No, od 2016. godine je ovo pravi bend u kome Nikola komponuje i peva, ali koji sadrži i još trojicu muškaraca sa solidnim pedigreom na domaćoj sceni i Sahar je prvi studijski trag ove faze benda. I, kao takav, ovo je odličan album.
 
Da se razumemo, ne odskače Sahar u nekom globalnom smislu od onoga što inače pratimo na ovim stranicama, u pitanju je kvalitetno producirana, vrlodobro odsvirana i zrelo napisana ploča savremenog, emotivnog ali tvrdog blek metala sa očiglednim dugom modernoj poljskoj sceni (nećete dugo tražiti po komentarima na internetu pre nego što naletite na pominjanje poljskih zvezda Mgła kao poredbene reference), ali ono što je svakako preporučuje za slušanje je jedna primetna, još uvek prisutna lična vizija koja bendu daje identitet. Drugim rečima, Sahar nije album koji nužno hvata na brzinu ili snagu mada je odsviran žestoko i snažno, ali njegov površinski, manifestni oblik je taj jedne korektne, pristojne blek metal ploče kakvih svake nedelje izađe po nekoliko. Srećom, kada se malo udubite u kompozicije, ali i tekstove i tematiku kojom se oni bave, Zloslut na ovoj ploči pružaju solidnu kolčičinu materijala za promišljanje, umotanu u zvuk koji je uvek prijemčiv i obezbeđuje prostor za kontemplaciju ali ne na štetu zdrave metalske žestine. Sahar je svakako prva velika srpska metal ploča 2019. godine i kao takvu mogu da je zdušno preporučim:
 
https://morbidchapelrecords.bandcamp.com/album/sahar
 
 
Odmah potom idemo u Ameriku i vraćamo se nazad u Januar da bismo se pogostili drugim albumom tročlanog mineapoliskog sastava Burning Bethlehem a koji se, ako nešto možda nije bilo jasno, zove This is Blasphemy.
 
S jedne strane, vrlo je simpatično kada posle srpskog albuma slušate američki koji je osetno slabije produciran, ali s obzirom da Burning Bethlehem u svom zvuku nimalo prikriveno prizivaju blek metal stare škole, sa početka devedesetih or sou, onda smo sa miksom još i dobro prošli i ovaj kasetni zvuk je mogao da ispadne mnogo, mnogo gore. Što se muzike tiče, This is Blasphemy je bestidno retro ploča sa momentima koji se jasno oslanjaju na metalske vrednosti osamdesetih, ali onda i neke zaista epski uspele melodijske teme i rifove od kojih krv propisno uzavri u žilama. Naslovna pesma je posebno potentna u ovom mešanju mid-80s mid-tempo trešeraja, pankerskih zahvata i savršeno osmišljenih tremolo tema koje oživljavaju pesmu. Burning Bethlehem zapravo možda i preteruju sa aranžiranjem, opterećujući pesme prevelikim brojem različitih delova, ali ovo u principu lepo curi i predstavljaće izuzetno lep program za svakog ljubitelja stare škole:
 
https://burningbethlehem1990.bandcamp.com/album/this-is-blasphemy
 
Danas, bez sumnje u slavu srpskog prvog modernog ustava, izlazi i debi album islandskog progresivnog death-black dvojca Kaleikr. Heart of Lead je naslov a muzika se sastoji od dugačkih, zgusnutih kompozicija koje se, srećom, progresivi ne dive tako što komplikuju neprebrojnim količinama rifova i međusobno nekompatibilnih al svejedno u istu persmu pobacanih delova. Umesto totga, Heart of Lead je prilično epska, atmosferična ploča čiji je naklon progresivi, da tako kažem, po dubini, umesto po dužini, sa intrigantno isprepletanim temama u pesmama koje dugo traju jer im treba vremena da iskoriste sve potencijale svojih nekoliko ideja a ne jer imaju previše ideja slepljenih jedne uz druge. Impresivno je to, mada su Kaleikr i, za moj ukus, na momente malo previše romantični, a imao bih štogod da zamerim i miksu, od bubnjeva kojima fali malo više dinamike, pa do glasa koji, jednako, provučen kroz efekte, takođe malo gubi na dinamici i izražajnosti. Opet, daleko od toga da je ovo loša ploča, Kaleikr bez sumnje imaju čime da se ponose a publika čemu da se poraduje:
 
https://kaleikr.bandcamp.com/album/heart-of-lead
 
 
 
U donekle sličnom štimungu su i grčki veterani The Elysian Fields (mislim, slušajte skoro identično odvrnut pičšifter na vokalima) čiji peti album New World Misanthropia potvrđuje zašto bend ima solidno prepoznatljiv identitet i reputaciju u polju simfonijskog blek metala. New World Misanthropia je album kome bi jednako mogle da se prigovore neke produkcijske sitnice, ali uzimajući u obzir koliko je ovo efektno kombinovanje brutalnog ekstremnog metala sa orkestarskim aranžmanima, spreman sam da prigovore zanemarim. Ovaj album ide najpametnijim putem kojim su istorijski išle uspešne ploče što su mešale žestoku metal svirku sa simfonijskim orkestrom, a to je potpuno prihvatanje „žanrovskih“ elemenata muzike i svest o tome da ako kič ne možete da izbegnete onda treba da se usredsredite na pravljenje dobrog kiča. A The Elysian Fields bez sumnje idu u smeru dobrog kiča, vitlajući svoje horove unaokolo kao jata harpija oko blago istočnjački intoniranih gitarskih tema i bubnjeva koji pucaju kao iz mitraljeza. Otud je New World Misanthropia album epske širine ali uvek naglašeno horor, čak vodviljske atmosfere, srećan da koristi svoja brojna oružja za postizanje maksimalnog šoka i bez neuputnih ambicija da se metal krtina razvodnjava nekakvim skretanjima u „atmosferičnost“. Uostalom, sa ovakvim aranžmanima atmosfera dolazi sama od sebe i The Elysian Fields trijumfuju puštajući pesme da prirodno dosegnu epiku koja je u temelju ovakvog venčanja gitarskog rifa i orkestarskog odgovora. Kič, ali predivan:
 
https://hammerofdamnation.bandcamp.com/album/new-world-misanthropia
 
 
 
Preskačem neke bugarske end južnoameričke atmosferičare koji me nisu posebno impresionirali ove nedelje, da bih ukazao na treći album norveškog one-man benda Blodhemn a koji se zove Mot Ein Evig Ruin. Dakle, „prema večnoj ruševini“, da bude jasno, ako vam već dovoljna informacija nije bilo to što je bend uzeo ime po četvrtom albumu benda Enslaved...
 
Blodhemn je od početka delovanja pre oko deceniju i po sebi stavio u zadatak očuvanje norveške žestine ali i kretanje ka nekoj sledećoj ravni ove muzike i Mot Ein Evig Ruin je jedna pristojno napisana i odsvirana ploča brzih, zakucavačkih kompozicija koje su producirane masno i masivno tako da ostave utisak moći i težine. Invisus sve instrumente odrađuje veoma valjano, sa sve izvanredno ekspresivnim pevanjem i vidi se ovde profesionalnost i u pristupu kompoziciji i snimanju i interpretaciji. Srećom, ova profesionalnost ne materijalizuje se u nekakvoj bezdušnoj muzici i Mot Ein Evig Ruin je ploča na kojoj ima mesta za vrlo lepe lične momente koji, pak, nisu i momenti nekakve patetične meditacije već i dalje agresivne i energične refleksije. Volim album koji ne gubi na snazi i žestini čak i kada je muzika srazmerno spora (Østfront) i ovo je baš takav album. Kada još i na omotu album ima lobanju sa dve ukrštene slomljene flaše, jasno je da je u pitanju pobednička strategija:
 
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/mot-ein-evig-ruin
 
 
Azerbejdžanski jednočlani eksperimentalni projekat Violet Cold je od 2013. godine izbacio masu izdanja a sada nam stiže i već osmi dugosvirajući album, kOsmik koji je već karakteristična smeša metala, post roka, dronova, elektronike, semplova, folklornih motiva i zaista koječega. Nije Violet Cold za svakoga i na momente se svakako može reći da se, na kraju krajeva, za eksperiment može kazati da ionako unapred ne znate kakve će rezultate dati. No, za moj ukus Emin Guliyev uspeva da spoji mnogo nespojivog u svojoj muzici na ovoj ploči i pokaže da postoji kohezivna vizija koja brutalni metal smisleno uparuje sa shoegazerskim pasažima i različitim drugim elementima. kOsmik, ubedljivo, ne zvuči kao eksperiment radi eksperimenta već kao rad čoveka koji ima mnogo toga da izrazi i za sada nalazi eklektičan ali ubedljiv način da to i učini. Moćna ploča:
 
https://violetcold.bandcamp.com/album/kosmik
 
 
Iz, ponovo Norveške, dolazi i drugi album benda Svartelder i, mada pevač, Doedsadmiral insistira da ovo nije konceptualni album, iako postoji jedinstvena tema koja se provlači kroz sve pesme, nema sumnje u to da se Pits može slušati na ovaj način. Uostalom, sve pesme se zovu samo Part I-VII i ovo je ploča meditativne atmosfere, sporog tempa, na kojoj se od slušaoca ne očekuje hedbeng i šutka nego posvećeno slušanje i refleksija. Retki su blek metal albumi ovako niskog prosečnog BPM-a (mada ima brzih pesama, recimo Part V je praktično klasična blek metal koljačina) a još ređe da se meni dopadnu, no Svartelder imaju u sebi dosta norveškog pedigrea pa ne mogu da ne preporučim slušanje, pogotovo jer je album na kraju dana jedna dugačka kontemplacija o izlasku iz depresije i suočavanju sa stvarnim užasom u svetu i daljim odlučivanjem da li samo da potonete natrag u jamu iz koje ste ispuzali. Otmeno to zvuči i vredi mu se prepustiti:
 
https://dusktone.bandcamp.com/album/pits
 
 
Izašao je i trinaesti (!!!) album grčke blek metal institucije Rotting Christ, zove se The Heretics, konceptualan je i posvećen velikim imenima ljucke istorije koja su bila otvoreno ateistički ili jeretički nastrojena i iako sve to zvuči sasvim slavljenički i primereno visokokonceptualno za bend koji svira i snima, evo, već  trideset godina, mora se priznati da je ovo prilično umorna ploča. Naravno, Rotting Christ su suviše veliki i dobri da bi snimili neslušljiv album ali The Heretics je izrazito generički sklopljena kombinacija svih trikova koje je bend pošteno izlizao u svojoj skorašnjoj istoriji, od epskih srednjetempaških, borbenih tema sa sve ženskim vokalima i horovima koji podržavaju Sakisov promukli polušapat, pa do, well, do zapravo istih takvih tema i trikova u drugim pesmama. The Heretics je čitav sastavljen od instant epike i bend kao da je ovaj album pisao na autopilotu (uostalom, kako su i drugi slušaoci primetili, pokušajte da izbrojite koliko puta Sakis izgovara reč „fire“ u različitim pesmama i trebaće vam pomoćnik da sve to zapisuje jer, kunem se, ovo je najponavljanija reč na albumu). Sad, naravno, ja sam star i ogorčen čovek i sva ta zvona i dramatični baritoni, spori blastbitovi svirani preko jednog tona koga gitare mučno cede, pa onda horovi koji im se pridružuju, sve mi je to simpatično ali izrazito izlizano, no, nema sumnje da će nekom mlađem i manje blaziranom ovo biti album dobrodošle širine i dubine. Pa nek posluša, taj neko mlađi i manje blaziran:
 
https://rottingchrist.bandcamp.com/album/the-heretics
 
 
Ponovo iz Norveške, tu je i treći album benda Drottnar (stara vikinška reč za dominaciju, jelte), Monolith i, ako sad odmah uskliknete da je bend tokom poslednjih par godina izdao čak tri EP-ja koji su se svi isto tako zvali, pohvaliću vas što pazite na času i ukazati da je ovo album koji te pesme sakuplja na jednom mestu, dodaje jednu propisnu novu pesmu, dva interludija i sve to predstavlja kao jedan zaokružen paket tehničkog blek metala.
 
Tech-black, naravno, nije tako raširen i jasan žanr kao tech death, ali nije da su Drottnar jedini koji se u njemu šire (na pamet mi, naravno, najpre padaju Doheimsgard kao najpoznatiji predstavnici) – i, mada se ne bih usudio da kažem da me je Monolith patosirao, ovo je svejedno dobra i pažnje vredna ploča složenih ali ne pretrpanih kompozicija koje imaju dosta odličnih ideja ali i tonalnu i tematsku konzistentnost da se ne zagube u svom tom tehničarenju i eksperimentisanju. Posebno su gitare ovde inventivne, iskačući najdalje od „tradicionalnog“ blek metal jelovnika, mada Drottnar veoma vidno stupaju putem koji su već iskrčili Mayhem na svojim novijim izdanjima, ali generalni ton ploče nije ekscentričan već najpre istraživački i sve to, uz pristojan miks, veoma lepo teče. Loša vest je da bandcamp verzija albuma ne sadrži nove pesme koje su dodate za ovo izdanje (one su ekskluzivne za CD verziju) pa ako ste sva tri Monolith EP-ja već preslušali, na donjem linku nema ničeg novog za vas. Ostali nek pristupe otvorena uma i čista srca i poslušaju inteligentan, dobro napisan, hladan ali inspirativan blek metal:
 
https://drottnar.bandcamp.com/album/monolith
 
 
Stonerski kontingent danas nek započne novim, drugim albumom francuskog instrumentalnog psihodeličnog, stoner metal benda Jagannatha a koji se zove – Samsara. Ako sve te aluzije na hinduizam (nazivi pesama su: Sooraj, Chandrama i Brahmaand) deluju kao da su vaša šolja čaja od maka, verujem da će vam se album dopasti. Jagannatha nemaju u muzici previše azijskih motiva ali ona ipak uspeva da na momente ostavi ritualistički utisak. Naravno, sa instrumentalnim stonerom često je trik u opsesivnom ponavljanju i hipnotičkim lupovima pa tako i ovi nadareni Fancuzi znaju kada u rukama imaju solidan rif i koliko puta to treba okrenuti, sa minimalnim varijacijama, da se polagano gradi krešendo ka toj nekoj Nirvani kao načinu da se utekne večnom vraćanju Samsare. Ima ovaj album solidan dinamički raspon kome samo malo preglasan mastering ne ide na ruku, ali to na stranu, ovo je dostojanstvena stonerska ploča koja ne ide na otkrivanje tople vode ali vrlo lepo shvata moć rifa i koristi je koliko igda može:
 
https://jagannatha.bandcamp.com/album/samsara
 
 
Iz Tel Aviva nam, pak, stiže debi album benda Warp, koji se isto zove Warp i mada bend nije demonstrirao veliku kreativnost u imenovanju, muzički stvari stoje dosta dobro. Opet, ni muzika nije naročito inovativna i Warp, sastavljeni od članova nekoliko lokalnih pank bendova, na svom debiju više nego ozbiljno otplaćuju dugove ka roditeljima žanra, to jest lično Black Sabbath. Ovaj album je zapravo toliko jako inspirisan Sabatima da je već na pola prve pesme maltene sigurno da čovek zaboravi da sluša nešto izašlo 2019. godine jer psihodelična bluz solaža prosuta preko snažne bas-lomljavine nikako nije karakteristična za ovu deceniju, pa ni stoleće. Tek kada se bend vrati u srazmerno modernije („pankerskije“) ređanje distorziranih akorda setimo se da nemamo pred sobom ploču iz sedamdesetih, ali tad je već kasno – Warp je album bestidno utemeljen na venčanju hard roka, bluza i psihodelije i njegov prozračni, starinski ali tako funkcionalni miks savršeno funkcioniše uz muziku koja je jednako starinska ali nadahnuta i ubedljiva. Warp, bez sumnje, preteruju sa aranžiranjem i pesme zapravo imaju značajno više delova i tangenti nego što im je potrebno, dok se svaka ideja koja je momcima pala na pamet nekako ugrađuje čak i kada se ne uklapa uz sve što je bilo pre nje ili ono što će doći, ali u celini ovo je ipak prilično zdrav materijal, odsviran mladalački žestoko i razigrano uz gomile ukrasa i posveta u kojima ova tri muzičara definitivno uživaju, te lekovitom količinom pravovernih, teških,  bluzi rifova. Ovolika količina obožavanja Black Sabbath ne može biti zdrava, i nekome će album biti preterano sikofantski nastrojen da bi mogao da se shvati ozbiljno ali vredi to čuti:
 
https://warptlv.bandcamp.com/releases
 
 
Potkraj Januara izašao je i debi album Solunaca Bonzai i ovo je jedna pristojna ako već ne revolucionarna stoner metal ploča velikih gitara, dobrog gruva i načelno odličnog raspoloženja. Bonzai, za razliku od gorepohvaljenih Izraelaca, gube poene na to što im je muzika vrlo očigledno sastavljana po formuli i što se iz dobrog rifa koji im padne na pamet vrlo metodično cedi poslednja kap krvi pre nego što se krene dalje. Kad na to dodamo i malo previše „televizijsko“ pevanje dolazimo do toga da Seeds to Roots nije ploča koju ću preporučiti bez rezervi, u šta treba ubrojati i malo nesrećan miks u kome je sve glasno ali kao da mu fali malo moći, ali opet, Bonzai nisu rđav bend a ovo nije rđav album. Ima tu jakih rifova, dobre bluz podloge (On Repeat, recimo) i prljavih wah-wah solaža i da je ovde nekakav ozbiljan producent imao mogućnosti da se prihvati posla, od solidnog poluprodukta bismo verovatno dobili izvrstan album. Ipak, ni ovako kako je, nije to loše:
 
https://bonzai.bandcamp.com/album/seeds-to-roots
 
 
Da ne zaobiđemo ni ove nedelje pojski stoner metal, tu nam je debi EP šćećinskog sastava PowerPlant koji se isto tako zove i nudi četiri pesme sporog, prilično generičkog stoner metala sa ne naročito originalnim rifovima niti nekim velikim naporom uloženim u njihovo aranžiranje. PowerPlant su, ako ćemo da budemo grubi, maltene kao da je AI sastavljao stoner rok bend, ali ako nećemo da budemo grubi, a što bismo uostalom  bili grubi, i takav bend ima svoje mesto na svetu i ovo je EP koji nećete stavljati na listu ploča godine ali koji sasvim lepo može da se sluša dok čovek nešto radi (i, ako tome inklinirate, nečim se radi) i da mu bude prijatno:
 
https://hailtheplant.bandcamp.com/releases
 
 
Sa malim zakašnjenjem, evo ukazivanja i da je izašao novi, bogami osmi, album norveških narodnjaka, Trollfest, očigledno nameran da bude zanimljiv i slušaocima izvan skandinavskih krugova a što potvrđuje i da je naziv na engleskom: Norwegian Fairytales. Bez obzira na to, bend se ne odriče svog (izmišljenog) trolovskog jezika (mešavina „uglavnom“ norveškog i nemačkog, ali, kako sami kažu, „bez gramatike“) pa su pesme i dalje otpevane (well, odkrkljane) na najvećem delu svetske populacije nerazumljivom pseudolingvističkom metavicu. Kada se uz to pridoda činjenica da pevač Trollmanen sve vreme peva u klasičnom norveškom blek metal stilu, ovaj album ima nešto manji potencijal za krosover sa „normalnijom“ publikom nego što bi se po aranžmanima moglo reći. Opet, ne mogu da ne cenim tu beskompromisnost benda koji očigledno smatra da su blekmetalski blastbitovi i vrištanje previše važni elementi njihovog identiteta da bi se napustili zarad nekakve, hm, slave.
 
 A podloge za slavu ima onoliko, Norwegian Fairytales je urnebesna smeša skandinavskog folka i žestokog, feelgood ekstremnog metala sa raspevanim refrenima, neodoljivo zapaljivim narodnjačkim temama, harmonikom koja vodi paradu a koju u stopu prate distorzirane gitare i suptilni klavir, nabadajući bubnjevi , milozvučni ženski soprani, i tu i tamo i gudači. Ovo je album koji vrlo ozbiljno i dosledno uživa u kontrapunktu ekstremne distorzirane metal muzike i dobro raspoloženih tradicionalnih narodnjaka i, kao i svi najbolji bendovi koji su se ovakvih projekata hvatali, uspeva da iz tog kontrapunkta izvuče ono najbolje: humor, energiju, žestinu i emociju, na kraju dana i nekakvo podsećanje na toliko puta ponavljanu istinu da samo živa tradicija koja se i dalje provlači kroz život i razvija, zaista ima vrednost. Trollfest su moguće ipak preekstremni za savremene world music festivale ali nama ovde to ne bi trebalo da predstavlja problem i Norwegian Fairytales valja slušati sa velikim osmehom na licu:
 
https://youtu.be/ijcMCJnnSLQ
 
 
Preskočiću novi Carnal Forge jer je to meni neslušljivo, u prolazu pomenuti novi album njemačkih Gloryful jer je u pitanju pokušaj rezurekcije „čistog“ hevimetala koji skoro sve radi pogrešno, od grozno preglasnog miksa i masteringa pa do očajnih „bratskih“ tekstova, čime mi je još više žao solidnih rifova koji se tu mogu čuti, ali ću onda da kažem da je izašao novi Beast in Black i... well, it’s complicated.
 
Beast in Black su i inače složena ponuda, neka vrsta visokokonceptualnog finskog tumačenja klasičnih ’80s metalskih tropa koje u finalnom produktu daje ne samo ekstremno „komercijalno“ zvučeću muziku već i nešto što mestimično odiše sasvim autentiičnom energijom. Beast in Black su, dakle, smeša klasičnog hevi/ glam metala osamdesetih (sve što vam pada na pamet između WASP, Motley Crue, Dia, Scorpionsa, Europe itd.) sa prstohvatom evropskog sintpopa koji se sa ovom muzikom iznenađujuće prirodno uklapa.
 
I sad, to je koktel VISOKOG kiča, zapravo toliko kiča na jednom albumu kao na ovom, drugom albumu Beast in Black, mislim da nisam čuo poslednjih trideset godina. Ali opet, From Hell With Love i jeste tako nezgodna ploča za kritiku ili uopšte, diskusiju jer se nalazi na razmeđi između potpunog, ledenog cinizma gde se Meat Loaf i Bon Jovi, Pat Benatar i Def Leppard susreću sa Van Halenom i Satrianijem na ploči izašloj tri decenije nakon što je iko od njih bio predstavnik zeitgeista, kao da se radi o nekoj čudovišnoj šali, ali i sasvim iskrenog, nepatvorenog uživanja u čistom hevimetal ekscesu i žestini.  Ja sam, ponavljam se ali relevantno je, star čovek i kada me album podseti na uzbuđenje koje jesam osetio kada sam čuo prve ploče WASP ili Motley Crue, pa i Bon Jovi i kada je to podsećanje, ma koliko kompjuterski proračunato bilo, istovremno i pravoverno energično i uspeva da uhvati dah dekadencije osamdesetih koja je i porodila ovakvu muziku, to je ipak neka vrsta nepatvorenog trijumfa. Malo hladnije gledano, neke pesme jesu cheesy praktično iza granice parodije, pa su zato zabavne, dok neke druge, na primer Cry Out for a Hero (uzgred, tematski posvećen Hokuto no Ken mangi!!!!) uspevaju da se zadrže tik na granici i da budu propisni hevimetal komadi kanališući besprekorno „androgini mačo“ stil osamdesetih koji je iz metala uglavnom nestao u poslednjoj deceniji prethodnog veka. Ne znam, verujem da sam jedini čovek koga znam koji će From Hell with Love slušati ozbiljno i, čak, sa odobravanjem klimati glavom i tapkati nogom uz njegove povremeno sasvim epski genijalne refrene (Heart of Steel, na primer), ali volim da mislim da će moj besprekorni muzički ukus i instinkt za pronalaženje relevantnog čak i u najdubljem ponoru trivijalnog biti dovoljan putokaz da ljudi makar probaju da ovo slušaju. Naravno, sve se to na JuTjubu da čuti samo u formi plejliste, ali vredno je truda. Stvarno.
 
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mwdudMQAvibpN5I-ot-kUYtf2a-BE4HMw
 
 
 
Da se vratimo nečem manje „komercijalnom“ i ekstremnijem u nekom tradicionalnom smislu te reči, tu je novi album švajcarskog sludge-prog-death benda Herod a zove se Sombre Dessein (mračni, jelte, dizajn) i mada ovaj bend možda malko preteruje sa dužinom pesama čak i kada to nije SASVIM opravdano, ovo je u suštini ploča zdravog, žestokog zvuka koja uspelo spajha death metal težinu i brutalnost sa djent disciplinom i sludge neurotičnošću. Sombre Dessein bi svakako profitirala od malko komprimovanijih aranžmana, ali meni je ovo svejedno album koji uspelo vozi svoje opresivne groove krugove uz brutalno pevanje, nabadačku ritam sekciju i taman toliko „egzotičnih“ harmonija na gitari da se doda začin u inače veoma smrtonosno tvrd rad propisnih metal rifova. Uz neka visokoprofilna imena u postavi (Bill Steer gostuje na prvoj pesmi a Mike Pilat iz The Ocean odrađuje vrlo dobar vokalni posao plus svira odličnu drugu gitaru) i produkciju koja jeste očekivano spljeskana ali i dalje prilično efektna u onome što treba da radi, Herod su napravili logičan i sasvim dovoljan korak napred u odnosu na debi album They Were None da ostanu bend koji treba držati na radaru:
 
https://herod.bandcamp.com/album/sombre-dessein
 
 
U death metal ponudi ove nedelje debi album kanadskih Backstabber koji se zove Conspiracy Theorist i neka je vrsta kvazikonceptualnog albuma što se bavi teorijama o vanzemaljcima, vladinim agencijama koje nas sve prisluškuju, korporacijama koje uništavaju ekosferu a sa njima su svima u dosluhu itd itd. itd. Relativno originalan tematski pristup dok je muzički ovo... Pa... možda sam ja malo zastranio ali Backstabber sviraju prilično razvodnjen srednjetempaški death metal sa za mene očajno preglasnim, beživotnim miksom (pogotovo bubnjevi pate od toga) koji, istina, ima lepih rifova, solaža i sitnih fora (na primer umiksovani semplovi modemskog transfera podataka na No privacy) ali se retko izdiže iznad nivoa prihvatljive osrednjosti. Zaista je moguće da sam se previše navikao na death metal koji je mnogo žešći, ekstremniji i krvoločniji od ovog što Backstabber nude pa i kada dobijemo brze i žešće pesme (Subterranean, Inkspill, Geo Engineering) to meni i dalje dođe malko beskrvno i nedovoljno uzbudljivo. Backstabber su bend koji naprosto ima previše ravan i beživotan miks koji ističe sve što je u njihovoj muzici osrednje i generički a sakriva potencijalno nadanute elemente. Album ipak uključujem u ovonedeljni pregled jer prihvatam da ono što je meni možda previše generički i beživotno nekom drugom može biti ulaznica za slušanje death metala čiji su primerci koje inače ovde promovišem možebiti preekstremni za početnike:
 
https://backstabbermetal.bandcamp.com/album/conspiracy-theorist
 
 
Ponovo u sludge vodama, ovog puta zarad trećeg albuma italijanskih Varego, a koji se zove I, Prophetic, kako bismo pokazali da ima i melodičnih ploča u ovom mračnom podžanru. Varego, zapravo, prilično polažu na vokalne melodije koje su sa ovim albumom postale prominentan element njihove muzike i to je jedno instant osveženje u žanru koji je prečesto karakterisan pevačima što vrište na različite načine i od razvijenije melodije beže kao đavo od krsta. Varego pritom imaju i dobar osećaj za rifove i njihove pesme zbog toga zvuče veoma organski – kad čujete ubedljivu, moćnu rifčinu i preko nje himnični, mada nikako „komercijalan“ vokal koji razvlači neku upečatljivu temu, to vas odmah natera da slušate pojačanom snagom i date Varegu mnogo kredita unapred.
 
Neće sve to biti i vraćeno – Varego pišu pristojne pesme ali kogod da je ovo snimao i miksovao nije im učinio preterano mnogo usluga. Album je istovremeno i previše prljav i previše spljeskan, sa nedovoljno prostora da instrumenti prodišu, što je prilična grehota s obzirom šta se sve u ovim pesmama dešava. Pogotovo je bubanj prekomprimovan preko svake prihvatljive mere, a čitava ploča pati od usrednjene ekvilizacije, dok su vokali, koji su jedno od najjačih oružja benda, konstantno pod efektima koji bi trebalo da ih učine potentnijim ali prebrzo počnu da zamaraju. Ovo je priličan bedak jer Varego je bend koji od izdanja do izdanja kuburi sa produkcijom, prevashodno masteringom, ali koji je za ovaj album napravio veliki korak napred u pogledu vokalnih aranžmana i šteta je da sve to nije lepše producirano. Svejedno, radi se o bendu sa dovoljno svežine i energije da uvek za njih imam vremena a nesavršenost njihove umetnosti je, možda, delom i element njihovog identiteta.
 
https://varego.bandcamp.com/album/i-prophetic
 
 
Završimo kako smo i počeli – sa srpskim metalom! Ovog puta radi se o (za mene) misterioznom zrenjaninskom bendu Thot Purge koji sebe opisuje kao hrišćanski metal bend i tematski deluje kao da kritikuje aktuelnu vrlo seksualizovanu kulturu društvenih mreža u kojoj mladi odrastaju i, jelte, osećaju se obaveznim da igraju po pravilima praktično pornografskog prikazivanja svetu stvari za koje se nekada smatralo da su ipak lične. Dobro, kako ja to uvek kažem, nisi krivi mladi, krivi smo mi matori, al to na stranu, Live. Laugh. Love. je album pristojnog i pristojno produciranog death metala koji kombinuje malo slama sa malo grindcorea, deathcorea, i, hajde da kažem, blage progresive. Za razliku od gomile „provincijskog“ slema koji čovek čuje i odmah zaboravi, Thot Purge pokazuju dosta inventivnosti u aranžiranju, ali i pisanju rifova i muzika neretko dođe do granice nekakvog prog-death-grind koktela koji je osvežavajuće varijabilan (The Fuckboy Anthem, recimo, u svojih pedesetak sekundi pakuje dosta ideja a Backpacking With My Besties In Morocco x je legitimno dobar komad brzog, pametnog metala). Solidno to curi i moj glavni problem sa ovim albumom je, dakako, to što se kritika mladih što pod pritiskom krda upadaju u zamku promiskuiteta često ume izmetnuti u mizoginiju a obaranje na nekritičko prihvatanje kulturnih tropa koje guraju korporacijski mediji zna da sklizne u ksenofobiju. Ne pričamo napamet, Thoth Purge su krivi za sve ove grehe, zaključno sa tekstovima koji su sasvim na liniji rasističke mitomanije kakvu valja evropski alt-right i pomankanjem empatije kakvo ne bi smelo da postoji kod nekog ko sebe (makar u šali) naziva hrišćaninom – videti već pomenutu Backpacking With My Besties In Morocco x. Avaj, metal je često muzika suprotstavljenih ekstrema i, u ovom slučaju, jedan od tih ekstrema mi ni malo ne prija i dok mogu iz sve snage da pohvalim muziku, žalim što bend nema jednako produbljen pogled na politiku kada se već hvata da o njoj priča. Ovako kako stvari stoje, vrlo dobra muzika služi kao podloga za neke sasvim iritirajuće političke ideje (videti tekst poslednje pesme koji je naglašeno mizogin i neskriveno fašistički, nazivajući ravnopravnost „lažnim bogom“) i, što je još gore, s obzirom da album ima sva obeležja memecore proračunatosti, nije preterano pomisliti da se radi o pokaznom primeru kako fašisti metodično zagađuju sve rukavce popularne kulture svojim ideološkim materijalom. Šteta, ali i poučno:
 
 
https://thotpurge.bandcamp.com/releases


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #752 on: 22-02-2019, 22:34:26 »
Za laku noć i obećanje boljeg sutra (jer je Subota, jelte), Molly Hatchet:
 
 
https://youtu.be/OzKBu66ceOc

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #753 on: 23-02-2019, 18:48:53 »
Ponovo je vreme za metal i ako bi čovek rekao da bi vreme za metal trebalo da bude UVEK, ja tu ne bih imao prigovora. Ali dok se svet ne dovede u red, da mi vidimo šta smo imali tokom prošle nedelje.
 
Za početak, tu je sveža blek metal ponuda i prvo pa muško i to švajcarsko!
 
Radi se o novom, drugom albumu jednočklanog atmosferičnog projekta Cân Bardd i ako vam ime deluje poznato to je zato što smo prvenac Maloa Civellija pohvalili na istom ovom topiku pre manje od godinu dana, mudrujući kako je muzika sjajna ali kako miks nažalost dosta narušava njen sjaj. Civelli je još tada rekao da je i sam svestan da je produkcijski njegova muzika zalužila bolje, pa da će za drugi album angažovati nekog iskusnijeg za mikserom i – evo nas sad na tom drugom albumu.
 
The Last Rain je priličan trijumf. Naravno, ovo je žestoko patetična i melodramatična muzika sa dugačkim pesmama i aranžmanima podešenim tako da se izvuče maksimum iz narodnjački intoniranih melodija, sa sve opširnim introima, klavirskim pasažima i orkestracijama. No, Cân Bardd, slično Saoru (koga navodi kao jedan od uzora) uspeva da iz ovog melanža folk motiva i preteranog, baroknog aranžiranja izvuče maksimum i izdvoji se iz čopora najpre na ime kvaliteta. Ovo su pesme koje svakako mnogo polažu na svoju melodičnost i patetiku ali Civelli uvek demonstrira ogroman napor da njihove glavne motive upakuje u što je razrađenije moguće forme, dajući svojoj muzici narativnu dimenziju i ostajući uvek u okvirima neke glavne ideje koju kompozicija jasno iskazuje praktično već na početku. Album je raskošniji nego prvi u svakom pogledu, sa interesantnim vokalnim varijacijama i produkcijom koja, konačno, ide u korak sa Civellijevim kompozitorskim i izvođačkim talentima. Da se mi razumemo, nije ovo nešto što kod mene može da bude redovno u rotaciji, ali u domenu atmosferičnog blek metala sa narodnjačkim osnovama, malo ima bendova koji su ovako interesantni.
 
https://canbardd-northernsilence.bandcamp.com/album/the-last-rain
 
 
Izašao je i novi Diabolical i ja nisam neki veliki ljubitelj kombinacije black i death metala koju ovi Šveđani vrte već izvesno vreme, ali ne bih da budem sitna duša. Eclipse je lepo producirana ploča koja meni suviše smrdi na televiziju i ima previše elemenata te neke moderne metalcore drame kakva se meni ne dopada, a premalo je tu autentičnije blekmetalske opasnosti, no, siguran sam da bi ovo mnogo bolje leglo nekom mlađem i manje opterećenom žanrovskom čistotom nego što sam ja, pa pošto album ne mogu nazvati tehnički lošim već samo estetski diskutabilnim, evo da se čuje:
 
https://youtu.be/N8yqAhPSqLM
 
 
 
Za melanholične dušice nudimo nešto što je malo više „tr00“ od Diabolicala, a radi se o drugom albumu švedskog jednočlanog benda Nasheim. Jord Och Aska (nažalost, ime albuma ne znači „Aska i vuk“ nego „Tlo i pepeo“ što je, priznaćemo, takođe kul) je jedna veoma razvučena, introvertna i meditativna ploča u suštini jednostavnih kompozicija koje imaju puno duše i u koje je autor, Erik Grahn uložio i dosta napora da njihove osnovne ideje razvije u ubedljive muzičke iskaze. Malo ga ubija miks koji odlično prezentira tiše pasaže, a kada grunu bubnjevi i gitare sve se nekako zbrlja i mada je čovek tako možda i želeo, ne mogu da kažem da mi ne smeta ta dinamička neujednačenost. Ti energičniji delovi imaju i lepe, mada ponovo jednostavne gudačke aranžmane i vokalizacije koje doprinose atmosferi i ovaj album je, u sumi, sav u atmosferi, pa ako vas privlači ideja o četrdesetak minuta lutanja kroz nečiju melanholičnu meditaciju, bez mnogo truckanja i džombi, ovo će vam se dopasti:
 
https://nasheim.bandcamp.com/album/jord-och-aska
 
 
Da ne bude baš sve danas melanholično i meditativno, tu nam je i prvi album finskih Aihos koji, doduše, izlazi tek krajem marta ali je već dat na raspolaganje najvažnijem blek metal influenseru na JuTjubu, jelte. Hävityksen maa („Zemlja uništenja“) je još jedno fino podsećanje na trenutni (vrhunski) kvalitet finske blek metal scene i ploča koja lepo kombinuje malo old skool elemenata sa savremenijim melodičnijim tendencijama. Album zvuči epski i grandiozno a da ne ostavlja utisak preproduciranosti i prepeglanosti i vozi se uglavnom u bržoj traci a opet bez vidne ambicije da osvaja samo na mišiće. Aihos, rekao bih, imaju jasno izgrađen identitet bez obzira što im je ovo prvi album i ovaj identitet u sebi nosi dosta te neke blek metalske slave sa pesmama koje zvuče borbeno i energično a istovremeno i emotivno. Izvrsna ploča, verovatno najbolji blek metal album koji sam čuo ovog meseca:
 
https://youtu.be/x5T1PTh9SF8
 
https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/h-vityksen-maa
 
 
 
Malo keltskih začina dobijamo sa drugim EP-jem edinburških Úir. Óenach Tailten (gugl translejt ne zna da se snađe sa ovim jezikom) nije ploča neke velike originalnosti niti je producirana nešto specijalno kvalitetno (au contraire), ali baš zato ima šarma. Ovo je blek metal utemljen na monotoniji i ružnoća je njegova osnovna estetska karakteristika. Što ne znači da na bilo koji način ovde pričamo o glupoj muzici (au contraire). Ovo je muzika tame, izolacionističke atmosfere i te neke duhovne pustoši. Dobro to dođe da se malo pročistimo od svih ovih melodičara koje smo do sada čuli i uz ove tri pesme može lepo da se kontemplira o mnogo čemu:
 
https://uir-fraech.bandcamp.com/album/enach-tailten
 
 
Iz Mineapolisa dolaze, pored junaka serije Beverly Hills 90210, i grozomorni blek metalci Nokturnal Frost. Ovaj dvojac je upravo izbacio svoj drugi album, Night Terrors i to je dvanaest pesama sirovog, iz stomaka izvučenog blek metala srednjeg tempa, pankerske jednostavnosti i jakog stava. Night Terrors je prtavi primer kako te neke ekstremne muzičke forme mogu da budu pribežište umetnika čiji su zanatski kapaciteti  veoma rudimentarni a da to bez ikakve sumnje bude validan estetski iskaz. Dakle, ovo nije ploča za bilo koga ko u blek metalu ceni melodiju, tananu emociju ili pružanje ruke folk muzici, već za ljubitelje prljave distorzije, bare hvatova, opsesivnog ponavljanja jednostavnih tema i dranja od koga pucaju glasne žice. Jake preporuke:
 
 
https://nokturnalfrost.bandcamp.com/album/night-terrors
 
 
Vorga su, pak, multinacionalni bend baziran u Njemačkoj i njihov prvi EP, Radiant Gloom je značajno tehnički i aranžmanski ambiciozniji mada se muzika ovde uglavnom drži snažnog udaranja i energije. Ima ovde i brzih delova, ali Vorga više vole da zvuče monumentalno nego da rešetaju iz sve snage sve vreme, pa je EP moćan a bez toga da obara brzinske rekorde. Aranžmani su dinamični, bubnjar napaljen a produkcija veoma nabudžena, tako da ovo opravdava svoju „misanthropic black metal“ etiketu u priličnoj meri i zvuči vrlo solidno:
 
https://vorga.bandcamp.com/releases
 
 
Iz bratske Češke nam, pak, dolazi treći album paganskog benda Dark Seal i Země našich předků je ploča koja uspelo spaja jak, distorziran, tvrd blek metal sa ukusno urađenim horskim aranžmanima i elementima narodne muzike. Ima ovde mnogo elegancije, mada opet, naravno, morate biti spremni za upade praktično čistog folka u blek metal. Meni sve to, naročito sada kad smo ostali i bez drugog velikog Šabana, sasvim ima smisla i prija:
 
https://darkseal.bandcamp.com/releases
 
 
Gde su Česi, tu su i Poljaci (ili bi bar tako bilo da sam ja gospodar ovog sveta), pa možete da odvojite četrdesetak minuta i za debi album benda Despised Cruelty koji, iako na početku zvuči sasvim sirovo i jednostavno, zapravo nudi dosta prijatnih iznenađenja, melodičnosti bez patetisanja i hermetičnosti koja zvuči prijemčivo i izazovno. Poljaci su danas svi u opasnosti da budu mereni aršinom koji je uspostavila Mgła, ali sa Łez Padół su Despised Cruelty pokazali da imaju sopstveni pristup ovoj muzici koji, iako zvuči prepoznatljivo poljski, nije i derivativan. Valjano:
 
 
 
https://despisedcreulity.bandcamp.com/
 
 
Gore smo imali album Night Terrors, a sada na drugom albumu bečkih Joyless Euphoria imamo pesmu koja se tako zove i otvara ga. Dreaming in Ultraviolet je, naravno, grozan naziv za album ma kog da je bend usmerenja, ali postaje malo objašnjiviji ako znamo da je ovo bend koji juri taj neki post-blek metal štimung sa dosta zamišljenih, kontemplativnih deonica, ali i sa dosta poštene distorzije i jake svirke. Shoegaze i black metal su počeli da se gledaju sa simpatijama još pre više od jedne decenije i danas njihov brak više nikom nije iznenađenje a Joyless Euphoria su samo još jedan dobar primer kako je ovo estetski apsolutna transgresija ali, eto, za mnoge ljude funkcioniše:
 
https://joylesseuphoria.bandcamp.com/releases
 
U praktično istom žanru su i The Moth Gatherer čiji je treći album, Esoteric Oppression prilično ubedljiva post-metal ponuda jakih, velikih gitara i stamenih ritmova, sa dugačkim pesmama i korenima u sludge zvuku. The Moth Gatherer su Šveđani i možda to objašnjava što je njihova muzika za nijansu manje patetična, ali ne manje monumentalna od onog što nude njemačke kolege. Vrlo solidno:
 
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/esoteric-oppression
 
 
 
Vanum iz Santa Fea imaju drugi album, Ageless Fire, koji je izdao Profound Lore i ovo je lep primerak sirovog, neprskanog blek metala što baštini  svu tu melodičnost i emociju koja je danas glavna fora u ovoj muzici, ali ih isporučuje kroz muziku odsviranu i snimljenu na jeftiniji način i odiše jednim STVARNIM kvalitetom. Možda sam ja samo isuviše mator i odmah me popali kada bend zvuči kao da je autentičan a ne kao da je u pitanju ekipa koja naprosto svira žanr, ali Vanum mi veoma prijaju i volim njihovu kombinaciju brzog udaranja i lepih, lirskih melodija odsviranih na skoro amaterski naivnom nivou. Prelepo:
 
https://vanum.bandcamp.com/album/ageless-fire-2
 
 

I tu onda prirodno dođu i švedski Grafvintir čiji već šesti album (za sedam godina), Venenum Scorpionis nudi osam pesama agresivne svirke koja se bavi okultnim, mračnim, plutonskim i htonskim i nema nameru da hvata na nekakve emocije i atmosfere. Ne znači ovo da ovde nema melodija, naprotiv, ovo je veoma melodična ploča ali su izvedba i pogotovo umrljan miks takvi da favorizuju buku i prljavštinu. Grafvintir su loši momci i trude se iz sve snage da to pokažu. Naravno, da ne volimo loše momke, ne bismo ni slušali metal, pa je ovo album koji zahteva malo napora (pre svega zbog miksa) ali dosta lepog i isporučuje:
 
https://grafvitnir.bandcamp.com/album/venenum-scorpionis
 
 
Njujorški blek metal ima kod mene reputaciju uspelog kombinovanja blek metal agresije, avangardnih strategija i postrokerskog ugođaja i drugi album jednočlanog Funereal Presence, nakon petogodišnje diskografske pauze, nazvan Achatius je odličan pokazni primer. Ovo je ploča surove, brutalne, ružne ali emotivne i nekako intimne svirke, spakovane u veoma dugačke ali ne dosadne pesme i producirane jeftino i grubo ali tako da se lična nota dovede u prvi plan i sve učini ubedljivijim. Nije ovo za svakoga, ima tu dosta petljanja, a podrumski kvalitet zvuka je, dakako, barijera za sebe, ali meni se ovaj album jako sviđa:
 
https://funerealpresence.bandcamp.com/album/achatius
Prvenac kalifornijskih Necrochamber producirao je Dan Swano i Ceremonies for the Dead je jedna brutalna, tvrda blackened death ploča rafalne paljbe i opakih rifova. Nije ovo bogznakako ni originalno ni pametno ali prija:
 
https://necrochamber.bandcamp.com/releases
 
 
 
Prelazimo na Stoner i prvi EP brazilskog kvarteta Void Tripper koji su se brinuli da neće baš iz aviona biti jasno šta je osnovna ideja vodilja njihove muzike, pa su tajEP nazvali Sabbath Worshipping Doom. E, sad su stvari značajno jasnije, a Void Tripper osim te neke sikofantske ljubavi prema najvećem hevi metal bendu svih vremena imaju šta da ponude i na muzičkom planu. Ovo je vrlo gruvi, vrlo organski stoner rok, sa očiglednim DNK Black Sabbath u svojoj srži i bez ambicije da se pravi neki odmak od formule koja podrazumeva kanabis, spor, lepljiv zvuk i jake rifčine. No, Void Tripper ovo provlače vrlo spontano, imaju prijatan garažni saund i mada se pevanju ima ponešto zameriti, generalno nude odličan polaroid benda koji polako prevazilazi demo fazu i počinje da se formira u nekom zrelijem obliku. Prija!
 
https://voidtripperdoom.bandcamp.com/album/sabbath-worshipping-doom
 
 
Grčki sastav Their Methlab nije baš stoner ponuda ali se mestimično dovoljno preklapa sa njom, uvaljujući po koji jak rif u svoj gruv, da nam bude zanimljiv. The Last Second, debi album ovog trojca je ploča postrokerskih, delimično psihodeličnih instrumentalnih džemova koji se lepo kreću od šapata do distorzirane, glasne nirvane, snimljena uglavnom iz odjednom, jelte, i miksovana da se zadrži ta neka živ(insk)a spontanost a da se opet izvuče najbolje iz svih tih meditacija koje gitare i bas nude preplićući teme i melodije. Kad su bučni, ovi Grci su bučni, kad su tiši, zvuče kao da znaju šta rade i meni je ovo veoma prijatna ploča na kojoj wah-wah i flendžer odrađuju masivan deo posla, baš kako treba da bude:
 
https://theirmethlab.bandcamp.com/album/the-last-second
 
 
Hjustonski Warlung na svom drugom albumu, Imortal Portal nastavljaju sa omažiranjem hevi metala, hard roka i psihodelije iz sedamdesetih (i ne samo sedamdesetih!!!) godina i mada je njihova muzika u principu malo suviše „komercijalna“ da bi bila pravoverni stoner po mojoj računici, ovo je svejedno, opet meni, prijatno za slušanje na ime sve te hevimetalske elegancije koju album isijava. Ko voli retro zvuk ali ga nervira kad bendovi samo džemuju, sigurno će umeti da ceni ove tvrdo napisane pesme u kojima se čuje sve od Pink Floyda (Heavy Echoes) do vintidž Ozzyja (1970. koji je, kako i na JuTjubu primetiše, čist ripoff Bark at the Moon):
 
https://warlung.bandcamp.com/album/immortal-portal
 
 
Kanađani Getaway Van na svom prvom i istoimenom albumu samo malo kubure sa miksom koji je siroviji nego što bi bilo idealno za njihovu inače veoma zapaljivu hard rok/ stoner svirku. Sve ostalo je kako treba i ovo je zarazna, gruvi muzika sa jakim bluz osnovama i nekoliko pesama koje uspevaju da uđu u uvo na prvo slušanje i onda ih je teško izbaciti odande (You Make Everything, recimo). Metal? A nego šta je?
 
https://getawayvan.bandcamp.com/album/getaway-van
 
 
Švedski Ordos je snimio i svoj teći album, The End i tu postoji čitava složena priča o tome kako ih je gitarista napustio pa je ostatak benda sebi stavio u amanet da album mora da se napiše i snimi i kako neće da sviraju ni koncerte ni ništa dok to ne bude gotovo i... Nije da to vas zanima. Ono što treba da vas zanima je da je ovo odličan doom/ stoner album mračne ali zavodljive svirke koja je sva utemeljena na teškim rifovima i gruvu koji je spor ali ne toliko da se uz njega ne može pijano (i, da se ne lažemo, drogirano) igrati. Ordos su se izvrsno snimili i ovo zvuči besno i teško ali bez nameštenosti koja bi pokvarila taj osećaj spontane svirke četiri čoveka sa jasnom zajedničkom vizijom. Metal kao iz kuhinje naših baka, ne po zvuku već po toplini:
 
https://ordosofficial.bandcamp.com/album/the-end-2
 
 
Tu nam je i drugi album Dead Witches, pod imenom The Final Exorcism i ovaj bend bivšeg bubnjara Electric Wizard, Marka Greeninga na njemu ni ne pokušava da se odmakne od prepoznatljivog psihodeličnog stoner metala sa satanističkim elementima na kome je Greening i izgradio reputaciju. Najveći problem ove ploče je miks koji je ipak prejeftin i prenatrpan za muziku koja nosi ovoliku količinu masivne težine i treba da osvaja psihodeličnim gruvom. Nažalost, gitare, iako jake i jako distorzirane uspevaju da zaklone dobar deo bubnjeva ali i pevačicu Soozi Chameleone koja inače obavlja vrlodobar posao isporučujući pankerski interpretiran stoner ali sve vreme deluje kao da je nalepljena preko matrice. Nekim albumima ovakva postavka zvuka radi posao, ali ne i ovom koji zvuči naprosto klaustrofobično bez da ponudi taj neki topli, okružujući, hipnotički stoner ugođaj. Utoliko, solidni rifovi, lepe solaže i dobar gruv i atmosfera dosta ispaštaju zbog zvuka pa je i album tek poluuspešan u onome što namerava:
 
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/dead-witches-the-final-exorcism
 
 
A tu je i novi Candlemass i bend koji je krajem osamdesetih definisao zvuk doom metala za naredne decenije, sada je ponovo na sličnom poslu, sa povratkom originalnog pevača i pesmama koje imaju mnogo te neke postsabatovske, spore, melanholične metal elegancije koju su posle baštinili nebrojeni bendovi počev od Cathedral, Paradise Lost i My Dying Bride pa sve do Srbije i, recimo, Drifta... The Door to Doom je, nimalo prikriveno, jasan pokušaj da se uhvati malo stare magije i pokaže da ovaj bend još uvek ima šta da kaže na istu temu i mada Candlemass nikako nisu esencijalni u 2019. godini onako kako su bili pre tri decenije, ovo je sasvim slušljivo. Naravno, ima ljudi koji će sa gnušanjem odbiti ovaj podgrejan obrok i ja to sasvim razumem, ali slušan u izolaciji, ovo je prijatan mada nimalo revolucionaran retro-doom, uredan i neuvredljiv, sa nekoliko lepih ideja i solidnom produkcijom:
 
https://candlemass.bandcamp.com/album/the-door-to-doom
 
https://youtu.be/lquK2iHZ514
 
 
Ne da moderni doom mora da bude revolucionaran. Split album bendova Coltsblood i Un nudi dve pesme od preko dvadeset minuta koje su toliko spore i tužne da skoro da obe zvuče kao karikatura funeral doom metala. No, jaka emocija i iskrena ekspresija iste su uvek na korak od toga da budu ismevane, pa ja ovu ploču apsolutno preporučujem ljudima čista srca i otvoreena uma:
 
https://coltsblood.bandcamp.com/album/coltsblood-un-split
 
 
Zato Primitive Man imaju novi split EP sa bendom Hell i ovo je MRVEĆI težak nihilistički blackened doom koji isisava sav vazduh iz prostorije dok ne krenete da halucinirate i shvatite da je smrt bila jedino prema čemu se vaš život od samog početka neumitno kretao. Primitive Man su jedan od najbeskompromisnijih bendova u svom žanru pa ni na ovom izdanju ne teba očekivati milost. Fantastično, čak i ako Hellove pesme nema na Bandcampu.
 
https://primitivemandoom.bandcamp.com/album/split-with-hell
 
 
 
Pravimo kratak zaokret natrag do blek metala, ali ne baš ČISTOG blek metala, sa prvim albumom salvadorskog benda Witchgöat. Witchgöat sviraju thrash metal sa black metal začinima, takoreći blackened thrash i njihov prvenac, Egregors of the Black Faith je superzabavan komad sirovog ali ni slučajno amaterskog treša sa prljavim blek metal infuzijama, old skool pevanjem, mnogo apokaliptičnih rifova koji prizivaju u sećanje ono vreme od pre tri i po decenije kad smo slušali Possessed i mislili kako je ovo kraj muzike i ne može crnje i grđe i jebote, kolko je dobro. Witchgöat su, naravno, mnogo melodičniji od Possessed ali to ne smeta, ovo je seksi, zapaljiva trešagija koja bi, da sam ja neka vlast, išla u lektiru i obavezno slušanje na časovima muzičkog ali i građanskog vaspitanja. Euforija!!!!!!!! Za svakog ko voli Aura Noir i slične ekscese ovo je obavezno:
 
https://morbidskull.bandcamp.com/album/egregors-of-the-black-faith
 
 
The Wandering Ascetic iz Singapura su neka vrsta sajd-projekta članova benda Rudra i njihov debi album Crimson je zanimljiva diverzija u okviru opet te neke blackened thrash formule. Naime, ovo je ploča koja se uglavnom kreće u nekoj orbiti srednjetempaškog thrash metala kakav su u devedesetima provlačili, recimo Kreator i Megadeth, sa brutalnim blek metal vokalom, ali sa mnogo suptilne svirke koja pokazuje da ovo nikako nije ploča koja bi da prvenstveno hvata na buku i agresiju. Formula je iznenađujuće potentna, pokazuje se, sa mnogo dobrih rifova i zavodljivog srednjetempaškog gruva, do mere kada bih rekao da meni prijatno ali monotono pevanje možda predstavlja najveću prepreku između ovog albuma i interesovanja šire publike za njega. Vrlo solidno:
 
https://thewanderingascetic.bandcamp.com/album/crimson-black-thrash-metal
 
 
Belgijski Ethereal Darkness sa svojim debi albumom Smoke and Shadows nudi nekakvu kombinaciju death i doom metala sa dosta melodičnih rešenja i jake emocije koja meni onda biva pomalo karikirana kad krenu duboki death vokali. Dakle, kičlijski je sve ovo pomalo, a i miks je previše beživotan za muziku koja zaslužuje više dinamike u studiju. No, verujem da ima kome će biti više nego slušljivo:
 
https://etherealdarkness.bandcamp.com/album/smoke-and-shadows-2
 
 
Nemački anarhisti i vegani iz King Apathy imaju novi album i mada je Wounds svakako suviše emotivan i patetičan za moj ukus, verujem da će ljudima mlađim i manje ogorčenim od mene prijati ova salata postmetalskih tema, atmosferičnih kompozicija i bolno odvrištanih vokala. Sve je to meni isuvuše tryhard, ali pošto sam svestan da cinizam nije vrlina, urgiram da me ignorišete i date ovom inače zaista solidno sklopljenom albumu šansu:
 
https://king-apathy.bandcamp.com/album/wounds
 
 
Za ponovo retro ugođaj tu je debi album kanadskih Chainbreaker, benda koji sadrži neke od članova Toxic Holocaust. Lethal Desire je ploča bučnog, prljavog hevi metala sa jasnim ’80s šmekom, ali ovde pričamo o rezurekciji andergraund zvuka iz osamdesetih, tog nekog raskršća na kome su se susretali speed, thrash, pa i hardcore punk bendovi onog vremena. Chainbreaker svakako sebe vide kao rivajvl bend, sa naslovima pesama poput „Born Loud“ ili „Leatherized“ ali koliko god ja inače bežao od ove vrste grobarske prakse, ova ekipa iz Toronta ima i umeće pisanja pesama i dobru produkciju da svoj retro-metal provuče uz autentičnu, prljavu i pomalo satansku energiju. Da su ovako nešto svirali pre tridesetpet godina danas bi bili zapamćeni kao uticajan, važan bend, no, iako neće ući u istorijske udžbenike na ovaj način, Chainbreaker mogu da budu ponosni što su ponudili 13 pesama bučnog, zabavnog metala uz koji može da se lepo, rokerski lumpuje. Bravo, momci:
 
https://chainbreaker-canada.bandcamp.com/album/lethal-desire
 
 
 
Izašao je i devetnaesti album trešerskih prvoboraca iz Nju Džersija, Overkill i, ako ste očekivali da će The Wings of War nešto radikalno promeniti u izrazu ove ekipe, zaista ste naivni. Overkill su se mumificirali i tačno znaju kakav im zvuk danas prija te kakve pesme uz njega idu i ako vam se dopadao autput benda iz poslednje decenije, The Wings of War isporučuje sve po istom receptu. To znači da je ovo i dalje rokerski, radnički thrash metal sa himničnim refrenima i neprestano nadrkanim vokalom Bobbyja Blitza, matematički preciznom ritam sekcijom i piromanskim gitarama.
 
Overkill nikada niko nije mogao da optuži da nemaju duše pa to ni ovog puta neće biti moguće. Ovo je bend koji više od trideset godina pravi muziku koja očigledno dolazi iznutra i izražava nedvojben stav i svetonazor te time i izbegava da zvuči zastarelo sa prolaskom vremena. Hoću da kažem, Overkill su uspešno pelcovani od praćenja trendova i njihov metal je onoliko autohton i autentičan koliko je uopšte moguće u okviru jednog ipak prilično dobro omeđenog žanra kao što je thrash. Sa druge strane, svaki od poslednjih nekoliko albuma je pokazivao i da Blitz i drugari možda preteruju sa količinom muzike, kako unutar jedne pesme tako i na ploči u celini pa je i The Wings of War kombinacija instant pamtljivih hukova i moćnih refrena, sa aranžmanima koji kao da imaju više materijala nego što je potrebno da pesme dosegnu svoju konačnu formu. Nije ovo strašno i mislim da delu publike i prija to što Overkill beže od klasične rokenrol forme, ubacujući brejkdaunove i bridževe i onda kada ih ne očekujete, tako da je ovo još jedna veoma solidna i elegantna ploča starih asova iz Garden stejta. Albuma nema za legalno a besplatno slušanje na internetu pa se snađite, a evo ilustracije:
 
https://youtu.be/uIfUeUCYudo?list=PLxKHVMqMZqUSHkFE97KhJz9A5cxljSXLh
 
 
Opprobrium su se nekada zvali Incubus, ali su promenili ime da ih ljudi ne bi mešali sa onim drugim, glupljim Incubusom, i sviraju još od osamdesetih a The Fallen Entities je njihov peti album i ovo je meni prijatan, prilično starinski deaththrash koji se više oslanja na gruv i proste ali efektne rifove nego na brzinu i agresiju. Naravno, ume to da bude i malo montono u gitarskom domenu, ali Francis Howard se trudi da povremeno ponudi iznenađenje u vidu razrađenijih rifova i solaža i dok ploči fale katarzična razrešenja koja bi pesme učinila pamtljivijim, meni je ovo svejedno prijatan komad ’80s i early ’90s nostalgije odrađen dostojanstveno od strane ljudi koji su zapravo i pre trideset godina radili isto ovo:
 
https://opprobriumband.bandcamp.com/album/the-fallen-entities
 
 
Basilysk iz Filadelfije imaju debi album, Emergence i ovo je neka zanimljiva progresivna forma death metala sa ekscentričnom produkcijom i primetnim eksperimentalnim ambicijama. Naravno, kako uvek treba da se setimo, eksperiment znači da unapred ne znate kakav će biti rezultat, a pesme na prvencu Basilyska zapravo i neretko deluju kao da je tu mnogo delova nastalo u izolaciji pa su sastavljeni jedan uz drugi da bi se vidleo šta će na kraju da ispadne. Rezultat jeste album koji je bolji u elementima nego što je koherentna celina, ali ima ovde nesumnjivo mnogo interesantnih momenata da se čuju i provare:
 
https://basilysk.bandcamp.com/album/emergence
 
 
Kalifornijski Continuum sa svojim drugim albumom, Designed Obsolescence nude nešto što zvuči kao potpuno by numbers verzija technical death metala. Sve je to impresivno dobro odsvirano i snimljeno, sa komplikovanim aranžmanima, iznenadnim zaokretima pod devedeset stepeni, komplikovanim rifovima ispod kojih bend uredno sipa precizne blastbitove i pevačem koji zatrpava sve svojim pečinskim vokalom, ali da se odmiče podaleko od nekih školskih setinga, ne odmiče se. Ovih dana sam se malo vraćao španskim Wormed i njihovom poslednjem remek-delu od pre par godina (naručio Pseudo Horizon majicu i tako to) i u poređenju sa njima Continuum zvuče kao da znaju sve reči ali ne znaju šta i jedna od njih znači. Ali ako niste tako nesnosno snobovski nastrojeni kao ja, ovo svakao vredi čuti:
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/designed-obsolescence
 
 
Meka iz Ohaja imaju EP od tri pesme surovog, sirovog i neodoljivog blackened death zvuka pod nazivom Ending my Life to Destroy Yours i ovo je baš kako treba hermetično a zarazno, prosto a duboko, produkcijski prljavo i jeftino a savršeno. Ispiti na iskap:
 
 
https://mekaoh.bandcamp.com/album/ending-my-life-to-destroy-yours-2
 
 
Možda ne toliko mračno i nihilistički ali Minors iz Ontaria na albumu Abject Bodies nude uporediv nivo zastrašujuće opresije kroz muziku koja kombinuje hardcore brzinu i sludge težinu a to se onda nalazi negde na sredini i zapravo etiketa powerviolence koju sebi bend kači ima puno smisla iako sam ja mislio da to niko više ne svira:
 
https://weareminors.bandcamp.com/album/abject-bodies
 
Za kraj, malo mathcorea, virdžinijski Black Matter Device sa EP-jem Hostile Architecture i mnogo vriske, nervoznih gitara i bubnjeva koji se sapliću sami preko sebe. Dobra produkcija i kratke pesme tako da je ovo zapravo vrlo prijatno za slušanje:
 
https://blackmatterdevice.bandcamp.com/album/hostile-architecture
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #754 on: 24-02-2019, 07:27:30 »
Ajkule navodno privlači death metal:
 
 
https://youtu.be/EzCbsw3WgTk

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #755 on: 26-02-2019, 19:49:05 »
Malo Sadusa za Utorak uveče jer vikend je daleko a treba živjeti i pjevati...
 
 
https://youtu.be/UC_EtxCQOBg

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #756 on: 28-02-2019, 18:26:32 »
Malo Satana na mali Petak:
 
 
https://youtu.be/uhElcJJ1WtM

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #757 on: 02-03-2019, 06:22:01 »
Da li je Lemmy video Tita?
 
tl;dr Video ga je... možda  :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #758 on: 02-03-2019, 18:49:36 »
Ako smo završili dnevne obaveze (igranje Resident Evil 2, ultrazvučenje kod veterinara, jedenje veganskih palačinki...) da se onda razuzdano odamo metalu? Može? Može!
 
 
Prvo na redu je blek metalac iz Koblenca, simpatično nazvani Hurricane Hellfukker (!!!) koji ima prvi propisan album svog projekta Illum Adora. Mladac voli da nosi starinsku medicinsku masku (onu sa dugačkim „kljunom“) a muzika na albumu ...Of Serpentine Forces je solidan i prijazan sirovi blek metal sa osobenim art brut šarmom koji opet muziku ne odvlači u smeru amaterskih pokušaja. ...Of Serpentine Forces ima malo te demo neizbrušenosti koja je šarmantna ali ima i dosta odličnih ideja i lepih melodija tako da lepo curi. Lagao bih kada ne bih rekao da albumu fali malo editovanja i da su pesme ipak neretko predugačke za ono što nude, ali u celini, solidna je ovo ponuda  sa sve obilnim citiranjem Getea čisto da se pokaže ko je išo u školu:
 
https://folterrecords.bandcamp.com/album/of-serpentine-forces
 
 
Lombardijski The Scars in Pneuma izgledaju kao manekeni za neke kozmetičke proizvode namenjene negovanju muške kose i brade ali muzika na njihovom prvencu The Path of Seven Sorrows je veoma prijatna. The Scars in Pneuma provlače svoj melodični blek metal sa mnogo ljubavi, ne dajući da zapravo agresivna i brza svirka sakrije to da je melodičnost na prvom mestu. Produkcijski je to malo mrtvački što je šteta jer je u smislu muziciranja ovaj bend na prilično visokoj razini, ali da se to progutati i uživati u ploči koja isporučuje veliku količinu lepih melodija i emocije na siguran, zreo način:
 
https://thescarsinpneuma.bandcamp.com/releases
 
 
Libanski jednočlani bend Moonaadem je na svom drugom albumu, Néantiste takođe veoma melodičan i emotivan ali ovo je muzika koja više ide na hipnotičke kvalitete ponavljanja i teksturiranih gitarskih fraza nego na pletenje po tankim žicama. Néantiste je tako veoma slušljiva ploča jer uspeva da tu svoju emotivnu ucenu isporuči bez previše agresivnog hvatanja na komplikovane teme već pre svega uspelim građenjem atmosfere. Byafra, jedini član ovog benda pritom nadahnuto koristi digitalno editovanje da i sasvim artificijelne elemente svoje muzike (sastavljene, na kraju krajeva, od procesovanih lupova) iskoristi u službi atmosfere i emocije. Iako ovo svakako spada u atmosferični blek metal, utisak je da Byafra ne svira toliko „žanr“ koliko slika svoje unutarnje vizije i to dobro ispada:
 
https://youtu.be/773jVz4SFgM
 
 
Zrenjaninska jednočlana blek metal furija po imenu Ljuska je objavila svoj novi EP, The Nox Harbinger i ako se na stranu stavi supernabildovan tekst na engleskom koji izdanje prati i koji deluje maltene kao parodija na propratne tekstove uz neko novo izdanje kakvog tabletop RPGa, ovo su tri pesme priličnog krša i loma, a ovo mislim u sasvim pozitivnoj konotaciji. The Nox Harbinger ima prilično demo kvalitet produkcije i, ako ćemo pošteno, ni songrajting nije naročito zreo i da nam Sifr Shraddha nije zemljak, ne bih ovo bogznakako pažljivo slušao. Ali jeste i jesam pa mogu da kažem da Ljuska svakako nema čega da se stidi na ovom izdanju. Ima tu stava, atmosfere i taman dovoljno simpatičnog kiča da tri pesme lepo procure i ne iritiraju, a sirov miks zapravo pomaže da muzika koja ne pati od previše inventivnosti ipak isporuči svoju nesumnjivu energiju. Pristojno:
 
https://ljuska.bandcamp.com/album/the-nox-harbinger
 
 
Britanski Antre na svom debiju, Void, isporučuje vrlo pretencioznu ali zapravo vrlo dobru muziku. Kombinacija melodičnog i progresivnog blek metala, kako ih opisuju, očitava se u dugačkim pesmama koje rade na izgradnji atmosfere – na primer kroz akustične introe i ostale uobičajene (s)alate – ali kad se zasvira zaistinski, Antre imaju sa čim da izađu u čaršiju. Ovo su dobro sklopljene, što se kaže odležale pesme koje znaju kad treba da tizuju ali znaju i kad treba da udare iz sve snage. Antre pritom svoju „proggy“ stranu manifestuju pre svega odlično napisanim melodijama i njihovim razradama pa su ovo pesme sa zavodljivom dubinom a bez preteranih komplikacija. Veoma dobra ploča.
 
https://antre.bandcamp.com/album/void
 
 
Još jedan jednočlani bend sa debi albumom, ovog puta iz Filadelfije, a u obliku projekta Ancient Flame i prvenca Tyrant Blood nam daje tvrd ali melodičan blek metal koji ima masivan, snažan (i svakako preglasan) miks i dosta atmosfere. Ancient Flame uspeva da prilično šarmira i svojom energijom i svojim melodijskim temama koje su kurčevite, konfrontativne i ratničke u najboljem smislu. Njegov problem je, kao i kod mnogih drugih jednočlanih bendova – editovanje, i ovo su pesme u kojima se jasno oseća da je autor samo pustio da ga vodi ruka kojoj je bilo lako da ponavlja iste, prijatne pokrete na vratu gitare i sve bi to bilo daleko ubojitije da se selo i malo više razmišljalo o aranžmanima. Barbaric Majesty je, recimo, pesma koja ima nekoliko najboljih tema koje sam uopšte čuo ove godine ali sa trajanjem od preko sedam minuta i naprosto previše ponavljanja tih skoro genijalnih momenata, njena oštrica se otupljuje. Dakle, valjalo bi malo više rada na ovome ali da se čuje – vredi:
 
https://ancientflamepa.bandcamp.com/album/tyrant-blood
 
 
 
Poljaci su ponovo među nama, ovog puta sa debi albumom kvarteta Popiół koji se zove Zabobony, ima zanimljiv omot a muzički zvuči sveže i daleko je od nekakvog „čistog“ blek metala. Ima ovde dosta atmosferične muzike koja kombinuje melanholiju i blekmetalsku energiju, a ima i narodnjačkih motiva mada bend svakako ne ide na čisto narodnjačku notu. Ima tu i, recimo, nekakve proggy ambicije (recimo Wilcze Jagody je instrumental u kome bas gitara solira preko razložene akustare) i kad se ubroje i brojni momenti gotovo sakralnog pojanja koje pevač i izvode, čuje se da su Popiół definitivno ekipa koja se vozi u post-blek metal smeru u nekoj svojoj traci i ima puno dobrih ili makar originalnih ideja. Preslušati svakako:
 
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/zabobony
 
 
Takođe iz Poljske ali na sasvim drugom kraju spektra su dvočlani Owls Woods Graves koji na svom prvencu Citizenship of the Abyss cepaju sirovu, neprerađenu kombinaciju tog nekog garažnog blek metala i hardkor panka. Dakle, ne nekakav blackened crust ili nešto sa bilo kakvim oreolom sofisticiranog već naprosto prljav, distorziran, podrumski pank/ metal koji u teoriji treba da se dopadne ljubiteljima pankerske faze Dark Throne. I dok ja imam mnogo simpatija za zvuk, pristup i generalnu estetiku ovog benda (kao da ste spojili Bathory i Terveet Kädet, recimo), a imam jer bih inače ovu ploču naprosto preskočio, činjenica je da ove pesme čak i u svojih dva i po ili tri minuta traju predugo da bi održale nivo energije i tenzije koji se sugeriše zvukom i rifovima i da nam ostaje puko odrađivanje posla do samog kraja. Dakle, prijemčivo i supersimpatično ali ipak, nažalost, drugoligaški:
 
https://malignantvoices.bandcamp.com/album/citizenship-of-the-abyss
 
 
I dalje smo u Poljskoj ali sa istoimenim prvencem benda Ashes nema iznenađenja, ovo je klasičan, maltene stereotipni poljski blek metal, sa puno emocije, hipnotičkog ponavljanja i epske atmosfere koja ne oduzima ništa svoj toj emotivnosti. Na ivici su, priznajem, da ih proglasim suviše generičkim ali ne mogu im odreći zrelost i umeće koje treba ceniti pogotovo na nečijem debi albumu:
 
https://malignantvoices.bandcamp.com/album/ashes
 
 
Francuski Heaume Mortal, pak, na svom albumu Solstices pokazuje da možete bez problema praviti spor blek metal sa pesmama od po 13 minuta a da to ne bude dosadno niti da se u pitanje dovedu energija i napetost. Naravno, može se ovde povući određena paralela sa Blut Aus Nord, to je ta škola i svetonazor, ali Heaume Mortal ima svoj pristup i ovo je vrlo dostojanstvena i uverljivo apokaliptična muzika za slušaoca od ukusa:
 
https://youtu.be/krGzqaoq6dc
 
 
Švicarski dvojac Aara sa svojim prvim albumom So fallen alle Tempel nudi interesantnu smešu sakralnih horova i melodičnog blek metala. Nije to sjajno producirano i PODOSTA je monotono tako da je ovo samo za publiku sklonu toj vrsti atmosferičnog blek metala koja hvata na hermetičan miks zvuka i omamljujuću repetitivnost. Meni je nekako kliknulo i mnenja sam da Aara imaju štofa makar za jedno slušanje:
 
https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/so-fallen-alle-tempel
 
 
Nijemce Der Weg Einer Freiheit smo ovde već pominjali pre nešto više od godinu dana a sada su izbacili živi album Live in Berlin za Season of Mist i ovo je  dalje veoma slušljiv brz i melodičan, čvrst i mišićav tevtonski blekeraj koji ne izmišlja bogznašta novo ali argatuje pošteno i snažno. Takođe, album je toliko dobro snimljen i miksovan – za živi album jednog andergraund benda koji svira elkstremni metal – da se to mora dodatno pohvaliti:
 
https://youtu.be/Ms2WxDpwXw8
 
 
 
Džordžijski Vimur nudi jednu od najžešćih blek metal ploča ove nedelje i mada i na albumu Triumphant Master of Fates ima mnogo melodije i atmosfere, postojani blastbitovi kojim nas bubnjar Ætheøs redovno čašćava su pravi blekmetalski blagoslov za moje uši. Vimur su još jedan od predstavnika blek metala istočne obale SAD i tamo se bez sumnje događaju sve najzanimljivije stvari što se tiče ovog kontinenta, no, ovaj bend ne upada u istu fioku sa njujorškom školom koju inače redovno hvalim. Vimur imaju svoj zvuk koji ima naprstak post-metal senzibiliteta u ovome što radi ali je Triumphant Master of Fates ploča toliko natrpana rafalnom paljbom i znojavom, moćnom svirkom da je to prosto milina slušati. Tako da te neke lepe blackgaze melodije kojih se bend ni malo ne stidi (slušajte otvaranje Adversarial Impetus Ignition) stižu isporučene uz brutalnu pucnjavu bubnjeva i generalno mišićav rad ostatka grupe i ovo je, uz zaračunavanje sve post-metal eklektike koju bend uredno baštini, najklasičnije agresivan blek metal album koji sam čuo ove nedelje. I, da se ne lažemo, najbolji. Odlična ocena za Vimur:
 
https://borisrecords.bandcamp.com/album/triumphant-master-of-fates
 
 
U stonerskoj ponudi ove nedelje prvenac švedskih Witchers Creed a koji je vrlo primamljiv paket hard rok/ doom /stoner metala kakav treba konzumirati redovno ne biste li očuvali dobar muzički ukus. Awakened from the Tomb... je ploča koja uspeva da oduži dugove hardrokerskim i bluzerskim korenima svog zvuka a da opet ne zvuči sasvim retro. Ovo je dobar, organski metal sa masnim gitarskim solažama (ispod kojih NEMA ritam gitare već samo moćnog, distorziranog basa), jakim gruvom i himničnim pevanjem koje ima taj neki ritualni, bluzerski  kvalitet i mada je jasno u prvom planu kada ga ima, zapravo ne preuzima od moćnog gruva glavnu ulogu u isporučivanje osnovnih poenti ove ploče. Witchers Creed su očigledno bend mladih momaka koji igraju video igre ali to što pripadaju digitalnoj generaciji ni malo ne ugrožava pedigriranu patinu ove ploče koja svoj ’70s duh nosi kao barjak ali se ne zadovoljava pukom emulacijom voljenog zvuka. Hoću da kažem, ovo su vrlo solidne pesme koje su pritom vrlo solidno miksovane tako da se sačuva garažni DNK muzike a da se opet dobije moćan, ubedljiv zid zvuka. Ako imalo volite stoner i doom metal, Witchers Creed su sa svojim izvrsnim prvencem apsolutno obavezna lektira:
 
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/awakened-from-the-tomb
 
 
Preskačem neke razne psihodeličare i postrokere koji se češu o stoner ali nisu po mom ukusu da bih preporučio prvenac grčkog stoner benda Dr. Awkward and The Screws a koji se ispravno zove Gettin’ out of Style. Dr. Awkward and The Screws sviraju starinski, gruvi rokenrol sa mnogo bluz elemenata i očiglednom ljubavlju ka ’70s zvuku, no za razliku od gorehvaljenih Šveđana, njihova ekspertiza ide malo više u neku blagu prog stranu sa gruvom koji se zasniva na poliritmiji i psihodeličnim bluz zahvatima. Sve to, srećom, ne odlazi u neke prekomplikovane vode i Grci sasvim dobro razumeju kako da im pesme budu i aranžmanski naprednije ali i da sačuvaju osnovnu inerciju gruva. Plus, taj pristojno odrađeni miks koji i pored toga što je dosta glasan, dozvoljava muzičarima da imaju dinamiku u onome što rade i odmah oplemenjuje muziku. Slušati!
 
https://drawkwardandthescrews.bandcamp.com/album/gettin-out-of-style
 
 
Pesta iz Brazila imaju drugi album, Faith Bathed in Blood i ovo je još jedan prijemčiv paket stoner/ doom metala koji se bavi ritualima južnoameričkih urođenika a muzički ponovo spaja ’70s metal sa kasnijim tendencijama u doomu i to radi vrlo korektno. Ponovo, ovo je ploča koju će rado prigrliti i starija publika što će umeti da prepozna njezine bluz korene, ali će biti, mislim, po volji i svakome ko voli teške gitare, glasne bubnjeve i dobar metal.
 
https://pestadoom.bandcamp.com/album/faith-bathed-in-blood
 
 
Portlandski fuzz rock dvojac LáGoon je na prvom albumu veličao skejtbording, a ovde, na drugom, su se apgrejdovali na poštovanje kombi-prevoza što je dobro svedočanstvo o tome da bend koji je zagrejao točkove i odsvirao poštenu turneju ili dve, kući dolazi sa novostečenom zrelošću koja će se, u idealnom slučaju, odraziti i na muziku. The Unwelcome, kako se album zove, je hipnotička, drogirana ploča dobrodošlo lo-fi stoner-roka sa puno faza i psihodeličnih efekata, koja bi morala da bude po volji svakome ko razume i voli pokretačku moć gitarskog rifa, bilo da on dolazi iz smera bluza ili metala. Pritom, ovo je ploča od svega 36 minuta pa  je verovatnoća da će vas nekako zamoriti nazalni vokal gitariste Anthonyja Gaglije tim manja. Ako vam se dopada ideja White Stripes ali mislite da je taj bend suviše upeglan i umiven, LáGoon su bukvalno izmišljeni za vas. Vrlo dobro! (Ostavljam i JuTjub link jer album izlazi tek prekosutra pa je na Bandcampu za sada samo jedna pesma):
 
https://lagoonpdx.bandcamp.com/album/the-unwelcome
 
 
https://youtu.be/b_dHhR_XLSM
 
 
Čikaški stoner/doom metalci Sacred Monster na svom debiju Worship the Weird nude sasvim srednjaški doom jelovnik sa mnogo proverenih fora koje smo čuli već milion puta, ali to ne znači da imamo posla sa lošom pločom. Ovo je, za početak vrlo solidno producirano a bend ume da dohvati dobar gruv i jaše ga koliko treba. Sad, to što su najbolji momenti albuma praktično prepisani od Black Sabbath jeste teorijski problem, ali opet, može to lepo da se sluša:
 
https://sacredmonster.bandcamp.com/album/worship-the-weird
 
 
Ako vas interesuje da čujete najpretenciozniju doom metal ploču možda ne samo ove godine, uputiću vas na Lilitine komšije iz Salcburga, Our Survival Depends on Us. Mislim, sa takvim imenom benda i albumom koji se zove Melting the Ice in the Hearts of Men, stvari ne mogu da budu ništa drugo do komično predimenzionirane, zar ne? Svakako. Melting the Ice in the Hearts of Men je ploča tog nekog cerebralnog, recimo, post-doom metala po uzoru na možda Neurosis ali ipak malo više Isis i ona je toliko komično melodramatična i nekako postiđujuće bukvalna (na primer kada u Song of the Lower Classes pevač ponavlja „Down, down we go, we are so very very low“) da čovek ne može a da se ne smeje svim tim njenim nastojanjima da zazvuči emotivno i monumentalno u isto vreme. Our Survival Depends on Us nisu LOŠ bend, i ovo je muzika koja mene ne vređa i nije mi čak ni dosadna, ali ona je toliko komično melodramatična i kičasta u tom svom nekom pokušaju da se pronađe čista, neukaljana emocija na kraju ljudske civilizacije, da se ovo ne može ozbiljno slušati. Ali može neozbiljno:
 
https://oursurvivaldependsonus.bandcamp.com/album/melting-the-ice-in-the-hearts-of-men
 
 
Njemački Eremit nije toliko pretenciozan, ali njihov debi album, Carrier of Weight ipak ima svoj set suludih ambicija: pesme od pola sata kao i apsolutno apsurdno nabasovan miks, pogotovo kada vidite da u postavi bend čak ni nema bas gitaru. Neko se tu ipak malo previše trudi i, da se ne lažemo, malko kraće pesme i miks koji bi imao malo više vazduha bi ovu ploču zapravo izvukli iz klase „slušaj jednom, nije rđavo“ u klasu „ovo može da se lepo vrti svaki dan, pa i po  nekoliko puta“. No, tu smo gde smo, Eremit imaju dobrih ideja i ploča ima sjajnih momenata ali falilo je tu malo čvrste ruke da se sve izbrusi do pravog brilijanta:
 
https://eremitdoom.bandcamp.com/
 
 
Tu su i Norvežani Abyssic koji takođe sa svojim drugim albumom, High the Memory ističu kandidaturu za tu neku medalju što se dodeljuje najpretencioznijima. Abyssic sviraju orkestarski funeral doom metal i, da, to zvuči BAŠ tako kako ste zamislili: pesme od po dvadeset minuta (čak dve od šest na ovom albumu traju duže od ovoga), brutalno death pevanje, veoma spor tempo i mnogo čudnih kontrapunkta između orkestra i distorziranog rok benda. Abyssic nemaju miks koji bi na sve najbolje načine uhvatio tu kreativnu tenziju između klasičnog simfonijskog instrumentarija i ekstremnog metala ali su pesme ipak dobro napisane i pogotovo kreativno aranžirane tako da se iskoristi orkestarska komponenta ne bi li se doom osnova produbila na inteligentne načine. I mada je „kič“ svakako jedna od reči koje ovde među prvima padaju na pamet, Abyssic se ipak mogu pohvaliti pločom koja, teška i dugačka kakva jeste, nudi ipak više od puke sume svojih elemenata:
 
https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/high-the-memory
 
https://youtu.be/MDAm_SEJ4dA
 
 
 
Da malo na trenutak odemo korak nazad od ekstremnog metala koji ovde uglavnom prikazujemo i pohvalimo (istoimeni) debi album kanadskog benda Traveler koji iz sve snage pokušavaju da uhvate zvuk ali i duh NWOBHM ere. I to im zapravo vrlo dobro polazi za rukom. Naravno, ovo je potpuno rivajvalistički pristup i Traveler BESTIDNO kradu od Iron Maiden (solaže su skoro 100% mejdn skoro 100% vremena) ali stvari drže u visokoj brzini i ploča zapravo ne zvuči TOLIKO retro koliko retro-inspirisano. Koliko će se ovo VAMA dopasti, naravno, zavisi od stepena naklonosti ka mejdnovštini, skoro pa konstantnom zakucavanju duplim bas bubnjem i pevanju koje bi moglo da zazvuči prevaziđeno, ali meni sve to ni malo ne smeta i, naprotiv u njemu razvratno uživam. Ono što JA mogu da blago zamerim ploči je da je produkcijski mogla da bude toplija i življa uzevši u obzir da se oslanja na legat nekih od najbolje miskovanih albuma u istoriji metala (ozbiljno, slušajte Mejdnov Killers, The Number of the Beast ili Piece of Mind, ili Tygers of Pan Tangov Caged i čućete produkciju koja nije prevaziđena u naredne tri i po decenije) i da muzika ipak toliko pazi da bude retro da, zaboravljajući na prog element  koga su NWOBHM bendovi često baštinili, prečesto završava u Riblja Čorba/ Warriors drugoligaštvu samo da bi je neki moćan momenat povukao natrag u prvu ligu. No, u celini, ovo je dobra ploča retro metala sa dosta poštenog rada i poslednjom pesmom (Speed Queen) koja praktično već pravi sponu sa thrash metalom, što vrlo dobro služi da je zatvori.
 
https://travelermetal.bandcamp.com/album/traveler
 
 
U posve sličnom stilu je i debi album projekta Pounder, a koji se zove Uncivilized. Ovde imamo na programu NWOBHM koji sviraju članovi Exhumed, Carcass, Gruesome i Nausea i Uncivilized je ploča koja se toliko jako trudi da čenluje osamdesete da u tome ume i da pretera. Hoću reći, već prva pesma (Fuck off and die) ima srednji deo sa UOOOOU horskim pevanjem koji signalizira da će ovde da bude mnogo više čizi sadržaja nego što bismo se nadali od nominalno ipak death metalske ekipe koja ovde sedi za instrumentima. Pounder, da se ne lažemo, izvrsno sviraju i Carcassov gitarista Tom Draper ume veoma ljudski da pocepa staroškolske solaže koje su konstantno hajlajt albuma, a moj miljenik Gus Rios (danas u Gruesome, nekad u Malevolent Creation) na bubnjevima isporučuje tvrdu i stamenu podlogu za pesme, no, bend kao da ne može da se sasvim dogovori da li ih više zanima da se malko i sprdaju sa muzikom uz koju su odrasli ili da je sviraju kao da je ponovo 1985. godina. Tako, recimo, naslovna pesma ubija sa čizi refrenima i mejdnovskim terciranim gitarskim bridževima tako jako da čak i ja prevrćem očima, onda uleti u orijentalni brejk i taman kad pomislite da ovi stvarno ne znaju kuda bi, Draper uvati da solira i razvali. I tako više puta. Pounder, budimo jasni, nude nešto što se meni suštinski dopada ali tokom čijeg slušanja previše puta morate da se zapitate zašto ne izbace te čizi delove i usredsrede se na ono u čemu su očigledno najjači. No, dobro, ima ovde lepote onoliko:
 
https://pounderheavymetal.bandcamp.com/album/uncivilized
 
 
 
Izašao je i novi Queensryche, petnaesti za više od tri i po decenije rada ovog uticajnog benda i The Verdict je meni veoma osrednja ploča. Uz ogradu da ja ovaj bend nikada nisam baš MNOGO ni voleo, reći ću da je ovo dobro producirano, kvalitetno osmišljeno i da solidno imitira zvuk Queensryche iz te neke njihove zlatne faze ali da je songrajting na kraju dana uglavnom samo uslužan i da bend više hvata na trikove nego na inspiraciju. Opet, nije to loše niti zvuči umorno i ako ste ljubitelj, ovo bi moglo da vam prija mnogo više nego meni. Albuma, naravno, nema za besplatni legalni striming pa evo tri pesme da ih čujete:
 
https://youtu.be/J86rOTinVRs
 
https://youtu.be/rZNa1BONdu4
 
https://youtu.be/lcDYVKfjg7Q
 
 
 
Drugi album britanskih Damnation’s Hammer, a koji se zove Unseen Planets, Deadly Spheres je jedna tvrda i energična ploča sludge metala sa nešto staroškolskog death šmeka (pre svega u tome kako bubnjar na momente sve napuni duplim kikovima) koja fino hvata za uvo svojim jakim, lepljivim rifovima, matematički preciznom ali ne i bezdušnom svirkom i veoma dobrim miksom koji daje i čistotu i snagu. Volim kada na metal ploči koja prioritizuje težinu ipak možemo lepo da čujemo sve instrumente i da dobijemo i hrskavu gitaru i taj moćni bas-parter koji vas vuče ka sebi neprejebivim gravitacionim poljem. Solidne su ovo i pesme i najveća zamerka na album je malo kilavo pevanje od strane Tima Prestona koji nikako da pusti taj svoj glas da se ispentra na vrh muzike i parira joj po snazi. Ali dobro:
 
https://damnationshammer.bandcamp.com/album/unseen-planets-deadly-spheres
 
 
Kolumbijski muško-ženski četverac Lucifera sa svojim četvrtim albumom, La cacería de brujas (Lov na, jelte, veštice) donose tačno ono što od njih očekujete: blackened thrash metal sa mračnom, zlom atmosferom i mnogo poštenog, znojavog rada. Dobar je to metal i ovo je bend koji iako se oslanja na sasvim strejt metalske pristupe (malo spori, „seljački“ blastbitovi, malo dupli kik, ali sve uglavnom u jednom odmerenom, dobro pogođenom  tempu) uspeva da ima dosta gruva i osećaja u svemu tome. Plus, miks koji iako sasvim neprirodan (bubnjevi su semplovani i veoma „plastični“) i dinamički ravan prilično dobro odgovara ovoj muzici. Problem sa La cacería de brujas je ponovo u tom kletom nedostatku editovanja i Lucifera je bend sa mnogo dobrih rifova i po kojom sjajnom melodijom (slušajte Ceremonia Secular!!!) ali čiji aranžmani naprosto ne umeju da prepoznaju kad je dosta i sve ove dobre teme se ponavljaju u nedogled. Opet, nije to neprijatno i srce mu je apsolutno na pravoj strani a svakako prija što se u muzici čuje dosta te latinske vatre, pogotovo u vokalnoj interpretaciji basistkinje A. Blasfemije:
 
https://dunkelheitprod.bandcamp.com/album/la-caceria-de-brujas
 
 
Da ostanemo na trenutak u latinici, tu nam je četvrti album argentinskih death metalaca Prion i Aberrant Calamity je ploča koje je osrednja po skoro svim parametrima kojih možete da se setite, ali u tome svakako ne mogu da je nazovem mediokritetskom. Naprosto, vredni Argentinci ovde ponavljaju lekcije koje su godinama učili od Immolation, Morbid Angel ili Hate Eternal i mada se sa svakom sledećom pesmom jasno čuje da su Prion uvek sledbenici a nikada predvodnici, opet ne smem da tvrdim da je ovo neinspirisana ili dosadna muzika. Prion nisu krivi što su drugi sve to odsvirali pre njih – i bolje – i eventualno su krivi za nedostatak kreativnije umetničke vizije. Ali kako ja uvek kažem da je kvalitetna kopija meni draža od originalnog ali bezveznog muzičkog programa, tako i Prion mogu lepo da se slušaju. Ne da nadahnu ili promene ičiji život, razumete, ali ovo je neuvredljiv, energičan, radnički death metal sa pristojnim miksom i pogotovo ako tek ulazite u ovu muziku i ne nosite sa sobom bagaž decenijskog slušanja najboljeg što ovaj žanr može da ponudi, moglo bi da se desi da vam Aberrant Calamity bude veoma prijatan:
 
 
https://prion.bandcamp.com/album/aberrant-calamity
 
 
Francuski Dronte na svom prvom albumu Quelque part entre la guerre et la lâcheté („Negde između rata i kukavičluka“) nude avangardnu mešavinu žanrova gde je metalska osnova tu uglavnom u death vokalima i generalnoj energiji a na nju dolaze saskofoni, ksilofoni, bendža i gitare koje sviraju setne harmonije, te jako dinamična svirka. Ovo je miksovano prilično organski pa bend zbog toga ne zvuči kao Igorrr koji mi je bio prva asocijacija i ima ovde jako mnogo galskog senzibiliteta koji prija. Opet, pevanje prečesto prelazi u prosto recitovanje koga ima previše za slušaoca koji ne razume jezik – dakle mene. Dronte su dobri u kombinovanju džeza, metala i svakojakih drugih muzičkih žanrova i imaju tu teatarsku komponentu koji praktično očekujem od Francuza kad se dohvate ovakvih projekata, ali čini mi se da jako mnogo toga propuštam time što je album na francuskom...
 
https://dronte.bandcamp.com/album/quelque-part-entre-la-guerre-et-la-l-chet
 
 
 
Filadelfijski Pissgrave svakako ne pevaju na francuskom, ali to ne znači da se može razumeti i jedna jedina reč na njihovom drugom albumu, Posthumous Humiliation. Pissgrave su ponuđači okrutnog death metala sa jasnim korenima u grindcoreu ali i sopstvenim stilom koji prednost daje dugačkim tremolo temama radije nego jednostavnom dž-dž-dž rifašenju i kada se to uklopi uz miks koji je VELIČANSTVENO prljav i bučan (slušajte te vokale koji kao da sa svakim slogom iznova cepaju membranu zvučnika) dobija se album koji je jedna velika i bogata tekstura fine distorzije i moćnog, smrvljenog metala.  Između Vanuma koje sam pohvalio prošle nedelje i ovog albuma, izdavač Profound Lore može da se pohvali da ima konzistentnu liniju vrhunskog andergraund kvaliteta u svojoj ponudi ove godine. Nazdravlje:
 
https://pissgrave.bandcamp.com/album/posthumous-humiliation
 
 
Izašao je i novi In Flames ali ja to ne mogu da slušam, bukvalno sam posle prve pesme bio spreman da se pobljujem tako da... to preskačemo. Umesto toga, evo trećeg albuma francuskih Fange, koji se zove Punir i nudi bučan i mračan koktel blackened doom/ sludge metala koji zvuči emotivno i apokaliptično. Fange su jedan od onih bendova koji mogu da se izvuku i sa činjenicom da miksuju album na način koji bi skoro svakog drugog sahranio,kreirajući klaustrofobičan, mučan, odjekujući ambijent koji uspeva da njihovim crnim, zlim pesmama samo doda još šmeka. Sve to i još solidan gruv, dakle ploča za sladokusce:
 
https://music.throatruinerrecords.com/album/punir
 
 
Holandski (sada) rodno mešoviti death metal sastav Sisters of Suffocation je izbacio drugi album, Humans are Broken i... to je slušljivo i prijatno mada daleko od neke revolucionarne ploče. Sisters of Suffocation je bend koji više hvata na silovitost zvuka i gruv nego na složene kompozicije što je za death metal sasvim okej i često ume da bude pročišćujuće. Humans are Broken je ploča pamtljivih tema odsvirana i miksovana veoma glasno, i mada na njoj nema bogznakako mnogo dubine, može da se lepo troši onako an pasan i da vam to prija:
 
https://sistersofsuffocation.bandcamp.com/album/humans-are-broken
 
 
U daljim death metal vestima, češki veterani Fleshless su izbacili svoj deveti album, Doomed i ovo je za razliku od njihovih deathgrind korena, ploča sa dosta uticaja melodičnog death metala. Česi to rade pristojno i mada nije ovo album koji ću sad ne znam kako pamtiti, ima on štofa taman toliko da ga čovek lepo presluša i primeti poneku odličnu pesmu (na primer A Bleeding Sculpture):
 
https://youtu.be/dVjfcdeKMVc
 
I dalje u death metal vodama, Hate Priest sa Floride ima istoimeni debi album i ovo je nekakav prilično eksperimentalan pristup slamming death žanru koji meni, starom ljubitelju neprežaljenih Disfiguring the Goddess odmah probudi interesovanje. Sad, Hate Priest svakako nisu tako moćni i genijalni kao DTG ali ovo je svejedno prilično solidan debi album mučnih atmosfera odrađenih prilično suptilnim alatkama (menadrirajućim gitarskim temama, najpre), sa kojima se mešaju brutalni, ekstremno teški slemovi. Hate Priest uspevaju da imaju i izuzetno MASIVAN zvuk sa sve bass dropovima koji sapliću zvučnike a da istovremeno ima prostora da se odvoje instrumenti koji rade sitnu ornamentiku i oplemenjuju pesme. Da nema te eksperimentalne komponente ovo bi bio relativno srednjaški slem, ovako Hate Priest zaslužuju nekoliko slušanja:
 
https://youtu.be/Qo1GNN27tBY
 
 
Završimo sa debi albumom filadelfijskih (opet? Šta je bre ovo?) Devil Master a koji je simpatična, energična mešavina lo-fi metala i panka. Sve je to pomalo haotično, bučno i prljavo i Satan Spits on Children of Light ume da bude i malo konfuzan album jer se tu brzo smenjuju perspektive i pristupi kao da bend nije sasvim siguran u kom smeru tačno želi da ide. Ali to mu daje tu neku mladalačku silovitost i ima ovde i sasvim dovoljno pamtljivih tema da vas uhvate i nateraju da odvojite uvo na malo duži rok. Bučno, pankerski, razuzdano, ukratko – pravi, prljavi rokenrol:
 
https://devilmaster.bandcamp.com/album/satan-spits-on-children-of-light
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #759 on: 09-03-2019, 16:07:16 »
 Osmi Mart, deveti Mart, sve značajni istorijski datumi, ali svaki je datum značajan kad se sluša metal. Ove nedelje to ponovo radimo.
 
 
Od blek metalaca sam dobio par prijatnih iznenađenja za ovu priliku. Kao prvo, novi album trondhajmskog benda Katechon, treći u njihovom opusu, a koji, pored toga što donosi mnogo pedigriranog norveškog blek metala – a taj najviše i volim – još ima i ambiciju da se pohrve sa tako teškom temom kao što je genocid, prelomljen kroz tematizovanje logora Aušvic. Znam šta mislite – blek metal bend koji peva o Aušvicu, to ne može da izađe na dobro, ali Sanger fra Auschwitz, (Pesme iz Aušvica) je zapravo studija o zlu, pregled toga kako je Drugi svetski rat pogodio „obe strane“, inspirisan radovima T.S. Eliota, Paula Celana i bit poezijom. I mada to „obe strane“ svakako može da zaškripi po uhu jer smo svedoci kako danas nacisti raznih boja često pokušavaju da usvoje centrističku retoriku, ovaj album nije takav, barem po onome što može da se čuje i više se bavi metafizikom. Koga tako nešto uopšte i ne zanima može da se umiri saznanjem da je muzički ovo izuzetno zrela a opet svedena ploča. Katechon sviraju surovo i divljački, baš kako norveški blek metal i treba da bude, unoseći veliku količinu emocije u muziku ali uvek se zadržavajući u samom centru tmine. Ovo je pritom album koji zvuči prirodno i ne pati od preproduciranosti a što mu daje dodatni element uverljivosti. No, na prvom mestu su izvrsne pesme i jako sigurna izvedba. Ustežem se da napišem kako je Sanger fra Auschwitz remek-delo, ali je VEOMA blizu ovoj tituli.
 
https://katechonor.bandcamp.com/album/sanger-fra-auschwitz
 
https://youtu.be/6Gq3sd0gdmk
 
 
 
Dalje su tu islanđani Sinmara sa svojim drugim albumom Hvísl stjarnanna (gugl ovo prevodi kao „Zvjezdane zvezde“ i ta kombinacija ijekavskog i ekavskog je možda najsimpatičniji detalj) i ovo je još jedno dobrodošlo podsećanje na to da islandski blek metal poslednjih par godina ima apsurdno dobru ponudu. Hvísl stjarnanna je ploča koja surovom skandinavskom prebijanju dodaje mnogo epskih melodija i atmosferičnih pasaža ali nikada ne beži predaleko od autentične severnjake oštrine i hladnoće. Sinmara sviraju razrađene, kompleksne aranžmane koji svejedno odišu prirodnošću i daju pesmama logične forme i pored svih promena ritma i skretanja u stranu. Album pritom ima zaista fino odmeren odnos žestine i melodične atmosferičnosti pa može da zadovolji širok spektar ukusa. Odlično!
 
https://sinmara.bandcamp.com/album/hv-sl-stjarnanna
 
 
Kanadski jednočlani projekat Alkymist UBIJA sa svojim novim EP-jem, Wreckage of the Raging World nudeći nam epsku, apokaliptičnu muziku koja, pravdajući svoju „blackened doom“ podžanrovsku etiketu, uglavnom ide relativno sporim tempom. Ali ovo nikako ne treba shvatiti kao da je Wreckage of the Raging World ploča smirenih pesama i uzdržane energije jer Noctis, koji ovde svira sve instrumente vrlo dobro ume da napuca kompozicije tako da prosto kipte od snage a očajničke izvedbe im daju osećaj urgentnosti koji inače ne biste očekivali od bilo čega što se češe o doom. Tek poslednja, desetominutna pesma „There’ll be No Resting“ prilazi „pravoj“ doom atmosferi ali do tada ste već i spremni da malo odmorite od sve te pičkaže. Noctis tvrdi i da je ovo „mostly improvised“ tako da je teško ne biti impresioniran.
 
https://alkymistmtl.bandcamp.com/album/wreckage-of-the-raging-world
 
 
Mađari Earth Plague su tu sa EP-jem Death Curse i kako i ime benda i izdanja sugerišu, ovo je sirovi blek metal, jeftine, sobne ali sasvim funkcionalne produkcije i sasvim old skul pristupa. Earth Plague su na onoj klasičnoj liniji kombinovanja jednostavnog metala sa pankom da bi se dobila potentna andergraund mešavina i Death Curse je sa svojih pet pesama i relativno adekvatnog trajanja da vas sva ta jeftinoća i pankerština ne umori nego da zazvuči valjano i tr00:
 
https://earthplague666.bandcamp.com/album/death-curse
 
 
Švedski Malakhim je izbacio svoj prvi EP, koji se, neintuitivno, zove „II“ (valjda zato što im se demo zvao „I“) i ovo su četiri pesme bučnog, prštavog skandinavskog blek metala koji udara žestoko ali pušta slušaoca i da malo predahne uz dobre srednjetempaške delove i jednostavne a efektne gitarske motive. Malakhim su, reklo bi se, ljubitelji satanizma, ali njihova muzika je dovoljno bogata i raznovrsna da ne zvuči monoidejistički. Jedino bi taj jako prštav miks mogao malo da smeta nekim slušaocima, no svakako ih vredi isprobati i čuti:
 
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/malakhim-ii
 
 
OVDE SAM NAPISAO PRILIČNO POZITIVAN OSVRT NA NOVI ALBUM JEDNOG STAROG POLJSKOG BENDA ALI SAM ODLUČIO DA GA IPAK NE UVRSTIM U PREGLED ZBOG NJIHOVIH VEZA SA NACISTIČKOM SCENOM U POLJSKOJ. GREOTA, U PITANJU JE IZNENAĐUJUĆE MAŠTOVITA PLOČA ALI NE BIH SE OSEĆAO PRIJATNO DA PROMOVIŠEM NEŠTO ŠTO SMATRAM IDEJNO NEPRIHVATLJIVIM.
 
 
Internment iz Atlante imaju debi album i ovo više nije jednočlani bend nego propisan kvartet koji isporučuje relativno generički ali vrlo žestoko odsviran sirovi, satanistički blek metal sa puno buke, blastbitova i krvoločnih solaža. Chained to the Moon je ploča na kojoj su gitare pretrpele ozbiljno testerisanje, a ni ostali instrumenti nisu pošteđeni i ovo je muzika koja uspeva da pokrene svojim entuzijazmom iako ne radi bogznašta novo ili originalno. Internment su odličan primer za bend koji naprosto u okviru već definisanog žanra radi kvalitetno i pošteno. Poslušati:
 
https://internment.bandcamp.com/album/chained-to-the-moon
 
 
Za publiku koja voli najbrže od najbržeg, nudimo australijski black/ death sastav Sorathian Dawn koji sa pet pesama na EP-ju Sun of the Deep slavi crnilo, vatru, htonske sile i, na osnovu omota pretpostavljam, podvodno sunce koje sija na zmajeve i njihove prijatelje. Bend je zaista dobar u kombinovanju blek metal melodičnosti sa death metal čvrstinom a pesme su sve u veoma brzom tempu. Monotonost se izbegava putem korišćenja lepih i pamtljivih melodija koje skoro da potpuno kompenzuju relativno kilavo miksovan vokal. Miks i inače nije najjača strana ove ploče ali nije nekvalitetan, koliko bi ovakav bend sa ovakvim pesmama zavređivao malo prostorniju zvučnu sliku. Kada na poslednjoj pesmi, Lawless One bend ode i širinu i pruži malo epike na samom kraju, to je znak da ovi ljudi znaju kako da dalje nadograđuju svoj veoma dobro zaokruženi stil. Prijatno!
 
https://sorathiandawn.bandcamp.com/album/sun-of-the-deep
 
 
Trondhajmski Gjendød umeju da sviraju jednako brzo što potvrđuju na pesmi koja otvara njihov drugi album, Krigsdøger (Psi, jelte, rata), a koja se zove Om å tro (što bi bilo otprilike „Spreman da veruje“). Om å tro je brza, ubitačna blek metal pesma ali bend tokom albuma pokazuje da mu brzina ni iz daleka nije jedino oružje i tokom narednih četrdesetak minuta dobijamo neke od najfinijih momenata norveškog blek metala u ovoj godini isporučene kroz psihodelične, ubedljivo demonske kompozicije koje kao da su ispale iz nečijih psihotičnih košmara. Gjendød su užasno zarazni i kad spiraju spore pesme pune bolesnih harmonija i lepljivih tema, kao što je na primer Hold pusten (Zadrži dah) a onda lako pređu u brzu ali i dalje bolesno melodičnu En pålagt byll (Nametnuti, er, čir?) koja uspeva da u svoju rafalnu paljbu upakuje i savršeno osmišljenu akustičnu gitaru. Bendovi koji sviraju „ratni metal“ mnogo polažu na epiku i mačo imidž i mada Gjendød svakako vole i jedno i drugi, muzika im je toliko slojevita, keči i, eh, pa inteligentna da je Krigsdøger definitivno ploča koju treba da čuje mnogo širi krug publike od uobičajene adolescentske war metal klijentele. Još jedan kandidat za naslov remek-dela!
 
https://hellthrasherproductions.bandcamp.com/album/krigsd-ger
 
 
Švedski Bergraven (Crna planina, jelte), posle deset godina pauze izdaju svoj četvrti album i ovo je i dalje eksperimentalni blek metal koji ima jednako zajedničkog sa free improv  i Rock in Opposition krilom savremene muzike koliko i sa pravim blek metalom. Det framlidna minnet (Sećanje koje je ostalo) je ploča na kojoj su flauta i recitovanje podjednako dobrodošli kao distorzirana gitara i vrištanje. Opet, blek metal je fleksibilna muzika i Bergraven veoma autoritativno uspevaju da nateraju ovakav pristup da funkcioniše pa i da pokažu koliko su sazreli tokom poslednje decenije (spojler: mnogo). Tajna je svakako u tome da sve zvuči autentično i ovo nije ploča formalnog eksperimentisanja i entry-level metala već jedan zaista deep cut u savremenu muziku gde se pesme organski razvijaju iz najrazličitijeg semena i izrastaju u impresivne muzičke arhitekture sa velikim brojem originalnih i ubitačnih momenata. Veoma dobro i sasvim jasno zašto je trebalo deset godina da se ovo napiše i proživi:
 
https://bergraven.bandcamp.com/album/det-framlidna-minnet
 
 
Nizozemski Horcrux na svom drugom albumu Loss & Grief donosi kombinaciju sirovog ali atmosferičnog blek metala sa doom metalom i ovo je pristojna mada ne sad neka esencijalna ploča. Previše bendova iz ovog krila ekstremne muzike nkada nije napisalo pamtljiv rif i Horcrux ovaj nedostatak pokušava da ublaži šugejzerskim melodijama koja svakako prijaju ali pesme se prilično neizbežno stapaju jedna u drugu i pretvaraju u prijatan ali ne i sasvim angažujući tapet. Opet, kako ja generalno albume atmosferičarskih blek metal bendova ni ne mogu da odslušam cele, Horcrux svakako NEŠTO radi dobro da mi zadrži pažnju. Pritom jeftina a dobra produkcija:
 
https://horcrux666.bandcamp.com/album/loss-grief
 
 
 
Stonerski kontingent ove nedelje počinje četvrtim albumom švajcarskih Wolf Counsel i Destination Void je ploča koja vrlo dobro predstavlja njihovu viziju „tradicionalnog dooma“, a što podrazumeva epske, raspevane melodije, sa sve multitrekovanim vokalima i generalno dinamičnu svirku. Wolf Counsel su neka vrsta garažnije verzije romantičarskog duma kakav su proslavili My Dying Bride ili raniji Paradise Lost i mada u njihovoj muzici ima malko jeftinoće (i produkcijske i izvođačke) koja neće biti svakome po ukusu, ovo je svejedno prijemčiva i prijatna ploča toplog i teškog ali ne i neprijatnog metala.
 
https://wolfcounsel.bandcamp.com/album/destination-void
 
 
Milanezi Matra imaju treći album, zove se prosto „III“ i ovo je prijatna, mada ne preterano „metalska“ ponuda razigranog stoner roka sa očiglednim dugovima prema sedamdesetima ali i ljubavlju prema nešto bržem (i mekšem) gruvu. Matra nisu bend težine i sporosti koliko bend pažljivo odmerenih dinamika i pesama koje treba da podstaknu i na ples, što je sasvim plemenito u zajednici koja, jelte, kanabis ne koristi SAMO u medicinske svrhe. Blagi prekor ide na pevača koji nikako da pusti taj svoj glas i stalno zvuči kao da bi kakio al ne sme, ali je album barem miksovan vrlo prijatno bez veštačkog budženja glasnoće u masteringu i to mojim ušima jako prija. Plus, imaju pesmu „Nazi rockers fuck off“. Pošten svet!
 
https://matraband.bandcamp.com/album/matra-iii-2
 
 
Za potrebe konzumiranja zaista sporog, distorziranog, veoma drogiranog i veoma moćnog doom metala, ove smo nedelje na raspolaganje dobili debi album detroitskog trija Temple of the Fuzz Witch. Ova ekipa je, reklo bi se, na sceni svog grada već prilično cenjena a znajući u kakvom je kurcu Detroit ne treba da čudi što ultraspori doom bend natopljen u THC tamo žari i pali. Eponimni prvi album benda je ipak, jako dobar čak i ako ne živite u Mičigenu i ispunjava sve želje koje bi pošten čovek ili žena mogli da imaju od doom metalla. Temple of the Fuzz Witch valjaju spori, ekstremno teški gruv umotan u rifove mamutske veličine, poprskan odozgo povreemenim vokalima koji su melodični i stonerski što bendu daje rokerski pedigre koji ovde mnogo znači. No, kompozicije su podređene pre svega težini i izmenjenom stanju svesti u koje treba da uletimo kroz fazirane gitare, kontrolisani fidbek pojačala i majstorski vođen gruv ritam sekcije. Nisu ove pesme nužno napravljene da budu hitovi i da se sećate kako je refren u kojoj išao i album se najbolje troši kao celina gde se jedna pesma pretapa u drugu a vi tonete u ponor mraka i distorzije. Ne naročito skup ali veoma funkcionalan, težak i distorziran miks kruniše album koji bi morao da razbludno zadovolji svakoga ko je ikada slušao metal.
 
https://templeofthefuzzwitch.bandcamp.com/album/temple-of-the-fuzz-witch
 
 
Nešto su „komercijalniji“ po zvuku Black Lung iz Baltimora ali ima tu slične autentičnosti koja ide uz istočnu obalu SAD i Ancients, njihov treći album je izvanredna ploča veoma keči stoner metala sa psihodeličnim doom elementima, prepuna pamtljivih refrena i dobrih rifova. No, najvažniji adut ove ploče su dobro napisane pesme. Black Lung sviraju ozbiljno kvalitetan rokenrol koji ima sve što treba: dinamiku, tenziju, izvrsne vokalne aranžmane, pamet da kad treba malo smanji distorziju i šibanje da bi, kad se ponovo nagazi po pedali iz sve snage, katarzični efekat u glavama slušalaca prouzrokovao eksploziju. Pesme su, pritom sve jedna bolja od druge sa jako efektnim silascima u gruv sedamdesetih a što meni natera suze u uši (slušajte „Gone“). Miks je, takođe, snažan i mada je mastering malo preterao sa kompresijom, ovde i dalje ima mesta (ponovo u Gone) za prave bombe u kojima uletanje solo gitare u gruv naprasno diže adrenalin na po srce i ostale organe opasnu razinu. Genijalna ploča.
 
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/ancients 
 
 
Hamburški BLCKWVS su izbacili novi album posle sedam godina i 0160 je simpatičan blend post metala i sludge metala sa gimikom u formi toga da svaka pesma ima instumentalnu i vokalnu verziju, pa ko voli može da bira. Nije da su ovo pesme takve kompleksnosti da im oduzimanje ili dodavanje vokala donosi radikalne promene, da se razumemo, ali kako vokalne deonice odrađuju gostujući muzičari (recimo Siggi iz power metalskih Space Chaser ili Toni iz Union of Sleep) onda ima neke logike u tome da je instrumentalna verzija albuma ona „pravija“ na neki način. Kako god, BLCKWVS imaju dobar gruv i umeju da odmere pesme da ponavljanja postignu hipnotički efekat pa da su onda promene smera praktično tektonskog kvaliteta. Pritom, miks mi se dopada jer instrumenti zvuče jako i voluminozno a album ima mnogo atmosfere ali je onda mastering to sve komprimovao na neljudski nivo pa na to malo odlaze poeni. No, kako god, 0160 je veoma solidan album moćnog i teškog sludge metala koji je lasno trošiti slušajući ga ukrug. Nažalost, za sada ćete ga legalno a besplatno čuti samo u formi ove plejliste na JuTjubu:
 
https://www.youtube.com/watch?v=o3KDCE_x3jY&list=OLAK5uy_nLD3aPLbH-h5xXwH4og2s1yIv_EAE7HpI
 
 
Slovački atmosferični doom sastav 0N0 sa singlom Cloaked Climax Concealed nudi upravo ono što biste očekivali: sporu, tešku, nepraštajuću muziku koja ipak nije sasvim i bez ostatka umotana u crnilo. Ima ovde tračka neke godfleshovske ljubavi ka melodiji koja prozire kroz naslage distorzije i odjekujući miks i 0N0 sa ovde dve pesme ni izdaleka ne iscrpljuju moju dobru volju. Naprotiv, ako će ovako moćno da treskaju i na sledećem albumu, sa ovako jakim vokalima i pesmama koje hipnotišu za sve pare, jedva čekam da to izađe:
 
https://ono0110.bandcamp.com/album/cloaked-climax-concealed-atmospheric-doom-death-metal
 
 
 
Degraey iz Barselone na svom drugom albumu, Reveries isporučuju sasvim srednjaški post-metal koji je solidno produciran i ima vrlo pristojno napisane pesme sa raznolikošću atmosfera i dobrim gruvom. No, problem sa Degraey je da u njima nema baš mnogo originalnosti i da meni sve ovo zvuči kao (maltene potpuno instrumentalni) Isis, a kako su i Isis za mene bili bend koji se više trudi nego što uspeva, onda – ne znam. Verovatno je svakako da sam ja malo premator za ovu muziku koja ima relativno naivna shvatanja toga kako se metal matrica može smisleno proširiti uvođenjem sasvim detinje nevinih shoegaze elemenata tako da, ako vam ne smeta neoriginalnost i volite žestoku muziku koja je pritom i nežna, i kombinuje meke melodije sa dalekim vrištanjima, Degraey mogu biti vaša šolja bele kafe:
 
https://degraey.bandcamp.com/album/reveries
 
 
Zato su tu Francuzi Ataraxie da nam svojim tvrdim, sporim i dozlaboga mračnim death/ funeral doom metalom poprave raspoloženje. Résignés je četvrti album ovog benda iz Ruena i ploča sporih, ritualnih nabadanja (na kolac) koja je namenjena samo izdržljivima ali koje će zato bogato počastiti suvim death/ doom zlatom. Ovo su toliko dugačke i teške pesme (album otvara komad od 21 minuta, odmah iza njega sledi i pesma od 17, a preostale dve pesme su JOŠ duže) da imaju svoje sopstveno gravitaciono polje i slušaoca uvlače u atmosferu propasti i očaja kombinacijom zlih rifova, užasnog, samrtničkog vrištanja i melodija koje iznova i iznova ponavljaju mantru o smrtnosti, propadljivosti i beznađu. Ataraxie pritom izbegavaju karikiranost time što imaju izvrsne aranžmane u kojima se bez problema uleće u dugačke pasaže blekmetalskog prangijanja a što savršeno dopunjava spore, masivne doom ceremonije koje su osnova ploče. Ovo je album koji nije produciran nešto naročito kvalitetno ali kome blaga muljavost i jeftinoća zapravo dodaju na atmosferi poslednjeg dana poslednjeg čoveka na Zemlji koju su osvojili demoni i time se ovaj užasno impresivni paket zaokružuje. Ovako beskompromisan doom nije za svakoga, naravno, pogotovo jer tračci nade koji povremeno promaknu kroz pesme brzo bivaju zatrpani očajničkim kricima i ako ste u depresiji, nije nerealno da ćete slušanjem ovakve muzike prići bliže suicidu. No, umetnost, čak i kad nije lekovita može da bude dragocena i Ataraxie su sa ovom pločom pokazali kako strašno može istovremeno da bude i prelepo. Ovo već bez sumnje JESTE remek-delo:
 
https://ataraxie.bandcamp.com/album/r-sign-s
 
 
Izašao je i novi Children of Bodom, pa i novi singl Annotations of an Autopsy ali, nagađate, ja to ne slušam. Umesto toga:
 
Pitsburška prog/ tech-death supergrupa Equipoise je izbacila prvi, dosta iščekivani album, Demiurgus i ovo je ploča koja toliko preteruje u komplikovanju aranžmana da na momente prelazi u karikaturu. Ipak, ovo je bend sa sedam članova (sve prekaljenih death metal vukova, od basiste Huga Doyon-Karouta iz Beyond Creation preko bubnjara Chasona Westmorelanda (svirao u Hate Eternal i The Faceless) pa do čak trojice gitarista ali i Jimmyja Pittsa za klavirom) i činjenica da imaju još toliko gostiju i da svi ti muzičari uspevaju da se koliko-toliko smisleno uklope u žestoke death-metal kompozicije jeste za poštovanje. Equipoise u principu nisu gadljivi na kičasti sub-simfonijski zvuk, negde na tragu svedenijih Fleshgod Apocalypse ali lagao bih kada bih rekao da mi njihove brze, dinamične kompozicije nisu simpatične. Treba ovako nešto i izmiksovati, naravno, pogotovo kada se iz blastbit prašenja uleti direktno u akustični flamenko pa nazad u high-BPM death metal ali bend je i ovde pokazao svoj pedigre nudeći snažan, uredno spakovan i zvonak miks koji dozvoljava da se sve te konstantne bravure na svim instrumentima dobro čuju. Ova vrsta prog/ tech metala meni je uvek impresivna za slušanje ali retko me uhvati na duže staze poput nečega što ima više, pa, duše recimo (ponovo ću pomenuti Wormed ili Cryptopsy), no Equipoise su svakako u gornjem ešelonu ovakve muzike nudeći album koji je i pored sve pretencioznosti kojom odiše u prvom redu suštinski zabavan i brz.
 
https://equipoiseofficial.bandcamp.com/
 
 
Za mnogo manje tehnički popaljen death metal, ali death metal koji greje dušu i srce, obratićete se na adresu dablinskog benda Vircolac čiji debi album, Masque sadrži nešto više od pola sata sirovog i neprskanog death-thrasha stare škole, upakovanog u jeftinu ali efektnu produkciju. Vircolac nisu neki rivajvl bend i njihova muzika naprosto ima formu koju je bend osetio kao najprirodniju za ono što želi da izrazi. Srećna je, za nas, okolnost da je to forma prebijačkog metala koji ume da bude i brz ali i da jednako bije kad vozi i srednji tempo. Irci samo naizgled zvuče retro (prevashodno na ime promuklog vokala) ali gitarski rad na ploči je nadahnut i ovde ima mnogo interesantnih melodijskih diverzija između pasaža najcrnjih, najmrčanijih death tremolo rifova. Pritom bend uz svo to prebijanje uspeva i da se pozabavi psihološkim promišljanjima, umičući standardnom death metal liričkom asortimanu i ovo je onoliko impresivan debi koliko jedan andergraund metal bend danas uopšte može da napravi. Obavezno slušanje:
 
https://vircolac.bandcamp.com/album/masque
 
 
Portlandski spid metalci Bewitcher najavljuju novi album koji će da izađe u Maju putem singla Too Fast for the Flames koji je, pa, veoma dobar komad savremenog spid metala sa dobrom produkcijom ali sa očuvanom sirovošću i posebnim kič-kvalitetima potrebnim da biste imali speed metal sa dušom a ne samo sintetičku reprodukciju. Too Fast for the Flames je i pesma sa bar jednim memorabilnim rifom i pristojnom solažom i mada Bewitcher ne nadilaze svoje uzore, prilaze im sasvim blizu. Na JuTjubu imate i simpatičan spot za naslovnu pesmu a na Bandcampu je i druga strana singla na kojoj je obrada WASP klasika Show no Mercy. Lepo.
 
https://bewitcher.bandcamp.com/album/too-fast-for-the-flames
 
https://youtu.be/BiNgZI9ENOY
 
 
 
 
Možda najvisokoprofilnije izdanje ove nedelje je šesti album Merilenđana Misery Index i ovaj bend, nazvan po kultnom drugom albumu kultnih ’90s grajndera Assuck se posle pet godina diskografske pauze (bar što se tiče dugosvirajućih izdanja) vratio na scenu prilično trijumfalnom pločom. Rituals of Power je svedočanstvo o zrelosti koju je ovaj bend sa godinama osvojio ali i jedna od potencijalno najšire slušljivih death metal ploča ove sezone.
 
Naime, Misery Index jesu započeli kao bend koji je death metal svirao sa dosta grindcore uticaja, i njihov prvi album je bio kombinacija sigurnih, stamenih blastbitova fenomenalnog Kevina Talleyja i nadahnutog gitarskog rada ostatka benda. Nastali kao neka vrsta spinoffa tadašnje verzije Dying Fetus, Misery Index su u američki death metal doneli eksplicitnu sociopolitičku kritiku ali i himničnost kakvu bendovi ovog tipa obično ne poseduju. Death metal, američki pogotovo, je, naravno, muzika grča, stalnih promena smera i perspektive, definisan svojim odbijanjem da se prikloni standardnim formama rokenrol pesme i Misery Index su se uvek malo izdvajali time što su prilazili nešto bliže „normalnoj“ strukturi pop-kompozicije od većine kolega. Rituals of Power prikazuje ovu filozofiju u svojoj sazreloj fazi i bend sa jedne strane ima zvuk koji (i odranije uostalom) podseća na klasičnu fazu Malevolent Creation svojim death-metal-koji-se-priseća-thrash-korena pristupom, ali sa druge ovo su kompozicije koje iako koriste sav standardni death metalski asortiman, zapravo imaju prepoznatljive strofe i refrene, gruv i čak određenu pevljivost koja ih gura daleko od death metal srži i ka nekoj, recimo, manje hermetičnoj metal muzici.
 
Nikako ne bih nazvao Rituals of Power metalcore pločom ili insistirao, kao što se da videti po internetu tu i tamo, da je ovo album teretana-core muzike, dakle, glasan, tvrd, pevljiv i glup metal koga sterodini adikti cepaju na slušalicama dok dižu tegove i platonski se pogleduju sa fitnes braćalom – ali ovo svakako jeste album koji se trudi da dopre dalje od publike koju zanima samo koliko brz gravity blast može bubnjar da izvuče i da li se čuju „sick gutturals“. Jason Netherton i ekipa svoju zamišljenu i blago rezigniranu levičarsku politiku ovde pakuju u pesme koje mogu da zamislim kako bivaju izvođene na velikim festivalima dok masa tinejdžera diže ruke u zrak i horski izvikuje, recimo, refren „New Salem“. Ali, znate šta? New Salem je odlična pesma sa svojim srednjetempaškim ali ubedljivim pristupom, incidentnim blastbitovima i tematikom koja se bavi, uh, pa... tviterom i aktivizmom kako ga shvata moderna omladina...
 
Generalno, album je, ako ćemo da gledamo moj subjektivni ukus, mogao da bude u proseku nešto brži jer su pesme u kojima se ozbiljnije udara po višem tempu samo na početku i na kraju a ostatak je uglavnom ugodno uglavljen u srednji gruv. Ali to je sitničav prigovor i ne želim da on zakloni činjenicu da je ovo odlično, ODLIČNO napisana ploča sa pesmama u kojima taj, gorepomenuti, standardni death metal asortiman biva dopunjen izvrsnim, svežim gitarskim radom. Gitaristi ovde često dodaju onu presudnu treću dimenziju pesmama koje su inače samo jako dobri moš-frendli komadi tvrdog metala, bacajući zanimljive harmonije i neočekivana produbljivanja zvčne slike na sve strane. Kad na to dodamo i po koji odličan solo, program je potpun.
 
Misery Index bi bilo sasvim pogrešno nazvati komercijalnim na ovoj ploči a svakako ne populističkim ali Rituals of Power je album prijemčiv za znatno širu publiku nego što je uobičajeni death metal hardkor masiv i kao takav mora biti nazvan inkluzivnim. A ako to privuče ekipu koja inače sluša deathcore ili metalcore – pa to je čist ćar.
 
https://miseryindex.bandcamp.com/album/rituals-of-power
 
 
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #760 on: 14-03-2019, 08:39:44 »
Nauka veli:

Death metal music inspires joy not violence

Quote
"[Death metal] fans are nice people," said Prof Bill Thompson, from the Australian university, which is based in Sydney. "They're not going to go out and hurt someone."
This latest study is part of a decades-long investigation by Prof Thompson and his colleagues into the emotional effects of music. These effects, he explained, are complex.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #761 on: 16-03-2019, 17:41:52 »
 Skoro da je došlo proleće a mi živimo u Srbiji. Jedini ispravan (da ne kažem odgovoran) odgovor na to je – metal!
 
 
Za današnji starter u blek metal ponudi nudimo italijanski bend Flamen (sa samorazumljivim imenom, mislim), koji na svom albumu-prvencu Furor Lunae nudi sopstvenu viziju „srednjevekovnog metala“. I primamljivo je to, ne mogu da kažem. Srednjevekovna muzika je, naravno, širok pojam i zahvata hiljadu godina svega i svačega ali Flamen nam daju prepoznatljive tročetvrtinske ritmove i modalne skale. Koliko je ovo actually reprezentativno u odnosu na srednjevekovnu muziku u celini, ne znam, ali ovo je ono što je sačuvano pa svako ko je gledao neku epizodu Nemanjića ili bilo koji film sa mačevanjem snimljen pre pedeset godina imaće instant reakciju na Flamen. Flamenu je to i glavna fora jer su aranžmanski ove pesme veoma posvećene ponavljanju i variranju  istih tema, ali prijatno to bude. Zameram grozan mastering albuma koji garantuje da neću moći baš mnogo da ga slušam u životu ali muzički je ovo solidno:
 
https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/furor-lunae
 
 
Njemački Blutsturm (još jedno ime koje ne moramo prevoditi)  nasuprot tome nudi mizantropski, krvoločni blek metal ravno iz Saksonije na svom prvencu 8 Hymns from the Swamp. Glavno iznenađenje je u tome da je ovo zapravo srazmerno spora, srednjetempaška muzika koja žestinu i agresiju posreduje kroz teme i atmosferu a ne kroz neumoljivi brzi tempo i dosta to dobro ide. Naravno, morate imati stomak za muziku koja je jednolična po dinamici i u kojoj pevač čini najveće napore da zvuči kao da se 40 minuta rastaje sa dušom (na jednom mestu i podrgne kao životinja) (početak pesme Intoxication Worshipping, ako baš MORATE da znate), ali ima ovo atmosferu i gruv i prija ljudima kojima je namenjeno. Pa, prijatno:
 
https://blutsturm.bandcamp.com/releases
 
 
Poljaci Gruzja, zato, na SVOM prvom albumu, I iść dalej (I idi dalje) udaraju poštenom brzinom i pružaju sirov, zadovoljavajući blek metal dobrano oslonjen na pank. Ko god da je voleo Impaled Nazarene u svom životu će verovatno voleti i Gruzja čime ne želim da kažem da Poljaci imitiraju slavne Fince, već  da je ovo sličan pristup muzici u kojoj se rokenrol eksces prirodno uklapa sa blek metal nihilizmom (i ekscesom). Gruzja pritom nisu nikakvi krš muzičari, što se čuje iz vrlo dobro napisanih i aranžiranih, pa i izvedenih pesama i sirovost je njihov estetski izbor (uostalom, vele da je njihova muzika „protiv estetike i tržnih centara“, a za devojke, đavola i, er, železničke koloseke???) a taj izbor je, priznajem i moj izbor jer kad čujete pesmu dobru kao što je Opuść mnie dođe vam da se šutirate četiri minuta sami sa sobom u praznom stanu (ili, gore, u javnom prevozu). I spore pesme su ovde odlične sa interesantnim „rokerskim“ skretanjima (promuklo klin pevanje i raštimovane slajd gitare???) i ovo je jedan neočekivano ubedljiv debi. Pozdravljam!
 
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/i-i-dalej
 
 
Još jedan debi album, još jedan italijanski bend, ovog puta jednočlani. Experior Obscura nudi sasvim predvidiv program na albumu Iter in Nebula ali to što mi nije preokrenula čitav kosmos ne znači da je ovo i loša ploča. Iter in Nebula je dobro odsviran i produciran album blek metala koji ume da pošteno izudara ali ima i atmosferu. Nefastus, kao i mnogi drugi solo blek metal umetnici ume da bude malčice hermetičan i zagledan u svoj pupak, ali svira žestoko i, pogotovo, peva kao da se rastaje sa dušom a sa dušom odlazi i najveći deo njegove utrobe (slušajte brutalnu Schizophreniu). Aranžmanski vrlo predvidivo ali u principu sasvim solidno i slušljivo i ima, što se kaže, dušu (iako se s njom rastaje na najgrđe načine):
 
https://3rdirex.bandcamp.com/album/iter-in-nebula
 
 
Preskočio sam neke atmosferičare i postblekmetalce koji mi nešto nisu legli i taman kad sam se spremao da isto učinim i sa Francuzima Triste Terre, jer nisam bio spreman na još jedan atmosferični album patetičnih uspavanki, poslušam malo dulje i imam šta da čujem: ovo je izvrsno! Triste Terre su duo u kome jedan član svira sve a drugi svira kontrabas (!!!) i njihov debi album Grand œuvre, izašao posle nekoliko EP-jeva iz poslednje tri godine je, kako mu i ime kaže, praktično remek-delo. Ili makar sjajno podsećanje da francuska blek metal scena baštini jedinstven pristup avangardi koji ne podrzumeva toliko stilsku ujednačenost između raznih bendova, koliko jedan zajednički nivo zrelosti u pristupu muzici. Triste Terre sviraju muziku koja jeste atmosferična, ali je to prevashodno atmosfera propasti i rezignacije po uzoru na najbolje doom bendove, sa mnogo naprednih gitarskih harmonija, vokalnih akorda i aranžmanima koji proizvode veoma dugačke ali ne i dosadne pesme. Triste Terre su teatralni ali bez gubljenja u nekakvim operetskim ambicijama i njihova muzika odiše jednom važnošću poruke koju nosi radije nego opsednutošću pakovanjem. Veoma dobro i prepuno izvrsnih iznenađenja. Da je sav atmosferični blek metal ovako kompleksan i dubok ja bih to mnogo više slušao:
 
https://tristeterrefr.bandcamp.com/album/grand-uvre
 
 
Beogradski The Stone su novi EP, Kruna praha najavljivali već nekoliko nedelja (meseci?) unazad vrlo upečatljivim prvim singlom, Smrt za kralja koji EP i otvara i mada nisam bio iznenađen kvalitetom ove pesme, jesam bio obradovan što bend demonstrira da se nije uspavao i da napreduje i muzički i produkcijski. Nije ovo dramatično razlilčito u odnosu na Teatar apsurda, njihov sedmi album iz 2017. Godine, zapravo je vrlo dosledan nastavak iste priče ali su aranžmani još elegantniji a miks mada malčice „mekši“ zapravo je prozračniji i dopušta da se čuje više detalja i, uostalom, atmosfere. Ima ovde, naravno, malo i prizvuka poljskih šampiona Mgła ali The Stone su ionako stariji bend i ne bih sugerisao da se radi o traženju prečice do publike već o prirodnoj ekstrapolaciji njihovog zvuka. Koliko vidim, postoji i vinilna, 7“ verzija ovog izdanja na kojoj su, pretpostavljam, samo dve nove pesme, ali internet (i CD) verzija sadrži i dve  stare pesme već izašle na nekim od njihovih split izdanja, ali i potpuno novu pesmu A Phosphorous Spectre koja uopšte ne zvuči novo već staro i sjajno. The Stone su bez sumnje najpoznatiji blek metal bend sa ovih prostora i ne bez dobrog razloga. Sve što je sa May Result Marko učio i izučavao ovde je nastavio da razvija u zrelu formu i u 2019. godini ovo je bend koji bez ostatka impresionira svojom muzikom. Moj problem sa njima je uvek bio u tom slovenskom nacionalizmu i neprijatnim naklonima ka desničarskom ekstremizmu koji su promicali tu i tamo, no hajde da kažem da u ovom slučaju, i u ime ipak starih veza, mogu da tvrdim da The Stone nisu nacisti i da me nije blam da promovišem ovo izdanje. EP-ja nema ni na Bandcampu benda ni izdavača, pa evo ovako:
 
https://youtu.be/DfCAoS3zk80
 
Da malo pročistimo zrak sa debi albumom jednočlanog kalifornijskog blek metal projekta Akasha a koji je vrlo ubedljiv i konfontativan. Leech, koji je jedini član ovog benda očigledno puca od mladalačke drčnosti i energije a što se očitava i u miksu koji je praskav, sav u treblovima, no ove pesme nisu primitivne i glupe zato što su bučne i mladalački energične i Akasha nudi zanimljive rifove, dobre aranžmanske ideje i mnogo uverljive atmosfere. Treba istrpeti sve te treblove, slažem se, ali ima zašto, Canticles of Sepulchral Decay je onaj proverbijalni idealni prvi album na kome se pojavljuju sve ideje koje je autor vrteo po glavi godinama i sve to puca od karaktera i stava:
 
https://greymatternoise.bandcamp.com/album/canticles-of-the-sepulchral-deity
 
 
Bergenski Nattesorg je za pet godina nanizao deset albuma a što je lako kada ste monomanijak koji samo sedi na gajbi i snima albume na kompjuteru. Ipak, pominjem deseti album ovog solo projekta norveškog muzičara Kennetha Holsena, Resist the Devil jer ovde retko pominjem hrišćanski blek metal (tj. unblack metal) i mada je ovo album monotonih kompozicija sobne produkcije, na njemu ima barem iskre blek metalske sirove energije koju vredi čuti i kontemplirati u kontekstu hrišćanskog verništva:
 
https://nattesorg.bandcamp.com/album/resist-the-devil
 
 
 
 
Od stonera ove nedelje imamo drugi album njemačkog psihodeličnog doom rock benda Bees Made Honey in the Vein Tree, koji se zove Grandmother (Jes!!!) i nudi hermetičnu ali omamljujuće odličnu muziku u kojoj se My Bloody Valentine (ili, ako hoćete, rani Godflesh/ Fall of Because) sreću sa doom metalom, preplićući apsurdno spore i tupe doom pasaže sa uzvitlanim pržećim distorzijama i fidbekom. Shoegaze i metal poslednjih desetak godina uživaju sasvim strastvenu i plodonosnu vezu a Bees Made Honey in the Vein Tree uspevaju da iskombinuju njihove elemente na prilično osoben način i nateraju distorziju i jeku da rade u njihovu korist. Preporuka:
 
https://beesmadehoneyintheveintree.bandcamp.com/album/grandmother
 
 
Isto iz Njemačke dolaze i Monocluster, stoner bend jako teškog, tupog zvuka i psihodeličnih inklinacija, a sa očiglednim uzorima u Kyussu ili Sungrazeru. Monocluster imaju sirov i masivan zvuk koji sprečava da pesme, čak i kada deluju čvrsto napisano (a ne izdžemovano na licu mesta), zazvuče umiveno i predvidivo. Ovo je muzika sa spontanom, improvizatorskom energijom i rifovima teleportovanim direktno iz sedamdesetih i album samo guši preterano komprimovan master. No, iako je to naporno za uši, pogotovo u glasnim delovima, kada se činele skroz deformišu, ploča je tog napora vredna jer Monocluster svoj „death blues“ provlače jako dobro, nudeći neke za mene neočekivano jake momente (Guns and Greed je kao da su se u Cream svi odjednom navukli na marokanski hašiš i tonu u san u isto vreme). Valjana ploča:
 
https://monocluster.bandcamp.com/album/ocean
 
 
Hot Lunch iz San Franciska imaju novi album, Seconds i ovo je jako dobar, zreo acid rock/ punk, sa puno fuzza i etitjuda ali, pošto se ne radi o mladom i neiskusnom bendu koji hvata samo na ’tjud, i zapravo izvrsno napisanih i snimljenih pesama. Hot Lunch imaju taj klasični pank rok šmek i mogu ladno da se puštaju u svakom malo pristojnijem kafiću ali su pesme istovremeno interesantne, pune zanimljivih psihodeličnih elemenata i natopljene u topao faz koji čoveka obgrli i miluje dok ga ne uljuljka u san. Jako dobro:
 
https://youtu.be/jndNvcee-Q4
 
 
Prošle nedelje smo imali nekoliko stoner albuma koji su se ozbiljno kandidovali za godišnju listu a ove nedelje je izgleda na programu isto to samo za psihodeliju jer su australijski Mote upravo izbacili svoj debi album Samalas i ovo je zamamno. Znate kako ja obično gunđam na instrumentalni stoner rok i vajkam se da bežanje od klasične strukture koja zahteva storfe i refrene za mnoge od ovih bendova ne funkcioniše jer na albumima objavljuju poludovršene džemove namesto kristalisanih kompozicija? Mote nemaju ovaj problem jer su njihove kompozicije veoma dobre ovakve kakve su i imaju prirodnu evoluciju kroz smirenije početke do psihodeličnih krešenda. Bend pravi samo tu grešku da je prva kompozicija na albumu, Awesome Wells, toliko ubedljiva da praktično ništa drugo na ploči ne uspeva da je dostigne, ali posle par slušanja ovo više nije problem i dok stignete do skoro petnaestominutne naslovne pesme bićete duboko u svemiru, usisani jakim basovima, ritualnim ritmovima, wah wah gitarama, orijentalnim motivima i generalnom hipnozom. Poslednja pesma na ploči, koja se doduše vodi kao bonus, ima i pevanje i ovo je sve vrlo dobro. Slušajte:
 
https://motemelbourne.bandcamp.com/album/samalas-lp
 
Dortmundski doom bend Black Vulpine je izbacio drugi album, Veil Nebula i ovo je zanimljiv pogled na doom i sludge žanrove od strane benda koji ima dve žene i dva muškarca, voli jake, moćne rifove i kombinuje ih sa melodičnim, pomalo i eteričnim pevanjem. Sarah Voß i Daria Strinberg imaju vrlo moćan, osvajački gitarski rukopis zasnovan na dugačkim rif-temama i muška ritam sekcija ih u ovome samo prati – pošteno je reći da su Black Vulpine bend zasnovan na rifčinama, bez ambicija da se šire u kojekakve improvizacije i džemovanje. Pesme ipak nisu dosadne i jednolične jer ima ovde dosta aranžmanske dinamike a i Voßova se izuzetno trudi oko pevanja, kreirajući interesantne melodijske putanje oko monolitnih rifova. Kako to često ume da bude kod ovakvih bendova, melodičan vokal i ekstremno težak gitarski rad su u kontrastu koji ne mora svima da prija a Black Vulpine uglavnom uspevaju da ovo, barem za moj groš, proradi i ovo je ploča koja osvaja svojom masivnošću:
 
https://blackvulpine.bandcamp.com/album/veil-nebula
 
 
Čikaški Sacred Monster imaju manje monolitan, više organski, bluzerski, čak, pristup stoner/ doom metalu sa pevačem koji zvuči kao da se nagutao eksera i njihov album Worship the Weird je takođe kolekcija jakih, lepljivih rifova, ali odsvirana preko dinamičnije, više gruvi podloge. Nije ovo nikakvo remek-delo, naprotiv radi se o samo korektnoj ploči hororom inspirisanih stoner/ doom džemova ali taj neki prijatan, gruvi pristup muzici uspeva da spase Sacred Monster od rizika opskurnosti i daje preporuku za minimalno jedno slušanje:
 
https://sacredmonster.bandcamp.com/album/worship-the-weird
 
 
Njemački Wendigo na albumu Wasteland Stories ne pružaju mnogo više od korektne imitacije Obsessed i mada su Obsessed naravno ugaoni kamen klasičnog stoner metala, njemačka kopija sa pevačem koji nikako da zaista zagrize u to što radi može da bude zanimljiva samo do određene mere. Wendigo su inače cover bend koji svira AC/DC i druge klasike, a Wasteland Stories nudi svakako nekoliko momenata zaista energičnog i poletnog rokenrol treskanja (slušajte solo na Back in the Woods), no pevač Jörg Theilen toliko kvari stvari i gura ostatak ekipe duboko na dno druge klase da ovo uključujem u današnji pregled samo jer sam nekako emotivno smekšao i simpatično mi je kad tezgaroši pokušavaju da sviraju autorski materijal:
 
https://wendigoblues.bandcamp.com/album/wasteland-stories-3
 
 
 
No, tu su baltimorski stoner metalci Asthma Castle sa opakim debi albumom Mount Crushmore da nas osokole, razvesele, razgale. Mount Crushmore je, osim što je prihvatljiva igra reči, istovremeno i opaka rokenrol ploča moćnog, teškog metala sa gomilom surovih rifova (Here Comes the Black Ship nema nikakav problem da meša hardkor dumčinu sa malo Mejdena), pevačem koji zna kako da se dere a da to zvuči seksi i tako napucanim miksom da od ovog može da se rikne. Ako vam od ove distorzirane basčine ne krene krv na nos,znači da niste dovoljno jako odvrnuli voljum, samo kažem. Asthma Castle su odlični iako im je trebalo deset godina da izbace prvi album, a možda i baš ZBOG toga, jer ovo deluje u jednakoj meri spontano i sveže kao što deluje sazrelo i proživljeno. Dokaz da droga ponekad svakako proizvede dobru muziku:
 
https://asthmacastle.bandcamp.com/album/mount-crushmore
 
 
 
 
Izašao je novi Iron Saviour i... meni je njihov post-Helloween zvuk uvek bio nedovoljno radikalan da bih ga ozbiljno slušao, pa je tako i sa ovim albumom, ali ovo je ipak korektan i siguran u sebe power-metal sa malo Helloweena, malo Iced Eartha, malo Blind Guardiana i, naravno, dosta Mejdna i Prista u korenima. Ljudi u pedesetim godinama života svakako mogu da sviraju i malo avanturističkiju muziku, ali opet, ne treba biti ni svinja, iron Saviour očigledno sviraju ono što vole, uključujući herojske refrene i kičaste multitrekovane vokale i taj entuzijazam mene ume da osvoji. Ipak, ovo je za mene primer „nemačke“ interpretacije hevi metala koja je stvari pomerila za milimetar prema estradi u odnosu na NWOBHM preldoške i zato mi je uvek bila drugorazredna. Ali korektno je:
 
https://www.youtube.com/watch?v=cnMFjC7QMGc&list=PLBzBwYhHpqLI5bkdCxT6_bSqO5PmTeB5P
 
 
Kada sam pre par nedelja video da izlazi i novi Rock Goddess iskreno sam se obradovao. Ne zato što sam ovaj ženski hevi metal bend iz osamdesetih bogznakako voleo, Girschool, koje su im bile očigledni uzori, su uvek bile neuporedivo bolje, već zato što je i u 2019. godini lepo i važno videti metal bend gde su svi članovi (i autori muzike) žene. Pa još gospođe u najboljim godinama. This Time, ipak, nije naročito dobra ploča. Rock Goddess guraju pristojan faksimil srednjaškije NWOBHM svirke kakvu su baštinile i osamdesetih i mada su zvuk i ton dobro pogođeni (mada je album, naravno, divljački spljeskan u masteringu i naprosto se guši u bas frekvencijama, valjda da se pokaže da i žene imaju muda) (nepotrebno, dodao bih, kome je do muda, to se danas kupuje u seks-šopu za male pare), pesme su uglavnom... prosečnjikave. Two Wrongs Don’t Make a Right je pristojan mid-80s komad mosh-friendly metala, a Calling to Space je simaptično spajanje ’70s glam roka sa starijim Mejdnom, recimo, ali veliki deo ploče zvuči prilično generički i nenadahnuto. Delom je to i do izvedbi – Rock Goddessu je uvek nedostajao pankerski, visokoenergetski vajb koji su Girlschool tako uspelo provlačile pa i ovaj album pati od malo sporosti i kilavosti i utisak je da bi pesme mnogo bolje disale da su bar 20-30% brže (iako su i ovako ispod četiri minuta uglavnom). Why don’t we ever learn, recimo, je pesma koja kao da se sve vreme bori da se otme muzičarima i provrišti kako joj je suđeno da vrišti ali se to nikada ne dogodi. This time je ploča koju ja mogu da slušam i da mi ne smeta, ali nikako nije u pitanju ubedljiv povratnički opus koji ću slaviti iz sve snage.
 
 
https://www.youtube.com/watch?v=vts50CHaqWY&list=OLAK5uy_mpPc9YPrBWUq12-sdHjBaA_JgMWW9BdTI
 
 
Mystifier, stari brazilski asovi andergraund metala su se vratili osamnaest godina posle poslednjeg albuma i Protogoni Mavri Magiki Dynasteia je bizarna, veoma idiosinkratična ploča okultne, ritualne atmosfere i pesama koje black/ death metal formulu što je bend rafinira još od kasnih osamdesetih koriste na interesantne načine. Ovo nije blek ili det metal koji je zasnovan na agresivnosti i na prvom mestu su ovde hermetični ali razigrani aranžmani koji srednji tempo i razrađene gitarske teme kombinuju sa neolitskim pevanjem. Kada se i uđe u višu brzinu (recimo blastbit koji otvara Akhenaton (Son Mighty Sun)), to ne oduzima ritualnost albumu niti razbija pažljivo građenu atmosferu. Pritom, ploča je miksovana na neobičan ali efektan način koji joj daje prostor i doprinosi atmosferi. Nije ovo za svakoga, čak, za većinu bih rekao da nije, ali jeste originalno, zanimljivo i mami na ponovljena slušanja:
 
https://mystifier.bandcamp.com/
 
 
 
Superpretenciozno nazvani Their Throats are Open Tombs su izbacili drugi album, Of Psalms & Snakes i ovo je bend koji nastavlja birmingemsku tradiciju čudnog, bučnog andergraund što spaja ekstremni metal sa ekstremnim pankom i eksperimentacijom. Dakle, kao Napalm Death i Anaal Nathrakh? Eh, ne baš, mada, da, ima veze sa tim, ovo je grindcore/ digitalni hardkor sa puno klaviijatura, namerno shizofreničnim miksom i pesmama uglavnom ispod dva minuta, tako da čak iako vam sve bude suviše zvučno iritantno i bučno, ne traje dugo i može da se pretrpi. Meni se dopada gruv koji Their Throats are Open Tombs imaju uprkos očiglednim naporima da ga sakriju ispod naslaga digitalne distorzije ali ovo nije muzika za svakoga i treba joj prići sa pravim namerama, prevashodno da vidite ko će duže da izdrži:
 
https://ttaot.bandcamp.com/album/of-psalms-snakes
 
 
Izašla je i nova Fallujah ali ja taj bend nikada nisam mogao da smislim pa ne mogu ni sada. Mada korektno sviraju, ali neko drugi će morati da vam piše o tome.
 
Zato Contrarian imaju novi album, treći za četiri godine i Their Worm Never Dies je jedan više nego slušljiv komad progresivnog death metala sa očiglednim obožavanjem Death iz njihove poznije faze i prepoznatljivim bubnjarskim vezom Georgea Kolliasa. Kollias je jedan od najboljih metal bubnjara koje sam ikada gledao, naravno, a kada svira izvan Nile, ima tendenciju da još više komplikuje svoje aranžmane. Contrarian je bend koji se dobro uklapa sa ovom njegovom ambicijom i u njemu ostatak ekipe ima puno apetita za svirku koja je dinamična i energična ali mnogo podređenija proggy narativima nego death agresivnosti. Naravno, problem sa ovakvom muzikom je uvek što kompozicije teže da imaju što više svega i na kraju dana albumi znaju da budu samo kolekcije stotina rifova, tema i ritmova, bez prepozatljivih pesama. Death su ovaj problem izbegli na svojim najboljim pločama (za mene je to uvek ITP a vi vidite) a Contrarian su negde na dobrom putu. Ovo je pritom dinamično, prilično suvo miksovan album tako da se sve dobro čuje i ima prostora i za tiše momente i samo ću možda prigovoriti da nisu sve pesme jednako upečatljive ali opet, sa muzikom koja ovoliko komplikuje to je skoro i nemoguće.  Ipak, Contrarian uspevaju da izbegnu iznurujuće nizanje rifova i mada ima obaveznih, generičkih proggy pasaža (znate ono, gitare ređaju akorde, bas solira ispod njih, bubnjar doživljava poliritmički orgazam), ne bude to strašno, a i Kolliasovo jednostavno, sirovo pevanje stvari drži dovoljno blizu tla da nam bend ne zvuči pretenciozno već domaće i prijateljski. Preporuke:
 
https://contrarianmetal.bandcamp.com/album/their-worm-never-dies
 
 
Pouzdani pensilvanijski izdavač 20 Buck Spin nam donosi novi album (više ne) tinejdžerske andergraund metal atrakcije Noisem i ovi momci, sada u svojim ranim dvadesetima na trećem albumu nude zdrav i energičan thrash metal sa blastbitovima, kako dolikuje kraju druge decenije 21. veka. Noisem su ekipa koja voli brzinu i energiju i sada imaju ne samo potrebne veštine da ih muzički uobliče (a koje su imali od početka), već i adekvatnu produkciju da to zvuči dobro. Rezultat je kao da slušate vrhunski, sirovi thrash iz osamdesetih poput Bloodcum ili stare Sepulture, ali sa benefitima savremene studijske tehnologije, obilno posoljen grindcoreom tako da ono što je brzo bude još brže. Ovo pritom nije zaista žanrovski hibrid, blastbitovi su ovde samo način da se pesme dinamizuju i aranžmanski ovo je i dalje sirovi thrash, ali opet thrash koji zna za postojanje benda poput Repulsion a to meni jako, JAKO prija. Noisem su protivotrov za gomilu savremenog thrasha koja je na korak od toga da bude okej, ali joj fali zrnce sirovosti i svežine. Ovi klinci iz Baltimora sirovosti i svežine imaju za izvoz i umeju da ih uvežu u pesme koje su brze, ne gube vam vreme i ujedaju direktno za dušu a ko god da je ovo miksovao obavio je izuzetan posao. Sjajno:
 
https://listen.20buckspin.com/album/cease-to-exist
 
 
 
Body Void iz Kalifornije nude mučan, težak, hermetičan sludge/ doom metal koji se kreće veoma sporo i ima pesme od po osamnaest minuta na svom drugom albumu I Live Inside A Burning House i to je praktično sve što treba da znate da biste odlučili da li vam se ovo sluša, zar ne? Ne? Pa, dobro, reći ću da Body Void imaju odličan zvuk, jak, agresivan, nabasovan, a opet ne udavljen basovima kako često zna da bude kod ovakvih bendova, da su pesme, uprkos dužini dobro napisane i nema rizika od monotonije, da je gitarski rad vrlo ekonomičan i efektan i da je ovo jedna od najboljih sludge ploča koje sam čuo ove godine. Ponesite nešto protiv glavobolje jer Body Void biju ko čekićem, ali volećete ovaj moćni, teški, spori a agresivni metal:
 
https://seeingredrecords.bandcamp.com/album/body-void-i-live-inside-a-burning-house
 
 
Thra iz Arizone na svom prvom EP-ju Gardens of Rot nude malo manje od pola sata blackened sludge/ doom svirke i ovo moje uši prilično rado konzumiraju. Thra imaju osećaja za blek metal dramu ali sve te raspevane gitare i promukli krik pevača iskombinovani su sa stamenim sludge/ doom gruvom koji lepo vuče stvari unapred i ovo može da se sluša na ripit. Ima tu i bržih delova jer to tako danas mora ali bez obzira na tempo, ovo je ploča sa lepom inercijom kretanja unapred. Pritom, zanimljiv miks u kome nema „veštačke“ težine i budženja bas frekvencija preko neke razumne granice, tako da je Gardens of Rot ploča koja lepo diše i osvaja dobrim metal pesmama a ne pukim zvukom. Vrlo dobar debi:
 
https://thra.bandcamp.com/album/gardens-of-rot
 
 
Londonski 11Paranoias na svom četvrtom albumu, Asterismal (četvrtom u pet godina – solidna radna etika) takođe opasno zakivaju i ovo je očigledno nedelja u kojoj spora muzika donosi nekoliko jakih kandidata za godišnju listu. Asterismal je teška, moćna ploča glasnog, bučnog drone/ sludge metala sa vokalima koji lebde negde u prostoru iznad apsolutno uništavajuće a opet dovoljno melodične muzike. Bubnjevi zvuče kao da ih majstor svira čekićima, gitare pored jakih sub-sabatovskih rifčina umeju i pošteno da odlete u pravcu čistog drona a pevanje – tačnije „pevanje“ – je šlag na kraju i zaokružuje ovu ploču sirovog, poletnog metala za ljude od ukusa:
 
https://ritualproductions.bandcamp.com/album/asterismal
 
 
Pickwick Commons su metalcore/ hardcore bend iz Indijane, po sopstvenom opisu, i iz nekog razloga nisu novi album, Weak Bones, stavili na svoj Bandcamp. Možda još nije zvanično izašao?  Ali otkud onda na njihovom JuTjub kanalu? Kako god, ovo je 26 minuta žestokog srednjetempaškog metal prebijanja sa odlično napisanim, dosta kompleksnim pesmama i ubedljivom sludgecore (!!!) energijom. Pritom, ovo je vrlo dobro miksovano i uspeva da izbegne ravan zvuk tako tipičan za metalcore, a što ove pesme i zaslužuju:
 
https://youtu.be/oOV87_9oEtk
 
 
Oozing Wound iz Čikaga su na Thrill Jockeyju izbacili i svoj četvrti album, High Anxiety i dok se ja, evo, godinama čudim što Thrill Jockey uopšte izdaju metal, Oozing Wound su bend koji postojano gradi svoju nišu na scenu. High Anxiety donosi još njihovog originalnog spajanja sludge i metalcore zvuka sa thrash brzinama, i ovo je jako ubedljiva, zrela ploča apokaliptičnog zvuka ali pankrokerskog stava i šmeka. Mislim, prva pesma se zove Surrounded by Fucking Idiots, a dok stignete do treće, Tween Shitbag, bićete teško navučeni. Oozing Wound uspevaju da spoje inventivnost najboljeg indi roka sa žestinom metala i sve začine pankerskom bezobraštinom tako da je High Anxiety album koji bi trebalo da prija i ljudima iz različitih demografija, ali pre svega onima koji vole dobru, blago eksperimentalnu ali pravoverno žestoku muziku:
 
https://oozingwound.bandcamp.com/album/high-anxiety
 
 
Završimo jednim deathcore izdanjem (!!!) pritom, iz bratske Rusije PLUS još bratskije Belorusije. We are Obscurity su dvojac koji svoj pristup deathcoreu zasniva na nekim proverenim forama i zvuče čak i dosta starinski u onome što rade – brutalni, apsolutno preterano brzi bubnjevi (programirani, naravno), metalcore melodisanje na gitarama, ali i veoma brutalan vokal. Chaos, njihov novi EP je mogao izaći i pre pet godina jer na njemu nema bogznačega novog ili originalnog, ali meni se dopada kada deathcore ne smara mnogo i drži dobar gruv između bubnjarskih rafala. We are Chaos, zapravo, sviraju slamming deathcore, što znači da pored obaveznih monotonalnih brejkdaunova imaju i povremeno sasvim solidne hromatske slemove i, ako ništa drugo, voleo bih da je toga više. Ipak, bend je u ovome što radi prilično dobar i mislim da će mlađoj publici od mene biti i bolji nego što je, jelte, meni matorome. We are Chaos jesu kiči, kako deathcore već ume da bude ali uspevaju da izbegnu da budu PRETERANO melodramatični i to poštujem. Uz dosta ubedljivu gitarsku pirotehniku, ovo je sasvim korektna ploča:
 
https://viciousinstinctrecords.bandcamp.com/album/chaos

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #762 on: 22-03-2019, 21:06:59 »
 E, pa, proleće je zvanično došlo, drveće u mom dvorištu već solidno procvetalo, mala leska kreće da pupi a spatifilumi na terasi su podivljali. Svi osećamo bujanje sokova koje priroda podstiče ulaskom u ovo godišnje doba, a najlepše je u proleće raditi – šta? Ako ste rekli „slušati metal“, na istim smo frekvencijama. I idemo!
 
 
Za početak ovonedeljnog blek metal pregleda sam odmah preskočio neke Amerikance koji se preterano lože na Tolkina i Nemce koji se preterano lože na Srbiju. Ozbiljno. Moramo da imamo neke kriterijume ovde, a kada nemački bend peva o Vidovdanu imam utisak da ulazimo u posebno bizaran post-istorijski igrokaz.
 
Zato je tu Lothric, solo projekat čoveka po imenu Seath, iz Atine, ali one u Džordžiji i njegov debi EP, From a Decade of Permafrost je solidan predstavnik tog nekog provincijskog blek metala. Ovo ne mislim u nekom pežorativnom smislu, Lothric je osvežavajuće vezan za nekakve temelje ove muzike i iako njegove pesme imaju dinamičkih preokreta i promena tempa i sasvim su solidno aranžirane, meni zapravo najviše prija to da su uglavnom prilično jasno usredsređene na svoje centralne ideje i ne gube se u nekakvim ambicionzim, simfonijskim aranžmanima. Naravno, Seath nije manje gik od gorepomenutih zemljaka sa Tolkin-fetišom i očigledno spada u solidno naseljeni podžanr metala inspirisan Dark Souls igrama, ali, ponovo, ovo je strejt i jednostavna muzika čija je jednostavnost posledica jasne vizije a nikako tehničke omeđenosti. Jedina stvar koja je pod znakom pitanja je kakav je to „perma“-frost koji traje samo deset godina, ali da ne budemo sitničavi, Lothric je solidan:
 
https://lothric.bandcamp.com/album/from-a-decade-of-permafrost
 
 
 
Iz Brazila dolaze iteresantni Kaatayra čiji je debi No Ruidar da Mata que Mirra vrlo solidna ploča koja spaja blek metal sa shoegaze elementima ali ovo čini uz brzu, žestoku svirku i dugačke pesme od kojih ni jedna ne ide ispod deset minuta. Ima za to razloga jer pored razmahanih shoegaze delova, ima ovde i puno svirke na akustičnim instrumentima, uključujući gitare i „etničke“ udaraljke i aranžmani se trude, i uglavnom uspevaju, da od ovoga naprave svojevrsne ceremonije.  Rezultat je album veoma plemenite atmosfere koji i pored svoje solidne muzičke ambicije deluje sveže, organski, skoro pa lo-fi iako je zapravo snimljen i miksovan veoma pažljivo. Da ne ponavljam ponovo da mnogi atmosferični blek metal bendovi samo vrte tri akorda sve vreme i misle da je to dosta, ove Brazilce valja slušati i čuti to bogatstvo atmosfera, ali i pršteću energiju.
 
https://kaatayra.bandcamp.com/releases
 
 
Šveđani Serpesta su vrlo nov bend, njihov debi EP, The Sinister Ways je započet u smislu pisanja i probanja tek ovog Januara a sada kad je izašao, iako nije ni u kom slučaju neka revolucionarna ploča, ipak nudi pet pesama klasičnog švedskog blek metala koji je sirov i grub ali ne nemelodičan. Serpesta imaju sasvim dovoljno napredno shvatanje harmonija i aranžiranja da se odvoje od mase blek metalaca koji samo okreću iste akorde i ovaj bend, na tom svom prvom izdanju ima karaktera, a čak ni produkcija, uprkos tome što se čuje da nije baš skupa, nije rđava:
 
https://youtu.be/Vw1NYbAtxI4
 
 
 
Ponovo džordžijsku Vimur na svom drugom albumu, Triumphant Master of Fates ne nude bogznakako inovativnu muziku ali ovo je pristojan blek metal sa dosta atmosfere i sviračkih kvaliteta koji uspeva da iskombinuje i tu neku „nežniju“ struju – u domenu harmonija i melodija – i taj neki siroviji pristup ovom žanru sa brzim blastbitovima i odvratnim vrištanjem. Ovo je takođe i vrlo dobro producirano – jedina zamerka mi je vokal previše utopljen u matricu i previše reverb efekta na istom – ali ovo su sitnice. Dobra, mišićava, a emotivna ploča:
 
https://borisrecords.bandcamp.com/album/triumphant-master-of-fates
 
 
Kada bend sa Aljaske sebe nazove po jednom od najpoznatijih slovenskih božanstava tu odmah pomislite da nisu čista posla, ali ako se članovi trojke po imenu Rübezahl i pale na Slovene u nekom neprihvatljivom smislu gde nam prilepljuju kakve proto-nacističke etikete, to ja za sada na njihovom debi EP-ju, Tempering of Northern Iron, ne mogu da čujem. Ovo je vrlo epski, a opet prijatno sirov blek metal sa zaista severnjačkim prizvukom i ponovo jeftinom ali dobrom produkcijom. Rübezahl  imaju i brzih delova u svojoj muzici ali ovo je najvećim delom srednji i sporiji tempo koji, bez obzira na niži BPM, ide napred veoma intenzivnim korakom i nosi slušaoca sa sobom. Pevač pritom zvuči kao da ima bar 17 metara i kosu te bradu koje nije dirao od rođenja – baš kako sam od malena i zamišljao Ribecala.
 
https://rbezahl.bandcamp.com/album/tempering-of-northern-iron
 
 
 
Idemo sada malčice više u prošlost, na kraj Januara, zato što za indonežansku braću valja ponekad malo saviti pravila. Proceus dolaze sa Jave i na svom trećem albumu pokazuju ne samo zavidne muzičarske veštine već i to kako se u državi koja ima vrlo jaku metal scenu može iskočiti i kvalitetom i identitetom. Maharaja, njihovo ovogodišnje izdanje je odlično produciran album mišićavog blek metala sa brzim, jakim bubnjevima čiji je najkarakterističniji element nesputana melodičnost. Proceus, pritom, idu daleko preko granice „normalne“ melodičnosti kakvu biste očekivali od blek metal bendova i ulaze duboko u power metal teritoriju, nudeći epsku, i vrlo kičastu, muziku punu potpuno epskih horskih refrena koje smenjuje „grublje“ pevanje, te gitarskih melodija koje su toliko slatke da od njih može malo i da vam se prikaki. Ali odlično je to u paketu. Naravno, ljubitelji sirovog i mračnog blek metala ovo verovatno neće mnogo jako popušiti, ali Proceus lepo pakuju to što rade i zvuče sveže.
 
https://proceus.bandcamp.com/album/maharaja
 
 
Poljaci Poroneic na svom demu od tri pesme pokazuju da mnogo vole klavir pa ga koriste gde god je to oportuno, ali imaju za to odlično opravdanje. Naime, ovaj klasični insturment njihovom inače snažnom i tvrdom blek metalu dodaje dobrodošlu dimenziju suptilnosti pa to i najavljuje pesme koje su odlično napisane i lako i uspešno smenjuju atmosfere i tempo. Poroniec umeju da zvuče i sasvim demonski, ali i intimno što, za bend od dvoje ljudi možda i jeste prirodno, ali se svejedno odlično sluša. Zašto je ovo tek „demo“ a ne normalan digitalni EP, to ne znamo, ali sve zvuči zrelo i dobro:
 
https://poroniec.bandcamp.com/releases
 
Nizozemski depresivni blek metalci Nusquama imaju prvi album, Horizon Ontheemt i to je ploča koja meni previše insistira na toj nekoj tuzi i nesreći, ali je u pitanju svakako punokrvan, od srca odrađen metal. Taj prštavi zvuk, to očajničko vrištanje pevača, sve to prija i donekle kompenzuje jednoličnost u kompozicijama, tempu i izvođačkom pristupu:
 
https://nusquama.bandcamp.com/
 
 
Mnogo više po mom ukusu su svakako Ultra Silvam iz Malmea koji nude sirovi švedski blek metal sa mnogo krvožednog apetita ali i odličnim gitarskim radom. Volim kada u metal bendu gitarista može da se provuče sa ovako malo distorzije a da su pesme napisane tako da se iz te pankerske gitarske prangije izvuče maksimalan efekat. Ima tu i elemenata folka, ali Ultra Silvam, što je meni najvažnije, ni jedan element svoje muzike ne prenaglašavaju i u prvom planu su uvek efikasne, jasno osmišljene pesme koje imaju, ponoviću, pankersku čistotu vizije i jednostavnost a efektnost izraza. U nedelji punoj dobrog black metala Ultra Silvam su izbacili verovatno najbolju ploču koja osvaja brzinom, eksplozivnošću ali i bogatstvom ideja. Fenomenalno:
 
https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/the-spearwound-salvation
 
 
Aoratos iz Kolorada na svom, pretpostavljam, prvom albumu, Gods Without Name uspevaju da zazvuče izuzetno apokaliptično. Njihova muzika je utopljena u efekte i čak koristi određene tehnike elektro-akustične tradicije da sagradi svoje monumentalne i interesantne atmosfere, ali kad se zasvira zaistinski, ovo je ozbiljan pokolj. Aoratos ne komplikuju aranžmane i ovo su prirodno razvijane kompozicije kojima svejedno ne manjka epske širine i težine. Ovaj album može da bude i pomalo zastrašujući jer u njemu nema skoro ni malo prostora za nekakvu nadu ili bilo šta drugo sem apsolutne ubeđenosti da kraj dolazi i da iza njega nema ničega. Ali, to je metal, zar ne?
 
https://aoratos.bandcamp.com/album/gods-without-name
 
Shabti su trio iz Mejna i na drugom albumu, Trembling and Shorn nude ubedljiv, brz, agresivan a melodičan blek metal. Ova trojica muzičara već imaju dosta iskustva sa atmosferičnim pristupom ovoj muzici pa je lepo čuti da se ovde umesto puke atmosfere nudi zaista žestoka svirka sa divljačkim vokalima i tehničkim kvalitetima koji su solidno iznad američkog blek metal proseka, barem u onome što ja slušam. Pri svemu tome, članovi benda se niti oblače u lance i bodlje, niti farbaju lica niti su sebi smislili neke pitoreskne nadimke. Ima nečeg genijalnog u tome da pesmu ovako žestoku i tvrdu kao što je The Oracle and the Architect (očigledno inspirisanu Matriksom?) izvode tipovi sa imenima Rob, Ray i i Brendan:
 
https://shabti.bandcamp.com/album/trembling-and-shorn
 
 
 
Ashen Horde iz Kalifornije popunjavaju ovonedeljni lajn ap u kome ima iznenađujuće mnogo dobrih Amerikanaca. Njihov album Fallen Cathedrals je jedna superiorno napisana i odsvirana ploča blek metala koji nema problem da kombinuje sasvim fokusiran, brutalan izraz sa progresivnim ambicijama. Rezultat je da je ovo ploča koja zvuči kao da ste uzeli Devina Townsenda i dali mu da džemuje sa Emperorom. Album je pritom produciran osvežavajuće suvo, bez utapanja u efektima, a sa osloncem na dobro promišljenim melodijama i kvalitetnom komponovanju. Impresivna kombinacija blek metal žestine i melodičnosti koja skoro da je na tragu Queensryche:
 
https://ashenhorde.bandcamp.com/album/fallen-cathedrals
 
 
 
U stonerskom kontingentu danas imamo debi album londonske postave Green Lung koja uprkos jasnoj aluziji na pušenje kanabisa u imenu, zapravo nije tek prostački stoner bend koji džemuje crvenih očiju i usporenih misli. Woodland Rites, njihova prva ploča (pre koje su imali jedan EP) je zapravo kombinacija stonerskih elemenata sa klasičnim ’70s psihodeličnim rokom i nešto malo NWOBHM pirotehnike i, ako me imalo poznajete, jasno vam je da je za mene ovo neodoljiva kombinacija. Green Lung imaju i dobre rifove, i ukusne hammond zahvate i melodične, starinske refrene i pevaju o đavolu i templarima, vešticama i kojekakvim ritualima. Sve je to vrlo „žanrovski“ ali mi to ne smeta jer je i dobro i producirano sasvim solidno – mada je mastering malo nasilan i konačnoj verziji snimka bi dobrodošlo malo vazduha. Green Lung ne kriju ljubav prema Black Sabbath i drugim bendovima iz onog vremena, i ovo nije ploča koja pati od originalnosti ali nudi solidne rifčine i lepe pesme.
 
https://greenlung.bandcamp.com/album/woodland-rites
 
 
Norvežani Superlynx na svom drugom albumu, New Moon sviraju simpatičan psihodelični stoner doom koji me je najviše šarmirao hrskavim gitarskim radom. Bend je i inače sklon ritualnim ritmovima koje zapevanje basistkinje Pie Isaksen dopunjava na jedan prirodan način, i ima tu i sjajnih momenata atmosfere (slušajte izvanredni klavirski uvod za Becoming the Sea) ali za mene je zvezda albuma svakako gitarista Daniel Bakken koji ima raskošan asortiman tehnika i zvukova i bend koji inače povremeno pada u zamku anemičnosti (vokali posle određenog vremena počinju da budu puki tapet) uspeva da izvlači promišljenim korišćenjem vibrato efekata, ai i jakim, faziranim solažama. Pristojna, ako već ne odlična ploča, na kojoj ima mnogo sjajnih elemenata ali malo i stvari koje bi mogle da se unaprede. No, nije rđavo:
 
https://superlynx.bandcamp.com/album/new-moon
 
Isto iz Norveške dolaze Tempel, bend u kome sviraju čak tri brata Gjermundrød, zajedno sa svojim najboljim ortakm i ovo je, na istoimenom debi albumu, zanimljiva kombinacija modernog hard roka i blagih skretanja prema hardcoreu. Što znači da u celini ploča nije metal, ali ima ovde žestoke svirke i moje zamerke se odnose na prejednolično pevanje i nerazumno ružan mastering koji izobličava zvuk. Tempel su, ipak, ekipa koja prevazilazi ove probleme i nudi ploču koju vredi čuti i puštati drugima:
 
https://tempelmusikk.bandcamp.com/album/tempel
 
 
 
Velšani Venom Prison su na svom drugom albumu, Samsara, SPEKTAKULARNI. Blackened death metal je podžanr koji je uglavnom potpuno predvidiv i podrazumeva jednostavne aranžmane i fokus na brzini i brutalnosti. Samsara je bez ikakve sumnje brutalna ploča, sa dosta visokim tempom, ali Venom Prison na njoj sviraju aranžmanski mnogo ambiciozniju muziku nego što je prosek za blackened death. Tako na ovoj ploči ima svega, i surovih solaža od kojih izleće mozak na uši, i mosh delova dostojnih najvećih šutki u kojima ste ikada bili, i neobično uspelih blago orijentalnih pasaža i blastovanja, ali bend se nigde ne zadržava predugo i stalno skače sa jedne na drugu stranu, trudeći se da slušaoca dezorijentiše makar koliko i da ga sravni sa zemljom. Bude to i zamorno, da ne bude zabune, ali Venom Prison uspevaju da u svom tom silnom pačvoprku nanižu dovoljno ubedljivu količinu izuzetnih momenata da opravdaju ovoliki eklekticizam. Posebno poštovanje ide za pevačicu Larissu Stupar koja jebe kevu sa 130% ubeđenja i 200% hroničnog laringitisa. Venom Prison naprosto ubijaju muzikom koja je neodoljivo energična i agresivna i ovo je relativno rani kandidat za ploču godine:
 
https://venomprison.bandcamp.com/album/samsara
 
 
Kalifornijski trešeri Omicida su na drugom albumu, Defrauded Reigh veoma blizu zvuku zrelog thrash metala negde sa kraja osamdesetih, kanališući lekcije koje su naučili od nekih od najboljih bendova onog vremena, poput Death Angel, Sacred Reich, Slayer, pa i odličnih drugopozivaca poput Intruder. Dakle, ovo je zrelo, zaokruženo i muzički ambiciozno, producirano i odsvirano odlično. Druga strana medalje je da je to sve ipak možda prekonceptualizovano za moj ukus i mada Omicida imaju sjajne, SJAJNE gitarske ideje i aranžmane koji imaju prostora i pameti da iskoriste te odlične melodijske zamisli, ja sam u thrashu uvek pre svega cenio žestinu i brzinu. Ovo je samo stvar ukusa, naravno i objektivno govoreći, ovo je jedna od najboljih metal ploča do sada izašlih u ovoj godini, sa sjajnim momentima kao što je recimo raskošna Divine Uncertainty. Ono što bih svakako zamerio bendu je da su u političkom izrazu, koji je dobrodošao, otišli predaleko, makar u vrlo slejerovskoj pesmi Protect and Serve u kojoj pozivaju na ubijanje policajaca. Da ne preterujemo, jelte. To na stranu, ovo je album koji se jako preporučuje:
 
https://youtu.be/sNOgseWYKjc
 
 
Kanađani Gomorrah na trećem a istoimenom albumu (a koji oni iz nekog razloga nazivaju drugim, ignorišući svoj debi , Perception) nude tehnički napredan death metal koji uspeva da izbegne potencijalno pogubnu tech-death etiketu time što barem jednako pažnje obraća na gruv, koliko i na tu neku kompleksnost kompozicija. Rezultat je da je Gomorrah ploča koja zvuči kao da ima nešto da kaže radije nego da samo nudi osam pesama napredne svirke. Ovo je svakako nabrijano i kompjuterski precizno u isporuci, dakle, ali je istovremeno i nervoznije i po atmosferi opasnije od većine tech-death komšija, nudeći apokaliptične vizije i granitnu čvrstoću zvuka tamo gde bi drugi nudili solaže na ćelavim bas gitarama i klavijature. Vrlo lepo:
 
https://gomorrahofficial.bandcamp.com/album/gomorrah
 
 
Zeal and Ardor imaju živi album, Live in London, i ako se do sada niste upoznali sa njihovim brendom bluz/ soul-metala, ovo je prava prilika jer koncertni album pokriva čitavu (priznaćemo, za sada relativno kratku) karijeru postave, od solo-početaka Manuela Gagneuxa pa do današnjeg kvinteta, sve odsvirano veoma moćno i snimljeno u zadovoljavajućem kvalitetu. Zeal and Ardor su avangarda utoliko što u muzičkom žanru koji je zasnovan na hiperekspersionizmu uspevaju da se izdvoje stilizovanom ali razoružavajućom iskrenošću. Ako vas je uvek privlačila ideja o tome da klasičan ceremonijalni zvuk koji inače vezujete za crni američki jug spakujete u metal oblandu ali niste znali kako, Zeal and Ardor nude odgovor koji će vam biti zanimljiv:
 
https://zealandardor.bandcamp.com/album/live-in-london
 
 
Iz Australije nam dolaze death thrasheri Truth Corroded koji za Unique Leader izbacuju svoj šesti album Bloodlands. I, mada ova ploča teško da donosi išta novo u ovaj dobro razgaženi žanr, opet je to prijatno slušati. Death thrash je, kad je dobar, apsolutno ubitačna muzika koja se odriče aranžmanske kompleksnosti čistog death metala zarad postizanja maksimalne energetske efikasnosti i mada Truth Corroded nisu potpisnici „sve vreme svom brzinom“ manifesta kao neke kolege, njihova je muzika gruvi i opaka i lepo meša te srednjetempaške, skoro pa hardkor momente sa blastbitovima:
 
https://youtu.be/rrzTTIXI_lQ
 
Italijani Spiritual Deception na EP-ju Etemenanki nude kombinaciju tehnički zahtevnog death metala sa malo simfonijskih elemenata i mada je sve to preterano plastično i sintetički producirano, ne mogu da kažem da ovde nema malo štofa. Naravno, bend preteruje sa tech-death forama ubacujući ukrase i gde treba i gde ne treba, ali srećom, pola vremena ovo ipak pali:
 
https://spiritualdeception.bandcamp.com/album/etemenanki
 
 
 
 
Za kraj, Undead Prophecies za koje se, uzgred, ne zna odakle su, imaju drugi album i ovo je death metal stare škole sa jasnim korenima u klasičnom Death zvuku, pre nego što je taj bend otišao u full prog smeru i Sempiternal Void je, nagađate, izvrsna ploča. Ovo je siguran, jako dobro napisan death metal koji u punoj meri koristi dinamički opseg koji mu nudi svirka u tom starijem stilu, menjajući lagano brzine i nikada ne gubeći korak. Pritom je ovo, da ne bude nejasno, album PREPUN sjajnih rifova i gitarskih motiva, ekstremno ubedljivog pevanja i generalno nepraštajuće žestine. Nažalost, u ovom trenutku još nije okačen na bandcamp (mada strana postoji, pa nagađam da će uskoro biti), ali evo makar spota za jednu od pesama da čujete kako je to dobro:
 
https://listenable-records.bandcamp.com/album/sempiternal-void
 
https://youtu.be/ENYfNiWEKcM

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #763 on: 30-03-2019, 19:40:44 »
 Kraj je Marta, meseca nazvanog po bogu rata, te dakle meseca prikladnog za metal. I dobro smo do sada prolazili. Da vidimo kako je bilo poslednje nedelje. (Spojler: odlično.)
 
 
Za početak danas jedan album atmosferičnog blek metala iz Njemačke. Schattenfall su mlad bend, osnovani 2017. godine i posle jednog EP-ja izdatog iste te godine, dolaze nam sa debi albumom po imenu Melancholie des Seins. I ovo je, kako ja nisam baš NAJVEĆI svetski fan atmosferičnog blek metala, za mene bilo prijatno iznenađenje. Schattenfall imaju sklonost ka lirskim melodijama i ni malo je ne kriju, kako i dolikuje, ali njihova muzika je mnogo življa, oštrija i uzbudljivija od prosečne atmospheric blak metal polivačine koju u proseku slušam kad se okrenem ovakvim bendovima. Osećajno je ovo ali za mene najprijatnije to što je zvuk višeslojan i živ, pa atmosferični pasaži ne deluju kao da ih prave mašine već stvarni, emotivni ljudi koji krvare. I onda, kada takvi ljudi krenu da izvlače te neke molske harmonije i dugačke melodijske linije, to zvuči ubedljivije. Naravno, ima i praktično ambijentalnih songova (na primer, Einsamkeit I i II koje su urađene sa ritam mašinom i puno efekata), ali oni fino razbijaju inače dosta žestoku svirku. Uz poneki horski momenat u refrenima koji zvuči kvalitetno i ubedljivo, ovo je vrlo impresivan debi:
 
https://schattenfall.bandcamp.com/album/melancholie-des-seins
 
 
 
Post blek metal se lagano pretvara u kombinaciju screamo i metalcore estetika, pomislio sam nadmeno slušajući šesti album bavarskog benda Thormesis, a koji se, prikladno, zove The Sixth. Da se, dakle, dobro razumemo, ovo je u principu prepatetična i pre“televizična“ muzika za mene sa svim tim svojim epskim harmonijama i praktično stadionskom atmosferom. Ali opet, ja sam star čovek i ne može se oćekivati da sve što vole mladi meni bude instant-prijemčivo. Kod Thormesisa, iako mi se generalni pristup ne dopada, prepoznajem taj impuls da se bude glasan, prkosno emotivan, da se skrene pažnja i uhvati interesovanje po svaku cenu i tu je lako shvatiti kako je ovo „pravi“ metal i zašto je nekome ko danas ima 35 godina manje od mene ovo saundtrak za život. Odlična produkcija i svirka na sve strane:
 
https://thormesis.bandcamp.com/album/the-sixth
 
 
Srećom, i dalje ima bendova koji su pravljeni kao po nekoj mojoj narudžbini. Jedan od njih je i Dim Aura, čiji je drugi album, The Triumphant Age of Death kolekcija sirovih i „glupih“ blek metal pesama stare škole u kojima ima mesta za emocije samo ukoliko su emocije o kojima pričamo mržnja, autodestruktivnost, gađenje itd. Uz naslove peasma kao što su „Clockwork Negativism“, „Blood Boiling Misanthropy“ i, dakako, „Death, Total Death“, čovek bi očekivao bend koji je praktično karikatura sirovog blek metala i, naravno, uvažavam da će nekome ovaj album tako i zvučati. Ali možete biti sigurni da ovi Izraelci sve to nisu zamislili kao šalu. Ovo je muzika svirana sa puno ubeđenja, manje zainteresovana za tehničku savršenost i poziranje a više za obaranje slušaoca na patos olujom agresije. Opet, ima ovde i dosta sporijih pesama koje pružaju prostor za disanje i određenu vrstu refleksije. Dim Aura nisu proverbijalni poni-koji-zna-jedan-trik i ovo je poštena i ubedljiva ploča klasične blek metalske odiračine:
 
https://dimaurasr.bandcamp.com/album/the-triumphant-age-of-death
 
 
Šveđani Flykt na svom, pretpostasviću, debiju, Charnel Heart imaju sličan pristup i ovo je agresivan, veoma energičan blek metal koji se od prethodnika razlikuje po tehnički nešto višem nivou svirke i generalnoj hladnoći primerenoj skandinavskim izvođačima. Ovo znači da je Charnel Heart i malo monotona ploča sa pesmama koje su dinamički prilično ravne (delom i zbog miksa), ali postoji određena škola u blek metalu koja se i zasniva na monotoniji i ponavljanju. Ako vam to zvuči kao dobitna kombinacija, dakle, agresivnost plus ponavljanje, Flykt donose veoma autoritativnu ponudu na sto sa mnogo apokaliptične energije i pretnje u svom zvuku:
 
https://flykt.bandcamp.com/album/charnel-heart
 
https://youtu.be/ClExVrcs1WI
 
 
 
Italijani Whiskey Ritual već imenom sugerišu da nemaju ambicije da budu tako ozbiljni i hladni i njihov black ’n’ roll ima i autentične elemente zabavnosti na njihovom četvrtom albumu, Black Metal Ultras. No, iako je ovo praktično „humoristički“ blek metal, on niti je podsmešljiv niti je muzički nekompetentan. Parmezanci , naprotiv, sviraju srčano i žestoko, kombinujući veoma pankerski stav sa utegnutom i preciznom svirkom. Meni to izrazito prija i mada i ovaj album možda malo pati od monotonije s obzirom da pesme često ponavljaju slične fore, ima ovde dovoljno himničnih, navijačkih momenata da razbiju ujednačenost i nateraju čoveka da se nasmeši, pa i podigne ruke u vis. Produkcija je mogla da bude bolja ali ovo ni slučajno ne zvuči amaterski i veoma se preporučuje, sa pravim omjerom ozbiljnosti i žovijalnosti da bude lepo osveženje:
 
https://youtu.be/kPdjHkm2X1I
 
 
Teksašani The Black Moriah uspevaju na dosta impresivan način da spoje tehničku urednost thrash metala sa black metal brzinom i divljačnošću. Ovo je u principu kombinacija koja na papiru ne uliva poverenje: album Road Agents of the Blast Furnace je produciran tvrdo, sa pointilističkim bubnjevima i četvrtastim gitarama, što sve sugeriše klasičan, radnički thrash i nejasno je kako bi se u to uklopila ta neka slobodnija i fantastičnija black metal estetika. Ali stvari rade, delom jer bend jako dobro svira, delom jer tačno znaju kada treba da se drže thrasherske discipline a kada da momački zavare u blek metal smeru. Pritom, album nudi neke zaista memorabilne thrasherske rifove a zna i kada da ode prilično daleko u smeru praktično power metal preterivanja (slušajte srednji deo The Devil’s Whores). Nije jasno kome je tačno ovaj melanž stilova namenjen, ali nemajte sumnje u to da ovo savršeno funkcioniše i da svakome ko voli propisan metal ovaj album može da nađe put do duše:
 
https://youtu.be/-dTe5s7MPhI
 
 
Grci Utkena sa svojim EP-jem The Firmament’s Hand objavljuju svetu da postoje i ovo je jedan sasvim korektan „hello world“ gest. The Firmament’s Hand ima četiri pesme tvrdog black metala koji ima atmosferu ali je svakako preagresivan da bi upadao  atmoblack fioku. Kao i mnoge grčke kolege, Utkena zvuče zrelo i autentično, ne imitirajući nordijske kolege već gradeći svoj sopstveni svet pretnje, straha i agresije. Ima ovde i pratkično avangardnih elemenata, pogotovo na gitarama koje umeju žestoko da iznenadeali u celini pričamo o EP-ju vratolomne brzine, otrovne atmosfere i satiruće energije:
 
https://utkena.bandcamp.com/album/the-firmaments-hand
 
 
 
Ultar dolaze iz srca Sibira i mada njihov drugi album Pantheon MMXIX za temu očigledno uzima Lovecrafta (prva pesma zove se „Father Dagon“, druga „Shub-Niggurath“), muzički ovo je tipično ruski melodičan i emotivan album blek metala koji iako udara moćno i brzo, ima i te neke himnične, maltene evrovizijske kvalitete. Nije to baš sve vreme za mene, ali nisam ni ja ciljna grupa i ako objektivno ovo slušamo imam da pohvalim ruske momke za dosta interesantnih momenata gde žestoka svirka lako prelazi u melodične napeve a atmosfera se ubedljivo i moćno menja. Opet, bend ima previše delova koji su za moj ukus napadno „atmosferični“ sa kilavim ritmovima i nemaštovitim gitarama dok klavijature povlače dugačke poteze po plafonu. Ciljnoj grupi će se bez sumnje dopasti pa, eto, ako ste njezin deo, navalite:
 
https://ultar.bandcamp.com/album/pantheon-mmxix
 
 
Izgleda da je ovo nedelja odličnih atmoblack albuma jer su Mysticism iz Nju Meksika na svom debiju Arcane Forest Rites naprosto neodoljivi. Ovo jeste ploča rasplakalnih, gorkoslatkih melodija na gitari i te neke bolesno melanholične atmosfere ali Mysticism, projekat samo jednog čoveka, multitalentovanog Daniela Jacksona, može da se podiči ne samo veoma sigurnom i zrelom svirkom već i sjajno napisanim pesmama koje ni slučajno ne spavaju za volanom i gde se dobra melodijska linija ne uzima zdravo za gotovo već se oko nje gradi funkcionalan, uzbudljviv aranžman. Jackson je dobar i na bubnjevima i na gitarama i mada mu je mastering malo previše glasan, album svejedno osvaja impresivnom energijom koja njegove pamtljive gitarske teme izdiže iznad prostog atmoblack jelovnika i daje svemu jednu epsku, suštinski blekmetalsku crtu. Što više ovo slušam sve više mislim da je možda u pitanju i album nedelje.
 
https://voidritual.bandcamp.com/album/arcane-forest-rites
 
 
Britanac A|V sa trećim albumom svog projekta Abduction, a koji se zove All Pain is Penance nudi uglavnom uniformno zastrašujući, preteći blek metal koji kao da je izrastao iz najdubljih košmara svog autora. Pritom, ovo je tehnički veoma kvalitetna, upeglana ploča koja surov blek metal začas ume da oplemeni atmosferičnim delovima koji su maltene mogli da dođu i sa neke Pink Floyd ploče (slušajte Convulsing at Baalbek, pa onda ambijentalnu Embattled). No, glavni deo obroka je ekstremni, testerišući blek metal koji zakucava sto na sat i ne uzima taoce. Prelepo:
 
https://infernaprofundusrecords.bandcamp.com/album/all-pain-as-penance
 
 
Finski Grave Violator su kao bend izmišljen za mene. Na svom prvom albumu, Back to the Cult oni nude naoko lo-fi verziju blek metala, ali možete mi verovati na reč da njihov pankerski pristup ovoj muzici pakuje u svojih devet pesama veoma impresivnu količinu šarma. Naravno, Grave Violator nisu ni preterano originalni niti to što rade rade bolje od svih drugih na svetu, ali ponekad je dovoljno da svirate spid metalom potpaljeni blek metal koji se ne trudi da mnogo filozofira ali koji i pored toga ima vremena za po koji zaista memorabilan rif, prelazak u srednji tempo ili solažu. Razuzdano, momački i ukusno:
 
https://reapermetalproductions.bandcamp.com/album/back-to-the-cult
 
Poljaci, pošto bez Poljaka ne ide, dakle, Poljaci Bloodthirst se mnogo lože na Ničea pa je i njihov četvrti album I Am Part of That Power Which Eternally Wills Evil and Eternally Works Wrong (da, zaista se tako zove) prepun citata iz Zaratustre, Antihrista i Sumraka idola. Naravno, uvek treba biti oprezan sa ljudima koji se preterano lože na Ničea jer neretko otkrijemo da se isti jednako preterano lože i na fašizam. No, Bloodthirst su, reklo bi se, i dalje sa prave strane linije, pa je ova ploča jedan šarmantan paket blackened thrash metala koji, za razliku od gore navedenih Amerikanaca The Black Moriah, koristi više blek metalskog alata u svom izrazu. Ipak, da ne bude sve monotona polivačina brzim bubnjevima i ujednačenim gitarama, Bloodthirst se trude da pesme oplemene melodičnim soliranjima, himničnim pasažima, upadanjima u blatbitove itd. Sve je to prilično napaljujuće i tim gore što je za bend koji svira već dve decenije, kvalitet produkcije ipak na donjoj granici prihvatljivog. Ja se obično žalim da su metal albumi preglasno masterovani i da se tu gubi suptilnost miksa, ali Bloodthirst uspevaju da imaju i glasan mastering i miks u kome se stvari ne čuju dovoljno dobro, sa kilavim zvukom gitara i tupim bubnjevima. Ali dobro, i to daje neki andergraund šarm ovoj pristojnoj ploči:
 
https://youtu.be/AopscSyMiN4
 
 
Nije to još  sve i ove nedelje dobili smo i priliku da čujemo novi album njemačkog benda Darkened Nocturn Slaughtercult koji, pod nazivom Mardom izlazi tek dvanaestog Aprila. U ovom bendu gitaru svira i peva  Yvonne Wilczynska poznata i kao Onielar, Darkened Nocturn Slaughtercult je u suštini njen projekat, i uvek je prijatno podsetiti se da metal nije nužno izraz testosteronske prepunjenosti i da i sa druge strane stola dolaze divljačke, agresivne i dobre ploče. Mardom je album opakog, sirovog blek metala koji svoju okultnu, satanističku prirodu nosi ponosito na reveru i ispoljava kroz žestoke, agresivne pesme pune režećih gitara i rafalnih bubnjeva. Nema ovde atmosferičnih pasaža i sanjivih smena akorda, Darkened Nocturn Slaughtercult mnogo bolje funkcionišu u domenu krša, loma, nervozne energije. Time nikako ne želim da kažem da je ovo na bilo koji način tehnički inferiorna muzika, naprotiv, ovo su muzičari koji se iz sve snage trude da prevaziđu svirku koja bi bila nazvana kompetentnom i Mordam je album pesama koje samo deluju jednostavno i sirovo iako su očigledno pažljivo pravljene da budu nadgradnja uobičajene black metal ponude, ostajući pritom čvrsto unutar žanra. Dakle, nema ovde ni atmosferičarskih ni proggy ambicija ali su ovo pametne pesme (slušajte epsku T.O.W.D.A.T.H.A.B.T.E. koja uspeva da bude sve napetija, a da onda napetost razreši kroz fantastične melodične pasaže srednjeg tempa) odsvirane uz maksimalnu energiju i zlo. Onielar je, naravno, sveprisutno demonsko prikazanje sa svojim otrovnim vokalom i zaokružuje album koji sigurno nećete puštati nemetalcima da biste ih ubedili kako je ekstremni metal legitiman umetnički izraz, već ploča kojim ćete rasterati sve uporne goste sa raspale žurke i zaratiti sa najširim komšilukom. Klasik:
 
https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/mardom
 
https://youtu.be/O6wz7GKzZAg
 
 
 
Krunski dragulj u blek metal ponudi ove nedelje je svakako drugi album norveških siledžija Nordjevel i, ako se povremeno zateknete u meditaciji o tome kako je sav moderni blek metal nekako mekan, zamišljen, nežan i više okrenut meditaciji o samoći nego bojnim pokličima u ratu protiv organizovane religije, Necrogenesis će vas na najlepši način trgnuti iz ovih jeretičkih misli. Nordjevel (tj. Đavo sa severa, jelte) su nastali kao neka vrsta sajd projekta benda Marduk, njihov bubnjar je i svirao na prvom albumu od pre tri godine, i može se reći da je ovo norveški bend koji je u zadatak sebi stavio da svira švedski blek metal po uzoru na njegove najagresivnije, najbrže predstavnike, poput Marduk, Setherial ili Dark Funeral. Necrogenesis je upravo ovakva ploča, neka vrsta oporog destilata onoga što rade pomenuti bendovi, pa onda uguranog u špric i ubrizganog direktno u očne jabučice. Ovim hoću da kažem da su Nordjevel relativno neoriginalni u svom zvuku, ali ono što im fali u originalnosti obilato nadoknađuju egzakucijom.
 
I, mislim, „egzekucija“ je svakako prava reč da se upotrebi u vezi sa ovim albumom koji se kreće od neizdrživo brzih zakucavanja, sve do sporijih, ali i dalje agresivnih i opasnih blek metal klasika, zvučeći kao da su 1349, Marduk i Dark Funeral imali dete a to dete je onda pobeglo iz škole, ukralo kola i napravilo haos na autoputu. No, ne treba sve ove moje metafore za agresivnost shvatiti kao da je ovo ploča nesuptilnih kompozicija koje hvataju samo na snagu. Nordjevel se izdvajaju od prosečnog norveškog ili švedskog blek metal benda upravo tom svešću na kakvoj tradiciji grade i željom da to što grade ispadne zaista smisleno, pa je ovo album izuzetnih gitarskih tema, sjajno aranžiranih pesama koje su svakog trenutka samo na korak od ekstremnog nasilja (mislim, slušajte kako počinje The Idea of One-Ness, kako se nastavlja i kako se završava) a da opet sila nije sve čime se ovde pokušava napraviti poenta. Ponovo, ovde je kontrast između najagresivnijih i najsuptilnijih gestova sjajno iskorišćen (slušajte kako u istoj pesmi sporo, svečano razloženi akordi idu preko rafalnih blastbitova) i Nordjevel dobro znaju da su siledžije ali i da sila ima efekta samo kada je plasirana u najranjivije tačke. Naravno, veliki dodatak ovoj postavi je dolazak Nilsa Fjellströma na mesto bubnjara na kome je zamenio Mardukovog Fredrika Widigsa. Iako su obojica iz Štokholma i obojica sviraju u vrlo sličnim bendovima – Fjellström je bubnjar Dark Funeral – Fjellström je na kraju dana onaj koga zovu „Dominator“ i to sa dobrim razlogom: u pitanju je jedan od najbržih, najatraktivnijih blek metal bubnjara koji se od velikog broja nordijskih kolega izdvaja time da je uspeo da spoji ekstremnu brzinu sa velikom snagom udarca. Otkada je on u Dark Funeral nema više brljotine na živim nastupima gde se čuju samo trigerovani kikovi, a u Nordjevel Dominator izdašno demonstrira i osećaj za gruv koji bogato popunjava spore momente (recimo, Black Lights from the Void).
 
Miks albuma je, naravno, brutalno napucan ali tako da ipak ostane malo vazduha i da se čuju silne sitne ornamentike koje muzičari izdašno ubacuju i, da ne davim dalje mnogo, ovo je ploča apsolutno ubitačnog, uzbudljivog i moćnog blek metala direktno iz centrale. Ko voli, biće raspamećen:
 
https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/mardom
 
https://youtu.be/bGdVDizgJjk
 
 
 
 
Stonersku čast ove nedelje brane Almost Honest iz Pensilvanije čiji je drugi album Seiches and Sirens simpatično hipnotična ploča sa dobrim gitarama i lepršavom ritam sekcijom. Ovo je bend koji nema nikakvih problema da povuče malo i na grunge ali i da ima propisne pop-refrene sa sve ou ou ou vokalima, koje slede rasvirane, nežne solaže. Hoću reći, Almost Honest su umivenija strana stoner rocka i to da se meni nešto ovakvo dopada u dovoljnoj meri da ga slušam bez hroptanja i preporučim drugima znači da se radi o prilično dobrom bendu. Najveći problem je, verovatno, pevanje koje na momente ume da zazvuči malo kilavo, ali gitarista Shayne Reed se zaista trudi da ponudi čitav spektar različitih pristupa i izraza kad peva, a na gitari je sjajan i ovo je, ako ništa drugo, vrlo raznovrsna ploča:
 
https://almosthonestpa.bandcamp.com/album/seiches-and-sirens-2
 
 
High Reeper su isto iz Pensilvanije i na svom drugom albumu, Higher Reeper (solidno!) demonstriraju da su napredovali u odnosu na debi. Nije ovo, da se razumemo, i dalje mnogo više od zaista standardnog stoner metala sa lepljivim gitarskim rifovima i obožavanjem Blek Sabat te drugih ’70s heroja ove muzike, ali High Reeper imaju uvo za rif i njihova hard rok drama je ubedljiva (slušajte sjajnu Buried Alive sa veoma teatralnom postavkom rifova i pevačem Zachom Thomasom koji preko toga izvodi solidne akrobacije). High Reeper su zaista dobri na drugom albumu i jedino mislim da je miks mogao da bude malo življi. Sve se dobro čuje, svakako, ali kad imate bubnjara kao što je Justin Di Pinto (koji je onako ubijao na Malevolent Creationovom albumu Dead Man’s Path), treba da mu date više dinamike u miksu i pustite da se ta tehnika dobro čuje umesto da ga tretirate kao običnog držača tempa. No, to su već nijansice i High Reeper sa drugim albumom osvajaju msto u mom srcu bez mnogo napora:
 
 
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/high-reeper-higher-reeper
 
 
Znate kako se često žalim na instrumentalni stoner čije pesme su jedva nešto više od poluformiranih džem sešna? E, pa, bostonski Hhoogg su baš to ali na ipak prilično dobar način. Ovi kosmički psihodeličari na svom drugom albumu, Earthling, Go Home zaista sve vreme improvizuju i nadaju se da iz spontane kreacije može da ispadne nešto vredno pamćenja u večnosti. I, sad, ima ovde dosta relativno neubedljivih momenata, da se razumemo, kako kod džemovanja uvek zna da bude, gde se muzičari traže i samo dobijaju na vremenu dok se ne iskristališe nešto vredno istraživanja. Ali kad nađu nešto vredno, Hhoogg umeju da ga iskoriste i ovde ima lepih psihodeličnih džemova koje vredi provrteti i po više puta. Voleo bih da je bubnjar malo kreativniji jer ovo je onako kako bih otprilike ja svirao ove pesme a ja ne treba da budem referenca nizašta. No, gitaristi, kao i basista, svakako umeju da izvade stvar i mada ova muzika nikada ne ode baš do samog svemira, u nekoliko momenata uspe da nam ponudi tu neku crtanofilmovsku transcendenciju koja je takođe vredna:
 
https://hhoogg.bandcamp.com/album/earthling-go-home
 
 
Portlandski Robots of the Ancient World na svom debi albumu Cosmic Riders demonstriraju veliku ljubav prema sedamdesetima (vidite samo taj omot!) ali i dovoljno sviračke samobitnosti da budu zanimljivi svakome ko voli bučan psihodelični hard rok. Ovo je muzika koja ima mnogo atmosfere ali je i glasna, distorzirana i masivna, onako kako mi volimo, pa kada se, kao u In My Head, krene bržim tempom i pošteno zaore, ima tu solidne podloge za šutiranje. Album je ipak u proseku sporijeg tempa, ali sve je to solidan gruv i Robots of the Ancient World umeju da mi osvje srce svojim jako distorziranim gitarama koje uvaljuju ukusne ukrase na sve strane, kiteći njima inače pristojne stonerske rifove. Pevač, Caleb, očigledno veoma voli Danziga i mada njegov ujednačeni pristup ispevavanju stihova ume malo i da smori, opet tu ima šarma. Solidna ploča:
 
https://robotsoftheancientworld.bandcamp.com/album/cosmic-riders
 
 
Za još svemirskog zvuka i teškog, moćnog stoner gruva, tu su nam kalifornijski Kook na svom drugom albumu, Kook II. Kook sviraju stoner koji ima nešto artističkije ambicije sa svojom šetnjom skalama koja prevazilazi bluzersku pentatonsku osnovu prirođenu stoner bratiji i finom dinamičkom kontrolom koja svemu daje jednu teatralniju crtu. Kook time uspevaju da istovremeno ponude i jako težak, pravoverno stonerski zvuk ali i etitjud koji seže daleko izvan granica stoner geta i češe se o „umetničkije“ bendove, od Melvinsa, preko Jesus Lizard do Pussy Galore pa čak i, hajde, Faith No More. Impresivno je to i ovo je album zavidne dubine kompozicija i atmosfere koja moćno mutira od bluza do horora i natrag. Naravno, veliki deo lepote je zasluga Billyja Andersona koji je ovo producirao i snimio i pokazao da i dalje ima najbolje uvo na svetu za tešku ali artizmu sklonu muziku. Sjajna ploča:
 
https://wearekook.bandcamp.com/album/ii
 
 
Ne mnogo metalski ali apsolutno stonerski i apsolutno esencijalno, dobili smo treći album norveških stoner hardrokera The Devil and the Almighty Blues. Nazvan jednostavno Tre, ovo je album sporog, moćnog, teškog roka koji ne hvata na prenadrkane distorzije i najniži štim na svetu već na izuzetne gitarske rifove, savršenog pevača i jako dobro napisane pesme. The Devil and the Almighty Blues su bend koji perfektno hvata elemente zvuka sedamdesetih, pa čak i šezdesetih, sa svojim psihodeličnim građevinama baziranim na bluzu i folku, ali se sve to kanališe na jedan zreo način. Norvežani čuvaju začudnost muzike koju su slušali kad su bili klinci ali su svesni i koja je godina pa njihove spore pesme imaju i taj neki nezaustavljivi vučni pogon koji ih valja napred i ne dopušta im da se zaglave u soliranjima i jeftinoj psihodeliji kako bi se desilo slabijem bendu. Ima ljudi koji tvrde da su The Devil and the Almighty Blues jedan od najboljih aktivnih rok bendova u svetu u ovom trenutku naše istorije. Proverite:
 
https://thedevilandthealmightyblues.bandcamp.com/album/tre
 
 
20 Buck Spin nam isporučuju još jednu zanimljivu ploču ove nedelje, ovog puta u formi trećeg albuma bostonske doom/ hard rock supegrupe Magic Circle. Departed Souls je ploča kvalitetnog zvuka koja tačno zna koliko lo-fi treba da bude, jureći tu svoju viziju ’70s metala sa jasnim korenima u zvuku Sabata. Vrlo slično High Reeper ekipi odozgo, Magic Circle uzimaju provereni predložak i na njemu grade, a razlika je svakako da se ovaj bend zaista trudi da usloži aranžmane, dok se i dalje drži osnovnog hard rok gruva, mešajući sabatovski doom sa tragovima glam roka ranih sedamdesetih. Kad preslušate samo naslovnu pesmu koja album otvara imaćete utisak da ste čuli po pola diskografija Sabata, Parpla, Prista pa i ranih Mejdna spakovanih u manje od šest minuta svirke. Dobro je to, i uz prostran, prozračan miks i odličnog pevača, zaista lepo angažuje slušaoca. Nisu sve pesme na albumu ovakve kakvoće, dakako, ali bend se trudi da stvari održi svežim odlazeći u smeru tiše psihodeluje uz korišćenje Fender Rhodes klavijatura (na primer na „Gone Again“ i „A Day Will Dawn Without Nightmares“). Ovo je album gde je, ipak, barem za mene, „prva strana“ bolja od druge i mada ni u jednom trenutku nemamo posla sa lošim pesmama, „Hypnotized“ koja album zatvara definitivno nije onako moćna kao prvih nekoliko stvari, odrađujući finale koje je pomalo sanjivo i spuštajući slušaoca iz stanja napaljene metalske napetosti u duboki narkotički san. Opet, sve je to i stvar preferenci možda, jer ima i u tim kasnijim pesama mnogo zanimljivih ideja koje samo MENE ne udaraju istom snagom kao ono u prvih nekoliko. U svakom slučaju ploča koja vredi da se sluša i studira:
 
https://listen.20buckspin.com/album/departed-souls
 
 
 
Jedan od najtežih albuma ove nedelje dolazi iz Njemačke kroz debi benda Crypt Witch. Opisujući sebe kao „instrumentalni stoner doom bend sa naglaskom na sporim, teškim i hipnotičkim rifovima“, ovi su momci uspeli da mi se prodaju još pre nego što sam čuo prve note. Istina je, bio sam malčice skeptičan zbog tog odsustva vokala i činjenice da naslovi svih pesama forsiraju narkotike, pitajući se hoće li ovo opet biti neko narkomansko džemovanje sat vremena, bez zaista pamtljivih momenata, ali otprilike posle dva takta prve pesme (Holy Gila Monster) bilo mi je jasno da je ovo bend za slušanje a ne za diskutovanje. Crypt Witch su veliki obožavaoci Black Sabbath i horora, to se vidi, ali njihov zvuk je toliko težak, toliko moćan da gotovo da nije ni bitno. Ovo je muzika koja obara i nosi kao nekakav spori cunami THC-a i sumanute distorzije, orkan gitara velikih ko kuća koje bljuju nisko naštimovane, lepljive rifove kroz zidove Orange pojačala (bar ja tripujem da su Orange, ko zna koja su) i pesme, koliko god proste bile, zapravo imaju naglašeno ritualne elemente. Slušalac koji, kako rekoh, nije došao da diskutuje nego da tripuje će ovde umeti da se prepusti plimi nezaustavljivog pritiska i energije i da otpluta u moćnu nirvanu. Naravno, ta kompozicijska jednostavnost znači da bend ima još dosta prostora za napredovanje, ali čak i da Crypt Witch ne snime ni jednu drugu ploču, Bad Trip Exorcism je 45 minuta takve primitivne moći i težine da ćemo joj se rado vraćati u godinama koje su nam još ostale. Sjajno:
 
https://cryptwitch.bandcamp.com/releases
 
 
 
 
Izašao je i novi Devin Townsend  ali pošto ja njegov solo autput zapravo nisam nikada nešto voleo, ovde samo skrećem pažnju da je Empath eklektična, čak sasvim avangardna ploča metala koji u sebe usisava sve druge žanrove al mene uglavnom ostavlja više tehnički impresioniranim nego emotivno i duhovno angažovanima. Evo „spot“ da se čisto čuje kako to ide:
 
https://youtu.be/1n7uvokARQ4
 
 
Jednako tako, Whitechapel nikada nisu bili moja šolja čaja, ali kad su već Metal Blade stavili ceo novi album na JuTjub, onda ko hoće može da presluša najnoviji opus deathcore veterana a koji, za mene iznenađujuće, uključuje elemente progresive:
 
https://youtu.be/q4yXHXJOlps
 
 
No, za deathcore album koji je meni actually slušljiv, Unique Leader su upravo izbacili debi album virdžinijskih Applaud the Impaler i ovde se jasno čuje zašto je bendu trebalo deset godina da uradi prvu ploču. Ov Apocalypse Incarnate je opus veoma kompetentno napisanog, apsolutno preteranog deathcorea koji se jasno i besramno loži na technical death metal pa se „gangsterski“ elementi ove muzike mešaju sa kompleksnim aranžmanima i složenim harmonijama. Nije ovo kombinacija koja će meni po defaultu biti primamljiva, ima sad tih tehničkih deathcore bendova koji su mi mahom jako dosadni ali Applaud the Impaler i pored groznog zvuka (klasični „pljeskavi“ deathcore zvuk bubnja koji me užasava, na primer) uspeva da bude interesantan u toj svojoj superiskarikiranoj agresiji:
 
https://youtu.be/ITX2acoLVEk
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/ov-apocalypse-incarnate
 
 
Skullsmasher iz Los Anđelesa su prilično generički grindcore bend, ali opet, i generički grajnd dobro dođe da malko pročistite uši. Njihov debi album Rocket Hammer Brain Surgery ne sadrži ništa originalno niti je na nivou nekih stvari iz žanra koje sam poslednjih godina ovde hvalio, ali opet, Skullsmasher su kompetentni u tome što rade i isporučuju visokooktansku, pankersku, a opet dotegnutu muziku koja godi srcu i duši:
 
https://skullsmasherdeath.bandcamp.com/album/rocket-hammer-brain-surgery
 
 
Teksašani Imprecation na svom drugom albumu nakon ponovnog ujedinjenja  2009. Godine, Damnatio ad Bestias sviraju old skul ded metal koji je za nijansu previše veran old skul estetici da bi bio zaista dobar. Mislim, ne da ovo nije slušlljiva ploča i ima puno šarmantnog u tom ozbiljno shvaćenom seljačkom pristupu death metalu sa rifovima koji podsećaju na vreme kada je Suffocationov drugi album bio najprogresivnija stvar koju je čitava scena ikada čula. No, Imprecation umeju da budu i malko previše vrljavi u izvođačkom smislu a i ovo je dosta mutno miksovana ploča. No, možda će to za nekoga biti glavni element njenog šarma. Nema ovde skoro ničeg originalnog, ali ako ste jedan od onih slušalaca koji ne vole što je death metal posle ranih devedesetih postao previše tehnički nastrojen, da ne pominjem produkcijski umiven, Damnatio ad Bestias sa svojim krvoločnim satanizmom i poštenim, znojavim gruvom, može biti baš za vas:
 
 
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/damnatio-ad-bestias
 
 
Za malo, ali ne preterano moderniji death metal sa određenim slem ambicijama, tu je debi ploča bavarskih Candero. Fragments of Disposal je zapravo pametnija ploča nego što bi se dalo reći kad čujete njene iznurujuće blastbitove, spuštanje u slem mrcvarenja i, pogotovo vokal koji je namerno i unisono primitivan i jednoličan. Ovo nije zaista slem ploča i Candero zapravo sviraju brutalni death metal koji ima interesantne, „napredne“ harmonske ideje, sociopolitičku kritiku u svojim tekstovima i jedan nervozan ali na kraju dana prijatan gruv u svojim pesmama. Morate voleti brutalni death metal da biste ovome uopšte prišli, nek to bude jasno, ali Candero su bend koji uspeva da ne smori ni fantazijama o tome da su najbrži na svetu ni preteranim tehničarenjem, već se usredsređuju na pesme koje stalnom smenom rafalnih blastbitova i konzistentno dobrih srednjetempaških moš delova i slemova uspevaju da budu gotovo orgazmično zabavne svih dvadeset i kusur minuta koliko ova ploča, ekonomično, traje:
 
https://youtu.be/eU7BlBpTxwM
 
 
 
 
Ako ste nakon prošlonedeljnog sjajnog albuma Undead Prophecies ostali gladni za još old school death metala, venecuelanski Nocturnal Hollow je tu da ponudi. A Whisper of an Horrendous Soul je simpatično gramatički neispravan naziv albuma koji kanališe sve one divlje nagone death metala kasnih osamdesetih sa tehničkim kvalitetima koje očekujemo od nečeg što izlazi 2019. godine. Pesme nisu baš onako moćne kao u slučaju prošlonedeljnih šampiona, ali da ne bude zabune, nisu ni loše ni, nedobog, dosadno- generičke. Nocturnal Hollow dobro spajaju elemente ranih Death i Bolt Thrower sa Masterom, ali i skandinavskim šampionima poput Unleashed, da uz prstohvat holandskih Gorefest ponude album seksi i pamtljivih pesama teškog, jakog zvuka i zavidne čvrstine. Ima ovde mnogo dobrog gruva i beskompromisne energije i preporučujem pažljiva slušanja. Bend bi, da napomenem, čak i da ne dolazi iz zemlje koja se trenutno raspada pod američkom imperijalističkom agresijom, bio vredan svake pažnje:
 
https://youtu.be/GQABLeaXHvE
 
 
 
20 Buck Spin su nas „obradovali“ i novim EP-jem portlandskih Triumvir Foul, projekta koji već godinama spaja najvisceralnije, najbrutalnije elemente death metal i black metal zvuka, težeći da poništi te neke društvene i moralne vrednosti samim intenzitetom mržnje uobličene u ogavne metal pesme. Drugačije rečeno, Triumvir Foul su neka vrsta cavern core metal benda sa jasnim dugovanjima rodonačelnicima poput Blasphemy i njihova muzika je pažljivo – i namerno – konstruisana da bude tako intenzivnog volumena i tona da rasprava o „aranžmanima“, „komponovanju“ i „pesmama“ postaje skoro bespredmetna. EP Urine of Abomination počinje pravovernim power electronics pasažem čiste buke i mada bend kasnije svira u „prave“ instrumente, nemojte misliti da ćete čuti distinktne rifove, da ne pominjem reči. Ovakav pristup, naravno, ima svojih čari i Triumvir Foul gaze sličnim stazama na kakvima smo već voleli Impetuous Ritual i slične bendove. Ovo je metal koji se odriče svih drugih poza sem jedne – poze potpunog nihilizma – ali unutar ovih samonametnutih ograničenja isporučuje veoma slušljiv, moćan materijal čija jednodimenzionalnost, naravno, podrazumeva da morate želeti baš nešto ovakvo:
 
https://listen.20buckspin.com/album/urine-of-abomination
https://vrasubatlat.bandcamp.com/album/vt-xxiv-urine-of-abomination
 
 
Nije dosta? Nema problema, tu je novi Sutekh Hexen i kultna kalifornijska ekipa eksperimentalnog, razmazanog ambijent metala nije izgubila baš ništa od svoje karakteristične grubosti. Album iz ove godine zove se kao i sam bend i na njemu dva muzičara kombinuju power electronics sa „primitivnim“ metal sviranjem koje podrazumeva udaranje u svakojake predmete, od kojih su neki i instrumenti. Na momente, Sutekh Hexen odlaze sasvim u smeru nežanrovske (power) elektronike, usredsređeni na semplove, krckanja, šuškanja itd. ali se album generalno kreće u najmračnijim atmosferama po uzoru na Brighter Death Now i Lustmord i teško da ćete ga pomešati sa najnovijim izdanjem Keitha Rowea.
 
https://sentientruin.bandcamp.com/album/sutekh-hexen
 
 
 
Za kraj, poslastica. David Vincent, nekadašnji basista i pevač Morbid Angel ima novi projekat u kome samo peva i ovo je neka vrsta supergrupe u kojoj gitare svira Rune Eriksen aka Blasphemer iz norveških blekend-trešera Aura Noir a bubnjarske dužnosti izvršava – i to kako – magični Flo Mounier iz kanadskih Cryptopsy. Vltimas je, dakle, ne samo internacionalni već i interkontinentalni sastav i mada uopšte nisam siguran koje je ekonomsko opravdanje za postojanje benda za koji nisam siguran da će ikada ići na turneju (a u svetlu diskografske zbiljnosti u kojoj danas živimo), svejedno ću reći da je album Something Wicked Marches In jedno lepo iznenađenje za ljubitelje death metala. Hteo sam da dodam i „stare škole“ ali osim što se radi o muzičarima koji su u petoj i šestoj deceniji života, ovaj album zapravo nema u sebi naročito izražene „retro“ kvalitete.
 
Ali zato ima puno drugih kvaliteta. Vltimas su, koliko god poređenje bilo samonametljivo, zaista neka vrsta više „pop“ varijacije na Morbid Angel. Ovim neću da kažem da su ovo „mekane“ pesme ili da je zvuk benda prilagođen publici koja sluša Between the Buried and Me, već da se radi o pesmama koje su srazmetno razgovetne, čija je struktura jasno razdeljena na strofe, bridževe i refrene a rifovi se ekonomično koriste i ne odbacuju pre nego što se kroz brojne varijacije i moduliranja dobro ne iskoriste. Ovo je muzika koja je sasvim jasno distancirana i od Cryptopsyjevog hiperubrzanog, nervoznog (progresivnog?) brutalnog death metala i od genijalno rastrzanog poslednjeg albuma Morbid Angel ali pokazuje da njeni autori imaju iza sebe ozbiljne kilometraže i da su u stanju da sviraju onoliko brzo koliko to snimatelj može da snimi, ali i onoliko sporo, dostojanstveno i moćno koliko im se ćefne. Trik je, dakako, u sjajno napisanim pesmama koje obilato koriste sve trikove, tehnike i kompozitorske pristupe iz bogate istorije trojice muzičara i ovo je jedan od retkih savremenijih death metal albuma gde ćete pamtiti individualne pesme a u njima moćne momente i pasaže.
 
Naravno sva trojica su na vrhuncu moći – Blasphemer bi mogao samom Azagthothu da pokaže nekoliko fora vezanih za superbrzo trzanje ali i u domenu sjajnih rifova i odličnih harmonskih rešenja. Mounier me, pak, ponovo podseća zašto ga toliko volim, kombinujući apsurdno brze i nikad preciznije blastbitove i duple kikove sa karakteristično promišljenim gruvom u srednjim i sporijim delovima. Mounier već skoro deceniju snima bubnjeve bez trigera i njegov „organski“ zvuk između ostalog pomaže da se i u najbučnijim delovima dobro čuju činele na kojima on, uobičajeno, plete najinteresantnije delove veza. Kada on i Blasphemer sviraju spore delove (slušajte Last Ones Alive Win Nothing) to zvuči kao apokalipsa u slow motionu i neverovatno je moćno. Kada sviraju brzo to je pokolj – slušajte Truth and Consequence koja kao da je ispala sa neke tajne, nikada objavljene proširene verzije Blessed are the Sick. Naravno, Vincent je vezivno tkivo, sa svojim beznapornim distorziranim baritonom, kurčevitim, arogantno napaljenim tekstovima i do karikature intenzivnom izražajnošću. U bendu slabijeg pedigrea Vincent bi delovao samo pretenciozno sa svojim tvrdim izgovaranjem slova „r“ i afektacijama, ali ovde je to sve na mestu i ostavlja utisak baš te metalsko-plemenitaške apsurdnosti koji se traži. A kada u Monolilith zapeva u intervalima i ponudi opasan, instant pamtljiv melodični refern, bićete u suzama. Ploča iznenađujuće moćnog identiteta a za koju se nadam da neće biti poslednja u opusu benda:
 
https://vltimas.bandcamp.com/album/something-wicked-marches-in
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #764 on: 06-04-2019, 15:04:45 »
 Metalni vikend je tu – ne sasvim slučajno baš na godišnjicu svirepog bombardovanja Beograda. Metal je rat, govorili su Nadimač, a mi možemo samo da se nadamo da će najširim slojevima stanovništva postati jasno da je za nas metal – uglavnom mir.
 
Istina je, naravno, da, kad krenemo da slušamo metalnu ponudu za ovu nedelji, „mir“ nije prva asocijacija koju ćemo imati. Jer krećemo sa blek metalom i to baš finskim i to baš sa ekipom jedne dosta fundamentalističke provinijencije.
 
Blood Red Fog imaju novi split album sa projektom Sombre Figures o kome se nešto ništa baš i ne zna. Ni Blood Red Fog nisu neke vedete, ali sviraju već deceniju i po i imaju gomilu izdanja. Sombre Figures imaju samo jedan demo pre ovog splita, a album, nazvan Eternal Black Metal je vrlo konzervativna, maltene reakcionarna ponuda koja manifestno kaže „Black Metal does not need and does not want to evolve. There is no necessity nor will for trends or progression.“ Pa vi sad vidite.
 
Blood Red Fog su vrlo old school u pristupu, sa jednostavnim, naivnim aranžiranjem i garažnim kvalitetom zvuka. Opet, ima tu te neke tradicionalne patine kojom se očigledno ponose i mada ovo nije muzika koja će osvojiti ikoga svojom originalnošću, ne može se reći da u njoj nema razoružavajuće iskrenosti i nekakvog prisenka autentičnosti. Sombre Figures su isto to samo korak ispod: njihov snimak zvuči kao da je nastao u prostoriji za vežbanje a muzika im je jedno 30% primitivnija. Tvist je u tome da se meni Sombre Figures više dopadaju jer su njihove pesme manje sklone patetici i emociji a više brutalnom testerisanju. U svakom slučaju lepa ploča za svakog ko blek metal sa kraja osamdesetih i početka devedesetih smatra prvom i poslednjom rečju koja je ikada trebalo da bude izgovorena na temu:
 
https://soldeviantrecords.bandcamp.com/album/blood-red-fog-sombre-figures-eternal-black-metal
 
 
Patetike svakako ne nedostaje na trećem albumu francuskih depresivaca Suicidal Madness, koji se zove Dégénérescence a izdao ga je Wolsfpell, taj poljski bastion kvaliteta. Već po nazivu benda slutite da je ovo prilično bukvalistička muzika i jeste, ovo je sasvim by numbers depressive black metal sa predvidim ređanjem akorda, ritmičkim strukturama i aranžmanima. Ne bih preporučivao ovakav album za slušanje u najvećem broju slučajeva ali Suicidal Madness uspevaju da svoju ultrapatetičnu i predvidivu muziku oplemene sa dovoljno francuske blek metal otmenosti, i umotaju je u supersirov snimak i miks koji ipak ima vremena i za akustična razlaganja akorda i šapat na francuskom pa je ovo svakako kičerica od one simpatične sorte:
 
https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/d-g-n-rescence
 
 
Preskačem Poljake Erebos i njihove, za mene, dosta slabe tolkinovske avanture da bih uleteo u...
 
...tolkinovske avanture nizozemskih Cirith Gorgor. Ova holandska momčad nazvana po planinskom prevoju iz Mordora sa svojim sedmim albumom, Sovereign, isporučuje razumno epski blek metal koji uspeva da dobro odmeri odnos sporijih, pa i melodičnijih momenata sa onim brzim i agresivnim, Cirith Gorgor su meni po ovoj srećno pogođenoj kombinaciji najbliži nekim skandinavskim bendovima poput Naglfar i ovo je u principu blek metal kakav ja veoma volim – agresivan i oštar, ali ne toliko orijentisan na blastbitove i tuču da bi zaboravio te neke epskije, misterioznije elemente muzike. Album je tehnički vrlo dobro pripremljen sa odličnom svirkom i dobrim miksom a što sve podupire ove prilično dobre, upečatljive pesme. Cirith Gorgor sebe hvale da su „vodeći blek metal bend u Beneluksu“ a ovaj album, pun karaktera i dobre svirke bez sumnje im daje dosta podloge za ovakve izjave:
 
https://cirithgorgorhhr.bandcamp.com/album/sovereign
 
 
OK, sledeći album uključujem u pregled više kao upozorenje nego kao preporuku. Radi se o albumu Circle of Veins jednočlanog depresivnog/ post blek metal benda Sadness iz Ilionisa. A nisu nacisti. Naprotiv, Meksikanci su. Samo jedan Meksikanac, to jest.
 
Hoću reći, kad imate „bend“ koji zvanično postoji od 2014. godine a naređao je 14 albuma, kad je njegov jedini član takođe i jedini član još nekih pet bendova (sa imenima kao što su Life, A Nightlit Poesy, Left Alone ili Evocative Atmosphere), kad se umetnik izdržava od Patreon donacija koje trenutno na mesečnom nivou iznose 134 dolara, onda to ne obećava bogznašta. No, Damián Antón Ojeda na ovom albumu makar ima dobre ideje. Tipično za ovakve bendove, te su ideje prenaglašeno nesposobne da shvate svoju stvarnu vrednost i razvučene su u pesme od po devet minuta koje bi osetno profitirale od boljeg editinga i aranžiranja. No, ja sve ovo pričam iz perspektive starije, ogorčene osobe, svesne da je u životu propala i da to što se ćuna ne diže nije samo prolazna faza nego sudbina i tako to, pa želim da bude jasno da mislim da ima dosta klinaca kojima bi Ojedine ambijentalne, distorzirane post-rok tugovanke bile simpatične i u njima bi se veoma duboko pronašli bez napora. Što podseća da umetnost, čak i kad nije zaista dobra, može da bude vredna za nekoga i da će taj neko imati priliku da u životu ide dalje i napreduje ako ga mi ostali ne budemo brutalno ismevali. U tom smislu, ovo dobija uzdržan palac na gore:
 
https://sadnessmusic.bandcamp.com/album/circle-of-veins-2
 
 
 
Švedski jednočlani Faruln na svom debi EP-ju, The Black Hole Of The Soul sasvim suprotno Sadnessu, ne puca baš od originalnosti ali nudi pristojan, mišićav-ali-i-misteriozan skandinavski blek metal koji ima i energiju i atmosferu. Faruln ume da oceni kada neke stvari treba ponavljati i time kreira hipnotičke momente na izdanju koje drugde ume pošteno da bije. Kvalitetan miks koji ima i blek metalsku prskavu distorziju ali i prominentne basove je još jedan plus za ovo solidno prvo izdanje obećavajućeg soliste btsm-a:
 
https://necrocosm.bandcamp.com/album/the-black-hole-of-the-soul
 
Bilo je tu još nešto atmosferičara ali preslađenih za moj stomak pa ih preskačem da bih došao do australijskog jednočlanog projekta Frostveil koji radi već pola decenije i ima već masu demo snimaka, split izdanja, čak i jedan živi album ali je Ephemeral Visions njegov prvi pravi dugosvirajući studijski album. I ovo je atmoblek, da ne bude sumnje, ali Jack Lane, koji je jedini član i autor muzike je ipak čovek koji je više po mom ukusu. Hoću reći, Ephemeral Visions je ploča propisnog blek metala koji samo uzgred gaji melanholične melodije i sanjivu atmosferu ali ih isporučuje onako kako to meni prija: kroz gaženje po papučici za gas, i oznojenu, nadrndanu svirku. Ovo je, dakle, ploča dobro napisanih pesama koje imaju širinu zahvata i sve te srceparajuće akorde koje atmoblek publika voli ali je isporuka punokrvna, mišićava, sa odličnim bubnjevima i puno gitarskih ukrasa da ožive potencijalno monotono ređanje slatkih harmonija. Da sam ja neka vlast, sav atmosferični blek metal bi bio minimalno ovakvog kvaliteta, održavajući buntovnu, ikonoklastičku prirodu ove muzike čak i dok sanjivo kontemplira o „nežnoj agoniji“ i „mučenju životom“. Produkcijski ovo je solidno, mada je mastering možda previše nagazio po kompresoru, no u celini, veoma solidan album živahnog, melodičnog blek metala:
 
https://frostveil.bandcamp.com/album/ephemeral-visions
 
Ukrajinski Drudkh smo ovde već pominjali po dobru pa napominjem da je upravo izašao njihov Few Lines in Archaic Ukrainian, a koji je zapravo kompilacijski album sa materijalom sa split izdanja iz poslednjih nekoliko godina. Vredno truda, a za sada je na Bandcampu samo jedna pesma. Ali vredna:
 
https://drudkh.bandcamp.com/album/few-lines-in-archaic-ukrainian
 
 
Šta ima od stonera? Pa, iz Montane dolaze Wizzerd sa svojim drugim albumom koji se zove isto kao i bend (prvi se zvao Doomchild, čisto da ne bude zabune) i ovo je izvrsna injekcija feelgood stoner roka koji je pošten, krljački i napadački nastrojen. Hoću reći, ovo je jedna od onih stonerskih ploča koje duguju garažnom panku isto para koliko i Blek Sabatu i Wizzerd je otvaraju brzom Great Mother Gaia koja sjajno priprema teren za ostatak albuma. On je ipak u proseku značajno sporiji ali utemeljen na jakom gruvu, masnim gitarama i bezobraznom rokenrol stavu. Wizzerd nominalno pevaju o zmajevima i čarobnjacima (pesme se bukvano zovu Dragon, Wizard, Warrior, Vampire itd.) ali njihova muzika je znojava i nabijena seksom i strašću za mnogoviše od prostog šibanja po nargilama i bacanja d’n’d kockica. Ploča koja ima nešto za sve generacije:
 
https://wizzerd.bandcamp.com/album/wizzerd
 
Cowboys & Aliens je toliko detinjasto ime za bend da se može praštati eventualno na ime činjenice da su članovi Belgijanci. I, dobro, na ime toga da na svom petom albumu, Horses of Rebellion nude pristojan stoner rok. Ovo je, zapravo, dosta „komercijalno“-zvučeća ploča, sa produkcijom koja je više „pravi“ metal nego garažno drogiranje i pesmama koje su žestoke i napaljive. Ovo je stoner rok koji sanja o kolko-tolko televizijskoj slavi ali kome ja nemam šta da zamerim jer je pun solidnih, prosviranih trikova, pamtljivih refrena, dobrih gitarskih tema i jakog, ukusno distorziranog zvuka. Sa 11 pesama je ovo ipak predugačka ploča da bi uspevala da održi konzistentan kvalitet i još jedno dobro podsećanje da je prelazak u digitalnu eru doneo i popuštanja kreativnog čula. Kada ste na album mogli da smestite do 40 minuta muzike, 45 ako se dobro nategne i ortak ste sa likom koji radi mastering, morali ste da se pakleno dobro uverite da je tih 7, eventualno 8 pesama zaista to što želite da predstavite svetu ove godine i Cowboys & Aliens bi od slične restriktivnosti sigurno profitirali. Opet, ovo je ploča na kojoj je ono dobro zaista solidno, ako već ne originalno i preporučujem kušanje:
 
https://cowboysandaliens.bandcamp.com/album/horses-of-rebellion
 
 
Tu je i novi, drugi album švicarskog trija Hey Satan. Ovaj bend, koji u postavi nema bas-gitaru se, naravno, iz sve snage trudi da nadomesti njeno odsustvo proterivanjem dve postojeće ritam gitare kroz moćne efekte i ovo je stoner-rok, pa što da ne i metal, sa pogolemim mudima. Hey Satan su bend koji očigledno ima na nišanu i malo širu publiku od doom geta jer su im pesme seksi i gruvične, sa očiglednim uticajima i „komercijalnijih“ bendova (oni sami pominju Kyuss, Led  Zeppelin ali i RageAgainst the Machine). To je, naravno, u mom, poremećenom, koordinatnom sistemu odmah lampica za uzbunu, ali unatoč toj televizičnoj noti u zvuku Hey Satan, album Orange Moon je ploča vrlo sigurnog gruva i jakih, ukusno distorziranih gitara, od čega nastaju slušljive i igrive pesme. Hey Satan su ipak andergraund bend koji samo ulaže mnogo napora da zvuči dobro i njihova muzika je uzbudljiv, napržen rokenrol sa mnogo, jelte, drajva, zapaljivim rifovima, udaračkim ritmom i odličnim pevanjem. Bez Švajcarca nema udarca, rekli bi upućeni a ovu ploču apsolutno preporučujem:
 
https://heysatan.bandcamp.com/album/orange-moon
 
A pošto granice definicije metala mi na ovom topiku ionako rastežemo preko svake prihvatljive mere, šta nas onda sprečava da rastegnemo i granice definicija stoner roka? Samo kukavičluk, eto šta! Tako da, za ovu nedelju valja da preporučimo i debi album „psychedelic speed rock“ kvinteta iz San Dijega po imenu Pharlee. Kako se i album i bend zovu isto, konfuziji ovde nema mesta a ovo je, odmah hitam da ukažem, jedan od najboljih rok albuma koje sam čuo ove godine. Kalifornjani prže iz sve snage i ne uzimaju proverbijalne taoce, uplićući pakleni, dinamični gruv u kome ritam-sekcija prosipa hektolitre znoja a gitara i orgulje odozgo imaju strastven, R-rated seks. Glavni sastojak, makar na prvo slušanje, je, dakako, pevačica Macarena Rivera čiji bluz lavež zvuči autentično i popaljivo. Bend ume da uspori i do pravog belog bluza i podseti, sa sve iznurujućim ritmičkim ritualom i gitarom oplemenjenom wah wah i overdrive efektima, kako smo se jebeno palili na Hedriksa i Cream pre 40 (a oni koji su tada bili živi i pre 50) godina. Pravo je zadovoljstvo čuti ploču izašlu 2019. godine na kojoj je rokenrol ovako živ, prljav a opet neukaljan gluparijama kroz koje smo kao planeta prolazili poslednjih decenija. Savršeno:
 
https://youtu.be/gnUI5ZnmaX8
 
 
The Spiral Electric iz San Fraciska sebe očigledno smatraju naslednicima velike tradicije psihodeličnog roka koju vezujemo za njihov grad pa je i njihov treći album – takođe nazvan The Spiral Electric – dupli vinil sa 14 pesama lepljivih rifova, lelujavog pevanja, udrogiranih solaža i sintisajzerske psihodelije. Imaju ovi ljudi dosta štofa i vidi se da su studirali svoje uzore uz dosta pažnje pa su neke pesme zaista vredne ozbiljnog trošenja – na primer Drown my Sorrows sa svojim nezaustavljivim sabatovskim gruvom ili Staring Down the Barrel koja spaja psihodeliju i surf na izuzetno autoritativan način. Opet, na ovolikom albumu ima tu i pomalo filera i manje upečatljivih momenata tako da ne mogu da ga nazovem sad nekim remek delom. Ali u sumi svih stvari, The Spiral Electric je album sa mnogo dobrih momenata a u ovoj našoj modernoj eri nismo osuđeni da ga slušamo redom i u komadu tako da ga ekstremno preporučujem svakome ko voli ’60s i ’70s psihodeliju koja zaista ide od Pink Floyda i Beach Boysa iz Pet Sounds ere, pa sve do metala:
 
https://thespiralelectric.bandcamp.com/album/the-spiral-electric
 
 
Poljaci Ignu na svom drugom albumu Auriga nude sličnu ljubav prema psihodeliji staroj (bar) 40 godina ali i pevanje na poljskom, pa i neskrivene simpatije ka prog roku. Ignu su manje stoner a više esid bend ako smem tako grubo da ih klasifikujem, sa flautama i violinama (didžeriduom, trombonom...) koje se kombinuju sa isfaziranim gitarama i nadrkanom ritam sekcijom. Veoma malo metala ima na ovoj ploči i pevanje na poljskom mi ne ide sasvim prirodno (i pesme koje su na engleskom mi bolje zvuče u tom domenu), ali ploča je apsolutno vredna svačije pažnje:
 
https://ignuband.bandcamp.com/album/auriga
 
 
Tel iz Ričmonda, Virdžinija, su izbacili svoj album-prvenac, Lowlife i to je pet pesama teškog, lepljivog slidge/ doom zvuka koji prija ušima iako nije sad nešto istorijski značajan. Tel se lepo kreću pomoću  dostojanstvenog gruva ukrašenog melodičnim i melanholičnim vokalima nudeći „sanjivu i depresivnu“ (kako sami sebe opisuju) doom muziku nošenu tribalnim, pokretačkim  ritmovima i jakim, izdistorziranim gitarama i ovo je solidno potentan kombo. Kada bend povremeno malo zažari a vokali dobiju death notu distorziranih frajeva to su dobrodošla krešenda na albumu koji je, zaista, prevashodno sanjiv iako se muzičari na njemu pošteno znoje. Najveća zamerka ide na miks u kome je bubanj malko preglasan i mada bubnjar Matt Grisby odlično radi to što treba da radi i predstavlja dinamičko i tempaško srce benda, gitare bi dobar deo vremena mogle da se više čuju, pogotovo jer gitaristi odlično sviraju. No, ovo nije dilbrejker, Tel su solidno odmerili koliko pesme treba da traju da bi imale poletan gruv ali i tiše i glasnije delove i ovo je ploča koja se sluša veoma lako ali to ne znači da nema dubine:
 
https://telrva.bandcamp.com/album/lowlife-2
 
Geteborški „progresivni doom“ bend Cities of Mars ima svoj drugi album, The Horologist i ovo je jedna teška, spora i na momente iznurujuća vožnja kroz duboke, distorzirane pejzaže, jelte, Marsa ili već koje druge mentalne planete. Kod Cities of Mars mi se dopada što sva ta progresiva – koja se čuje pre svega u gotarskim solažama i harmonijama – ne stoji na putu ipak zdravom gruvu koga bend baštini. Ume ovo da zazvuči pretenciozno, a pevanje da zamori svojim stalno jednakim intenzitetom ali ima ovde šta da se čuje:
 
https://youtu.be/89AeYLTPcEk
 
 
 
Hell Fire su iz San Franciska kao i The Spiral Electric odozgo i njihova muzika je takođe u fullu posvećena rekreiranju zvuka iz decenija prošlih, ali ipak drugom zvuku. Na svom trećem albumu, Mania, ovaj je kvartet negde na plemenitoj retro-razmeđi između nešto progresivnijeg hevi metala osamdesetih godina i ranih izdanaka spid i treš metal scena. I to radejako dobro. Hell Fire su kao da ste spojili elemente NWOBHM-a sa Diovim himničnim radovima sa polovine osamdesetih i onda sve potpalili sa malo speed goriva. Produkcijski, ovo je album koji uspeva da pobegne loudness wars filozofiji koja opterećuje popularnu muziku poslednjih deceniju i po i zvuči autentično, ali kada se udubite u pesme shvatite da Mania JESTE autentična. Ovo je metal koji toliko voli klasični ’80s zvuk da je praktično sasvim postao baš to i Mania je kolekcija pesama koje legitimno stoje rame uz rame uz najbolje stvari koje pamtimo iz tog vremena. Da je ovaj album izašao 1983. godine danas bi verovatno bio smatran klasikom zbog svojih kvalitetnih kompozicija, besprekorne izvedbe i, možda najvažnije stava. Mislim, mnogi osamdesete pamte po kokainu, preproduciranim metal pločama, reverse-gate efektima na bubnjevima i hektolitrima laka za kosu i sumporne kiseline upucanim u frizure problematičnih seks-idola u ondašnjim bendovima, ali Hell Fire su podsećanje na onu drugu stranu osamdesetih, radnički hevi metal koji je transcendirao svoje poreklo i fantazijske trope prepoznao kao put do jedine slobode koju siromašni nrdovi mogu da sanjaju. Ako ste ikada voleli Dia, Mejdne i rani speed metal, dugujete sebi da čujete ovaj album:
 
https://hellfiremetal.bandcamp.com/album/mania
 
 
Hell Fire su utoliko esencijalniji za slušanje što ovakav zvuk uopšte nije lako postići, a da bude ujedno i autentičan i da su pesme kvalitetne. Dokaz A, B, C i tako dalje je drugi album projekta West of Hell (nekad sa Novog Zelanda, sada iz Kanade), Blood of the Infidel. West of Hell su, naime, bend koji osciluje između klasičnog hevi zvuka i srednjetempaškog thrash metala i mada su muzički vrlo dobri i, što se komponovanja tiče, kadri da naprave svu silu konstrukcija i atmosfera, Blood of theInfidel je ploča predugačkih pesama koje ispucaju svoje najjače adute daleko pre nego što im minutaža istekne. Da se razumemo, mnogo je toga i do ukusa, ja volim kada muzika ideju koju ima iskoristi kako valja radije nego da se u blender ubaci 16 ideja pa će neštp valjda da upali, a svestan sam da, kao ljubitelj Johna Zorna zvuči kao da sam sišao sa uma. Ali Zorn je, zapravo, na ogromnom broju svojih snimaka upravo radio na istraživanju jedne ili malog broja ideja i zbog toga je genije. West of Hell nisu geniji već dobre zanatlije koje će nekom, različitom od mene biti mnogo bliže i bolje svojim složenim ili makar dugačkim aranžmanima u kojima se svašta događa. Ja sam više u stanju da ovo cenim nego da ga volim, ali verujem da treba čuti:
 
https://westofhellmetal.bandcamp.com/
 
 
Za pravo uživanje ove nedelje su se potrudili Waste of Space Orchestra, finski desetočlani eksperimentalni doom/ noise bend koji na albumu Syntheosis nudi izvrsno čitanje avamgarde koje se proteže od odavanja pošte pionirima psihodeličnog metala iz sedamdesetih pa sve do elemenata elektroakustične muzike. Syntheosis je prvo bila kompozicija nastala za festival Roadburn prošle godine (a deo tog nastupa se da videti ovde: https://youtu.be/Fe1z-1KAIPk) ali je ovo studijski snimak urađen sa deset muzičara, članova bendova Oranssi Pazuzu i Dark Buddha. Ono što smo dobili je vrlo ritualna, ceremonijalna metal i nojz muzika, lišena najvećeg dela pretencioznosti koju bismo inače vezivali za ovakve projekte. Alah zna da sam se naslušao eksperimentalnih i nojz muzičara koji uleću u orkestarske aranžmane, a Waste of Space Orchestra ovo rade na izuzetno plemenit način, puštajući pesme da imaju organski gruv i prirodno trajanje. Rezultat ovog zdravorazumskog pristupa avangardi, u kome je eksperiment lepa stvar ali finalni editing treba da bude u punoj meri presudan deo kreativnog procesa je ploča koju ću bez mnogo stida svrstati uz remek dela „eksperimentalnog“ gruva i reći da treba da je sluša svako ko je ikada voleo Fire! Orchestra, pa čak i Majlsa Dejvisa iz On the Corner faze. Naravno, ako nemate pojma šta sad to pričam dodaću da je ovo ploča moćnih bubnjeva, gitara koje pište i cvrče pod teškim distorzijama i vrištanja umesto pevanja i da je istovremeno i manje i više metal od svega drugog što sam danas pomenuo. Nezaobilazno i za sada žal samo što bandcamp još uvek nudi samo jednu pesmu da se čuje:
 
https://wasteofspaceorchestra.bandcamp.com/album/syntheosis
 
 
 
Da će stari trešeri Exumer u 2019. godini izbaciti jedan od svojih najboljih albuma, to baš nisam očekivao, ali Hostile Defiance je ploča koja uzima sve najbolje što je ovaj njujorški bend tokom poslednje tri decenije umeo da ponudi, i isporučuje ga kroz visokokvalitetnu produkciju. Exumer nisu nikada igrali u prvoj ligi ali jesu bili cenjena andergraund atrakcija i Hostile Defiance je ploča koja, recimo kao u slučaju takoreći zemljaka Overkill, nudi jasan uvid u zanatsku izvrsnost benda ali i prepoznatljiv, osoben zvuk. Sad, ovo nije remek-delo i određene slabosti koje bend vuče već godinama i ovde umeju da se čuju (na primer nikada dovoljno ubedljivo pevanje) ali ako ste, kao i ja, pre više od trideset godina bili zavedeni malo omotom a malo muzikom albuma Possessed by Fire, Hostile Defiance će vam leći ko budali šamar i mahaćete svom kosom koju imate uz njega. TREŠ!!!!!!!! Čućete i kako su obradili Scorpionse (ali i jebeni Entombed!!!):
 
https://exumerofficial.bandcamp.com/album/hostile-defiance
 
 
Wormwitch iz Kanade na svom drugom albumu, Heaven That Dwells Within značajno proširuju svoj blackened crust zvuk pa je ovo sada ploča sa malo blek metala, malo krasta, a malo i, recimo, melodičnog death metala... Sve etikete na stranu, Heaven That Dwells Within je album ekspresivnih, melodičnih tema i pamtljivih rifova koji će biti zanimljiv i ljudima koji u normalnim uslovima sebe ne bi videli kao publiku za blek metal ili crust core. Veoma eklektična i upečatljiva ploča:
 
https://wormwitch.bandcamp.com/album/heaven-that-dwells-within
 
 
Losanđeleski Crowhurst ima svoj ne znam koji po redu album koji se, čisto da bi se narod zbunio, zove III. Crowhurst je započeo kao solo noise projekat u kome je Jay Gambit bio jedini član ali već pet godina su pravi bend u kome Gambit peva i radi razne elektronike a muzika, iako koristi odredbu „ambijentalni metal“ je – pa, metal. Ima tu raznih ambijentalnih i „post“ elemenata ali ono što je važno je da ova ploča ide napred energično i ubedljivo. Malo je to sve produkcijski prerazmazano za moj istančani ukus, ali nema sumnje da su Crowhurst sada ozbiljna ponuda i da ovaj album ima ozbiljan narativ:
 
https://crowhurst.bandcamp.com/album/iii-hi-res-24-bit
 
 
Šveđani Gloson na novom singlu, Mara, nude dve pesme izmučenog, snažnog sludge-doom metala sa melanholičnim gruvom koji će biti blizak post-metalskoj ekipi ali i sirovošću koja će biti bliska i staroj školi. Vrlo lepo:
 
https://gloson.bandcamp.com/album/mara
 
Ima i spot za prvu pesmu: https://youtu.be/2fUIhcb74y8
 
Suffering Hour iz Minesote na EP-ju Dwell nude osamnaest minuta dugačku naslovnu pesmu koja demonstrira kako to izgleda kada mladi ljudi slušaju sve – i blek metal, i doom, i thrash metal i death metal pa sve pokušaju da spoje u jednoj kompoziciji. Impresivan napor u najmanju ruku, iako rezultati nisu nužno istorijski:
 
https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/dwell
 
 
Godhead Machinery su švedski blek metal bend koji ne zvuči kao švedski blek metal bendovi. Da budemo pošteni, i tematski, Godhead Machinery se mnogo više zanimaju za politiku i filozofiju nego za paljenje crkava i ljubljenje Satane u rutavu guzu pa je i Aligned to the Grid album na kome se „pravi“ blek metal lako i sladostrasno meša sa manje žanrovskim ili manje prepoznatljivo žanrovskim elementima, tvoreći meditativnu, melodičnu i atmosferičnu celinu. Ovo je jedan od onih futurističkih metal albuma sa produkcijom koja dopušta da se čuju i klavir, i gromoglasni bubnjevi, i horovi i najsitnije pipkanje gitarskih žica a sve uspeva da bude deo jedne konzistentne zvučne slike. Valjano:
 
https://youtu.be/_PoxUR0bgXs
 
 
James McBain, aka Hellripper, škotski majstor pankerskog blek metala ima novi EP. Black Arts & Alchemy ima pet pesama (ali samo četiri ako slušate na Bandcampu) veoma ukusno izmešanog d-beat panka i blek metala tako da i pankeri i metalci imaju šta da vole ovde. McBain se ne pali da je nekakav „umetnik“ i više voli proste, pankerske rifove i nabadački d-beat ritam od „atmosferičnih“ pasaža kakve danas često čujemo u blackened crustu i ovo je tim svežije i prijatnije izdanje. Sirovo i neodoljivo:
 
https://hellripper.bandcamp.com/album/black-arts-alchemy-ep
 
 
Slovački Ceremony of Silencesebe na debi albumu Oútis nude potentnu i vrlo slušljivu smešu death i black metala sa dosta progresivnih elemenata u zvuku: hermetično je ovo, naravno, sa puno blastbitova, disonance i muklim death vokalima, ali je svirka ovog dvojca lepršava a produkcija vrlo dobro pogođena da se postignu i hladnoća, i taj neki pomalo futuristički šmek, a da opet napetost koja je prirođena ovoj muzici bude u prvom planu. Volim brzu i kompleksnu muziku koja u hermetičnosti nalazi dovoljno prostora za jaku ekspresiju, pa mi se Ceremony of Silence jako dopadaju i neću preterati ako kažem da je uz Hell Fire i Waste of Space Orchestra ovo treći kandidat za album nedelje:
 
https://ceremonyofsilence.bandcamp.com/album/o-tis
 
I pošto smo ovog tjedna bili notabilno tanki sa death metalom, evo sada promo singla jednočlanog benda iz Verone, Egemony. Alessandro Simonetti ne pati od originalnosti na ovom izdanju ali ovo je ubedljiv i dobro odsviran brutalni death metal sa dovoljno muzičarskih egzbicija da se jasno izdvoji od detinjastog „kučnog“ death metala koji se proizvodi nesmanjenim tempom na svim meridijanima, ali i dovoljno naglašenom horor atmosferom da me sa zadovoljstvom sjeti na Mortician, rani Cannibal Corpse i slične bendove kojima je odvratnost bila najvažnija estetska karakteristika i ideal kome su težili. Pritom, Egemony ne zvuči kao i jedan od ta dva benda, naprotiv, ima svoj zvuk u kome se brutalni, rafalni blastovi i jako duboki vokali ukusno susreću sa po kojim sasvim dobro osmišljenim slemom u kompleksnim i zanimljivim aranžmanima. Ovo je apsolutno za glavu iznad uobičajene brutal death/ slem ponude bilo koje nedelje pa se nadam da Egemony postane slavan, makar u tim andergraund krugovima. Preslušajte i debi od pre dve godine, ima tu šmeka:
 
https://egemony.bandcamp.com/album/promo-2019
 
 
 
Poslastica za kraj ove nedelje je singl meni omiljenih 1439 koji već pola decenije (od izvrsnog Massive Cauldron of Chaos nisu ništa izdali). Dødskamp je pesma nastala kao deo projekta u kome je Munkov  muzej naručio četiri pesme različitih žanrova a koje će ilustrovati Munkovo stvaralaštvo. Dødskamp  je, za Munka, reći ćete, tipično mračna i mučna slika (https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Edvard_Munch,_D%C3%B8dskamp.JPG) ali ona je, kao i njegovi poznatiji radovi, uprkos mračnjaštvu i tjeskobi, puna humanosti, ili makar svesti o tome da biti čovekom može da bude bolna dužnost. 1349 su, naravno, kao rođeni za ovakav posao i od njih dobijamo moćnu, kompleksnu ali organsku blek metal kompoziciju koja u pet minuta zapakuje mnogo emocije, atmosfere i furiozne svirke. Dobro je Frosta ponovo čuti kako zakucava ali i uveriti se da bend ne da nije izgubio ništa od genijalnosti koja ih je krasila, već da ide i napred u svojoj viziji blek metala. Držim palčeve da ovo najavljuje i neki skorašnji album:
 
https://1349som.bandcamp.com/album/d-dskamp
 
https://youtu.be/NENDWjcin1g
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #765 on: 13-04-2019, 16:22:21 »
Trinaesti je, pa makar bila i Subota, i to označava da je dan za metal. Pa metališimo! Ako već protestujemo.
 
 
Ako vam je srce žudelo da ovog sumornog vikenda posluša malo simfonijskog blek metala, Šveđani Haimad isporučuju. Za skoro četvrt veka postojanja ova ekipa (trenutno svedena na duo) je snimila zapravo samo tri EP-ja a ovaj najnoviji, The Return (adekvatno nazvan, posle, jelte, dvadesetogodišnje pauze) ima sjajan omot sa crnim vitezom na konju koji kao da je ispao iz neke zajebanije varijante Gospodara prstenova. Muzika nije baš moja šolja čaja, ovo je simfonijski blek metal koji više hvata na atmosferu nego na intrigantne kompozicije, a što, uz relativno slepljen miks sve meni ne donosi PREVIŠE sreće. Opet, Haimad pošteno čukaju i nije ovo ni sasvim neprijatno:
 
https://haimad-northernsilence.bandcamp.com/
 
 
Više po mom ukusu su Nizozemci Nusquama (sve šale u vezi sa firmom Husqvarna su već napravili u komentarima na Jutjubu, pa ne morate da se trudite, hvala) čiji je prvi album, Horizon Ontheemt jedan lep i emotivan komad blackgaze muzike sa ekonomičnih 37 minuta žestine ali i mladalačke emotivnosti. Shoegaze teme odrane preko udaračke ritam sekcije, sa ženskim vokalima koji su smrt za larinks i prenose svu tu tjeskobu i ljutu muku koju treba da čujemo, sve je to vrlo dobro ukombinovano i uz miks koji je atmosferičan ali ima energije, ovo je veoma dobar primer kako taj moderni, „post“ zvuk može da se radi a da ne zvuči prepatetično. Hoću reći, možete biti „post“ ali ostati tr00 i Nusquama to eminentno dokazuju:
 
https://nusquama.bandcamp.com/album/horizon-ontheemt
 
 
Pravoslavni satanisti Akrotheism iz Atine na svom drugom albumu Law of Seven Deaths prave prilično intrigantne aranžmane sa smenama tempa i ritmova, zanimljivim, raznovrsnim pevanjem, ponekom sjajnom gitarskom temom i generalno dobrom atmosferom. Blagi problem može biti miks koji je preterano prostoran i sve je utopljeno u oceanu jeke. Naravno, ovo doprinosi atmosferi koja jeste jedno od jakih oružja ovog benda, ali ume da bude naporno koncentrisati se na muziku da biste razlikovali signal od šuma. Ipak, mislim da je ovo maštovit i pošteno odsviran album vredan truda:
 
https://akrotheism.bandcamp.com/album/law-of-seven-deaths
 
 
Poljaci Martwa Aura i Britanci Odour of Death imaju solidan split album pod naslovom Credo in Mortem sa sedam pesama sirovog, staroškolskog, ali melodičnog i nimalo primitivnog blek metala. Ovo je jedan veoma lep, klasično andergraund paket gde oba benda sviraju pošteno i oznojeno, ne filozofiraju sa žanrovima – pesme su uglavnom strejt blekerske nabadačine – ali u okviru odabranog stila pružaju odlične kompozicije sa pamtljivim melodijama i veoma ekspresivnim izvođenjem. Poljaci imaju malo „bogatiji“ miks ali se meni zapravo više dopada urednost miksa Odour of Death. Kako god, sa ovim albumom nećete pogrešiti ako volite „pravi“ blek metal:
 
https://odourofdeath.bandcamp.com/album/credo-in-mortem
 
 
Italijanski Totalitarian na svom EP-ju Bloodlands (pre koga su izdali samo jedan album) bave se Drugim svetskim ratom, fokusirajući se više na istok Evrope gde su se, uostalom, strašne stvari i događale. Bloodlands je putovanje preko Varšave i Treblinke pa do Belorusije i jame Babin Jar u Ukrajini i, u staroj blek metal tradiciji, pokušava da od neopisivih zverstava koja su se desila u onome što je naša zajednička savremena istorija, iscedi nekakav smisao kroz katarzičnu, brutalnu svirku. Mislim... teške su to teme i, naravno, mnogo metalaca se opseda ovakvim stvarima ne zato što ih nužno osuđuju nego jer ih fascinira ta vrsta nihilizma. Opet, Totalitarian su očigledno za nijansu intelektualniji od prosečne omladine koja sluša ili svira ovakvu muziku i njihov je EP očigledno inspirisan knjigom  Timothyja Snydera koja se isto zvala Bloodlands i bavila se sudarom Hitlerovog „konačnog rešenja“ i Staljinovih brutalnih upravljačkih politika u delovima SSSR a što je rezultiralo smrću 14 miliona civila. Teške teme, i dalje, ali ovaj EP, pojašnjavam, nije samo masturbacija na nihilizam. A muzički, a što je važno, ovo je izvrstan, jako agresivan blek metal konstantno u blastbitu ali sa dobrim kompozicijama i nadahnutim gitarskim radom. Kad se na sve doda vrlo dobar, sirov ali efektan miks izdanja, ovo je blek metal TAČNO po mom ukusu. Svaka čast Totalitarianu što su, za moj groš, ove nedelje ispali veći Skandinavci od samih Skandinavaca!
 
https://totalitarian666.bandcamp.com/album/bloodlands
 
 
Mada imamo i jedan solidan skandinavski album ove nedelje. Norvežani Posthum su izbacili svoj četvrti alum, Like Wildfire i ovo je promišljen, odmeren i umeren blek metal sa zapravo preskupom produkcijom u odnosu na muziku koja je prilično svedena i na momente, rekao bih i medidativna. Posthum umeju da nalože vatru, uostalom, po njoj su i album nazvali ali ovo je više u osećanjima i temama, dok je muzika mahom srednjeg, stamenog tempa i više u napetosti nego u, recimo, ejakulaciji. Ali prijatno je to i Posthum uspevaju da jednostavnosti daju auru otmenosti:
 
https://youtu.be/EwnOLKGiGjM
 
 
 
Hanoverski Nimbifer su izbacili prvi demo i mada je ovo daleko od neke obavezne lektire, ukazujem na njega jer je u pitanju iskren i žestoko odsviran komad blek metal sirovine sa puno melodije i stava. Tamo negde, devedesetih, kad smo se menjali demo-kasetama diljem fanzinske scene po čitavom zemnom šaru, ovakve kasete bi bile smatrane pravim biserima:
 
https://nimbifer.bandcamp.com/album/demo-i
 
 
Frosthelm iz Severne Dakote sviraju dosta ukusan blek metal sa elementima thrash metala na svom drugom albumu Phyrric. Ima ovde dosta šmeka melodičnog blek metala sa nekim sasvim pamtljivim gitarskim melodijama i ubedljivim blastbitovima, a onda su u to udenuti tvrdi i disciplinovani trešerski pasaži sa sve klasičnim preterivačkim solažama. Pomalo shizofrena na papiru, ova kombinacija zapravo solidno funkcioniše u praksi i smenjivanje elemenata dva podžanra daje album koji u najmanju ruku nije dosadan. Miks albuma je možda malko predrkan i smeta muzici da prodiše, ali pričam o nijansama. Solidno slušljiva ploča:
 
https://frosthelm.bandcamp.com/album/pyrrhic
 
 
Njemački Ketzer je snimio novi album, Cloud Collider i sada je to nekakav pokušaj pomirenja njihovog blackened thrash udaranja iz ranog dela karijere sa kasnijim meandriranjima u post rok smeru. I ne mogu da kažem da Cloud Collider nema mnogo zanimljivih momenata. Ketzer su uspešni u tome kako spajaju ekstremni metal sa nečim što ide više u širinu i ploča uspešno prišiva pržačke, take no prisoners momente na sporije ali razrađenije pasaže, pa, recimo, (post) roka. Album koji vam se možda neće svideti u celini ali čija snaga jeste ta kreativna glad da se ode u mnogo strana na malo prostora i svaka od njih makar istraži sa jednakom strašću. Cenim to, a ovo je i dobro producirana ploča.
 
https://ketzergermany.bandcamp.com/album/cloud-collider
 
 
Irski Sacrilegia sa svojim prvim albumom, The Triclavian Advent, nemaju mnogo dilema oko toga da li svoj blackened thrash metal žele da osavremenjuju i modernizuju. Naime – ne žele. The Triclavian Advent je besna, ružna, tamna ploča brzog, iznurujućeg tempa i staroškolske sirovosti. Sve je to miksovano prljavo i da odjekuje na sve strane ali bend je dovoljno navežban da njihove jednostavne pesme ne zvuče amaterski već sirovo i pravoverno.
 
https://invictusproductions666.bandcamp.com/album/the-triclavian-advent
 
 
Nemački duo Dauþuz sa svojim trećim albumom Monvmentvm nudi i isporučuje pristojan, epski blek metal koji iako dosta mrsi muda sa akustičnim interludijima i kojekakvim ukrasima, zapravo, kad treba stati i zasvirati, nije tako rđav. Dauþuz sebe daleko preozbiljno shvataju i njihovi epski folk momenti zvuče parodičnije nego što bi želeli ali ima tu nekog šarma. Ploča kojoj se lično neću baš mnogo vraćati ali srce joj je na pravom mestu:
 
https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/monvmentvm
 
 
 
Idemo na stonere. Brant Bjork, bubnjar legendarnih, jelte, Kyuss, izdao je solo album, Jacoozi i ovo je ploča instrumentalnih psihodeličnih džemova sa solidnom fanki osnovom i za mene vrlo simpatičnim, džem sešn štimungom. U principu, Bjork je ovde improvizovao tako što je snimio bubnjarske matrice prvo a onda preko njih sipao bas i gitare. I sad, nije lako džemovati ni sa drugima a kamoli sam sa sobom i Jacoozi nije ploča zbog koje bih prodao kuću i imanje da bih je posedovao ali jeste u pitanju kolekcija lejd bek džemova koji se lako poslušaju i ne smetaju. Nije metal, ali nije rđavo:
 
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/brant-bjork-jacoozzi-2
 
 
Australijanci Rollerball na svom prvom albumu, Lost in Space a koji se izašao pre dvadeset godina i sada je doživeo reizdanje, ne samo da ponosno furaju isti logotip koji je Norman Jewison pre četiri i po decenije koristio za svoj kultni film, nego se i prva pesma, ispravno, zove Jonothan E (sic) i počinje semplovima iz istog kultnog filma. I, mislim, pola posla je već obavljeno! No, za drugu polovinu bend se pošteno potrudio isporučujući naprženi fuzz rock sa opčinjujućim rifovima i pamtljivim refrenima. Rollerall su tako toplo i lepo distorzirani da bih ovo skoro mogao da slušam i da pesme ništa ne valjaju. Srećom, pesme su sasvim solidne pa iako Lost in Space nije celim trajanjem jednako genijalan album kako su genijalne neke od pesama (Jonothan E, Eye of the Storm, Lake of Life...), sve je to u paketu prijemčivo. Dok su nekog bombardovali, neko je svirao ljuti rok. Ispravno.
 
https://rollerball.bandcamp.com/album/lost-in-space-20th-anniversary-re-release
 
 
A Kanađani Gone Cosmic na svom prvom albumu Sideways in Time donose veoma prijatan stoner rok sa izvrsnim ženskim vokalom i jakom ritam sekcijom. Ovo je mišićavo i ritualno iako ne izlazi iz domena čvrstog, stamenog roka i podseća šta može da se uradi sa klasičnim instrumentima i mnogo mašte u žanru koji poštujete zato što ga volite i ne trudite se da od njega pobegnete već da unutar njega nađete svež izraz. Gone Cosmic su sveži tako što ostavljaju utisak benda sa velikom kilometražom ali i velikom glađu i ovi teški, distorzirani bluzerski psihodelični komadi pogađaju gde treba:
 
https://gonecosmic.bandcamp.com/
 
 
Northern Revival iz Novog Sada sa EP-jem Electric Power Supply ne iznenađuju bogznakako originalnim pristupom stoner metalu ali ovo je korektno odsvirano i snimljeno 20 i kusur minuta tvrde, poletne muzike sa nekim dobrim rifom i dosta energije:
 
https://youtu.be/OIUY7sJ-E_Y
 
 
 
Ako sva ta sporina čoveka može da uspava, tu su Portugalci Besta da nas sa svojim debi albumom, Eterno Rancor pošteno razbude i prodrmaju. Besta sviraju grindcore koji dosta duguje modernim tendencijama u ovom podžanru, sa čvrstinom kakvu vezujemo za skandinavske bendove ali i eksplozivnim, pankerskim elementima recimo jednih Wormrot. Besta nisu gadljivi na povremene upade u moš-deonice ali većina muzike sastoji se iz polivačkog, beskompromisnog prženja gde se stameni kečevi smenjuju sa rafalnim blastovanjem. Gitare umeju da pređu iz klasičnog četrvorotonskog rifašenja u poneku neočekivanu harmoniju, da se razbije monotonija, a  odozgo preko svega dolazi nadrkan, savršeno odvrištan vokal. Sve je to snimljeno kvalitetno i puca od težine i energije. Album na kome je najduža pesma minut i četrdesetjednu sekundu i koja se završava žestokom obradom Bad Brains (Regulator)? Jes, PLIZ.
 
https://bestalfr.bandcamp.com/album/eterno-rancor
 
 
 
Vraćamo se na sam početak marta za debi album francuskih Vous Autres, ali to je zato što ova ploča vredi. Champ du Sang (polje krvi, jelte) je razbijački, mučan a neodoljiv album psihodeličnog blackened doom metala (recimo) sa pesmama na Francuskom i atmosferom u kojoj se možete utopiti. Mislim, do smrti. Champ du Sang je ploča hermetične, neprijateljske atmosfere u kojoj se metal muzika plemenito ukršta sa drugim ekstremnim pristupima sviranju da se dobije agresivno depresivan ali, ponoviću, neodoljiv proizvod. Vous Autres su nesumnjivo emotivno ucenjivački bend sa svojim smenjivanjima mirnih, meditativnih delova i pasaža mrveće buke, ali to im tako dobro ide i ovo je album koji će, uprkos njegovoj visokoj (melo)drami umeti da cene i nemetalci. Da li će moći da ga i slušaju? Nisam siguran, ali zato smo tu mi:
 
 
https://vousautres.bandcamp.com/album/champ-du-sang
 
 
Relapse nije etiketa koja ovih poslednjih godina izbacuje previše albuma koji će mene nešto sad tu kao oduševiti, ali treći album ričmondskih Inter Arma je, srećom, veoma dobra ploča. Sulphur English je kavernozna, zastrašujuća komadeška mračnog, sporog (mada i brzog) metala koji spaja sludge i doom tupost sa black metal agresivnošću i uprkos zvuku koji je taman i sugeriše da će ovo biti ploča pre svega najsporijeg tempa, dobijamo ne malu količinu žestokog, brutalnog prebijanja. Inter Arma su naprosto genijalni u tome kako uspevaju da spoje najprimitivniji pećinski zvuk sa interesantno osmišljenim, pa i kompleksnim aranžmanima i rifovima koji nisu komplikovani ali imaju jednu neočekivanu promišljenost i znaju kako da vas pomere i nateraju da ozbiljno slušate. Ima ovde Neurosisa u nekom korenu,jelte, ali ovaj bend meni uspeva da zazvuči kao sasvim autohtona pojava jer sva ta njihova meandriranja između sludge, doom, black pa i post metala uz tu sirovu produkcijsku moć ostavljaju utisak da su nastala kao posledica ceremonijalnih džemovanja tokom dugih noći ispunjenih narkoticima a ne da su se rodila ukrštanjem omiljenih ploča članova benda. Izvrsno!
 
https://interarma.bandcamp.com/album/sulphur-english
 
 
Norveški trešeri Inculter su izbacili (dugoočekovani, kažu sami) drugi album, Fatal Visions i ovo je nešto više od pola sata starinskog thrash metala sa osvežavajuće primitivističkim pristupom pesmama (slušajte tu atmosferu u Endtime Winds, recimo) i još  više osvežavajuće prozračnim miksom. Odsustvo ekstremne kompresije u zvuku znači da ovaj album možete da odvrćete stvarno glasno i da se neće sve pretvoriti u proverbijalni zid od cigle, a ovo je, srećom, baš ploča koju vredi odvrtati glasno. Fatal Visions ne donosi ne znam kakve – da ne kažem nikakve – novine u polje thrash metala ali ovo je vrlo prijatan, organski i neispoziran povratak thrashu osamdesetih i ranih devedesetih i to njegovoj andergraund varijanti. Inculter prže iskreno i znojavo i njihova muzika jasno podeća kako i zašto ekstremni metal mnogo toga duguje panku, a sve isporučeno kroz pobesnele bubnjeve, opake rifove i pevača koji je savršen za ovaj žanr.
 
https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/fatal-visions
 
 
 
U mnogo ezoteričnijim vestima, Bob Nekrasov je izdao novi album ali, verovatno smatrajući da je ime Rebel Wizard sada već suviše „komercijalno“, album Lust of Consciousness je izdat pod umetničkim imenom Nekrasov. I, sad, ne zezam se, muzika Rebel Wizard je ostvarila prilično dobar kritičarski status na ime svoje off the hook kombinacije sobnog blek metala i primitivne avangarde, ali Nekrasov je, čini se, zaključio da mora da odemo dublje. I Lust of Consciousness je zato skretanje pod pravim uglom u skoro čist power electronics. Ali veličanstven. Mislim, verujte čoveku koji decenijama sluša Masonnu, Merzbow i slične stvari – ovaj album je moćan, nepoćudan i nadahnut komad besne, beskompromisne, onostrane buke. Proizvedene uglavnom analognim metodama i uz sasvim dovoljno ostatka tragova „pravog“ blek metala da ovo ipak shvatite kao metal album. Mislim, neke pesme su zaista blek metal pesme (Letting go of all the supports, recimo), ali propuštene kroz toliko filtera da muzika jedva da se čuje. Neke su samo elektroakustički pejsaži (Hideen beauty) a neke, poput naslovne, su power electronics. A sve to zajedno, koliko god konfrontativno bilo, ne zvuči kao puki saundtrak za podignuti srednji prst već, gulp, kao smela umetnost koja istražuje granice. Bob Nekrasov – heroj kakvog možda nismo zaslužili ali koji nam je potreban.
 
https://nekrasov.bandcamp.com/album/lust-of-consciousness
 
 
 
Hamferð sa Farskih ostrva singlom sa dve pesme, Ódn, proslavljaju dekadu rada i na njemu prelaze čitav put od nepraštajućeg, najtežeg, najopasnijeg sludge doom metala do ranjivog akustičnog folka. Prelepa ploča. Mada kratka, jelte.
 
https://hamferd.bandcamp.com/album/o-dn
 
 
 
U nešto melodičnjim i komercijalnijim vestima, tajvanski Diesear ima treći album, BlodRed Inferno i ovo je melodičan i, koliko je to moguće, „komercijalan“ deaththrash album prenabudžene produkcije ali sa mnogo pravoverne svirke. Diesear su, naravno, previše naklonjeni powermetalskim gestovima u svojoj muzici ali ovo je svejedno dinamična ploča sa puno ideja, koju kvari užasan mastering. Ako možete ušima da prodrete kroz zid od cigle i niste gadljivi na melodične death metal pasaže i trešersku cepačinu, naći ćete ovde ponešto za sebe:
 
https://dieseartw.bandcamp.com/
 
 
Upadljivo odsustvo death metala ove nedelje ispravljaju, korektno, Hath iz Nju Džerzija svojim debi albumom Of Rot and Ruin koji, pa, ni slučajno nije čista death metal ploča. Ali je u pitanju odličan, ubedljiv prvenac koji uspeva da spoji moderni (malo thrash/ core, malo melodeath) zvuk sa udaračkom death metal osnovom a onda sve to oplemeni ukrštanjem sa black metalom. Finalni produkt je agresivan i ima dovoljno brejkdaun momenata da napali i klince koji se pronalaze u deathcoreu, ali i da bude prijemčiv meni sa svojim blek metal ekscesom i tom zdravom, moćnom death metal osnovom. Ovo je ploča koja sasvim lako izmiče prokaženom „blackened deathcore“ zvuku tim svojim utemeljenjem u death metalu na kome se onda lako grade sve te mikrožanrovske pletenice. Hath su odlični svirači, sjajno uklapaju te neke „komercijalnije“ melodeath elemente sa agresivnijim, više andergraund pristupom i, uz vrlo solidnu produkciju, uspevaju da iskoče daleko iznad kolega:
 
https://hathnj.bandcamp.com/album/of-rot-and-ruin
 
 
I Neolithic iz Baltimora imaju malo death metala u svom zvuku mada je ovo strejterskija kombinacija crustcorea sa malo sludge metala i jednostavnim, primitivnim death elementima. I ona dobro funkcioniše. Istoimeni debi EP sa pet pesama prebijačkog, nisko naštimovanog metala je dovoljno raznovrstan da zadovolji probirljiviji ukus, krećući se od više pankerskih, grajnd pesama poput Myopia, preko sporih, zaraznih sludge komada kao što je War Discordance pa do mučno-death-sludge himne Entropy of Totality. Ubedljiv EP za bend koji dobro razume šta je u kamenom dobu moglo da bude hit a ja se nadam velikim ostvarenjima u njihovoj budućnosti:
 
https://neolithicmd.bandcamp.com/album/neolithic
 
 
Za PRAVI death metal ćemo na kraju morati do Australije. Ali isplati se. Crypt Crawler ne sviraju ONAJ australijski death metal ali je njihov prvenac To the Grave jedan prijatan koloplet pesama odsviranih u stilu stare škole sa jasnim i neskrivenim uzorima u starom Death ili Obituary. Crypt Crawler dobro shvataju ritualne kvalitete ove muzike i imaju osećaj za dramu a kada krenu da treskaju brže i to je ubedljivo i moćno. Producirana glasno ali uspevajući da za dlaku umakne brickwall klopci, To the Grave je  prijatna, bučna ploča uz koju se radi najgrozniji mosh.
 
https://cryptcrawler.bandcamp.com/album/to-the-grave
 
 

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.097
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #766 on: 13-04-2019, 21:32:10 »
kasniš! :lol:
Some things you have to do yourself.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #767 on: 13-04-2019, 21:53:24 »
Ne kasnim. Za ovu godinu sam zvanično* prebacio metalne izveštaje za Subotu jer je postalo jasno da statistički češće ne stižem nego što stižem da ih uradim Petkom, tako da, Subota je sada metalni dan!!!!!
 
 
 
* U ovom postu: http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3891.msg717763#msg717763

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.097
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #768 on: 14-04-2019, 08:08:41 »
hvala za info mehane. malo sam propuštala od januara do danas, previše stvari na leđima, al malo se raščistilo, pa ću sad biti redovnija! :)
Some things you have to do yourself.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #769 on: 19-04-2019, 20:42:35 »
Što bi rekao Toma Nikolić da ga je kojim slučajem Vučić jutros išta pitao, „I Čaušesku je pred svrgavanje i linč do smrti imao veličanstven skup sa desetinama hiljada pristalica“. Srećom, nije ga pitao a i mi imamo metal da nam izvida rane koje nam Srbija svakodnevno nanosi. Ajmo, dakle, mi ono naše.
 
 
Za crne dane crna muzika, rekli bi mangupi a mi krećemo sa ukrajinskim dvojcem До Скону čiji je peti album, Black Asceticism upravo dropovao i... meni se to ne dopada nešto superpreterano ali ima nekoliko aspekata koje moram da pohvalim. Prvi je zapravo jako dobra produkcija koja ne zvuči skupo ali je uredna i promišljena i uklapa se veoma dobro sa muzikom koja iako ne dolazi iz domena atmosferičnog blek metala ima dosta atmosfere. До Скону su solidni skladatelji makar u tome da imaju dobre ideje i umeju lepo da ih uklope i pesme imaju elemente panka ali i nekakvog inteligentnijeg popa i sve to zapravo lepo može da se sluša. Ono za šta nisam siguran je trajanje albuma koji u ni četrdeset minuta muzike ima momente koji su očigledno dobijanje na vremenu. Cela Отдельная Реальность, na primer, je interludij sastavljen samo od razlaganja istih akorda i sa dva minuta i dvadeset sekundi je dva minuta predugačka. Jendako, naslovna pesma ima neke veoma kul pank rifove ali traje duže od sedam minuta. No, До Скону su barem bend sa izraženim karakterom i ovo treba ceniti:
 
https://doskonu.bandcamp.com/album/black-asceticism
 
 
Ova nedelja je inače prepuna atmosferičnog blek metala koji meni ne uspeva da pomeri skalu osećanja ni za milimetar tako da je pravo osveženje slušati prvi  album finskog benda The Watcher a koji se odaziva na Kaosaura. Finci ne samo što se klanjaju haosu u tom nekom spiritualnom smislu nego i muzički otkidaju jedan jako dobar blek metal sa elementima drugih žanrova, od death metala pa do neke progresivnije dimenzije ove muzike. Sve to zvuči vrlo zrelo i proživljeno sa kvalitetnim aranžmanima i žestinom koja ima u sebi hardcore punk notu ali i višedimenzionim razmišljanjem gde pasaže udaračke svirke smenjuju odlične mirnije deonice sa promišljenim gitarskim radom. The Watcher sasvim evidentno nisu „normalan“ black metal bend i rekao bih da je black metal za njih tek provizorno žanrovsko određenje a da su tematski i po interesovanjima ovi momci mnogo širi. Još bih istakao odličan, praktično hardcore vokal i preporučio ovaj album svakom ko voli metal u uopštenom smislu a zanima ga sveža, sjajnim idejama natrpana i tehnički kompetentna svirka:
 
https://thewatcherhorde.bandcamp.com/album/kaosaura
 
 
 
Šveđani Mephorash sa svojim četvrtim albumom, Shem Ha Mephorash svoju formulu okultnog blek metala sa puno drame i dugačkim pesmama dovode do, što bi Cripple rekao, paroksizma i to ovde ne mislim u naročito dobrom smislu. Da se razumemo, da ne mislim da album ima ikakvu vrednost, ne bih ga ovde ni pominjao, ali Shem Ha Mephorash je ploča koja na teatralnost stavlja sve pare koje je večeras donela u kladžu i nada se da ćemo da se primimo na melodične horove i grandiozne četvoroakordne harmonije. Sve to ima šarma ali je spakovano u pesme od po deset minuta koje treba da imaju hipnotička svojstva ali za mene su Mephorash suviše bukvalno crtanofilmovski nastrojeni u svojoj melodrami da bih mogao da ih preozbiljno doživljavam. Dakle, za fanove sjajno, za nas ostale, da se čuje informativno:
 
https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/shem-ha-mephorash
 
Italijanski Necromutilator su bend kojem su naslovi pesama bolji od samih tih pesama i na drugom albumu – Black Blood Aggression – imamo takve bisere poput „Armoured Antichrist“ ili „Blessed in Hellvomit“. Muzički ovo je primitivan black/ thrash metal sa malo interesovanja za muzičke finese i jednim gotovo karikaturalnim stavom. I sad, ne mogu da kažem da to meni nije na određenom nivou šarmantno tako da treba još samo izdržati prilično nesrećan miks koji favorizuje bubanj i vokal na uštrb instrumenata sa žicama. Uz dosta napomena u fusnotama, Necromutilator mogu da budu prijatna zabava određenom segmentu publike sa svojim prostačkim rifovima, „seljačkim“ pevanjem i mnogo blastbitova:
 
https://necromutilator.bandcamp.com/album/black-blood-aggression
 
 
 
Ni sa stonerom se nisam mnogo usrećio ove nedelje pa tako kada post-rokeri Stone from the Sky negde na trećini prve pesme na albumu Break A Leg popale distorzije i krenu da udaraju u gitare malo jače, mene to mnogo vozdigne. Stone from the Sky nisu preterano originalni i njihova muzika je očigledno nastala iz upornog džemovanja, sve je to simpatičan ali ne odveć avanturistički nastrojen poluimproizovani post rok, no ta sklonost ka katarzičnoj buci ih apsolutno izdvaja od hiljada kolega. Album ovih dragih Francuza sastavljen je od sasvim prijatnih gruvova i mada vam neće promeniti život, idealna je muzika da svira u pozadini dok nešto radite, na primer trčite ili pišete roman. Ima tu lepih tema i dobrih ritmova, ali miks je verovatno ono što mi najviše prija sa tom gitarom koja baca adrenalinske bombe u aranžmane i svaki put me iznova narajca. Prijatno:
 
https://stonefromthesky.bandcamp.com/album/break-a-leg
 
 
Kalifornijski Solar Haze su svoj istoimeni debi album izdali još 2017. godine ali danas izlazi njegovo reizdanje za Metal Assault i vredi ukazati da je ovo superprijatna ploča teškog fuzz rocka sa pankerskom spontanošću i metalskom težinom. Solar Haze umeju da napišu pesme i imaju solidan stav. Daleko su, dodaću, od najboljeg rok benda koji možete da čujete ove godine, ali veoma prijaju na neki svoj nenametljiv način:
 
https://metalassault.bandcamp.com/album/solar-haze
 
https://www.youtube.com/watch?v=3vfcVVQIiQM
 
 
Sludge stoneri Grim Earth iz Vašingtona na svom prvom albumu imaju kvalitet produkcije kakav drugi bendovi ne bi prihvatili ni za demo, ali kako se album zove Smoke Bloody Nugs a omot je natrpan skeletima, nema ni malo sumnje u to da je ovaj tupi, musavi zvuk u skladu sa kako muzikom tako i stavom benda. Smoke Bloody Nugs je ploča zaraznih, lepljivih gitara koje sipaju moćne rifove preko tvrde ritam sekcije i mada bend ne može da se pohvali niti nekakvim najjačim songrajtingom niti nekim genijalnim idejama, u celini album ima jednu finu inerciju i te jake gitare ga odlično nose. Zvuk će svakako biti prepreka jednom delu slušalaca, ali Grim Earth znaju kako da vas uhvate za uvo i ne puste do isteka četrdesetog minuta, servirajući prljavi, distorzirani teški rok. Posle ćete biti malo mamurni ali neće vam biti žao:
 
https://grimearth.bandcamp.com/album/smoke-bloody-nugs
 
 
Bugarska braća Bloodrush sa svojim drugim albumom, Quench, mogu da se pohvale dosta solidnim zvukom ali njihov srednjaški stoner rok svakako nije neka prvoligaška ponuda. Ipak, ja volim kad je zvuk ovako zdrav – slušajte taj zvonki bas, tu oštru a opet bogatu gitaru, te jake bubnjeve – i uz njega i pesme koje imaju i solidnu količinu drame i gruva mogu fino da se progutaju. Bloodrush su decidni drugoligaši ali mogu da prođu i neće škoditi jednom da se propuste kroz ušesa:
 
https://youtu.be/nsXHsYfqYd8
 
 
Ni njemački faz rokeri Animal Bizarre ne mogu se nazvati nekim superoriginalnim bendom koji na svom drugom EP-ju F.Y.M. nudi nešto do sada nečuveno ali ovo je jedan kvalitetan, dobro usviran power trio koji zapravo možda PREVIŠE komplikuje svoje pristojne rokenrol pesme a da bi njihov pristojni gruv i ideje uspeli da zasijaju kako treba. Ovim hoću da kažem da je umeće kreiranja dobre rokenrol pesme ipak jedan veliki dar i da Animal Bizarre možda nisu sasvim sigurni u to koliko su im ideje dobre pa ih trpaju i previše u po jednu pesmu iako su od ovoliko rifova, tema i gruvova mogli da naprave propisan dugosvirajući album umesto pačvorka spakovanog u četiri pesme. No, da ne budem prenegativan, ovo je dobro za slušanje uprkos svojoj aranžmanskoj prenatrpanosti i preporučujem da se isproba a u nadi da će bend za iduće izdanje malo da se primiri i kanališe svoje nemale kreativne energije na opušteniji i efikasniji način:
 
https://animalbizarre.bandcamp.com/album/f-y-m-ep
 
 
U ovakvoj ponudi su kalifornijski Glitter Wizard sa svojim četvrtim albumom Opera Villains daleko najzanimljiviji deo ovonedeljnog programa. Glitter Wizard nisu striktno stoner bend već neka vrsta retro ’70s psihodeličnog benda sa jednako zdravim količinama glam roka i glam punka u svom zvuku. I to lepo legne na ovaj kraj mučne radne nedelje i Vučićevu nepodnošljivu hvalisavost. Wizardi umaju da napišu dobru pop pesmu i da je odrade uz entuzijazam koji leči rane na srcu i donosi osmeh na lice. Nije to zapravo metal, da se mi razumemo, ali jeste glasan rok sa dovoljno pop samosvesti da se ne stidi razrađenih melodija i aranžmana koji mešaju razigrane tročetvrtinske plesne ritmove sa wishboneashovskim gitarskim međuigrama. Plus taj miks sa puno vazduha i stvarnom, opipljivom dinamikom. Vrlo preporučljivo, čak nezaobilazno:
 
https://glitterwizard.bandcamp.com/album/opera-villains
 
 
 
U drugim metal vestima, ukazaću na (februarski!!) debi album finskih Wheel koji se zove Moving Backwards i, kako i sami članovi benda kažu, umorili su se od čekanja novog albuma Toola pa su sami snimili album kakav bi voleli da je Tool snimio. I sad, ja nikada nisam bio neki ljubitelj Toola pa bih se uzdržao od velikog komentarisanja ali se čuje da je ovo ozbiljna i ozbiljno odrađena priča. Na JuTjub kanalu benda ima nekoliko pesama sa albuma pa poslušajte:
 
https://www.youtube.com/channel/UCIzIcRCwJlp5rd5mYsNdEtw/videos
 
 
Ako vam nije dosta proggy aspiracija, peti album denverskih Allegaeon pod nazivom Apoptosis je pred nama. Allegaeon su praktično stereotipni prog/ tech death metal bend iz vica sa albumom koji počinje furioznim razlaganjem na bas gitari za koju mogu da potpišem da ima bar šest žica i od te tačke samo eskalira od jednog ka drugom klišeu. Sve se to isporučuje baš kako očekujete uz mnogo prostačkih sinkopa, arpeđa i harmonija koje su pre dvadesetpet godina metal bendovi smatrali za inovativne a danas su samo stereotipne. Allegaeon kao da moraju da čekiraju svaku kućicu na prog/ death čeklisti pa je uz gomile iskomponovanih solaža i stalno insistiranje na flamenko referencama tu i problematična produkcija sa masteringom koji je toliko glasan da muzici uzima veliki deo života koji joj muzičari, uprkos svom mom cinizmu, ipak dosta štedro udahnjuju. Allegaeon su solidan bend u svom žanru ali toliko su usresređeni na sviranje samog žanra da jedva da uspevamo da čujemo njih same iza svega toga. Opet, ja sam čovek seljak i ovo možda vama bude mnogo zanimljivije nego meni:
 
https://allegaeon.bandcamp.com/album/apoptosis
 
 
Za još proggy death metala obratićete se francuskim Fractal Universe čiji je drugi album Rhizomes of Insanity  opet jedna predvidiva ponuda prog/ deatha sa mnogo već pomalo izlizanih fora ali i sa simpatičnom, B-movie atmosferom koju bend provlači. Daleko od nekog esencijalnog slušanja, Rhizomes of Insanity je ploča koja je uspela da me prijatno iznenadi sa mnogo momenata schlocky drame koji oplemenjuju prog zvuk što je mogao da bude tek neizdrživo generički dosadan:
 
https://www.youtube.com/watch?v=fV2mF6Rzz3o&feature=youtu.be
 
Sacred Reich su izbacili split singl sa Iron Reagan – što je svojevrsna ontološka ironija samo za sebe i njihova strana je jedna pesma koja zvuči baš kao B-strana singla treš metal benda iz osamdesetih na kome su se članovi odlučili za hardkor pank pesmicu u kojoj se obraćaju Donaldu Trampu. Slatko, ali, pogotovo u 2019. godini, podaleko od esencijalnog.
 
https://youtu.be/3zr1AU-GSy0
 
I Accept su izbacili novi singl, Life’s a Bitch i u svetu u kome nismo sigurni na šta će novi AC/DC ličiti ovaj veoma ’80s uradak sasvim kulturno može da nakrivi kapu i dobije prelaznu ocenu od mene:
 
https://youtu.be/5jaJ-GZi-eg
 
 
 
Španjolski Totengott su, nećete biti iznenađeni da čujete, karijeru započeli kao Celtic Frost kaver bend i na njihovom drugom albumu, The Abyss se ovo obožavanje Toma G. Warriora i njegove male bande revolucionara čuje jednako dobro kao i na prvencu koji se, da Vlasi ne moraju mnogo da se prisećaju, zvao Doppelgänger. Elem, The Abyss je pokušaj da se formula sa prvog albuma emulira gotovo bez ikakvih varijacija, sa posebnim tribjutima onoj malo bržoj fazi Celtic Frost ali i onoj njihovoj najsporijoj fazi, sa jasnim naklonima i Warriorovom kasnijem radu u Triptykon. I, sad, meni je sve to vrlo simpatično ali neću vam zameriti ako kažete da je bend bestidno neoriginalan, da im je miks malo prezagušen i da, Celtic Frost ili ne, nemate snage da slušate mučno sporu pesmu od 22 minuta koja album zatvara. Sve to poštujem, ali pošto sam ljubitelj mračnog, apokaliptičnog a opet razoružavajuće jednostavnog zvuka koji su Frost baštinili a Totengott preuzeli i nastoje da ga, ako već ne evoluiraju, a ono održe u životu i u formi, onda moram da kažem i da mi je The Abyss simpatična ploča:
 
https://totengott.bandcamp.com/album/the-abyss
 
 
Unique Leader nam za ovu nedelju nude novi, peti album danskih Dawn of Demise koji se sugestivno zove Into the Depths of Veracity. Za slučaj da nikada niste čuli za ove Dance mislim da bi već naziv albuma bio dovoljan da ih pozicionira negde u zoni obožavanja rane škole brutalnog death metala i, zaista, Dawn of Demise su kao neka verzija Dying Fetus ili ranih Suffocation za publiku sa jeftinijim ulaznicama. Znam da sad zvučim kao najgrđi snob, ali fakat je da Dawn of Demise nisu u istoj ravni sa bendovima koje tako očigledno vole i emuliraju i da su njihovi aranžmani ipak druga liga. No, ovde ima lepih momenata, tvrdog death metal udaranja i po koji solidan rif, sa sve prihvatljivo dobrim miksom a i muzičari su veoma korektni pa vredi da se čuje ako sebe smatrate ljubiteljem žanra:
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/into-the-depths-of-veracity
 
 
Kad smo već kod neoriginalnosti, švedski Gods Forsaken imaju drugi album, Smells of Death i ovo je, za slučaj da ste namah osetili da vam u životu nedostaje klasičnog švedskog death metala, baš ono što bi metalni doktor prepisao. Smells of Death je ploča koja ne samo da ne pokušava da išta novo donese dobro razgaženom žanru već se naprotiv trudi da se što više približi onome što su Dismember i Nihilist i ostala braćala radila pre, evo sad će još malo pa trideset godina. Do neke mere je to i karikaturalno, sa tim apsurdno prebudženim zvukom gitara ispod kog bubanj deluje skoro kao igračka ali stvari vadi odličan vokal koji dosta dodaje na ekspresivnosti muzike. Swedeath je veoma čvrsto kodifikovan podžanr i Gods Forsaken iz sve snage gledaju da ne idu preko crte ali da u okvirima koje su prihvatili odrade pošten i znojav posao. Pa tako ovaj album i treba doživljavati kao stilsku vežbu ali, na kraju dana, sasvim prijatnu za slušanje:
 
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/smells-of-death
 
 
 
Black Sites iz Čikaga sviraju neku vrstu klasičnog hevi metala sa sasvim malo prog ambicija i njihov drugi album, Exile je prilično ubedljiva ploča prijatnog i prigodnog podsećanja na osamdesete u njihovom najboljem izdanju. Ima ovde malo Dia, malo Queensryche i Mejdna i Prista ali malo i Rainbowa, bogami. Gitarista Mark Sugar koji je vođa ovog sastava se pre par godina meni već dokazao sa svojom treš postavom Trials i Black Sites guraju isti nezavisni pristup pravljenju i objavljivanju muzike spajajući ozbiljno sklopljen i produciran metal sa konfrontativnim DIY stavom. Black Sites na momente budu previše popi i himnični za moj ukus ali svaka pesma ima u sebi dovoljno te klasične metalske mračne napetosti da ja nemam problem da to lepo slušam. Isprobati za taj neki melanž starinskog pristupa i modernog senzibiliteta:
 
https://blacksites.bandcamp.com/album/exile
 
 
Malo da pročistimo atmosferu pomoći će nam Watchcries iz Brajtona čija kombinacija krast panka sa malo sludge metala u zvuku bude vrlo osvežavajuća. EP Unearthed je bučna i besna ploča sa četiri pesme koje imaju vremena i za furiozne blastbitove ali i za slojevitije izražavanje u pesmama koje su ritmički nemirne a emotivno rastrzane, jelte. Sve to sa odlično snimljenim isntrumentima – slušajte taj sažižući bas i ubistven bubanj – a bez dovoljno vremena da smori:
 
https://watchcries.bandcamp.com/album/unearthed
 
 
Bavarski Vitriol je izbacio svoj prvi EP Chrysalis za Iron Bonehead i to su dve pesme interesantnog black/ death pristupa koji ume da zaore svom snagom i pusti krv, ali i da se prepusti sasvim nevinim i naivnim meditacijama kakve ne bi bile strane nekakvim eteričnim pop bendovima. Pritom, ovo su dve pesme u više od dvadeset minuta svirke sa ozbiljnim istraživanjima žanr(ov)a po dubini i hermetičnim ali veoma ličnim, pa onda i zdravo avangardnim pristupom muzici. Veoma preporučujem:
 
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/vitriol-chrysalis
 
 
Teksašani Dead to a Dying World na svom trećem albumu, Elegy, spajaju post rok, doom, black metal i taj neki post-neurozisovski „spiritualni“ folk-rok sa iznenađujuće mnogo sigurnosti. Elegy je ploča prefinjene patetike koja ima hrabrosti da počne beskrajno ucenjivačkom folk tužbalicom Syzygy a onda da nastavi na više strana odjednom, šarajući od blackgaze zvuka u Empty Hands, Hollow Hymns preko akustične meditacije sa Hewn From Falling Water pa do „čistog“ i naivnog post roka u Vernal Equinox. Ne smem da kažem da baš sve na ovom albumu funkcioniše u istoj ravni i ima isti intenzitet ubedljivosti, ali Dead to a Dying World su prilično kreativno smeli i sa dosta doslednosti istražuju sve te avenije muzike kojima se zapute. Valja to pozdraviti:
 
https://deadtoadyingworld.bandcamp.com/album/elegy-3
 
 
U mnogo manje žanrovski višesmislenoj ponudi tu su Embludgeonment iz Nju Džersija čiji drugi album, Barn Burner, ide veoma ugaženim ali dragim stazama brutalnog death metala iz Cannibal Corpse/ Broken Hope/ Dying Fetus škole. Embludgeonment ne nude više od pristojnog faksimila muzike koja je nekada bila dosta inovativna, ali sve dok ne očekujemo da nam promene svet i prepoznamo solidan kvalitet produkcije i pristojne ama neoriginalne pesme, bićemo usluženi:
 
https://embludgeonment.bandcamp.com/album/barn-burner
 
Druids iz Ajove se zvanično vode kao stoner bend, ali njihov metal je mnogo energičniji nego što ta žanrovska odrednica sugeriše. Na trećem albumu, Monument ovi momci isporučuju rasviran, melodičan metal uzbudljivog srednjeg tempa sa televizijskim kvalitetima. Ovo je bend koji se ne stidi da uz svoje teške, distorzirane sludge momente prišije praktično kvinovsko multitrekovano pevanje i kad se na to doda dosta lepih gitarskih rešenja i odlična produkcija, Druids su izbacili ploču koja sa pet pesama može da se dopadne i publici koja inače ne voli sve te ekstremne metalce koje ja ovde reklamiram:
 
https://www.youtube.com/watch?v=89BtZYL89hg&list=PLziW5PTeCXqWi5f50nmjL8ZF_ABEd9tG0
 
 
L'ACÉPHALE iz Potlanda na svom tek trećem albumu za petnaest godina (a i deset godina nakon drugog albuma) koji nosi isto ime kao bend idu veoma duboko u istraživanju svojih brojnih inspiracija i motivacija i sa 74 minuta trajanja ovo je ploča kojoj se valja ozbilno posvetiti, naročito jer se njoj ni slučajno ne žuri da stigne kuda je naumila. Opet, ima ovde dosta mesa i L'ACÉPHALE je definitivno bliža grandioznom umetničkom delu smele avangarde nego prenapuhanoj metalskoj pretencioznosti. A da ne bude zabune, ima ovde pretencioznosti kud god se okrenete – revolucionarni napevi uz akustaru na francuskom, spoken word delovi, nesvete kombinacije zavarivačkog blek metala i ekspresivnog folka... L'ACÉPHALE su ulili srce i dušu u ovaj album i dobro se čuje zašto je sve to nastajalo deset godina pa je ljudski da im date šansu i makar ih jednom pažljivo odslušate:
 
https://lacephale.bandcamp.com/album/lac-phale
 
 
Ovonedeljnu porciju grindcorea dobijamo ljubaznošću geteborških Walking Corpse koji sa četiri pesme na svom istoimenom debi EP-ju isporučuju jako tvrd ali istovremeno maštovit i kreativan grajnd koji uspeva da profitira čak i od neljudski brikvolovanog masteringa. Walking Corpse odvaljuju agresivnošću ali istovremeno imaju i dobre pesme od po dva minuta sa mnogo dobrih gitara i kvalitetnim, do ludila brutalnim izvođačkim pristupom na svim frontovima. Sa skandinavskom čvrstinom i ludačkom energijom koja kao da je teleportovana pravo iz Japana ovi Šveđani pokazuju kako grajnd 21. veka treba da se čuje:
 
https://walkingcorpsegbg.bandcamp.com/releases
 
 
I, da završimo sa još jednim grajnderskim izdanjem, More Pain iz San Dijega imaju istoimeni debi EP koji traje, čekajte da saberem... minut i jedanaest sekundi. A ima tri pesme. More Pain su pritom sasvim prirodni i nemaju u sebi ni trunke memecore poze pa je ovo EP poštenog, čukačkog power violence panka koga sviraju dvojica veterana  - Nick Zinner iz Yeah Yeah Yeahs i Justin Pearson iz The Locust i Dead Cross. Naravno, odmah se prepozna ta kilometraža i ovo je vrlo slatko i moćno izdanje za ulazak u vikend. Uživajte:
 
https://morepain.bandcamp.com/
 
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #770 on: 24-04-2019, 17:48:31 »

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #771 on: 25-04-2019, 14:30:27 »
Non-stop strim tehničkog death metala koga stvara neuralna mreža obučavana na muzici benda Archspire:

https://youtu.be/CNNmBtNcccE

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #772 on: 27-04-2019, 14:17:14 »
To što je danas crveno slovo* nije razlog što neću postovati nedeljni metlani pregled. Razlog je mnogo prozaičniji: kombinacija veterinara i poslovnih obaveza. No, obećavamo da će pregled biti uredno iskovan ili sutra ili prekosutra, trećeg dana praznika.** U međuvremenu uživajte u ovom klasiku hevi metala koga je napisao... er... Piter Grin.
 
 
https://youtu.be/ziwspbzfvOc
 
 
Edit: A evo i pesma o Godzili od benda koji je izmislio termin hevi Metal:
 
https://youtu.be/SBIyxnpStRw
 
 
* I to slovo "A", naime odlazak u bioskop da se gleda Avendžers: Endgejm
 
** Treći dan Avendžersa

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #773 on: 04-05-2019, 18:53:29 »
 E, pa, pošto sam masno slagao neki dan, ostaje mi samo da dve nedelje metala pokrijem jednim javljanjem. Neće biti lako ali metal je uostalom najslađi kad je najteže.
 
Da bismo bili efikasni treba pisati kratko i svirati brzo. Finci Sielunvihollinen („Neprijatelj“ ili već tako nešto) na svom trećem albumu, Kuolonkylväjä (što bi bilo nešto u smislu „Žetelac smrti“, a što se vidi i na omotu) ispunjavaju drugi kriterijum i ovo je ploča tvrde, efikasne skandinavske blek metal svirke sa odličnom produkcijom i dotegnutim sviračkim veštinama. Ovo je blek metal koga manje zanimaju atmosfera i filozofiranje a više efikasni, popaljivi aranžmani i pamtljive melodije. Ima ovde i dosta prostora za disanje pa ovo nije jedan od onih albuma koji samim sebi budu najveći, jelte, neprijatelji time što sve pesme liče jedna na drugu, već dobijamo distinktne i veoma melodične pasaže i srazmerno smirenije momente kako bi ovo mogli da slušaju i normalniji ljudi. Odlično:
 
https://sielunvihollinen.bandcamp.com/album/kuolonkylv-j
 
 
Njemački duo Wallfahrer („hodočasnik“, jelte) na svom drugom albumu, Rattenritual zvuče donekle slično, sa tom kombinacijom naglašene melodije i brzog tempa ali njihova je muzika zamišljenija, atmosferičnija pa i bliža post-metal i post-rok raspoloženjima tako da je na momente legitimno reći da je čak i nežna. Ipak, u globalu ovo je ploča brze i žestoke svirke po mom ukusu kojoj te harmonske avanture samo dodaju na dubini (slušajte kako naslovna pesma dobija na epici što duže traje) pa mogu zdušno da je preporučim:
 
https://wallfahrer.bandcamp.com/album/rattenritual
 
 
Također njemački duo Streams of Blood proslavlja deset godina karijere kompilacijskim albumom Kratf(werk) ali ovo nije puko ređanje postojećih snimaka u jedan Soundforge fajl i kliktanje na dugme za normalizaciju, jer su se mladići potrudili da zapravo sve pesme snime ponovo kako bi bile zvučno i izvođački ujednačene. Kad čujete kako je miks mutan i jeftin pitaćete se zašto su se, za ime Nečastivog, uopšte trudili ali taj podzemni zvuk zapravo odlično paše ovoj nihilističkoj, agresivnoj muzici. Streams of Blood su bend koji ne prezire atmosferu ali je sklon brzim blastbitovima i iznurujuće agresivnom tempu. Uz ovakav „kvalitet“ zvuka to može i da zamori ali ako slušate pravilno dozirano, ovo je album solidnih blek metal pesama odsviranih sa puno autoriteta:
 
https://streamsofblood.bandcamp.com/album/kraft-werk
 
 
Iz daleke ali prijateljske Malezije stižu Darklord kojima je, ako je verovati Metal Archivesu, trebalo 25 godina da od prvog dema stignu do debi albuma. No, dobra vest je da ovogodišnji debi, Diabolical Onslaught nudi izvrstan meni blek metala stare škole sa solidnim naklonima speed i thrash prethodnicima, jeftinim ali utegnutim miksom i stavom koji komunicira svežinu i napaljenost. Darklord slobodno mešaju sintisajzere sa reskim gitarama i to iznenađujuće dobro legne u njihovim prostim ali atmosferom nabijenim pesmama. Ima ovde zrnce orijentalne egzotike ali generalno ploča je kao neki izgubljeni biser iz 1991. godine i time ima moje najtoplije preporuke:
 
https://darklordmy.bandcamp.com/album/diabolical-onslaught
 
 
Estonski Serpentine Apostle debituju EP-jem Three Envenomed Fangs koji je sedamnaest minuta mračnog, košmarnog ali i melodičnog, žestokog blek metala koji bije među oči ali ima i uho za atmosferu pa sva ta brzina ne poništava hermetičnost koju Estonci očigledno veoma cene. Odličan debi:
 
https://infernaprofundusrecords.bandcamp.com/album/three-envenomed-fangs
 
 
 
Komšije iz Finske, Licht des Urteils su izbacili prvi demo i koriste fotografiju notrdamske katedrale u plamenu za omot. Primereno a i pravovremeno, reklo bi se. No, na stranu to nesrećno kačenje na, eh, trendove, ovo je snimak sa četiri pesme lo-fi blek metala koji odlično koristi svoju superjeftinu produkciju da isporuči malo više od petnaest minuta urnebesno brze i distorzirane svirke. Licht des Urteils su vidno napaljeni i žele da pokažu koliko su žestoki tako da pesme prosto pucaju od energije. Sjajno:
 
https://lichtdesurteils.bandcamp.com/album/demo-2019
 
 
 
Grčki jednočlani Chaoscraft na trećem albumu, God Shed His Curse on You ima drugi produkcijski problem a to je da bubnjevi zvuče previše neprirodno pa to može da zasmeta po kojem čistuncu. To na stranu, ovo je ploča agresivnog, brzog blek metala sa očiglednim korenima u grčkoj sceni ali i puno ljubavi za švedske prethodnike. Muzika je gotovo do apsurda brza, sa složenim aranžmanima i velikim harmonskim ambicijama i mada sve to više nego prečesto skreće u suhi kič, ne mogu da kažem da mi ovako na gomili nije simpatično:
 
https://chaoscraft.bandcamp.com/album/god-shed-his-curse-on-you
 
 
Čileanci Siaskel na svom trećem albumu, Xo'on Hauk Sho'on nastsvljaju sa tematizacijom istrebljenja patagonskih starosedelaca od strane evropskih došljaka i promišljanjem kosmosa, a muzički ovo su četiri pesme teškog, mračnog black/ death metala sa iznenađujuće niskim štimom i nemilosrdnom izvedbom. Mastering je suviše klaustrofobičan ali muzički ovo je veoma prijemčiva ploča:
 
 
https://schattenkultproduktionen.bandcamp.com/album/siaskel-chl-xoon-hauk-shoon
 
 
Islandski Árstíðir Lífsins („Životna doba“, kaže google translate, nema na čemu) sa četvrtim albumom, Saga á tveim tungum I: Vápn ok viðr („Istorija dva jezika I: oružje i drvo“) biju solidnih sedamdeset minuta tvrde metal svirke pomešane sa folk elementima. Kako to kod Islanđana često zna da bude, ovo je atmosferično i epski a da ne silazi predubiko u mulj kiča već zaista asocira na te neke mitske scene kakve ova muzika uvek nastoji da prizove. Pevač, Marsél, se pritom jako potrudio oko aranžmana nudeći horske pasaže i raspevane refrene za sve pare i ovo svakako valja prelsušati makar jednom:
 
https://arstidirlifsins.bandcamp.com/album/saga-tveim-tungum-i-v-pn-ok-vi-r
 
 
Poljski Deus Mortem sa svojim drugim albumom, Kosmocide pokušavaju da dokažu koliko su opasni ne bi li ih se, jelte, i sam kosmos uplašio. I dobro, ima tu štofa, ovo je superbrz, prangijaški blek metal koji malčice zapostavlja tradicionalnu poljsku duševnost za račun žestine koja podseća na neke skandinavske vedete (poput Nordjevel, recimo). Naravno, to je meni taman po ukusu pa ovaj album grajnderske žestine mogu mirne duše da snažno preporučim:
 
https://malignantvoices.bandcamp.com/album/kosmocide
 
 
Francuski Ferriterium na svom drugom albumu, Le dernier livre (ni manje ni više nego „poslednja knjiga“) umeju da zasviraju jednako brzo ali ovo je mnogo melodičnija i nešto setnija muzika. Prija mi jer se ovaj duo ekstremno trudi oko izvođačkih kvaliteta a i miks je pristojan pa njihova muzika ne zvuči jeftino i kiči već primereno ubedljivo i epski:
 
https://ferriterium.bandcamp.com/album/le-dernier-livre
 
 
Švedski Murdryck je život započeo pre dvadesetak godina kao mračni ambijentalni projekat ali na svom drugom albumu, Födelsen, demonstriraju kako su evoluirali nakon što su se pre pet godina primili na pravi blek metal. Nije Födelsen sad neko remek delo – pogotovo je miks malo upitan – ali ovo je meni interesantna kombinacija žestokog blek metala sa malo blackened rock’n’rolla i bend pravi vidan napor da spoji sve disparatne inspiracije koje ima pa mu je zvuk prilično osoben:
 
https://murdryck.bandcamp.com/album/f-delsen
 
 
Idemo nazad u Čile za potrebe drugog albuma benda Sol Sistere. Extinguished Cold Light je melodična pa i melanholična ploča koja o mržnji i nasilju priča na jedan prilično dostojanstven i za slušanje prijatan način. Malo podrumski miks ne smeta previše mada bih voleo da su Sol Sistere imali para za nešto bolje jer su svirački vrlo ubedljivi a njihove prijatne melodije valja da se dobro čuju:
 
https://solsisterehhr.bandcamp.com/album/extinguished-cold-light
 
 
Ossuaire iz Montreala na svom prvencu koji se primereno zove Premiers Chants nude šest pesama koje premalo variraju atmosferu i tempo da bi čovek mogao da ih razlikuje i zapamti. Uz to i mastering je na granici neslušljivosti pa ovaj album uvršćujem pre svega jer je dobar u elementima, ali kao celina, valjalo bi mu malo dorade:
 
https://ossuaire.bandcamp.com/album/premiers-chants
 
 
Norveški veterani Kampfar imaju osmi album, Ofidians Manifest i ovo je ubedljiva i zrela ploča norveškog blek metala sa odličnim zvukom i sigurnom izvedbom. Norvežani naprosto kad hoće, ovo rade bolje nego iko drugi na planeti i Ofidians Manifest je opasna ploča koja, uprkos tome što ne mrda ni milimetar izvan standardnih granica žanra, neprestano uspeva da iznenadi odličnim aranžmanskim rešenjima. Veoma, veoma dobro:
 
https://youtu.be/eBUajQZTccg
 
Pošto je 2019. godina ne samo da imamo uspešan finski web-comic koji se blago humoristički bavi blek metalom, već je taj projekat sada izrodio i virtuelni bend, Belzebubs, koji ima svoj prvi album, Pantheon of the Nightside Gods. I, mada je ovo na momente previše „komercijalno“ zvučeća ploča, sa melodičnim guitar hero solažama, s obzirom da ne znamo ni ko je u bendu (mada se nagađa da su u pitanju članovi Insomniuma), Pantheon of the Nightside Gods je zapravo izuzetno ubedljiv iskaz. Masterovan od strane samoga, jelte, Dana Swanoa, ovo je album „komercijalnijeg“ blek metala koji će odlično leći ekipi koja troši bendove poput, eh, ne znam, Cradle of Filth (koji imaju i gostovanje ovde). Ali, napominjem, sav taj komercijalni kič na stranu, ovo je solidno napisana i snimljena muzika. Šokantno.
 
https://youtu.be/eUReGRHsGcI
 
 
Manje komercijalni su finski Vargrav koji na svom drugom albumu, Reign in Supreme Darkness apsolutno bestidno kanališu taj neki mid-90s zvuk kakav su provlačili Emperor i njihovi akoliti. I mislim, odlično to rade i Reign in Supreme Darkness je ne samo besprekorno odsvirana nego i primereno producirana ploča da se postigne taj okultni štimung. No, Vargrav svakako neće dobiti nikakve poene na originalnost. Ali ne treba ni nju preceniti. Pristojan klon Emperora iz njihovog najplodnijeg perioda? Ma, naravno, dajte:
 
https://werewolfrecords.bandcamp.com/album/reign-in-supreme-darkness
 
Tajanstveni danski duo Sinnrs je izbacio svoj debi album Profound i ovo je simfonijski blek metal sa death čvrstinom koga ćete naći negde u istom delu mape kojim se kreću Italijani Fleshgod Apocalypse. I nije to sad nešto preterano mene oborilo s nogu ali makar mogu da cenim dobru produkciju u kojoj se stvari solidno čuju. Opet, bubanj je previše „plastičan“ i preterano dominira zvučnom slikom pa to malo kvari devojačku sreću ali kako su mnogi simfonijski blek metal albumi puka razmazotina u zvučnom pogledu, treba pozdraviti kada se bend malo potrudi. Profound nije tako „profound“ ploča kako bi bend sigurno voleo, ima ovde previše insistiranja na banalnim melodijskim rešenjima i ne bi škodilo da je bar četvrtinu kraća nego što jeste, ali da ima nekog štofa, ima:
 
https://youtu.be/mveyt3-OZlE
 
Finski Hedonihil ima prvi album (nazvan samo „I“) i ovo je neka vrsta sajd-projekta članova Swallow the Sun gde bi muzika trebalo da bude više death nego black metal. Ali, naravno, nije. I je zapravo sasvim solidna black metal ploča sa elementima death metala i produkcijom koja je prilično čista i uredna u odnosu na mizantropski muzički program koji nudi. Hoću reći, ovo je vrlo hi-fi kombinacija black metala, death thrasha i tako tih ekstremnih elemenata sa solidnim songrajtingom i dosta lepih ideja da se sav taj namešteni negativni stav lepo proguta. Problem je najpre u masteringu koji je toliko spljeskan da je ovo na momente bolno za slušanje. Takođe, trenutno na JuTjubu imate samo dve pesme a izdavač na Bandcampu čak i ne pominje ovaj bend. Ali ajde, poslušajte:
 
https://youtu.be/nDU87apZhR8
 
https://youtu.be/o2S5TSzTtmM
 
 
Jer, mislim, alternativa je novi Amon Amarth. Berserker je njihov JEDANAESTI album i potvrda kako jedan osrednji bend kroz godine pregalaštva i tvrdoglavosti može da svoj brend izgradi u dovoljnoj meri da ih ljudi shvataju ozbiljno i tretiraju sa dovoljno poštovanja. Hoću da kažem kako je Berserker ploča koju ja mogu da preslušam i da mi ne bude mnogo teško iako Šveđani povremeno padaju u ponor najcrnjeg kiča i to od one loše sorte. Ovo je, u totalu, paket kičastog vikinškog metala za dizanje tegova i krigli u kafani produciran malo skromnije nego što bi mu koristilo, ali, opet, da budemo fer, sasvim primeren publici koja već duže od dve decenije zna šta tačno traži od ovog benda:
 
https://youtu.be/W-6N35PI42c
 
 
Za dezinfekciju će solidno poslužiti beloruski Verwüstung čiji je drugi album, Gospel ov Fury, jedan tradicionalni jelovnik blackened thrash metala, produciran pristojno (mada jeftino) i sa dovoljno dobrih rifova da čovek može lepo da se opusti. Belorusi imaju stila i, recimo, Hellfire Rock’n’Roll simpatično spaja blastbitovski blek metal, rifaški treš i rokerski gruv a da ništa ne deluje neprirodno u toj mešavini. Pesme se motaju negde oko tri minuta i ne smaraju filozofijama i atmosferama, pa je Gospel ov Fury simpatično jednostavna i energična ploča:
 
https://h-o-h.bandcamp.com/album/gospel-ov-fury
 
Sxuperion su bend iz Kalifornije (mesto iz kog dolaze zove se Mammoth Lake što je u startu pola boda više!!), a njihov četvrti album, Endless Spiritual Embodiment je interesantna mada dosta hermetična blackened death ploča u kojoj se brutalni blastbitovi mešaju sa raznim ambijentalnim zahvatima i tako dok slušalac ili popizdi ili shvati na šta bend misli kad kaže „deep space poetry“. Možda nije za mnogo slušanja na dan ali ima ovde šta da se čuje:
 
https://bloodymountainrecords.bandcamp.com/album/endless-spiritual-embodiment
 
Tu je i novi Archivist. Doduše, album izlazi na vinilu tek u Avgustu, ali je izdavač sve već postavio na JuTjub i Bendkemp pa se može reći da je album u digitalnom smislu izašao. Triumvirate je treća ploča ovog internacionalnog post/ black metal sastava i ko je voleo njihov zvuk na prethodnim pločama ovde će svakako imati čemu da se raduje. Članovi ove supergrupe (iz bendova poput Light Bearer ili Fall of Efrafa) dobro znaju šta rade i ovo je muzika koja spaja nežni pop senzibilitet sa blek metalskim vrištanjem i prženjima. Mene to ne uzbuđuje naročito ali ovo i nije muzika namenjena meni a sklopljena je dobro i smisleno:
 
https://archivistmusic.bandcamp.com/album/triumvirate
 
 
Iz Britanije stiže jedan, hmmm, recimo izgubljeni klasik. Bend Skaldic Curse je sadržao članove Akercocke i Fen a album Devourer, njihov treći, iako je trebalo da izađe još početkom decenije se tek sada pojavljuje pred publikom. To jest na bandcampu. I nije to nesolidno. Nisam neki veliki ljubitelj britanske blek metal scene, a posebno su me Akercocke uvek ostavljali hladnim, no, Devourer je pristojno produciran album dovoljno maštovite muzike da mi bude sasvim neuvredliv na jedno slušanje. Isprobajte:
 
https://apocalypticwitchcraft.bandcamp.com/album/devourer
 
 
Appaling iz Ričmonda nude na svom drugom albumu, Inverted Realm dosta srednjaški blackened death metal koji neće osvojiti nikakve nagrade za originalnost ali je srčan, brz i dovoljno promišljen da zavredi barem jedno slušanje:
 
https://appalling.bandcamp.com/album/inverted-realm
 
 
 
Od stonera prvo nudimo EP sa četiri pesme britanskih Duskwood a koji je nazvan The Long Dark i mada je daleko od obavezne lektire možemo mu u pozitivne karakteristike upisati dobar stav i solidan, bogat zvuk. Duskwood su (pre)jako nabasovani ali to ne guši muziku baš u potpunosti, a pevač ume da se uklopi uz ove lepljive, stondirane rifove. Bend je, generalno, za moj ukus previše „komercijalno“ nastrojen ali vredi da se čuje:
 
https://duskwood.bandcamp.com/album/the-long-dark
 
 
Giant Dwarf iz Perta na istoimenom prvencu nude teško isfazirani psihodelični stoner rok koji uspeva da od svog shizofrenog miksa izvuče maksimum i ponudi interesantne, srazmerno kompleksne pesme koje svejedno imaju dosta gruva. Nije skroz metal ali je sasvim solidno, plus taj lepi omot:
 
https://giantdwarf.bandcamp.com/releases
 
 
Kostarikanski Redhead Match na svom prvom albumu, Birthing Of The Fuzzman, nude solidnu količinu fuzza, svakako, ali ovo je zapravo više stoner pa i doom album nego što je nekakav nestašni faz rok. Ne da to išta smeta. Redhead Match mogu da se pohvale vrlo pristojnim i vrlo pristojno produciranim debi albumom koji nije toliko hermetičan da ne može da ga sluša i normalan svet ali koji ima dovoljnu količinu gitarske hipnoze da prija i meni. Sve to ima blago ’90s notu u zvuku i pesmama (recimo... nalik na Fudge Tunnel?) ali prija!
 
https://redheadmatch.bandcamp.com/album/birthing-of-the-fuzzman
 
 
Mineapoliski Wolf Blood na svom drugom albumu (nazvanom, jednostavno „II“) prosipaju odličan, teški stoner sa mnogo interesantnih aranžmanskih rešenja (pogotovo se pevačica Mindy trudi oko multitrekovanja i harmonija) i solidno visokim tempom. Ovo bi bila forma „komercijalnog“ stonera koja meni najviše prija:
 
https://wolfblood666.bandcamp.com/album/wolf-blood-ii-2
 
 
Pretorijski šampioni Ruff Majik su već hvaljeni na ovom topiku za prethodni album, Seasons a drugi album, netom izašli Tårn nastavlja tradiciju odličnog lo-fi muziciranja koje uspelo spaja kafansku anarhičnost sa izrazito „muzičarskom“ disciplinom. Tårn je prilično sirovo produciran album ali su pesme odlične i bend se sa dobrim razlogom ubedljivo penje lestvicom svetskog stonera prema samom vrhu:
 
https://ruffmajik.bandcamp.com/album/t-rn
 
 
Teksašani The Well nude vrlo solidan jelovnik na svom trećem albumu, Death and Consolation i ovo je stoner rok i psihodelija sa dosta stava i dobrom produkcijom. The Well nisu samo pušači kanabisa i njihova muzika ma koliko gruva imala takođe komunicira i jednu višu ambiciju, da nešto, jelte, kaže. Fino se to sluša:
 
https://youtu.be/JpTCk_5_vjo
 
 
 
Klivlendska ekipa Frayle (da, da, „Frajle“) ima novi singl, Dead Inside sa dve pesme okultno intoniranog, sporog i opuštenog doom metala koji više hvata na atmosferu nego na težinu i to mu odlično ide. Vrlo dobre kompozicije i jedan dostojanstven, epski štimung. Ženska ruka je čudo:
 
https://frayle.bandcamp.com/album/dead-inside
 
 
Vankuverski Eye of Doom kombinuju svoj sabatovski doom sa propisnim hevi metalom na istoimenom prvom EP-ju i to je... malo kiči ali simpatična kombinacija. Morate imati sklonosti ka ’80s metalu da biste ovo korektno probavili, ali ima štofa:
 
https://eyeofdoom.bandcamp.com/releases
 
Ostajemo u Kanadi za prvi album ekipe iz Toronta pod imenom Smoulder. Times of Obscene Evil and Wild Daring je ploča koja kombinuje teški, blago okultni doom sa bržim, „normalnijim“ metalom, uz ukusne naklone osamdesetima i vrlo solidnu produkciju. Smoulder pišu pristojne rifove i dobro ih aranžmanski uklapaju ali ubedljivo najupečatljivija stvar u vezi sa njima je pevačica Sarah Ann koja ne samo da na promo fotki pozira sa opakom, krivom oštricom sa nekog dalekog istoka, nego i razbija za mikrofonom. Pevanje naprosto jednoj inače solidnoj ploči dodaje potreban element esencijalnog sa svim tim epskim refrenima i moćnim personalitijem i Times of Obscene Evil and Wild Daring je obavezna za makar jedno slušanje:
 
https://smoulder.bandcamp.com/album/times-of-obscene-evil-and-wild-daring
 
 
 
 
Mount Soma iz Dablina na svežem EP-ju Nirodha (koga je masterovao Džim Plotkin lično!) isporučuju solidan sludge/ doom koji zvuči besno i opasno i za razliku od ostatka ponude ove nedelje, ne deluje kao da je prevashodno napajan kanabisom. Mount Soma se trude da nađu lepotu u žalosti i, pretpostavljam, obrnuto i ovo je pristojna ploča na tom njihovom putu:
 
https://mountsoma.bandcamp.com/album/nirodha
 
 
Klivlendski Mollo Rilla na svom istoimenom debiju donose za ovu priliku verovatno najbolju stoner ponudu. Tvist je u tome da ovo nije nimalo metal ploča već kombinacija garaže, psihodelije, bluza pa čak i malo art roka, sa interesantnim rešenjima u miksu i vrlo osobenim personalitijem benda. Iako im je ovo prvi album, Mollo Rilla na njemu zvuče izuzetno zrelo i pokazuju da imaju popriličnu kilometražu kao muzičari i stvaraoci:
 
https://seeingredrecords.bandcamp.com/album/mollo-rilla
 
 
Na nešto klasičnijem stoner jelovniku imamo čikaški Haze Mage čiji je debi album Chronicles jedan moguć odgovor na pitanje šta bi bilo da je Glenn Danzig u životu manje išao u teretanu a više cimao bong i slušao Black Sabbath. Dobra je ovo ploča žestokog, staromodnog ali ne i zastarelog stoner metala koji odlično koristi vokalne kvalitete Matthewa Caselle. Bendovi koji imaju ovako zanimljiv gitarski rad (dakle, pored rifova ima ovde i dosta interesantnih melodijskih uplitanja) često dobijaju epitet „okultni“ ali Haze Mage su jednako usredsređeni na marihuanu koliko i na okultizam tako da zadovoljavaju sve potrebne prerogative. Ovo je kolekcija jako dobrih pesama, odlično izvedenih i snimljenih. Lektira!
 
https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/chronicles
 
 
Veoma ubedljiv je i drugi album trojke Shotgun Sawyer, nazvan Bury the Hatchet a gde se stoner rok isporučuje kroz formu brutalno faziranog, žestokog, heavy bluza. Generalno sam po difoltu sumnjičav prema bendovima koji misle da je dovoljno svoj osrednji hard rok upariti sa malo slajd gitare i da ćemo svi da popadamo na bulje, ali Shotgun Sawyer imaju svežinu, pršteću energiju, nervozne wah wah pedale i mnogo nakurčenog stava pa ova ploča veoma prija. Čak su i propisno bluz komadi (poput Backwoods Bear u kome dobijamo obećani slajd) veoma dobri i zvuče autentično, a kada se poodvrću distorzije i bend uvati da krlja, pa to je nirvana. Sve to i još je album – inače sniman uživo i bez nasnimavanja, uključujući vokale!!! – miksovan prozračno i prostrano, kako i valja. Izvrsna ploča:
 
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/bury-the-hatchet-2
 
 
 
Italijanski Cosmic Putrefaction je jednočlani death metal projekta čoveka koji se odaziva na G.G. a njegov debi album, At the Threshold of the Greatest Chasm, je izašao za I, Voidhanger i... pa ovo je prilično osrednja ploča koja se kreće negde u istoj koloni sa Tomb Mold i sličnim sirovim death metal pregaocima, samo što se nije to sve dovoljno krčkalo da bi steklo oreol klasika. No, G.G. makar ume da pesme drži u toj nekoj dvominutnoj orbiti pa to što su jednostavne i pomalo primitivne zapravo ne smeta i ploča ima jednu pomalo pankersku dimenziju. Ipak, pesme su preslične jedna drugoj da album ne počne pomalo da zamara prema kraju, ali su makar najbolje stvari i ostavljene za kraj. Ovo obećava i mada za sada ne isporučuje, vredi da se drži na radaru:
 
 
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/at-the-threshold-of-the-greatest-chasm
 
 
Za malo depresivnog doom metala pobrinuli su se mineapoliski Chalice of Suffering čiji je drugi album, Lost Eternally, gotovo karikaturalno sklopljenih sat vremena sporog, (o)tužnog death/ dooma. Hoću reći, ovo je ploča prepuna introa, interludija, recitacija, komično promuklog grlenog pevanja i gotovo da parodira tu neku svečanu ozbiljnost posvećenog doom metala. No, kada se tu pojave te neke gitare i melodije popunjene sintisajzerima, nekako sve dođe na svoje mesto. Lost Eternally nikako nije ploča pamtljivih rifova već najpre ploča atmosfere ali, možda neočekivano, uprkos svojim izraženim kič elementima, ta atmosfera na kraju čoveka obuzme i dobrano nagradi. Može da se sluša!
 
https://chaliceofsuffering.bandcamp.com/album/lost-eternally-atmospheric-death-doom-metal
 
A jedva na granici slušljivosti za mene je sedmi album jednočlanog teksaškog funeral doom projekta The Howling Void koji se zove Bleak and Everlasting. Ryan Wilson koji sve ovo svira i peva uspeo je da nagura sve funeral doom stereotipe u jedan album od četiri pesme (sa nazivima poput         
All The World Is A Grave ili Silence at the end of time) ali je to bar dobro producirano. Što nije mala stvar:
 
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/bleak-and-everlasting
 
 
 
Losanđeleski Steel Prophet postoje još od polovine osamdesetih a tako i sviraju. Novi album, The God Machine (drugi u ovom desetljeću a peti u ovom veku) je praktično postmodernistička simulacija ’80s hevi metala, sa nužnim korekcijama za kvalitet produkcije i blagim naglašavanjem power metal elemenata. I sad, pošto je sve to veoma programski osmišljeno, ne mogu da pričam o nekoj svežini i autentičnosti ali Steel Prophet makar ne smaraju i nude pristojne pesme u kojima se Dio, Y&T, Samson, Manowar, kasniji Black Sabbath i slični uticaji susreću u ubedljivim, četvrtastim metal komadima sa himničnim refrenima i kraljevskoapartmanskom rifažom. Novi pevač, R.D. Liapakis bendu dodaje dobrodošlu količinu baritona tako da se ovo zapravo fino sluša. Treba da volite ovakvu muziku iskreno i bez poze da biste izdržali, ali vredeće:
 
https://www.youtube.com/playlist?list=PLBzBwYhHpqLIbN14gmxXvtI6r8yUve1aQ
 
 
Ako vam Steel Prophet nisu dovoljni za taj neki klasični HM fiks, Danci Pectora imaju debi album, Untaken i ovo je bestidno ’80s intoniran hevi metal negde na razmeđi Dia, Metalike, Mejdna i sličnih klasika, samo ne TOLIKO dobar. Pectora su na momente preterano „komercijalni“, na momente previše derivativni i meni umeju malo da budu i dosadni. No, treba im aplaudirati na smelom imenu koje pokazuje da im je teretana važnija od muzičke škole i, bez sve šale, treba ceniti stav koji bend ima. Samo bih voleo da su pesme malo manje reciklažnog tipa jer bend ima veštine i dobar zvuk:
 
https://targetgroup.bandcamp.com/album/untaken-2
 
 
 
Za ovonedeljnu porciju shoegazea obratićete se na adresu njujorških Spotlights čiji album Love & Decay nije kombinacija black metala sa shoegaze rockom već naprosto nešto tvrđi, niže naštimovani shoegaze. Interesantno je to postavljeno i zapravo se sluša prilično dobro kombinujući tu neku doom težinu sa shoegaze uplakanošću. Bend sebi kači etiketu „dreamsludge“ i ovo je sasvim solidan deskriptor a čak i ja koji nisam najveći svetski ljubitelj shoegazea ovo mogu da svarim bez mnogo stenjanja. Pristojno:
 
https://spotlights.bandcamp.com/album/love-decay
 
 
 
Nego, izašao je novi Sunn0))) i činjenica da su Anderson i O’Malley smatrali da imaju šta novo da kažu u domenu tog nekog klasičnog drone metala koji su praktično, ako već ne izmislili (jer ipak – Earth 2) a ono makar pretvorili u žanr me je, priznajem, prilično rajcala. Album je pripreman više od godinu dana što, slažem se, zvuči komično imajući u vidu koliko je ovo jednostavna muzika koja, što se slučajnog prolaznika koji ovo čuje tiče, nastaje tako što mačka hoda preko gitare slučajno uključene u pojačalo, ali, ako volite ono što su Sunn0))) uvek nudili čini mi se da ćete lako prepoznati prefinjenu dramu i, čak, i malo melodrame koju Life Metal (da, tako se ploča zove) – nudi.
 
Hoću reći, pevušenje kultne islandske čelistkinje Hildur Guðnadóttir (svirala sa Animal Collective, Mum, Pan Sonic pa i Throbbing Gristle) na Between Sleipnir’s Breaths koja album otvara je simpatičan dijalog preko petnaest proteklih godina sa krkljanjima Attile Csihara na White 2 i mada bi u nekom drugom kontekstu delovalo sasvim hipsterski, Sunn0))) uspevaju da ga u svoj zvuk uklope bez gubljenja koraka donoseći prefinjenu napetost i epsku težinu u muziku koja načelno, ponavaljamo, zvuči gotovo potpuno nasumično. Ali nije. O’Malley i Anderson su uvek razumeli vrednost rituala i sa Life Metal je ritualno u njihovoj muzici prisutno bez stida i odmaka, svako okidanje rifa i puštanje pojačala da propišti od muke isporučeno sa neverovatnom ozbiljnošću i uverenjem da ovo MORA BAŠ OVAKO da zvuči u ovom trenutku ljudske i kosmičke istorije. I meni to, neiznenađujuće, i dalje, posle skoro dve decenije, pritiska svu potrebnu dugmad, uz sve te dobrodošle male ornamente u vidu orgulja, moog sintisajzera i drugih dopunskih instrumenata. Remek delo? Pa... sasvim moguće.
 
https://sunn.bandcamp.com/album/life-metal
 
 
Čileanci Sins of the Damned na svom prvom albumu, Striking the Bell of Death nude prijatan speed metal sa dosta dugačkim pesmama i blagim nakolnima Mejdnu kada je to oportuno. Album ima solidne ritam gitare i moćnog bubnjara ali moram da priznam da me monotono pevanje pevača (i gitariste) Razora prilično smara i da njegov proto-Possessed lavež dosta oduzima na šarmu ovoj inače pristojno napisanoj ploči:
 
https://shadowkingdomrecords.bandcamp.com/album/striking-the-bell-of-death
 
 
Filipinski Deiphago ima svoj peti album, I, the Devil i ovo je, avaj, pokazna vežba iz discipline „mastering uništava muziku“. Mislim, Deiphago nisu najoriginalniji death metal bend na planeti (mada njihov izdavač, sa malko previše entuzijazma veli „DEIPHAGO are arguably the most violent band on the planet, as well as one of the most envelope-pushing.“) i njihove pesme su sagrađene od nekoliko fora koje se ponavljaju u nedogled, ali dok bi sve to, uz malo kreativnog editovanja moglo sasvim lepo da se sluša, ovo je album koji je toliko brikvolovan da je gotovo neslušljiv. Džaba Deiphagu svi ti nervozni, pankerski gestovi u Neuro-Satanic Circuit ili strejtforvard prebijanje u 11:4:6 pa i sludge momenti u Deus Alienus izmešani sa hardkor nabadanjima, kada je album potpuno lišen dinamike i meni je gotovo nemoguće da zadržim pažnju na njemu duže od petnaestak sekundi. Greota.
 
https://deiphago-philippines.bandcamp.com/album/i-the-devil
 
 
Slabi smo ove nedelje sa death metalom pa će Njujorčani Hypoxia morati da posluže sa svojim drugim albumom, Abhorrent Disease. Hypoxia su old school bend, koji nabraja Suffocation, Vader, Cannibal Corpse i Sepulturu kao nekakve poredbene objekte, mada ima kod njih možda i više skandinavskog death štimunga iz Grave ili Unleashed šinjela. Hypoxia ne umeju da napišu instant klasike kao ova dva benda ali se trude oko aranžmana i mada taj sačmarski pristup donosi jednaku količinu škarta kao i pamtljivih momenata, ovo je u celini ipak solidno slušljiva ploča:
 
https://selfmadegod.bandcamp.com/album/abhorrent-disease
 
 
 
Mada, naravno, izašao je i novi (or is it?) Origin i... ovo je bend koji ja volim a koji, po mom osećaju nikada nije zauzeo pozicije koje im sleduju na ime kvalitetne svirka i komponovanja. Možda je svakako problem što je tech death polje na kome morate da preterujete da biste uopšte bili zapaženi a Origin su nekako vazda bili više death nego tech, sa ukusnim ubacivanjem sviračkih egzibicija u inače vrlo grajndersku svirku. Abiogenesis - A Coming Into Existence je zapravo kompilacija starih i retkih pesama od kojih neke datiraju i od pre zvaničnog početka benda a Paul Ryan je taj (pra)stari materijal snimio ponovo sa svojih deset prstiju i bez pomoći ostatka benda. Sve je to vrlo simpatičan death metal iz devedesetih (najnovija pesma je iz 1998. godine) odrađen sa oštrinom koju bend danas ima i mada ovde nećete čuti modernu kombinaciju tehničke svirke i zaslepljujuće brzine koja bend karakteriše, ovo je svejedno vrlo brzo i tehnički korektno. Albuma za sada nema za slušanje na internetu za dž pa evo par ilustracija:
 
https://youtu.be/PcDcW9oN4bc?list=PLVub5MTT5SS5zLppUYLDzMZo45Jfrxm91
 
 
Za još death metala tu je drugi album bristolskih Body Harvest. Bend ima poene na ime koje podseća na kultnu N64 igru koja je bila preteča trodimenzionalnih GTA naslova, a album Parasitic Slavery iako nema trunku originalnosti predstavlja deset pesama nemilosrdnog blastbit prebijanja u maniru Hate Eternal ili Krisiun i ja to uvek mogu da slušam. Body Harvest su svakako naporni u većim dozama zahvaljujući preterano naprženom zvuku i miksu ali ovo su solidno napisane pesme sa dovoljno dobrih trikova da zadrže pažnju. Pa ko voli taj ultra brutalni death metal (ja!!) ovome može ozbiljno da se poraduje:
 
https://comatosemusic.bandcamp.com/album/parasitic-slavery
 
 
A za malo trešerskiju ponudu, Ringworm iz Klivlenda imaju osmi album, Death Becomes My Voice i ovo je solidno besna i energična ploča čiji pristup podseća da je bend svoj identitet formirao devedesetih ali se sasvim lepo sluša:
 
https://ringworm.bandcamp.com/album/death-becomes-my-voice
 
Finski Enragement su bend koji nudi pristojnu death metal tuču na svom drugom albumu, Burned, Barren, Bloodstained. Ovo je u osnovi „običan“ brutalni death metal ali obogaćen sa mnogo interesantnog gitarskog rada i mada to nije uvek nužno u sumi svih stvari fenomenalno, opet je interesantno na prvih nekoliko slušanja:
 
https://enragement.bandcamp.com/album/burned-barren-bloodstained
 
 
Završimo sa malo solidnog grajndkora. Losanđeleski BRUCEXCAMPBELL pokušavaju već godinu dana da izdaju album South to No Life na vinilu ali to ne ide pa smo dobili bandcamp izdanje i vapaj izdavačima da stupe u kontakt. Zašto je tako, ne znam, jer ovo je ploča odličnog, utegnutog krast/ grajnda sa kvalitetnom svirkom, dobrim miksom i efikasnim pesmama. Odlično dođe da se isperu uši posle ovakvog metal maratona koji smo danas pretrčali:
 
https://evilash.bandcamp.com/album/south-to-no-life
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #774 on: 06-05-2019, 20:46:13 »
Nego, ne mogu da opišem koliko me dirnulo što je Vio-Lence odradio rijunion šou pre mesec dana. Ne samo zato što je u pitanju drugi najbolji treš metal bend ikada i zvuče izvrsno, nego... pre godinu dana smo spremali kovčeg za sahranu Šonu Kilijanu (ima negde na topiku snimci sa koncerta Killian on Command) a on ne samo da je pretekao i ozdravio nego i jebe kevu. Kad izađe na binu na Eternal Nightmare, ja se malo naježim.
 
Plus, Gari Holt na gitari a i on i Fil Demel svirali u Slayeru  :| :| :|  Bej ejrija, madrkfakrz, publika luduje ko da je 1987. godina:
 
https://youtu.be/WZ_vdS5jTW8
 
 
https://youtu.be/497kHBu1ZR4
 
https://youtu.be/f3drBEDRzdE
 
https://youtu.be/yaluRpO8zsQ

https://youtu.be/oxGwYaCqjWI
 
https://youtu.be/dtx0g-lRVXc

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #775 on: 11-05-2019, 17:58:19 »
 Gde smo mi tu je i metal, glasilo bi podsećanje za ovaj vikend. Pa da vidimo onda, kako je to gde smo mi.
 
Prvi na spisku su blek metalci a prvi među jednakima, čisto hronološki su Nijemci Blyh. Dvojac je ovo koji za dve godine izdaje, evo, drugi album i Awake to Emptiness je ploča koja odlično prezentuje Blyhovu viziju kompleksnog, možda čak i progresivnog blek metala u kome se melodični tremolo rifovi mešaju sa složenom i stalno mutirajućom ritmičkom podlogom tako da muzika zvuči živo i dinamično a da se ne zaboravlja na tradicionalnu blekmetalsku pržačinu. Murul i Absorber su se jako potrudili oko kompozicija ali i produkcije i ovo je i izvođački i sadržajno visokokvalitetan album. Lepo je čuti ploču na kojoj se muzičari očigledno pokazuju ali da je sav taj egzibicionizam u službi izuzetno nadahnutih i veoma atmosferičnih pesama. Vrlo dobar početak dana!
 
https://blyh.bandcamp.com/album/awake-to-emptiness
 
 
Tu nam je i prvenac američko-švedske momčadi Gardsghastr i Slit Throat Requiem je jedna prilično impresivna ploča. Simfonijski blek metal je muzika uvek u opasnosti da se polomi pod težinom svoje pretenciozne koncepcije ali ova svojevrsna andergraund supergrupa uspeva da igra na tankoj oštrici između vodviljske grandioznosti vedeta kao što su Dimmu Borgir ili čak Cradle of Filth i ubistvene, vrlo ekstremne svirke po uzoru na, recimo, Emperor ili stariji Dark Throne. Slit Throat Requiem je album koji zvuči kao da usred bombardovanja pokušavate da slušate nekoliko orkestarskih ploča odjednom, i to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji. Ovo je ploča puna preteće atmosfere i nihilističke agresije kakvu ja intuitivno vezujem za „tr00“ blek metal a da uspeva da u to uveže i malo orkestracija je veliki i dobrodošao bonus. Fenomenalno:
 
https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/slit-throat-requiem
 
 
Francuski blek metalci Natremia (čije ime zvuči kao nekakav zaslađivač bez šećera, jel’ da?) posle šest godina diskografske pauze imaju novi EP, nazvan  A.O.T.N.F. a što je skraćeno za An Old Temple Never Falls i ovo je vrlo prijatna kombinacija blek metala stare škole sa modernim aranžmanima. Hoću da kažem, Natremia očigledno vole Bathory i celu tu ’80s blek metal klasiku pa se i u njihovim pesmama čuje dosta thrash rifova, a umesto kompjuterski editovane, pomalo bezdušne svirke imamo organsku, ubedljivu izvedbu. Kad na to dođu veoma dobri aranžmani sa gomilom promena atmosfere, dinamike i tempa, tako da dobijemo praktično teatralni ugođaj, ovo je ploča koja se može preporučiti bez ostatka. Dakle, izvrsno:
 
https://natremia.bandcamp.com/album/a-o-t-n-f
 
 
Takođe iz Francuske (mada danas stanuju u Britaniji jer, valjda, vole Bregzit a mrze beli luk) stiže i trojac Nyss i njihov drugi album. Dépayser, koji uz pregršt EP-jeva čini njihovo sedmo izdanje, je fina ponuda nečeg što oni zovu eksperimentalnim blek metalom, a vama je dovoljno da vam kažem da je muzika kompleksna ali organski sklopljena, sa brojnim aranžmanskim peripetijama, ali tako da sve zvuči kao da je deo jednog jasnog narativa. Ima ovde momenata na koje bi se i John Zorn bez sumnje nasmešio ali Nyss svoj eklektični pristup očigledno stavljaju u službu atmosfere i pripovedačke ambicije i ovaj album je odličan primer kako možete biti žanrovski verni čak i kada granice žanra iz sve snage gurate ka spolja. Stvar je valjda u toj nekoj „duši“. Odlična nedelja za blek metal, ako do sada niste primetili.
 
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/d-payser
 
 
Da odemo malo na sever i obiđemo Finsku. Spell of Torment imaju prvi album, izdali su ga Poljaci sa Wolfspell i His Tempting Ritual iako zvuči kao kolekcija vrele homoerotske poezije zapravo je prijatan i melodičan blackened death metal album sa pamtljivim gitarskim temama i simpatičnim, organskim* zvukom. Nisam neki preteran ljubitelj melodičnog death metala onako kako se danas ovaj termin shvata pa su mi Spell of Torment zapravo dosta simpatični sa svojim atmosferičnim i prilično epskim pristupom u kome se ostavlja dovoljno mesta za intimu i primetnu dinamičku varijaciju. Od ove ploče se ne pada na dupe od prve note, ali je drugačija od onoga što inače slušam i zapravo ima mnogo toga da ponudi:
 
https://youtu.be/Xv4W3nU7kfg
 
*al’ sam odjutros navalio sa ovim izrazom ko da sam neki božemeprosti
 
 
Windthrow iz šveske je jednočlani prilično atmosferični blek metal projekat koji, srećom, umiče prokletsvu atmoblacka. Čime hoću da kažem da Robin Pettersson na ovom albumu obraća pažnju na to kako su kompozicije sklopljene i kako se teme koje raspliće na gitari i ritmovi na bubnjevima dopunjuju da kreiraju prepoznatljive i distinktne pesme. Atmoblack albumi često umeju da budu samo depresivna razmazotina od pedeset minuta, bez jasnog početka, kraja, sredine i narativne niti i Treacherous Beckonings ovo srećom lako izbegava. S druge strane, Pettersson iako odlično svira i solidno piše pesme, ne beži sasvim od te neke solipsističke zagledanosti u samog sebe pa ovaj album, iako podseća na vrhunce žanra poput škotskog projekta Saor, ipak ne uspeva da ih dosegne. No, ne bih da zvuči kao da ovo nije vredno slušanja, naprotiv, Pettersson ima razrađenu ruku, dobre ideje, pogotovo izvanredne mejdnovske gitarske trikove i odlično mu ide kombinovanje folka sa metalom (slušajte divni interludij Rimfrost) tako da je samo potrebno da sve to samo podigne na sledeći stepen zrelosti da bi bio na samom vrhu. A ovako je blizu. Slušajte:
 
https://windthrowofficial.bandcamp.com/album/treacherous-beckonings
 
Norveški Helheim ima da se pohvali već svojim desetim albumom i Rignir je jedna veoma duševna, emotivna ploča koja spaja folk senzbilitet i pop suptilnost sa metal čvrstinom onako kako i očekujete od benda koji ovo sranje radi već duže od četvrt veka. Koliko će vam Rignir prijati, naravno, zavisi od toga koliko možete da podnesete miks koji ima veoma, da kažemo, eksperimentalnu postavku, ali i od toga koliko Helheimovu pop-dramu smatrate autentičnom ili nameštenom. Nema sumnje da sa ovim albumom bend ide korak ili dva-dalje u kreiranju svoje unikatne blek metal vizije i ja im na tome svakako skidam kapu:
 
https://helheim.bandcamp.com/album/rignir
 
 
 
 
Ponovo smo u Francuskoj zarad trećeg albuma jednočlanog projekta Sühnopfer. Ardraos, koji  je jedini član i autor u ovom bendu je ozbiljna blek metal mašina za proizvodnju zvuka i mada je ovo tek treći album benda za šesnaest godina otkada postoji, vidi se ovde jedna izgrađenost rukopisa i svetonazora. Hic Regnant Borbonii Manes je album koji solidno prezentira taj „srednjevekovni blek metal“ pristup koga Sühnopfer neguje i ovo je ploča intrigantnih melodija i kompleksnih aranžmana. Neću lagati ako kažem da Ardraos sebe malko ume i da upuca u nogu tom nekom kompleksnošću koja od slušaoca zahteva dosta koncentracije iako se čini da bi album bolje radio da su pesme fokusirane na ono što je u njima upečatljivo – teme i melodije – ali opet, verujem da ima ko voli i da se malo pomuči pa će non-stop blastbitovi i teške promene ritma i tempa u kombinaciji sa gorkoslatkim gitarskim radom svakako biti po nečijem ukusu:
 
https://suhnopfer.bandcamp.com/album/hic-regnant-borbonii-manes
 
 
I ponovo Finska (primećujete pravilnost? Ili se to samo meni priviđa?) za potrebe novog EP-ja dvojca Sarastus. Ploča sa četiri pesme, zove se The Deceased Dwell In Darkness (jer, valjda, u mrtvačnicama nema noćnog svetla) i ovo je fin primer melodičnog a sirovog, neprskanog blek metala koji ima tu neku tradicionalnu otvorenost, praktično naivnost i jaku ekspresivnu notu. Nisam previše siguran za mastering koji malko preteruje sa glasnoćom, ali se makar instrumenti prilično dobro čuju pa su upečatljive melodije, nabadački ritmovi i izražajno pevanje svi zajedno u prvom planu. Fino:
 
https://sarastus.bandcamp.com/album/the-deceased-dwell-in-darkness
 
 
Od stonera nemamo bognzašta ove nedelje ali to što ima je prilično dobro. Pod tim mislim na prvi propisan album turinskog desert rock benda Rama, pod naslovom Everything is One. Italijani sebe opisuju kao devotional stoner i kada budete slušali ovu solidnu ploču shvatićete kako i zašto to ima smisla. Everything is One je kolekcija glasno-tiho-glasnih pesama koje imaju sve odlike psihodeličnog roka i desert rock težinu i stoner rock gruv, ali upakovane tako da se postigne neka vrsta sakralnog zanosa kakav ostali slični bendovi uglavnom ne traže. Rama nisu onako ritualni kao, na primer Om, ali je njihova muzika kudikamo emotivnija pa se Everything is One sluša kao maltene kombinacija shoegaze ekspresije sa stoner rokanjem. Što je iznenađujuće jaka kombinacija. Neke odlične solaže, takođe. Vredi poslušati jer ovo je album koji se ne stidi:
 
https://ramadesertrock.bandcamp.com/album/everything-is-one
 
 
Ima iznenađujuće mnogo metal bendova koji se zovu Mistress ali njemački bend Mount Atlas je tako nazvao svoj novi EP i nazvati ovo stoner rockom mi se čini kao prikrivanje činjenice da je u pitanju prijatan hard rok sa mnogo slatkih gitarskih ukrasa i prepoznatljivim zvukom hammond orgulja u prvom planu. Mount Atlas bez ikakve sumnje kao svoje velike uzore smatraju Deep Purple i mogli smo da dobijemo mnogo gorih interpretacija klasične Mark II postave ovog velikog benda. Mistress nije EP koji će biti smatran klasikom za 40 godina ali ovo je vrlo pristojan starinski hevi metal/ progresivniji hard rok sa solidnim pesmama koje ne zvuče zastarelo niti prevaziđeno. Bend sa svojom očiglednom imitacijom Purplea (pevač se iz sve snage trudi da pogodi Gillanovu boju, mada nema vrištanja) sebe pakuje u prepoznatljivu nišu ali ako volite stvari koje u toj niši opstoje, nećete se loše udati sa Mount Atlas:
 
https://mountatlas.bandcamp.com/album/mistress
 
 
Takođe iz Njemačke i takođe prilično retro, ali ima ko to voli, je ponuda na novom albumu benda Paragon a pod naslovom Controlled Demolition. Paragon rade već četvrt veka ali njihova muzika bi komotno mogla da je nastala još krajem osamdesetih sa svim odlikama hevi metala koji spaja klasičan stadionski bombastični pristup sa andergraund mirisima što dolaze iz thrash i speed metal rukavaca. Controlled Demolition nije ploča koja će ikoga da usere neverovatnom originalnošću i svežinom ali je ovo korektno i uverljivo odrađen posao pakovanja herojskog zvuka u savremenu produkciju sa mnogo vidljivog truda uloženog u pisanje pesama i aranžmane. Još važnije, iako Paragon nesumnjivo smeraju na to da zvuče „klasično“, oni ipak imaju personaliti i dušu i svaki ljubitelj dobrog teškometalnog zvuka sebi treba da priušti makar jedno slušanje:
 
https://www.youtube.com/watch?v=ZCCO2QCJle0&list=PLBzBwYhHpqLLqQzV1nz9OozZ-f9dezOpz
 
 
Iako danski Altar of Oblivion ima elemente klasičnog hevi metala na svom trećem albumu, The Seven Spirits, radi se ipak o modernijem i više andergraund pristupu metalu koji kombinuje tradicionalni, napadački rif-pristup sa doom atmosferom i iznenađujuće dobro osmišljenim pevanjem. Mik Mentor, pevač ovog benda je svakako najupečatljivija njegova nijansa sa svojim skoro gotskim, melodičnim stilom koji se dobro uklapa uz zlokobne gitarske rifove i stamenu ritmiččku pratnju. Altar of Oblivion tom kombinacijom postižu zdrav spoj tog nekog blago hermetičnog zvuka koji ide uz ekstremniji metal (iz kog potiču) sa sasvim nenameštenom ekspresivnošću koja je svojstvena tradicionalnijoj pop muzici. Nisu ovo nužno pesme koje bi same od sebe bile memorabilne ali Mentorovo pevanje ih oplemenjuje i čini ovaj album apsolutno vrednim truda:
 
https://youtu.be/QFsNKCDhkYQ
 
 
Idemo sad u Helsinki po još jednu porciju finskog metala jer, suočimo se s tim, Finska je ono gde se danas dešavaju najjebenije stvari. Ovog puta pričamo o debi albumu speed metal atrakcije Chevalier pod naslovom Destiny Calls. Chevalier su bend koji je u dve godine od osnivanja izbacio već nekoliko kraćih izdanja, tešući svoj zvuk i pristup i Destiny Calls je zapravo iznenađujuće kompleksna ploča s obzirom na to da speed metal nominalno smatramo jednostavnijim starijim bratom thrash metala, bratom punim energije ali ne i poznatim po kompleksnosti muzike. Chevalier su tu da pokažu kako bi speed metal zvučao da su ga, recimo, benovi poput VoiVod baštinili, nudeći pregršt složenih pesama koje kombinuju nezaustavljivu sirovu inerciju ove muzike sa stalnim mikromenadžmentom tempa, dinamike i teksture. Destiny Calls je ploča PREPUNA detalja i mikrogestova koje skoro da nećete ni primećivati jer su osnovne teme pamtljive i moćne a pevačica Emma Grönqvist svojim agresivnim a melodičnim pristupom drži najveći deo pažnje. Chevalier su dakle, muzički i kompozicijski izvanredno intrigantni ali album svakako ima problem sa miksom koji gotovo da uspeva da sakrije sve dobro (ma šta dobro, odlično!) što bend ima da ponudi. Šteta je što ovako dobre pesme moraju da se bore da se čuju pored komprimovanih udaraljki, tananih gitara i vokala koji se ne čuje kako treba iako je visoko u miksu i ovo je legitimna zamerka, no, Chevalier svakako zavređuju da ih probate:
 
https://chevalier.bandcamp.com/album/destiny-calls-2
 
Warforged ječikaški progresivni blackened death metal kvintet koji radi već sedam godina ali prvi album pod naslovom I: Voice je upravo dropovao i, ma koliko „progresivni blackened death metal“ zvučalo skoro kao parodična etiketa, ovo je zapravo opaka ploča. Warforged imaju dosta kosmičkog/ naučnofantastičnog  metal šmeka kavog vezujemo za bendove poput na primer Vektor ili Artificial Brain (čiji Will Smith i gostuje na ovom albumu), i ovo je ploča dugačkih i intrigantnih kompozicija koje spajaju blek metal agresiju sa mnogo drugih elemenata. Sedamdesettri minuta ovakve muzike, doduše, nije lako da se izdrži ali opet, Warforged očigledno idu na epiku i dubinu radije nego na hitove i gruv, ako me razumete. I dobro se to realizuje, ovo je album koji se sluša kao jedan neprekinuti narativ radije nego kao kolekcija pesama a bend je savršeno sposoban da taj svoj zvučni film isporuči sa konzistentnim kvalitetom i neporemećenom vizijom tokom čitavog trajanja. Ovde onda ni taj neki veoma „digitalni“ miks ne smeta, a pregršt gostiju (među njima i Dallas Toler-Wade) dodatno pomaže da ploča zvuči sveže i angažovano. Naravno, nije ovo za svakoga ali bend sa ovakvim debijem ima čemu da se nada u budućnosti:
 
https://warforged.bandcamp.com/album/i-voice
 
Pre par meseci napisali smo „[font=]Portlandski spid metalci Bewitcher najavljuju novi album koji će da izađe u Maju[/font]“ i sada je taj album izašao i ovo je i dalje ubedljiv i prijemčiv spid metal kog bend opisuje rečima „heavy metal at the speed of satan“. Under the Witching Cross je bez sumnje derivativna ploča sa neskrivenim forama kupljenim od velikih prethodnika i još-malo-pa-bestidnim citiranjima, ali sve je to sklopljeno veoma lepo, uz proverene trikova koji i danas rade, kvalitetnom produkcijom i zavidnim nivoom muziciranja, pa, ako volite ovakvu muziku, ne možete pogrešiti uz Bewitcher:
 
https://bewitcher.bandcamp.com/album/under-the-witching-cross
 
Njujorški Tengger Cavalry su za deceniju rada naređali impresivnu količinu albuma i njihov petnaesti studijski album, Northern Memory Vol. 1 je još jedna interesantna kombinacija melodičnog death metala sa centralnoazijskom narodnom muzikom. Iako Tengger Cavalry prave svakako previše muzike i death metal element njihovog stvaralaštva teško da je igde iznad linije proseka, mongolski i tuvanski elementi koji se sa njim prepliću još uvek su dovoljno sveži da ovom albumu zarade barem jedno pažljivo slušanje:
 
https://tenggercavalry.bandcamp.com/album/northern-memory-vol-1
 
Dreadnought iz Kolorada imaju četvrti album, Emergence, i moram da priznam da mi njihova kombinacija doom težine i proggy senzibiliteta prilično prija. Jesu ovo dugačke pesme ali je taj tribalni perkusionistički pristup više nego dovoljan da ih dinamizuje a eterični ženski vokali u kombinaciji sa gitarskom hipnozom vrlo solidno rade posao. Problem albuma je u miksu koji je toliko mutan da to meni naglašeno smeta, no, možda vi budete tolerantniji:
 
https://dreadnoughtdenver.bandcamp.com/album/emergence
 
 
Imamo i novi Whitesnake i Flesh & Blood je onoliko generička ploča koliko zamišljate da jeste. Ja imam soft spot za Davida, naravno, ta slušam ga više od četiri decenije i čak i u poodmaklim godinama on je solidna koncertna atrakcija i veoma prepoznatljiv glas na ploči tako da, ovo ne ide ispod linije prijatnog koju automatski asociram sa Whitesnake stvaralaštvom. No, album je nastajao jako dugo i sada kada ga slušamo, nije sasvim jasno zašto jer je ovo jedan standardni ’80s komercijalni hevi metal i mada nema ničeg na ploči od koga bi ikog bila sramota, fakat je da ovo teško da će biti pamćeno kao nekakav haj voter mark u diskografiji dugovečne metal atrakcije. Opet, ako samo želite da se podsetite kako ste 1987. godine treskali glavom i mrdali guzom uz tada veoma osvežen zvuk i produkciju benda, ovo je pristojan faksimil.
 
https://www.youtube.com/watch?v=hKMwGzOmtsE&list=PLBzBwYhHpqLI5akY1yye33NuWvo_svjBg&index=1
 
 
 
Ovaj je tjedan pun i raznih proggy i tech metal ploča od kojih sam skoro pa metodom nasumičnog uzorka odlučio da ovde preporučim novi Inanimate Existence. Dobro, preterujem malo, Clockwork je pristojan album i zapravo bolji, zanimljiviji i slušljiviji od svega drugog iz tech-death i prog-metal fioka što sam ove nedelje čuo i odmah zaboravio, ali ne treba ni da se ponesemo, ovo je ipak samo solidan tech-death album i ne mnogo više od toga. Inanimate Existence imaju klinički čist zvuk i veoma izgrađen pristup death metal prašenju a koji podrazumeva skoro pa nepotrebne „prog“ ukrase nečemu što je u suštini sasvim pristojan ako ne baš superimpresivan brutal death. Tu negde svakako i jeste problem jer se proggy elementi ovde doživljavaju kao ukrasi nečemu što je po svojoj prirodi relativno neupečatljivo, no kalifornijski bend se zaista trudi i ovo je makar tech death ploča koja ne posrće pod težinom pretencioznih aranžmana već samo zvuči kao ukrašen „običan“ death... I to je nešto.
 
https://inanimateexistence.bandcamp.com/album/clockwork
 
 
Došao je i taj trenutak da, kako to s vremena na vreme činim, preporučim i jedan deathcore album. Britaski Osiah ima svoj drugi album, Kingdom of Lies i kako je ovo sada izdao Unique Leader to je svakako i indikator šta treba da očekujemo. Osiah nisu nekakve nove mesije i revolucionari u nečemu što je prilično kodifikovan žanr i Kingdom of Lies je ploča koja nudi meni jako zasićen standardnom deathcore ponudom, dakle, mitraljeskim blastbitovima i sveprisutnim breakdown bagažom. No, bend se u ovom jelovniku veoma autoritativno snalazi i mada ovo nije ploča koju ću ja sad nešto mnogo slušati, ona svakako bolje drži pažnju od 99% deathcore ponude koju sam čuo u 2019. godini. Problem koji Osiah imaju je porilično endemski za veliki deo kolega – to da se previše oslanjaju na sviranje otvorene dis žice (pretpostavljam da su naštimovani iz dis jer ovo zvuči veoma duboko) i da mada ovo albumu daje taj zlokobni i teški saund, pesmama apsolutno nedostaju prepoznatljivi rifovi i teme. Ako volite deathcore, ovo vam neće biti toliki problem a ovo je i solidno miksovan album koji nudi malo veći dinamički raspon od prosečnog deathcore asortimana. Tako da... ne bih ovo nazvao osrednjim, mada nije baš ni nebeski:
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/kingdom-of-lies
 
Ipak mnogo bliže mom srcu koje je, neću lagati, poskočilo od sreće na slušanje ovog albuma, je novi Abnormality. Ovaj bostonski death metal bend volim već desetak godina na ime njihove pametne aproprijacije brutalnog death metala tako da se uklopi uz ambiciju benda da se muzika stavi u službu progresivne (za moje, jelte, pojmove) sociopolitičke agende a da se ne zastrani sa putanje ekstremne, brze i jako agresivne muzike. Sociopathic Constructs je još jedan lep prilog katalogu Abnormalityja, polča zavidne tehničke kompleksnosti i brutalnog death metal ispucavanja, na kojoj i dalje u prvom planu stoji kvalitetan songrajting. Abnormality su uvek umeli da dobro odmere odnos standardnog brutal death asortimana sa dubokim dž-dž rifovima i rafalnim blastovanjem, i memorabilnih momenata soliranja ili gruva. Naravno, zverski vokal koji isporučuje pevačica Mallika Sundaramurthy i ovde se donosi na sto bez kompromisa i ko je voleo stari Abnormality i na ovom će albumu naći mnogo razloga za radost. Ja sam bukvalno presrećan:
 
https://abnormality.bandcamp.com/album/sociopathic-constructs
 
 
 
Nego... sav taj retro koji pominjem ove nedelje krunisan je na najbolji način novim albumom jednog benda koji je odgovoran za tako mnogo toga što u metalu slušamo poslednje tri decenije, ne najmanje time što je izmislio termin death metal. Pogađate da pričam o Possessed, naravno, a činjenica da posle pune tridesettri godine imamo nastavak priče koja je započela sa Seven Chruches i Beyond the Gates je... pa za mene prosto neverovatna.
 
Dobro, treba malo temperirati očekivanja jer, jasno je to, današnja postava, tesana na koncertima poslednjih godina, nema baš mnogo veze sa onom koju pamtimo iz osamdesetih, no, Jeff Becerra je i dalje tu i njegova vizija je očigledno ono što i dalje ovaj bend čini ne samo živim već, slušajući ovaj album slobodno mogu da kažem, i aktuelnim.
 
Revelations of Oblivion verovatno nije album godine ali, a to je meni u ovom trenutku najvažnije, ZVUČI kao Possessed. I to ne kao Possessed iz 1987. godine, kada je, što se tiče atmosfere i senzibiliteta ova ploča i mogla da izađe, već kao moderni Possessed koji je sazrevao i prirodno stario sve te decenije. Ponovo, ja sam star čovek i moj odnos prema ovakvoj muzici sigurno je drugačiji od nekog u boljim godinama tako da ne treba preozbiljno shvatati moje veoma emotivne reakcije na Revelations of Oblivion. Jer, ja se i dalje vrlo živo sećam kako sam reagovao te neke 1986. ili 1987. godine kada sam čuo Possessed po prvi put i pomislio da je muzika koju sam do tada mislio da poznajem upravo napravila novi korak u nepoznato i da termini speed i thrash metal apsolutno više nisu dovoljni da je opisuju. Nisam bio jedini, naravno, i Possessed su uticali na praktično sav ekstremni metal u narednim dekadama, utirući put za klasičan death metal poput Death, Cannibal Corpse, Obituary ili Suffocation, ali i za black i thrash bratiju. No, Revelations of Oblivion je zato tako iznenađujuće prijatna ploča jer zvuči zdravo i neopterećeno čitavim tim bagažom nasleđa i istorijske odgovornost. Ovo je, prosto, ploča koja krlja iz petnih žila, ide napred bez stajanja i poliva bez pardona najnabrijanijim gitarskim rifovima. Da li je ona predugačka? Apsolutno da. Da je snimljena 1987. godine kada je po pravdi to i trebalo da se desi, ovo bi bila ploča kraća barem desetak-petnaest minuta i verovatno ubojitija zbog toga. Dakle, ima ovde malo sala koje je moglo da se trimuje, ali ono makar služi da istakne najmoćnije momente i, uostalom, cenim što Becerra želi da ima album koji diše i ne sastoji se sav od identičnih komada proto deaththrasha koji mu očigledno sjajno ide od ruke.
 
Svakako treba i napomenuti da su Becerrini vokali ono što ploči daje identitet na ime kog iskače u svakoj plej listi koju možete da zamislite. Čovek je za bezmalo četiri decenije rada i veoma teškog života – već pune tri decenijeje u invalidskim kolicima nakon oružane pljačke tokom kupovine cigareta na trafici u kojoj nije hteo klincima sa pištoljima da preda novčanicu od sto dolara – izgradio instant prepoznatljiv, moćan vokalni stil koji danas stoji negde tačno na sredini između depersonalizovanog death metal urlika i nečeg humanijeg i ličnijeg. Ovaj čovek je zaslužan što Possessed nije samo ime iz istorijskih knjiga i sa JuTjub videa već živa, zdrava i moćna muzička emanacija i u 2019. godini. Meni je to i dalje neverovatno a Revelations of Oblivion iao ne savršena je takođe neverovatna ploča. Obavezno:
 
https://www.youtube.com/watch?v=tdR2npTf8qg&list=OLAK5uy_kAeJQrMYnuh7cnrsPWdvqZ3MEUBGqPjnk
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #776 on: 18-05-2019, 19:07:44 »
 Kombinacija poslovnog opterećenja i porodičnih zdravstvenih obaveza znači da danas malo kasnimo sa metalom, ali ako mi stignemo, metal će nas čekati. Takav je on.
 
Blek metal uvek ima pravo prvenstva pa tako ovog tjedna i njemački Thorybos čiji black/ death lepo curi na novom EP-ju The Foul and the Flagrant. Throrybos sviraju brzo i disciplinovano i hvataju benefite monotone, svedene muzike koja osvaja hipnotičkim elementima ponavljanja i ujednačene dinamike. Naravno, nekom će ovo biti dosadno, ali meni to jako prija. Moćno je a uzdržano, baš kako valja:
 
https://thorybos666.bandcamp.com/album/the-foul-and-the-flagrant
 
 
Švedski Godhead Machinery takođe kombinuje black i death metal ali na sasvim drugačiji način i njihov drugi album, Aligned to the Grid je, u jakom kontrastu u odnosu na Thorybos, pun dinamičkih promena i složenih aranžmana gde se harmonija, tempo i izraz dramatično menjaju na svakih nekoliko sekundi. Opet, srećom, to nije iritatno i egizibicionistički nego ima dosta zrelosti i Aligned to the Grid je, ako vam se dopadne na prvi ugriz, ploča koju vredi slušati više puta da bi se uživalo u njenim minucioznim dubinama:
 
https://godheadmachinery.bandcamp.com/album/aligned-to-the-grid-2019
 
 
Grčki Dark Mesiah na svom trećem albumu, Echoes of War teško da mogu da budu optuženi za minucioznost. Ovo je gruba, agresivna, mržnjom ispunjena muzika koja prilično dobro epitomizira „Epic Antichristian War“ tematiku koju im pripisuju na stranici na Metal Archivesu. Echoes of War je ploča koja ima šarma i taj ultramaskulinistički, krvoločni blek metal svakako ima mesta na sceni, ali Dark Mesiah bi svakako mogli da se više trude oko pesama, ali i rifova jer na mnogo dobrih i zapaljivih momenata koje album nudi, dolazi i prilična količina generičkog. No, ja sam prost čovek i volim agresivnu muziku pa onda i ovo mogu da preporučim. Pošto album izlazi tek 31. Marta, za sada samo JuTjub ima celu ploću:
 
https://youtu.be/iyyN4cBR_0M
 
https://darkmessiahblackmetal.bandcamp.com/album/echoes-of-war
 
 
Izraelski Zad na svom debi albumu, Followers of Tann kombinuju doom metal sa black metalom i ovo je ploča koja je zanimljiva jednako i zbog onoga što joj ne uspeva, kao i zbog onoga što joj ide. Zad imaju lepe i atmosferične doom gestove i uvo za poneku dobru melodiju, ali pesme su sklopljene prilično zbrdazdola i pate od sindroma previše delova a premalo povezujućeg smisla. No, ako se sluša bez preterivanja sa udubljivanjem, ovo je album sasvim lepih tema i pristojnog tempa:
 
https://zadovgod.bandcamp.com/releases
 
 
Narken je blek metal duo iz Ankare sa iransko-turskim poreklom i njihov debi EP, Horizon Untouched je interesantna kolekcija ideja u kojoj se klasičan pržački blek metal integriše sa neskrivenim elementima bliskoistočnog folklora. Kao stari muslimanski ateista, ja sam svakako ciljna grupa za ovako nešto i Narken su mu više nego simpatični. Ipak, valja istaći i da je ovo produkcijski nesavršeno i da bendu svakako predstoji još sazrevanja. Ipak, ove četiri pesme pucaju od personalitija i u uho ulaze svojim upečatljivim, maltene filmskim  melodijama pa Narken preporučujem svakom za najmanje jedno slušanje:
 
https://narken.bandcamp.com/album/horizon-untouched
 
Jorkširski Sathamel su konačno dobacili do svog prvog pravog studijskog albuma i Horror Vacui je ploča sa kojom su oni verovatno zadovoljni jer zvuči ujednačeno i stilski sazrelo. Ja sam već pisao da generalno nisam ljubitelj britanskog blek metala – uz časne izuzetke – i  Sathamel ne čine bogznašta bitno da promene ovaj moj stav. Horror Vacui je ploča korektnog black/ death metala sa veoma malo memorabilnih tema, ali sa udarničkom svirkom koja ako ništa drugo zvuči znojavo i energično. Valjalo bi ovde više razmišljanja o dinamici, aranžmanima, pa i pamtljivijim temama, jelte, ali bend makar ima tvrd, upečatljiv zvuk:
 
https://sathamel.bandcamp.com/album/horror-vacui
 
 
 
Španski Calyx su upravo dobili prvi album za Iron Bonehead Productions i mada Vientos Arcaicos nije ploča koja je mene nešto sad bacila na patos, ne mogu da kažem da je loša. Ovo je solidan, pomalo staromodan blek metal koji se dosta oslanja na zvuk skandinavskih bendova poput Immortal, Watain pa možda i Marduk, ali bend za sada nikako nema isti kompozitorski kapacitet. Nije ovo rđavo u elementima i producirano je snažno i mesnato, što svakako prija, ali Calyx treba još da rade na songrajtingu:
 
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/calyx-vientos-arcaicos
 
 
Tu je i novi EP prilično popularnih blek metalaca iz Kolorada, Vale Of Pnath. Isti se zove Accurssed i mene je ostavio potpuno hladnim. Vale Of Pnath provlače taj svoj proggy black metal sa potpuno neprirodnim, sintetičkim zvukom sa dosta zavidnog tehničkog kvaliteta ali muzika meni zvuči posve matematički sklopljena, hladna i nema ni trunku ekspresivnosti koju bend očigledno pokušava da kanališe. Impresivno sklopljeno, ponavljam, ali u rangu Ikea nameštaja što se mene tiče:
 
https://valeofpnath.bandcamp.com/album/accursed
 
Ni moskovski Morokh nije baš moja šolja crnog čaja spremljenog u mikrotalasnoj rerni, jelte, ali makar mogu da kažem da njihova emotivna eskpresija zvuči pošteno i slovenski patetično na albumu Клятва. Morokh zapravo u svoj blekmetal umeću i malo rokenrola pa su pesme prilično raznolike i album ima svakojakih iznenađenja da ponudi. Naravno, atmosfera je ujednačena a mastering opresivno preglasan, no Клятва je ploča kojoj se ne može osporiti duša i srce na pravom mestu pa je preporučujem, pogotovo ako volite istočnoslovenski blek metal. Ima to štofa:
 
https://morokh.bandcamp.com/album/--3
 
 
 
Stoneri! Prvi na redu su Thermate iz mesta Kuopio u Finskoj koji na svom debi albumu, Redshift City nude vrlo udobno razgažen fuzz rock/ hard rock/ stoner rock sa pristojno napisanim pesmama i svim onim elementima koji su ovakvoj muzici potrebni da bi blistala: organskim gruvom, lepljivim refrenima, psihodeličnim pasažima, dinamičkim diverzitetom... Voleo bih da Thermate to što sviraju, pak, sviraju malo energičnije jer je ovo album koji možda malo previše baca na atmosferu i kada dođu momenti da se poentira krešendom to bude za trunku kilavo. Ipak, ima ovde odličnog materijala i vredi mu posvetiti malo vremena:
 
https://thermate.bandcamp.com/album/redshift-city
 
 
Age of the Wolf iz San Hozea u Kostariki na svom prvom albumu, Ouroboric Trances bogami baš sviraju po mom ukusu. Ovo je doom metal apokaliptične energije ali veoma stonerskog gruva, karakterisan moćnim zapaljivim gitarama, teškom ritam-sekcijom i brutalnim, očajničkim pevanjem. Age of the Wolf skoro da ne moraju da se trude oko pisanja pesama jer imate utisak da su toliko usvirani da sve što bend pokuša odmah savršeno upada u idealan gruv, ali to je, razume se, privid. Ovo je album koji svakako profitira od besprekorno usviranog gruva koji je bend razvio kroz, nesumnjivo, stotine sati džemovanja, ali jako dobre solaže, moćne promene tempa i promišljeni refreni, sve to pokazuje da ovo nisu pesme skrpljene na probi pred snimanje. Uz sve to imamo i moćan, prostoran miks koji čoveka obuhvati sa svih strana i ne pušta ga – sjajna ploča:
 
https://ageofthewolf.bandcamp.com/album/ouroboric-trances
 
 
Temišvarski Methadone Skies na svom trećem album, Different Layers of Fear gruvaju prilično simpatičan instrumentalni stoner/ post-rock koji jeste duševan i ima harmonske elemente koji ga izdvajaju iz klasične fuzz/ desert/sabbath ponude kakvu ja preferiram, ali je sve to jako distorzirano, teško i prilično solidno krlja. Ne da ovaj album nije mogao da bude kraći i ubojitiji (najkraća pesma je duža od šest minuta, najduža je duža od šesnaest), ali ima to dobar saund, jaku ritam-sekciju i gitariste koji vole da prave buku pa ispunjava većinu kriterijuma da ga bez griže savesti preporučim:
 
https://methadoneskies.bandcamp.com/album/different-layers-of-fear
 
 
Londonski Hey Colossus, pak, na svom, ko zna kojem po redu albumu, Four Bibles definitivno ne sviraju metal ali je njihov amuzika dovoljno blizu da se metalcu dopadne. Four Bibles je nastavak potrage ovog seksteta za ultimativnim gruvom unutar nekog, recimo, noise rock kanona, sa vidljivim osnovama u onome što je rađeno osamdesetih i devedesetih na Blast First ili AmRep ali i sa apsolutno sopstvenim pristupom rok muzici. Ne dopada se meni čitav ovaj album jednako, neke pesme su više pop a manje buka, ali Hey Colossus su bend koji kad roka onda roka i to radi bolje od većine kolega:
 
https://heycolossus.bandcamp.com/album/four-bibles
 
 
Slično „nemetalski ali metalcima preporučljivo“ je i u slučaju živog albuma takođe britanskih Psychic Lemon. Live at the Smokehouse, izašao krajem Aprila je treća dugačka ploča ove ekipe i do sada apsolutno najjača i najnadrogiranija. Psychic Lemon odrađuju užasno dobar psihodelični space rock koji jednako duguje Hawkwindu kao i gitarskoj nojz tradiciji a Live at the Smokehouse je ploča prejakih džemova (koji su oficijelno verzije već postojećih pesama sa prethodnih izdanja) što pomeraju mozak i teraju direktno u nirvanu:
 
https://psychiclemon.bandcamp.com/album/live-at-the-smokehouse
 
 
Pensilvanijski Oven na prvencu Couch Lock, pak, nude razuzdani rokenrol koji, opet, nije metal ali je metalcima blizak. Pet pesama jake svirke i neprskanog zvuka, nedovoljno zrelo, ali s druge strane sirovo i zabavno:
 
https://oven.bandcamp.com/album/couch-lock
 
 
Nego, ko je u 2019. Godini očekivao novi album Saint Vitus? Pa još da taj album ponovo nosi ime kao i bend? Ja nisam i Saint Vitus u 2019. godini je čudna, pomalo neprirodna pojava.
 
Ne da je ovaj bend imao pauzu kao recimo Possessed koji su prošle nedelje oduševili novim albumom posle 33 godine, Saint Vitus su se posle raspada 1995. godine vratili novim albumom 2012. godine a ovaj, eponimni, dakle, dolazi posle sedam  godina pauze. I... mada ima ovde vrlo lepih momenata (slušajte solažu na Bloodshed) i prva pesma nudi obećanje pristojno odstojalog doom metala najstarije škole, ovo ipak nije ploča koju ću slušati sa takvim zanosom kao pomenuti Possessed.
 
U prvom redu, Wino, pevač čiji glas vezujemo uz najviše vrhunce ovog sastava u ovom trenutku nije u postavi i to će svakako biti razočaranje za neke slušaoce. Dobra vest je da je originalni pevač, Scott Reagers tu da popuni svoje staro radno mesto, i on to radi veoma dobro. U drugom redu... pa, Saint Vitus su verovatno najvažniji američki doom metal bend, osnovan još krajem sedamdesetih i na ovoj ploči kao da ne pucaju baš od ideja, što jeste problem ako znamo da im je trebalo sedam godina da je snime. Hoću da kažem, u 2019. godini Saint Vitus moraju da zvuče kao bend koji je nastao da unapredi Black Sabbath formulu što je krenula da se istanjuje potkraj sedamdesetih, ali koji je u međuvremenu razumeo i kako da unapredi sebe. Iako je album generalno pun dobrih trenutaka, treba i biti iskren i reći da oni suviše retko koagulišu u dobre pesme. Gitarista Dave Chandler je verovatno najnapaljeniji ili najočiglednije napaljen da pravi ršum jer su njegove solaže uglavnom ekscentrične i uzbudljive, a ritam-deonice ubedljive, ali veliki deo ostatka albuma su korektni doom gruvovi kojih bend ne treba da se stidi ali i koje isto tako sviraju desetine mlađih doom i stoner bendova kakve čujemo svake nedelje. Ako ništa drugo, imam svakako da pohvalim dovoljno prostran miks koga čak ni prilično agresivno bučan mastering ne uspeva da upropasti. Ovo je eminentno slušljiva ploča ali jeste stala na korak od obavezne lektire.
 
https://saintvitus.bandcamp.com/album/saint-vitus
 
 
A Mother Iron Horse su stoner metal bend iz Salema u Masačusetsu i njihov debi album The Lesser Key je daleko od izvrsnog, ali je bučna, glasna ploča dobrih rifova i snažne distorzije. Mother Iron Horse se lože na „drugs, sex and sacrilege“ i pesme im se zovu Gehenna ili House of Ba’al, što sve zvuči vrlo obećavajuće, ali njihova muzika je ipak samo prangijaški teški rok gde se pevač dere ko pobesneo a gitare polivaju jake rifove koje uglavnom nećete upamtiti. Mnogo stoner rok bendova ne ulaže dovoljno vremena i truda u rifove i Mother Iron Horse su knjiški primer benda koji ima srce i gruv ali mu baš fali rif koji bismo zapamtili. Očigledne pozajmice od Black Sabbath (slušajte Scepter of Ice) su svakako gest u pravom smeru ali treba sad tu na strašnom mestu postojati i doneti i svoj deo investicije na astal. Slušljiva ploča, svakako:
 
https://motherironhorse.bandcamp.com/album/the-lesser-key-2
 
Valborg iz Njemačke na svom šestom albumu, Zentrum, nude svoju kombinaciju avangarde, dooma, pa i death metala, sve u nekakvom post-ključu koji bi ih učinio interesantnim širim narodnim masama samo da im muzika nije ovako naglašeno konfrontativna. Valburg meni zvuče kao da, recimo, Muse pokušavaju da eksperimentišu sa alijenacijom publike pa svoj nemali talenat inače protraćen na besmisleni pop-metal ulažu u ovu neku buku i avangardu. Što je, valjda pohvala za Valburg? Mislim, jeste, Zentrum je ako ništa drugo interesantna ploča i daleko ću radije nju slušati nego novi Rammstein koji je isto izašao ove nedelje ali valjda ne mislite da sam se ja time bavio?
 
https://valborg.bandcamp.com/album/zentrum
 
 
Njemački Stellar Master Elite su na svom četvrtom albumu, Hologram Temple verni svom teškom apokaliptičnom zvuku koji kombinuje doom, death i black metal za potrebe kreiranja upozoravajuće agresivnih i dramatičnih narativa. Stellar Master Elite su, što je zanimljivo, pre svega bend atmosfere a manje bend komplikovanih kompozicija pa je i Hologram Temple ploča koja će vam se dopasti ako vam paše njen odmereni tempo i nadrndan zvuk. Meni su ovi Nemci na momente malo karikaturalni, pa i malo previše „nemački“ u svom tom indastrial-sreće-metal grču ali ne treba ni ja da budem mera svih stvari:
 
https://stellarmasterelite.bandcamp.com/album/hologram-temple
 
 
Poljaci Monasterium sa svojim drugim albumom, Church of Bones, pokazuju da kad kažu da sviraju „epic doom metal“ to najpre znači da sviraju propisan hevi metal samo naštimovani niže nego što su se njihovi idoli iz osamdesetih tipično štimovali. Što, da ne bude zabune, meni prija. Church of Bones nije album od koga sam se usrao u gaće ali je ovo ploča lepih, „starinski“ epskih pesama sa melodičnim, herojskim pevanjem i bogougodnim rifovima. Sve je to, naravno, prilično barokno kičasto ali meni to ne smeta. Prijatno je ako volite klasičan, epski metal:
 
https://monasterium.bandcamp.com/album/church-of-bones
 
 
 
Evo, zatim, nečeg neobičnog. Niklas Kvarforth, pevač Shininga se udružio sa dvojicom Španaca iz Teitenblood u projektu Lice čiji album Woe Betide You ne zvuči ni kao Shining ni kao Teitenblood. Umesto toga dobijamo prilično šarolik koktel u kome ima mesta i za shoegaze i za doom i za progresivu i za post-black metal i ovo je ploča koju na okupu drži pre svega glad za eksperimentom i ekspresivna ambicija trojice muzičara. Daleko od toga da je ovo nešto što ruši na patos svojom neprecendiranom smelošću ali ima tu dosta materijala za makar jedno pažljivo slušanje i, na kraju krajeva, treba ceniti kada ljudi izađu iz svojih prepoznatljivih okvira i divlje se bace u nekoliko smerova odjednom. Kvarforth je persona koju treba trpeti radije nego što se može voleti ali njegov izraz na ovom albumu je prilično zanimljiv a to što njegovu „underground Mike Patton“ personu dvojica Španaca prate iznenađujuće eklektičnom svirkom je svakako veliki plus:
 
https://licesom.bandcamp.com/album/woe-betide-you
 
 
Prošle nedelje smo hvalili finski speed metal a ove nedelje je na redu švedski speed metal u formi benda Mystik čiji je debi album – takođe nazvan Mystik – upravo dropovao i... pa, recimo da se radi o zanimljivoj propuštenoj šansi. Mystik sviraju vrlo tradicionalan speed metal sa pesmama koje šetaju od klasičnih svi-u-napad aranžmana, pa do nešto složenijeg rada, uglavnom koristeći fore i pristupe koji su dobrano istestirani u osamdesetima. I nije da to meni smeta, muzički Mystik su okej i mada originalnost nije njihova najjača strana (nije ni u prve tri, da se razumemo), ima ovde dobrog rif-rada kao i nešto ambicioznijih hevimetal kompozicija (slušajte Lake of Necrosis koja je srazmerno sporijeg tempa ali se trudi oko izgradnje epskog narativa i uglavnom joj ide), što je sasvim primamljivo. No, problem je svakako u izvedbi gde bend zvuči prilično drugorazredno, kao da je njihova ambicija zaista ograničena time da priđu zvuku nekih od bendova iz osamdesetih (Znowhite? Metal  Church?) i tu stanu. Najveći problem je kilava vokalna isporuka koju nam iznosi pevačica Julia von Krusenstjerna, mada ima i par solaža koje Beatrice Karlsson na gitari pošteno izošljari a što je opet podvučeno miksom koji, uparen sa groznim masteringom uspeva da isisa najveći deo energije. To je onda neka savršena oluja smora koja dobre rifove i odlične aranžmane benda uspeva da potisne u drugi plan i slušalac se usredsređuje na najslabije umesto na najjače karakteristike ovog albuma. Što je šteta. U rukama strožeg producenta Mystik su mogli da isporuče ubitačan prvenac koji bi meni ovako matorom i napaljenom izmamio mnogo superlativa. Nažalost ne, ovo je ploča čije sjajne strane treba isticati ali čije su slabe strane nametljivo u prvom planu.
 
https://ihate.bandcamp.com/album/mystik
 
 
Glassing iz Teksasa su, pak, sasvim na suprotnom kraju od bilo čega tradicionalnog ili retro intoniranog i njihov drugi album, Spotted Horse je veličanstven mišmeš post-metala, (post)hardkora, math-rocka i generalne gitarske buke. Znate već kako to ide, ovo je izuzetno emotivna i naglašeno pretenciozna muzika u kojoj se slušalac praktično izaziva da premeri dimenzije emotivne ranjenosti izvođača dok mu ovi vrište u lice iz sveg glasa, isporučujući istovremeno do mučnine slatke gitarske melodije odsvirane negde u nebesima. Onda, taman kad ste se privikli na tu vrstu ponude, kreće sludge zakucavanje i nova forma izmučenog, emotivnog roka koji pokušava da pocepa žanrovske oblande i pretvori se u čistu ekspresiju. Na papiru ovo može da zazvuči grozno, emotivno ucenjivački do neizdrživosti, svakako, ali Glassing uspevaju da sve to uklope dosta organski i ponude album pesama koje na kraju dana zaista hvataju i drže pažnju svojim prenaglašenim ekspresionizmom i ne pretvaraju se samo u karikaturu emotivnosti. Treba izdržati ali solidno je ovo:
 
https://glassing.bandcamp.com/album/spotted-horse
 
Sutekh Hexen su se brzo vratili u naše ušne školjke, ovog puta split singlom sa kultnim japanskim 夢遊病者 i ovo je zapravo sjajna ponuda avangardnog, ambijentalno razmazanog metala sa obe strane, s tim što Amerikanci više vuku na svoju blek metal stranu puštajući da se čuje samo malo „prave“ muzike kroz ambijentalni šum, a Japanci isporučuju neku vrstu skrivenog hevi metala. Ovo je zapravo izvrsno:
 
https://sentientruin.bandcamp.com/album/split-3
 
 
Death metal ove nedelje donose Father Befouled iz Atlante čiji EP Holy Rotten Blood nije neko remek-delo i zapravo je veoma generička ploča ali opet, ovo je onaj razmazani, nestašni death metal stare škole sa jasnim uzorima u Incantationu, prepun sporih doom gestova i jasne ambicije da bude hermetičan i neproziran a opet utemeljen u šlok-hororu i sličnim niskim umetnostima, pa je nemoguće ne osetiti bar malo simpatija:
 
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/holy-rotten-blood
 
 
 
Za kraj, grajnderi Full of Hell iz Merilenda imaju četvrti album, Weeping Choir i ovo je bend koji pokazuje da je svojevremeno zaista zaslužio taj split sa Merzbow koji ih je, uostalom, i doneo u orbitu moje pažnje pre nekoliko godina. Weeping Choir je ploča koja dobro demonstrira način na koji ovaj kvartet sazreva, čuvajući autentičnu grindcore spastičnost u srcu muzike ali je autoritativno nadgrađujući sa dosta skretanja u agresivni sludge. Full of Hell nisu baš sad neki majstori gruva ali umeju da odrade pesmu od skoro sedam minuta koja ne deluje sasvim nezgrapno na albumu gde se većina od jedanaest pesama udobno smešta u subdvominutnu formu, a i kada upadnu u pasaže čistog power electronics bučenja (trominutna Rainbow Coil, recimo) i to je sasvim pristojno. Ovo je album lošeg, jelte, raspoloženja, ispopručenog sa mnogo autoriteta i energije i kao prvo izdanje benda za prestižni Relapse pokazuje i muzičare i producenta i izdavača u najboljem svetlu. Grindcore prečesto poklekne pred slatkim izazovom infantilizma a Full of Hell uspevaju da čak i takve impulse pretvore u nešto legitimno dobro (Silmaril, recimo). Veoma solidan album:
 
https://fullofhell.bandcamp.com/album/weeping-choir
 
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #777 on: 25-05-2019, 17:13:17 »
 Dan je mladosti, po staroj nomenklaturi a ima li mladalačkije muzike od metala? Oni među vama koji su zaustili da izgovore ime „Branko Kockica“ sigurno su i sami zastali pre nego što je ikakav zvuk napustio njihova usta, setivši se da taj čovek više ne postoji. A nikada nije ni postojao. Dakle, metal. Dostojanstveno, postojano, večno:
 
Počinjemo iz crne zone i prvi su na redu Francuzi (a ne Grci) A/Oratos čiji prvi EP, Epignosis u svoje tri pesme nosi svu raskoš francuskog intelektualnog pristupa blek metalu. Ne da je to po difoltu dobro, naravno, ali A/Oratos dosta elegantno provlače te svoje raspevane melodije, akustične gitare i meandrirajuće aranžmane. Čuje se tu dosta Mejdna u osnovi a to uvek valja pozdraviti. Nije rđavo, iako ja preferiram za nijansu dotegnutije aranžmane:
 
https://aoratosmusic.bandcamp.com/releases
 
 
Ko je Grke priželjkivao pa se razočarao, može da otre suze. Insanity Cult imaju treći album, All Shall Return to Chaos i to je melodičan ali mišićav blek metal koji svoje ultrapatetične harmonske predloge izlaže sa sasvim dovoljno črvstine  u izvedbi da to može fino da se sluša. Kako ja to neretko kažem, ja volim da je blek metal malo hladniji a ne nužno ovako, da se srce iznosi takoreći na poslužavniku, ali to su nebitne lične preference. Insanity Cult su stameni, ubedljivi i jako ekspresivni i ovo je vrlo prijatno za slušanje ako inklinirate:
 
https://insanitycult.bandcamp.com/album/all-shall-return-to-chaos
 
 
Ali, dok trenete, ponovo smo u Francuskoj i to za potrebe četvrtog albuma postave Dark Plague. Ni na albumu Be More or Fade Away ovaj trio nema stalnog bubnjara već im to mesto popunjava sešn muzičar, ali ako bubnjarski aranžmani nisu naročito složeni, to ne umanjuej epsku širinu ove muzike i jednostavnu teatralnost koju bend godinama baštini. Ovaj album je isuviše zaravnjen u masteringu pa je zbog toga malo teži za slušanje, ali muzički nudi odličnu, melodičnu ali očajničku i izrazito „negativnu“ muziku koja se izražava jednostavnim sredstvima ali je veoma efektna:
 
https://darkplague.bandcamp.com/album/be-more-or-fade-away
 
 
I opet smo u Grčkoj jer sam preskočio neke silne Fince i Nijemce koji nisu ispunili visoke kriterijume što ih ovde održavam iz, jelte, nedelje u nedelju. Akantha je dvojac u kome sve instrumente svira i muziku piše jedan čovek a drugi udara u bubanj. Ali veličanstveno je to udaranje a, da se ne lažemo, ni bend u celini nije loš. Drugi album, Baptism in Psychical Analects je orkanski energična ponuda brzog, ledenog blek metala sa jasnim severnjačkim korenima (Dark Throne, Enslaved i slična ekipa sa polovine devedesetih, recimo) ali i dovoljno levantskog senzibiliteta da odiše posebnim mirisom. Najgora stvar koju za album mogu da kažem je da mu ne bi škodlilo više basa u miksu. Ili, znate već, da ima makar malo basa. Ali kad se ta relativno raširena blek metal boljka prenebregne, ovo je odličan album pesama koje imaju tačno potrebne količine blagoslovene monotonije i promišljenog aranžiranja da budu idealni pokretači. Ovo je muzika koja se jednako sluša ušima i, jelte, stomakom, sa svojim nepromenljivim, iznurujućim tempom i dinamičkom ravnicom ali harmonskim i melodijskim raskošem. Bend me je podsetio na 1349 iz neke ranije faze a to nije pohvala koju olako (iz)ričem. Veoma dobro:
 
https://akantha.bandcamp.com/album/baptism-in-psychical-analects
 
 
Poljaci Popioły sa svojim četvrtim EP-jem za četiri godine, Per Aspera Ad Harenae (Preko zvezda do... arean?) lepo čukaju i nude četiri pesme solidno produciranog blek metala koji se ne stidi da bude i malo pankerski, pa još malo i njuvejverski. Ne odlazi ovo predaleko od pravovernog metal usmerenja ali ima taman dovoljno „drugih“ elemenata da deluje sveže i drugačije:
 
https://popioly.bandcamp.com/album/per-aspera-ad-harenae
 
 
Nemački blek veterani Bethlehem imaju deveti album za nešto manje od tri decenije rada i bend koji je preživeo mnoge kontroverze (vezane za samoubistva publike, satanističku paniku itd.) ali i mutacije muzičkog stila se na Lebe dich leer oseća prilično komotno u svojoj kombinaciji blek metala, dooma, elektronike, pa i nekakvog post-metal zvuka. Lebe dich leer je ploča prilično bestidne ekspresivnosti, pa i emotivnosti ali uspeva da izmakne prokletstvu nemačkog metal-kiča i nudi i mnogo odličnih rifova i sitnih detalja da se sluša sa apetitom više puta:
 
https://bethlehem.bandcamp.com/album/lebe-dich-leer
 
 
Izašao je i prilično dugo očekivani debi album jorkširskih Kull, benda koji je nastao od prilično cenjenih Bal-Sagoth i, neću lagati, iako je poznato da nisam neki preveliki poštovalac britanskog blek metala, a i da prema simfonijskom metalu imam relativno ambivalentan odnos, ovo svakako preporučujem za makar jedno pažljivo slušanje. Exile je ploča proggy kompleksnosti sa vidnim pripovedačkim ambicijama i vrtoglavo napetim aranžmanima u kojima može da se desi maltene bilo šta. Nazvati ovo blek metalom deluje pomalo i reduktivno jer se Kull vrlo lagodno kreću između različitih metal-podžanrova i uzimaju šta im treba kada im treba za svoj mračni, intrigantni narativ. Najvažnije je svakako prepoznati da za razliku od velikog broja simfonijskih metal bendova koji se uzdaju u volumen i zvučnu saturaciju, Kull su bend preciznih, elegantnih ali suštinski malih gestova koji imaju velike konsekvence, prateći nasleđe Bal-Sagoth i ispostavljajući ozbiljnog konkurenta kultnim japanskim Sigh. Slušati:
 
https://kullblacklion.bandcamp.com/album/exile
 
 
A merilendski Thonian Horde ima treći album, Downfall i ovo je blek metal sa više nego prstohvatom rokenrola, možda na tragu, recimo, Impaled Nazarene ali sa dovoljno sopstvenog identiteta da zavređuje slušanje. Downfall je ploča simpatično smenjujućih atmosfera i znojave svirke u kojoj se ističe, nećete verovati, moćna bas-gitara čiji upravljač, FeZZYy pritom i odlično peva. Thonian Horde ne spadaju u uobičajenu blackened rock’n’roll ponudu u kojoj se „normalne“ rok pesme ovenčavaju sa malo tremolo pikinga i vrištavim vokalom već propisan metal kombo koji naprosto ne voli da se zatvara u jednu nišu. Intrigantno:
 
https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/downfall
 
 
Sluša vam se blek metal ali mrzite električne gitare? Niste normalni, ali nema veze, poslužićemo! Kalifornijski Onkos na debi albumu nudi akustični blek metal sa sve zvečkama i šejkerima umesto ritam-sekcije i nešto malo sintisajzera začina radi. Bizarna, avangardna i svakako perverzna ploča ali vredi da se čuje barem jednom:
 
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/onkos
 
 
 
A francuski Esoctrilihum na svom trećem albumu, The Telluric Ashes of the Ö Vrth Immemorial Gods nude mračan i intrigantan metal koji ima i brzinske ambicije ali je pre svega sadržan u košmarnoj atmosferi ispunjenoj tminom i odjecima. Bend nije naročito veran jednom načinu izražavanja pa ovde ima interesantnih skretanja u svim pravcima (slušajte old school zakucavanje na Aborted Sun) i ovo je ploča na kojoj blek metal demonstrira svoju veliku raznovrsnot bez gubljenja one voljene andergraund oštrice:
 
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/the-telluric-ashes-of-the-o-vrth-immemorial-gods
 
Kad sam već pomenuo Britance, LVCIFYRE imaju novi EP od pet pesama, Sacrament, jedna je obrada KAT i ovo je sascvim slušljiv komad black/ death prebijanja. Bandcamp za sada ne nudi sve pesme ali i ovo što ima je sasvim ilustrativno:
 
https://lvcifyre.bandcamp.com/album/sacrament
 
I kalifornijski Vale imaju prvi album, The Burden of Sight i to je kombinacija blek metala sa malo krast panka, kako već to u Americi zna da bude popularno, sa sve sladži elementima i mada me ploča nije preterano impresionirala pa ne verujem da ću je mnogo trošiti, ipak neću da kažem da nije puna solidnih ideja i zanimljivih rešenja. Neko strpljiviji od mene će u ovome sigurno uživati:
 
https://valeoakland.bandcamp.com/album/burden-of-sight
 
 
Navkli smo da sa Islanda dolaze bendovi uglavnom sličnog senzibiliteta, ali Misþyrming iz Rejkjavika sviraju black metal koji je za nijansu bliži onome što rade kolege sa kontinenta sa nešto disciplinovanijim, pa i himničnijim pristupom. Svejedno, Algleymi, njihov drugi album je veoma dobra ploča epske, melodične i oznojene black metal svirke, koja izvrsno reprezentuje još jedno lice ostrvske scene. Volim kad je melodični blek metal istovremeno ovako žestok:
 
https://misthyrming.bandcamp.com/album/algleymi
 
 
 
 
Od stonera ove nedelje nema mnogo da se probere (mada, mislim, imamo novi Earth, nije da nam treba bogznašta drugo), ali tu nam je četvrti album telavivskih The Great Machine i Izraelci na Greatestits (da, tako se zove) nude siguran i zabavan psihodelični stoner rok sa mnogo jakih rifova, zvučlnih efekata i besne svirke. Ovi ljudi kad se nadrogiraju nisu zainteresovani samo da prilegnu i mirno tripuju, jelte, pa je album pun znoja i blago eksperimentalnih momenata. I dobro je to. Prija mi pre svega taj teški, lepljivi zvuk koji lepo čoveka obuhvati sa svih strana i ponese, a The Great Machine imaju i propisan rokenrol gard koji sve plasira sa dovoljno drskosti i oštrine da vitkih 39 minuta proleti začas:
 
https://thegreatmachine1.bandcamp.com/album/greatestits
 
 
Krakovski Stonerror na svom drugom albumu Widow in Black imaju nešto manje drzak stav ali ovo je, da budemo sasvim jasni, moćna ploča raskošnog gitarskog stoner roka sa elementima psihodeličnog popa i pustinjskog, jelte, opet roka, spravljena sa mnogo pažnje i očiglednog truda da se samo najbolje ideje koje je bend imao za nastavak nakon istoimenog prvog albuma snime na ovoj ploči. I odlično je to. Bend se vešto poigrava sa dinamikom i harmonijama i mada su na momente možda i premelodični za moj jednostavni ukus, ovo je svejedno opojno zabavno:
 
https://stonerror.bandcamp.com/album/widow-in-black
 
 
Tu je i novi Valley of the Sun i, da ni ovde ne bude zabune, ovaj bend je isuviše „komercijalan“ za moje prohteve, sa zvukom koji me asocira i na QOTSA ali i na Alice in Chains/ Soundgarden (sa kojima bend najčešće porede), no, da je ovo kvalitetno i dobro, u to nema sumnje. Old Gods je ploča jakog zvuka, ali zvuka koji i dalje deluje živo i ubedljivo sa tim svojim moćnim rifovima, jakim rtimovima i dementnim solo gitarama, dakle, bend iz Ohaja je umakao zloduhu preproduciranosti i prodaje svoj psihodelični stoner pop sa prilično dostojanstva:
 
https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/old-gods
 
 
Grčki Go (ne treba ih mešati sa starim američkim hardkor pank bendom istog imena) su tu sa istoimenim prvim albumom koji je snimljen uživo u studiju i time mu je obezbeđeno najbolje od oba sveta: i organska spontanost primerena psihodeličnom instrumentalnom stoneru, ali i dovoljno kvalitetan zvuk da se ovo sluša i više od jednom. Go, kao i mnogi drugi slični bendovi j koji su dovoljno smeli da džem sešn objave kao studijski album žive i umiru na ubedljivosti svoje svirke i ovo, sa te strane nije rđavo. Ima dinamiku, ima gruv, ima i momente solidne katarze. Nije u pitanju prevratnički album ali čuje se da bend ne postoji od juče i da se ovo dugo krčkalo:
 
https://gofuzzy.bandcamp.com/album/go
 
 
 
Kako ja to često kažem, došlo je vreme da se preporuči i jedan deathcore album. Pa, evo, dakle, njemački Mental Cruelty posle manje od godinu dana od svog prvenca izdaje i drugi album, Inferis i jasno se čuje zašto ovo izdaje Unique Leader koji verovatno procenjuju da gvožđe valja kovati dok je vruće. Inferis je deathcore album na kome imamo dovoljno klasičnog deathcorea da se ja pomalo smorim, ali i horove i druge, recimo, „proggy“ elemente koji malo oplemenjuju osnovu. No meni je glavno da bend ima i neke pamtljive rifove i da se neke od pesama sasvim legitimno kreću u toj nekoj „slušaj slem, sviraj deathcore“ orbiti kojom trenutno suvereno vladaju britanski Ingested. Mental Cruelty nisu baš dobri koliko i Ingested i ume ovo da bude prenaporno za mene sa insistiranjem na sintisajzerima i horovima i promašivanjem prilika za dobar gruv, ali ima ovde solidnog štofa veliki deo vremena koji ni pomalo neprijatan miks ne uspeva da pokvari. Bend ima i neke lepe death metal momente tako da, može ovo da se presluša fino:
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/inferis
 
 
 
Kad smo već kod death metala, ukrajinski Mettadone su bend koji je išao obrnutom putanjom od onoga što je normalno pa su započeli kao gotik-dum-metal sastav koji je progresivno napuštao doom i gothic elemente da bi sa albumom Rotten Flattery ponudli čist death metal. I to prilično dobar. Mettadone sviraju srednjetempaški, promišljeno komponovani metal koji nije „technical“ ili „progressive“ onako kako se to danas shvata, dakle ovde nema presviravanja i egzibicija već dobro napisanih, kompleksnih kompozicija koje ne idu nužno na snagu koliko na pamet. Ima tu mnogo odličnih detalja, gitarski rad je impresivan i bend se vidno trudi da svoju muziku ovenča i atmosferom (možda prirodno s obzirom na gothic-doom korene) ali i da puni sjajnim rifovima na sve strane i jedina zamerka može da bude na to što jeovo sa 52 minuta svrike prilično dugačka ploča. Ali dobra:
 
https://archaic-sound.bandcamp.com/album/rotten-flattery
 
 
U činu potpune dekadencije pomenuću i novi album italijanskih Destrage a koji se zove The Chosen One. Mislim, ovo je metalcore a ja to u principu ne varim, no Destrage su „progresivni metalcore“ i u dovoljnoj su meri interesantni da a) ovo izda Metal Blade i b) ja izdržim duže od jedne pesme. Čuda ne prestaju da se događaju:
 
https://destrage.bandcamp.com/album/the-chosen-one
 
Evo i spot: https://youtu.be/rWD4yxCXVF8
 
 
Za malo tradicionalnog metala ove nedelje pogostićemo se drugim albumom britanskih Amulet a koji se zove The Inevitable War. Amulet su ekipa koja je svojim prvencem od pre pet godina napravila dosta ršuma kanališući pravoverni hevi metla na razmeđi najbolje klasike po kroju Judas Priest i ustaničkih elemenata iz NWOBHM ergele. Sada imaju novu postavu ali nisu izgubili ništa na ubedljivosti i autentičnosti, pokazujući zašto parodične ponude poput Steel Panther i pomalo nedopečeni bendovi poput Ghost ne mogu da budu zamena za propisan hevi metal sviran punog srca i iskreno. Amulet na drugom albumu zvuče veoma starinski sa svim tim falseto pevanjima, vibrato gitarskim ukrasima i uzgrednim pozivanjima na Satanu i ne trude se da stvari ikom mlađem približe na produkcijskom planu tako da je The Ineviteble War odlično miksovana ali patinirana ploča čija je autentičnost prilično neupitna. Kao i uvek kada preporučujem ovakve albume moram da dodam disklejmer da imam skoro pedeset godina i da mi je sasvim prihvatljivo da mlađoj publici ovo zvuči kao karikatura. No, ko je voleo rani Judas Priest ali i bendove poput, recimo Samson, skoro bez sumnje će se naći u ovoj muzici koja, prigodno, ima i dublje, složenije pesme, ali i punokrvne hitove poput Burning Hammer koji su mogli harati radio-stanicama te neke osamdesettreće godine...
 
https://youtu.be/p9q5TCRIIEk
 
 
Nešto još tradicionalnije, da ne kažem starinskije, a jeste, nude njujorški Tanith na svom drugom albumu, In Another Time. Tanith su bend koji je nimalo prikriveno inspirisan hevi rok zvukom iz sedamdesetih, bendovima poput Uriah Heep, Wishbone Ash ili Blue Oyster Cult i njihova muzika ima tu srećnu kombinaciju pompe i zdravog rokenrola koja prija, a sve je snimljeno da zaista zvuči autentično sa jakim razdvajanjem instrumenata i masteringom u kome sve diše. Tanith imaju i uvo za odličan rif s vremena na vreme a kombinovanje muških i ženskih lid vokala je poseban detalj koji ume da izmami osmeh kod slušaoca. Ovo je ploča koja se ne davi u nostalgiji iako je vrlo rekonstruktivna u pristupu a pesme su uglavnom prilično dobre i, ako imate adekvatan broj godina i inklinaciju, ne časite ni časa:
 
https://tanithnyc.bandcamp.com/album/in-another-time
 
 
I kad smo već kod starinskog, šta kažete na novi Diamond Head? Jedan od ključnih bendova NWOBHM ere, koji je bio presudna inspiracija na mlade članove Metalike, između ostalog, dolazi sa novim albumom, osveženom postavom (koja je svirala i na prošlom albumu, Diamond head, iz 2016. godine) i savremenom produkcijom u 2019. godinu i The Coffin Train je... pa.. slušljiva ali i ne preterano obavezna ploča. Mislim, da ne bude zabune, ja cenim napor Briana Tattlera da ne samo održi plamen nego i da zvuk benda pogura u dalje evolucije i The Coffin Train je možda i zbog toga prilično neujednačen album, sa nekoliko pesama očigledno pravljenih za, eh, radio, da ne kažem JuTjub, ali onda i nekoliko ambicioznijih momenata, pa nekoliko klasičnih hevi udaraca i sve tako. Pevač Rasmus Bom Andersen je solidan u domenu tehnike ali u domenu personalitija mi je na nivou onih vrednih profesionalaca koji su se smenjivali u bendovima poput Rainbow, Deep Purple i Black Sabbath kad god Dio, Gillan ili neko drugi poznat nije bio raspoložen i ovo otprilike sumira i ton celog albuma koji sve što radi radi korektno ali bez jasne svesti da su drugi ovo odradili bolje, originalnije i mnogo, mnogo ranije. Ipak, sasvim korektno za onog slušaoca koji, recimo, od 1989. godine nije čuo ni jednu novu ploču:
 
https://www.youtube.com/watch?v=BbnmxqdtTV4&list=PLBzBwYhHpqLJysB8Sx3gb8O0pg_rPAQyl
 
 
 
Gore sam pominjao britanski Kull kao pozitivan primer simfonijskog metala koji ume da radi sa malim i postiže velike razultate. Čist kontrast njima su italijanski veterani Stormlord čiji je šesti album, Far, pravi primer bombastičnog, glasnog, epskog simfonijskog metala koji bije za sve pare a taoce uzima samo ako mora. No, ovo je prilično dobra ploča uprkos takvom pomalo nesuptilnom pristupu, sa kičom koji se drži pod kontrolom i pesmama koje su dobre i umeju da iskoriste te orkestracije koje ih razmazuju sa svih strana. Neće ova ploča preobratiti nikoga ko ne voli da čuje violinu uparenu sa nisko naštimovanom, distorziranom električnom gitarom pa ni ja ovo neću mnogo slušati, ali da je slušljivo, jeste:
 
https://scarletrecords.bandcamp.com/album/far
 
 
Da malo pročistimo uši od svih tih violina end klavira, pozvaću vas na preslušavanje prvog albuma portugalske blackened death metal momčadi Nihility koji se zove Thus Spoke the Antichrist i nudi pristojnih pola sata pristojnog, tvrdog metala koji se uprkos mladalačkoj napaljenosti ne iscrpljuje u jednoj ideji i jednom pristupu već ima iznenađujuće i dobrodošlo mnogo simpatičnih aspekata. Onaj najvažniji – energija i brzina – je fino ispoštovan, a bend pored toga ima i odlične rifove i opasan gruv, sa jasnim korenima u thrash metalu. Krunisan dubokim, simpatičnim vokalom Maria Ferreire i miksovan odlično (mada masterovan preglasno), Thus Spoke the Antichrist je album koji zvuči zdravo, organski i gladno i obećava prilično interesantne stvari u budućnosti ove ekipe:
 
https://nihilityblacklion.bandcamp.com/
 
 
I kad smo vceć zapeli sa simfoničarima ove nedelje, izašao je i novi Fleshgod Apocalypse, zove se Veleno i... pa ovaj bend već odavno sedi u sasvim ugodnoj niši gde niko ne može da ih dotakne, proizvodeći svoj hiperkinetički, hiperkičasti simfonisjko-operski death metal kakav i pristaje italijanima, gradeći uz njega dosledno taj karikirano-barokni imidž i, bez sumnje oduševljavajući deo metal publike. Meni su FGA bili najbolji u danima Mafia EP-ja ali ja ipak svaki njihov album uredno ispratim i proverim da se nije nešto dramatično promenilo u međuvremenu. Naravno, nije i Veleno je još jedna komadina urnebesne virtuoznosti i teatralne, prenadrkane svirke u kojoj se razbesneli dupli bas-bubnjevi i distorzirane gitare, brutalni grleni vokali i ženski horovi ubacuju u blender pa šta iz njega izađe-izašlo je. No, ovaj bend nije slučajno na poziciji na kojoj jeste jer i pored svog preteranog kiča Fleshgod Apocalypse i ovde demonstriraju ne samo propisan death metal trening već i sposobnost za pisanje i miks pesama koje imaju više i dublje muzike nego kod dobrog dela kolega. I ko voli, ovde neće biti razočaran. Ja nisam. Albuma nema za besplatan a legalan striming, pa evo samo ilustracija:
 
https://youtu.be/Rx67BcnDk9c
 
https://youtu.be/3RMEoOl80SM
 
Izašao je i, pa, recimo dugoočekivani debi album benda Nocturnus AD, pod nazivom Paradox. Nocturnus je bio bend Mikea Browninga osnovan još potkraj osamdesetih i bio bitan zbog dve stvari: Browning je pre Nocturnus svirao u ranoj postavi Morbid Angel i njihov (Nocturnusov) debi album The Key je bio primer death metal ploče na kojoj ne samo da je pevao bubnjar nego su i sintisajzeri korišćeni kao prominentan instrument. Kasnije se bend raspao a ova nova postava je utemeljena još 1999. godine ama su joj bile potrebne još dve decenije meandriranja i svađe oko imena da se dođe do prvog albuma. Iznenađujuće, Paradox je prilično dobra ploča na kojoj death metal starije škole i dalje ima interesantne interakcije sa sintisajzerima, a bubnjar i dalje peva. Hoću reći, ovo su dobro napisane pesme iznenađujuće ubedljive oštrine i dobrih aranžmana kojima ne smetaju preterano morbidejndželovski preterane solaže i koje se sasvim dobro snalaze u čestim promenama ritma i tempa. Mike i ekipa znaju da napišu dobar rif i da oko njega sklope uverljiv aranžman i Paradox je, neću lagati jedno od najprijatnijih iznenađenja ovog tjedna:
 
https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/paradox
 
 
 
 
Izašla je i kompilacija pesama benda Lord Gore, The Resickened Orgy, sa ponudom kompozicija iz čitave njihove karijere koja je odistinski trajala jedva jače od pola decenije. Za to vreme je bend, kažu, ostavuio jak pečat na grindcore i goregrind scenu, mada verujem da se ovo pre svega odnosi na Oregon i okolinu jer Lord Gore, a to se na ovom albumu lepo čuje, teško da su bili nekakvi predvodnici, naprotiv. No, ako ne čeznete za originalnošću i loži vas patologija, The Resickened Orgy je ploča sa 24 pesme koje su značajno iznad proseka u savremenom goregrindu sa solidnom produkcijom i gomilom filmskih semplova u vidu začina. Lord Gore nisu bend koji po važnosti može da se poredi sa Regurgitate, Mortician ili nedobog, Carcass ali jesu na nivou, recimo, jednih Blood i ovo se sluša sasvim prijatno:
 
https://hpgd.bandcamp.com/album/the-resickened-orgy
 
 
 
A tu je i novi Neckbeard Deathcamp. Ovaj bend, srećom, ne spada u memecore krilo ekstremne muzike koje se, jelte, odavno zagubilo negde u dubinama 4Chan/ 8Chan ironičnog shitposting fašizma i radi se, možda i znate, o bendu koji satirizuje desničarsku estetiku kroz ultraodvratan, primitivni black metal. Da li u svom životu imate mesta i vremena za bend koji NSBM tretira parodično i time nam pruža muzičku torturu koja je istovremeno jasan političko-humoristički iskaz ali nije time više slušljiva? Ne znam, moraćete sami da odlučite. So Much for the Tolerant Left je ploča koja kombinuje ultranihilistički pristup muzici sa svojim apokaliptičnim, neprijateljskim zvukom sa jedne strane i tviter-humor u naslovima pesama sa druge. I duhovito je to, naročito ako ste politički na istoj strani (a uglavnom jeste, jer ko pristojan želi da se svrsta uz glupi alt rajt??) tako da Neckbeard Deathcamp (koj su inače Amerikanci ali tvrde da su iz Francuske iz dobrih razloga) od mene imaju sil ov apruval. Ali to ne znači da ću se ovom albumu mnogo vraćati:
 
https://neckbearddeathcamp.bandcamp.com/album/so-much-for-the-tolerant-left
Ovo je verovatno prvi put da ću preporučiti jedan beatdown bend jer, generalno, ovo nije muzika koju nešto volim, ali Paleface iz Ciriha na svom drugom albumu Chapter 2: Witch King nude isuviše ubedljiv slam da bih to sasvim mogao da ignorišem. Slamming beatdown je, da se razumemo, načelno fuzija dva usmerenja heavy muzike u kojoj je potencijal da se u prvi plan izbace samo njihove najgore strane najčešće jako visok. No Paleface uspevaju da sve te naslage detinjaste opsednutosti seksualnim nasiljem i predimenzioniranom mačomuževnošću razgrnu u dovoljnoj meri da se čuju uverljiv metal gruv i bolesni, jelte, slemovi. A ja sam naprosto suviše prost čovek da me dobar slem ne bi odobrovoljio. Nisam slušao prvi album ove ekipe ali iz komentara po JuTjubu vidi se da je bend napravio veliki skok i u produkciji i u songrajtingu na ovoj ploči tako da, gud for dem. Teško prebijanje:
 
https://palefaceslam.bandcamp.com/album/chapter-2-witch-king
 
 
 
Malo panka dobro dođe da se pročiste uši a Zealot R.I.P. nisu ni čist pank nego ona zdrava kombinacija panka i metala koji se susreću negde na grind/crust teritoriji. Sa članovima koji kombinovano imaju solidnu kilometražu u cenjenim bendovima poput Pig Destroyer, CombatWoundedVeteran, Darkest Hour itd. Zealot R.I.P. ne oskudevaju na pedigreu a istoimeni EP sa tri pesme je stoga i bio jedna od najiščekivanijih pank/ hardkor ploča ove sezone. I dobro je to, sa tvrdim d-beat gruvom ali i sasvim dovoljno eksperimentisanja u harmonijama i solažama da ostavi jasan utisak nadgradnje. Ima ovde klasičnog Pig Destroyer gruva ali pesme su pankerskije i prirodnije sklopljene i ova kombinacija panka i sludge metala dobro legne u te neke prolećne dane. Inače, bend je prvi koncert imao ove nedelje, u švedskoj ambasadi u Vašingtonu, na večeri koja se bavila istorijom švedskog death metala. Gde su oni a gde smo mi! Čekamo album a do tada, ovo je vrlo prijatno za slušanje:
 
https://zealotrip31g.bandcamp.com/
 
 
Za kraj, gore sam pomenuo da je izašao novi Earth i, pa, jeste, juče i hajde da se prekrstimo jer Full Upon Her Burning Lips je još jedna impresivna ploča iz najnovije faze benda koji je praktično izmislio drone metal a zatim ga se odrekao u ime nečeg istovremeno i tradicionalnijeg i smelijeg. Full Upon Her Burning Lips je reprezentativna ploča iz novije Earth faze u kojoj sporost i repetitivnost drone metala prirodno bivaju ukrštene sa postrokerskim meditacijama u kojima se naziru folk-elementi. No, Dylan i Adrienne nikada nisu prišli previše tom nekom alt-country izrazu da bi se izgubila osnova njihove muzike koja je sasvim ritualna i hipnotička pa tako i novi album biva utemeljen pre svega na ponavljanju u atmosferi koja je, pa, avetinjska ali ne preteća. Zanimljiva je ta trajektorija ne jednog stoner/ drone benda u kojoj se posle puno drogeraškog senzibiliteta završava u nekoj vrsti spritualne ritualnosti i Earth su i ovde, kao i drugde, legitimni predvodnici čopora. Full Upon Her Burning Lips nije zaista „metal“ album jer ima srazmerno malo distorzije i produciran je tako da zvuči umirujuće i prijatelski, radije nego dominantno i preteće – Daviesova se na bubnjevima praktično čuje tek toliko da da tempo a nema govora o nekakvom „zakucavanju“ dok Carlson svoje gitare svira metodično, bez nervoze, ponavljajući ubedljive, rečite fraze i ne trudeći se da ulazi u elaboraciju. Ali je time ovaj album metal po jasnoći vizije i svedenosti, uverljivosti izraza. Earth su tradicionalno najbolji kada su najravniji i Full Upon Her Burning Lips ne menja ništa u ovoj formuli držeći se hipnotičkog pristupa kroz puno trajanje. Da će u 2019. godini  izaći novi Sunn0))) i Earth i da su oba odlična (i to posle 2018. godine u kojoj smo dobili takođe odlične High on Fire i Sleep), to naprosto nisam očekivao. Ali eto, neko odozgo nas gleda sa blagonaklonošću:
 
https://earth.bandcamp.com/album/full-upon-her-burning-lips
 
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #778 on: 01-06-2019, 17:27:09 »
 Ova nedelja u metalu nam je donela razna uzbuđenja i skandale, uključujući tužbu od strane Iron Maiden holdingsa protiv studija za proizvodnju video igara 3D Realms a zbog narušavanja intelektualne svojine putem igre Ion Maiden. Naravno, razumemo da se trejdmark mora braniti kao i da ni 3D Realms nisu firma sa besprekornom pravnom i etičkom istorijom ali čovek bi očekivao da Stiv Haris, čije neprebrojne pesme nose imena filmova koje je gledao a tekstovi ih prepričavaju, bude malčice popustljiviji u ovakvim situacijama jasnog omažiranja. No, neka se ovim bave pravnici a ajmo mi ono naše.
 
Tj. blek metal. I u ovom podžanru smo ove nedelje nastavili da pratimo dramu koja se tiče intelektualne svojine, ali ima vremena, doći ćemo do nje. Hajde da se prvo prepustimo milozvučnim produktima iz Holandije a iz kuhinje jednočlanog benda Nachtdwaelen. Ne znamo ko je čovek što se krije iza ovog imena (koje znači nešto poput „noćni jecaj“) ali je njegov solipsistički blek metal vrlo prijatan i ističe se među uobičajeno bogatom ponudom jednočlanih projekata ovog tjedna. EP Dodenmasker (pretpostavljam „maska smrti“) je melodičan, pa čak i pevljiv na svoj način, ali sirov i zvuči vrlo autentično. Nachtdwaelen piše solidne pesme ispunjene dramom i energijom a da opet to sve ne pati od neke pretencioznosti i nekog visokog koncepta (uprkos, recimo, horskom introu za Duister). Ovo je muzika ujednačena po atmosferi, ali sa dovoljno dinamičkih varijacija da ne bude monotona i kolekcija snimaka koja vrlo udobno otvara ovu nedelju:
 
https://nachtdwaelen.bandcamp.com/album/dodenmasker
 
 
Mada, moram da priznam da je nedelja, što se tiče blek metala, uglavnom puna kojekakvih raspevanih i rasplakanih bendova koji meni uđu na jedno uvo i na drugo izađu a da ih praktično ne registrujem, tako da je prijatno čuti čileanske Decem Maleficium koji su se posle više od deceniju i po dokotrljali do debi albuma zvučnog naziva, La fin de Satán. Decem Maleficium sviraju progresivni blek metal a što podrazumeva složene aranžmane, kombinovanje klasičnih metal instrumenata sa sintetizovanim orkestracijama, epska, melodična pevanja kao dodatak standardnom blek metal lavežu i svu silu dinamičkih promena. Lagao bih kada bih rekao da mene sve to sad nešto preterano emotivno angažuje, ali ako La fin de Satán nije nužno ploča koju ja čujem kao izraz najdublje ljudske nutrine i te neke tr00 emanacije ljuckog duha, ovo je svejedno vešto i sa mnogo ozbiljnog rada sklopljen album koji svakako vredi čuti. A, ako ste manje blaze od mene, bogami i slušati. Album izlazi tek u Oktobru, ali se preko Bandcampa nudi već sada:
 
https://decemmaleficivm.bandcamp.com/releases
 
 
Italijani Black Flame su solidno  prolifičan bend, sa sedam albuma u šesnaest godina a ovaj najnoviji, Necrogenesis: Chants from the Grave je vrlo pristojan reprezent njihovog koktela black i death metala koji ima dobru produkciju i atmosferu i najgora stvar koja za njega može da se kaže je da skoro petominutni intro neće na adekvatan način slušaoca pripremiti za kvalitetno muziciranje koje sledi. Black Flame vrlo spretno spajaju blekmetalsko testerisanje sa malo deathmetalskih elemenata i ovo nije muzika koja je sve vreme u istom dinamičkom i ritmičkom ključu a što je, za ovaj žanr, veliki plus.
 
https://blackflame.bandcamp.com/album/necrogenesis-chants-from-the-grave-2019
 
https://youtu.be/lem5ZnLpmLQ
 
 
Iz Francuske nam dolazi split album Atra Musica dva benda sa „srednjevekovnim“ pristupom black metalu. Griffon su mlađi sastav i njihova svirka u black metal osnovu dodaje pogolemu količinu sitnog veza na gitari koja joj udahnjuje taj „srednjevekovni“ štimung kroz adekvatne harmonije i melodijske linije. Sve to pomalo povuče na power metal ali ne smeta mnogo. Više smeta jako ravan mastering, ali tu sad nema pomoći. Kako god, Griffon nisu rđavi za slušanje ako naginjete praktično do karikature epskoj muzici. Darkenhöld, pak, na ovom izdanju praktično ne sviraju metal jer nema distorziranih instrumenata i mada su meni njihovi prethodni albumi sasvim solidni, priznajem da mi ovaj eksperiment deluje posve neuspelo. Prebiranje po akustičnim gitarama uz po neku (sinti) frulicu i violinu i odsutno, tiho recitovanje, a sve uz metal bubanj koji se i sam jedva čuje – nema ovde te srednjevekovne atmosfere koja se traži a black-metal-unplugged ugođaj koji dobijamo je još veća karikatura od onog što rade Griffon. Al, eto, čuti kao kurio:
 
https://griffonblackmetal.bandcamp.com/album/atra-musica
 
https://darkenhold.bandcamp.com/album/atra-musica-griffon-darkenh-ld
 
 
Takođe iz Francuske tu je novi Vortex of End, Ardens Fvror i ovo je dobra, ubedljiva ploča modernog, žestokog blek metala sa apokaliptičnim prizvukom i mesnatom produkcijom. Bend zvuči opasno i glasno na ovo ploči a Osmose Productions, iako podmuklo daju samo dve pesme da se čuju na Bandcampu, mogu da se pohvale da decenijama kasnije i dalje imaju uho za kvalitet i zrelost:
 
https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/ardens-fvror
 
 
Splitski Tryglav na omotu svog prvog albuma ima nekoliko figura (kočijaša, kostur, zmiju pa i dva konja), ali svu muziku koju čujemo odradio je ipak samo jedan čovek, Boris Behara. I odradio je kako treba jer je Night of Whispering Souls solidna ploča. Ne naročito inovativna ili sad nešto žanrovski ambiciozna, ali je ovo muzički jedan od ubedljivijih albuma ove nedelje. Behara zna gde je jak i drži se sredine druma, krljajući bez mnogo pardona kad je to oportuno ali uz svest da povremeno treba malo i promeniti brzinu pa je Night of Whispering Souls zadovoljavajuće raznovrsna ponuda pristojno produciranog (mada bubanj na momente previše podseća da je semplovan) i svirački uverljivog blek metala sa začinima iz domena metala stare škole:
 
https://tryglav.bandcamp.com/
 
https://youtu.be/j7GmrH6TZFQ
 
 
Stilski slični ali po kvalitetu ipak malo iznad su štokholmski Avslut na svom novom EP-ju Förslavad koji donosi tri pesme solidnog prangijanja uz neke lepe melodijske linije koje, opet, umeju da povuku na te neke srednjevekovne i epske strane. Kako od Šveđana već očekujemo, svirka je dotegnuta a produkcija kvalitetna pa iako Avslut ne osvajaju mnogo bodova na originalnost, ovo se lepo presluša:
 
https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/f-rslavad
 
https://youtu.be/gVkXUzZq3ZQ
 
 
Malum iz Turkua na trećem albumu za šest godina, a koji se zove kratko i jasno Legion, nude najfiniji finski blek metal sa mnogo zlovolje i žestoke svirke ali i tom nekom prepoznatljivom atmosferom skandinavske hladnoće u kojoj i najžešća emocija uspeva da dobije element ceremonijalnog a lepe melodije bez problema opstaju u toj ogromnoj količini distorzije. Malum imaju živog i vrlo dobrog bubnjara i ovde se to odlično čuje a pesme su sjajno napisane i pune tenzije i orgazmičkih oslobađanja (mislim, slušajte Sexual Demon):
 
https://malumfin.bandcamp.com/album/legion
 
 
 
Takođe iz Finske dolazi Nattfog sa kompilacijskim albumom Pohjan Porteilta („donja kapija“?) a na jelovniku je lepo sklopljen i dosta karakteran melodični blek metal kakvog ovaj momak nudi već dobru deceniju. Pohjan Porteilta ima i tri nove pesme, koje ga otvaraju, a tu su onda i tri stare pesme ponovo snimljene, pa onda i dve sa prošlogodišnjeg EP-ja Yön varjoista... Sve u svemu, skoro pedeset minuta pristojnog, melodičnog ali pažljivo sklapanog, lo-fi blek metala iz Finske. Šta vam još treba?
 
https://youtu.be/-xbh5s8bdhw
 
 
Gorepominjane drame oko intelektualne svojine tiču se, naravno, kultnog poljskog benda Batushka (tj. Батюшка) koji su nas pre četiri godine prilično oduševili svojim albumom Litourgiya (predstavljenim i na ovom topiku). Ovu godinu već izvesno vreme pratimo rat objavama između pevača po imenu Варфоломей i gitariste po imenu Христофор koji svaki za sebe tvrde da su baš oni „pravi“ Bačuška i pripremaju albume koji će nastaviti pravoslavnu estetiku Liturgije. Варфоломей je prvi izbacio pesmu koja najavljuje album Hospodi, ali je Христофор (aka Krzysztof Drabikowski) zapeo iz sve snage, tvrdeći da je ionako on napisao celu Liturgiju, i upravo izbacio čitav album po imenu Панихида. I ovo je album koji svakako podržava tezu da je Drabikowski zaista bio autor sve muzike na kultnoj prvoj ploči jer je Панихида ubedljiva i veoma dostojanstvena dalja ekstrapolacija ideje da poljski katolici sviraju blek metal koji se bazira na pravoslavnim idejama, kombinujući žestoko zakucavanje, raspevanu, veoma emotivnu, veoma slovensku atmosferu i crkveno pojanje. Moram da priznam da me je Liturgija svojevremeno izula iz cruelty-free obuće a da je Панихида samo vrlo dobar album u sličnom stilu, ali to ne bi trebalo da vama nešto preterano znači jer ja sam čuven po nerealno visokim kriterijumima za druge albume bendova koji su me prvim osvojili. Ovo je svakako vredno slušanja:
 
https://sphieratz.bandcamp.com/releases
 
 
Jedna starija drama oko intelektualne svojine u blek metalu je ona vezana za ime benda Gorgoroth. Njihov pevač, Gaahl jedna od intrigantnijih figura norveške scene, na ime svoje duboke odanosti satanizmu ali i smelosti da pre više od jedne decenije izađe iz klozeta i otvoreno živi kao gej muškarac, je nakon neuspešnog pokušaja preuzimanja imena Gorgoroth odustao od legata tog benda i sada stvara muziku pod svojim imenom. Ili barem svojim umetničkim imenom pošto mu je pravo ime Kristian Eivind Espedal – nije li čudno kako najveći norveški satanisti imaju ime po Hristu spasitelju??? Elem, Gaahl je ove nedelje izdao dugoočekivani album projekta Gaahls WYRD, pod imenom GastiR – Ghosts Invited i ovo je jedan lep primer kako klasični norveški blek metal muzičari umeju da budu odvažni u eksperimentisanju i razbijanju forme a da ipak ostanu verni žanrovskoj osnovi blek metala. Šteta je, ipak, što GastiR – Ghosts Invited nije ploča koja svo to eksperimentisanje uspeva da opravda. Ima ovde odličnih momenata i veoma nadahnutog poigravanja sa blek metal galanterijom, a Gaahl je bez sumnje jedan od najprepoznatljivijih i najraznovrsnijih pevača na sceni, no tim je čudnije što dobar deo albuma peva u nekom nezainteresovanom, srednjem registru koji nema snagu klasične blek metal vriske niti dostojanstvo baritonskih napeva koje Espedal ubedljivo izvlači na više mesta. Isto tako, muzika je na trenutke izvanredno nadahnuto prepakivanje blek metal žestine u meditativnu ali ne monotonu, ledenu svirku, ali je na druge trenutke, bogami, prilično generička i neinpsirisana. Album sa dosta ekstrema ali na kome se eksperimentisanje, neobično, na kraju doima kao previše formalno da bi ono što Gaahl bez sumnje ima da kaže zaista doprlo do slušaoca. Ipak, intrigantna ploča vredna proučavanja ne najmanje zbog Gaahlovih tekstova i raspona tehnika pevanja:
 
https://gaahlswyrd.bandcamp.com/album/gastir-ghosts-invited
 
Tu je i treći album francuskih Evohé, zove se Deus Sive Natura i njihov paganski blek metal je ovde prilično korektan, sa dinamičnim ali ne prekomplikovanim pesmama koje lepo cure i lepo koriste svoje teme i rifove. Evohé su možda preambiciozni sa pločom koja traje preko sat vremena a ima samo devet pesama, ali imaju dosta štofa da zamešaju i malo blackened rock ’n’ rolla i emotivnijih pop-momenata sa svim što rade pa ni poslednja, sedamnaestominutna pesma, The Thousand Eyes Of A Lonely Soul, iako na granici da se uguši pretencioznošću, ne uspeva da pokvari pozitivan utisak. Solidno!
 
https://evohe.bandcamp.com/album/deus-sive-natura
 
Skoro da sam zaboravio da i Dark Throne imaju novi album, a to govori dovoljno o utisku koji je na mene ostavilo poslednjih nekoliko njihovih izdanja. Nekadašnje ikone norveškog blek metala već dugo sviraju nekakav lo-fi blackened punk ’n’ roll, recimo i Old Star je još jedno izdanje u ovom stilu. Možda ipak nešto bolje od prethodnih par jer ovo donekle i imam apetit da slušam. Zvuk je bolji, zdraviji i mada pesme spajaju sve živo što može i ne može da se spoji izistorije hevi metala, ne mogu da kažem da pored gomile tedijuma, jelte, ovde, nema i lepih momenata...
 
https://www.youtube.com/watch?v=i6h4b-Jm8iU&list=PLiN-7mukU_RE2eA8fUUlNDb1zFt6J-KXl
 
 
 
Stonere ove nedelje predvode odlični losanđeleski Salem's Bend čiji će drugi album, Supercluster, verujem, biti veoma prijatan svakome ko ima malko više godina i sklonost ka ’70s hard roku. Salem's Bend ne zvuče skroz retro, ovo je savremeno producirano i ima tu dosta „novijih“ elemenata ali nema sumnje u to da je u osnovi ovo muzika pravljena po šnitu koji su dizajnirali Blue Oyster Cult i njihovi savremenici. Bend pominju i Sabbath, Priest i Zeppeline kao uzore ali ovde nema govora o direktnom imitiranju i Supercluster je kolekcija dobrih, vitalnih pesama koje ne kopiraju direktno nikoga i fino stoje same za sebe u solidno produciranom, ne preglasnom snimku. Sa ljubavlju sklopljeno i prijatno:
 
https://salemsbend.com/album/supercluster
 
 
Superseed iz Bristola na istoimenom  debi albumu nude kombinaciju psihodeličnog hard roka i malčice garažnog panka i ovo je album koji ima mnogo dobrih elemenata ali traje dozlaboga predugo. Superseed su šarmantni i kad čujete jednu pesmu svakako poželite da čujete još po neku ali 66 minuta ove ipak preterano umivene svirke je previše za mene. No, u manjim dozama, ima ovde vrlo lepih stvari da se čuju:
 
https://superseedrock.bandcamp.com/releases
 
 
Portugalski power trio Solar Corona na svom prvom albumu, Lightning One, nude pristojan poluimprovizovan instrumentalni psihodelični spejs-rok sa dosta faza, ukusno iskorišćenim sintisajzerima i žestokim tempom. Poznata je moja sumnjičavost spram instrumentalnih bendova ovog tipa – ipak sam preveliki snob i sve to – ali Solar Corona uprkos povremeno nedokuvanom džemovanju u koje upadaju (kojim album zapravo i počinje) ovde nude dovoljnu količinu precizno usredsređene energije da se album lepo provari. Sirovo ali ubedljivo:
 
https://store.loversandlollypops.net/album/lightning-one
 
 
 
Berlinski Witch Ritual sa debi albumom Death​:​Beyond nude relativno predvidiv doom sa horor osnovom i dosta simpatičnog gruva. Bend svakako profitira od toga što ima pevačicu pa to pomaže da se progutaju i dosta generičke pesme i pomalo neubedljiv miks. Ima ovde energije i lepog gruva ali najveći problem benda je svakako što se niko tu ne trudi da napiše pamtljiv i uverljiv rif nego dobijamo puku salatu nota. Ima doom bendova koji ogromnom sporošću i težinom nadomešćuju odsustvo prepoznatljivih rifova u svojoj muzici. Witch Ritual nije jedan od njih. No, ovo se da slušati:
 
https://witchritual.bandcamp.com/album/death-beyond
 
Još jedni Portugalci, još jedan debi album pshiodeličnog spejs roka, skoro kao da su se dogovorili?!?!?! Elem, Madmess na svom prvom i istoimenom albumu isporučuju četiri instrumentalne, dosta heavy pesme koje težak gruv kombinuju sa malo suptilnijih atmosfera. Meni je sve to prilično nedokuvano i imam utisak da je moglo da se sedi još godinu-dve u garaži i vežba pre nego što bi se album iskristalisao, ali Madmess svakako ima dobrih momenata koji privuku pažnju:
 
https://madmess.bandcamp.com/album/madmess
 
Osrednju ponudu stoner metala ove nedelje dopunjavaju bostonski Worshipper čiji je drugi album, Light in the Wire prijatna mada ne esencijalna kolekcija pesama što kombinuju organski, spontani stonerski pristup sa malo klasičnog heavy metal ugođaja. Znam, stalno kukam da stoneri previše džemuju a premalo pišu pesme pa sad treba da podvučem da Worshipper apsolutno pišu pesme u kojima je sve iskomponovano, koje imaju dobre vokalne aranžmane i napisane gitarske solaže, ukusno iskorišćene efekte i dosta gruva no kada čujete jedno tri pesme shvatite da bend ima jednu jedinu  formulu koju razvlači tokom celog albuma. I to nije loša formula kad se troši na malo, ali album se nažalost slepi u jednu nerazaznatljivu celinu kad se sluša iz cuga pa ga to malko degadira. No, u celini pozitivna ocena za Worshipper, da ne bude zabune:
 
https://worshipper.bandcamp.com/album/light-in-the-wire
 
 
U ovakvoj ponudi, novi EP štokholsmkih Jesus Chrüsler Supercar ne uspeva da se preterano izdvoji. Jesus Chrüsler Supercar su death ’n’ roll bend, dakle nastupaju u tradiciji koji su uspostavili – i neki bi rekli istovremeno i okončali – njihovi zemljaci Entombed na svom albumu Wolverine Blues još pre 26 godina, a Lücifer je ploča pristojnih rifova i raspojasane rokenrol atmosfere. Nažalost problem sa čitavim podžanrom – a za šta su opet krivi Entombed – je u fetišizaciji Sunlight stila produkcije gde se snimak komprimuje preko svake razumne mere. Ovo ima smisla u slučaju death metal bendova poput Seance ili Dismember (ili, dakako, Entombed iz svoje propisne death metal faze) i njihovih imitatora, gde dinamika nije toliko važna i više se ceni neprekidni pritisak na uši, ali Jesus Chrüsler Supercar nažalost ne dobijaju na žestini onoliko koliko gube na dinamici i Lücifer je album koji zamara više nego što zabavlja ovakvim pristupom miksovanju. Ovo pričam kao sertifikovani ljubitelj Suinlighta i Tomasa Skogsberga koji je miksovao ovaj album, da ne bude zabune. Dakle, ploča sa dosta kvaliteta, tragično izdana produkcijom:
 
https://youtu.be/Q_-1HYn6l-I
 
Zato su barem helsinški Kaleidoblot legitimno odlični na albumu Bitter koji je inteligentno ali naizgled vrlo spontano sklopljena kolekcija pesama sa ’70s hard rok vajbom ali pank energijom. Zaista, bend dobar deo vremena zvuči kao pank verzija klasičnog Mark II perioda Deep Purple sa mnogo opasnog gruva i psihodelične energije koja izlazi iz razigranih bubnjeva i blago fazirane gitare. Pevač je, takođe, solidan izdanak gilanovske škole i dobro se uklapa u sirovu rokenrol atmosferu koju bend kreira. Skandinavci su poznati po tome kako umeju da budu veći rokeri od rođenih Amerikanaca i Bitter je još jedan odličan primer ovog pravila. Ovo je, avaj, još jedna od ploča koju preglasan, prekomprimovan mastering malo unazađuje, i mada bend dobro razdvaja instrumente i ne preteruje sa glasnoćom u miksovanju, bilo bi lepše da je inženjer masteringa ovoga bio svesniji. No, to je sitna zamerka u poređenju sa tim koliko je album dobar. Obavezno štivo i sam vrh ovonedeljne ponude:
 
https://kaleidobolt.bandcamp.com/album/bitter
 
 
 
Ove nedelje dobijamo i jedan retro biser u vidu debi albuma kanadskog Riot City. Burn the Night je, naime, ploča benda koji sasvim programski i bez imalo stida uzima sve što mu se dopada iz metala osmadesetih i sklapa neku vrstu brzog kursa istorije ovog partikularnog perioda heavy muzike. I pošto sam ja uz to, jelte, odrastao, meni ovo legne ko budali šamar. Riot City uzimaju sa svih strana, od druge faze Judas Priest,  preko Krokus, Dokken i Helloween pa sve do Agent Steel kombinujući teški, na rifovima zasnovani rok, NWOBHM pristup gitarskoj pirotehnici i speed metal tempo. Bend, a to je najvažnije, nije prost algoritam za citiranje već sposobna mašina za pisanje dobrih pesama i Burn the Night ima vrlo solidno ispunjenu kvotu kvalitetnih rifova razvijenih u kvalitetne kompozicije izvedene sa ubeđenjem i bez ikakvog ironičnog odmaka. Uostalom, pevač Mr. Savy pola stihova odrađuje distorziranim falsetom koji ste voleli (jeste, ne lažite sad) na Priestovom Painkilleru a ako to nije dokaz posvećenosti ja ne znam šta bi bilo. Čovek i pored toga odlično peva i Burn the Night je ploča kojoj jedino mogu da zamerim miks koji je mogao, morao da bude malo životniji i prirodniji kako bi ova muzika dobila adekvatan prostor da u njemu diše. No, i pored toga, ovo je neočekivano briljantan debi album benda koji, nadajmo se, ima još mnogo toga da pruži u karijeri:
 
https://riotcityofficial.bandcamp.com/releases
 
 
Nažalost ne u istoj klasi ali slušljivi su kanadski Emerald sa svojim albumom Restless Souls koji ni u jednom trenutku ne uspeva da prevaziđe „imitacija osamdesetih“ nivo i zažvi nekim svojim životom. Restless Souls je tehnički korektna ploča koja imitira gestove metala osamdesetih i dopunjava ih prenadrkanom produkcijom što se u krajnjem zbiru ispostavlja kao promašen pristup. Emerald uspevaju da nabodu nekoliko dostojanstvenih momenata ali se oni nalaze između previše ponavljanja-bez-razumevanja i miksa koji hvata na buku umesto na pamet. No, nisam ja baš TOLIKO izbirljiv čovek i mada je ovo drugorazredno, može u njemu da se uživa, evo, Digital Slavery je na pola puta da bude dobra pesma.
 
https://www.youtube.com/watch?v=e-9tFKon4vk&list=OLAK5uy_nxRLyUSCnOEUE5AzZVmG5prcspxg5t5Ns
 
 
 
Nikada ranije nisam slušao madridski Adrift ali njihov treći album, Pure, razbija. Adrift su neka vrsta pametnog, pa možda i progresivnog metala koja kombinuje, well, neurotični pristup starijih Neurosis sa nervoznim, dinamičnim gruvom Mastodon, sve onda komplikuje ali tako da pesme imaju organske, tečne aranžmane u kojima se ne gubi inercija i gruv i uspeva da održi visoku tenziju tokom petominutnog prebijanja. Adrift bi mogli da budu i post-metal bend da hoće, ali mislim da suviše cene distorzije i nabadanje, a pevač Jorge Garcia voli da iz srednjeg registra urlanja pređe i u blekmetalsko vrištanje. Najvažnija stvar u vezi sa bendom je to kako uspevaju da u pesmama održe taj osećaj kretanja napred bez insistiranja na stalnim promenama i uz ubedljivo, organsko razvijanje gruva. Jako dobra ploča, verovatno najbolja ove nedelje:
 
https://www.youtube.com/watch?v=Oaavvuhp1oA&list=OLAK5uy_nuWV-piQ96s3JMQKbd077ol9CS7-YccSk
 
 
 
Sinners Bleed iz Berlina imaju novi album posle šesnaest punih godina i kada vidite da ih prateći materijal naziva najinovativnijim berlinskim tech death sastavom, očekivanja se nazidaju sumanuto visoko. Naravno, Absolution je ploča koja je podaleko od inovativnosti – toliko o promo hiperbolama – ali ovo je sasvim pristojan visokooktanski death metal koji se ne loži previše na svoju „tech“ stranu i umesto toga se koncentriše na dobre, distinktne pesme koje imaju dovoljno „tehničkog“ u sebi da impresioniraju ali ne da to odvuče svu pažnju. Sinners Bleed, iako su nazvani po pesmi Entombed, zvučno imaju mnogo više veze sa Amerikancima, od Immolation do recimo Archspire, sa svojim čvrstim, stamenim, kompjuterski preciznim izvođenjem i poštovanjem za eksplozije visokog tempa između kojih se migolje sporiji delovi sa iskomponovanim, melodičnim solažama. Pristojna ploča kvalitetnog death metala, mada ne sad bogznašta više od toga:
 
https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/absolution
 
 
Death Angel su jedan od klasičnih Bay Area thrash metal bendova, takoreći žive ikone koje su posle solidno dugačke pauze od početka devedesetih pa do pola prošle decenije uspele da se vrate u formu i ove nedelje smo dobili njihov deveti album, Humanicide. I on je solidan, osim što ja, možda iznenađujuće, nikada nisam bio preveliki fan ove ekipe. Death Angel su mi, kao i Sacred Reich, uostalom, uvek bili primer benda koji se udobno oseća u tom nekom jasno žanrovski isprofilisanom thrashu i ne trudi se da probija granice i širi definiciju žanra onako kako su to radili Slayer, Vio-Lence, Testament ili, dakako, Dark Angel. Humanicide je, eto, još jedan primer ove formule. Mada dobar primer u smislu da je ovo vrlo solidna ploča i da bend zvuči zrelo i ubedljivo, čak na momente i istinski probuđeno i gladno da pokaže da ima kuda dalje da se ide. Ipak, većinu vremena ovo je by-numbers Death Angel, i verujem da ljubitelji benda neće imati ni najmanju zamerku te da će prigrliti Humanicide kao dostojan dodatak opusu dugovečnog benda. I to je okej. Ja sam samo razmažen bendovima koje sam gore nabrojao i mislim da svaka thrash ploča mora da bude revolucionarna. Death Angel nisu nikada bili revolucionarni već samo vrlodobri izvođači žanra kojeg su kodifikovali zajedno sa svojim savremenicima i nisu imali potrebu da eksperimentišu i istražuju. Humanicide je superkorektan album.
 
https://youtu.be/puaVmEgWTsg
 
 
Francuski okultni jednočlani noise/ black metal projekat K.F.R. (a što je skraćeno od arapskog Kafir, a što je izraz za onog koji ne veruje, jelte) je ove nedelje izbacio čak dva nova albuma, Démonologue i L'Enfer à sa Source i ovo su, kako i zamišljate, potpuno htonski napori zaranjanja ispod muzike i pokušaja da se prodre s onu stranu duha. K.F.R. je više ideja nego bend, neka vrsta art brut interpretacije metala i ovde su vreme, mesto i kontekst važniji od finalnog produkta (recimo, na Démonologue su udaraljke svirane „ljudskim kostima“), a koliko ćete apetita imati da ovo slušate zavisi od vašeg shvatanja uloge umetnosti u čovekovom životu:
 
https://kfr-dajjal.bandcamp.com/album/d-monologue
 
https://kfr-dajjal.bandcamp.com/album/lenfer-sa-source
 
 
Uši možete pročistiti sa novim izdanjem sijetlskih Pound koji sviraju u svetloj tradiciji malih, žestokih sastava sa pank žestinom, jazz senzibilitetom i mathcore ambicijama. Pound su žestoki, nervozni i veoma ubedljivi u ovome što rade, nastavljajući se na žanr koji su uspostavili Lightning Bolt ili Orthrelm početkom stoleća. Pound izdvaja što umesto normalne gitare ili makar bas gitare u postavi imaju devetožičanu bariton gitaru ali nije da ćete vi tu sad nešto primetiti jer muzika benda je toliko žestoka i iznurujuće napaljujuća da mozak ne može da isprocesuje sve informacije u jednom cugu. Pound album zovu •• (tako je, dve tačke) a i nazivi svih pesama su sastavljeni samo od punktuacije i simbola i ovo je bez sumnje hermetična muzika, ali toliko brza, dinamična, žestoka, komplikovana ali dečije razigrana da o hermetičnosti nećete stići da razmišljate do trećeg slušanja. Meni ovo jako prija sa svojim sludge-sreće-grindcore-sreće-prog-punk pristupom i bendu želim dugu i uspešnu karijeru:
 
https://silentpendulumrecords.bandcamp.com/album/-
 
 
 
Finski death metalci Krypts imaju treći album, Cadaver Circulation i mada ja nisam preterano impresioniran, vidim da se ljudima sviđa. Krypts nastavljaju tradiciju skandinavskog death metala u maniru zemljaka Grave recimo, samo odlaze više u neku apstrakciju, čak i u ambijent, recimo, i to je zanimljiv smer. Ne mora to da bude preterano zanimljivo na više od par slušanja, opet, ali ako vas interesuje death metal koji se manje bavi rifovima a više opresivnom, teškom atmosferom, ovo je ploča koju vredi poslušati:
 
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/cadaver-circulation
 
 
Na svom drugom albumu, Hell No Longer Waits, Brazilci Hellish Grave nude niskobudžetni, lo-fi blackened thrash metal koji, iako sniman u istom studiju gde su svoje ploče radili Krisiun ili Ratos De Porao i dalje zvuči zdravo amaterski i klinački napaljeno. Ovo nije muzika za svakoga, nekome će taj poludiletantski saund biti odbojan na keca, ali Hellish Grave znaju šta vole i u tom nekom pod-podžanru ekstremnog metala isporučuju ploču sastavljanu sa mnogo ljubavi i kreativne zlovolje. I to je lepo:
 
https://helldprod.bandcamp.com/album/hellish-grave-hell-no-longer-waits-2019
 
 
Slično mada mnogo pozerskije razmišljaju Evil Angel čiji album Unholy Evil Metal podseća na Unholy Fight for Metal koji su izdali još pre 12 godina i predstavlja, ako ću da budem pošten, bolje producirano ali manje uzbudljivo pričanje identične priče. Pesme se drugačije zovu i imaju malo drugačije, jelte, rifove, ali bend koristi iste ritmove i generalni pristup i kome se UFFM dopao, ovo će mu možda, 12 godina kasnije, biti premekano. Ipak, svakako nije loše:
 
https://evilangel.bandcamp.com/album/unholy-evil-metal
 
Izašao je i novi Annotations of an Autopsy EP, World of Sludge, ali meni je njihov deathcore uvek bio plitak i nezanimljiv pa čak ni sada kada imaju i slam elemenata u muzici, to svakako nije to. Meni je ovo naprosto dosadna, siledžijska muzika, i poneki polupristojan slem ne može da je spase, ali ako volite pig squeelove, bend ih i dalje troši:
 
https://youtu.be/VMby17RHPq8
 
 
Možda ne preterano iznenađujuće, jer oni su uvek bili pouzdani, ali klasični poljski death metalci Vader imaju ove nedelje jedno od najzabavnijih izdanja u vidu EP-ja Thy Messenger. Vader ne nude bogznakakve inovacije i ovo je i dalje žestok, brz death metal po kome ih znamo već decenijama, odsviran besprekorno i sa mnogo ubeđenja. Vader su kao stare, razgažene patike koje vam neće doneti nekakvo novo iskustvo u životu ali su đavolski udobne. Ekipa i dalje ume da napiše odlične, napaljujuće metal pesme i odsvira ih sa dušom i ljubavlju. Odlično.
 
https://www.youtube.com/watch?v=gNoYthAiEFc&list=PLmMh98PfdKhmdhBk3zUwQBCTqu-IGPSuk
 
 
Za kraj današnjeg pregleda imamo drugi pristup death metalu, moderniji i eklektičniji, a koji dobijamo na debi albumu floridskih Nekroi Theoi gde se spajaju post-metal, brutalni death, doom, slemerske strategije (najpre duboko grleno pevanje) pa i malo black metala da nam se ponudi interesantno svatanje savremene ekstremne muzike. Tampa je oduvek bila epicentar death metal inovacije i Dead Gods je interesantan dodatak tradiciji kroz svoje ubacivanje tribalnih elemenata, ambijentalnih pasaža i sasvim nestandarndih harmonija u okrepljujuću death tuču. Ne tvrdim da ova formula nužno treba da bude nešto što sad svi drugi treba da kopiraju ali Nekroi Theoi su ovde dopremili nešto novo i vitalno:
 
https://nekroitheoi.bandcamp.com/album/dead-gods
 
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #779 on: 08-06-2019, 17:04:39 »
Imali smo prilično metalnu nedelju u kojoj je, recimo, španski Wormed konačno dropovao novu pesmu, kao najavu za svoje sledeće izdanje, (mini)album Metaportal koji izlazi u Julu (a neki među nama su ga već priorderovali). Ako je na osnovu ove jedne pesme dopušteno spekulisati, rekao bih da imamo solidnog naslednika klasičnog albuma Krigshu u najavi. Evo pesme: https://wormed.bandcamp.com/track/remote-void
 
Naravno, tokom nedelje je umro i Dr. John, jedna od najvećih ikona dobre muzike, koja nije imala mnogo veze sa metalom ali metalci bez sumnje imaju da zahvale ovom talentovanom autoru i izvođaču za nošenje baklje posvećenosti i ljubavi prema muzici koja hrani i mnogu metal pesmu i karijeru. Da vidimo šta smo ove nedlje imali od nove muzike:
 
Blek metal ima pravo prvenstva, naravno, jer gori najbrže i nestaje dok trepnete, samo da se ponovo rodi iz pepela kao ptycza Feniks, jelte. Prvi na redu je melanholični jednočlani projekat iz Štokholma, Vananidr sa drugim albumom koji se zove Road North i primer je kvalitetnog blek metala švedske škole koji kapitalizuje na ideji da je ovo duboko lična muzika koju je u potpunosti napisao i izveo jedan čovek (Anders Eriksson) ali koji pritom ne zvuči „sobno“ ili „amaterski“. Daleko od toga da je Road North najbolji blek metal album koji sam čuo ove godine ali ovo je kvalitetno napisana i snimljena ploča raznovrsne i upečatljive muzike kojoj ni samo malo lo-fi produkcija ne umanjuje glamur:
 
https://vananidr.bandcamp.com/album/road-north
 
 
Sledeći na redu su Franczuzi Gotholocaust sa svojim četvrtim albumnom, Summa Perfectionis i pored genijalnog imena benda (koje, doduše, može da uzorkuje podizanje obrva imajući u vidu originalne Gote i originalno, jelte značenje holokausta) možemo reći da ovde ima i dosta dobre muzike. Gotholocaust nisu onoliko eksperimentalni ili avangardni kako od francuskih blek metal bendova možda po inerciji očekujemo, ali Summa Perfectionis je album odličnih pesama koje klasičan blekmetalski asortiman umešno preraspoređuju tako da se dobiju pametno vođene atmosfere i narativi. Gotholocaust su veoma sigurni i precizni u svirci i jednako razumeju vrednost repeticije kao i smene različitih tempa i dinamika. Takođe, ovo je album čija je produkcija dobrodošlo vazdušasta i ostavlja prostora da se instrumenti čuju i da dišu u dovoljnoj meri što značajno doprinosi njegovoj slušljivosti. Odlična ploča koja pokazuje da ne morate uvek da izmislite ceo žanr od nule već samo da imate u sebi vatru i razum koji pomaže da se razlikuje dobra pesma od korektnog zanatskog uratka:
 
https://gotholocaust.bandcamp.com/album/summa-perfectionis
 
 
Sledeće što je na redu je kolaboracija između islandskog benda Wormlust i Amerikanaca na privremenom radu na Islandu, Skáphe. Album Kosmískur hryllingur, odgovarajući svom komplikovanom kosmičkom imenu, sadrži dve dugačke pesme (u više od 35 minuta totalnog trajnja) psihodeličnog, prilično avangardnog blek metal zvuka. Ovo nije muzika koja hvata na dobar rif ili utegnutu kompoziciju, razume se, i svrha ovih pesama je da slušaoca hipnotišu i prenesu u izmenjeno stanje svesti, a to se postiže brojnim efektima i disciplinovanim građenjem atmosfere. Opet, blek metal je muzika haosa pa su ovo kompozicije koje komuniciraju tu slobodu i otrzanje hijerarhiji što bolje mogu, praveći na kraju dana jedan kosmički koktel zvukova, rifova, tema i ritmova. Prilično je to dobro da se čuje a, ako inklinirate više leftfild metalu, onda i da se posvećeno sluša. Takođe, vrlodobar omot:
 
https://skphwrmlst.bandcamp.com/
 
 
Dobili smo i novi EP sa dve pesme kultnog tajvanskog jednočlanog projekta Inferno Requiem i jedini član ovog benda, Fog, koji sada živi na Okinavi, prilično dobro zna sa koje mu je strane hleb, jelte, namazan tako da je Wolf From Onon Realm sasvim predvidiv komad sirovog ali himničnog blek metala koji ljubomorno čuva tu svoju „sobnu“ naivnost i produkciju kako bi emocija koja se plasira bila što više stavljena u prvi plan. Meni je to sve možda malo i proračunato ali ko voli, voleće i ovo Fogovo izdanje jer je veličanstvena depresivnost i dalje netaknuta a muzika i pored sve svoje jednostavnosti nema diletantske kvalitete:
 
https://ir-fog.bandcamp.com/album/wolf-from-onon-realm
 
 
 
Da budem iskren, ovo je vrlo mršava nedelja za blek metal, puna mlitavih atmosferičarskih albuma i krš demo snimaka koji ne zavređuju da na njih potrošimo mnogo vremena. Ovo naglašavam jer u drugim uslovima verovatno  ne bih ni preporučio drugi album belgijskih Kludde. No, u datoj konkurenciji ovaj se bend sa svojom kombinacijom old school black metala i nešto „rokerskijeg“, pankerskijeg i, eh, „sladžerskijeg“ metal zvuka ipak pozitivno izdvaja. In de kwelm nije ploča koja će osvajati naslov albuma godine, pa čak ni meseca, jelte, ali jeste kolekcija pesama koje tresu i drmaju i utoliko je osvežavajuća u nedelji naizgled posvećenoj samo mekim, melanholičnim atmosferama. Ima ovde dovoljno hardrokerskih momenata i solaža sa wah wahom da sve to bude relativno simpatično i mada su Kludde decidno druga liga, ipak pričamo o bendu koji zvuči profesionalnije i tvrđe od gomile onoga što se ovih dana nudi:
 
https://kludde.bandcamp.com/album/in-de-kwelm
 
 
Hoću reći, nedelja je tako mršava da sam drugi album grčkog jednočlanog melodičnog blek metal projekta Winter Eternal prvo preskočio jer sam bio u fazonu „nije ovo dovoljno dobro za našu publiku“ ali sam mu se onda vratio jer je većina onoga što se nudilo bila značajno gora. Realm of the Bleeding Shadows je prostačka i predvidiva ploča melodičnog blek metala ali je kompetentno napisana i prihvatljivo dobro odsvirana i nabode se tu poneka pamtljiva melodija. Stelios Makris (aka Soulreaper) se malko previše pali na svoje sviranje basa pa je ovaj instrument izrazito visoko u miksu a bubnjevi se jedva čuju tako da, ovo ima produkcijske kvalitete jednog malo boljeg dema, ali, kažem, kakva je inače ponuda, ovo može da se čuje:
 
https://wintereternal.bandcamp.com/album/realm-of-the-bleeding-shadows
 
 
 
Ipak, tu nam je novi, jedanaesti (!!!!!) album belgijskih Enthroned i Cold Black Suns je album koji donosi dobrodošlu porciju agresije, divljačnosti i nihilizma u ovu nedelju. Enthroned su iskusan i rasviran bend koji nema nameru da svoj zvuk vezuje za samo jedan pristup pa je ovaj album iako ne sad kao nešto eksperimentalan, ipak prepun svežih ideja i pristupa sa promenama tempa i atmosfere koje izlaze izvan klasičnog blek metal aresnala a da opet sve po tom nekom senzibilitetu stoji čvrsto unutar blek metal kanona. Možda je pravi izraz za ovaj album da je ovo zrela, odrasla muzika koja nije izgubila istraživački impuls tako da kada krši neka ustaljena pravila i ide putem-kojim-se-ređe-ide ona to čini izrazito sigurno. Intrigantan i odlično produciran album na kome imate i najuverljivije agresivne ali i najranjivije pesme ovog tjedna:
 
https://enthronedsom.bandcamp.com/album/cold-black-suns
 
 
 
Stoneri! Prvi na redu su, eh, komšije iz Bukurešta, King Solomon čiji istoimeni prvi album sadrži šest instrumentalnih psihodeličnih džemova sa dobrim gruvom i puno fuzza na gitari. King Solomon ne nude mnogo više od korektnog džemovanja i ja bih sigurno voleo da se ta gitara koja tako prominentno nosi pesme (kad već nema pevanja) ipak odlepi od gruva i provrti malo te kosmičke daljine o kojima očigledno želi da priča. To se uglavnom ne događa i King Solomon ostaju u okvirima relativno predvidive harmonske ponude, zadovoljavajući se generčkim ali zdravim gruvom. I ne smeta to, gitarista definitivno voli svoj wah/ fuzz kombo pa, iako nije Hendriks, kad nagazi, ume to da bude lepo. Ne očekivati kosmičko otkrovenje ali može da se uživa:
 
https://kingsolomonband.bandcamp.com/album/king-solomon-ep
 
 
Redinški Morass of Molasses na svom drugom albumu bogami pevaju iz sve snage i The Ties That Bind je kolekcija upečatljivih pesama bluziranog stoner roka koji ima dosta dinamičke varijacije i interesantnih harmonskih rešenja. Ovo je, doduše, jedna od ploča na kojoj je moj utisak da niski štim, praktično obavezan za heavy muziku, zapravo više odmaže nego što pomaže. Naravno, ne da ja mogu bendu da određujem odakle će da se štimuje i pevač Bones se možda najbolje oseća u ovom registru ali zvuk Morass of Molasses je nedvojbeno tamniji i manje energičan sa gitarama koje su ovako niske pogotovo kada se uzme u obzir koliko su pesme poletne i pune gruva. Bend je, ako tako mogu da kažem, mnogo bliži prskajućoj rokenrol energiji nego dum mračnjaštvu i mislim da bi im e-štim zajedno sa svetlijim miksom mnogo pomogao. Ovako ploča zvuči hermetičnije nego što pesme, pune ritam i bluz energije zapravo jesu. Opet, ovde ima i dosta tihog, akustičnog sviranja i bend definitivno nije proverbijalni poni koji zha samo jedan trik. Intrigantna ploča, ne samo zbog svojih nedostataka:
 
https://morassofmolasses.bandcamp.com/album/the-ties-that-bind
 
 
Zato su Faerie Ring iz Indijane na svom debi albumu The Clearing tačno gde treba da budu, uzimajući klasični dezert rok pristup ali ga onda isporučujući sa mnogo energije i distorzije. The Clearing je pre svega ploča zdravog zvuka gde instrumenti reže i pršte a pevač se nadvikuje sa besnom muzikom, a zatim je ovo i ploča jakih, ubedljivih rifova i spontano kreiranih psihodeličnih atmosfera. Kod mnogo heavy psych bendova kad slušate album imate utisak da su članovi ovo pravili u laboratoriji znojeći se nad najmanjim gestovima, pazeći da postignu pravu formulu, dok Faerie Ring zvuče prirodno i organski, treskajući u jednom ritualu zajedništva, iz čega se rađa fantastična, psihodelična, doom muzika. Stoner album nedelje:
 
https://faeriering.bandcamp.com/album/the-clearing
 
 
Interesantan debi album imaju Vovk iz Kijeva, mešajući na prosto nazvanom Lair stoner rok žestinu sa nešto kompleksnijim math rock aranžmanima. Ovo je moglo da zvuči nepodnošljivo komplikatorski i pretenciozno ali Vovk zapravo imaju izrazito zdrav zvuk i uspevaju da svu tu komplikovanost umešaju sa gruvom u dovoljnoj meri da ploča mrda i mozak i stražnjicu.
 
https://vovk.bandcamp.com/album/lair
 
 
Portugalci Toothless Cage (?!?!) na svom debi albumu, Mars, sviraju vrlo običan stoner rok sa jasnim omažima Sabatu ali sa solidnim zvukom i kvalitetnim muziciranjem. Pritom ovo su sasvim dobro napisane pesme sa nekim lepim rifovima i svešću da stoneraj ne znači nužno smaračinu pa je sve pakovano u kompaktna trajanja gde se ono što pesme nude pošteno istraži ali se i ne izliže. Bend koji nema nužno ambiciju da osvaja originalnošću ili eksperimentalnim pristupom ali je vrlo ubedljiv u svom meat  ’n’ potatoes programu i to prija:
 
https://toothlesscage.bandcamp.com/releases
 
 
Na ovim stranama vrlo retko preporučujem power metal albume, uglavnom zato što se ovaj podžanr meni vrlo retko dopada sa svojim naglaskom na pompeznom, intenzivno kičastom zvuku. Ipak, novi Gloryhammer može da dobije opreznu preporuku uz nekoliko napomena. Ovaj škotski bend je u ovome što radi dobar ne samo na ime dobrih muzičarskih veština, koje se u ovakvom podžanru uostalom podrazumevaju, ne samo po kompozicijskoj zrelosti, već i po tome što se njihov izraz žovijalno šeta na granici ozbiljnosti i parodije. Što je na kraju dana dobar pristup za muziku koja je skoro po definiciji karikirana i namenjena nrdovima koji šamaraju Tolkina i bacaju dvadesetostrane kockice u slobodno vreme, dakle, kojoj je performativna strana važnija od te neke, ajde da kažem suštinski izražajne. Nisam skroz fer, naravno jer se sasvim slične stvari – o performativnosti i karikiranosti – bez ostatka dadu primeniti na veliki broj death, black ili doom metal bendova ovog sveta, ali power metal je pritom teatralniji na jedan, barem meni, imanentno smešniji način plus tematski retko ima priliku da se bavi nečim što nije prepričavanje nekakvog poznatog fanatazijskog predloška, čime se ta neka suština koja postoji u vezama između fentezija i mitologije dosta udaljava od konzumenta.
 
Elem, Gloryhammer zbog toga udobno sede na srednjoj liniji između ozbiljnog praćenja uzusa podžanra i dobronamernog karikiranja istih i, sad, iako to i dalje znači da je njihova muzika često sa loše strane granice kiča koji ja mogu da prigrlim u ime metalske gizdavosti, sa skoro pa nemačkim pristupom horskim refrenima i razigranim klavijaturama, istovremeno je dobar deo albuma Legends From Beyond the Galactic Terrorvortex ispunjen odličnim rifovima, napaljujućim melodijama i prihvatljivo cheesy atmosferom. Aktuelni pevač, Švajcarac Thomas Laszlo Winkler je veliko i važno oružje benda ne samo zbog svog naglaska koji mu daje tu neku nemačku notu već i zbog raskošnog raspona tehnika i pristupa koji oživljava narativnu dimenziju muzike koja je sva u narativu. U svakom slučaju, Legends From Beyond the Galactic Terrorvortex mi neće promeniti mišljenje o power metalu – ovo je za mene i dalje muzika u kojoj su Nemci uzeli „normalan“ hevi metal i začinili ga estradnom kičijanom do neprihvatljivih granica – ali ovaj album agilnih Škotlanđana ima dovoljno dobrih rifova i refrena očigledno napravljenih za horsko izvikivanje na koncertima da mogu da se nasmešim dok ga slušam. Naravno, produkcija je već druga priča i ja bih svakako voleo da je ovo manje beživotno, ravno i plastično ali to skoro da je nemoguće u power metalu kod koga je artificijelna čistota i „savršenost“ zvuka praktično neraskidiv deo formule. Ako ste manje cinični od mene uživaćete bez rezerve u ovim pričama o goblinima, jednorozima, čekićima i gospodarima galaksije:
 
https://www.youtube.com/watch?v=BkUAzcja74Y&list=PLBzBwYhHpqLLgoiqLp52Hup6vDQ_kcAd9
 
 
Elem, ove nedelje nam je stigao i novi, treći album švedske death metal mašine po imenu Firespawn i kako sam već rekao, Lars Goran Petrov bi stvarno trebalo da dobije partizansku spomenicu za svoje pregalaštvo na očuvanju same srži ovog žanra. Jer, iako je njegov matični bend, Entombed, otišao (nizbrdnom?) putanjom death ’n’ rolla, Petrov je sa Entombed AD nastavio tvrdoglavu posvećenost swedeath tradiciji a sa Firespawn još sve podvukao time što je Firespawn bend članova raznih swedeath bendova u kome imaju prilike da sviraju JOŠ swedeath muzike.
 
Abominate je pritom pristojan album ali i ogledni primer kako digital range compression donosi osetno umanjene prinose pri slušanju i opomena da je ovaj trend u masteringu muzike odavno trebalo napustiti. Elem, Abominate je kolekcija energičnih, mišićavih švedskih death metal pesama sa promuklim, ubedljivim Petrovljevim pevanjem i dosta solidnog muziciranja. Štaviše, Firespawn znaju da je ovo muzika u kojoj je bitan dobar rif pa se primećuje znatan trud na ovom planu, a to što pesme nisu klasični svi-u-napad komadi već se u dobroj meri zasnivaju na gruvu je zapravo interesantan pristup koji, dakako, onda ističe brze delove kada se oni dese. Albumu, pak, nedostaje, paradoksalno, znam, uzbuđenje.
 
Delom jer su ovo ipak prekaljeni muzičari koji znaju sve fore pa ih onda i koriste da sklope ploču od 11 pesama gde možda nisu imali ubistvenih rifova za više od pet. Umešne promene tempa i dinamike su naravno, zgodan alat, ali opet, čuje se da ovde nema te neke stvaralačke tenzije, osećaja da pesme nastaju u egzistencijalnom grču, onako kako je to bilo na prvim snimcima Entombed ili Nihilist. Tu onda dolazi DRC mastering koji album na kome inače imate mnogo sitnog veza – slušajte šta bubnjar radi – ispegla u jednu skoro ravnu liniju i to je ogroman problem. Naravno, švedski death metal može da profitira od veštački upeglane dinamike, ali to važi za, recimo, Dismember sa njihovim pesmama u kojima prirodno već nema dinamike i sve se svira svom snagom sve vreme. Firespawn imaju suptilnije i intrigantnije kompozicije ali ovakav mastering im ne dozvoljava da prodišu. Šteta. No, album je svakako vrlo pristojan i mada, ponavljam ne svež kakva su bila prva izdanja Entombed ili Dismember, vredan slušanja. Ali ga nema na JuTjubu ili Bandcampu za besplatan strim tako da, evo malo ilustracija samo:
 
https://www.youtube.com/watch?v=G01lE9W9eLk
 
https://www.youtube.com/watch?v=9QNUb_En3Ck
 
https://www.youtube.com/watch?v=WwjQ_3Avsro
 
 
 
Idemo sada na nešto vrlo retro. The Rods su bend koji svira još od kraja sedamdesetih i to da su uvek bili striktno druga liga nije ih nikada omelo u tvrdoglavom proizvođenju tog nekog klasičnog hevi metala. Prvi album iz 1980. godine im se zvao Rock Hard a ovaj deveti, izašao 39 godina kasnije se zove Brotherhood of Metal. Mislim, treba ceniti tu vrstu posvećenosti. We are the brotherhood of metal, the sound of thunder as we ride, armies of denim and leather, we never run and never hide, kažu u prvoj pesmi na albumu čiju naslovnu stranu krasi pobesneli Kerber i sve je to baš onako kako treba da bude kod klasičnog metala. Ja sam uvek imao simpatija za ovaj bend uz, dakako, prepoznavanje činjenice da je njihova muzika u svom zenitu bila drugorazredna a da je danas zastarela ne toliko u žanrovskom smislu koliko u odsustvu oštrine kakvu hevi metal treba, mora da ima. Brotherhood of Metal je album uglavnom zaboravljivih pesama, sav sastavljen od filera sa povremeno sasvim solidnim pasažima koji podsećaju na druge, bolje bendove, od Y & T, preko Deep Purple i Black Sabbath pa čak i do Sammyja Hagara (!!!!) ali i sa smaračkim kok-rok momentima koji bi bili isečeni čak i sa prosdečnog Kiss albuma. Ono što album može da upiše u pobede je dobar miks koji osvežava muziku bez toga da je veštački „osavremeni“, kao i to da bend – relativno kilavo pevanje Davida Feinsteina na stranu – svira vrlo korektno. Ali, da ga jebem, posle četrdeset godina svirke korektnost se u najmanju ruku podrazumeva. The Rods, ponoviću, nikada nisu omirisali prvu ligu ali se nikada nisu predavali i to jeste neki kvalitet. U 2019. godini su, avaj, i/relevantni jednako koliko su to bili prošlih decenija i mada ovaj album ničim ne vređa – ako se izuzmu tekstovi koji su na momente nenamerno komični – niti treba da se ičega stidi, pitanje je da li ima potrebe da ga mnogo slušate kada čak i u okviru retro ponude imamo mnogo boljih stvari koje izlaze svakog meseca. Opet, u ime poštovanja prema staroj gardi, ovo može da se posluša:
 
https://therodsband.bandcamp.com/
 
 
Jer, mislim, evo, imamo i drugi album grčkih hevimetalaca Diviner i Realms of Time je ploča koja gađa jedan deo istih meta koje gađaju i The Rods ali sa mnogo više ubedljivosti. Diviner su svakako i moderniji i imaju power metal elemente sa svojim očiglednim oslanjanjem na Rainbow/ Dio nasleđe ali i prepoznavanjem postojanja thrash metal matrice, pa ne deluju toliko zastarelo kao The Rods, ali opet, da ne budem pogrešno shvaćen, kod The Rods nije problem u „staroći“ stila nego u pesmama koje naprosto nisu dobre koliko bi trebalo da budu da iznesu svoje stilističke izbore. Diviner su ovde u mnogo boljem položaju i njihovo korišćenje klasičnih hevi metal tropa u rifovima, solažama i refrenima je ubedljivo i, ako volite hevi klasiku, vrlo zabavno. Nije ovo neka ploča veka, da se razumemo, i Diviner ne istupaju ni korak izvan heavy/ power kalupa, a tu je i ponovo ta oplastičena produkcija, no ovo je zabavno, energično i melodično bez utapanja u tevtonskom kiču koje se prečesto čuje kod goreopisanih Gloryhammer i valja mu dati šansu:
 
https://ulteriumrecords.bandcamp.com/album/realms-of-time
 
 
Nastavljamo da se brčkamo u bazenu podžanrova koji ozbiljno koketiraju sa kičom da bismo ukazali kako je drugi album rimskih progresivaca Embrace of Disharmony osvežavajuće odlična ploča kojoj ni simfonijske ambicije ni oslanjanje na više od dva milenijuma staru poeziju (http://classics.mit.edu/Carus/nature_things.html) u svom tematskom domenu ne smetaju da bude baš to – odlična. De Rervm Natvra je progresivni metal koji sasvim udobno i prirodno spaja elemente ekstremnijih žanrova – black i death pre svega, sa svojim blastbitovima i distorziranim grlenim pevanjem – sa simfoničarskim momentima (picikato pasaži, horovi, klasični gudači), ali i tradicionalnom progresivom koja podrazumeva komplikovane ritmičke pasaže, izuzetan ženski vokal, uplive vodvilja, folka i elektronike. Ovo je metal koji uspeva da istovremeno i daleko nadiđe bilo kakva žanrovska omeđenja ali i da ostane čvrsto u žanru poštujući njegovu teatralnost i pompeznost, a Rimljani bez napora kreiraju izuzetno kompleksne i zamamno narativne kompozicije koje deluju prirodno, vitko i nenatrpano i pozivaju na brojna slušanja. Nisam ovo očekivao, zaista, ali De Rervm Natvra je izvanredan album koji će se nadmetati za ploču godine bez ikakve sumnje:
 
https://embraceofdisharmony.bandcamp.com/releases
 
 
Da ostanemo na trenutak u Italiji, izašao je novi, četvrti album benda Barbarian i To No God Shall I Kneel je još jedna ubedljiva smeša starog, novog, primitivnog i nešto sofisticiranijeg, kako nas je ovaj bend već navikao, producirana sirovo i u krajnjoj analizi prilično zabavna. Barbarian u svojoj muzici spajaju strejt sirovost Celtic Frost sa teatralnošću Manowar i ovaj album uselo nastavlja sa svojim kombinovanjem speed metal elemenata i blackened rock’n’roll detaljčića da plasira svoje poente. Ne možda esencijalno ali glasno, prljavo i prilično zabavno:
 
https://barbarian-italy.bandcamp.com/album/to-no-god-shall-i-kneel
 
https://youtu.be/ePfTqnvpecw
 
 
Idemo sad malo na pank, hardkor i tako te stvari, sa bendom Fuming Mouth iz Masačusetsa čiji je debi album, The Grand Descent jedna brutalna ploča niskog štimovanja i agresivne distorzije ali i dobro napisanih, tvrdo izvedenih pesama. Fuming Mouth su na omotu ploče, možda nenamerno, omažirali omot poslednjeg albuma sijetlskih funeral doom vedeta Bell Witch, ali njihova muzika je zapravo utemeljena u hardkoru, sa solidno upotrebljenim sludge elementima, mnogo jakih rifova, odličnog pevanja, mikrofonije i apokaliptične atmosfere. Fuming Mouth su malo prebrzi da bi legli beatdown publici ali nose sličnu energiju besa koji se valja stamenim tempom i ruši sve na svom putu. Vrlo pristojno:
 
https://bbbrecords.bandcamp.com/album/the-grand-descent
 
 
Naravno, iz iste države su i Cave In koji dolaze do kraja svoje karijere nakon smrti basiste i pevača Caleba Scofielda prošle godine i Final Transmission je ploča koju su pripremali u vreme njegove pogibije. Ja, naravno, nisam neki najveći svetski potrošač metalcorea ali Cave In su ekipa koja je u ovoj priči bila od njenih samih početaka i Final Transmission je interesantna kombinacija „metalnijih“ elemenata karakterističnih za raniji deo njihove karijere i raznih rok i pop momenata koji su tu vremenom dolazili u obzir. Album je pun posveta Scofieldu i mada ja, ponoviću, nisam ciljna grupa ove muzike, onaj ko jeste će sigurno biti dirnut emotivnošću ploče:
 
https://cavein.bandcamp.com/album/final-transmission
 
 
Danski Møl vredno radi pa je posle prošlogodišnjeg albuma Jord koji je na ovom topiku prikazan, stigla i nova ploča, I​/​II i ako sam se onomad mrgodio da ima premalo black metala a previše shoegazea u njihovoj blackgaze muzici, ovde je ta tenzija još zaoštrenija. Što nije baš previše čudno jer je ovo album a kome su kompilirana njihova dva rana EP-ja, jelte. Kao i pre godinu dana, ja ni danas nisam ciljna grupa i omladina koju rajca ovako emotivna, praktično nu-skreamo muzika će se svakako naći u njoj. Møl su svoju formulu jako dobro savladali već na samom početku i sve te superpatetične shoegaze harmonije se isporučuju sa mnogo ubedljivosti i ekspresivnosti u muzici koja je uprkos sasvim neprirodnom miksu dovoljno živa i uverljiva:
 
https://moeldk.bandcamp.com/album/i-ii
 
 
Pensilvanijski izdavač 20 Buck Spin dobro zna kakav je ršum napravio sa bendom Tomb Mould pa nije mnogo iznenađujuće da jure još sličnih grupa i portlandski Fetid su ekipa u sasvim sličnom maniru „kanalizacionog“ death metala sa gruvom i saundom koji su očigledno insirisani njujorškim klasicima poput Incantation i Immolation, primitivističkom estetikom i pesmama koje hipnotišu barem isto onoliko koliko prebijaju. Fetid su solidni u ovome što rade ako već nisu preterano originalni i sada kada u ovom nekom rivajvlu tog sirovog, primitivnog death metala već imamo dobru ponudu sa mnogo strana, ovaj će bend imati svoje mesto ali i dužnost da se za drugi album još više potrudi. Pristojno, dakle, ali treba da bude i bolje:
 
https://listen.20buckspin.com/album/steeping-corporeal-mess
 
 
Mnogo čistiji i, jelte, tehničkiji death metal/ core dobijamo od kalifornijskih Flub koji imaju neke članove što sviraju ili su svirali u Rivers of Nihil i Vale of Pnath. Na svom istoimenom debi albumu Flub mešaju klasičnu tech-death progresivu sa deathcoreom i  to je dosta... pa, interesantna kombinacija. Mislim, bar za jedno slušanje jer bend iz deathcore brejkdauna uleti u dab pa u kalipso pre nego što se vrati blastbit mitraljiranju preko koga idu superbrze gitarske skale. Sve je to frankenštajnovski skupljeno na gomilu, svakako, ali Flub zaista impresioniraju tehničkim kvalitetima a produkcija je – iznenađujuće – dovoljno vazdušasta da se makar čuju svi ti silni instrumenti koji se koriste ako već ne da se čuje dinamika. Meni je ovo album za najviše par slušanja jer ima previše deathcore junk food elemenata za moj ukus ali ne mogu da kažem da sva ta mešanja francuske šansone i deathcorea, bestidne gitarske pirotehnike i videoigračkih referenci nisu šarmantna i impresivna na gomili:
 
https://flub.bandcamp.com/album/flub
 
 
Za dezinfekciju ušiju poslužiće teksaški Vault Dweller čiji je drugi EP, Existence at a Distance simpatična smeša andergraund žanrova kako je i pres riliz opisuje: Grinding Death/Thrash fused with Blackened Crust Punk. E pa baš. Sve je to manje bitno od činjenice da bend ima autentičnu agresivnost i sirovost koju kombinuje sa solidnim vladanjem instrumentima i to prija. Pevačica Emma Joann Lytle zvuči potpuno dementno i zverski i samo zbog nje bi bilo dovoljno da ovome posvetite nekoliko minuta:
 
https://hpgd.bandcamp.com/album/existence-at-a-distance
 
 
Britanski trešeri Xentrix se još od osamdesetih udobno motaju po jakoj drugoj ligi thrash metala i sa svojim tek petim albumom neće preći u prvu ligu ali će potvrditi svoje kvalitete. Bury the Pain je tvrda, klasična thrash ploča kojoj su rifovi u prvom planu, gruv i brže nabadanje se prirodno kombinuju a produkcija je uredna i čista. Xentrix ni slučajno ne pokušavaju da ovde promene neka pravila ili izađu izvan granica žanra ali, da ga jebem, ovo što rade – rade veoma dobro. Ovo je muzika čija je agresija odavno kodifikovana i nikoga ne iznenađuje ili nedajbože plaši, ali u klasičnom thrash meniju teško da ćete naći vitkiji, okretniji album ove nedelje. Vrlo prija:
 
https://listenable-records.bandcamp.com/album/bury-the-pain
 
 
Iz Misurija dolazi trio Nevalra čiji debi album Conjure the Storm može da se pohvali da ga je miksovao i masterovao Dan Swano i to je, eh, pa... pristojan melodičan blackened death metal sa puno kvalitetne svirke i ogromnim oslanjanjem na melodiju. Ovo je otprilike na granici onog što ja mogu da slušam i da Swano nije pazio šta radi, dajući albumu ugodno „suv“ kvalitet gde se sve lepo čuje ali ništa nije prebudženo, verovatno ne bih mogao da ga svarim:
 
https://nevalra.bandcamp.com/album/conjure-the-storm
 
 
Više po mom ukusu su blackened death metalci Consummation iz Australije čiji je debi album pet pesama u pedeset minuta surovog zaboda ubačenog u tipično kavernozni australijski saund miks. Bend kad svira brzo to radi vrlo energično ali ovo je ploča, za australijski death metal prepoznatljivo, koja se više bavi kompletnom atmosferom nego pojedinačnim elementima pa tako nećete ovde upamtiti mnogo rifova ili solaža (iako ima i jednog i drugog) već pre svega opresivnu ali emotivnu atmosferu koju Consummation besprekorno prave. The Great Solar Hunter je ploča koju neće slušati širi krug ljudi, to je jasno, ali oni koji je budu slušali radiće to na skoro ceremonijalan način:
 
https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/the-great-solar-hunter
 
 
All Hell iz Severne Karoline se vraćaju sa četvrtim albumom The Witch’s Grail i njihova kombinacija horror punka i blackened rock ’n’ rolla je sasvim održana i na ovom izdanju. The Witch’s Grail uspeva da zvuči lo-fi iako je snimljen i produciran sasvim kvalitetno, kao i da vrlo prostačke pank rifove ubaci u pesme koje imaju atmosferu i metal čvrstoću. Vrlo fino ako voite D-beat isto koliko i sirovi blek metal:
 
https://allhell.bandcamp.com/album/the-witchs-grail
 
 
Egipatski Gravefields na svom debiju Embrace the Void nude kompetentan blackened death metal ali ne prelaze bilo koju granicu koju biste im postavili. Ovo je korektno odsvirano i napisano ali istovremeno i neoriginalno i mada ne želim da kažem da ne može da se sluša koliko je generički, istovremeno ne verujem da će ovo biti ičija ploča godine. Ali opet, za potrebe malo agresivnog, mračnog metala koji kao primarnu emociju ima bes, sasvim to može da se potroši:
 
https://redefiningdarknessrecords.bandcamp.com/album/gravefields-embrace-the-void
 
 
Kalifornijski Depressor su prešli put od industrijskog metala do nekakvog primitivnog death metala za svojih četvrt veka postojanja a Hell Storms Over Earth je kompilacija snimaka sa split singlova i nešto demo materijala i, pa, slatko je ovo, grubo, primitivno i šarmatno u svom autentičnom lo-fi izdanju. Bend ima jednu pankersku autentičnost u svoj toj primitivnosti i ovih osamnaest pesama lako prođu i slušaju se sa uživanjem. Da ne pominjem da su uradili izvanrednu obradu Amebixovog starog broja Largactyl. Sjajna kompilacija:
 
https://sentientruin.bandcamp.com/album/hell-storms-over-earth
 
 
Konačno, album nedelje je bez sumnje povratnička ploča čikaških Pelican, a koja se zove Nighttime Stories. Pelican su jedan od bendova koji su praktično definisali čitav taj post-metal žanr, uspevajući da svojim kontrolisanim, finim instrumentalnim metalom okrenu mnoge glave izvan metal scene i ubede ih da je ovo muzika u kojoj ima mesta dostojanstvenosti i suptilnosti. Opet, Pelican su se UVEK držali dobrog gruva i težine ne utapajući se previše u atmosferi i, jelte, emotivnosti i Nighttime Stories je jako dobar egzemplar njihovog svetonazora. Ovo je ploča jednostavne ali izuzetno žive muzike koja diše i kreće se i, što je najvažnije, ne presvirava. Pritom, post metal je svoju dramu od početka gradio na velikom dinamičkom opsegu i Pelican na ovom albumu jako dobro razumeju tu ideju da se krene snažno ali da se onda pametno gradi ka krešendu koji čoveka zaista uhvati i za uho i za srce i ne da da pobegne. Naravno, treba to znati i miksovati i Sanford Parker koji već iza sebe ima neka remek dela (Yob, Voivod, Wovenhand...) je ovde obavio savršen posao dopuštajući muzici da ima prirodnu snagu i kontrolišući je tako da ovo bude istovremeno i najdisciplinovanija i najemotivnija Pelican ploča.
 
Možda i najbolja. Pelican su imali i bratski bend, Tusk, gde su dva člana svirala do smrti pevača Tuska pa su neke od ideja iskorišćene za ovaj album i čuje se ovde jedna za Pelican možda i nekarakteristično eksperimentalna crta, no ta neka osnova u kojoj su čvrsti ritmovi i jednostavne ali superefektne gitarske harmonije i rifovi je i dalje tu. Pelican su pre petnaestak godina bili klinci koji obećavaju ali dok su mnogi jači bendovi onog vremena ili nestali ili recikliraju ono što jedino znaju da rade, Pelican su sazreli i Nighttime Stories je moćan, ubedljiv, emotivan ali apsolutno metalski ubitačan album. E, pa dobrodošli nazad:
 
 
https://pelicansl.bandcamp.com/album/nighttime-stories
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #780 on: 15-06-2019, 16:51:31 »
 Da li ste znali da je danas Svetski dan borbe protiv nasilja nad starijim osobama? Verovatno niste, ali sad kad znate možda će vas uznemiriti podatak da više od 19% starijih od 65 godina doživi neku formu zlostavljanja u starijem životnom dobu u Srbiji. Ili da je 75% svih starijih osoba u našoj zemlji koje dožive nasilje u porodici ženskog pola, a 90% počinilaca ove vrste zlostavljanja muškog. Skeri.
 
Srećom, dan je i za metal, pa dok razmišljamo o ovim ciframa možemo i da hedbengujemo. Idemo redom...
 
A na redu je prvi blek metal i tu kolonu predvode Finci Diskreator sa svojim prvim albumom Kosmos on Hiljaa, što znači otprilike „Kosmos je nem“. Diskreator imaju malo te „svemirske“ dimenzije u svom zvuku, proćarlija tu po koji sintisajzerski vetrić ali je ovo zapravo muzika pre svega zasnovana na rifovima. Što je dobro ako volite stamene srednjetempaške pesme i mlaćenje glavom uz dobar gitarski rad. Diskreator umeju da zasviraju i brže ali njihova muzika se najviše bavi tim prepoznatljivim rifovima i tvrdim mosh-friendly deonicama. Opet, ovo nije blackened thrash nego čist blek metal sa odličnom produkcijom i očigledno dosta posla uloženog u komponovanje. Kvalitetno:
 
https://youtu.be/cGOIrX69Qi8
 
 
Odmah skrećemo na istok da stignemo do Ukrajine i prvog EP-ja jednočlanog blackgaze projekta Nuitville. When the Darkness Falls ima tri pesme superpatetičnih shoegaze maštarija bačenih preko živahne black metal osnove i Tristan Nuit, autor i jedini član ovog benda definitivno ume da se izrazi u ovom odabranom podžanru izbegavajući agresivnost per se ali ne bežeći od energične i solidno snimljene muzike. Meni je sve ovo naravno prezašećereno, ali ne poričem solidan kvalitet produkcije i generalno ubedljivo muziciranje. Tristan i peva na mnogo različitih načina pa je ovo sasvim raznovrsnih i maštovitih osamnaestak minuta blekgejzinga...
 
https://ashen-dominion.bandcamp.com/album/nuitville-when-the-darkness-falls
 
 
Preskačem dalje gomilu atmosferičnih i post-blek metal albuma koji mi nešto nisu legli i zaustavljam se na prvencu švajcarskog trija Kvelgeyst. Kada im vidite fotku na kojoj basista nosi kačket (i to ne bejzbol kačket nego nešto slično onome što je Prle nosio u Otpisanima) a gitarista ima običnu duksericu sa kapuljačom, a bubnjar je raščupan i gologlav, i ni jedan ne nosi korpspejnt, odmah pomislite da je ovo, morabiti nekakav „intelektualni“ blek metal sa velikim odmakom i pozom. Ali nije. Alkahest je ploča dobrodošlo starinske svirke sa dosta speed metal elemenata umešanih u pravoverno i divljačko black metal prebijanje. Kvelgeyst su očigledno rasli na klasici i mada imaju prilično sofisticirane aranžmane, čuje se ovde dosta dugova metal herojima osamdesetih. Što je za svaku pohvalu. Album ima i dosta jeftinu ali makar živahnu produkciju sa miksom koji je prljav ali se sve u njemu čuje i Alkahest je na kraju ploča lepih iznenađenja i intelektualnog blek metala koji, istina je, očigledno komunicira taj „attempt to reach the higher spheres“ koji bend pominje, ali to radi pošteno, bez poze i sa dosta energije:
 
https://kvelgeyst.bandcamp.com/releases
 
 
Britanski Dark Doom su toliko bukvalni u imenovanju da njihova muzika zvuči baš kako zamišljate. The Journey, njihov drugi album, je atmosferični blek metal sa dosta doom elemenata, sporog tempa izmešanog sa bržim, klasičnim blek metal ritmovima i sa melanholičnom atmosferom koja daleko nadilazi agresivne elemente ove muzike. Ipak, odsvirano je to dosta korektno i dobro zvuči, no Dark Doom se oslanjaju uglavnom na proste harmonske trikove i nemaju mnogo toga OSIM te atmosfere. Al može za jedno slušanje:
 
https://darkdoom.bandcamp.com/album/the-journey
 
 
Ne znam jel’ sad to takva nedelja ili šta je ali evo još jedne post blek metal ploče. Česi Chernaa imaju debi album, Empyrean Fire i to je dosta ubedljiva kombinacija blekmetalskog prženja sa nešto postrokerskog a nešto malo i psihodeličnog štimunga. Sve to ume da bude jako pretenciozno pa i zamorno za mene ovako starog i oronulog, ta uletanja u nežna razlaganja akorda i šapat koja karakterišu ovakav zvuk, ali makar kad Chernaa tuku onda tuku momački i ovo je album zdrave i znojave svirke u kome i brži i sredni delovi deluju ubedljivo i primereno metalski. Tim gore što je mastering katastrofalan i Empyrean Fire se jedva sluša od sulude kompresije. Jebo ih otac ludi, pa da li je moguće da njima ovo zvuči dobro? Pa kamo bubanj, ljudi, da li ste normalni???
 
https://chernaa.bandcamp.com/releases
 
 
Kanadski Panzerfaust na svom četvrtom albumu, The Suns of Perdition - Chapter I: War, Horrid War, koji najavljuje tetralogiju što će se baviti, pa valjda ratom i užasima koje on donosi, biju žestoko i iz svih oružja. Bend se naizgled kreće preblizu nacističkoj ikonografiji da bi to bilo prijatno za nežnu dušicu poput mene, ali kako su napravili napor da se ograde od fašizma u najavama ove ploče, onda hajde da im damo malo kredita. Jer, da se ne lažemo, The Suns of Perdition - Chapter I: War, Horrid War je opako moćna ploča. Black metal izmešan sa industrial metalom može da bude dobitna kombinacija kako su nas mnogi Franczuzi naučili i Panzerfaust bez sumnje pokazuju da su te lekcije sjajno savladali. Rezultat je glasna, veoma heavy ploča black metala koji spaja mehaničku brutalnost industrijske muzike sa slobodnijim, lepršavijim izrazom da ponudi opresivno ali istovremeno zavodljivo putovanje kroz neka od najmračnijih poglavlja naše novije istorije. Sve je to istovremeno veoma epski ali i lično, neposredno i ubedljivo. I traje manje od pola sata. Vrlo dobra ploča:
 
https://panzerfaust.bandcamp.com/album/the-suns-of-perdition-chapter-i-war-horrid-war
 
 
Njemački Temple Koludra na svom debi albumu Seven! Sirens! To A Lost Archetype nude zanimljiv mišmeš metala, indijske religiozne i mitološke ikonografije i ambijentalnog zvuka. Pravi bend za Transcending Obscurity koji su sa ovim izdanjem napravili jedno od lepših blek metal iznenađenja ove nedelje. Seven! Sirens! To A Lost Archetype nije nužno laka za slušanje ili na prvu lopu zabavna ploča ali je dostojanstvena, originalna i zvuči autentično:
 
https://templekoludra.bandcamp.com/album/seven-sirens-to-a-lost-archetype-black-metal
 
 
Takođe njemalčki Narvik, pak na svom EP-ju Thoughtless Light nude prilično agresivan ali i psihodeličan black metal koji pored sve preteće metalske nabadačine zapravo ima dosta hipnotičkih elemenata. Gitare su ovde zanimljiv deo priče i ceo bend je podređen njihovim harmonskim poigravanjima, ali to je sasvim na mestu:
 
https://youtu.be/Vs5XPmjdJ-E
 
 
 
Dve nedelje unazad čekam da Domgard puste svoj četvrti album, Rót, da se čitav pojavi na bandcampu i, evo, dočekasmo ga. Nisam želeo da o ovome pišem pre nego što bude moguće da se presluša u celosti bez posezanja za piraterijom jer mislim da je u pitanju važbna i vredna ploča benda koji deceniju i po nosi baklju švedskog blek metala sa priličnom količinom autentičnosti i identiteta. Naime, Domgard su jedan od onih bendova koji su vrlo ozbiljno odani satanizmu i njihovi albumi su filozofske eksploracije barem u istoj meri u kojoj su i somatske emanacije agresije. A kako satanizam zapravo nije sav u agresiji tako je i Rót intrigantna i poduboka ploča mračnog, sirovog ali nimalo primitivnog blackened rock’n’rolla sa podebelim korenima u skandinavskoj blek metal istoriji i autentičnim izrazom koji se od Domgarda danas uostalom očekuje. Ja nisam neki posvećeni slušalac blackened rock’n’rolla ali ovaj album i nije „prava“ BRR ploča jer na njoj nema te neke žovijalnije atmosfere kakva se vezuje za dobar deo ovakvih grupa. Domgard su bliži onome kako su ovaj zvuk norveške komšije Satyricon definisale u kasnijem delu svoje karijere i Rót je album gde srednji tempo i naglašene melodije ne služe za igranke već za razmišljanje o Satani.
 
I odlično to ume da bude, sa nekim sasvim antologijskim momentima (Lokabrenna je, recimo, kao neki sažetak čitavog albuma), ukusno korišćenim folk motivima i vrlo tr00 blek metalisanjem većinu vremena. Možda je vreme i jedina dimenzija albuma koju treba dovesti u pitanje jer je Rót sa trajanjem od preko jednog sata i uglavnom sporijim tempom prilično dugačak slušalački predlog. Ovo je ploča sa dosta varijacija u pesmama, ali sa opet velikom stilskom ujednačenošću koja neizbežno dovodi do toga da posle određenog vremena više ne razlikujete pesme. No, to ne mora da bude dilbrejker i Rót je svakako vredan slušanja:
 
 
https://domgardband.bandcamp.com/album/r-t
 
 
Iznenadilo me je koliko mi je debi album atmoblack benda Worsen iz Severne Karoline, Cursed to Witness Life zapravo legao. Ko budali šamar, dodajete vi, a ja se slažem. Valjda je to kombinacija tog simpatičnog omota i odlično odsvirane, i još bolje snimljene muzike. Worsen jeste atmospheric black metal projekat ali muzika je živa i punokrvna, isporučujući depresivne harmonije i melanholični ugođaj kroz žestoko odsviran, brz blek metal koga izvodi jedan čovek kome, pak, uspeva da zvuči kao ceo bend. Rick Contes možda ima nezdravu opsesiju samopovređivanjem i suicidom ali odličan je na gitarama i još bolji na bubnjevima a pogotovo je dobro odradio miks koji je gust i težak ali opet dovoljno prozračan da muzika zaista ima atmosferu a ne izgubi metalsku težinu. Kapiram da ćemo ovog čoveka za koju godinu izgubiti jer će podići ruku na sebe tako da već sada treba da cenimo to da je krvareći za nas, zapravo snimio odličan album, daleko iznad proseka koji važi za jednočlane depressive black metal bendove:
 
https://worsenofficial.bandcamp.com/album/cursed-to-witness-life
 
 
 
Posle svog tog nežnog i osećajnog post blek metala svakako prija da se pređe na stonerski deo ponude i konstatuje da je  kalifornijski trio Nebula posle 13 godina snimio novi album i njegov naslov, Holy Shit, treba shvatiti dosta ozbiljno. Holy Shit je izašao za italijanski Heavy Psych Records i ovo je ploča žive, sirove svirke i prirodne, spontane psihodelije. Nebula ne filozofiraju niti troše vreme na pripremu terena, Holy Shit je ploča koja iz mesta ubacuje u petu brzinu i bije među rogove žestokim rokerskim gruvom a psihodelični elementi su posredovani kroz kontrolisani haos i dobro kultivisanu sirovost. Ovo je album jakih rifova, moćnih faziranih gitara, zapaljivih solaža i militantnih a opet zaraznih ritmova. Nebula su protivotrov za bezvoljnost i bend zavodljive prljavštine. Divno je što su se vratili:
 
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/nebula-holy-shit
 
 
 
Oregonski Purification je doom metal bend bez gitare ali to mu ne smeta da privuče mnogo pažnje. Ovaj duo ima bas gitaru, bubnjeve, klavijature, sjajan multitrekovan vokal i MNOGO satanističke energije. Zapravo, njihov debi album, Destruction of the Wicked je antihrišćanskije nastrojen od svog blek metala koji smo pokrili ove nedelje, ali muzički ovo je vrlo slušljiv, melodičan ali sirov doom metal sa dobrim aranžmanima i vrlo pamtljivim melodijama. Sve to pokreće noge i razgaljuje nečistu dušu ali priznaću da je sirotinjska produkcija ono što Purification za sada drži u kategoriji bendova sa velikim očekivanjima umesto da su katapultirani u vrh liste za kraj godine kako bi po kvalitetu pesama ovo trebalo da bude. Destruction of the Wicked, nažalost, bez gitare zvuči isuviše šuplje i nedovršeno . Da je Marshall William Purify makar te sintisajzere uposlio na malo glasniji način da pokrije harmonski deo slike, da je bar multitrekovao bas i nekako popunio rupe... Ovako ovo ima kvalitete jednog fenomenalnog demo snimka, ali ipak samo demo snimka. No, vrednog svakog sekunda koji ćete u nj uložiti:
 
https://purificationdoom.bandcamp.com/album/destruction-of-the-wicked
 
 
Iz mora dosta kilavih stonera se ove nedelje izdvajaju i Kvebečani Wykan sa svojim drugim EP-jem, Brigid: Of the Night koji uspelo kombinuje stonerski, rokerski pristup sa ceremonijalnim doomom i blek metalom. Šašava kombinacija ali ove tri pesme pružaju dosta klasične hevi metal kičijane, sabatovske rifaže i simaptičnog blek metala da zadrže pažnju i vozdignu dušu koji milimetar nagore. Ili, jelte, na dole, s obzirom na sve te teme. Meni je ovo na momente i odlično:
 
https://wykan.bandcamp.com/album/brigid-of-the-night
 
 
Francuzi Black Witches na svom drugom a eponimnom EP-ju, dakle, isto Black Witches, nude sasvim by numbers stoner rok ali koji ipak ne može da baš mnogo omaši metu. Black Witches ima pet pesama masne, prljave rokerštine sa jakim rifovima i bezobraznim pevanjem, dovoljno gruva da prodrma mrtvog čoveka i podigne ga na noge i zvukom koji je snažan ako već ne sofisticiran. Prija ovo i kada na poslednjoj pesmi, Howls, Francuzi ulete u full Black Sabbath mod teško je ne pomisliti da je vreme da snime propisan album:
 
https://blackwitches.bandcamp.com/album/black-witches
 
 
Dobili smo i novi album milanskog doom/ sludge kvarteta Burning Gloom koji je promenio ime iz My Home on Trees početkom godine jer misle da Burning Gloom bolje opisuje heavy zvuk koji sada pružaju. Nije da je prošli album, How I Reached Home bio ne-heavy, ali Amygdala, kako se nova ploča zove je zaista teža, glasnija i zrelija. Ipak, bend je sačuvao stvari koje su mu bile najjača oružja, dobar, masivan groove i pevačicu Lauru Mancini koja svojom sigurnom, ekspresivnom izvedbom sjajno dopunjava tešku paljbu ostatka benda. Produkcijski ovde se možda malo previše nagazilo po kompresoru i album pati od preglasnosti ali muzika je meni jako ubedljiva i podseća da za kvalitetan, hipnotički gruv ne morate da smišljate neznamkako originalna harmonska rešenja. Najjednostavnije stvari će dobro odraditi posao ako umete da ih razvijete na pravi način i bend vrlo sigurno odmotava  svoj minimalistički pristup dižući pesme na praktično epsku razinu i pružajući nam ultimativni Kyuss/ Sabbath amalgam iznad kog lebdi Mancinijeva sa svojim sigurnim vladanjem melodijom što začas pređe u moćno, agresivno vrištanje. Fin album:
 
https://youtu.be/ba525DG9cF0
 
 
Teksaški doom (?) psihodeličari (?) Pinkish Black sa svojim četvrtim albumom, Concept Unification pokazuju da i dalje imaju u sebi tih epskih, moćnih ploča muzike što zvuči kao da je zapravo pisana za film koji nismo gledali a trebalo je. Concept Unification je album koji napred ide sasvim odmerenim korakom, veoma zainteresovan za atmosfere i slike, a mnogo manje za nekakvu priču i dinamično aranžiranje, ali to meni u ovom momentu – da ne pominjem na ovu vrućinu – veoma prija. Pinkish Black nisu klasičan metal bend i njihova je muzika kao nekakav spoj Savage Republic i Tangerine Dream uticaja sa sporim, epskim doom pristupom, ali njena je kinematska dimenzija zavodljiva i mami na slušanje:
 
https://pinkishblack.bandcamp.com/album/concept-unification
 
 
U tradicionalnijim metal vodama, kalifornijski bend The Lord Weird Slough Feg ima novi album posle pet godina i New Organon ne samo što je očigledno veoma filozofski nastrojena ploča – uostalom pevač i gitarista Mike Scalzi predaje filozofiju – već je i intrigantan spoj klasičnog metala sa korenima u sedamdesetima i bendovima sa gitarskim protoherojima u postavi (od Wishbone Ash i, recimo, tadašnjeg Judas Priest pa do Thin Lizzy, naravno), sa nekakvim, recimo, doom metalom. Bend sebi zapravo ne pripisuje doom elemente ali ima ovde ritualne crte koja meni vuče na tu stranu i New Organon mi je veoma zanimljiv sa svojim folk aromama i kombinacijom vrlo glasnog miksa i prilično suptilne svirke. Doduše, taj miks, koliko da daje na energiji toliko i uzima na dinamici i možda bi ova ploča zvučala još ubedljivije da je zvuk nešto prirodniji. No i takva kakva je meni se ona jako dopada sa svojim klasičnim hevimetal pristupom i naglaskom na melodiji koja ima jednu narodnjačku dostojanstvenost, jednu zrelu patinu i ne prilazi patetici. Veoma preporučljivo za više slušanja:
 
https://thelordweirdsloughfeg.bandcamp.com/album/new-organon
 
 
 
Ove nedelje izašla je i najklasičnija death metal ploča koju možete da zamislite. Šesti album maltežana Beheaded, nazvan Only Death Can Save You zvuči kao da ga je pravio zaista dobar algoritam hranjen sa poslednjih dvadeset godina brutalne death metal produkcije, od Vader preko Krisiun do Deicide, jelte, i ovo što je na kraju dobijeno je... pa, vrlo kompetentno. Nimalo originalno ili po bilo kojoj komponenti unikatno, da se razumemo. Ali vrlo kompetentno. Beheaded nikoga i nigde neće ovim albumom navući da pomisli kako su upravo dosegli sledeću stepenicu u sada već poprilično dugoj istoriji žanra ali za one dane kada vam se ne slušaju eksperimenti, riskantna isprobavanja novih pristupa i avangardne pustolovine, Only Death Can Save You nudi rafalne blastbitove, puno duplih kikova, poneki simpatičan rif i generalno mnogo žestine ispeglane jakom kompresijom u masteringu tako da imate utisak da vas neko četrdeset minuta postojano udara čekićem u glavu. Ali seksi čekićem:
 
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/only-death-can-save-you
 
 
Za death metal sasvim drugog mirisa obratićete se na adresu finskih Winterwolf čiji se omaž ranom skandinavskom death metalu i na drugom albumu (izašlom deset godina posle prvog), Lycanthropic Metal of Death nalazi negde između pravoverne svirke i dobronamernog humora. Mislim, ovaj naziv albuma, ali i nazivi pesama (Wolf Finder General, Devouring Entities Devour) su očigledna šala za posvećene, ali muzika je propisan old school death metal sa zapravo sirovom produkcijom i masteringom koji daju svemu taj neki andergraund prizvuk i Winterwolf se uopšte ne šale kada je u pitanju pisanje pesama i svirka. Na Bandcampu su za sada samo dve pesme, ali ovo je album koji svojim proračunato ružnim deaththrash pristupom i pažljivo kultivisanom sirovošću pogađa tačno gde treba, prioritizujući težinu i brutalnost nad kompleksnošću ili superbrzinom. Ako ste ljubitelj skandinavske škole sa kraja osamdesetih, ovo je svakako preporučljivo za kušanje:
 
https://svartrecords.bandcamp.com/album/lycanthropic-metal-of-death
 
Prošle nedelje sam pisao onoliko o power metalu pa kad mi već ide, reko da nastavim... No, Skelator iz Sijetla (nekada iz San Dijega) i nisu klasičan power metal bend jer 1) njihova muzika više zasnovana na Murkoku nego na Tolkinu i 2) u samom zvuku ipak više naginju NWOBHM i speed metal uticajima nego horovima i baroku. Zapravo, prljavština koje ima u zvuku njihovog petog albuma, Cyber Metal je dobrodošla mada je posledica najverovatnije ne baš sjajne kompresije umesto snimanja u nekakvim old school uslovima. Al dobro, uzimamo šta nam se nudi. Skelator na ovom albumu dakle, zvuče malo prljavije od savremenog power metal proseka i zapravo su bliže mid ’80s zvuku nekakvih Judas Priest ili ranih Helloween nego recimo Dream Theatru. To sve na stranu, muzički je ovo pravoveran metal sa velikim „m“ i svim ostalim slovima, dakle METAL koji je daleko prenaglašen u svojoj epičnosti ali istovremeno savršeno iskren i naivan u tome kako tu epičnost sa puno entuzijazma izražava. Pevač Jason Conde-Houston je jedan od onih izdanaka Michael Kiske škole pevanja koji mogu da nabodu nezamislivo visoke note kada pređu u falseto ali on, a što je meni bitno,  uspeva  da u normalnim registrima zvuči dovoljno snažno bez obzira što je to sve gornja laga. Gitaristi su, naravno, jako važni na ovakvim pločama i Dvojica Roberta koji ovde napadaju sekirama su apsolutno na visini zadatka nudeći tone klasičnih mejdnovskih harmonija da popune prostor oko pamtljivih, popaljivih rifova. Bend pritom sve odrađuje dosta visokim tempom i ovo je ploča sa prilično energije koja fino leži uz sve te tekstove na granici karikature (Cyber Samurai, Akira, Highlander, The Hammer). Poslušati ako inklinirate:
 
https://trueskelator.bandcamp.com/album/cyber-metal
 
 
Švedski This Gift is a Curse na svom trećem albumu, A Throne of Ash nude vrlo siguran dalji razvoj svoje kombinacije sludgecore i black metal elemenata stupajući sigurno u smeru te neke post-metal zrelosti ali za sada se nalazeći na stepeniku divljačne energije i nihilističke brutalnosti. Ovo je album koji se teško sluša jer je u masteringu jako iskomprimovan, ali i jer je muzika beskompromisna, brutalna i naprosto bolna. No, This Gift is a Curse su dobri muzičari i songrajteri sa finim osećajem za dramu te, ako imate snage, ovaj album apsolutno nagrađuje posvećeno vreme:
 
https://thisgiftisacurse.bandcamp.com/album/a-throne-of-ash
 
 
Izašao je i novi Baroness ali to ćemo preskočiti jer nisam imao snage da ga slušam.
 
Umesto toga evo nama novog EP-ja mančesterskih Ingested i posle prošlogodišnjeg vrlo dobrog albuma The Level Above Human dobijamo expansion pack koji zapravo razvija zvuk benda u nekim novim smerovima. Koji se meni ne dopadaju baš nužno  ali aplaudiram bendu na eksperimentalnom pristupu. Call of the Void nudi četiri pesme tog nekog deathcore-koji-se-pretapa-u-slamming-death-metal saunda u kome su Ingested sada već krunisani kraljevi, ali ovde je sada nešto naglašenija metalcore dimenzija njihove muzike a slemova ima tek u tragovima. Hoću da kažem da na Call of the Void bend uspeva da kombinuje tradicionalnu, organsku deathcore ekspresivnost sa nešto složenijim aranžiranjem a da to ne zvuči kao da se rifovi i harmonije utovaruju lopatom u teretni deo već dobrano izvoženih deathcore kola i da se sačuva osnovni harmonski zamajac svake pesme. Eternal Kingdoms - Part I je, recimo, previše „metalcore“ za moj ukus, dakle, ima previše melodičnog  ali bend ovo radi sa dosta ubedljivosti i siguran sam da će povelikom delu publike to da se dopadne. EP je miksovao Cryptopsyjev gitarista Christian Donaldson i to zvuči veoma dobro, naravno, a mada bih ja voleo više slem elemenata a manje metalcore melodičnosti, ponoviću, nemam sumnje da će dobar deo publike na ovo da se opako iseče jer pesme zvuče himnično i pamtljivo (slušajte glavnu temu u The Empyrean Creed – garantujem da će vam ostati u glavi satima):
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/call-of-the-void
 
 
Bostonski grajnderi Serpent Of Gnosis debituju sa albumom As I Drink from the Infinite Well of Inebriation i to je nekih deset pesama u manje od dvadeset minuta deathgrind zvuka koji nije lep i nema pamtljive rifove ali bend svira sigurno i precizno i bije jednom osvetoljubivom  energijom u kojoj ima mesta i za napaljene solaže. Eksplozivno i zanimljivo za barem nekoliko slušanja:
 
https://serpentofgnosis.bandcamp.com/releases
 
 
Na sasvim suprotnoj strani spektra su Brazilci Açoite čiji istoimeni debi album donosi osam pesama prljavog, umazanog, gadnog death thrash zvuka u okviru kog je ova zemlja ostavila neke od najsvetlijih tragova u istoriji metala. Açoite teško da će osvojiti srca publike na isti način kao Sepultura ili Sarcofago pre trideset godina ali ovo je pošten, iskren napor da se uhvati ta neka autentičnost ove podvrste ekstremnog metala i ja to ne mogu da ne cenim. Dakle, sirovo do koske, ali časno:
 
https://acoitedeathrash.bandcamp.com/album/a-oite
 
https://youtu.be/ZmkFgcqnV0Q
 
 
Za dozu hardkora ove nedelje zaslužni su Hell Bent iz Providensa, na Roud Ajlendu, jelte, koji su sklopljeni od bivših članova Dropdead, Ulcer, Paindriver itd. i muzika im je kombinacija d-beata, sa malo black i speed metal elemenata. I da se razumemo, na papiru je sve to sjajno. U praksi Apocalyptic Lamentations kako se album zove ima svoje jače i slabije strane. Slabije strane su uglavnom vezane za endemski problem američkog d-beata koji sam voleo devedesetih ali je umeo da grdno smori neinventivnošću u jednom mikrožanru gde su svi elementi toliko fiksirani da morate da pazite da je sve ispolirano do ludačkog sjaja ako mislite da se izdvojite od kolega. Hell Bent imaju tih generičkih, smorenih d-beat elemenata ali ih spasava speed metal komponenta muzike i album ima štofa. Ne da je ovo IZVRSNA ploča ali ima energije, no završavanje sa obradama kultnih Znöwhite samo podcrtava tu neku srednjašku d-beat dimenziju koje Hell Bent ne uspevaju da se oslobode a koja ih malko vuče na dole:
 
https://hpgd.bandcamp.com/album/apocalyptic-lamentations
 
 
Poljski blackened death metalci Hate su dobacili do desetog albuma i sa Auric Gates of Veles, svojom prvom pločom za Metal Blade, mogu da se pohvale da vrlo korektno nude svoju zrelu fazu širokim narodnim masama. Hate sam uvek cenio na ime njihovog no-bullshit pristupa, naime njihova muzika je uvek prioritizovala brzinu i tu neku low-key epiku, sva u žestokim, preciznim blastbitovima i blek metalskim harmonijama koje se dobro slažu uz tvrdu death podlogu. Auric Gates of Veles ne odstupa od formule u nekoj značajnoj meri i ko je do sada mrzeo, jelte, Hate, na ime te predvidivosti i tvrdoglavog neodstupanja od formule, nema ovde bogznačemu da se nada. No, meni je, uz uvažavanje da ovo jeste formula, album prijatan jer i dalje ubedljivo nudi tu svedenu epiku bez posezanja za nekakvim orkestracijama i komplikovanjem u aranžmanima. Ovo je samo tvrd, mišićav blackened death metal koji bije iz sve snage ali uz osećaj za harmoniju koji znači da se snaga ne rasipa i svi udarci stižu gde treba i kad treba. Neću ja sad ovo slušati na ripit do kraja godine ali prijatno je:
 
https://youtu.be/jKHCsOaKlRE
 
 
A američki death thrasheri sa bazom u Tajvanu (komplikovano je), Ripped to Shreds imaju novi EP od četiri pesme, 魔經 - Demon Scriptures i to je sasvim lep primerak wuxia-core metala sa čvrstom i prilično nostalgičnom retro svirkom Andrewa Leeja na svemu osim bubnjeva i Kevina Paradisa na bubnjevima, sa sirovošću primerenom death metalu osamdesetih ali i dovoljno discipline i kvalitetne svirke da ne zvuči amaterski:
 
https://rippedtoshredsdeathmetal.bandcamp.com/album/demon-scriptures
 
Za malo tehničkog death metala su se ove nedelje pobrinuli Dream Void iz Indijane čiji je drugi album Divinization jedna osrednja vežba iz mešanja sub-originovskog tech-death metala sa malo deathcorea. Ne znam ni sam što ih ovde uključujem, jer ovaj album teško da ću slušati ponovo, što zbog mrtvačkog miksa (bubanj je katastrofalan), što zbog pesama koje misle da su arpeđa preko deathcore ritmova vrhunac „tehničkosti“.  Ali valjda cenim njihov očigledni entuzijazam...
 
https://youtu.be/XgW6p0VtsnE
 
 
Manje tehnički nastrojen, značajno prljaviji, ali naučnofantastično orijentisan je drugi album čikaških Nucleus koji se zove Entity i nudi osam pesama pomalo starinskog death metala koji je meni simpatičan na ime svoje kavernozne produkcije i organskog zvuka ali čije muzičke minucioznosti – a ima ih – rizikuju da se izgube u musavom zvuku. Ovo je ploča koju treba slušati glasno da bi se čulo sve to dobro što bend radi ali će mastering da vas upropasti kada je odvrnete zaista glasno. Polomljeno remek-delo? Pa, da, tako nekako:
 
https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/entity
 
 
Srećom, nedelju zatvaramo jednim odličnim slamming death metal singlom. Guttural Slug su jedan od onih legendarnih slam bendova koji su definisali čitavu tu savremenu formu podžanra zajedno sa recimo Cephalotripsy, solidifikujući je kroz besomučne niske brutalnih (i veoma fanki) slemova i apsurdno distorzirane „zrikavac“ vokale. Album Plague of Filth posle šest godina od izlaska legendarnog Megalodon najavljuje noviju, zreliju fazu benda. Produkcija je daleko čistija, vokali su „ljudskiji“ (što, slutim, mnogima neće biti po volji... videćemo na šta će ličiti novi Cephalotripsy ako ga ikada snime) i ovo nema taj neki neposredni, do karikature destilovani  šarm slema kakav je ovaj bend vozio u prošlosti. Ali, da budem iskren, s obzirom na to kakve sam sve slem albume, EP-jeve i demo snimke čuo ove nedelje, koje ne treba da sluša niko stariji od 14 godina a oni mlađi od 14 godina treba da se drže pod nadzorom staratelja da ih ne bi čuli, zapravo mi jako prija ova pročišćena, odraslija verzija Guttural Slug. Album je tehnički izašao još juče ali na Bandcampu još uvek ima samo jedna pesma da se čuje pa ćemo o njemu naredne nedelje. Za sada samo naslovna pesma da se pripremimo:
 
https://youtu.be/i35WuOQsKSk
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #781 on: 22-06-2019, 16:27:11 »
 Leto je počelo a zna se da je leto najmanje metalno godišne doba. Ipak, mislim da imamo dosta dobre prognoze za ovu godinu i tu ne aludiram samo na poplave koje napadaju sa svih strana. Ove nedelje se izrazito slemuje, čak iako ono što sam pričao o Gutural Slug prošle nedelje, da je album izašao, naravno nije tačno, album izlazi tek 14. Jula a ne Juna. Al ko radi taj i greši i ja se stvarno trudim da što manje radim. Idemo!
 
Blek metal! A prvi među jednakima su Eskapism iz Ukajine čiji drugi album, Ancient Songs of the Wind pogađa sve one tačke koje čovek očekuje od ukrajinskog melodičnog/ atmosferičnog blek metala. Ali na dobar način. Razume se, nije ovo neki moj prvi izbor za slušanje ali ovaj dvojac ima kvalitet i veštinu pa se njihove preslađene melanholične teme lakše gutaju. Odlična produkcija, takođe, čini ovaj album za mene relativno bezbolnim iskustvom, i, iako ga neću slušati mnogo puta, mislim da je bezbedno reći da Eskapism nude vrlo kvalitetan program u svom žanru, makar za koplje iznad proseka.
 
https://eskapism.bandcamp.com/album/ancient-songs-of-the-wind
 
Preskačem razne Franczuze, Russe i Brazzerilce koji me samo uljuljkuju u san svojim pokušajima, da bih se zaustavio na grčkom bendu Dizziness koji poslednje četiri godine zasipaju EP-jevima, a upravo su ponudili i najnoviji pod naslovom Cosmic Echoes. Dizziness je malo šašavo ime za blek metal bend, kažete vi i ja se slažem, ali muzički ovde je na programu obožavanje Mayhema iz devedesetih i ranih godina ovog stoleća a Grci imaju dovoljno štofa da to časno provuku. Dakle, dobijamo malo psihodelije, malo avangarde i malo propisne tučnjave, sve u veoma mističnom tonu i to da bend ovu svoju fazu naziva „najeksperimentalnijom“ do sada je sasvim na mestu. Mayhem i sami nisu istražili sve smerove u kojima se moglo ići tako da Dizziness rade lepo posao:
 
https://dizziness.bandcamp.com/album/cosmic-echoes
 
 
Finski Pnakotic Vision na svom prvencu nazvanom kratko & jasno Azathoth nude upravo ono što im piše na pakovanju, lavkraftovski kosmički horor-metal koga bismo optužili za suludo visoke pretenzije da samo nije tako nekako crtanofilmovski karikiran. No, ovo ne mislim u lošem smislu. Četiri pesme u četrdeset minuta mračnog, razmazanog black/ death metala je sasvim dobra mera za svakoga ko će rado prigrliti egzistencijalni horor i pustiti da mu intelekt luta neistraženim delovima svemira.
 
https://pnakoticvision.bandcamp.com/album/azathoth
 
 
Takođe iz Finske dolaze Goatskult sa svojim novim EP-jem, Kinahmia i ova ploča predstavlja još veće skretanje ka panku nego što su to bila njihova prethodna izdanja. I nije nimalo lošija zbog toga, naprotiv. Kinahmia je kolekcija odlično napisanih, eksplozivnih blackened crust pesama sa ozbiljno popaljivim rifovima, besnim vokalom i za igru raspoloženim bubnjarem. Pritom, „pank“ ovde treba shvatiti pre svega u smislu odbacivanja tih nekih baroknih tendencija koje blek metal često zapati i Goatskult demonstriraju ne samo izvanrednu sviračku kompetenciju već i odlične harmonske ideje, ali sve je to spakovano u pesme koje se gnušaju koncepta „atmosferičnosti“ i nude znojavu, krvavu svirku iz sve snage sve vreme. Biser!!!!!!!!!!! Obavezno slušanje.
 
https://youtu.be/6OW6S9JEdEM
 
 
Za nijansu manje biserni ali i dalje preporučljivi za slušanje su njemački Kâl, za koje samo mogu da pretpostavim da su veoma nov bend (strana na Metal Archivesu im nije stara ni nedelju dana) a njihov debi album, Tage der Nacht (Dan noći?) je fina, sirova ali ne sasvim neizbrušena ponuda nihilistične agresije i malčice blekmetalske hladnoće i melanholije. Kâl imaju prilično naporan zvuk ali on takav kakav je donekle i doprinosi toj opresivnosti njihove muzike pa iako ovo verovatno nije ploča koju ćete vrteti na repeat ceo dan, mislim da će ispuniti prazninu u srcu koje možda niste ni svesni. Meni jeste!!
 
https://youtu.be/ZWHBsKm9Egk
 
 
Evo i jednog split EP-ja, jednog ruskog i jednog norveškog benda, gde se ne zna šta je grđe. Norvežani, Vintlechkeit nude snimak koji je toliko mutan da nije jasno kako su to zaboga snimali i zar u Norveškoj ne može da se makar pozajme pare od roditelja da se kupi jedan mikrofon i pristojna zvučna kartica, ako već ne da se ide u pravi studio. Vintlechkeit zapravo sviraju solidan norveški, ledeni blek metal, ali to se bukvalno ništa ne čuje. Wintaar, pak, imaju izrazito loš zvuk ali se barem čuju i njihova melodična ali ekstremno agresivna svirka spaja najbolje elemente ruskog blek metala, nudeći naivan ali istovremenao sasvim sazreo slovenski saund koji, ako pređete preko činjenice da će vam verovatno trajno oštetiti sluh, zapravo neobično prija.
 
https://vintlechkeit.bandcamp.com/album/vintlechkeit-wintaar-split
 
 
U sličnom No-Fi stilu je i debi album finskog (?) Gueules Cassées koji se – očigledno – bavi Prvim svetskim ratom i prikladno je naslovljen Ypérite. I znam sad da deluje perverzno da sam preskočio desetak pristojno produciranih i profesionalno odsviranih albuma da bih na OVO skrenuo pažnju ali Gueules Cassées uprkos svom podrumskom kvalitetu zvuka zapravo odiše autentičnim interesovanjem za temu i osebujnom intepretacijom muzike kakva drugima nedostaje.  Prvi veliki rat je i dalje trauma na kolektivnoj psihi Evrope i ovakvi albumi podsećaju zašto je tako. Teško za slušanje, ali možda vredno truda:
 
https://gueulescassees.bandcamp.com/releases
 
 
Da se malo izvučemo iz ponora infrasirovosti poslužiće debi album slovenačkih Snøgg. Ovaj duo, sastavljen od članova death metal ekipe Carnifliate na albumu Chhinnamasta nudi interesantnu interpretaciju blek metalskih tropa kroz dugačke, ambiciozno aranžirane pesme koje tradicionalnom blek metal štimungu dodaju dosta dobro odmerenog gruva. Snøgg svoju eksperimentatorsku prirodu ne kriju i ovo je ploča koja se ne stidi odlazaka u razne atmosfere, pa i čiste ambijente (vrlo sigurna Void of Valor) ali koja nikada ne zaboravlja dobar rif kao osnovu metal muzike. Odlična ocena za momke iz Velenja:
 
https://snogg.bandcamp.com/album/chhinnamasta
 
 
Iz Amerike (malo Kolorado, malo Vošington Stejt, moliću) stižu Bull of Apis Bull of Bronze sa svojim prvencem Offerings of Flesh and Gold koji je superpretenciozan paket od tri pesme (u više od četrdeset minuta!) tog nekog levičarskog, antifašističkog, antiautoritarnog pogleda na blek metal kakav uglavnom zna da dođe baš iz SAD. I ne da je ovo neka sjajna ploča, ali opet, u svom tom lo-fi prebijačkom haosu, vrištanju i sporim meditacijama bez distorzije ima neke ubeđenosti koju treba čuti i ceniti:
 
https://bullofapisbullofbronze.bandcamp.com/album/offerings-of-flesh-and-gold
 
Francuski Stromptha na svom drugom albumu, Endura, dosta rizikuje i tu ne mislim samo na to klin pevanje na francuskom koje je... pa skoro komično većinu vremena. Jedini član ovog benda, tajnoviti J se svakako potpuno ogolio pred slušaocem nudeći dugačke, meditativne, ali neobično zarazne avangardne blek metal, pa.. zaraze i u tom emotivnom ekspresionizmu i to njegovo pevanje na kraju ima smisla. Iako bandcamp za sada daje samo tri pesme, ovo je svakako dobar primer tog nekog maltene art brut pristupa metalu koji daje interesantne rezultate:
 
https://stromptha.bandcamp.com/album/endura
 
Ruski Temple of Nihil imaju prvi album, Schadenfreude i ovo je vrlo čudno miksovana ploča blek metala koji kombinuje agresivne momente sa zamišljenim, tihim pasažima, u jednom za Ruse relativno nekarakterističnom spoju senzibiliteta i pristupa. Naravno, Rusija je ogromna zemlja i pokušavati prilepiti svim njihovim blek metal bendovima jedan uniformni zvuk je besmisleno, no, ipak su me Temple of Nihil prijatno iznenadili svojom originalnošću i tim nekim uspelim spajanjem sirovosti i suptilnosti. Dobre pesme, zanimljiv miks i taj odlični omot, ploča vredna svake pažnje:
 
https://grimmdistribution.bandcamp.com/album/040gd-temple-of-nihil-schadenfreude-2019
 
 
 
A uvek pouzdani izdavač 20 Buck Spin nam donosi i debi album black/ death sastava Superstition iz Santa Fea koji vrlo lepo spaja sirovost, pa i naivnost starinskog black i death metala sa prepoznavanjem ne samo koja je godina nego i šta je u muzici zapravo važno. Tako da je ovo album sa etitjudom ali koji se ne vozi isključivo na etitjudu i lo-fi estetici već nudi energiju, autentičnu glad, odlične rifove i organsku svirku. The Anatomy Of Unholy Transformation je jedna od onih ploča koje isprva na sebe skrenu pažnju izrazitom ružnoćom ali zatim, na dublja slušanja prepoznajete sve te suptilnosti u aranžiranju, promišljenost melodija, bolesnu logiku izlomljenih ritmova... Vrlo lepo:
 
https://listen.20buckspin.com/album/the-anatomy-of-unholy-transformation
 
 
 
U stonerskoj ponudi krećemo iz Sjeverne Karoline sa bendom El Supremo čiji instrumentalni debi album Clarity Through Distortion odlično zna kuda hoće da stigne pa bira poznate i dobro ugažene putanje do cilja. Hoću reći, ovo je bend bivših članova benda Egypt i njihova interpretacija stonera je zrela, mišićava i dobro usvirana. Clarity Through Distortion ima puno distorzije ali i lepih, psihodeličnih pasaža na orguljama i ume da se uhvati dobrog gruva kada ga prepozna. Pritom, ovo je dobro producirano i pesme su očigledno veoma usvirane, dakle ne pričamo o džemovima. Ipak, bend malčice precenjuje svoje kompozitorske skilove i neke od pesama traju besomučno predugo za ono što nude. No, u proseku, prijatna ploča:
 
https://elsupremo.bandcamp.com/releases
 
 
Lilitini susjedi, Bečlije Avalanche (samo jedan od milion metal bendova sa ovim imenom) na svom drugom albumu, Interstellar Movement bave se kvazarima, Jupiterom i drugim svemirskim temama, muzički uobličujući svoje kosmičke fantazije u tvrde komade sludgecore nabijanja sa očiglednim sabatovskim korenima ali uz mnogo modernijeg, trešerskog zvuka. Pevač je... pa recimo, divizivan u onome što radi a i bend u celini još nije dosegao punu zrelost, sa pesmama koje povremeno očigledno ne znaju kuda bi. Ipak, za makar jedno slušanje ovo je sasvim pristojno:
 
https://avalanchexiii.bandcamp.com/album/interstellar-movement
 
 
Kad smo već u svemiru, vredi poslušatio sedmi album australijskog psihodeličnog projekta Frozen Planet....1969 koji se zove Meltdown On The Horizon i nudi vrlo slobodan, organski psihodelični rok zasnovan na džemovanju, improvizaciji i snalaženju na licu mesta. I super to zvuči. Ovo je, recimo, bend koji može album da započne pesmom od 22 minuta i da to sasvim lepo prođe jer njegovi članovi razumeju kako se u ovakvoj muzici rizikuje, kako se eksperimentiše, ali i kako se eksploatiše dobra tema kada se na nju naleti. Spoj spontanosti i discipline koji mogu od sveg srca da preporučim:
 
https://peppershakerrecords.bandcamp.com/album/meltdown-on-the-horizon
 
 
Kome to nije dovoljno „metal“, molm lepo, evo ga prvi – istoimeni – album teksaških Forebode koji isporučuje prljav, mračan, spor i težak doom metal sa naprstkom black metal ružnoće. „Blackened doom“ je svakako postao trend poslednjih par sezona, jelte, ali Forebode zapravo mnogo više duguju pravovernoj doom tradiciji i kod njih su pesme suštinski tužne, depresivne i usporene koliko je to više moguće samo da bi poskočile i uletele u sabatovski gruv. Fino to bude i moram da priznam da taj „blackened“ vokal zapravo više kvari nego što doprinosi, ali opet, to im je valjda spona sa andergraundom koje ne žele da se odreknu. Enivej, cenim bend koji ne razdvaja ritam i solo gitaru na albumu i jedan gitarista svira sve odjednom – TO jeste hardkor. Forebode se svakako još traže i, ako bend potraje, sumnjam da će ovako zvučati za pet ili deset godina, ali za sada je i zvuk tog traženja zanimljiv:
 
https://forebodetx.bandcamp.com/album/forebode
 
 
 
Španjolski Bloody Crom na svom prvom (i istoimenom) EP-ju snimljenom uživo nude ne samo vrlo pankersku interpretaciju stoner metala, nego i pregršt nrdovskih referenci, od Tolkina, preko, naravno, Konana, pa do D’n’D-a. Taj nrdkor pristup, u saglasju sa veoma lo-fi kvalitetom snimka i, suočimo se s tim, osrednjošću benda, daje na gomili jednu ipak simpatičnu kombinaciju, makar kao kurio:
 
https://bloodycrom.bandcamp.com/releases
 
 
Slomatics iz Belfasta imaju novi album, šesti po redu i Canyons je solidna prezentacija njihovog sporog, tečnog, superteškog doom metala koji spaja gruv i melanholiju na sasvim prirodan način. Slomatics u svojoj muzici izmiču tim nekim mačo elementima koje često (pogrešno) smatramo neodvojivim od metala i njihov doom je emotivan – bez utapanja u „emo“ senzibilitetu – i patetičan na onaj romantični način koji sam uvek cenio kod, na primer, Cathedral ili My Dying Bride, ali pritom njegova prilično lo-fi dimenzija sve drži u jednoj proleterskoj, pank ravni. I to je dobra kombinacija, Canyons je ploča hipnotičkih pesama koje se ne trude da vas ubede u svoju ezoteričnost i onostranost nego je jednostavno žive, kroz svoje superteške rifove (fun fact: bend u postavi nema bas-gitaru) , prostačke bubnjeve i još prostačkije pevanje bubnjara Martyja koji u tom nekom anarhičnom saglasju isporučuju ogromnu količinu nepatvorene emocije. Vrlo lepo:
 
https://slomatics.bandcamp.com/album/canyons
 
Lightning Born iz Sjeverne Karoline su još jedan stoner/ doom bend sa ozbiljnim dugovima koje otplaćuju sedamdesetima, ali solidno to rade sa heavy blues notom u svom zvuku i produkcijom koja se makar trudi da prepozna različitu dinamiku kojom bend svira (uglavnom bezuspešno, ali to je već stvar modernog shvatanja masteringa, bojim se). Lightning Born najviše kolje to da nemaju neke sjajne i pamtljive rifove tako da bend u velikoj meri mora da se izvlači na kvalitetnu pevačicu. Ali Brenna Leath makar obavlja zavidno dobar posao i grupi dodaje solidnu količinu identiteta. Da je bend samo malčice promislio mastering ove ploče i da je frekvencija pamtljivih rifova nešto viša pričali bismo o instant klasiku. Ovako, ovo je pristojna ploča ali ništa više od toga:
 
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/lightning-born
 
A italijanski izdavač Heavy Psych Sounds nas ove nedelje raduje novim albumom brtitanskog fuzz rock power trija Gorilla koji se zove Treecreeper i zvuči kao izgubljena sesija na kojoj su Motorhead svirali sa Sabatima, sa svom prljavštinom i drogama koje to podrazumeva. Gorilla su jedna od bolje čuvanih tajni scene reklo bi se, i 12 godina nisu izdali album tako da je Treecreeper time vredniji. Ono što je važno je da ovo nije samo kolekcija himničnih, psihodeličnih, uber-distorziranih rok pesama već i da je album prljav u duši i miksu koji se trudi da anarhičnost benda uhvati na najbolji način:
 
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/gorilla-treecreeper
 
 
Hollywood Vampires iz Los Anđelesa su na svom prvom albumu od pre četiri godine uglavnom pržili kavere i sve je delovalo kao dobro zezanje dobrih drugara koji su nekim ludom srećom preživeli velike heroinske radove sedamdesetih, kokainske kampanje osamdesetih, kao i heroinski kambek devedesetih i moglo je da ostane na tome. Međutim, ova holivudska supergrupa se ponovo okupila i drugi album, Rise, je album sastavljen uglavnom od originalnog materijala. I... pa... iako ovo sigurno neće biti moj album godine ili meseca, čuti ploču izašlu 2019. godine na kojoj Alice Cooper, Joe Perry i Johnny Depp zvuče ovako živo, zdravo i zainteresovano je ipak jedno malo čudo. Rise ne može da se otrgne proto kok-rok tropima koje su Perry i Cooper (tj. Pereira i Fournier) praktično izmislili, ali ovo su, da se ne lažemo, uz sve svoje brojne transgresije tokom dugih karijera, ipak dvojica od najvažnijih muzičara u celokupnoj istoriji heavy muzike i na ovom albumu se dosta tog pedigrea prilično čuje. Naravno, zgodno je kada su vam ortaci poput Jeffa Becka udaljeni jedan telefonski poziv od gostovanja na ploči i kada možete da priuštite da snimate gde, koliko i sa kome god hoćete i Rise pomalo pati od prenadutosti sa svojih 16 pesama od kojih je pola moglo da bez trunke griže savesti završi na traci koja će ostati pohranjena u arhivi i nikada ne ugledati svetlo dana, ali kada pronađu svoj gruv, Hollywood Vampires udaraju kako treba, gde treba i koliko treba. Cooper je ipak jedna od najprepozatljivijih persona vaskolikog metala i njegovo pevanje, iako nikada tehnički impresivno, nikada nije prestalo da bude zapaljivo, dok je Perry, zaboravlja se to malo, VELIKI gitarista. Interesantno.
 
https://hollywoodvampires.bandcamp.com/album/rise
 
 
Birmingemski Memoriam je snimio svoj treći album, Requiem for Mankind i, pa, ako ste čuli prva dva albuma ove svojevrsne death metal supergrupe ili ste čuli bilo šta što su ovi ljudi radili u prošlim bendovima (Benediction, Bolt Thrower, Cerebral Fix), već znate da li uopšte treba ovo da slušate. Ja sam, naravno, vazda bio slab spram ratnometalskog senzibiliteta Bolt Throwera i volim da čujem Karla Willettsa kako opet izvikuje preteće stihove preko stamenih srednjetempaških metal komada. Memoriam ipak nije Bolt Thrower i ovde ima lepih poigravanja sa melodijom i atmosferom (slušajte skoro pa blek metalom ofarbanu Never the Victim) i dopada mi se kuda ovaj bend ide. Mislim da Memoriam neće dostići važnost koju Bolt Thrower imaju za mene jer, jelte, imam trideset godina više i sve to, ali neopterećenost time da se skine zvuk prethodnih bendova i svež način da se iscedi emocija iz death metal predloška mnogo vrede:
 
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_maLRPyCTk9GqxxqVjliOxXkFqu9A19zWw
 
 
Čuti dobar thrash metal album izašao u 2019. godini nije TAKO teško kao što sam zamišljao da će biti u, recimo 1999. godini, ali je i dalje vrhunski užitak odvojiti uvo za nešto kao što je debi džordžijskih Sadistic Ritual koji se, pompezno, zove Visionaire of Death. Ovi momci iz Atlante uspevaju da uhvate divljačku, razuzdanu dimenziju metala osamdesetih negde tačno na prelasku belo usijanog speed talasa u nešto solidifikovaniji, „četvrtastiji“ thrash i dovedu je na kraj druge decenije 21. veka neokrnjenu. Pritom, Sadistic Ritual UBIJAJU na polju sviračkih kvaliteta, izvodeći prave bravure ali se mudro uzdržavajući od presviravanja, tako da su im pesme serije izvanrednih krešenda presecane dobrim vezivnim tkivom. Pokušavam da kažem da je Visionaire of Death ploča odlično uređenog tempa i dinamike sa bendom koji razume kada sme (i treba) da se upusti u kompleksnije aranžiranje i kako da u tome ne izgubi vučnu silu koja je jedan od glavnih aduta ove muzike. Dalje, rifovi umeju da budu odlični, solo gitara je fantastična a pevač zvuči kao najidealnija verzija klona Mileta Petrozze koju možete da zamislite. Skoro savršena ploča, zaista i čudiće me ako je se ne setim na kraju godine. 
 
https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/visionaire-of-death
 
Kalifornijski Gygax je bend koji svoje utemeljenje u nrdovskoj fantastici i fantaziji baš i ne krije – nazvani su po ocu Dungeons ’n’ Dragons sistema, prvi album se zvao Critical Hits, drugi Second Edition – i sada na trećem, High Fantasy, u osveženoj postavi nude još svojih metal maštarija žestoko inspirisanih sedamdesetim godinama i proto metalom koji je tada harao scenom. Hoću reći da je High Fantasy jedna visokooktanska, dobro producirana i ne preglasna ploča zdravog metala sa očiglednim korenima u zvuku Thin Lizzy ali bez ambicije da se zadrži samo na prostom imitiranju. Ovaj album sadrži mnogo elemenata koji meni veoma prijaju, od visokog, poletnog tempa kojim se većina pesama kreće, preko pristojnog pevanja basiste Erica Harrisa, pa do izvrsnog navalnog reda gitara u najboljoj Thin Lizzy/ Tygers of Pan Tang/ Iron Maiden tradiciji. Pesme su pritom vrlo solidne i mada je ovo možda za nijansu suviše staromodno za nekog rođenog u ovom veku, meni veoma prija i ne deluje retro. Probati:
 
https://gygaxguild.bandcamp.com/album/high-fantasy
 
 
Portlandski The Odious sa albumom Vesica Piscis, po sopstvenim rečima, kompletiraju trilogiju koja je započeta pre nekoliko godina prvim albumom i ovo je, sva tematska komplikovanja na stranu (The subject matter of our trilogy tries to mirror the contradictions and dissonance that is prevalent in our existence) album intrigantnog, progresivnog metala koji zvuči kao prizemljenija, produkcijski zauzdanija verzija Devina Townsenda. Što, naravno, i dalje znači da je ovo izluđujuće komplikovana muzika čiji se ritam ne da izbrojati na prste ma koliko ruku da uključite, koja skreće pod pravim uglom kad god joj se ćefne i menja senzibilitet i žanrove na prelasku iz takta u takt, ali koja u osnovi i dalje zadržava vernost ekstremnom metalu i koristi njegove elemente kao glavni gradivni materijal. Impresivna je ovo ponuda, pogotovo što vrlo retko čujemo ovakve ploče sa ovako nepredrkanim a čistim i funkcionalnim zvukom. Poslušati:
 
https://theodious.bandcamp.com/album/vesica-piscis
 
 
Možda najbizarniji koktel ove nedelje dobijamo na drugom albumu projekta Howling Sycamore gde se Davide Tiso iz Ephel Duath udružio sa Jasonom McMasterom (Ex WatchTower) a bubnjeve su poverili Hannesu Grossmannu iz Necrophagista, sa sve gostima u likovima Martyja Friedmana ili Brucea Lamonta (pevač/ saksofonista iz Yakuza) da bi snimili album Seven Pathways to Annihilation koji je spoj progresivnog, power metala i ekstremnog metala, opet, njegove progresivnije struje. Nisam siguran da je meni ovo za mnogo slušanja – zvuk je poružan, pre svega – ali kombinacija jeste fascinantna, pa makar i ne funkcionisala uvek onako kako je Tiso možda zamislio. Lepo je čuti metal koji ovako eksperimentiše a i dalje ima makar neke elemente komunikativnosti sa širim slušateljstvom:
 
https://howlingsycamore.bandcamp.com/album/seven-pathways-to-annihilation
 
 
Britanski Abyssal na svom četvrtom albumu, A Beacon In The Husk nude ekstreman, skoro do neslušljivosti hermetičan kavernozni death metal koji gotovo potpuno prevazilazi oslanjanje na prepoznatljive rifove za račun zvuka koji se po slušaocu razliva kao hladeća, solidifikujuća lava. Tim je efektnije kad se kroz ovo probiju čiste i promišljene gitarske solaže, ali Abyssal nisu ovde da vas zabavljaju. A Beacon In The Husk je teška, dugačka, mračna ploča blur-core usmerenja koja slušaoca bez milosti mrvi u prah u nadi da će on posle svega proći na drugu stranu i videti svetlost. Što je časna ambicija:
 
https://abyssal-home.bandcamp.com/album/a-beacon-in-the-husk
 
 
 
Čikaški nežni doom metalci Flesh of the Stars se vraćaju sa četvrtim albumom u pet godina postojanja i Mercy je ploča vrlo sigurna u sebe i svoju formulu mešanja folka sa distorziranim ali ne i zaista teškim doom metalom. Možda sam samo previše bio izložen najnovijem albumu Vampire Weekend ovog proleća ali Flesh of the Stars mi imaju isti narodnjački, ceremonijalni pristup pesmama, isti osećaj za finu dramu, osim što kod njih naravno, sve ide uz distorzije i ekstremna trajanja pesama. Album počinje komadom od 22 minuta, za ime sveta! Ali ima ovde mnogo jasne vizije i nežne emocije i dobro je da i ovakve stvari legitimno spadaju u metal:
 
https://fleshofthestars.bandcamp.com/album/mercy
 
 
 
Vratićemo se sada nekih pet nedeljas u prošlost, na polovinu Maja da bismo preporučili jedan.. beatdown album??? Whoa! Da nije neko hakovao Mehmetov nalog, pitate se sad vi, već pomalo zabrinuti.
 
Nije, nije, nego sam tek ove nedelje čuo debi album hamburških Dagger Threat pod nazivom GESTALTZERFALL i pomislio da je OVO kombinacija beatdown sporosti i siledžijstva sa jedne strane i nekakve sludge pa i grindcore agresije sa druge strane zapravo kao pravljena za mene. Dagger Threat su bend koji razume snagu prostih, ponavljajućih rifčina koje izbacuju apsurdno komprimovane gitare, pevača koji preko toga dere grlo od vrištanja i bubnjeva koji sve zakucavaju dušmanskom silinom. Nema ovde nikakvih tehničkih egzibicija, naprotiv, ovo je muzika kojoj je tehnička dimenzija važna da bi se jednostavne pesme izvele sa perfektnom ubedljivošću i maksimalnom snagom – nešto kao kod dizanja tegova, jelte. I da ne preterujem sada, kao album, ovoje ipak predugačko i preujednačeno u tom nekom smislu estetskog pristupa da bih ja mogao da, realistično gledano, ovo sedim i slušam u cugu, ali ima odličnih momenata i iznenađenja (slušajte shizofrenu Abuse of Power, recimo) i, pa... vredi čuti.
 
 
 
https://bdhw.bandcamp.com/album/gestaltzerfall
 
 
Kad sam gore pomenuo slemovanje, naravno, mislio sam na nešto drugo, ali vredi pomenuti i debi album hongkonško-tajvanske ekipe Virginity Fraud jer je u pitanju dirljivo prljav, prostački, ali ubeđen u sebe komad glupog slamming death metala koji nikad ne dostiže razinu bendova koje Virginity Fraud očigledno štuju i emuliraju, ali su njihovi pokušaji svakako simpatični. Plus, album se zove  Rejected by Death, An Imperishable Torment, a i naslovi pesama su za pamćenje. Odnosno neupamtljivi. Kinezi, nemoguće ih je ne voleti:
 
https://miasmarecords.bandcamp.com/album/rejected-by-death-an-imperishable-torment
 
 
Nisam mislio ni na Francuze, prevarno nazvane Ohio Slamboys, ali njihov drugi album, Zombie Killing Process je opet simpatična, junk food ponuda veselog slema fokusirana na sovju ’80s zombi tematiku i mada ovde nema nekih ne znam kako inventivnih rifova ili najboljih slemova na svetu, album ugodno projuri za pola sata i lepo se potroši:
 
https://ohioslamboys.bandcamp.com/album/zombie-killing-process
 
 
Nisam mislio ni na urnebesno nazvani projekat Hog Slammer iz Misurija čiji EP Death Metal from the Ghetto obavlja najveći deo svoje misije već samim imenom. Muzički, ovo je pet pesama provincijskog slema sa zastrašujućim zvukom doboša (kao da dvanaest minuta bez prestanka udarate u metalnu cev) ali u kojima osim tog zvuka doboša ništa nije posebno ekstremno. Ipak, ovo je simpatičan metal čiji nihilizam zvuči zapravo buntovno i ustanički:
 
https://hogslammer.bandcamp.com/releases
 
 
Ono na šta sam delimično mislio je svakako novi, još polovinom Maja izašli EP južnoafričkih slem zvezda Vulvodynia, nazvan Anthropophagus a u najavi njihovog trećeg albuma, Mob Justice koj izlazi 30. Juna. Vulvodynia ne spadaju u meni najomiljenije slemere sa svojim blagim zastranjenjima ka deathcoreu i siledžijstvu, ali nema zbora da je Anthropophagus logična i dosledna ekstrapolacija njihovog zvuka i da će fanovima novi album verovatno sesti kao dupe na nošu. Anthropophagus i dalje ima te neke elemente deathcorea koji meni ne znače preterano mnogo ali bend ne zaboravlja da u slemu caruju slemovi i isporučuje dosta dobrog gruva. I, iako nisam raspamećen, sve je to slušljivo, uz hrpu gostiju (pogotovo je slatko kada na trećoj pesmi Martin iz češkog Gutalax upadne sa svojim prepoznatljivim roktanjem), pa ću baciti uvo i na album kad izađe:
 
https://laceratedenemyrecords.bandcamp.com/album/vulvodynia-anthropophagus
 
 
Ipak, ono na šta JESAM mislio je da smo dobili drugi album novozelandskih kraljeva slema, Organectomy, ovog puta za Unique Leader i odjednom nisam toliko potresen što na novi Guttural Slug treba čekati još nekoliko nedelja.
 
Unique Leader u poslednje vreme izdaju dosta deathcorea koji meni i pored najbolje volje ne bude ni za jedno celo slušanje (recimo, overiti novi album nizozemskih Distant koji je super produciran, ima i slemove i sve to ali je na kraju dana za mene premonoton) tako da je pravo zadovoljstvo videti da ove nedelje nude jednu mesnatu, kvalitetnu ploču brutalnog slema od koga otpadaju uši a koja je solidan pokazatelj zrelosti čitavog žanra.
 
Naravno, imali smo već prošle godine Internal Bleeding i prošle nedelje singl Guttural Slug, ali Organectomy sa albumom Existential Disconnect nalaze srećnu spojnicu između svog klasičnog zvuka utemeljenog na tradicionalnom, brutalnom slemu i nekih, hajde da kažem cerebralnijih tendencija. Ove tendencije se najpre primete u tematici pesama koje se sada ne bave „probadanjem kučaka“ i prostim prepričavanjem horor filmova iz lokalnog video kluba već se hvataju u koštac sa egzistencijalnim, spritualnim i, jelte, filozofskim, a muzika, iako i dalje beskompromisno tvrda i zakucavajuća, ima sasvim novi kvalitet u tome kako se elementi slema koriste da se pesmama podari jedna preovlađujuća atmosfera a albumu duži narativ. Ne bih sad da serem kako živeti u Krajstčrču koga danas najviše znamo po nedavnom masakru naprosto tera ljude da sazrevaju, ali rekao bih da Organectomy sa ovom pločom preskaču nekoliko evolutivnih stepenika, nadilazeći nekakve veštačke granice žanra i, poput recimo Suffocation pre skoro trideset godina, pokazujući šta JOŠ sve može da se uradi u ovoj muzici koja se nalazi na potpunoj žanrovskoj, da ne pominjem tržišnoj margini.
 
Drugim rečima, ovo je ploča koja uprkos tome što koristi prepoznatljive elemente slamming death metala – apsurdno dubok, nerazumljiv vokal, srednjetempaške hromatske rifove uz koje ciljna publika lomi vratove i gubi kontrolu (dakle, same „slemove“), blastbitove koji su samo iznurujuća punktuacija a ne krešenda pesama – ona ih slaže na interesantne nove načine, postižući da dobijemo i hipnotičke kvalitete „pravog“ slema, ali i mnogo više od toga. Ponovo, kao i Suffocation pre njih, Organectomy demonstriraju novu čistotu vizije u komponovanju pesama, znajući intuitivno kada treba pobeći od tradicije, kada joj se vratiti, kada uklopiti stvari koje se ne uklapaju, kada biti prost, kada složen. Rezultat je da dobijamo kolekciju dobrih pesama, a ne samo nisku zaraznih slemova, što bi, da se razumemo, meni skoro pa bilo dovoljno. Ali Organectomy se time nisu zadovoljili i ovo je ploča koja ide dublje i priča kompleksnije priče držeći se istovremeno (i veoma disciplinovano) osnovne gradivne materije svog žanra i ne koketirajući sa kojekakvim džezom, repom, ili gregorijanskim horovima. Dakle, dobijamo onaj retki biser – žanrovski album koji u okvirima tog žanra inovira tako što istražuje njegove neiskorišćene potencijale umesto da se promiskuitetno ukršta sa drugim muzikama pozivajući se na postmodernistički razvrat. S obzirom da je slem muzika opsednuta seksom, seksualnom perverzijom i seksualnom agresijom i služi kao neka vrsta ritualnog isterivanja demona za frustriranu/ verovatno često incel demografiju sa svojom ritualizacijom nasilja i pronalaženjem pribežišta u umirujućoj predvidivosti, Organectomy sa ovim albumom demonstriraju hvalevrednu disciplinu koja svu tu agresiju usmerava na kreativnu stranu u zapravo uspeva da na kraju proizvedu muziku koja ne ostavljautisak nasilnosti već samo snage. Remek delo? Sasvim moguće da mu se ovo asimptotski približava sa svakim ponovljenim slušanjem:
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/existential-disconnect

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #782 on: 29-06-2019, 18:03:09 »
 Dakle, na kraju smo prve polovine ove godine i do sada je ponuda kvalitetnog metala bila iznenađujuće odlična. Pomolimo se našim sekularnim božanstvima da tako i ostane.
 
U drugim vestima, da, bili smo na Whitesnakeu i, da, pokisli smo. Ali ne damo se. Da vidimo šta smo ove nedelje imali:
 
Blek metal uvek ima pravo prvenstva najpre na ime svoje drčnosti, a čast da nam budu prvi ove nedelje dobijaju edinburški Valaraukar. S obzirom da su ime uzeli po vilovnjačkoj reči za Balroga, Valaraukar spadaju u Tolkien-metal podgrupu čitavog žanra ali muzički ovo je jako lep, jednostavan a ubedljiv sirovi blek metal sa podugačkim pesmama i energijom koja nije pitanje samo brzine. Valaraukar ne zvuče isforsirano i više hvataju na kvalitet rifova i pesama (i pevanje koje asocira na stari Celtic Frost) nego na silinu i to reba ceniti. Demonian Abyssal Visions je vrlo solidan debi:
 
https://valaraukarband.bandcamp.com/album/demonian-abyssal-visions
 
 
Izašao je i novi Old Forest ali ja nešto nisam bio raspoložen za tu porciju melodičnosti i patetike, kao ni za još gomilu albuma drugih bendova koji su mi svi bili korektni ali za nijansu nedovoljni da bi bili dovoljno dobri za ovonedeljni izbor. Zbog toga sada slušamo njemački Trond, jednočlani projekat čiji debi album Willkommen im Unheil nudi prilično ukusne porcije sirovog metala osveženog skromnim, jeftinim sintetičkim orkestracijama. Tino Thiele, jedini autor i član ovog projekta ima naivan i čist pristup muzici i mada je stalno na ivici diletantskog, najpre u produkcijskom smislu, uspeva da se spase tom DIY, u najpozitivnijem smislu petparačkom kvazisimfonijskom komponentom koju provlači. Slatko i još jedno podsećanje da je važnije da muzika ima dušu nego produkciju:
 
https://satanath.bandcamp.com/album/sat253-trond-willkommen-im-unheil-2019
 
 
Za dlaku se provlače i slovački atmo/simfoničari Aeon Winds čiji je drugi album, Stormveiled jedna solidna drugoligaška ponuda blek metala poprilično zaslađenog sintisajzerima i klin pevanjem. Ovo je šta se dobija kada se dosta sluša Emperor ali kad imate slovensko srce koje udara u grudima. Rezultat je za mene prepatetičan, ali ne mogu da poreknem da Aeon Winds imaju određenog šmeka koji me je vukao da ovo slušam:
 
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/stormveiled
 
 
Gore smo imali Tolkien-metal, a sada imamo Magic-the-Gathering-Metal u formi trećeg albuma atinske ekipe Order of the Ebon Hand. Ovo, kao i Trond odozgo, izdaje Satanath records i moram da primtetim da ruska braća u jednoj nedelji izdaju dve ploče koje se izdvajaju srcem, stavom i originalnošću, što svakako vredi pozdraviti. Na svom, dakle, trećem albumu, VII: The Chariot naša grčka braća Order of the Ebon Hand ne samo da potvrđuju samobitnost (pa i superiornost) grčkog blek metala u evropskim i svetskim okvirima nego i plene izvrsnim aranžmanima i dobrim idejama. Mnoge od tih ideja izlaze izvan klasičnog blek metal jelovnika, na primer kako u pesmi koja album otvara imamo tradicionalni hevi metal zvuk, sa sve Hammond orguljama, ali ovo nije ploča koja se trudi da pobegne od žanra, već samo da ga ne zatvori u ograničen krug gestova i tehnika. Tako su pesme ovde žestoke i elegantne, kao i dolikuje kvalitetnom grčkom blek metalu, sa upečatljivim gitarskim temama, rafalnom ritam sekcijom i zanimljivo iskorišćenim horskim vokalima. Vrlo osvežavajuće:
 
https://satanath.bandcamp.com/album/sat254-order-of-the-ebon-hand-vii-the-chariot-2019
 
 
Interesantan je i debi album (formalno) britanskog benda Tableau Mort a koji se zove Veil of Stigma: Book I Mark of Delusion. Kažem da su ovi ljudi formalno Britanci zato što su bazirani u Londonu ali bend uglavnom čine Rumuni, album je izašao za rumunski Loud Rage Music i tematski se bend bavi pravoslavnim svetonazorom, iz rumunske perspektive dakako, pa ovde zaista na delu imamo pre svega rumunsku ponudu. I ona, istorija nas uči, ume da bude vrlo zanimljiva. U ovom slučaju, ovo jeste album dubokih i proživljenih meditacija koje se ustežem da nazovem sakralnim, ali da imaju duhovnu komponentu, to je van sumnje. Tableau Mort sve svoje aranžmanske veštine koriste u svrhu kreiranja hipnotičkih, imerzivnih pesama sa temama koje nisu nužno na nivou jedne Smoke on the Water, jelte, ali uz dovoljno ponavljanja, tvrdu izvođačku disciplinu i pažljivo ubacivanje simfo elemenata (horova, pre svega, naravno) na kašičicu, ovo na kraju dobije jednu upečatljivu formu. Možda je ovo deo trke da se „pronađe“ novi Batushka (kao da nam dva Batushka benda nije dosta), ali ne čuje se ovde nikakav cinizam ili iskalkulisanost. Valjano:
 
https://loudragemusic.bandcamp.com/album/tableau-mort-veil-of-stigma-book-i-mark-of-delusion
 
 
Njujorški blek metal je toliko konzistentno dobar da je maltene nepotrebno išta pisati o novim izdanjima koja stižu sa ove scene. Ipak, ispišimo koju, jer je peti album njujorških Yellow Eyes, pod nazivom Rare Field Ceiling naprosto fenomenalan. Ono što su Njujorčani združenim naporima učinili je da su blek metal oslobodili dugova evropskoj andergraund tradiciji, preuzeli one elemente forme koji su im odgovarali i napravili potpuno autohtonu varijaciju na žanr, zadržavajući tremolo piking, brze bubnjeve i vrišteći vokal ali donoseći nove harmonske i tematske sadržaje. Da je blek metal žanr kadar da pretrpi ovakve izmene i nastavi da cveta je svedočanstvo i o njegovoj vitalnosti. Elem, Yellow Eyes na ovom albumu prilaze sasvim blizu te neke post-metal estetike, ali su toliko žestoki i bučni u svirci da nema govora o tome kako ovo „nije metal“ i slično. Rare Field Ceiling je emotivan, ekspresivan album, ali on zadržava blek metalsku hermetičnost i postiže savršenu ravnotežu između odavanja pošte osnovama žanra i inoviranja u istom, pružajući moćan, zamaman muzički iskaz u jednom od najboljih albuma koje sam čuo ove godine.
 
https://yelloweyes.bandcamp.com/album/rare-field-ceiling
 
 
 
Stoner rok nam ove nedelje počinje nečim što je izašlo par nedelja unazad ali mu vredi pokloniti pažnju. Devil Flower Mantis su bend iz grčke Atine i njihov desert rock/ psihodelični stoner je dovoljno umiven i kvalitetno produciran da može da se pušta na, recimo, dvestadvojci, a opet je dovoljno težak i metalan, te teškometalan, da bi to meni prijalo. Njihov istoimeni debi EP sa četiri pesme je veoma korektan rad unutar žanra, sa jasnim dugovanjima Sabatima , ali i savremenim, živim zvukom. Grčka stoner scena nije bez razloga vrlo cenjena širom, jelte, globusa, a Devil Flower Mantis svojim odličnim gruvom i, što bi rekli u Kraljevskom Apartmanu, beskompromisnim rock stavovima, samo doprinose povećanju prednosti u odnosu na konkurenciju. Odlična ploča za vrućinčine:
 
https://devilflowermantis.bandcamp.com/releases
 
 
Iz Švajcarske stižu Rataxes, bend inspirisan, na samo njima znan način, Žan-Klodom Van Damom, a čiji debi album Rhino Mantra nudi dosta generički ali savršeno slušljiv stoner rok sa prljavim gitarama i dosta drskim stavom. Rataxes sviraju bolje nego što ih je francuski producent Serge Fernex izmiksovao pa bi njihov neoriginalni ali korektni stoner zvučao daleko bolje da nije opterećen kilavim, beživotnim studijskim saundom u kome su bubnjevi istovremeno prečisti i preružni a gitare se jedva čuju. Šteta, jer, ako preslušate recimo JCVD čuje se da bend ovo svira sa puno srca:
 
https://rataxesband.bandcamp.com/releases
 
 
Vraćamo se u Grčku i čak u April mesec jer je tada izašao drugi album projekta Kooba Tercu, a koji je obavezna lektira. „Johnny Tercu and his crew“ ne izdaju albume često, ali to je očigledno zato što ove pesme morau ozbiljno da se prokrčkaju pre nego što budu zapisane u nekakvoj permanentnoj formi. I dobro je tako jer i na albumu Kharrüb, kako se ova ploča zove, imamo sedam pesama očigledno nastalih iz dugačkih, nadrogiranih džemova, ali koje su tokom godina evoluiranja ispolirane do vrhunske psihodelične efikasnosti. Kooba Tercu savršeno spajaju lo-fi psihodeliju, atavističku ritualnu muziku i žestoki električni rok, praveći prirodnu sponu između originalnih Dream Syndicate i, recimo, Acid Mothers Temple, a Kharrüb je album za najmanje dvadeset sukcesivnih slušanja. Mislim, pored ovoga ne morate ni da idete na letovanje:
 
https://koobatercu.bandcamp.com/album/kharr-b
 
 
Iz Grčke prelećemo u Džordžiju, onu u SAD, za potrebe drugog EP-ja ekipe Dopegoat. Nannadu je jedan dosta bučan i drčan paket glasne gitarske muzike koja nije suvi stoner rok jer pored svoje bluz osnove ima i dosta te neke indie/ guitar noise komponente što joj donosi svežinu i određen osećaj rizika. Vrlo prijatno, dobro producirano i sa 25 minuta trajanja zapravo prilično, jelte, supstancijalno u ponudi. Preporuke:
 
https://dopegoat.bandcamp.com/album/nannadu-ep
 
 
 
Evo sad nečeg što se meni zapravo ne dopada i preskočio sam ga prošle nedelje, ali pošto vidim da album dobija dobre kritike i reakcije unaokolo, recimo da sam dovoljno veliki čovek da priznam da je problem verovatno u meni. Austrijski Glare of the Sun imaju, dakle, drugi album, Theia i ovo je jedna jako dugačka i spora ploča doom/ post metala, svog u dramatičnim grčevima i velikim dinamičkim kontrastima. Tipično, bend će od tantričkog uzdržavanja nastojati da napravi praktično narativ, spajajući distorzirane gitare i šapat, jake bubnjeve i nežne razmazane gitarske harmonije, sporu, očajanjem ispunjenu muziku i napukli, grubi vokal... I to je sve u redu osim što Glare of the Sun imaju, za mene, tragično pomanjkanje PRISUSTVA u svojoj muzici. Ovo je album na kome praktično ni jedan jedini rif nisam u stanju da zapamtim, ni jednom me pevač nije uverio da zaista oseća to što izvodi, ni jedna pesma me nije, sem na tehničkom planu, uhvatila tom svojom dramatikom. Neću da kažem da Glare of the Sun glume, ali nemati harizmu u muzici koja odbacuje tehničku kompleksnost i sva se svodi na „dušu“ je boljka koja se ne preživljava. Mislim, u odnosu na Glare of the Sun čak su i Isis bend koji prži autentičnošću a o Neurosis koji su im oboma nedostižni uzor da i ne govorim.
 
https://gotslfr.bandcamp.com/album/theia
 
 
Portlandski Tar Pit na svom debiju, a koji se, sugestivno, zove Tomb of Doom nude veoma predvidiv i generički stoner doom metal sa jasnim korenima u Sabatima i Wizardima i Pentagramima i bez mnogo originalnog doprinosa sa svoje strane. Ipak, ako tražite nešto što je kao nešto što znate da volite, Tar Pit mogu da posluže. Ovo je pristojno heavy ploča sa dugačkim, valjajućim metal pesmama, nisko naštimovanim gitarčinama i pevačem koji iz daljine dovikuje te neke stihove. Generički, ali slušljivo:
 
https://ordomcm.bandcamp.com/album/tomb-of-doom
 
 
U vestima iz retro-metala, dobijamo drugi album kiparskog projekta Mirror pod naslovom Pyramid of Teror i meni, jer ja sam ipak stariji čovek, ovo vrlo prija. Mirror uglavnom opisuju kao dobru imitaciju Scorpionsa ali ovo nije sasvim časna deskripcija njihovog zvuka. Hoću reći, ima ovde i starog Mejdna pa i Sabata a ono što ima Scorpionsa, odnosi se uglavnom na njihovu fazu iz sedamdesetih i najranijih osamdesetih. Dakle, ako Scorpionse pamtite samo po radijskim hitovima tipa Rock you like a Hurricane ili power-baladama sa kojima su osvojili MTV, onda ne mislimo na iste Scorpionse. Mirror sviraju čist, starinski, nepatvoreni hevi metal sa ukusnim falseto pevanjem, odličnim gitarskim harmonijama i poletnim ritmovima, kao donesen iz prošlosti, tačne negde iz onog perioda kada su klinci pravili korak napred u odnosu na Sabate i Prist i to je baš kako treba da bude. Mirror, po tome, naravno, nikako nisu za svakoga, ali jesu za mene i ovo je čak i pristojno produciran mada preglasno masterovan album. Prijatno iznenađenje:
 
https://stareatthemirrorandweep.bandcamp.com/album/pyramid-of-terror
 
 
U domenu blackened thrash metala ove nedelje dobijamo novi album norveških šampiona Nocturnal Breed. We Only Came for the Violence je njihov peti album i ako volite Aura Noir i slične skandinavske revizionističke projekte, Nocturnal Breed bi svakako trebalo da provučete kroz uši. Doduše, nije se mnogo toga promenilo za dvadeset i kusur godina otkada su izašli Aggressor i No Retreat... No Surrender, dva albuma sa kojima je Nocturnal Breed ostavio pečat na istoriji metala. We Only Came for the Violence je za nijansu bolje produciran ali ne pričamo o sad nekom radikalno novom nivou ispeglanosti. Ovo je i dalje prljav, nepoćudan metal sa jasnim naklonom speed metal korenima iz osamdesetih godina i agresivnom zlovoljom isturenom u prvi plan. Basista S. A. Destroyer možda na ovom albumu peva malo kontrolisanije (što mu daje i malo više stila) i gitare se možda malo bolje čuju, no, We Only Came for the Violence je nemilosrdna polivačina od početka do kraja sa jasnim prezirom prema bilo čemu što bi moglo da se opiše kao „brejkdaun“. Ovim neću da kažem da su sve pesme iste jer nisu, ima ovde i sporijih, veoma efektno pogođenih momenata (na primer atmosferična Sharks of the Wehrmacht) koji onda čine da povratak u četvrtu brzinu (na primer na War Metal Engine) bude efektniji. Nocturnal Breed nisu nimalo ispolirani i ovo ih čini i teže slušljivim,da ne bude zabune, ali ako vam je na srcu sirov, neprskan spid metal kao iz bakine kuhinje, We Only Came for the Violence će zadovoljiti:
 
https://youtu.be/qT2Oz7NWEUw
 
 
Sumac su snimili album sa Keijijem Hainom i ovo je svakako jedan od životnih hajlajta za Aarona Turnera koji je uvek, kako mi se čini, nastojao da sebe legitimiše kao „pravog“ avangardnog muzičara koji metal bira kao sebi najbližu formu. Svirati sa Hainoom svakako nije mala stvar mada je, ne treba ni to zaboraviti, promiskuitetni kolaboracionizam veliki deo modusa operandi ovog sad već vremešnog japanskog avangardiste. Hainoa volim, da ne bude zabune, značajno više nego Turnera i drago mi je da je Sumac dobio priliku da se malo oplemeni prisustvom tradicionalno nepredvidive i nepoćudne Japančeve gitare. Ipak, treba imati na umu da je Even for just the briefest moment / Keep charging this “expiation” / Plug in to making it slightly better (da, to je pun naziv albuma) ploča slobodne improvizacije koja pokušava da se solidifikuje u formi metal (ili samo „rok“) pesme i da je to skoro uvek problem kada je free improv u pitanju. Dobra vest je da je veliki deo svirke oslobođen ideje da mora postojati ritmička ili harmonska pravilnost. Loša vest je da Aaron i njegova ekipa nemaju naročito izraženo improv čulo i da dok Haino ovom albumu donosi veliki deo njegove zanimljivosti, ovo je podaleko od najboljih kolaboracija u njegovom opusu (gde ću, nasumično, preporučiti album Shadows koga je 2000. godine snimio sa Shojijem Hanom i Peterom Brotzmannom). Ipak, decenije trošenja free improva naučile su me da se opustim i tražim momente transcendencije u satima banalnosti pa ću reći da ih ova ploča svakako ima. Nekoliko.
 
https://sumac.bandcamp.com/album/even-for-just-the-briefest-moment-keep-charging-this-expiation-plug-in-to-making-it-slightly-better-2
 
 
Australijski sirovi death metal bendovi Kutabare i Contaminated imaju split singl Death Sick / Funeral Erection i ovo je odličnih osam minuta mržnje, agresije i primitivnosti, kako samo sa ovog kontinenta ume da bude:
 
https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/death-sick-funeral-erection
 
 
Descendency dolaze iz Delavera i na svom debi albumu, Generate the Genocide isporučuju prilično ukusan (u kontrastu sa, jelte, imenom albuma) thrash metal na prelasku u deaththrash. Fino to bude, sa nekim popaljivim rifovima, razjarenim pevanjem i solidnim gruvom. Ja ovakvu muziku najviše volim kad je što brža ali Descendency su jedan od onih bendova koji i sporije/ srednjetempaške delove čine zapaljivim i zanimljivim. Plus simpatično producirana ploča sa dobošem koji se preterano ističe ali je i to nekako simpatično:
 
https://hpgd.bandcamp.com/album/generate-the-genocide
 
 
Inert su švedsko-španski death metal projekat sa ljubavlju ka švedskom metalu i, nažalost, masteringom koji im album čini skoro neslušljivim. Vermin, njihov debi album je inače sasvim korektna ako već ne originalna ploča solidnih rifova i dinamičnih aranžmana, bez neke velike ambicije da se sad tu nešto novo izmišlja i dodaje oprobanim skandinavskim formulama, ali sa sviračkom uverljivošću koja osvaja. Avaj, pomenuti mastering znači da se u slušanje albuma mora uložiti svestan napor ako ste ja a što je šteta jer ima sasvim lepih ideja u ovim pesmama. Možda za koju godinu ljudi počnu da shvataju i krenemo da dobijamo „demastere“ nekih albuma iz prvih decenija ovog veka? One can dream. Ako niste osetljivi kao ja, izvolite:
 
https://inertband.bandcamp.com/album/vermin
 
 
Ritual Laceration su američki black/ bestial metal bend bez gitare ali sa dva basa čija debi kaseta I (da, rimsko jedan) uspeva da zainteresuje svojim divljačkim, supersirovim pristupom u kome nema mesta prepoznatljivim rifovima ili nedobog solažama, ali ima mesta vrištanju, mikrofoniji i besomučnom premlaćivanju bubnjeva. Naravno, ovo je neslušljivo za 99% ljudske rase (but then again, za njih je neslušljiv i Albert Ayler), ali promakne tu neki momenat istinske transcendencije. Ali treba kopati:
 
https://caligarirecords.bandcamp.com/album/i
 
 
Finski Scumripper mešaju prljavi, popaljivi pank sa prljavim, popaljivim metalom i na svom debi albumu, All Veins Blazing, izbacuju 17 pesama prljavog, jelte, popaljivog roka. Meni se to, ne treba se iznenaditi, prilično dopada iako je jasno da su Scumripper samo uzeli pelcer od Dwarves, GG Allina i Turbonegro, dodali 20% thrasha u čašu i dobro promešali. All Veins Blazing je album dobrih rifova i poštenih, radničkih aranžmana koji traju i kraće od dva minuta (a neretko i kraće od minut) dajući nam muziku koja se jasno oslanja na najmračnije elemente rok tradicije ali ne zaboravljajući da spakuje i zabavu. Odlično:
 
https://scumripper-finland.bandcamp.com/album/all-veins-blazing
 
 
Švedski pankeri Victims su konačno, posle više od dve decenije rada, dobacili do američkog Relapsea i njihov album The Horse and Sparrow Theory je, moram da priznam, iako odlično produciran, svakako mogao da izađe i pre dvadeset godina. Hoću reći, švedski D-beat je devedesetih godina prošlog i početkom ovog veka došao u taj neki svoj zenit i napravio pefektnu ravnotežu klasičnog krast panka i malčice metala i Victims evo i danas zvuče baš kao da je recimo i dalje 2003. godina. Nije to nužno loše, naravno, samo što je krast-metal u međuvremenu evoluirao pa Victims deluju malčice staromodno. Ali to su više neke moje meditacije nego što albumu objektivno smeta. Poslušati:
 
https://victims.bandcamp.com/album/the-horse-and-sparrow-theory
 
 
Prošle nedelje smo se naslemovali za sve pare, pa ako ove već nemamo takav album kao što su ga ponudili Organectomy, imamo drugi album meksičkih Remnants of Tortured. Chainsaw, kako se ploča zove je daleko od bilo kakvog lendmarka u sleming ded metalu ali je dovoljno transgresivna a disciplinovana ploča da se potroši brzo i zaboravi bez mnogo griže savesti. Meksikanci zakivaju brutalno a miks je iznenađujuće čist za ovo što rade pa preporučujem za trenutke dobro iskorišćene zlovolje:
 
https://splatterzombierecords.bandcamp.com/album/chainsaw
 
 
 
A belgijski dvojac Putrified J ima novi EP, The Deep End of Horror i to je šest pesama uberbrutalnog death metala sa rafalnim blastbitovima i samo malo začina u vidu slem pasaža. Ovo je meni prilično osvežavajuće sve dok se od Putrified J ne traži neka prevelika dubina. Njihova muzika je usredsređena na brutalnost i to se isporučuje bez ikakvih zastoja ili prostora za refleksiju a ponekad nam baš to treba.
 
 
https://putrifiedj.bandcamp.com/album/the-deep-end-of-horror
 
 
 
Da završimo sa dva simpatična grindcore izdanja.
 
Prvi su na redu legendarni švedski grajndkor komičari Birdflesh čiji je peti album, Extreme Graveyard Tornado lepo podsećanje da ovi ljudi već više od dve decenije rade to što rade – maskiraju se i prave predstavu na koncertima – i da, mada nikada neće biti zapamćeni kao nekakve legende eurogrinda, ipak zauzimaju sasvim respektabilno mesto u njegovoj istoriji. Na ovom albumu Birdflesh zvuče sasvim živo i zainteresovano, lepršavo i seksi, kao i uvek bliže recimo poljskim Dead Infection nego zemljacima poput Regurgitate ili Nasum. Ima ovde odličnih thrashpunk pesama (slušajte, recimo, Crazy Train Decapitation) i dobrih, pamtljivih rifova – na primer ono sa čime se kreće u Milkshake is Nice – a kad se pređe u najvišu brzinu i pravi grajnd, sasvim je to okej (na primer Guacamolestation Of The Tacorpse ili Bite the Mullet). Na gomili, pesme su kratke, slatke i pevljive i Birdflesh sa punim pravom mnogu da kažu da su svoj zanat izuzetno izbrusili i da se nalaze u životnoj formi. Prija:
 
https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/extreme-graveyard-tornado
 
 
Ipak, nedelju su mi ulepšali detroitski Shit Life sa svojim drugim albumom Reign in Bud. Iako stilski  nema velikih odmaka od debi albuma Graveshifter od pre dve godine, Reign in Bud je ipak u svakom pogledu zrelija ploča sa boljom produkcijom (bend je duo gitare i bubnjeva, bez basa), dotegnutijom svirkom i izbrušenijim pesmama. Moram da kažem, iako sam Evropljanin i na neki način i pripadam tradiciji evropskog grajndkora, da sam uvek cenio američku interpretaciju ove muzike. Uostalom, Ameri su ga kroz rane radove Siege i Repulsion praktično i prizvali u postojanje a Evropljani su mu samo dali ime i „zvaničnu“ formu. No američki bendovi iz devedesetih i sa početka ovog veka su zaista stilu doneli mnogo lepih unapređenja i Shit Life sa ponosom mogu da kažu da su nastavljači te neke kvalitetne linije koja nam je dala Discordance Axis, Agoraphobic Nosebleed, Combatwoundedveteran, Pig Destroyer ili,jelte, Insect Warfare. No, Shit Life nisu nekakva high concept ekipa i Reign in Bud mi toliko i prija baš jer nema mnogo filozofije i sastoji se isključivo iz najnabrijanijih, najbržih grajndkor komada u kojima se smenjuju rafalni blastbitovi i zakucavajući kečevi, sa klasičnim dualnim vokalom i prostom, besprekornom rifažom. Moram da kažem da je bubnjar Zach Gibson neverovatno dobar u tome kako zakiva izuzetno brze, precizne, gotovo neljudski agresivne blastbitove, a da ipak ima i dovoljno gruva, dok je gitarista i pevač Chris Revill podjednako impresivan u obe uloge. Shit Life pritom imaju zdravo naturalistički senzibilitet, bez poetskih apstrakcija svojestvenih Pig Destroyer ili Discordance Axis (pa čak i Agoraphobic Nosebleed) i njihove se pesme vrte oko kanabisa, piva i generalnog svakodnevnog beznađa. Izuzetna, takoreći instant-klasična ploča:
 
 
 
https://shitxlife.bandcamp.com/album/reign-in-bud
 
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #783 on: 06-07-2019, 15:12:54 »
 U ovaj topli letnji dan treba sebi priuštiti samo najfiniji metal. A ako ne znate gde da ga nađete, ništa zato: Mehmet se potrudio. Evo ga u produžetku.
 
 
Prvo pa blekmetalsko, kako se to obično kaže, a tu su prvi Finlanđani Lux Morti sa svojim istoimenim debi albumom koji je izašao pre nešto više od nedelju dana. U tom nekom momentu je nastala i njihova strana na Metal Archivesu pa možemo da kažemo da ne znamo puno o ovoj grupi i da je razumno pretpostaviti da je mlada. I napaljena. Ali ovo je vrlo lep debi, muzika sa dosta karaktera i lepe emocije. Blek metal često zna da pati od karikaturalne ekspresivnosti, koju ja umem i da volim, da ne bude zabune, ali Lux Morti uspevaju da budu i melodični i ekspresivni a da to deluje i zrelo i stilski zaokruženo. Zna se da načelno ja više volim bržu muziku u ovom žanru ali Lux Morti uspevaju da mi prodaju svoje mid-tempo pesme jer su to dobro napisani, dobro snimljeni i autoritativno izvedeni komadi pravog, tr00 blek metala.
 
https://luxmorti.bandcamp.com/releases
 
 
Američki Mysticism Black su, recimo dobar primer za tu neku karikaturalnu ekspresivnost. Njihov drugi album, Return of the Bestial Flame ima 1) smešan naziv, 2) overdouz ružnih klavijatura, 3) intro od četiri minuta grmljavine i prvu pesmu koja traje 14 minuta bez dobrog razlgoa za to. U načelu ovo nije muzika koju bih ja nešto visoko ocenio posebno uz malo muljav miks i kreveljenje pevača, ali pošto im je trebalo trinaest godina da snime nastavak prvom albumu i pošto je ovo uprkos tim detinjastim elementima, ipak ploča sa puno ubeđenja u to što radi, ne mogu a da se ne osmehujem kad je slušam:
 
https://themysticismblack.bandcamp.com/album/return-of-the-bestial-flame
 
 
Poljski Useless na svom trećem albumu Fall into Extinction nudi relativno srednjaški depresivni blek metal ali pošto se radi o pravom bendu a ne kućnom projektu jednog čoveka onda i muzika iako nije posebno nadahnuta ipak profitira od međuigre živih muzičara i proguta se relativno bezbolno za jedno slušanje. Fall into Extinction nije dakle neka posebno jaka ploča ali na ovu vrućinu je sa svojom sirovom, tupom interpretacijom depresije sasvim prihvatljiva:
 
https://uselessblackmetal.bandcamp.com/album/fall-into-extinction
 
 
Negde u Februaru smo pohvalili viskonsinski dvojac Vredensdal za njihov EP [font=]Gather, All Ye Helions, a evo njih sada i sa prvim propisnim albumom, Fealty Of Diabolism i možemo da nastavimo sa hvaljenjem. [/font]Vredensdal se drže tvrdog kursa sirovog, ličnog blek metala na tragu norveških uzora od pre četvrt veka i album prvenac im nosi tanak, oštar i gladan zvuk i pesme koje imaju sasvim originalne aranžmane i jasno je da dolaze iznutra a ne iz proste želje za emulacijom uzora. Vrlo fino:
 
https://vredensdal.bandcamp.com/album/fealty-of-diabolism
 
 
Finski Pillars of Crucifixion na svom prvencu Miasma nudi vrlo borben, sirov i tvrd blek metal koji ide prvenstveno na snagu, nudeći relativno jednostavne aranžmane što vrte nekoliko istih tema, ali to čine sa manijačkom ubeđenošću da ova muzika nešto govori. Naravno, uz satanizam i antihrišćanstvo idu ovakvi senzibiliteti i ovo je prilično okej ploča ako inklinirate:
 
https://pillarsofcrucifixion.bandcamp.com/album/miasma
 
 
Njemački dvojac Impavida niko neće optužiti ni za skromnost ni za dobru produkciju njihovog drugog albuma, Antipode. Ovi ljudi koji ponosito nose pseudonime E. aka God Killing Himself i He, Who Walketh the Void na ovom albumuzvuče kao da su stajali ne u drugoj nego u trećoj sobi od one u kojoj je bio postavljen mikrofon kad su snimali album ali Antipode je zapravo zanimljiva ploča u svojoj do nihilizma naglašenoj hermetičosti i ima tu dosta interesantnih ideja ako možete da izdržite zvuk:
 
https://youtu.be/9Bn10H0bCo8
 
 
Retko ovde pohvalim neki britanski black metal sastav ali plimutski dvojac Itheist sa svojim istoimenim debijem to zaslužuju. Ovo je jedna agresivna, u sebe sigurna ploča koja svoj satanistički blek metal isporučuje sa dosta brze, žestoke svirke ali i sa osmišljenim, sugestivnim melodijama. Ima tu taman toliko tvrdoće da se može govoriti i o blackened death pristupu, ali Itheist pre svega osvajaju tom nekom finom dramom koju pakuju u ne previše komplikovane ali efektne aranžmane:
 
https://itheist.bandcamp.com/releases
 
 
Ne sećam se da li je na ovom topiku obrađen prvi Abbathov „solo“ album kada je izašao pre tri godine ali evo sada njegovog nastavka u formi albuma Outsrider i ovo je nova, vrlo abbathovska ponuda u kojoj je cela postava promenjena, što podvlači ideju da je ova ploča i čitav projekat u kreativnom smislu dete legendarnog blek metal pevača i da niko drugi tu nije toliko važan. Ja zapravo nisam toliki sekač ni na Immortal – Abbathov bivši, jelte bend – ni na samog Abbatha, ali opet, ovo je pedigriran norveški black metal i Outsrider nudi mnogo momenata koje vredi zapamtiti i slušati iznova i iznova. Slušajte, recimo tu vodviljsku dramu na Bridge of Spasms koja deluje istovremeno i vrlo starinski i vrlo sveže sa svojim old school pristupom ali onda sasvim neočekivanim promenama smera i senzibiliteta. Ono što jeste zamiljivo je da se Abbath ovde vrlo vidno upinje da klasični, ledeni norveški blek zvuk dopuni sa malo tradicionalnog heavy metal zvuka (brze, masne solaže tu i tamo, recimo, kakve podsećaju i na Bathory, čijom se Pace ’till Death album i završava) i mada ne funkcioniše baš sve jednako dobro na albumu, ovo je svakako ploča puna dobrih ideja, svežine i jedne pa, praktično dirljive ekspresivne naivnosti. A ima i dobrih rifova (Harvest Pyre recimo). Zapravo, ako se apstrahuje da Abbathov glas nikada i nisam mnogo voleo (ali je on, ako ništa drugo, ovde jednako ubedljiv kao što je uvek bio), najveća zamerka ovoj ploči je miks u kome su bubnjevi malo previše umrtvljeni i zaklonjeni zidom gitara koje, da se ne lažemo, sviraju odlične stvari, ali treba i bubanj da se čuje. Suma sumarum, Abbath potvrđuje svoj legendarni status i dokazuje da ga kreativna žica nikako ne napušta. Lepo:
 
https://www.youtube.com/watch?v=mZ3qh-k90kQ
 
 
Kad smo mi bili mlađi stalno smo svoje bendove davali da učestvuju na nekakvim kompilacijama širom sveta, od kojih su neke bile tematske i ovo je bio lep način da se družimo sa ljudima i bendovima sa svih strana, okupljeni oko manje-više zajedničkih ideja, pa i da u nekim slučajevima fandrejzujemo i koji dinar za kakav lep cilj. Naravno, devedesetih su to i dalje najčešće bile kasete ali zabadao se i po koji vinil i CD (jasno, CD-ovi su uglavnom bili u produkciji japanskih izdavača). Elem, danas nisu devedesete pa do ovakvih kompilacija dolazim najpre preko bandcampa, a ove nedelje za slušanje preporučujem Black Flags Over Brooklyn - Riffs for Reproductive Justice, kompilaciju koja skuplja pare za reproduktivna prava & zdravlje i prepuna je blek metal, grajndkor, nojz, pank i sličnih bendova koji imaju te neke levičarske (a ja bih rekao samo trezvene) poglede na reproduktivna prava i spremni su da muzički iza njih stanu. Sa ovakvim kompilacijama odmah u startu očekujete da je bar pola bendova neslušljivo, naravno, ali ovde je u proseku kvalitet dosta solidan a Kim Kelly koja je ovo sklapala se potrudila oko sekvenciranja i ovo je prilično slušljiva ploča. Vrlo lepo:
 
https://blackflagsoverbrooklyn.bandcamp.com/album/riffs-for-reproductive-justice
 
 
Sanguine Eagle je neka vrsta bruklinske blek metal supergrupe i, ako znate šta sam već pričao o njujorškom blek metalu, ovo je svakako obavezna lektira. Ipak, valja se pripremiti za prilično lo-fi zvuk, ali i dugačke, atmosferične pesme koje pomalo odskaču od uobičajenog NYBM zvuka i, recimo, na to da album počinje sa jedanaest minuta gitarskog ambijenta, bez bubnjeva ili pevanja. Sanguine eagle svakako ne idu na to da se dopadnu svakome a poslednja (od tri), naslovna pesma, Shores of Avarice je dvadeset minuta ozbiljne hipnoze. Eksperimentalno i, ako ne baš sasvim uspešno, definitivno interesantno:
 
https://sanguineeagle.bandcamp.com/album/shores-of-avarice
 
 
Jednako eksperimentalno, ali mnogo rastrzanije i shizofrenije zvuči An isolated Mind (aka Kameron Bogges iz kalifornije) koji na prvencu za I, Voidhanger, a koji se zove I’m Losing Myself prodaje eklektičan blek metal sa izraženom eksperimentatorskom crtom i dosta nervoze. Opet, ni ovo nije ploča na kojoj svaka ideja treba da bude zapamćena, a mnoge nije trebalo ni da budu snimljene, ali ipak je to proverbijalno blato u kome malo-malo pa naletite i na koji dijamant. Preslušati:
 
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/im-losing-myself
 
 
 
 
 
Na stonerskom jelovniku danas bismo mogli da započnemo sa debijem londonskog trija Old Horn Tooth koji se zove From The Ghost Grey Depths i sadrži četiri pesme ultrateškog, sporog i sirovog doom/ stoner  metala sa zdravim odnosom ka Black Sabbath i nezdravom opsesijom distorzijom. Old Horn Tooth lepo upliću hardrokerske i nojzerske elemente svoje muzike da se dobije nešto hipnotički i zavodljivo, kako za publiku koja cima bong tako i za onu koja samo voli lepu pesmu. Jako heavy i jako dobro:
 
 
https://oldhorntooth.bandcamp.com/releases
 
 
 
Tu su i Grci Dendrites čiji drugi album, Grow, nudi vrlo televizično pakovanje hard roka i dezert/ stoner metala koje niti odiše originalnošću niti pleni nekom izraženom  ličnošću, ali je kvalitetno. Hoću reći, Dendrites su u svojim rifovima, pevanju, aranžmanima itd. derivativni koliko se to može zamisliti, ali s druge strane dobro poznaju materijal sa kojim barataju i barataju odlično:
 
https://dendritesband.bandcamp.com/album/grow
 
 
 
Ima tu još gomila relativno generičkog i prosečnog stoner metala i psihodelije ali su mi za uho zapali izraelski Elephant Hive čiji debi album Buffs skreće pažnju na sebe originalnošću. Elephant Hive su garažni duo bubnjeva i gitare sa pankerskim senzibilitetom i stonerskim zvukom i zapravo zvuče kao mešavina Rumljana Gymnastics (samo bez pevanja) i, recimo, Obliviansa. Sirovo, ali na određen način sofisticirano. Nije ni metal, ali je dobro:
 
https://elephanthive.bandcamp.com/releases
 
 
3 Wheeler Band iz Meksika su povratak klasičnom stoneru i njihov EP 333 nudi tri pesme (naravno) lepljivih rifova i solidnog gruva. Nema ovde neke transcendencije (iako se druga pesma zove The God) ali je kao muzika za ljetne žurke 333 sasvim solidna ponuda:
 
 
https://3wheelerband.bandcamp.com/album/3-3-3
 
 
No, ako nam treba i malo transcendencije u našem letnjem pirovanju, novozelandski Beast Wars su izbacili četvrti album, IV i ovo je već jedna lepa ploča stonera koji ne zvuči kao samo Sabat kaver bend za publiku koja trenira podizanje džointa već koja u komponovanju, aranžiranju i izvedbi ima jednu lepu kosmičku dimenziju i svest da ako otvaramo um, nije zgoreg da to radimo iz nekih plemenitijih ambicija. IV je odlično napisan i odsviran album sa sirovim ali čvrtsim miksom. Vrlo zrelo i vrlo lepo:
 
https://beastwars.bandcamp.com/album/iv
 
 
Za mračniji, više death metalom ofarbani doom metal tu su Španjolci Hex i njihov drugi album God Has No Name koji sadrži i malo nabadačkijih sludge elemenata i nudi tvrdu, agresivnu, ali i dalje sporu i elegantnu svirku kako i dolikuje. Španci su i vrlo solidno producirani sa miksom u koji nije otišlo sad nešto mnogo para ali koji podržava njihovu muziku sa jakom separacijom instrumenata ali bez gubljenja snage.
 
https://hexdeathdoom.bandcamp.com/
 
 
 
Njemački jednočlani sastav Burial in the Woods je na svom sugestivno nazvanom prvencu Church of Dagon ponudio odličan i upečatljiv doom metal sa malo black metal esencije, tek da zamiriše, i ovo su četiri pesme spore, izrazito dramatične pa na određen način i mračno romantične muzike koja fantazira o nemogućim geometrijama i smislovima izvan ljudske moći poimanja. Gerileme, jedini član ovog benda je vrlo talentovan muzičar ali možda još i važnije, kompozitor i aranžer kadar da svoju introspekciju spakuje u formu probavljivu i zanimljivu i nama ostalima. Ima ovde mnogo pametnije muzike nego što inače dobijamo od prosečnog blackened doom metala, sa jednom ceremonjalnom komponentom koja veoma prija. Valjano:
 
https://burialinthewoods.bandcamp.com/album/church-of-dagon
 
 
20 Buck Spin imaju toliko dobar prosek u svom katalogu da njihova izdanja po automatizmu uključujem u ove preglede jer je mogućnost greške jako niska. Čikaški Immortal Bird na svom drugom albumu, Thrive on Neglect ne kvare ovaj trend i nude ploču koja kombinuje death metal, grindcore, sludge i malo blek metala tako da u konačnom skoru dobijemo veoma dinamičnu, zrelu i originalnu mešavinu kvalitetnog, odlično produciranog modernog metala. Grindcore komponenta kod ovog benda obezbeđuje sjajno korišćenje dinamike i Immortal Bird uprkos dosta glasnom masteringu uspevaju da ponude pesme koje iznenađuju svojim preokretima i imaju puno drame. Pevačica Rae Amitay svojim divljačkim blek metal režanjem zaokružuje jedan u sebe siguran, zreo paket i ovo je album koji apsolutno treba preslušati ma kakav da vam je inače ukus što se tiče ekstremnog metala jer puca od ideja i kvalitetne svirke:
 
https://listen.20buckspin.com/album/thrive-on-neglect
 
 
 
Pensilvanijski Mind Power na svom trećem EP-ju, Q3 nude tri pesme nadrkanog sludgecore metala koji na momente prelazi preko ograde u beatdown i deathcore vode. Ne nužno moja šolja jogurta od soje ali ima ovo solidan gruv i radije ga slušam od gomile novog deathcorea kome sam dao šansu i odmah ga potisnuo u zaborav:
 
https://mndpwrband.bandcamp.com/album/q3
 
 
Švedski Bullet imaju novi živi album za Steamhammer (zove se samo Live) i mada na donjem linku možete da čujete samo delove pesama, mislim da su i oni dvoljni da ilustruju ideju da je ovo klasičan heavy/ hair metal bend sa malo originalnih ideja ali puno veštine da rekonstruišu neke ikoničke elemente osamdesetih, Da se razumemo, naravno, i osamdesetih je ova muzika bila solidno seljačka i za klasu ispod Mejdena ili Metalike, da ne pominjem sad neke ezoteričnije bendove, ali to ne znači da ja to nisam voleo. Bullet su bend koji ću rado zavrteti kada mi se sluša nešto između Twisted Sister, Accept, Saxon i srpskih Warriorsa, sa dovoljno čizi elemenata da se nasmešim ali i odličnom produkcijom da zamlatim glavom:
 
https://play.google.com/store/music/album?id=Babqdwzmwiiigaxjpl6m7ph4i5i&amp%3Btid=song-Tlsrrsf43pty3qzgsdgy2ijm62m&PCamRefID=LFV_6e5a20aa84e89d1f05492083e7834e3c&tid=song-Tlsrrsf43pty3qzgsdgy2ijm62m
 
 
 
Naravno, izašlo je tu krš deathcorea i sličnih stvari, ali svakako je najvažnije izdanje ove nedelje iz tog žanra novi album južnoafričkih slamming deathcore šampiona Vulvodynia pod nazivom Mob Justice. Sad, Vulvodynia su veoma voljen bend na ovoj sceni i njihov prethodni album, Psychosadistic Design se ne bez razloga smatra klasikom. Naravno, meni su oni do sada bili s jedne strane nedovoljno zabavni da bih ih ozbiljnije slušao, iako je svakako njihov deathcore-sa-slamovima zanimljiviji od većine „običnog“ deathcorea za moje uši, a sa druge su epitomizovali tu neku kežual/ detinjastu mizoginiju nazivajući bend kako su ga nazvali i baveći se tvrdoglavo pomalo dosadnim seksualnim devijacijama u svojim tekstovima. No, svakako sam bio spreman da odvojim uvo za Mob Justice jer je bend napravio vidan napor da evoluira. I apsolutno cenim kada neko shvata da je osvojio srca publike nečim što je uradio ali ne želi da provede ostatak karijere ponavljajući (sa više ili manje uspeha) taj neki uspešni potez. U tom smislu, Mob Justice je zreliji i zanimljiviji album, u prvom redu lirički jer Vulvodynia sada tretiraju te neke sociopolitičke teme koje se dadu prepoznati kao dominantne u južnoafričkom kontekstu, dotičući se čak i mizoginije kroz pesmu koja album zatvara. Veliki respekt.
 
Muzički, Mob Justice je... pa, na pola puta što se mene tiče. Ovo je s jedne strane hvale vredan napor da se udari jak lični pečat na oprobani deathcore kalup i Vulvodynia se vidno trude da zvukom ali i karakterističnim gestovima pokažu da ih ne zanima ponavljanje nečeg što je radio neko drugi – ili oni sami. Posebno je pevač Duncan Bentley ovde odradio mnogo posla pucajući iz svih oružja i pokazujući raskošan raspon tehnika. Ali kad već pominjem ponavljanje...
 
...Vulvodynia još uvek ne umeju da napišu pesmu koja shvata koncept dinamike, bild-apa, krešenda itd. Naravno, slamming death metal kojim se ovi mladići inspirišu svakako ne prati standardna pravila pop pesme u aranžiranju tema, strofa i refrena, ali problem je što poslednje dve nedelje previše slušam izvrsni najnoviji album novozelandskih Organectomy i oni naprosto drže lekciju iz komponovanja, kreiranja tenzije, kontrolisanih krešenda, izvrsnih promena smera... Vulvodynia ovo ne umeju ili ne žele da rade i njihova muzika ima „organskiji“ deatchore pristup gde se stvari jednostavno ponavljaju previše puta bez dovoljno varijacija, kako bi publika imala priliku za te svoje crowdkilling rituale. Što svakako znači da ovo nije namenjeno meni koji sam odrastao na jednoj intepretaciji estetike ekstremnog metala i deathcore u startu mora da radi više i jače da bi me privukao. Pošteno je reći da Vulvodynia prave ogroman trud da svoje slemove iskoriste na najbolji način i album ima momente odličnog gruva, ali šira slika i dalje nije po mom ukusu jer bend ne ume da iskoristi inerciju gruva niti da poentira nekakvim krešendom koji bi mene zadovoljio. Opet, ovo je pozitivan evolutivni smer u kome Vulvodynia ide i ne mogu da ga ne pozdravim:
 
https://laceratedenemyrecords.bandcamp.com/album/vulvodynia-mob-justice
 
 
 
Da završimo sa jednim, jelte, singlom. I to grajndkor singlom, ali koji ipak traje skoro minut i po.
 
Ako nikada niste preboleli raspad Discordance Axis, prvo: volim vas, a drugo, sigurno ste kao i ja uzbuđeni što dve trećine ovog kultnog njudžerzijevskog benda sada radi kao No One Knows What The Dead Think i najavljuje album za Septembar. Za sada smo imali jednu demo-pesmu prošle godine ali sada smo dobili i propisan signl sa albuma i ovo je... pa... izvanredno, naravno.
 
No One Knows What The Dead Think nije puka emulacija Discordance Axis i čuje se da su i Jon Chang i Rob Marton sada stariji i zreliji, no, muzika je, bar u ovoj jednoj pesmi, tim patiniranija i prijemčivija. Naravno, možda joj fali komadić eksplozivnosti koja je karakterisala pogotovo poslednji album Discordance Axis ali ovo je grindcore koji može sebi da priušti ponavljanja i određeni prog-groove pre nego što se lansira u svemir suludim blastbitovima. Drugi voljeni elementi – Changovo vrištanje i Martonove sumanute harmonije su prominentno tu a bubnjar Kyosuke Nakano koji menja Davea Wittea za kitom je, naravno, čarobnjak. Najviše mi se dopada to da ovo nije imitacija ni Discordance Axis niti Changovog potonjeg benda, Gridlink, ma koliko da su ti bendovi bili, pa, savršeni u onome što su radili, već da dobijamo novu i uzbudljivu muzičku avanturu sa prepoznatljivim senzibilitetom ali i sasvim svežom orijentacijom. Plus, Chang na ovoj pesmi koristi mnogo više dubokih vokala nego što smo posle Gridlinka očekivali. S obzirom da je Marton iz zdravstvenih razloga morao da prestane da svira sa Discordance Axis a da je Chang pred izlazak poslednjeg albuma Gridlink rekao da se povlači iz muzike i da je uradio šta je želeo, No One Knows What The Dead Think je DOGAĐAJ koji nikada nije trebalo da se dogodi. Sada se legitimno plašim da ne umrem pre Septembra i propustim nešto što će, po svemu sudeći, biti remek delo:
 
https://nooneknowswhatthedeadthink.bandcamp.com/track/yorha

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #784 on: 13-07-2019, 15:52:45 »
Na ovaj sveti dan, kada će se gledati Spajdermen Far from Houm, bogougodno je pozabaviti se malo i metalom. Ili, već, Đavougodno, kako vam više odgovara.
 
Jer, naravno, prvo krećemo od blek metala, i to iz države koja je relativno nedavno proglasila autokefalnost svoje, jelte, crkve. Dakle, iz Ukrajine. Протидія („otpor“) je jednočlani projekat momka po imenu Vitalij Palagnjuk koji nema još  ni devetnaest godina a, evo, izdao je, posle gomile singlova, i prvi, solidni album pod nazivom Тягар страждання (Teret stradanja, jelte). I, naravno, pošto ja ovde nemam običaj da hvalim svaki sobni demo-projekat koga slupa neki momčić na kompjuteru, reći ću da iako Протидія ima sve odlike demo scene – vidno programirane udaraljke, pomalo preveliku opsednutost detaljima ponekada na uštrb integriteta celine – treba reći  da je ovo, za tu scenu, prilično dobra ploča. Palagnjuk kombinuje blek metal sa malo thrash pristupa i ovo je ploča dobrih rifova i dobrog gruva sa vrlo solidnim miksom i zavidnom izvođačkom zrelošću. Kompozitorska i aranžerska će doći sa vremenom jer Тягар страждання nudi zdravu osnovu, sa pesmama koje imaju personaliti i energiju i nedostaje im samo malo organskijeg toka da budu odlične:
 
https://protydiya.bandcamp.com/releases
 
 
Njemački Choroba na svoim trećem albumu, Macht nude vrlo teatralan ali pitak blek metal sa epskim zahvatom ali i dovoljno fokusa na samim kompozicijama da se sve ne pretvori u puki teatar i epsku pornografiju. Lepo je to napisano i još bolje izvedeno, sa odličnim začinima u vidu, recimo, ženskih vokala na naslovnoj numeri i ovo je blek metal koji ne deluje preteće i agresivno iako puca i od atmosfere i od energije. Takoreći muzika dobrog raspoloženja:
 
https://choroba.bandcamp.com/album/macht
 
 
Iz iste države dolaze Wandar čiji je melodični blek metal zamišljen kao duboka posveta skandinavskim uzorima, bez direktnog imitiranja zvuka već sa pronicanjem u filozofsku nutrinu i kreiranjem sopstvenih građevina od istog, da tako kažemo, materijala. Ja to, da budem iskren ne čujem i meni je ovo tek solidan atmoblack. Naravno, Zyklus je ploča pretrpana zaslađenim melodijama koje nisu baš po mom ukusu, ali to su mu ti neki Nemci. Atmosferični blek metal retko pravi napor da mu kompozicije budu kratke i jezgrovite pa ni Wandar nisu izuzetak i ovo su pesme od po osam i devet minuta koje će vas gadno smoriti ako vam se ne dopadaju melodije. Ali ako vam se dopadaju melodije i generalna atmosfera, ovo je dobitnička kombinacija:
 
https://wandar.bandcamp.com/album/zyklus
 
 
 
Brazilski Abyssal Forest na svom, pretpostaviću, debi EP-ju Além da Grande Vasta Floresta nudi jednostavan ali energijom i emocijama nabijen blek metal sa latino senzibilitetom, pevanjem na portugalskom i sirovijom ali dostatnom produkcijom. Além da Grande Vasta Floresta je ploča sva u istom ritmu, sa gorkoslatkim tremolo rifovima koji ne mogu a da ne izazovu malo emotivnih titraja u nekome ko je odrastao uz tamburice i rakiju, te promuklim vokalom koji kanališe više očaj nego gnev. Lepa, čak nežna muzika iako njena pojavna forma nije ni lepa ni nežna. Monotono, ali fino:
 
https://youtu.be/cjWOmbsvT4o
 
 
Slovački atmosferični post-blek metal bend, Atanas ima svoj prvi album, Enitharmon i moram da priznam da je meni ovo maltene kao neki satirični kliše ovakve muzike, sa najpredvidivijim mogućim  harmonskim progresijama i aranžmanima gde praktično znate kada će bend da stane, pogasi distorzije i uđe u razlaganje, kada će pevač da šapuće a kada da vrišti itd. Ipak, ekstremna neoriginalnost se nadomešćuje solidnim izvođačkim kvalitetima a mada bi bendu valjala malo bolja produkcija i ovako ovo sasvim može da se posluša. Ako volite taj neki post-blek metal zvuk, ovo će vam sigurno biti mnogo bliže nego meni:
 
https://atanas.bandcamp.com/album/enitharmon
 
Kalifornijski Murk Rider su svoj ambiciozni debi album Exile of Shadows izbacili još u Junu ali mislim da vredi da se pomene jer je ovo ploča sa tri pesme u više od osamdeset minuta muzike, sa interesantnom produkcijom i mnogo, pa, hrabrosti. Murk Rider ne pišu „komplikovanu“ muziku u smislu da se dinamički i harmonski sve menja svakih par sekundi, i njihove pesme imaju „horizontalniju“ evoluciju, idući sporim ali postojanim korakom u smeru koji je bend odabrao, uz puno ponavljanja i hipnotičkih detalja. Murk Rider, iako zapravo sviraju dosta prepoznatljiv blek metal, ovim imaju dosta dodirnih tačaka sa ekstremnijim doom bendovima i Exile of Shadows je album vredan truda:
 
https://murk-rider.bandcamp.com/album/exile-of-shadows
 
 
 
Ascète su francusko-blegijski duo koji nema još ni jedno samostalno dugosvirajuće izdanje, ali ovogodišnji promotivni demo, Les causses s'en gaussent ih prikazuje u dobroj formi. Ovo je dramatičan, veoma teatralan (čak pomalo operetski) galski blek metal sa pesmama koje se organski razvijaju uz puno promena dinamike i tempa, i veoma dobrom produkcijom. Samo dve prave pesme i jedan intešludij slušaoca ostave gladnim za još, što potvrđuje ispravnost ovakvog promotivnog poduhvata:
 
https://ascete.bandcamp.com/album/les-causses-sen-gaussent-promo
 
 
Bečlije Abigor izdaju osamnaestog Jula svoj JEDANAESTI album Four Keys to a Foul Reich (Songs of Pestilence, Darkness and Death) (da, to je ceo naziv) ali se sve to već sada može čuti na Bandcampu i ko voli njihov mid-tempo, pomalo avangardni pristup blek metalu, imaće ovde šta da čuje. Abigor su napravili album sa šesnaest pesama tako što svaka vokalna kompozicija ima svog instrumentalnog parnjaka koji varira neke njene motive ali je inače posebna pesma. I to je zanimljivo, ima ovde puno dobre muzike da se čuje, uz dosta promišljene aranžmane i puno ozbiljne svirke. Što se miksa tiče, tu pomalo dvojim. Abigor su izbegli da naprave preglasan zvuk koji bi potopio sve te inteligentne sviračke vinjete što su se potrudili da osmisle ali je s druge strane sve prštavo i pomalo neprijatno za uho. No, svakako, album dobre, intrigantne muzike i atmosfere:
 
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/four-keys-to-a-foul-reich
 
 
Drama oko toga da sada imamo dva benda po imenu Batushka koji i jedan i drugi polažu pravo na legat ovog interesantnog poljskog projekta se produbljuje time što je i druga frakcija, ona koja izdaje za Metal Blade, sada izbacila svoj album, Hospodi i ovde se čuje OGROMAN napor da se proizvede nešto što će biti na nivou legendarnog prvenca, Litourgiya. Sad, pre nekoliko nedelja smo solidno ocenili album druge druge frakcije u kojoj svira čovek koji za sebe tvrdi da je napisao sve pesme na Liturgiji tako da Hospodi ima prilično ozbiljnu konkurenciju i potrebu da se dokazuje. No, ovo svakako nije loša ploča, s obzirom da maltene pričamo o kaver bendu, jelte. Hospodi ima svu tu pravoslavnu dramu i sakralnu dimenziju koja se podrazumeva kada pričamo o Baćuški, i mislim da albumu samo nedostaje zrnce inspiracije da bude zaista odličan. Ovo je meni jako prijemčivo i prijatno za slušanje ali utisak da je sklapano po formuli postoji. No, ne mora to da smeta:
 
https://batushka.bandcamp.com/album/hospodi
 
 
 
 
Stoner rok! Dakle, prvi su The Red Widows iz Londona sa svojim prvencem Fuzzfixion koji jeste izašao još početkom Juna ali bih se osećao loše da smo ga potpuno preskočili pa da moram da ga se prisećam tek na kraju godine. Pogotovo što ove nedelje kao da se davimo u pristojnom ali neinspirisanom pshidoleičnom i dezert roku koji ne bih da ovde opisujem. The Red Widows umesto toga nude zaista jako isfazirani i prirodno psihodelični, hermetični doom sa jasnim sabatovskim korenima i pesmama koje traju dugo i udaraju snažno. Recimo, Lucifer’s Maiden je šesnaest i po minuta teškog roka na granici racionalnog, sa nepristojno nisko naštimovanim gitarama i pevačem koji postepeno gubi razum kako pesma ide dalje. The Red Widows nisu za svakoga jer njihova muzika ume da bude naporna i zahtevna ali je ona istovremeno i organski logična i ako se nađete u pravom raspoloženju, nećete moći da prestanete sa slušanjem:
 
https://theredwidows.bandcamp.com/album/fuzzifixion?t=2
 
 
Mnogo manje hermetični a mnogo žovijalniji su Sacri Monti iz San Dijega čiji je drugi album, Waiting Room for the Magic Hour jedna raskošna proslava ’70s psihodelije i hard roka sa masnim, rokerskim zvukom i mnogo životne svirke. Ovo je bend u kome, recimo, podela na ritam i solo gitaru takoreći ne postoji jer obojica gitarista pletu zamamne arabeske u isto vreme, dok bas i bubanj drže složene matrice na okupu a klavijature dodaju još psihodeličnog nadeva. Vrlo hipnotički ali bez pretencioznog aranžiranja kakvo je često za bendove koje sebe opisuju heavy psych odrednicom, Sacri Monti su grupa koja pokazuje da „manje je više“ poristup ne mora da se zloupotrebljava i da ima nečega i u raspojasanom ali disciplinovanom džemovanju pet raspoloženih muzičara. Izvrsna ploča:
 
https://sacri-monti.bandcamp.com/album/waiting-room-for-the-magic-hour
 
 
Portugalski Jesus the Snake su, recimo, dobar primer tih „čekača“, benda koji nema MNOGO ideja u svom psihodeličnom roku pa ih onda raspoređuje vrlo štedro kroz dugačke pesme nadajući se da su gruv i atmosfera dovoljno dobri da se ne primeti da bend ne uspeva da mnogo razvije te ideje koje poseduje. Ipak, debi album, Black Acid, Pink Rain je sasvim slušljiv na ime dobre, jako masne gitare i klavijatura koje prijatno farbaju zvučnu sliku. Jesus the Snake ultimativno premalo toga rade na ovoj ploči i mole se bogu (ocu) da im je gruv dovoljan. Što se mene tiče – nije, ali imaju dobar zvuk i ovo nije neprijatno:
 
https://jesusthesnake.bandcamp.com/album/black-acid-pink-rain-2
 
 
Black Pistol iz Kejptauna su dobro podsećanje da JAR ima neke od najvrelijih rok bendova na svetu u ovim trenutku i njihov dugosvirajući debi, Sins of the Father je jedna punokrvna hard rok end hevi metal ploča sa glasnim, „televizijskim“ miksom ali i puno etitjuda i odličnih ideja. Da su Amerikanci i da su se pojavili devedesetih, Black Pistol bi danas bili bend sa stadionskim iskustvima iza sebe jer njihov heavy rock je dovoljno „komercijalan“ sa svojim melodičnim refrenima i udaračkim ritmovima da se dopadne masama, a opet je dovoljno pametan i bezobrazan da ga prihvati i ta neka kritičarska elita. Ukratko, ovo je jedini bend na ovom spisku danas koga možete da slušate sa celom porodicom. Vrlo lepo:
 
https://blackpistol.bandcamp.com/album/sins-of-the-father
 
 
Stonekind iz Severne Karoline su na svom istoimenom debi EP-ju ponudili tri pesme (i jedan intro) zdravog, psihodeličnog hevi gruva koji u sebi ima malo i te neke late-60s psihodelije ali i dovoljno faza da vam malo osmude brkove. Odlična ploča ako koristite narkotike ali i za nas strejtere ispunjena dobrim gruvom, distorzijom i dinamikom:
 
https://stonekindband.bandcamp.com/releases
 
 
E, dobro, idemo sada na nešto brže, to jest na propisan hevi metal iz pera uvek pouzdanog indijskog benda Kryptos. Ovi momci iz Bangalora cepaju već više od dvadeset godina a Afterburner je njihov peti album i ima dobre predispozicije da vam se dopadne ako ste odrastali u osamdesetim godinama prošlog veka, voleli dobar rif, tvrd ritam i nadrkan etitjud. Kryptos sviraju metalčinu negde na prelazu tvrde heavy struje u speed ekstrem, dakle, možemo ih svrstati uz Riot ili Raven, recimo, i iako je njihova muzika jasno utemeljena na predlošcima starim tri i po decenije, ona ne zvuči arhaično. Dobrim delom je to zbog pevanja koje, ovako ružno i ravno kakvo jeste (time čineći najgori element albuma) zapravo pomaže da ovo savremenim ušima ne deluje „retro“. S druge strane, rifčine i generalna dinamika pesama su tu da podsete na najslavnije momente ove decenije i meni ovo na ime tog menija veoma prija. Kryptos moraju da pribave sebi malo življi, organskij miks, jer njihova svirka to zaslužuje, i da malo razmisle o pevanju jer ovaj album ipak ne može da stoji rame uz rame sa remek delom koje su nam isporučili Riot City pre koju nedelju, ali se distanca opsano skraćuje:
 
https://youtu.be/lYYkR1DbJCQ
 
 
Iz slične priče su i kvebečki Metalian čiji treći album, Vortex plasira isti taj hevi-metal-prelazi-u-speed-metal pristup, samo sa nešto boljom produkcijom i pevanjem koje je manje monotono. Naravno, to da gitarista i pevač Ian relativno često uleće u falseto neće biti svakome po ukusu ali to albumu daje još autentičniju ’80s crtu. Vrlo je ovo solidno i ako baš ne puca od originalnosti (a ne puca, čuje se ovde dosta Krokusa, Accepta i sličnih preteča), nudi prosviran i promišljen klasični metal za ljude koji to vole. A znamo se koji smo:
 
https://www.youtube.com/watch?v=2f-uf9MglYM&list=OLAK5uy_mrXnceH0c0e2vOZMGJms743ysmUCcDTvA
 
 
 
Španci Hex na svom drugom albumu, God Has No Name nude tvrd, nabadački doom death metal sa dosta drame i miksom koji nije idealan (taj pljeskavi bas mi suviše privlači pažnju) ali radi posao i ostvaruje preduslove da slušalac koga privlači spora a agresivna muzika odvoji uvo. Hex umeju da osmisle solidan rif i da se igraju sa aranžmanima i mada im je muzika suštinski monotona, oni čine dosta na tome da monotonija deluje planirano, ozbiljno i obogaćeno raznim trikovima. Sasvim pristojno:
 
https://hexdeathdoom.bandcamp.com/album/god-has-no-name-death-doom-metal
 
 
Švajcarski Arkhaik na svom prvom albumu, *dʰg̑ʰm̥tós (da, to je ime albuma) nude jako spor i mračan blackened doom metal sa funeral prelivima, pakujući u tri pesme (ali i svega tridesetri minuta) mnogo tmine i težine. Drama koju ova muzika posreduje se zapravo ne čuje tako lako jer je zvuk tako masivan i opresivan, ali ko ima snage i volje, u ovom albumu će naći dosta emocija i generalnog uzbuđenja. Švajcarci su i lukavi utoliko što je srednja pesma na albumu, naslovna, šest i po minuta pristojnog ambijentalnog čukanja pa je i ta neka narativna komponenta ploče solidno pogođena:
 
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/arkhaaik-d-g-m-to-s
 
 
Grozniji od svega ovoga su Nightfucker, kanadsko-britanski doom superprojekat čiji istoimeni EP nudi četiri pesme pozitivno toskičnog, smrdljivog dooma što kao da je ispuzao direktno iz kanalizacije i razmazuje vam kužnim udovima prljavštinu po ušima. Samo za naklonjene:
 
https://sentientruin.bandcamp.com/album/nightfucker
 
 
 
 
Kanadski spid metal je u ovom trenutku neka vrsta trenda i projekat Aphrodite iz Otave na svom prvencu Lust and War nudi neku njegovu keči i seksi verziju. Ovaj trio u kome jedan čovek svira sve instrumente osim gitarskih solaža, drugi čovek svira solaže a treći čovek je žena i peva, dakle ovaj trio na albumu nudi svoju interpretaciju antičke grčke mitologije kroz jedanaest pesama brzog, poletnog i vrlo melodičnog metala koji se maltene graniči sa hardkor pankom. Svakako bi, ne samo zbog ženskog vokala, bilo pravilno povući paralelu sa ’80s pretečama u formi Znowhite recimo, ali Aphrodite su još poletniji i melodičniji i ta pank komponenta koju imaju (a koju podcrtavaju te razigrane solaže što ih svira Yan Turbo) im daje dosta prijemčivu formu. Jo Steel koji je napisao sve pesme i svira sve osim solaža je suludo talentovana persona i zapravo ovaj album najviše koči pevanje pevačice Tanze Speed koja je nedovoljno energična i mada pogađa sve note kako treba, ne uspeva da se nametne izvedbom. Ako Speedova za sledeću ploču udvoji napore, pričaćemo o klasiku, a ovako imamo poluuspešan ali veoma, VEOMA obećavajući album:
 
https://fighter-records.bandcamp.com/album/lust-and-war
 
Imali smo ove nedelje i nešto death metala. Meksički Disrupted na svom drugom albumu, The Procrastination of Being nude sasvim solidan ako već ne preterano originalan death metal starije škole u kome ima elemenata thrasha i različitih dinamičkih uzleta i smirivanja. Meksikanci sviraju dobro i melodično i vrlo dobro su miksovani tako da je ovo ploča za ljubitelje, recimo, Death ili Atheist ali nije baš na nivou ovih preteča, naravno:
 
https://disruptedmx.bandcamp.com/album/the-procrastination-of-being
 
 
Dalje u death metalu imamo autralijski Disentomb sa trećim albumom, The Decaying Light. Iako imenom sugerišu švedski death metal, Disentomb zapravo sviraju nešto bliže američkoj priči iz domena brutalnog, epskog metala jednih, recimo Incantantion ili Baphomet/ Banished. The Decaying Light je izdao Unique Leader i to unapred sugeriše određeni kvalitet koji ovaj bend svakako isporučuje, ali moram da priznam da kvinslenđani još nisu dosegli svoju zrelu formu. Relativno dinamični aranžmani koje nude su zanimljivi ali ne i nužno angažujući za slušaoca onoliko koliko su za izvođače dok je superduboki vokal simpatičan u prvih minut ili dva ali do kraja albuma svojom monotonošću prilično zasmeta.
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/the-decaying-light
 
 
Burial Remains sa svojim debijem Trinity of Deception, pak, sviraju apsolutno stoprocentni švedski death metal iako su – Holanđani. Ova ploča je kao neki izgubljeni Dismember album, melodična, teška sto kila, naštimovana u minus i sa tom finom kombinacijom agresije i keči melodija koja je karakterisala swedeath na početku devedesetih godina prošlog veka. Naravno, pomanjkanje originalnosti može da zasmeta i to je legitimno da se zameri, kao što je i legitimno da se kaže da mastering albuma uspeva da ponudi ravan, brikvolovan zvuk koji je pritom u sumi suviše tih, ali ovo je meni vrlo prijatna ploča poštenog, znojavog death metala stare škole:
 
https://burialremains.bandcamp.com/album/trinity-of-deception-death-metal
 
 
Jednako znojavo i pošteno krljaju losanđeleski Cold Curse na svom EP-ju Violent Measure koji je nekakav deathgrind hibrid kao izašao iz devedesetih, sa svom primitivnošću ali i vitalnošću koju ovo podrazumeva. Ovde nema nekakvih dramatičnih bildapova i složenih aranžmana (sem u drugoj pesmi, notabilno) već samo žestokog krljanja presecanog moš-delovima, sve teško, crno i opako. Lepo venčanje metala i kora:
 
https://creatorcoldcurse.bandcamp.com/album/violent-measure
 
 
Ljubitelji Autopsyja ili Mastera će se poradovati albumu švedskih Ribspreader pod nazivom Crawl and Slither a koji je zapravo kompilacija njihova dva EP-ja i nudi devet pesama prlljavog, jednostavnog, jelte, death metala stare škole. Malo originalnog zvuka, ali dosta dobar doprinos ovom posebnom podžanru sa dobrom produkcijom i srcem na pravom mestu:
 
https://hpgd.bandcamp.com/album/crawl-and-slither
 
 
Izašao je i živi album Suicide Silence ali valjda je jasno da ja to ne mogu da slušam, pa zato za danas završavamo sa jednim sleming det metal albumom.
 
Ipak, iako već sedam godina čekamo da moskovski Abominable Putridity napravi nastavak svog klasičnog albuma The Anomalies of Artificial Origin (i prošle godine smo dobili tizer u vidu jedne pesme), ovo što danas imamo nije zaista nova ploča već kolekcija pet demo snimaka pesama koje znamo sa njihovog prvog albuma, In the End of Human Existence. I mada je to malo razočaranje, opet, ovo su dobre, klasične slamming death teme kojima grublja, sirovija produkcija daje i malo patinirani zvuk pa je slušanje svakako preporučljivo za ljubitelje žanra:
 
https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/abominable-putridity-demolisher
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #785 on: 20-07-2019, 14:49:07 »
Onima koji odlaze iz Omelasa strpljivo iščekuju da čuju šta je od metala bilo prošle nedelje (a bilo je!) da najavim da će to biti sutra jer sam danas bio direjlovan neophodnošću da idem na posao iako je, jelte, Subota i tako to. Tako da, sutra, a u međuvremenu malo klasike:
 
 
https://youtu.be/fRYuluB0QwE

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #786 on: 21-07-2019, 16:24:36 »
Sa danom zakašnjenja ali uz mnogo entuzijazma ulećemo u današnji pregled metalnih izdanja iz prošle nedelje i eventualno nekih nedelja pre nje, ako baš zatreba. Prošle nedelje je trijumfovao Đoković, ove ćemo mi i biće sve kako treba i kako (obrnuti) bog zapoveda.
 
 
Za početak imamo norveški jednočlani blek metal bend Svadilfare čiji je četvrti album, Fortapte Roetter (izgubljeni, jelte, koreni) jedna izuzetno ljupko sklopljena posveta norveškoj i skandinavskoj blek metal muzici iz devedesetih sa jasnim korenima u Bathoryju, Mayhemu, Burzumu ili Ulveru. Pesme su, pak, veoma dobro napisane i imaju osobeni ton a zvuk je, iako autentično sirov, ipak kvalitetan. Ploča sa puno duše i za puno slušanja:
 
 
https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/fortapte-roetter
 
 
 
Ponovo jednočlani sastav, ali ovog puta iz Velike Britanije, Encircling Wolves, ima svoj drugi album koji se zove Anti-Social Experimentation i, koliko ja načelno ne bio zapaljen za britanski blek metal, ovo je vrlo solidno. Gareth Giles je talentovan mladić i njegova muzika ima u sebi potrebnu dozu divljačnosti i sirovosti da zadovolji niske porive u publici a da opet ima i minimum tehničkih i kompozitorskih kvaliteta da se izdvoji od te neke sobne/ demo scene. Anti-Social Experimentation je okrutna, pankerski napaljena ploča koju slušate kada ste loše raspoloženi da biste u tom lošem raspoloženju našli snagu da prevaziđete pad u depresiju. Lekovito!
 
 
https://encirclingwolves.bandcamp.com/releases
 
 
I još jedan jednočlani projekat (!!!), finski Verikaski ima prvi EP, Surmankoi, sa tri pesme epskog, sirovog ali ambicioznog blek metala koji voli pamtljive, himnične molske melodije i u svojim dugačkim pesmama ume da prođe širok spektar dinamika, ako već ne i raaspoloženja. Verikaski je obećavajuća ponuda, mada mu ne bi škodilo malko više fokusa i usrednijeg editovanja pesama, no, kakve sam atmosferične albume ove nedelje čuo i odmah se potrudio da zaboravim, ovaj melodični finski produkt je veoma dobar:
 
https://youtu.be/QkGH61yMbBY
 
 
Peruanski trio Coffin Rags imaju sjajan omot za svoj prvi album Ascención Omnisciente del Éter, ali ovaj povoljni prvi utisak može malo da naruši ambijentalni intro od skoro četiri minuta koji album otvara. Mislim, nije to loš intro, ali treba imati mere. Ono što sledi posle toga je, srećom, sirov, prljav, partizanski blek metal koji svakako neće osvojiti nagrade za kvalitetnu produkciju pa ni za efikasnost – prva prava pesma na albumu traje više od devet minuta iako je sve svoje poente mogla da napravi i za pet – ali ima ovde puno te neke hladnoće i mizantropske atmosfere koja u dovoljnoj meri zadovoljava slušaoca da ne traži mnogo više. Coffin Rags su jeftini, povremeno na granici amaterskog ali ovaj album zbog toga ima dosta duše, dovoljno da ga preporučim ispred nekih profesionalnijih ali suštinski dosadnijih ploča ove nedelje:
 
https://coffinrags.bandcamp.com/releases
 
 
Slično se da primetiti i za meksički Ragnell čiji drugi album Rebirth in Darkness objavljuje ruski Satanath i ovo je ploča koja je produkcijski nešto skuplja od onog što su ponudila peruanska sabraća, ali i dalje pričamo o nečem što stiže iz podzemlja i u dobroj meri hvata na partizanštinu. Što se meni dopada. Ragnell zapravo umeju da napišu dobre pesme a jeftinija produkcija im je dobrodošlo ograničenje koje ih čuva od lutanja u nekakvim ambijentalnim smerovima što bi samo otupeli oštricu njihove muzike. Ovako, kombinacija melodičnih gitarskih pasaža, brutalnog vokala i svirepih bubnjarskih zakucavanja ima mnogo šarma:
 
https://satanath.bandcamp.com/album/sat256-ragnell-rebirth-in-darkness-2019
 
 
Ne znam šta će ovo biti kad iste nedelje preporučujem ne jedan nego dva britanska benda i to oba sa samo jednim članom, ali evo, treći album projekta Written in Torment, a pod nazivom Maledictus Dies Illa (Proklet bio dan, jelte) je jedna šarmantna, vrlo stripovska smeša sirove blek metal nabadačine sa malo „srednjevekovne“ svirke. Sve je to primereno skromno mada vrlo uredno producirano pa se ti epski/ srednjevekovni elementi svode na dobro odrađene hevi metal gitare koje ređaju skale umesto na nekakve jalove pokušaje orkestracija kako sam čuo kod nekih drugih bendova ove nedelje. Mike Hardisty je prilično uspešan u ovome što radi i ume da napiše pamtljiv solo koji ne bi bio stran nekakvoj klasičnoj metal ploči iz osamdesetih. Valjano:
 
https://writtenintorment.bandcamp.com/album/maledictus-dies-illa
 
 
Argentinski kvintet Psicosfera je svoj prvi album iz 2015. godine nazvao Alfa pa sigurno nikog ne iznenađuje da se njegov nastavk zove – Beta. Psicosfera su avangadni blek metalci koji nemaju problem da odu i u te neke post-blek metal predele i svoju muziku prezentiraju u atmosferama i formama koje ne bismo nazvali tradicionalno metalnim. Ali tradicija i avangarda su svakako po definiciji u zavadi, pa je to u redu i Beta je album koji dobro prezentira tu neku nadgradnju tradicionalne osnove koja je revolucionarna već po tome što Psicosfera nemaju pevača i sva muzika im je instrumentalna. To, razume se, automatski znači da je ona i prilično pretenciozna i naravno da ovaj album na trenutke zvuči kao da listate Bukvar sa naslovom „Nepodnošljivi prog metal za početnike“, ali ako ploču slušate manje ciničnim ušima, ima ovde lepih momenata da se proberu. Valjalo bi da bend jednog dana sedne i probere te momente i oko njih sagradi koherentnije pesme, naravno, ali i ovo što se nudi je slušljivo, makar samo kao serija polaroida.
 
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/beta
 
 
Pređimo na stoner i brazilski bend Spiral Guru koji na svom, koliko mogu da kažem prvom albumu, Void, nude za mene prilično razgaženu formu space rocka sa klasičnim ’70s rifovima i bluzerskim solažama, te sanjivim ženskim vokalom. Solidno je to na papiru i bend svakako spaja sve tačkice sa dosta sigurnosti, kadar i da se pohvali vrlo pristojnim miksom. Ipak, Spiral Guru su za moj groš premalo avanturistički nastrojeni, previše zadovoljni da ostanu unutar međa koje su nacrtali drugi i da naprosto sviraju „žanr“ onako kako se to oduvek radilo. Što nije greh i ovo je pitka i slušljiva ploča sa dosta odličnih momenata (slušajte kako je strofa na Oracle moćna!) kojoj, dakle, fali samo malo pustolovnijeg duha:
 
https://spiralguru.bandcamp.com/album/void
 
 
Srećom, tu su njujorški Restless Spirit koji sa svojim debijem, Lord of the New Depression nude tešku, metalnu psihodeliju i gruvom pokretani doom. Problem ovog benda je svakako u rečima – taj naziv benda, ti tekstovi koji malko preteruju sa bukvalnošću – ali srećom, muzika u dobroj meri nadoknađuje ovaj propust. Restless Spirit umeju da uzmu sabatovski temelj i na njemu lepo grade unoseći klasične metalske stileme u tu neku heavy-blues osnovu što albumu daje lepu crtu „ekstremnosti“ iako je u celini ovo pitko i slušljivo čak i za ljude koji ne znaju šta je doom a kad bi znali prezirali bi ga. Restless Spirit su daleko od gotovog proizvoda, ima ovde još dosta sazrevanja da se napravi, ali ovo je vrlo upečatljiv debi:
 
https://restlessspirit.bandcamp.com/album/lord-of-the-new-depression-2
 
 
Još solidne Sabatovštine nam stiže iz australijske pustinje (dobro iz Sidneja) ljubaznošću benda Arrowhead čiji je treći album, Coven Of The Snake udomio nekoliko vrlo dobrih rifova. Arrowhead nisu bend koji puca od originalnosti (uprkos tome što sebe pompezno opisuju kao „unique blend of fuzz rock, with 70’s infused groove and thick doses of down- tuned doom“), ali njihov dezert rok uparen sa dum metalom ume sasvim sigurno da gazi u pravom smeru i ponudi zaista pristojan gruv, težinu, dramu pa i po koji momenat neočekivane suptilnosti. Na vrućinu odlično legne:
 
https://arrowheadrock.bandcamp.com/album/coven-of-the-snake
 
 
Vraćamo se pet nedelja unatrag da bismo dokačili prvi album kragujevačkog stoner benda Larska koji se zove Can’t Steal it i nudi skoro sat vremena pristojnog, atmosferičnog stoner i dezert roka koji nema čega da se stidi pred očima i ušima svetske javnosti. Nije ovo idealno miksovano, bubanj je preglasan, a i bend provlači sasvim predvidive stonerske fore tokom cele ploče, ali nemojmo preterivati, ovo je za prvi album sasvim zdravo i dosta obećava:
 
https://larska.bandcamp.com/
 
 
Wizened Tree iz Brazila na svom EP-ju Rock n Roll from Tocantins zvuče jednako predvidivo, ali opet, sve je to rokenrol i ne treba očekivati da će u 2019. godini bendovi koji su odrasli na ovom idiomu i vole ga iz sveg srca nužno uvek donositi revolucije. Mislim, bilo bi lepo, al šta bismo na kraju sa tolikim revolucijama? Wizened Tree su korektni, dopašće se ljudima koji vole slajd gitaru preko stamenog gruva i mada ih ja neću bogznakako mnogo slušati, nisu rđavi:
 
https://wizenedtree.bandcamp.com/album/rock-n-roll-from-tocantins
 
 
Hoće nas Brazil ove nedelje. Slowner su mladi bend sa severa ove velike zemlje i njihov istoimeni debi album je lep omaž tom nekom dezert roku devedesetih sa dovoljno uticaja sedamdesetih i dovoljno sirovog doom zvuka da to meni privuče pažnju. Ni Slowneru neće škoditi malo sazrevanja u godinama koje su pred njima, ali ima ovde štofa a ja kad čujem ovako nizak štim gitara koje pritom imaju dovoljno energije da pomere čoveku unutrašnje organe, to me namah razonodi:
 
https://slownerband.bandcamp.com/album/slowner
 
 
Kanađani Elektric Mistress na svom istoimenom debi EP-ju donose tu neku zrelost, mada je njihova muzika strejt-ap hard rok iz sedamdesetih sa obilnim korišćenjem Fender Rhodes klavijatura i pevušenjem u stilu starih majstora pa će možda mlađem slušaocu zvučati pomalo arhaično. Meni je ovo dobro, stilski zaokruženo a aranžmanski zrelo i pristojno miksovano:
 
https://elektricmistress.bandcamp.com/releases
 
U thrash metal novostima imamo debi album virdžinijskih Enforced koji je zapravo neka vrsta rivajvla ’80s krosover senzibiliteta u kome su se hardcore punk i thrash metal bendovi susretali da isporuče muziku koja nije komplikovala sa aranžmanima ali je obraćala pažnju na rifove i atmosferu. Bend se poziva na staru Sepulturu i stari Cro-Mags što su, da se ne lažemo, reference od kojih se solidno ovlaži a At the Walls je album koji iako možda nije u rangu Beneath the Remains ili Age of Quarell, ipak isporučuje moćnih pola sata žetokih rifčina, promuklog pevanja i nabadačkog, surovog ritma. Kao stvoreno za klasičnu šutku i hedbeng:
 
https://enforced.bandcamp.com/album/at-the-walls
 
 
Izašao je i novi Sabaton, bend za koga svaki Srbin i svaka srpkinja znaju na ime probuđenog nacionalnog ponosa što tamo neki Šveđani koje nikada ne bi slušali imaju pesmu o našim slavnim ratnim prošlostima (pošto su nam ratne sadašnjosti manje slavne, ma šta o tome pričali Vulini i Dodici). Meni su Sabaton, da razjasnim, neslušljivi jer je njihov ratni power metal nedovoljno epski rasviran da bi dolazio u istu ravan sa najvećim njemačkim i drugim imenima power scene (a i za power metal sam već pisao kako ga generalo smatram za karikaturu) a nedovoljno je i „ratan“ da bih ga razmatrao ozbiljno kada pričam o skandinavskim metal bendovima i njihovoj interpretaciji motiva rata kroz muziku. Tako da... The Great War je ploča tehnički kvalitetno kreiranih krešenda u horskim refrenima i preslađeno melodične gitarske ornamentike, pop muzika u svom najogoljenijem obliku, praktično kao kada bi Europe svirali malo distorziraniju muziku od svoje uobičajene ponude i, ako to volite, verujem da će vam se dopasti. Meni je, ponoviću, ovo izvan domena slušljivog, ali ja sam star, ogorčen i skoro gluv čovek:
 
(P.S. Na ovom albumu, o iznenađenja, ne pominju Srbiju. Ko je TO očekivao?)
 
https://sabaton.bandcamp.com/album/the-great-war
 
Da malo pročistimo uši poslužiće drugi album američkih mathcore šampiona Freigther koji se zove The Den i donosi osam pesama bezumno komplikovanih ritmova i harmonskih diverzija koji, srećom, postiže onaj blagosloveni efekat začudnosti i energije kakav su nam svojevremeno prodali Locust, a bez gubljenja u analima i kanalima „muzičarstva“. Drugim rečima, Freighter su više kao nekakav metalski Nomeansno a manje kao pankerski Cynic – nisu zaljubljeni u svoju tehniku niti staju svakih nekoliko sekundi da nam daju vreme da se nadivimo kako oni to jebeno sviraju, nego pišu pesme koje su uprkos sumanutoj složenosti aranžmana žestoke, keči i čak i pomalo seksi. Pa još taj odlčlni miks! Ne propustiti, čak iako ne volite metal jer ovo nije ploča koja metal stileme posebno često ili intenzivno koristi i metal je na njoj najviše pitanje žestine a najmanje sviranja „žanra“. Ovo je isto onoliko pank koliko i metal, hoću da kažem, a isto toliko je i jazz fusion. Ama slušajte:
 
https://freighter.bandcamp.com/album/the-den
 
 
Tu nam je i nova Lingua Ignota i, mada bi bilo previše da kažem da je Kristin Hayter moderna Diamanda Galas (ili Lydia Lunch), isto tako je i glupo uvek kada pričamo o nekom savremenom muzičaru posezati za poređenjem sa nekim klasičnim. Nije bitno, Hayterova je autor i izvođač koji je svoje mesto u muzičkoj istoriji već izborio a Caligula, njen treći album pod imenom Lingua Ignota, izašao za Profound Lore je ta neka savremena legitimacija metala ne kao stilskog pristupa već kao svetonazora koji nije zarobljen samo u svedenim karikaturama i apstraktnom nasilju već ravnopravno osmotski cirkuliše i meša se sa kulturama glavnog i ostalih tokova. Čime hoću da kažem da je ovo album avangardne dispozicije na kome imate više folka i opere nego metala, na kome je glavni instrument klavir a udaraljski jedva da ima, ali u kome drama koju Hayterova tako autoritativno provlači ima jednako veze sa klasičnim i avangardnim teatrom koliko i sa andergraund metalom. Caligula je album koga bi Current 93 danas snimio da je David Tibet 30 godina mlađi i žensko, da to tako kažem. Moćno. Obavezna lektira:
 
https://linguaignota.bandcamp.com/album/caligula
 
 
I kako je uvek iznenađenje kada pohvalim neki metalcore bend ovde, tako se i sada treba iznenaditi. Nešvilski Chamber imaju debi album Ripping / Pulling / Tearing i ovo je zapravo vrlo prijatna, mada, razume se, totalno neurotična ploča mučnih rifova, bolesnog urlanja ali i dosta dinamičnih aranžmana koji skreću pomalo na mathcore stranu, ali paze i da sačuvaju mnogo metalskog primitivizma koji prija prijateljima primitivnog metala. Dakle, ovo je visokosofisticirana muzika koja neguje svoju atavističku stranu a metalcore je danas to suviše retko, mislim. Znači, Chamber su novi Converge? Pa, za mene koji vrlo malo slušam metalcore, odgovor je zapravo „da“ jer Chamber imaju žestinu i oštrinu koje većini bendova sa ovako dobrom produkcijom nedostaju:
 
https://purenoise.bandcamp.com/album/ripping-pulling-tearing
 
 
Danski Halshug ima treći album, Drøm, izdao ga je Southern Lord i, pa, to bi trebalo da je dovoljno. Halshug su negde između panka i metala sa crustpunk sirovošću ali i sa metal težinom, uz pesme koje su razjarene ali seksi i uz koje je lasno plesati pa i pobiti se u dobroj veri. Reći da me ovo podseća na Amebix je možda malo prevarno jer Halshug zapravo ne zvuče kao Amebix ali imaju taj neki sličan pogled na spajanje dva andergraund formata u nešto što funkcioniše savršeno. Sada kad su Tau Cross zvanično osramoćeni, Halshug, koji ne zvuče ni kao oni, treba da ulete u prazan prostor. Odličan album:
 
https://halshugsl.bandcamp.com/album/dr-m
 
Jerome’s Dream su bend koji je prethodni album izdao još 2001. godine pa onda pravio dugačku pauzu, ponovo se okupio prošlog leta i sada imaju novi album, koji se zove prosto LP. Iako bend i dalje prati screamo etiketa, muzički ovo je prilično funkcionalna smeša sludge metala i nekakvog posthardcore zvuka u kome monotono pevanje (dakle, ne vrištanje) ima svoje mesto mada će odbiti probirljivijeg slušaoca. Jerome’s Dream imaju dobre pesme i odlično sviraju i mada je ovaj album mogao još da se krčka – mislim, gde je osamnaest godina, tu je i devetnaest – kako bi se ti vokalni aranžmani možda malo obogatili, ovo je u načelu zdrava muzika koja osvaja i iskrenošću ali i pameću:
 
https://jeromesdream.bandcamp.com/
 
 
 
Ono što mi je nekako mnogo drago je da je ova nedelja bila izvanredna za death metal. Hteo sam da kažem „neočekivano“ ali to ne bi bilo tačno jer je zapravo bilo očekivano da me ovih nekoliko death izdanja bendova koje volim, štujem i pratim, oduvaju svojim novim, dugoočekivanim izdanjima.
 
Prvi u nizu su Kanađani Tomb Mold koje nismo baš TOLIKO dugoočekivali jer je njihov prethodni album, Manor of Infinite Forms izašao tek pre nešto više od godinu dana. Ali je okrenuo mnoge glave, solidno se kotirao na godišnjim listama i legitimisao taj neki novi talas primitivnijeg death metala koji se sa autoritetom laća zvuka ranih devedesetih i isporučuje nove ploče podzemne, brutalne, ali organske, prilično naturalističke muzike. Mislim, teško je u ovako stilizovanoj grani umetnosti na prvu loptu naći naturalističnost, slažem se, ali u poređenju sa modernim death metalom, njegovom pročišćenom produkcijom i izvođačkim tehnikama koje su niz bizarnih trikova spojen u distinktan stil, ovo što Tomb Mold sviraju deluje izvornije, bliže tlu, bliže toj nekoj grobnici i buđi koje bend pokušava da kanališe. Elem, Planetary Clairvoyance je ploča koja smisleno gradi na osnovi što ju je postavio prethodni album i ako su Tomb Mold sačuvali taj mračni, sirovi zvuk i atmosferu prastarog horora u svojoj muzici, primećuje se notabilan napredak u aranžmanima koji su sada promišljeniji i produbljeniji a da ne oduzimaju tu primalnu, sirovu energiju koja je veliki adut benda. Sve to uspešno zaokružuje identitet grupe koji se i dalje jasno naslanja na finske i američke uzore (Incantation i Convulse koji džemuju sa Grave i Demilich) ali koga ni slučajno nećete pomešati ni sa jednim od njih.
 
Planetary Clairvoyance je album koji ima distinktne, pamtljive pesme a to je prilična retkost kod ovakve muzike, pogotovo kod bendova koji se ovako jasno fokusiraju na jedan relativno uzan deo žanra. Ali eto, Tomb Mold su bolji kompozitori nego što sam zapravo pretpostavljao da jesu i pesme na ovoj ploči imaju svoje sopstvene, jasno omeđene narative i horor-drame kojima se rado vraćam i posle nekoliko slušanja. A onda, kad se uđe u detalje, tu dobijamo taj poslovični „embarrassment of riches“ sa izvrsnim momentima u solažama, dobrim rifovima, pametno upotrebljenim dinamičkim promenama. Bend to radi tako dobro da se lako prašta što na albumu od 38 minuta imamo ambijentalni interludij na sredini koji oduzima tri. Tomb Mold na ovoj ploči pokazuju zavidnu svest o tome da su pripovedački potencijali death metala koji sviraju mnogo veći nego što se uobičajeno prepoznaje i koriste ovo saznanje u dobre svrhe da ponude ploču koja počinje izvrsno a završava se veoma dramatično. Ako se udari minus zbog prekomprimovanog masteringa koji je naprosto greh za ovakvu muziku, Tomb Mold i njihov izdavač 20 Buck Spin iz Pensilvanije nemaju čega da se stide i mogu sa mnogo ponosa da računaju da će ovaj album uleteti u vrhove lista na kraju godine kao što je i prethodni činio prošle. Pa, svaka čast.
 
https://listen.20buckspin.com/album/planetary-clairvoyance
 
 
Dobro, drugi album kvebečkih Soiled by Blood nisam očekivao niti sad nešto provodio besane noći pitajući se hoće li biti dobar, ali Erit Sanguis je pristojno odsvirana i interesantno miksovana ploča brutalnog death metala koji čekira sve kućice koje treba i ide samo malo preko linije dužnosti da isporuči muziku što nije preterano sveža ili divlje inspirisana ali koja je zdrava. Soiled by Blood uspevaju da u prilično dobro omeđenu brutal death formulu udahnu dovoljno te neke svoje individualnosti da ovo zavređuje da se čuje i više nego jednom:
 
https://soiledbyblood666.bandcamp.com/album/erit-sanguis
 
 
Elem, ono što jesam očekivao, punih šest godina pa onda još mesec dana jer sam pogrešno pročitao datum izlaska je novi, treći album dansko-američkog slamming death metal projekta Guttural Slug a koji smo već najavili u Junu. Plague of Filth je konačno izašao prošle nedelje – ko objavljuje albume u Nedelju??? Pretpostavljam da je to posledica činjenice da je album izašao za indonežanski etiketu Brutal Mind – i, pa... recimo da je ova ploča oštro podelila javnost. A time mislim da klinci po JuTjub komentarima i redditu koji se i inače svađaju oko svega sad mogu da se svađaju i oko Plague of Filth jer, o iznenađenja, ova ploča ne zvuči u dlaku isto kao klasični Megalodon.
 
No, metalci su fanatici u proseku kao i svi gikovi a, već sam ovde pominjao, Megadolon nije bez razloga osvojio status klasika slamming death metala i  svrstao se uz prvi album Cephalotripsy ili drugi album Abominable Putridity u tu neku kategoriju albuma koji su definisali savremeni slem zvuk.
 
No, Guttural Slug je studijski projekat a ne „pravi“ bend i Mikkel Sørensen je praveći diskografsku pauzu od šest godina ne samo sazreo kao autor (i donekle promenio prioritete) već i dvaput promenio pevača. Samantha Michelle Smith koja je snimila singl Atrocities 2013. godine više nije u bendu a umesto nje tu je sada Anthony Davis iz Gutfucked i Exophagy. I Davis odrađuje fin posao pa je legitimno reći da hejteri tu hejtuju uglavnom po inerciji. No, što se muzike tiče...
 
Recimo da je Plague of Filth jedna od najtežih ploča koje sam čuo u životu. Sørensen na ovom albumu demonstrira koliko daleko softver može da odvede muzičare koji su voljni da potroše mnogo vremena i znoja na snimanje i miksovanje pa je Plague of Filth jedno pravo zvučno bombardovanje posle kojeg uši ostaju u ruševinama. Naravno, ovo mislim u pozitivnom smislu, svakako bi bilo lako napraviti ploču koja je samo glasno masterovana i ubija čistom jačinom zvuka, ali Plague of Filth to nije, ovo je album autentične metal TEŽINE, ogromnih gitara i dušmanski masivnih bubnjeva, vokala koji zvuče kao da ih izvlači Tiranosaurus Reks lično, miksovan tako da se čuju različiti slojevi i da se u granitnoj čvrstoći ipak nazre dovoljno nijansi.
 
Ali kompozicijski ovo je za mene bilo prilično iznenađenje jer na ovom albumu Guttural Slug demonstriraju novostečenu zrelost ali gube elemente zabavnosti koji su bili notabilan sastojak prethodnih ploča. Hoću da kažem, Plague of Filth je ploča koja je u neku ruku sam destilat slamming death metala sa svim tim nepodnošljivo keči rifovima i ritmovima koji teraju u nezgrapni ples, ritualističkim vokalima i gitarama koje lome kolena i vratove. Ali u drugu ruku, Plague of Filth je ploča koja na mnogo mesta napušta slemove i vozi se na praktično hardcore točkovima. Mislim, nisam očekivao da ću ovo ikada napisati ali Guttural Slug na nekim delovima ovog albuma sviraju skoro pa čisti beatdown hardcore.
 
No, oni to actually dobro rade, Sørensen ume da uspori do skoro stajanja a da i dalje izvlači epske rifčine koje podsećaju čak i na Cathedral (slušajte Judgment, recimo) i za mene koji beatdwon uglavnom ne slušam, ovo je njegova interpretacija koja mi prija. No, razumem da to kod nekih slušalaca može da izazove nelagodu. Pogotovo jer Davis nema nameru da posebno menja svoj stil pevanja i Plague of Filth je pun hardcore doziv-i-odziv struktura i visokih vrištećih vokala koji bi bili prirodniji na nekom deathcore albumu nego na ploči benda koji je popularizovao „zrikavac/ žaba“ tehniku na svojoj prethodnoj ploči.
 
Ali kad sve to čovek proguta, ovo je na kraju dobra ploča. Ovo je album koji ima dobre pesme čiji je osećaj drame opipljiv, što za slamming death metal baš i nije karakteristično i Sørensen i Davis zapravo izvlače dosta kilometraže iz te neke pripovedačke dinamike u kojoj su moćni slemovi – kojih i dalje ima u izobilju, da ne bude sumnje – gradivna materija za snažne horor narative. Pritom, bend je i lirički ozbiljniji nego pre, sa zamecima sociopolitičke osvešćenosti i psihološke refleksije koji, takođe, nisu karakteristični za slem.
 
Plague of Filth je pritom i kratka ploča koja ne smara razvlačeći pesme duže nego što treba. Iako su ovo epske kompozicije po senzibilietetu, svaka se završava nakon što iscrpi svoj potencijal za dramatično i, za razliku od recimo, nedavno pominjanog novog albuma južnoafričkih Vulvodinya, drži pravu lekciju iz ekonomičnosti aranžmana.
 
Rezultat je da je Plague of Filth ploča koju je uprkos izuzetno agresivnom zvuku, lako vrteti na repeat cele nedelje i uživati u njenim slem kvalitetima. Recentni album Organectomy je ipak zadržao mesto na tronu ovogodišnjih slem izdanja, ali Guttural Slug sa ovom pločom nisu razočarali, naprotiv:
 
https://brutalmind.bandcamp.com/album/plague-of-filth
 
 
Kao poslednje izdanje ove nedelje imamo, takođe dugoočekivani, novi EP od četiri pesme španskog brutalnog death metal benda Wormed. Ja ove Špance ovde često pominjem jer ih smatram predvodnicima te neke savremene struje naprednog death metala koji se inspiriše naučnom fantastikom i avangardnom kompozicijom u istoj meri a njihov treći album, Krigshu je bio svakako jedna od najboljih ploča 2016. godine, zatvarajući trilogiju konceptualnih ploča o budućnosti i kraju kosmosa u kome živimo. Avaj, bend je u međuvremenu, prošle godine, tragično izgubio bubnjara ali je i njihov pevač, Phlegeton snimio izvrstan blek metal album sa svojim solo projektom Lifelost. Bilo kako bilo, sa novim EP-jem, Metaportal, koji je izašao juče, Wormed su tu da potvrde da i dalje postoje i da i posle kraja kosmosa ima mesta za nove kosmološke maštarije. Novi bubnjar, dvadesetpetogodišnji Gabriel Valcázar je, naravno, sasvim na visini zadatka i bez ikakve vidne frikcije se uklopio u kompleksni zvuk benda, a Metaportal je jedan autoritativan, siguran nastavak (i nadgradnja) onoga što su Wormed postigli na Krigshu.
 
Drugim rečima, na jelovniku je brutalni ali vrlo tehnički nabrušeni death metal sa kompleksnim ritmičkim strukturama i harmonskim istraživanjima, ali naglaskom na agresiji i brzini, onako kako ja najviše i volim. Wormed mi zato i spadaju u tu neku malobrojnu grupu danas aktivnih bendova koji igraju na zlatnoj sredini između sofisticiranosti i ambicioznosti savremene kompozicije sa jedne strane i primalne, brutalističke infantilnosti death metala sa druge, upadajući u elitno društvo u kome su Suffocation, Cryptopsy, Disfiguring the Goddess... No, Wormed na svojoj strani imaju tu naučnofantastičnu komponentu i ovo je nešto što se na Metaportal čuje vrlo dobro, nastavljajući metal-SF vertikalu koja je krenula još sa Hawkwind u sedamdesetima, pa preko Voivod i Atheist stigla i u današnje vreme do bendova poput Vektor, Artificial Brain i dakako Wormed. Ali Wormed su svakako najbrutalniji bend iz te frakcije i Metaportal je ploča na kojoj uprkos povremenim momentima sintisajzerske meditacije pa i jednom kratkom introu na klaviru, glavni jelovnik sadrži samo najžešće prebijanje.
 
Pesme su, naravno, sve izlomljene, prepune rafalnih rešetanja, nervoznih slemova (na primer u Remote Void) ali i egzotičnih harmonskih rešenja kakva za death metal nisu karakteristična ni danas, više od dve decenije posle prvenca nemačkih Atrocity. No, Wormed, su ovo već pružali sa Krigshu i Metaportal je produženje njegove savršene discipline i matematičke preciznosti uparene sa varvaskim prebijanjem, ali je i njegova nadgradnja sa neočekivanim ali jako dobrodošlim pasažima „klasičnije“ melodije koja oplemenjuje inače neprijateljsku i mračnu muzičku sliku. Svaka pesma ima tu sjajnu tenziju i razrešenje između tvrdog, prigušenog rif-rada standardnog za brutalni death metal, harmonskih istraživanja daleko izvan granica metala i jednostavnih, efektnih melodija koje grade upečatljive atmosfere. Kako sam juče, praktično spontano, posle slušanja ovog EP-ja proveo jedno sat vremena slušajući izbor iz više kompozicija Stravinskog u izvođenju  simfonijskog orkestra finskog radija, tako sam i jednako spontano pomislio da bi Stravinski, da je danas živ, skoro sigurno rado džemovao sa ovim Špancima.
 
Jer Wormed, kako je i običaj u brutanom death metalu, žive na dijeti neočekivanog – brzih promena tempa, skretanja pod pravim uglom, uletanja u teške ritmičke pasaže pa naglih promena u drugom smeru – ali sve to na Metaportalu uokviruju harmonskim istraživanjima i dramom koja je daleko iznad onog što radi 99% kolega. Kada se poslednja pesam E​-​XYSTEM​:​/​/​CE završi namernim probijanjem svih pravila masteringa i pocepa vam uši svojom distorzijom ostaćete zatečeni i bez daha pitajući sa šta je ovo sve bilo i kada ćete dobiti još.
 
Posebno treba pomenuti i pevanje. Phlegeton je jedan od onih death metal pevača usredsređenih na duboki grleni vokal gde se razumevanje reči žrtvuje u ime jednog praktično seizmičkog efekta koji ovakvo pevanje proizvodi. Na Metaportal on na više mesta potencira ulazak u srednje frekvencije (dakle „iiiii“ umesto jednoličmog „uuuuu“) koje ne asociraju na pig squeal tehniku što je bila popularna pre pola decenije već sugerišu tu neku mračnu dubinu kosmičkog prostranstva u kome je slušalac izgubljen zajedno sa bendom i protagonistima njihovih priča. Sjajno? Sjajno. U zaključku: Wormed su sam vrh metala u ovom trenutku. Pa nek ostanu tamo koliko god je moguće.
 
https://wormed.bandcamp.com/album/metaportal
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #787 on: 27-07-2019, 16:22:06 »
Sretnem juče metalnog prijatelja sa kojim sam proveo dosta vremena tih ratnih devedesetih. Pričali smo o mačkama, sahranjenim roditeljima, zaboravljenim prijateljima, Obituary i Unseen Teror. Ni jednom od nas nije bolje nego što nam je bilo pre dvadesetpet godina, ali smo se ipak osećali prijatnije. Metal ujedinjuje! Da vidimo sad šta smo imali prošle nedelje:
 
 
Ponekad, retko, ali ponekad, započnemo nedeljni metal pregled sa albumom atmosferičnog blek metala. Danas je to ponekad, jer čileanski sastav Drimys Winteri sa svojim prvencem Excelsa Natura nudi prilično ubedljiv predlog kako da provedete vreli vikend u Evropi, slušajući ledene, setne melodije iz Južne, jelte, Amerike. Ne zvuči preterano intuitivno, složiću se, ali ova Latino-ekipa autoritativno provlači saund koji je inače najrašireniji po bivšem SSSR i daje nam ploču vrlo dobro produciranog, emotivnog blek metala sa naslovima pesama kao što su Mistica Nostalgia ili Microcosmos Simbolico. Kao i većina atmoblekera, Drimys Winteri imaju (pre)dugačke pesme i hvataju, naturalno, više na atmosferu nego na inovacije ali ovo je ploča izrazito dobrog muziciranja koja, čak i kad sve njene trikove anticipirate unapred, uspeva da se nametne kvalitetom izvedbe:
 
https://australisrecords.bandcamp.com/album/excelsa-natvra
 
https://youtu.be/QYjm5vWmyNY
 
 
Sa istog kontinenta, ali samo malo južnijeg podneblja, dakle iz Argentine, stiže Offenbarung sa svojim prvencem „kosmičkog blek metala“, pod nazivom Manifestus. Ovaj jednočlani (da li ste uopšte sumnjali?) atmosferični blek metal projekat svoju kosmičku nomenklaturu opravdava još većim trajanjem pesama i pompeznim naslovima poput Movement III: Oniric Deambulations Through the Path of the Dead, pa ovaj album svakako nije za publiku koja ne može da izdrži ambiciozne (makar po trajanju) aranžmane i visokoparnu atmosferu. Sve je to, naravno, prilično omladinski naivno i patetično, ali opet, neću da se misli da Marcus Aguero nema sa čim da izađe pred publiku. Manifestus je ploča ozbiljne pretencioznosti ali uz očuvanje te neke lične, ranjive, sasvim ogoljene LIČNOSTI koja je najbitnija u ovoj muzici. Aguero možda pravi kompozicije od po pola sata ali on ne kalkuliše već iznosi srce na teren u svakom minutu utakmice i to je kvalitet koji se ovoj ploči ne da osporiti ma šta mislili o njenim predugačkim ambijentima i monotonim kečevima:
 
https://offenbarung.bandcamp.com/album/manifestus
 
 
Da pobegnemo od sve te sjete i atmosfere i kosmičkih meditacija pomoći će prvenac grupe Howling iz Misurija. Ima nekoliko bendova koji se ovako zovu a bar dva od njih sviraju blek metal tako da, ovaj je za sada jedini koji ima album a nazvao ga je za svaki slučaj – isto Howling.
 
Američki blek metal često ima osoben zvuk, ali kako su Howling daleko od tradicionalnih centara ove muzike u SAD, recimo da se njihov midwest-sreće-dirty-south kulturni bekgraund materijalizuje u muzici koja je provincijska u onom najboljem smislu: sirova, jednostavna, ali ubedljivo autentična i primamljiva za voajerizam. Ovo nije blek metal koji imitira Skandinavce ili koji se ulizuje američkim vedetama poput Wolves in the Throne Room već jedna crna, brutalna kriška besa i frustracije odsvirana kompetentno i producirana jeftino ali korektno. Howling su „anti-god, anti-life“ kako im glasi kratki siže svetonazora i ovo je kako je izvorni blek metal odvajkada legitimisao svoje pozicije. Da iz tako nihilistične poz(icij)e nastaje muzika koja ipak pršti od energije i, pa, života, svedočanstvo je o bogotvoračkoj moći umetnosti.
 
https://howlingblackmetal.bandcamp.com/releases
 
 
Ako sam započeo pregled sa dva atmoblek benda i oba pohvalio, onda neće biti toliko egzotično da odmah zatim pohvalim i dva američka blek metal sastava, ne? Ne. Elem, Botis su četvorka iz Filadelfije i njihov debi album, Grand Abominations je, sad ću reći za istočnu obalu SAD već uobičajeno, interesantna i progresivna ploča koja kombinuje math metal, black metal, mrvu industriala i nešto thrasha da nam ponudi visoko ličnu i prilično originalnu muziku koja voli da bude i oštra i agresivna, ali voli i da je kompleksna i matematički nepredvidiva. Sad ću napraviti bizarno poređenje, ali ako vam se dopao prošle nedelje pohvaljeni treći album Tomb Mold, Botis su donekle slični po tome kako su pesme sklopljene oko gitarskih tema koje idu daleko iza koncepta rifa i kreiraju složenije, interesantne strukture koje zatim čitav bend prati. Botis su, doduše, sa svojim math metal ambicijama značajno ispred Tomb Mold po složenosti ali srećom, ne upadaju u zamku prekomplikovanja i pesme uspevaju da zadrže taj zdravi, noseći gruv. Američki blek metal ove nedelje stvarno prijatno iznenadio:
 
https://botisevil.bandcamp.com/album/grand-abominations
 
 
 
Jesmo li spremni za stoner? Jesmo, kapetane! Šta je bolje za vrućinu od australijskog stoner-surf-fuzz-rocka, pitate? Pa jedino ako bend koji svira takvu muziku svoj prvi album nazove po jednoj od pesama Acroholije, naravno. Dobro, neću OZBILJNO tvrditi da su The Ivory Elephant svoju debitantskiu ploču nazvali Stoneface jer im se dopao spot koji smo snimili u romskom naselju pre više od jedne decenije, ali nevezano za tu kontroverzu, ovo je vrlo dobra ploča koja isporučuje upravo ono što piše na pakovanju. Stoneface je gruvi, veoma kul album prefinjene psihodelije koja duguje jednake količine inspiracije Brianu Wilsonu i Lou Reedu ako hoćete, sve spakovano u ukusno omeđene džemove koji imaju kvalitet pravih pesama – sa sve pevanjem i normalnim trajanjima – ali održavaju spontanost kojom su nastajali. Pritom ovo je maestralno miksovan album na kome se ne ide na snagu sve dok to nije potpuno opravdano, pa onda silne suptilnosti koje bend smišlja imaju pun impakt. Mislim, slušajte „Roll on“, pa to je remek delo! Ovakvi debi albumi su nešto što se prepričava decenijama u budućnosti:
 
https://theivoryelephant.bandcamp.com/album/stoneface
 
 
 
Ako vam The Ivory elephant nisu dovoljno metal – mada su slonovi prilično metal a ovaj bend u svom imenu od tri reči uspeva da se na njih pozove dvaput – onda evo debi albuma drugog benda sa preživarom u svom imenu koji je više metal iako se bend nazvao po ovci. Ali crnoj.
 
Black Sheep nisu ONI Black Sheep koje možda pamtite (dakle, oni u kojima je svirao Lou Gramm ili oni u kojima je svirao Julian Cope pa čak ni oni u kojima je svirao sam Slash) već novi kanadski bend čiji je debi album, State of Mind jedan interesantan metalski paket poletnog gruva, zvonkog basa i zapaljivih refrena. Black Sheep imaju malo ’90s preliva u svom rokenrolu i to je sasvim okej, od grungea pa sve do Pantere i mada ovde ne pričamo o nekakvom prvoklasnom provodu, ipak je na meniju probavljiv, mastan, prštav teški rok uz koji se fino tapka nogom pa i maše glavom ako ste raspoloženi:
 
https://blacksheeprockqc1.bandcamp.com/album/state-of-mind
 
 
Za još teškog gruva pobrinuće se Zed iz San Josea. Hoću reći, ako vam se dopalo ovo što rade Black Sheep, Zed su isto to samo uz nešto skuplju produkciju i prosviraniji, produbljeniji zvuk. Vidi se da je ovo bend koji je snimio nekoliko albuma i dosta svirao pred publikom jer su pesme na aktuelnom albumu, Volume, napisane i snimljene veoma sigurno sa mnogo dobro podešenog etitjuda ali i pesmama za koje se čuju da su okrenute milion puta pre nego što su „legle“ i onda bile snimljene na traku. Dakle, ovo je Stoner rok iz neke više klase sa veoma izraženim „radijskim“ kvalitetom, što znači da Volume nije nužno prvi album za kojim ćete posegnuti pri paljenju čibuka, ali koji možete da puštate i svojim strejt prijateljima (u pogledu trošenja kanabisa ali i u pogledu pukog muzičkog ukusa) i da pronađete zajednički teren:
 
https://zedisded.bandcamp.com/album/volume
 
 
Al zato za ozbiljne kanabinoidofile, tu je debi portlandskih Hippie Death Cult pod sugestivnim nazivom 111. Ovaj broj ima svu silu spiritualnih tumačenja i kojekakvih mističkih kvaliteta ali ako se ne ložite na tarot i sve to, Hippie Death Cult imaju da ponude težak, veoma sabatovski gruv sa mnogo zavijajućih wah-wah gitara i odličnim omjerom čistih rifova i razvijenijih, melodičnijih tema koje pesme nose i izdvajaju jedne od drugih. Ovo je bend u kome jedino žensko u postavi, Laura Phillips, svira bas umesto da peva što mu odmah dodaje na poštenju, a mada pevač Ben Jackson ima relativno ograničen dijapazon tehnika, on je dovoljno solidan da iznese prilične količine teksta što ga ove pesme imaju. Junak dana je ipak gitarista Eddie Brnabić, ne zbog prezimena koje sugeriše da ćemo ovaj bend gledati na sledećem Beer Festu ili tako nešto nego zbog ogromne inventivnosti koju ovaj momak demonstrira u ritmičkim ali i solo deonicama. Hippie Death Cult su baš dobar bend koji ovom pločom potvrđuje vitalnost portlandske stoner i doom scene što je procvetala u poslednje vreme. 111 je odlična ploča:
 
https://hippiedeathcult.bandcamp.com/album/111
 
 
Zeremony iz Bavarske su bend koji svoj hard rok bazira na prominentnom zvuku Hammond orgulja i kompleksnijim aranžmanima a da to sve zapravo ne zvuči kao Deep Purple. Njihov EP Cosmic Dystopia donosi pet pesama koje misle da su pametnije nego što jesu sa svojim gotovo prog rok složenostima ali i zaslađenim hevi metal refrenima. Pomalo neobična kombinacija ali nije uvredljivo:
 
https://zeremony.bandcamp.com/album/cosmic-dystopia
 
 
Tu je i novi, drugi album hamburških High Fighter čiji je mid-to-high tempo sludge metal i u ovom izdanju prilično prijemčiv. High Fighter nisu obični cimači bonga, jelte, i njihova muzika je spoj agresivnosti i nekakve filozofske meditativnsoti u kojoj pevanje Mone Miluski ostavlja najveći utisak na slušaoca sa tom kombinacijom melodije i gotovo blekmetalskog laveža. High Fighter pišu i dosta kompleksne pesme pa je Champain album koji slušaoca neće samo uljuljkati u gruv već mu i postaviti pošten izazov da isprati sve te promene atmosfere i dinamike. Interesantno i samo za nijansu preklaustrofobično miksovano. Na bandcampu ima samo par pesama ali su reprezentativne:
 
https://highfighter.bandcamp.com/
 
Još jedan bend u kome žensko svira bas (i kida ga!) je londonski trio Possessor a njihov četvrti album, Gravelands je zapaljiva, sirova ali nikako amaterska smeša motorhedovskog prženja, stonerske težine i thrash metal oštrine. Ovo je muzika koju ne treba previše precizno žanrovski definisati (kako sam ja, kompulzivno-opsesivno učinio u prethodnoj rečenici) jer je ona suviše organska i zvuči suviše rokerski i prirodno da bi to imalo smisla. Gravelands je album moćnog metala koji bije među rogove iz sve snage (opet taj preglasni mastering, avaj) ali ima gomilu dobrih detalja, moćnih rifova, zapaljivih melodija i sviračkih bravura da vas sve vreme drži napaljene. „thrash boogie for the macabre“ kažu Possessor za sebe i u pravu su. Odlična ploča veoma heavy, veaoma zarazne muzike:
 
https://possessor.bandcamp.com/album/gravelands-2
 
 
Ako je sve to previše veselo i raspevano za vaše trenutno raspoloženje, finski funeral doom projekat Shades Of Deep Water ima novi album, Death's Threshold i to su četiri pesme u četrdeset minuta sporog, supertužnog, heavy meditiranja koje je sve u istom tonu i tempu i mada je autor svakako to tako i hteo (praktično pričamo o jednoj kompoziciji razdeljenoj u stavove), treba to izdržati. Ako inklinirate, probajte:
 
https://dunkelheitprod.bandcamp.com/album/deaths-threshold
 
 
 
Brazilski prvoborci ekstremnog metala, Holocausto se u 2019. godinu teleportuju sa svojim šestim studijskim albumom, Diário de Guerra i  nažalost isti se praktično nigde na internetu ne može čuti, osim naslovne pesme. Ipak, već na osnovu nje ćete lako zaključiti da li je ovo po vašem ukusu. Holocausto dolaze iz iste tradicije i, jelte, šinjela iz kog su ispali klasici što su ih snimali rana Sepultura ili Sarcofago a njihov ovogodišnji album je prilično veran zvuku osamdesetih, sa mnogo primitivnosti ali i duše:
 
https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/di-rio-de-guerra
 
 
Hatriot imaju novi album i iako na njemu više nema Stevea Souze, pevača Exodusa, a koji je pevao na prva dva albuma, njegov sin, Cody, je pored basa na sebe ovde preuzeo i vokalne dužnosti i... pa, zapravo zvuči skoro isto kao otac. A što je već priličan plus za ovaj album malčice preproduciranog ali kvalitetnog thrash metala. Naravno, Hatriot teško da će se ikada otrgnuti etiketi Exodus tribute benda ali da budemo fer, to im sigurno nikada nije ni bila namera. From Days unto Darkness je album tvrdog, mišićavog thrasha odsviranog disciplinovano i možda za nijansu prečisto, klinički kvalitetno, ali opet, ne mora ni svaka treš ploča da bude spektakl ludila i prljavštine. Hatriot su bend koji polaže na razrađene aranžmane i dobre solaže, puno rifova i dobar tempo, te kvalitetnu produkciju koja sve to pakuje na jedan ubedljiv način i ovo je album koji ima čime da se ponosi:
 
https://youtu.be/hULKpGiczJo
 
Izašlo je tu i nešto hardcore albuma koji bestidno koketiraju sa metalom pa ću od svih izabrati samo novi Sanction jer je Broken in Refraction verovatno najmetalnija ploča od svih, ali i najbolja, sa svojim kompleksnim aranžmanima i eksperimentatorskim pristupom. Naravno, mene malo smara kad krene sav taj beatdown ali Sanction su za najmanje prsa ispred kolega po tome kako aranžiraju pesme, koliko ideja imaju i kako se trude da stvari zvuče sveže i originalno. To treba ceniti:
 
https://youtu.be/aFyN_hxedeY
 
 
 
Za porciju dosta starinske ali prijatne kombinacije hardkora, sladž metala i rokenrola, tu su veterani devedesetih, Cable, sa svojim šestim albumom, Take the Stairs to Hell. Cable su solidno sazreli i mada je ovo sirovije produciran album on je dosta ubedljiv u svojim dinamičkim meandriranjima. Volim kada bend ume da razvija gruv i unutar ponavljanja istih motiva donese nove elemente kompozicije a Cable pokazuju da ovo znaju da rade:
 
https://youtu.be/yEeU3RbY1LQ
 
https://cabletl.bandcamp.com/album/take-the-stairs-to-hell
 
I teksaški Cherubs imaju novi album, Immaculada High, izdao ga je Relapse i ovo je lepo podsećanje na ono što smo devedesetih zvali noise rockom i činjenicu da smo, mi metalci i mi pankeri i mi „alternativci“ svi umeli da se nađemo na zajedničkoj poziciji ljubavi prema ovakvim bendovima. Cherubs su na svom (tek!) četvrtom albumu sasvim verni svom starom zvuku i ako ste očajnički želeli nešto što će vas podsećati na protraćene godine u devedesetima, samo bučnije i teže od skoro svega što ste tada slušali, Cherubs više nego isporučuju. I ovo je nepodnošljivo glasno masterovan album, ali jebiga, to je sada već standard. Ne dajte se omesti, Cherubs kidaju:
 
https://cherubs.bandcamp.com/album/immaculada-high
 
Death grinderi Skuz nikada nisu snimili album, ali sada imaju kompilaciju koja sabira sve njihove EP-jeve, demo snimke i splitove i Death Mince Discography nudi tridesetjednu pesmu pravoverne destrukcije. Skuz su pravi primerak onog američkog primitivizma u ekstremnoj andergraund muzici od koga se ponekad čovek i uplaši i kaže sebi da ako ovako sviraju ljudi iz (samozvane) najrazvijenije zemlje na svetu, kakve šanse mi ostali imamo, ali nije to, u njihovom slučaju, tako loše. Više volim neke druge struje u američkom grajndu ali Skuz su u ovome to rade sasvim ubedljivi i bučni dozlaboga pa i to ponekad lepo legne.
 
https://hpgd.bandcamp.com/album/death-mince-discography
 
Za istog izdavača (Horror Pain Gore Death Productions, jelte) izdaju i Vesication iz Toronta čiji je drugi album Total Fecall nastavak igara reči kojima se na najrazličitije načine fekalije ubacuju u poznate fraze i kreiraju instant-memovi za koprofile (mislim, Fifty Shades of Brown, Nostre-Anus...) a muzika je jednako infantilna i opsednuta produktima gastrointestinalnih procesa. No, Vesication u tom svom goregrindu, podvrsta fecal goregrind, naravno, ipak sviraju prilično korektno i nude muziku koja je zarazna (oh ne, i ja sam počeo!) i lepljiva (neka me neko zaustavi!!!)  i donosi to neko čisto, neuprljano detinje zadovoljstvo igranja u izmetu. Ako shvatate šta hoću da kažem. Mislim, napunio sam 48 godina prošle nedelje a meni je ovaj album dobar. Pa vi sad vidite:
 
https://hpgd.bandcamp.com/album/total-fecall
 
VHS iz Ontaria su na sličnom grajnderskom tripu mada je njihova muzika nešto bliža thrash metalu i starinskom deathu nego goregrindu i album We’re gonna need some bigger riffs (treći u tri godine) je fina demonstracija njihove ljubavi ka starim VHS horor filmovima, ali i metalu iz devedesetih na tragu majstora kao što su bili Macabre. VHS imaju isti razigrani pristup pesmama, istu pankersku silovitost ali i uporedive muzičarske veštine da njihove pesme, iako nisu sasvim proste, zvuče kao da se sviraju beskonačno lako. Četrnaest pesama momačkog prženja a na jednoj gostuje i Trevor iz The Black Dahlia Murder, ako vam se ovo ne dopada verovatno nemate ni puls ni srce u grudima:
 
https://vhshorror.bandcamp.com/album/were-gonna-need-some-bigger-riffs
 
Za porciju zaista ludačkog, psihotičnog post/ sludge/ neurotičnog metala pobrinuli su se ove nedelje Throes iz Ajdaha čiji je drugi album In the Hands of an Angry God kao da ste uzeli Neurosis iz prve polovine devedesetih i podučili ih da sviraju black metal. Throes naprosto pucaju od inspiracije na ovoj ploči spajajući apokaliptičnu melanholiju Neurosis ili Godflesh sa oštrijim ekstremnim metalom i nudeći amalgam adrenalina i buke kome je teško odoleti. Mnogi bendovi koji su slično svirali, počev od Neurosis pa do Today is the Day su sa vremenom lutali u eksperimentalnim smerovima i tražili načine da razblaže vitriol sa kojim su krenuli pred svet, ali Throes su još uvek u toj prvoj, eksplozivnoj fazi i treba da ih čujete dok su vreli i stalno na granici da izgube kontrolu. Ploča je masterovana preglasno, a što je šteta imajući u vidu slojevit i kompleksan miks u ponudi (koji je dosta ispred onog što su nudili na odličnom ali sirovijem prvencu pre nekoliko godina) ali da ne bude zabune, ovo ne znači da se ne radi o obaveznoj lektiri. Jedna od ploča koje bi se legitimno mogle natjecati za naslov albuma godine:
 
https://throestodust.bandcamp.com/album/in-the-hands-of-an-angry-god
 
 
 
Za kraj ponovo sjajni old school death. Ako smo prošle nedelje imali Tomb Mold, sada imamo Carnal Tomb, donekle uporedivozvučeći death metal bend iz Berlina čiji drugi album, Abhorrent Veneration nastavlja tu neku fasciniranost death metalom stare škole kakvu su Tomb Mold tako kreativno pretvorili u nekoliko albuma sjajne svirke. Carnal Tomb, pak, imaju sličnu gitarsku nadahnutost koju Tomb Mold postojano demonstriraju iz albuma u album, pa i sami vrlo dobro znaju da prave pesme koje se oslanjaju na razrađene gitarske teme ali i dobre rifove, koje ritam menjaju na interesantne načine i koje umeju da uticaje poput Autopsy ili Grave spakuju u dovoljno autentične forme da ne zvuče kao tribjut bend. Ova vrsta death metala je, možda začuđujuće, mnogo naklonjenija atmosferi od onog kako death metal danas voli da zvuči, ali Carnal Tomb pokazuju da se atmosfera ponekada postiže jako dinamičnom, znojavom svirkom i donose nam dugačke, mišićave pesme koje imaju mnogo gruva i tog nekog mračnog „filinga“ ali nikada ne deluju kao da nam samo troše vreme. Gitare su sjajne i stalno inventivne, bubnjar je nadahnuto primitivan a pevač, pa... on zvuči kao da povraća sve vreme, baš kako i treba. Ono gde su Carnal Tomb zapravo BOLJI od Tomb Mold je produkcija koja je nešto prostornija i sonornija i omogućava da se stvari stvarno glasno odvrnu ako tako želite. A ovo je album za odvrtanje, da ne bude zabune. Odlično:
 
https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/carnal-tomb-abhorrent-veneration
 
 
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #788 on: 03-08-2019, 16:32:03 »
E, pa, ako smo pregurali i Svetog Iliju Gromovnka (mada, je, istini za volju, više grmelo danas nego juče), najmetalnijeg od svih svetaca, red je da se okrenemo pregledu metalne sedmice koja je za nama.
 
 
Za blekmetalni početak da krenemo sa istoka, i to, evo, baš iz Kine. Šandonški bend 葬尸,odnosno, kako se to zvanično transkribuje, Zuriaake (što, uz dosta akrobatike prevodimo kao „jezero sahranjenih leševa“) ima novi EP sa dve pesme, nazvan Resentment in the Ancient Courtyard i pošto već iz dosadašnjih podataka naslućujete da ova ekipa ima dosta slobodan odnos sa engleskim jezikom, naglasiću da nije rečo nekakvom bendu koji mi se dopada samo zato što su nenamerna karikatura grimdark metala. Ne, ne, Zuriaake na ovom EP-ju nisu neki vrhunski produciran bend – programirane udaraljke daju prilično „demo“ vajb – ali jesu bend interesantnog senzibiliteta i veoma naglašene, skoro pa vodviljske drame. Iskušenje je sad reći da je istočnjacima prirođena ta vrsta baroknog odnosa prema skoro svemu, al naravno da to nije baš tačno. U  svakom slučaju Zuriaake u ove dve pesme pružaju gomilu interesantnih momenata i mada im pesme nisu nužno koherentne i savršeno ispripovedane priče, njihova narativna ambicija je vidna i zavodljiva:
 
https://zuriaakecn.bandcamp.com/album/resentment-in-the-ancient-courtyard
 
 
Prošle nedelje sam želeo da se osvrnem na drugi album Bečlija The Negative Bias ali u tom trenutku se nigde nije dao čuti u celini a da ne morate da platite. Vođen instinktom, rešio sam da pričekam jedan tjedan et voila: omiljeni blek metal kanal na JuTjubu ima kompletan album, koji u ovom trenutku i dalje nije ceo dostupan ni na bandcamp stranici izdavača!
 
Elem, nisu The Negative Bias TOLIKO veliki bend da je sav ovaj poseban tretman bio superneophodan, ali ipak, Narcissus Rising je ploča sa samo dve pesme i nekako je bedak da zaintrigiran slušalac ne čuje, jelte, obe, ako može. Dakle, pričamo o atmosferičnom blek metalu ali sa značajno višim kvalitetom kompozicija i produkcije nego što je prosek. The Negative Bias pišu pesme od preko dvadeset minuta koje kroz svoje aranžmane uspevaju da opravdaju ovolika trajanja, što na makro planu, pažljivim osmišljavanjem narativa koji se provlače, a što na mikro, uz visok kvalitet muziciranja i mnoštvo lepih sviračkih i produkcijskih detalja koji oplemenjuju te dugačke pesme. Ploča koja spada u atmoblack zato što ima dobru atmosferu, da, ali koja se ne oslanja samo na atmosferu da odradi posao i zapravo se da pohvaliti veoma dobrim radom na svim nivoima. Evo je:
 
https://www.youtube.com/watch?v=GH1g46qx52I
 
https://atmfsssdtp.bandcamp.com/album/narcissus-rising
 
 
Kad smo već kod dugačkih pesama, Nevel iz Utrehta imaju svoj drugi album, Leven i to je opet jedna neprekinuta pesma od 44 minuta a na programu je opet prilično atmosferični blek metal, sa prilično depresivnim naklonom, ali uz gomilu interesantnih skretanja. Za Nevel sme da se kaže i da su malo pretenciozni jer njihova muzika svakako svojom istraživačkom smelošću zaziva ovaj epitet, da ne pominjem razne duvačke i gudačke instrumente koji su upošljeni na ovoj ploči pored uobičajenih gitara end bubnjeva, ali opet, ovo je ona dobra vrsta pretencioznog, album koji je kaleidoskop ideja i eksperimenata ali usmeravan čvrstom i koherentnom autorskom vizijom. Naravno da ovo nije za svakoga ali Nevel imaju taj neki vajb mračnog teatra koji ne pretenduje da bude „stvaran“, „tr00“ i životniji od samog života, već, naprotiv, da bude artificijelan, oniričan, hermetičan ali istovremeno beskrajno otvoren za slušanja i interpretacije i ne mogu da shodno tome ovaj album ne preporučim za barem jedno ali pažljivo slušanje. Ima ovde mnogo lepote:
 
https://nevelbm.bandcamp.com/album/leven
 
 
Lepota svakako nije prva stvar koja je bila na pameti nemačkim Total Hate kada su birali ime za bend niti kada su snimali treći album, ali to ne znači da ovo nije ploča vredna slušanja, mlaćenja kosom i šutiranja. Throne Behind A Black Veil je album osvežavajućeg old school pristupa, sav u testerišućim rifovima preko žestokog bubnjarskog prženja. Total Hate pritom nisu neki klinci koji misle da sve vreme moraju da sviraju iz sve snage da bi dokazali koliko su jaki pa je ovo album iznenađujuće dobro napisanih pesama koje imaju određeni pank senzibilitet blizak staroškolskom blek metalu i pune su pamtljivih rifova i tema. Odlično:
 
https://totalhate.bandcamp.com/album/throne-behind-a-black-veil
 
 
 
Stoner rok! Australija u ovoj ligi uvek ima nečim da se pohvali pa tako ove nedelje dobijamo odlični peti album sidnejskih teških psihodeličara Comacozer. Ja ovde vrlo često kukam i prigovaram što heavy psych bendovi neretko odlučuju da budu instrumentalni jer im etos kaže da je važno da muzika nastaje spontano, pa su im albumi samo editovani džemovi (često ne baš tako dobri kad ih ne svirate sami i strejt ste), ali kod Comacozer nemam šta da zamerim. Mydriasis je ploča vrlo jasnog usmerenja i koherentne psihodelične vizije koja svakako jeste nastala kroz džemove i ima tu labavu, slobodnu strukturu što je vezujemo za garažnu psihodeliju, ali je istovremeno ovde odbačen i najveći deo sala, slabe ideje su odstranjene kroz, verujem, dugačke mesece okretanja istih improvizacija, a dobre ideje su uglancane. Tako da Mydriasis zadržava taj naivni džem-sešn filing ali ne deluje kao da ne zna kuda će. Opet, ovo su dugački snimci (13, 11 i punih 20 minuta) i ne mogu nikom da zamerim ako negde na pola puta kaže da mu je dosta i da bi bendu valjalo ipak MALO više fokusa. No, to je ta psihodelija koja uživa u širini i nada se da u njoj pronađe i dubinu i Comacozer su, u odnosu na druge slične bendove koje sam slušao ove godine ipak prilično napredni. Valja da se čuje:
 
https://comacozer.bandcamp.com/album/mydriasis
 
 
Nešto bliži metalu su Sleeping Giant, takođe iz Australije, čiji istoimeni debi album je jedan pošten komad teškog (dezert) roka sa ne baš mnogo napora uloženog u smišljanje originalnog pristupa ovom zvuku, ali sa dobrim rifovima i generalno dobrom atmosferom. Ovo su lepljive, heavy pesme sa zapaljivim rif-radom i dobrim refrenima. Sleeping Giant malko posrću na tehničkom planu: miks je prenatrpan i ostavlja utisak skučene hermetičnosti a ovde posebno loše prolazi gitarista Steven Hammer čije pevanje u finalnom produktu zvuči nejako i bez energije. Šteta je to, jer Sleeping Giant solidan prvenac benda koji dobro kapira tešku psihodeluju i pustinjski hard rok end hevi metal. Ali opet, nije kraj sveta i ova ploča se solidno sluša a njeno finale sa trodelnom kompozicijom Visions i njenim lepo vođenim stonerskim krešendom je memorabilno i pokazuje da bend razume važnost sekvenciranja albuma. Slušati:
 
https://sleepinggiantband.bandcamp.com/releases
 
 
Zato prvi pun album benda Orbiter sa Floride, pod naslovom Southern Failures drži lekciju iz miksovanja teške, psihodelične muzike i nudi četrdeset minuta MOĆI, TEŽINE ali i suptilnosti i dobrih aranžmana, miksovan tako da se dobije utisak širine, prostora i slobode, ali i ogromne težine. Da budemo fer, Orbiter imaju i odlične pesme, i ovo je jedan od najoriginalnijih i najsvežijih stoner albuma koje sam čuo ovog leta, pa bogami i cele godine, sa dobrodošlim jesuslizardovskim elementima umešno umešanim u teški stoner metal. Ima ovde malo grandža, ali taman toliko da oplemeni stonerske temelje i u prvom planu je uvek gitarsko bombardovanje superteške kategorije, a aranžmani su stalno pametni i drže pesme uzbudljivim a bez posezanja za nekakvim radikalnim skretanjima i „eksperimentalnim“ gestovima. Vrlo pitka a vrlo zrela ploča, obavezna za slušanje:
 
https://orbiterfl.bandcamp.com/album/southern-failures
 
 
Ponovo idemo u Beč za potrebe drugog albuma instrumentalnih psihodeličnih stoneraša Minus Green. Equals Zero je album na kome ima malo te neke „dugačke pesme, ne znaju kad da stanu“ filozofije koja, ponavljam, proizilazi iz činjenice da pesme nastaju iz džemovanja, ali Minus Green uspevaju da zadrže pažnju većinu vremena. Equals Zero je heavy ploča, malo sirovijeg ali solidnog miksa, sa dobrim gruvom koji vas lepo vozi. Njen najveći problem je zapravo što će vam pesme zvučati maltene isto ako se ne udubite malo jače, jer sve rabe iste harmonije i skoro identičan gruv koji se samo malo ubrza ili uspori na momente. Ima to i određene hipnotičke kvalitete, ali opet, valjalo bi ga malo razviti i nadamo se da će bend o tome razmišljati na narednom albumu. Za sada, ovo je solidno:
 
https://minusgreen.bandcamp.com/album/equals-zero
 
 
Book of Wyrms su psihodelični/ stoner metal bend iz Ričmonda a njihov drugi album, Remythologizer, je solidna stoner/ fantasy smeša teških ritmova i lepih, distorziranih rifova. Bend kao uzore navodi Hawkwind i Uriah Heep iako se ovde svakako čuje i mnogo Sabata, Pentagrama ili Obsessed pa je bezbedno reći da će album biti zanimljiv svakome ko sebe ubraja u hevi metal/ hard rok publiku sa naklonom ka starijoj školi. Remythologizer je dosta sirovo produciran, a što je opet delom naklon staroj školi a delom verovatno stvar finansija, no, ne mogu da kažem da meni to sve ne prija. Za razliku od gusto spakovanih mikseva većine savremenih stoner bendova, ovde ima malo separacije a kada bend izađe iz tradicionalnog sabatovskog gruva i krene da svira pravi ’70s hevi metal (slušajte drugu polovinu Undead Pegasus), stvari se lepo zakuvaju. Pevačica Sarah Moore-Lindsey je, koliko vidim po reakcijama na internetu, pomalo divizivna ali meni se njen rad dopada i ovaj bend generalno od mene uz svu sirovost dobija palac na gore i preporuku:
 
https://bookofwyrmsrva.bandcamp.com/album/remythologizer
 
 
Moskovljani Moanhand sebe opisuju kao „black doom band“ mada njihova muzika ima u sebi isto onoliko post-roka koliko i doom metala. I to nije rđava smeša. EP Plague Sessions je produciran grubo i ide više na snagu nego na bilo šta drugo, ali ovo je solidno zarazan teški metal sa puno moćnih rifova, jakom ritam-sekcijom i pevačem koji ima impresivan dijapazon izraza. Tri pesme za tri evra, sasvim dobar dil za nešto što je teško, jako ali ne glupo:
 
https://moanhand.bandcamp.com/album/plague-sessions
 
 
A iz Londona nam dolaze Sūrya, bend koji u sebi ima i španske i poljske članove a što svakako pasuje njihovom eklektičnom pristupu (post)metal muzici. Naime, njihov drugi album, Solastalgia je pokušaj da se uđe u tu neku post-metal zonu snolikih atmosfera i uzvišenih harmonija ali da se očuve sludge/ doom težina i zadrže elementi agresivnosti. Ove godine smo već dobili jedno remek-delo sličnog usmerenja (povratnički album Pelicana, dakako), ali ni Sūrya se ne kotiraju tako rđavo. Solastalgia nije specijalno originalan album, ali Sūrya imaju dobro razumevanje žanra i znaju kako da „toplo-hladno“ pristup razvuku na sasvim udobno vremenski omeđene pesme koje neće da čoveka smore trajanjima ako već neće da ga mnogo iznenade svojom smenom nežnih razlaganja i teškog gruva. Opet, za ekstra dozu pretencioznosti, Sūrya u instrumentalnu muziku dodaju spoken-word delove koji svakako razbijaju monotoniju ali mogu i da zazvuče malo nepodnošljivo ako ste osetljivi, pa imajte to na umu. Svejedno, kako je bend politički usmeren baš kako očekujete, i to se uklapa u njihov senzibilitet i ovo je ploča koja se jako lepo troši:
 
https://surya-band.bandcamp.com/album/solastalgia
 
 
Da se malo prenemo iz sve te depresivne zabrinutosti poslužiće izraelski Desert čiji je treći album, Fortune Favors the Brave punih pedeset minuta bestidno cheey power metala sa stripovski tretiranom ratnom tematikom, cheesy solažama na gitarama i klavijaturama i cheesy refrenima od kojih čovek može sebi malo da povrati u usta, jelte. Ipak, Desert zavređuju moju pažnju jer su album objavili tako brzo nakon što su Sabbaton dropovali svoju ovogodišnju ploču i što su zapravo značajno bolji od Šveđana, pobeđujući ih na njihovom, takoreći, terenu. Sad, nije to teren koji je meni naročito značajan i Sabbaton sam već relativno negativno ocenio onomad, ali baš zato skrećem pažnju na Desert koji uspevaju da uzmu elemente Blind Guardiana, pa i Iced Earth i da sklope album koji ja svakako neću slušati u nekoj ozbiljnijoj meri ali koji mi deluje kao zaokruženiji produkt ratom opsednutog power metala od najnovije ponude izvikanih Šveđana. Plus, Sabbaton su pokazali da je koketiranje sa Srbijom bio samo marketinški gest pa nas na poslednjem albumu i ne pominju, a Izraelci imaju pesmu koja se zove Hajduk’s Revenge koja kreće izrazito balkanskom folk-melodijom i nastavlja u slavnom, blago orijentalnom metal stilu do konačne pobede!
 
https://desertband.bandcamp.com/album/fortune-favors-the-brave
 
Australijski bend Lord su power metal institucija sa južne hemisfere i njihov šesti album, Fallen Idols je za mene preklinički producirana ali ipak vrlo solidna ponuda komercijalnog ali šarmantnog, raspevanog epskog metala sa dosta retro elemenata ali bez preteranog davljenja u nostalgiji. Lord imaju u sebi dosta te nemačke power metal cheesy linije i to ih uglavnom čuva od toga da ih ja shvatam preozbiljno, plus, bubnjevi su mi grozno producirani, ali ako se to sve stavi na stranu, ovo su solidno urađene power metal pesme koje bi trebalo da se dopadnu fanovima žanra:
 
https://lordofficial.bandcamp.com/album/fallen-idols-deluxe-edition
 
 
Ali onda da se vratimo instrumentalnom post metalu sa novim, sedmim po redu albumom čikaških Russian Circles. Blood Year je ploča kojom se bend vraća posle skoro tačno tri godine od prethodnog, vrlo dobrog albuma Guidance i ovde se oseti da je bend u međuvremenu još napredovao i širio horizonte svoje muzičke filozofije. Za razliku od gorepohvaljenih Sūrya, Russian Circles su bend koji je i originalan u zvuku i suptilan u pristupu rukujući svojim instrumentalnim materijalom sa mnogo autoriteta. Russian Circles uspešno umiču generičkoj post-metal matrici i pesme im nisu prosta smena tihih i glasnih delova već organskije sklopljene kompozicije čiji metal elementi ostaju neupitni čak i kada se trio razigra i svesno beži od readymade metal rešenja. Plus, ovaj album ima neke zaista upečatljive, memorabilne teme. Russian Circles, naime, nisu bend koji vozi jedne te iste rifove i smene akorda, već zaista razmišljaju o tome kako melodija može da se gradi i u vremenu i po slojevima pa je ovo ploča koja je, ako već ne proggy formata, svakako prilagođena slušaocu-sladokuscu koji će uživati u razvijanju zametaka pesama u grandiozne strukture i impresivne muzičke građevine. Retko, možda preretko u ovom vremenu u kome je brickwall mastering i dalje suvereni vladar (pa i ova ploča ne umiče jakoj digitalnoj kompresiji) mogu da upotrebim reč „suptilno“ za muziku modernog metal benda, ali Russian Circles je zazivaju iz sve snage i nude nam još jedan izuzetan album koji će se vrteti na repeat u mesecima što dolaze:
 
https://russiancircles.bandcamp.com/album/blood-year
 
 
Švedski Mylingar (reč označava lutajuće duše dece preminule pre krštenja, molimlepo) ima drugi album, Döda Själar (mrtve duše, dakako) i ovo je četrdeset minuta teških iskušenja za uvo i duh. Mylingar udaraju ispod pojasa, mučki i iz sve snage, isporučujući blackened death metal koji stiže iz najdubljih pećina najprokletijih predela ove planete koje možete da zamislite, sa mrvicom avangardnog i miksom koji bi mogao da vam trajno ošteti sluh. Ovo sve pričam u najboljoj mogućoj konotaciji jer se radi o ploči koja sjajno opravdava te neke ideje o subverzivnosti metala kao granične forme umetnosti. Naravno, nije to lako za slušanje, ali ovo nije art brut produkt niti nekakav so bad it’s fascinating projekat već u fullu promišljena muzika veličanstvenog nihilizma i skoro samoubilačke posvećenosti agresiji koja nema u sebi ni trunku mačo-poze već čiste fascinacije destrukcijom, poništavanjem i ništavilom. Mylingar su impresivni, zavodljivi i jako, jako teški za slušanje a ovo je, skoro da je nepotrebno reči, izdao pensilvanijski 20 Buck Spin. Svaka čast za posvećenost i bendu i etiketi a ovo treba preslušati barem jednom da bi čovek otvorio sebi novu perspektivu iz koje će posmatrati muziku, umetnost i život:
 
https://listen.20buckspin.com/album/d-da-sj-lar
 
https://mylingar.bandcamp.com/album/d-da-sj-lar
 
 
Izašli su i novi Thy Art is Murder i Carnifex ali to ćete morati da nađete nekog mlađeg da adekvatno prikaže jer je mojim ušima i jedan i drugi album neslušljiv na ime brikvolovanog masteringa.
 
Umesto toga, jedan... pank album? Pa, da, ali ova vrsta hardkora je odavno legitimizovala sebe kao u praksi podvrstu metala, pa je nova ploča crustcore kvarteta Hive iz Mineapolisa jedan vrlo prijatan i preporučljiv uradak teške, distorzirane muzike za svakog ko takvu muziku voli. Jutros sam zapravo iz nekih razloga poznatih redakciji i mom duhovniku slušao dosta skandinavskog D-beata po JuTjubu i pomislio da mora da stanem jer danas neću čuti ništa bolje od Skitsystem i Disfear a treba da pišem o grdnom novom metalu, no, Hive su ispali kec u rukavu. Most Vicious Animal je ploča koja pokazuje da se čak i u najrestkriktivnijem žanru muzike na svetu i dalje mogu snimati sveži, životni albumi i ovo je zreo a opet izuzetno zdrav, vitalan hardkor pank sa tvrdom pokoricom, koji majstorski šalje sve te poruke o beznađu i mraku kakve slušamo od njihovih kolega već četri decenije unazad, a da opet sve zvuči stvarno i ubedljivo kako i treba. Mineapolis, svakako, ima dobru i dugovečnu tradiciju opasnog crustpunka (Destroy!, Misery, da pomenemo samo najpoznatije izdanke) a Hive se u nju uklapaju sa dobrim shvatanjem osnova ali i smelošču da idu u smislenu i upečatljivu nadgradnju. Most Vicious Animal tako uspeva da isporuči i klasične d-beatove i standardne krast rifove a da opet ode i par koraka dalje i muzici podari nove dimenzije i perspektive. A sve mračno, opasno i teško. Vrlo lepo:
 
https://hive-us.bandcamp.com/album/hive-most-vicious-animal
 
 
Sa druge strane plota, ali muzički razumno blizu su estonski Deceitome koji na svom novom EP-ju, Flux of Ruin isporučuju pet pesama klasičnog švedskog death metala, kao iz bakine kuhinje. Naravno, švedski death metal je odavno postao žanr koga sviraju svuda u svetu a Estonija i nije tako daleko od švedske pa Deceitome fino i sa razumevanjem provlače svoj mračni, teški death zvuk koji je negde između ranih Entombed/ Nihilist i Grave. Pesme su solidno napisane i nisu samo jednostavno praćenje formule a bend, iako nema ambicije da zvuči originalno ipak ima dosta karaktera i ne treba ničeg da se stidi. Odličan vokal, uzgred:
 
https://redefiningdarknessrecords.bandcamp.com/album/deceitome-flux-of-ruin
 
 
Izašao je i prvi singl još jednog projekta Phila Anselmoa, En Minor i mada istoimeni seveninčer zapravo nije baš metal već nekakva „dark americana“ sa akustičnim gitarama i dosta rasviranim južnjačkim soliranjem, ostaje fakat da mi se skoro svi Anselmovi projekti posle Pantere dopadaju značajno više od Pantere. Zanimljivo:
 
https://enminor.bandcamp.com/
 
 
Švedski Humanity’s Last Breath, da bude ironično, ne svira švedski death metal iako svakako svira death metal i iz švedske je ali to su ti paradoksi modernog metala. Elem, ovaj studijski projekat Bustera Odeholma je dobacio do nove ploče, Abyss, koja kombinuje relativno interesantan, pa pomalo i eksperimentalan death metal sa malo deathcorea u jednu smešu koju ne bih smeo da preporučujem sa ne znam koliko entuzijazma ali koja svakako zavređuje da se čuje. Predugačko je ovo i nema dovoljno usmerenosti da bi sve dobre ideje koje Buster ima bile na pravi način iskorišćene a kad se u sve umešaju previše „plastična“ produkcija i neinspirisani deathcore pasaži, ne mogu nikog da osudim ako digne sidro, no, Odeholm bez sumnje ima interesantan pogleda na death metal i vredi mu posvetiti barem nešto pažnje:
 
https://humanityslastbreathofficial.bandcamp.com/album/abyssal
 
 
Zato je tu novi, treći album haotičnog hardkor benda Meatwound iz Tampe i ovi Floriđani umeju da sviraju, ne plaše se da to pokažu, a opet muzika im je laserski fokusirana i usmerena na izazivanje osećaja strave i tjeksobe, nikako na pokazivanje sposobnosti ljudi koji je prave. Već sam dobrano izlizao svoja poređenja svega živog i mrtvog sa Nomeansno ali Meatwound zavređuju ovu komparaciju jer je Culero album koji bi Nomeansno snimili da su odrasli na grajndkoru i brutalnom, gražanom sludge metalu. Jako dobro, jako dinamično, jako mračno a opet neodoljivo. Plus, koza na omotu! Ne propustiti:
 
https://paxaeternum.bandcamp.com/album/meatwound-culero
 
Za malu i lako probavljivo porciju death/ thrash metala iz Njujorka obratićete se na adresu benda Ordeals čiji je novi 7“, Choose Death, sklopljen od dva introa i dve pesme interesantno emotivnog thrasha sa death nadjevom, prljavom produkcijom ali dosta šarma i personalitija:
 
https://stygianblackhand.bandcamp.com/album/choose-death
 
 
Još jedan ubitačan 7“ dobijamo od industrial-metal-punk-noise ekipe Street Sects. Gentrification III: Death and Displacement su dve pesme industrijskih ritmova, vrištanja, distorzije, semplova i mnogo drugih zvukova ubačenih u mešalicu za beton a zatim oblikovanih u zavodljive, seksi forme. Industrial metal često ume da bude beskrvan, generički predvidiv žanr, pa je tim dragocenije da Gentrification III ubacuje puno energije i autentične ekspresivnosti u dobro znanu formulu:
 
https://streetsects.bandcamp.com/album/gentrification-iii-death-and-displacement
 
 
Horror Pain Gore Death Productions je izdavač za koga uglavnom vezujemo jedva-produciran, lo fi gore/ grind/ horror metal sa dna kace (u najboljoj mogućoj konotaciji) pa je debi album čikaških Sons of Famine, nazvan As Razors Gnaw Like Wolves jedno (prijatno!) iznenađenje. Ovde na programu imamo zreo i veoma slušljiv blackened thrash metal/ crust sa elementima progresivnijeg pa i post-metala, produciran ne sad nešto preskupo ali svakako za par klasa iznad uobičajene HPGD ponude. Kad se malo zaroni u spisak članova benda shvatimo da ovde imamo proverbijalni who-is-who čikaške scene sa člaovima Yakuza, Corpse Vomit, Lividity i gomile drugih bendova pa onda zrelost ovog albuma nije neko čudo. Svejedno, As Razors Gnaw Like Wolves je veoma prijemčiva ploča zaraznih rifova i opakog tempa koja metal i pank meša na najbolje načine. Ne znam da li se prioprema novi album Dead Cross ali Sons of Famine su Pattonu i ekipi zadali zajeban domaći:
 
https://hpgd.bandcamp.com/album/as-razors-gnaw-like-wolves
 
 
I debi album estonske blackened death/ crust ekipe Swarn, pod nazivom Black Flame Order vredi čuti jer je u pitanju prilično originalna i stilski zanimljivo široka ploča mračnih, opresivnih atmosfera i glasne, žestoke svirke. Swarn su se opredelili za preterano komprimovan mastering a što je šteta jer njihova muzika bi mnogo dobila kada bi zvuk imao više prostora i dinamičkog opsega, no ovo je u osnovi vrlo interesantna ploča kojoj je mračnost definišuća dimenzija ali koja ume da vrlo lepo oplemeni to mračnjaštvo nadahnutim harmonskim rešenjima i temama. Poslušati:
 
https://redefiningdarknessrecords.bandcamp.com/album/swarn-black-flame-order
 
 
Završimo nečim stvarno odvratnim. Australijski goregrind bend Homicidal Epilogue ima debi album, Depths of Excruciation i to je 12 pesama u nekih 48 minuta rafalne bubnjarske paljbe, dubokih grlenih vokala koji zvuče kao da vepar povraća u metalno bure i rifova koji povremeni uspeju da se probiju kroz svu tu buku. Homicidal Epilogue umeju da svoje do karikature prebrze aranžmane okite i po kojim slem delom, čisto da se ne svede baš sve na mašinske blastbitove, ali fakat je da je ovo album koji je vrlo teško slušati ako niste BAŠ ljubitelj ovakvog zvuka. Ali ako jeste, pa ovo je vrlo korektno sklopljeno i beskompromisno na jako „andergraund“ način a da opet ima dovoljan nivo „muzičarstva“ da prevazilazi demo scenu.
 
https://homicidal-epilogue-grind.bandcamp.com/album/depths-of-excruciation
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #789 on: 10-08-2019, 15:25:48 »
Dakle, jedna od stvari sa kojim metalac treba da se suoči ove nedelje je da smo prošle nedelje imali dva masovna ubistva u Americi koja su počinila dva odvojena „usamljena pucača“. Jedan je bio sad već nažalost standardni 8Chan-er, radikalizovani alternativno desničarski belac, ali drugi je bio... pa, uz rizik da mnogo poopštim stvari – jedan od nas. Dakle metalac. Ubica iz Dejtona, Ohaja je ne samo bio antifašista i proklamovani levičar (kako već to Amerikanci shvataju) već je bio pevač porngrind benda sa izrazito mizoginim tekstovima kako je to u ovom podžanru već običaj. Članovi ovog benda su zgroženi i brišu sve tragove postojanja sa interneta, što je najmanje što možemo da se nadamo da će učiniti, ali ovo je zgodan šlagvort da se podsetimo da „granične“ fenomene u ekstremnom metal andergraundu većina nas shvata na pravi način – dakle da je to umetnost, ma kako primitivna bila, kroz koju (uglavnom mladi) ljudi testiraju tabue, nekad iz šale, nekad zbog šok efekta, nekad da bi sami sebi isprobali granice, ali da preovlađujuća, ogromna većina tih ljudi nisu nasilnici i nužno aktivno mizogine osobe – ali da postoje ljudi koji su privučeni ovakvim formama umetnosti zato što autentično jesu nasilni ili mizogini. I da takve ljude čekaju i drugi ljudi koji će ih radikalizovati i podsticati iz zabave ili koristi. Imati to na umu znači imati zdrav odnos prema muzici koju volimo.
 
A hajde sada da vidimo šta smo slušali tokom nedelje.
 
Šveđani Seid otvaraju blekmetalsku ponudu svojim trećim albumom Ulv i, ako znate da ova reč označava vuka i da bend dolazi iz Štokholma, nagađate već da je u pitanju tradicionalni švedski blek metal. Ipak, Seid nisu generička tvorevina već prilično osoben bend sa vikinškim senzibilitetom koji se očitava u raskošnim melodijama sa blago narodnjačkim prelivima i organski aranžiranim pesmama koje uglavnom nisu preagresivne i oslanjaju se na pamtljive melodije i teme. Opet, bend je produkcijski i izvođački dovoljno sirov da to meni zvuči autentično i staroškolski u zadovoljavajućoj meri. Fino:
 
https://seid.bandcamp.com/album/ulv-2
 
 
Za još solidne skandinavske ponude, ali sada sa skupljom produkcijom, tu je prvi album trondhajmskih Brotthogg. Ovi Norvežani zapravo kombinuju black metal sa melodeath elementima i mada im je muzika na ivici toga da bude preproducirana & preulickana, zapravo osvajaju dobrim pesmama i impresivnim sviračkim sposobnostima. Echoes of the Past je album složenih ali tečnih pesama koje uglavnom uspevaju da opravdaju veliku količinu svojih pokretnih delova. Kristian Larsen Moen koji je sve to napisao i odsvirao je očigledno vrlo talentovana individua i uspeva mu da nešto što je zamišljeno kao melodični blek metal izgura par stepenika iznad proste kolekcije lepih, baroknih melodija i ponudi nam punokrvan, zaokružen blek metal program. Prijatno!
 
https://brotthogg.bandcamp.com/album/echoes-of-the-past
 
 
Švajcarski dvočlani projekat Temple ima svoj prvi album, The Last Pact i pored izvrsnog old skul satanističkog omota nude i pristojnu, sirovu i distorziranu blek metal svirku koja se ne trudi da pametuje niti da se pretvara modernijom nego što jeste, ali se može opisati kao ekspresivna i ubedljiva. Temple su jedan od onih bendova koji očigledno ne nastoje da imitiraju bendove na kojima su odrasli već sklapaju album polaroida što opisuju akumulirano životno iskustvo ovih mladih ljudi kroz visoko apstraktne, religioznom simbolikom nabijene prizore. Dobro, zaneo sam se, ali ovo je lična, idiosinkratična muzika koja je istovremeno vrlo slušljiva i preporučljiva za probu:
 
https://youtu.be/KZsBkiWBe0I
 
 
Preskačem razne indonežanske i finske atmosferičare jer mi nešto ne pašu ove nedelje, ali zato skrećem pažnju na finsko-nizozemski folk-metal projekat Iku-Turso čiji drugi album Storm Over Isengard nimalo prikriveno (štaviše sasvim eksplicitno) omažira Storm i Isengard, dva značajna norveška folk metal projekta. Sećam se, pre jedno petnaest godina da sam Niku Bullenu iz Napalm Death/ Scorn/ The Black Galaxy pomenuo da mi je Isengard zabavan a da je on zgađeno gunđao o pijanim Norvežanima i njihovoj opsednutosti patuljcima i Tolkinom. E, pa, Iku-Turso su bend koji sigurno ne treba slušati ako ne volite patuljke i Tolkina ali i ako ne vidite kako patuljci i Tolkin mogu dostojno da budu predstavljeni lo-fi blek metalom. Naravno, Isengard je bio jednočlani projekat u kome je Dark Throneov Fenriz uz pomoć obilne količine alkohola napravio gomilu narodnjačkih pesama u samom studiju tako da Iku-Turso ne uspevaju da uhvate spontanost i šarm njegovih klasičnih snimnaka, ali ovo ima nekog svog šarma i vredi da se provuče kroz uši makar jednom.
 
https://iku-turso.bandcamp.com/album/storm-over-isengard
 
Italijani Silence Thereafter na svom debi EP-ju nazvanom Hollow nude vrlo stereotipan post-blek metal jelovnik, ali pošto sam dobro raspoložen reći ću da ovo može da se presluša, a ako inklinirate ovakvom zvuku, verovatno je da će vam biti i prijatno:
 
https://narcolepticaprod.bandcamp.com/album/hollow-ep
 
 
I kad smo već u Italiji, veterani Funeral Oration se 23 godine posle prvog albuma vraćaju sa nastavkom koji izlazi 16. Avgusta ali je dostpan za preslušavanje ekskluzivno na Black Metal Promotion kanalu na JuTjubu i... pa.. ovo je zapravo dobro. Ne nužno ono što biste očekivali od benda koji je nekada svirao death metal i svakako ne producirano onako kako bi ova kompleksna, ambiciozna muzika zaslužila, ali Eliphas Love je intrigantan album žestokih pesama koje su blek metal po identitetu iako u sebi imaju i panka i avangardnog metala i svakojakih neočekivanih gestova. Funeral Oration ovde nude skoro pa definiciju nesavršenog remek-dela, album koji neodoljivo privlači svojim ogromnim bogatstvom ideja i umešnošću izvođača da ih sve ubace u pesme koje se ne polome pod težinom silne odgovornosti, ali i album čiji je miks naprosto loš i jako oduzima na kvalitetu slušalačkom iskustvu. Ipak, vredi se potruditi jer ovo je jedna od onih ploča kakve (kao što se iz priloženog i vidi) ne nailaze baš prečesto:
 
https://youtu.be/1Rx3aMMP80k
 
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/eliphas-love
 
 
 
Pekinški jednočlani Reverie Noire na svom debi albumu nominalno svira atmosferični blek metal ali mnim da je ova žanrovska odrednica preuska za talenat ovog mladog Kineza koji piše kompleksne i prilično zabavne pesme od po jedanaest minuta u kojima se meša malo ambijenta, mnogo žestoke svirke i nešto jeftinih ali veoma efektnih (sinti) orkestracija. Winter Requiem naslovom sugeriše meditativnu, svečanu muziku ali u praksi ovo je album koji deluje kao saundtrak za nekakvu zajebanu cyberpunk anime produkciju uz koji vrlo lako možete da odlutate i da se nikada ne vratite. Respekt za debi album:
 
https://reverienoire.bandcamp.com/album/winter-requiem
 
 
 
Leto je pravo vreme za stoner rok, pa u tom smislu vredi da se skrene pažnja na drugi album melburnških Planet of the 8s koji se zove Tourist Season i nudi četrdesetak minuta zakucavačkog, zrelog desert rock/ stoner rock jelovnika koji bi bez problema mogao da ide i na televiziju ali uspeva da zadovolji i deo mog brutalističkog ukusa. Hoću da kažem, ovo je generalno previše melodično i pevljivo za moje potrebe ali Planet of the 8s imaju ekstremno težak i prijemčiv zvuk, opaku ritam sekciju, masne solaže i generalno jak stav pa ne mogu ovaj album da tako olako odbacim samo zato što promakne po koji saundgardenovski refren...
 
https://planetofthe8s.bandcamp.com/album/tourist-season
 
Kalifornijski Monarch su jedan od mnogih bendova koji nose ovo ime u proširenom metal univerzumu, ali imaju dve prednosti: 1. nisu baš metal bend već više žestoki psihodelični rokeri i 2. mnogo su dobri. Beyond the Blue Sky je njihov drugi album i pričamo o veoma raskošnom psihodeličnom zvuku u kome ima mesta i za soliranje na saksofonu (slušajte genijalnu Divided Path) i za razne druge ekscentričnosti zato što je bend osnovu – psihodelični, tvrdi gruv – postavio perfektno. Monarch su na udobnoj zlatnoj sredini između spontanog džemovanja i jasno fokusiranih pesama (sa sve almanbraderbendovskim duplim gitarskim harmonijama – slušajte Pangea) i uspeva da ponudi pravilne količine discipline i slobode na ovoj ploči. Pa još taj prozračni miks! Vrlo dobro:
 
https://www.youtube.com/watch?v=OELY2StrWHI
 
 
Naš, hm, komšija iz Bukurešta, Ervin Usein već izvestan broj godina snima solo albume pod imenom Goddess a najnoviji, Voyager, izašao pre neki dan je vrlo pitka kolekcija teškometalnih instrumentala sa dosta gruva i lepe atmosfere koja vam neće promeniti život ali može da vam ulepša dane. Ervin zna u čemu je najbolji i njegove muzika je parada teških, moćnih rifova i poletnog, stamenog ritma kojima su pristojne solaže i malo klavijatura samo lep nadev. Pitko:
 
https://goddessrocks.bandcamp.com/album/voyager
 
 
Getenborški The Drippers sviraju teški, brzi speedrock, dakle, bliži su panku nego metalu ali kako je ova podvrsta muzike odavno otvorila zonu nenapadanja između ove dve škole, legitimno je da njihov drugi album Action Rock ovde preporučimo iz sve snage. Nema ovde mnogo filozofije: ako volite Motorhead, Peter Pan Speedrock ili Zeke, volećete The Drippers. Ovaj bend je očigledno u letu uhvatio baklju koju su ispustili zemljaci Hellacopters i dostojno produžuje tradiciju bučnog, teškog i zapaljivog švedskog rokenrola koji bije među rogove i ne uzima taoce. Moćno:
 
https://thedrippersgbg.bandcamp.com/album/action-rock
 
 
 
Naravno, jedno od najvećih izdanja ove nedelje je (tek!) šesti album Slipknota, We are not your kind i kako sam ja već u istorijiji zapisan čovek koji se mučki obračunao sa ovom ekipom još u vreme četvrtog im albuma (pale su tu teške reči poput „fabrički“, „konfekcijski“ „korporacijske kučke“ itd.) teško je očekivati da kažem nešto posebno pozitivno o šestom. Ipak, evo, mogu da kažem NEŠTO pozitivno a to je da sam na prvi pokušaj slušanja ljubopitljivo podigao obrve shvativši da bend pravi zaista lavovski napor da uhvati magiju tih nekih svojih najboljih albuma (tj, prva dva non-indie, sa naglaskom na prvom) i da nekako uklopi njihovu eksplozivnost i silovitost sa stadionskim rokom kome je Slipknot po prirodi stvari danas bliži.
 
Naravno, Creyju i ekupi ovo ne uspeva, da ne bude zabune i da vas ne zavedu silne pozitivne kritike koje je album dobio, ali je ovo ipak ploča na kojoj se trud čuje i treba ga poštovati čak i kad se čovek pomalo dosađuje. Hoću da kažem, na taj prvi pokušak slušanja dobacio sam do pete pesme a onda sam morao da prekinem i da pustim malo Angist i Undead Prophecies da isperem uši.
 
No, da se razumemo, osnovni problem koji Corey i partneri imaju je svakako taj nedostatak autentičnosti i to nije nešto što ih prati od juče. We are not your kind samo podvlači tu dosadno sveprisutnu činjenicu da pričamo o muzici koja očajnički pokušava da bude „granična“ i „ ekstremna“ a da opet sačuva taj neki univerzalni, konfekcijski šarm, muzici koju prave bogate bele osobe u četrdesetima ali koja treba da bude bliska potomtsvu belog smeća iz prikolica i klincima iz superniske srednje klase jer, kao, govori o univerzalnim traumama i rezervoarima volje da se traume prevaziđu. Ne ide to, ali Slipknot su na ovom albumu neuverljivi na jedan gotovo simpatičan način sa ogromnom količinom ideja u pesmama, od kojh su neke, pa, skoro pa bizarno smele (i generalno bizarne). Slušajte recimo Nero Forte koja je harmonski otvorila potpuno nove horizontze za bend.
 
I sad, izvođački ovde treba respektovati novu energiju koju bend kao da je pronašao (pogotovo Corey deluje kao da se ozbiljno trudi da pronađe mladića koji je besneo na Eyless i Wait and Bleed), a autorski valja prepoznati sve te ideje koje su poubacivane u blender pa šta im sekularni bog da, no, naravno, mene ovaj bend na ovom albumu sigurno gubi sa svojim supertrivijalnim melodičnim refrenima koji su predaleko do metala kakav bih ja slušao kod kuće i sa ipak preterano širokim pačvorkom svega što se pokušava, a da se premalo toga produbi do nekih ozbuiljnijih konsekvenci. No, Slipknot su uvek i bili definicija plitkoće i površnosti i ovo je sasvim konzistentno sa njihovim modus operandijem. We are not your kind je samo muzičarski i produkciono superiorno odrađen album (mada je meni ovaj zvuk bubnjeva grozan) koji uspeva da podseti na ranije momente kada je bend delovao spontanije i svežije (Red Flag je pesma kakvi bi AI napravio da ste ga mesec dana hranili Surfacingom i People = Shitom), da se pozove na neprebrojne uticaje (dosta se Godflesha ovde, recimo čuje) i da sve to odradi sa dovoljno srca da bez sumnje pridobije veliki deo publike natrag i potvrdi svoj stadionski status. Ja nisam siguran kako se deslo da je ovaj bend u 2019. godini jedno od najvećih metal imena današnjice – uvek sam mislio da će ih u međuvremenu preteći nekakav Bring me the Horizon ili kakav sličan metalcore sastav – but here we are. Slipknot su i dalje bend koji je meni zanimljiviji da o njemu čitam nego da ga slušam, ali We are not your kind je album koji je manje nezanimljiv za slušanje od svega što su ovi ljudi napravili posle Iowe. I to valjda nije mala stvar.
 
 
https://www.youtube.com/playlist?list=PLn5AeNXfbZxQJlliM4bJtZbn96M6o4yjO
 
 
OK, idemo na nešto bliže mojim primitivnim senzibilitetima: portlandski death/ gore sastav Lord Gore (nedavno predstavljen ovde na ime kompilacije starih snimaka)  snimio je treći album posle petnaest (!!!!) godina i Scalpels for Blind Surgeons je prilično bučna smeša prljavog death gruva sa malo goregrind ekscesa. Čuje se ovde da nije u pitanju nekakav bend omladinaca koji su juče videli na JuTjubu kompilaciju najkrvavijih scena iz horor filmova osamdesetih i devedesetih, pa je ovo u određenom smislu prilično zrelo komponovana ploča sa pesmama koje imaju dovoljno death metal disciplinovanosti da se da ta neka grindgore komponenta pristojno uokviri i da u konačnici dobijemo pristojan, mosh-friendly produkt. Problem ovog albuma je naprosto apsurdno prekomprinovan master koji gotovo kompletno uništava kvalitete ove muzike presujući sve te lepe goregroove momente u zid od cigle koji se teško sluša i još teže pamti. Ako ste manje nervozni od mene, uživaćete u mnogo dobrih rifova, zaraznih gitarskih tema  i moš deonica.
 
https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/scalpels-for-blind-surgeons
 
 
Nominalno još bliže mom senzibilitetu su Phobia iz Orindž Kauntija, američki grindcore bend osnovan još 1990. godine. Ovo ih svrstava u tu neku drugu generaciju grajndkora, ali to je, a ovo kažem bez neke želje da se hvalim, epoha u kojoj je Evropa suvereno vladala i u kojoj su stasali neki od najvažnijih bendova u žanru (Agathocles, Cripple Bastards, Nasum itd.). Phobia ne spadaju ni u vrhunce američkog grajndkora te ere i nalaze se u solidnoj drugoj ligi zajedno sa, recimo Droghedom, ali petnaestominutni EP Generation Coward kojim nam se predstavljaju ove godine je sasvim korektna ploča relativno srednjaškog ali izvođački vrlo ubedljivog i dobro snimljenog grajnda. Na jelovniku je uobičajena ponuda krateža uglavnom zasnovanog na blastbitu i superbrzom d-beatu sa nešto malo moš deonica, ali Phobia znaju da sviraju i ovde ima i uspelih solaža, i dobrih rifova i sasvim okej pevanja. Problem su najviše pesme koje prečesto traju predugo – Internet Tough Guy sa svojih jedva 106 sekundi (u koje spada i semplovani intro) traje bar pola minuta predugo – i ne uspevaju da uhvate gruv kakav nude Terrorizer ili Mule Skinner, a kada su namerno kratke ne deluju kao više od proste šale. Phobia, dakle, nisu na nivou jednih Walking Corpse ili Shit Life koji su mi ulepšali ovu godinu svojim izdanjima ali ovo je dovoljno kratka i kompetentna ploča da može da se preporuči za slušanje makar jedared:
 
https://phobia.bandcamp.com/album/generation-coward
 
 
Finski trešeri Excuse su konačno snimili prvi album posle nekoliko solidnih EP-jeva i Prophets From the Occultic Cosmos je grozno masterovana ploča, ali i ploča vrlo dobre muzike. Pričamo o šest pesama naprednog, na momente skoro pa proggy thrasha na tragu kasnih osamdesetih, sa svim mogućim kosmičkim i simboličkim referencama koje vam mogu pasti na pamet. Neću reći da bend ZVUČI kao kombinacija Hexx, Revenant i Intruder ali ću reći da bi se Excuse sa ovom pločom lako uglavili na koncert na kome bi ova tri benda svirala, nudeći jednako kompleksne, nepredvidive a keči pesme u kojima se Kreator i Voi-Vod začas sudare sa Iron Maiden i donesu vam osmeh na lice. Tim gore što je ovo ovako sirovo producirano a onda masterovano na za mene neobjašnjiv način tako da muzika zvuči u isto vreme i sirovo i prepeglano, sa usrednjenim ekvilajzerom i odvratnim brikvolom koji se postavio između mog uha i jednog suštinski odličnog albuma. Greota ali ovo je ploča u koju vredi uložiti napor:
 
https://shadowkingdomrecords.bandcamp.com/album/prophets-from-the-occultic-cosmos
 
 
Kad smo već kod neobjašnjivih produkcija, skrenuo bih vam pažnju na prvi album melnburških Turret koji je porcija tradicionalnog hevi metala samo snimljena kao da ste mikrofon držali u drugoj sobi dok je bend svirao. In the Shadows je album kome produkcija nije jedini problem. Ovo jeste malo sirovo snimljeno ali to mu, da bude iskren, dodaje i malo lepe patine pogotov što se danas davimo u preproduciranim power-metal pločama koje ja ne mogu da slušam. Veći problem je možda to što je  ovo i izvođački pomalo neuglađeno sa pevačem (i gitaristom) Joeom Stanleyjem koji je mogao da provede malo više vremena snimajući svoje vokalne deonice. Opet, nije da je PERFEKCIJA ikada bila ključ za najbolji metal i ponovo se vraćam na produkciju koja svojim neobično šupljikavim zvukom na momente preterano ističe Stanleyjeve nesavršenosti i nedorađenosti. Dakle, pričamo o nesrećnoj kombinaciji miksa i idiosinkrazija na strani izvođača. No, kompozitorski ovo je pristojna ploča sa dosta dobrih momenata i žestinom koja meni prija. In the Shadows je sirovije čitanje Iron Maiden i ranih Helloween sa malo Satan ili Anvil elemenata, a što su sve prave stvari na pravom mestu i neke pesme, recimo Call of the Sea, su legitimno odlične. No bendu je bio potreban pravi producent da sirovi dragulj uglanca do proverbijalnog brilijantskog sjaja, i u godini u kojoj smo dobili izvrsne ploče bendova Metalian, Riot City ili Hellfire, Turret ne mogu da se plasiraju više od druge lige.
 
https://turretmetal.bandcamp.com/album/in-the-shadows
 
 
Vratimo se thrashu jer grčki pregaoci Suicidal Angels imaju novi album, Years of Aggression i mada sa njim svakako nisu prevazišli svoj sopstveni drugoligaški status, ovo je bez sumnje korektna i eminentno slušljiva ploča. Suicidal Angels su meni uvek bili za nijansu preupeglani, kao-Sacred-Reich-ili-Death-Angel-ali-iz-druge-ruke bend i sa ovim albumom se to ne menja, ima tu te neke laboratorijske atmosfere pažljivog rekonstruisanja tuđeg zvuka na mestu gde bi trebalo da stoji nesputana lična ekspresija, ali, da ne budem shvaćen pogrešno, ovo je sasvim prijatna ploča. Grci su vrlo dobri muzičari koji, pritom, ne smaraju sa demonstracijama znanja već svoje veštine fokusiraju na tvrdo napisane i odsvirane metal komade koji imaju atmosferu i ubedljivost. Najvažnije, ima ovde dobrih rifova i mada mi Years of Aggression neće ući u top 10 thrash albuma za ovu godinu, sasvim je to prijatno spravljen i isporučen obrok, sa povremenim bljescima izuzetnosti, koji podseća da druga liga, kad valja, zaista valja:
 
https://youtu.be/DPhpGlb7alY
 
 
Ali kad smo već kod thrasha, njemački veterani Destruction su izbacili svoj ŠESNAESTI album, Born to Perish i mada na njemu nema nekih velikih iznenađenja (bend, uostalom, prilično postojano radi od osamdesetih), ovo je ploča na kojoj Schmier, Mike i ekipa ne da nemaju čega da se stide nego mogu i da kažu da su omladini pokazali kako se to radi. Za bend koji svira od 1982. godine, Destruction su na Born to Perish veoma vitalni, sviraju žestoko, producirani su odlično i nude thrash metal koji ne filozofira nego je naprosto dobro napisan i izveden sa autoritetom. Tamo gde mlađi bendovi  pokušavaju da u starom žanru pronađu nove izražajne tehnike, Destruction naprosto koriste svoje veliko iskustvo da sprave pesme koje zvuče ubedljivo i jako. Ovo nije sasvim na nivou za mene i dalje neobjašnjivo fenomenalnog povratničkog albuma Possessed od ove godine, ali je dobro:
 
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_m2zkddQOv5eu_O2CY6TqsMSqw0yRSMd9c
 
 
Imamo i jedan sasvim solidan brutal death metal album ove nedelje u formi debi (?) albuma ekipe Strappado, a koji se zove Exigit Sincerae Devotionis Affectus. Strappado nisu najoriginalniji bend na svetu ali njihov zvuk je prilično osoben, sa masteringom koji svemu daje element hermetičnosti i u svirci koja je ekstremna, brutalna i nepraštajuća donosi crtu discipline pa i hladnoće. Što je vrlo osvežavajuće:  brutalni death metal je često natrpan detaljima i ukrasima koji treba da slušaoca malo oplemene u svom tom prebijanju, ali Strappadu to ne treba, ovo jemuzika tematski usredsređena na torturu i album je i u zvučnom smislu njena dobra reprezentacija a bez utapanja u infantilnosti i karikiranja. Vrlo dobro:
 
https://comatosemusic.bandcamp.com/album/exigit-sincerae-devotionis-affectus
 
 
Da završimo sa malo slama... Prvo debi EP benda Daeodon a koji je transatlantski sobni projekat usredsređen na dinosauruse pa je tako i debi izdanje naslovljeno sa  Creatures Of The Ancient i u pesmama se bavi raznim vrstama dinosaurusa. Ovo je tek korak iznad šale, ali s obzirom na svoje sobne/ demo produkcijske kvalitete, zapravo je slušljivo a kako sam ja stari ljubitelj megafaune, ne mogu da se na ovo barem ne nasmešim:
 
https://daeodonslam.bandcamp.com/album/creatures-of-the-ancient-2
 
 
Konačno, debi izdanje benda Strangled (jednog od brojnih bendova sa ovim imenom) je istoimeni EP i ovaj kombo iz Oklahome za sebe kaže da svira OKC Slam. A što je, kako se čuje sa ove ploče, kombinacija beatdow hardcorea sa slamovima i, koliko ja uvek bio sumnjičav prema ’core elementima u ekstremnom metalu, ovo je interesantna smeša a Strangled umeju da naprave neke zarazne i ubedljive pasaže na ovom EP-ju, podsećajući na momente na nekakvu underground verziju Slipknot. Dakle, whiter trash than thou? Apsolutno i u nedelji u kojoj Slipknot trijumfuju treba se podsetiti na ono odakle sav tak gnev zapravo dolazi:
 
https://youtu.be/cf9psu5lEMQ
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #790 on: 17-08-2019, 15:07:07 »
Nastavlja se Summer of Slam i leto 2019. godine će biti zapamćeno po solidnom broju visokoprofilnih slamming death metal izdanja koja su podelila javnost, uzburkala duhove i zaslužna su za dodatnih bar 7-8% oštećenja mog sluha. Al uzdam se da će nauka sve to da restaurira pre nego što skroz ogluvim. Dobro, da vidimo šta je sve od značaja bilo da se čuje u nedelji u kojoj su i Killswitch Engage rešili da izađu u narod sa svojim novim albumom...
 
 
Blek metal! Hamburški Totenwache čine tri momka koji kombinuju negovane bradurine sa korpspejntom što je sasvim adekvatno za 2019. godinu, a njihov prvi album, Der schwarze Hort (Google ovo, urnebesno, prevodi kao „Crna ostava“ iako samu reč „Hort“ prevodi kao „jaslice“) je kolekcija melodičnih ali žestokih, pržećih i nemalo kičastih pesama koje meni, ovako raspoloženom, zvuče sasvim okej za neka manje ozbiljna slušanja. Totenwache nisu nikakvi cerebralci niti imaju neki visoki koncept, ali je ovo pitka i prijatna muzika jednostavnih tehnika ali pamtljivih tema. Lepo:
 
https://totenwache.bandcamp.com/album/der-schwarze-hort
 
Izašla je sad tu i neka masa folk-metal albuma u blek metal ruhu ali sve to nekako amaterski, slabo producirano, nije mi zadržalo pažnju. No, srećom, tu je novi Deadspace. Australijski depresivljani na omot petog albuma, The Grand Disillusionment stavili su prilično uznemirujuću sliku, a muzički nude osobenu interpretaciju depresivnog blek metala koja ima u sebi i popriličnu količinu avangardnih stremljenja, a što ih odmah izdvaja od kolega sa sobnim projektima. Ovo je album koji nije ni lak za slušanje ni nešto skupo produciran ali intrigira kako konceptima tako i muzikom:
 
https://deadspacecollective.bandcamp.com/album/the-grand-disillusionment
 
 
Njemački Vendetta Records nam je doneo i split album jednog američkog i jednog grčkog benda. Insanity Cult su iz Atine (one u Grčkoj) i njihova polovina splita Contemplation in Discordance je fin primer helenskog blek metala sa prominentnim melodijama oštrim zvukom i agresivnom svirkom. Insanity Cult ne izmišljaju ništa novo ali su dobri u onom što su odabrali da rade. Kalifornijski Void Omnia imaju nešto hermetičniji pristup muzici i njihov blek metal koketira sa malo post-metal šmeka ali je ovo i dalje tvrda i agresivna muzika koja udara snažno i pored svojih leftfild harmonija. Ima ovde lepih hipnotičkih elemenata i dobrih gitara:
 
 
https://vendetta-records.bandcamp.com/album/void-omnia-insanity-cult-split
 
 
Argentinski Darker Mysteria na svom trećem albumu, Ceremonia de Brujería Ancestral zvuče vrlo raspoloženo a njihov srednjevekovno nahereni blek metal je melodičan (sa sve povremeno klin pevanjem i aranžmanima koji prizivaju okrestracije) i prijemčiv. Ovo je pritom i prilično dobro producirano sa glasnim ali čvrstim miksom i dosta energije:
 
https://darkermysteriaofficial.bandcamp.com/album/ceremonia-de-brujer-a-ancestral
 
 
Stoner rok! Ako vam još fali saundtraka za ovo leto, čileanski El Jefazo (Šef, takoreći) imaju novi album, Simbiosis, a koji se može podičiti odličnim omotom. Ni muzika, srećom, nije rđava. Doduše, ovde imamo na jelovniku instrumentalni stoner što, kako je poznato, kod mene odmah prouzrokuje podozrivost i frktanje, no, El Jefazo su se potrudili oko komponovanja i aranžmana pa su njihove pesme manje editovani džemovi a više propisne kompozicije, samo bez pevanja. Dobro. Kad je svirka ovako sigurna a produkcija prilično moćna, onda se to da lepo progutati:
 
https://eljefazostoner.bandcamp.com/album/simbiosis
 
 
Nedavno smo hvalili autralijski Comacozer a njihov bubnjar Andrew Panagopoulos je još u Aprilu izbacio album kao polovina dua Oblivion Reptilian. Drugu polovinu čini Mike Vest, Britanac i sludge/ stonerska legenda (11Paranoias, Bong itd.) a album Fried on Rock je, naravno, takođe instrumentalna ploča samo mnogo više oslonjena na džemovanje. I odvaljuje! Vest i Panagopoulos, nagađate, nikada nisu zajednički seli u studio da ovo snime, internet danas čini čuda i ovo je ploča toliko distorziranih gitara da od toga može da se ogluvi i toliko zaraznog gruva da od toga može da se rikne. Naravno, bubnjevi su ovde temelj na kojima se gradi ali Vestova gitarska pirotehnika je toliko impresivna da skoro da zaboravljamo kako Panagopoulos obezbeđuje organski, poletan gruv kolegi iz Londona da preko njega puca, prži i spaljuje sve živo. Pritom, Vest nije samo odsvirao svemirske gitare preko bubnja već i vrlo važne bas-linije koje sve drže na okupu. Opaka ploča za drogiranje i meditaciju, kako ko voli.
 
https://visualvolume-mikevest.bandcamp.com/album/fried-on-rock
 
 
Kad smo već kod drogiranje, estonski Kannabinõid na svom trećem albumu, nazvanom jednostavno „3“ nude veoma težak, veoma lepljiv stoner/ doom sa moćnim gitarama, muževnim vokalom i pevanjem na estonskom. Ovo je vrlo lepo odmeren koktel sporosti ,težine i ritualističkih gestova kome ni vrlo hermetičan, čak klaustrofobičan (a pominjaćemo ovu reč danas ponovo) miks ne smeta da proizvede dramu i slušaoca drži u stanju blagoslovene paranoje tokom ovih sedam pesama. Bend ume i da malo popusti pritisak pa je Võib pimedaks jääda jedna snolika pesma koja savršeno sedi u centru i balansira ovaj moćni album. Uzgred, ime benda je igra reči jer „nõid“ znači „veštica“ na estonskom. Lepo!
 
https://kannabinoid.bandcamp.com/album/3
 
 
Ja se inače trudim da ovde prikazujem novu muziku ali kada naiđe nešto malko starije a toliko dobro da se ne sme ignorisati, nisam lud da ga ignorišem. Otud gore taj album Oblivion Reptilian a evo sada i meksičkih Acid Alice koji su svoj debi album The road izbacili još krajem Maja, ali mislim da bi bilo svinjski ne pomenuti ga. Pogotovo jer pričamo o vrlo zrelom stoner roku sa zdravom količinom sijetlovskog šmeka u svom zvuku ali i sa adekvatnom težinom u zvuku i dovoljno prljavštine da meni srce pomalo zaigra. Kao dete koje je dobar deo svog odrastanja provelo na bluzu i klasičnom roku i interpretacijama bluza od strane belih hard rokera, imam istovremeno i afinitet ka ovakvom zvuku ali i iracionalno neprijateljstvo prema bendovima koji ga samo slepo kopiraju bez uranjanja u te neke suštine i dubine duha i istorije. Acid Alice ovo rade, priznaću, prilično dobro i iako je njihova muzika prilično „komercijalna“ u domenu gruva i refrena, svirački je ovo veoma mišićavo a produkcijski, kako rekoh, prljavo, pa od mene dobija tople preporuke:
 
https://acidalice.bandcamp.com/releases
 
 
Manje „komercijalni“ su kanadski Waingro, čiji je treći album, „III“, zvuk teškog stoner roka kako se pari sa pank rokom. I to se dobro pari. Ovo je poletna, moćna muzika zaraznih rokenrol hukova, ali i nepraštajuće jake distorzije i superteških bubnjeva. Doduše, nije lako ovakav album potrošiti u jednom cugu jer su miks i mastering toliko glasni da je sve izobličeno i zakucava se u uši kao da oće da ih polomi, ali ako ste malo mlađi od mene, izdržljiviji i sve to, ovo bi mogao da vam bude album nedelje. Waingro kombinuju tačno neophodne količine pankerskog etitjuda i stonerskog rada da budu neodoljivi:
 
https://waingro.bandcamp.com/album/iii
 
https://thesludgelord.bandcamp.com/album/iii
 
 
I, jebiga, ponovo smo u prošlosti, ovog puta čak u Martu jer je čileanski bend Larrea Trip baš tada izbacio svoj debi album Jazz Satanico a mi smo ga tek sada postali svesni. A ovo je ploča koju ne treba propustiti jer iako Larrea Trip ne sviraju baš metal, njihova smeša pankerskog latin-džeza i psihodeličnog nojz roka toliko jako pali da bi bila greota i zločin da se propusti. Suludo talentovani, ali omeđeni praktično garažnim produkcijskim uvjetima ova tri majstora su kreirala proverbijalni crni biser zabavne psihodelije koji svoje dugačke instrumentalne pesme isporučuje sa takvom sigurnošću i takvim autoritetom da je nemoguće ostati miran. Kad snimite ovakav debi album znate da ste neko i nešto:
 
https://larreatrip.bandcamp.com/album/jazz-satanico
 
 
U Julu je izašao debi album poljskih Ethbaal, nazvan Wailing of the Fuzzslaves i nisam siguran šta će
sva ta religijska ikonografija na omotu jer je muzika na ovom albumu uglavnom teški, ali poletni stoner/ sludge sa pevačem koji gadno vrišti ali bendom koji uglavnom dobro zabavlja. Ethbaal nisu posebno originalni niti imaju u svojjo muzici neka sveža rešenja ali ovo je korektan sludge album velike težine i sasvim prihvatljivog gruva pa može da se posluša:
 
https://ethbaal.bandcamp.com/album/wailing-of-the-fuzzslaves
 
Dobili smo i novi album australijske ekstravagance King Gizzard & The Lizard Wizard. Ova melnburska ekipa je za manje od deceniju postojanja naređala impresivnu nisku izdanja – Infest the Rats’ Nest je njihov dvanaesti album ako sam dobro prebrojao – i uspela da ne izgubi žestinu, svežinu i moć. Infest je album himničnih sludge/ stonerskih pesama koje savršeno kombinuju THC paranoju sa suvim motorhedovskim rokenrol prebijanjem, a kad se uleti u praktično thrashcore brzine (recimo na Organ Farmer), to deluje kao visoki koncept a ne puko iživljavanje. King Gizzard nisu bez razloga već deceniju smatrani za jedan od najzanimljivijih izdanaka australijske psihodelične scene i njihov novi album, metalniji nego što smo možda navikli ali i dalje prkosno eksperimentalan a istovremeno skuplje produciran i prijemčiv za sasvim normalne slušaoce je priličan trijumf:
 
https://kinggizzard.bandcamp.com/album/infest-the-rats-nest-2
 
 
 
 
Ova nedelja je bila plodna za death metal a prvi u redu, spremni da vam u prah smrve bubne opne i pomokre se po ostacima su Finci Conrete Winds. Nastali po raspadu death metal benda Vorum, Conrete Winds usvajaju sličan lo-fi pristup i old school senzibilitet, samo što na svom debi albumu Primitive Force prave vidan napor da sve poguraju par koraka dalje u pravcu apsolutnog haosa i nihilizma. Zbog toga Primitive Force zvuči NEODOLJIVO. Ovakva smeša vrištanja, razularenih gitara, pankerskih rifova, speed solaža i bubnjeva koji kao da pretiču sami sebe veliki deo vremena odavno nije prošla kroz ove uši i Concrete Winds bez mnogo napora (ili sa dosta napora, nemoguće je da ovako bučna, agresivna muzika nastaje lako, bez teških porođajnih muka) ističu vrlo ozbiljnu kandidaturu za vrh liste albuma godine. Primitive Force je album metala koji ima grajndersku eksplozivnost i pankerski „boli nas kurac“ stav a da opet sve biva sklopljeno sa taman dovoljno discipline da ne smori čoveka pukim haosom posle tri pesme. Hoću reći, Concrete Winds su pametniji nego što se prave i ovo je album koji ozbiljno pravi ršum u tom nekom odl school death metal rivajvl talasu svojim ikonoklastičkim nastupom. Jedina zamerka ide na prejaku kompresiju mastera, što nekako odudara od ovakve muzike, ali meni srećom nije uspela da pokvari uživanje. Premoćno.
 
https://concretewinds.bandcamp.com/album/primitive-force
 
 
Pomenuo sam već da je i Killswitch Engage izdao novi album ali valjda je jasno da ja to ne mogu da slušam. Žrtva koju sam podneo prošle nedelje sa Slipknot trebalo bi da je dovoljna a KSE su jedan od bendova za koje sam uvek mislio da moraju postati novi Slipknot i zaseniti Korija i družinu. Ali nisu. Niti ja ovo mogu da slušam.
 
https://youtu.be/8l_YoFUgZT4
 
 
Slično važi i za švedski Hammerfall čiji je Dominion izašao juče ali meni je to... pa meni su uvek oni bili prekarikirani da bih mogao da ih slušam a kako je Dominion još i ozbiljno preproducirana ploča vodviljskog „ratnog metala“, nisam ni tu previše izdržao. Možda ste vi strpljiviji od mene...
 
https://www.youtube.com/watch?v=LznR7GzKaEo
 
 
Ono što mogu da slušam je, verovatno neiznenađujuće, decidno osrednji hevi metal koji ima ambiciju da bude neka vrsta modernog rivajvla onog što sam slušao osamdesetih godina. It’s complicated, rekli bi na onom sajtu na kome se čuvaju sve naše tajne, a italijanski bend Tarchon Fist na svom četvrtom albumu, Apocalypse nude ponosno drugorazredni hevi metal koji bez mnogo srama uzima od Priesta i Maidena (i Queensryche itd.) šta god mu zatreba i sve sklapa u koktel kome ambicija, reklo bi se, nikada nije nešto mnogo više od srčanog omaža idolima. I sasvim podržavam da ovo ne treba da slušate ako niste BAŠ zainteresovani za ovakav zvuk jer Tarchon Fist nisu neki veliki kreativci. Ali s druge strane, MENE ovo ume da zadovolji na neki low key način. Tarchon Fist su tribjut bend in disguise, neka vrsta dobro producirane verzije kultnih srpsko-kanadskih Warriorsa i ja svu tu jeftinoću i omažiranje ne mogu da ne volim barem malo. Tarchon Fist pritom imaju dobru produkciju (slušajte kako bas ponosito zveči) i pesme su im uglavnom poletne i energične i meni je to dovoljno. U godini u kojoj su, recimo, Whitesnake ili Rock Goddess ili Diamond Head ili The Rods snimili uglavnom savršeno osrednje albume, Tarhcon Fist zapravo nude nešto bolje i svežije, ako već ne prvoligaški:
 
https://www.youtube.com/watch?v=aGr91QShj2I&list=OLAK5uy_lHEpFnr6JdmXnCIi1aHzMxHC5VLT_ukoo
 
 
Vraćamo se nešto ekstremnijem zvuku sa drugim albumom speed metalaca Wraith iz Indijane. Absolute Power je album koga su ovi momci snimili i izdali sami pa nije neko čudo da potenciraju pank stavove uz svoju blackened speed svirku i ovo je u produkcijskom smislu sasvim pristojan album. Problem Absolute Power je u naglašeno generičkoj muzici u kojoj je sve predvidivo i ne ni zastarelo koliko već izlizano od strane drugih bendova. Hoću reći, Wraith kao da su matematički sklapali muzičke elemennte – brzi d-beatovi, vrištavo pevanje, solaže sa kurblom – da dobiju nekakav ideal blackened speeda i rezultat je ubedljivo predvidiv. Ali ne i sasvim loš: ovo je ipak muzika koja može da osvoji prljavštinom i energijom ako niste skroz blazirani kao ja:
 
https://youtu.be/lnog4sC-SSQ
 
 
U daljim ekstremnim koracima tu nam je drugi album Šveđana Bastard Grave. Lepo je čuti same Šveđane kako sviraju švedski death metal ali Bastard Grave za ovaj album teško da će osvojiti mnogo nagrada za originalnost ili svežinu. Diorama of Human Suffering, naime, je maltene tribjut album grupi Grave, od pevanja preko zvuka pa do mere gotovo potpunog preuzimanja nekih rifova. I dobro, ima u životu i gorih ambicija nego da podignete zvučni spomenik jednom od najvažnijih swedeath bendova ikada, tako da Diorama of Human Suffering nije loš album zbog svoje neoriginalnosti. Više imam problem sa njegovim deficitom ideja, kao da se bend nadao da će težak zvuk (iako naglašavaju da su pobegli od tradicionalne „chainsaw“ produkcije) odraditi dovoljno posla pa da ne moraju mnogo da se trude oko pesama. I dobro, zvuk jeste simpatičan a Bastard Grave imaju dosta ubedljivosti u svom kombinovanju Autopsy gruva sa Grave saundom, no ovo je album kome definitivno fali ideja i svežine. Može da se čuje:
 
https://bastardgrave.bandcamp.com/album/diorama-of-human-suffering
 
 
Slični ali produkcijski i idejno značajno svežiji su Cerebral Rot iz Sijetla čiji je debi album Odious Descent into Decay izašao za omiljeni nam 20 Buck Spin i donosi devet pesama odvratnog, palpabilno trulog i raspadnutog death metala iz kanalizacije. Ovo mislim u pozitivnoj konotaciji, naravno, jer Cerebral Rot sviraju taj isti old school black metal samo im glavni uzori nisu nužno Grave već širok spektar evropskih i američkih prethodnika iz osamdesetih i ranih devedesetih a muzika im nosi dovoljnu količinu horor-drame da bude interesantna. Nije ovo, hitam da dodam, po kreativnosti nužno na nivou jednih Tomb Mold ali Cerebral Rot nisu ni predaleko sa svojim zanimljivim motivima na gitari koja koristi chorus-flanger efekte da proširi spektar uobičajene death metal ponude i sugeriše svežu dimenziju tog, jelte, raspadanja i truleži. Ekstremno dubok vokal i blago pankerski prizvuk nekih monenata je prizvao i poređenja sa rani(ji)m Carcass ponegde na internetu pa svakako ovome treba dati šansu. Takođe, Cerebral Rot nisu u masteringu svoj album pretvorili u betonsku palačinku što takođe treba ceniti jer ovo je muzika da se sluša glasno, na užas komšija:
 
https://listen.20buckspin.com/album/odious-descent-into-decay
 
 
U mnogo višoj produkcijskoj ligi stoje Anticosm iz Nju  Džerzija čiji je treći album, The Call of the Void prilično neodoljiva smeša black i death metala sa jednim razgovetnim, melodičnim i zrelim pristupom muzici koji joj opet ne oduzima na žestini. The Call of the Void je ploča na kojoj se jasno čuje da je bend prerastao svoje blek metal korene i fotkanje sa obrnutim krstačama, ali nikako u smislu da ih se sad kao nešto stidi. Ovde blek metal jasno čini osnovu muzike ali bend slobodno i bez žanrovskih samoomeđivanja gradi u raznim smerovima dajući nam ploču koja se vrlo organski i ubedljivo kreće kuda god joj zatreba da isporuči svoje poente. I prijemčivo je to, đavo ga odnio. Ovo je metal ozbiljne svežine sa ne malo Pink Flojda ubačenog u blender sa Emperorom, nimalo stidljiv zbog svojih tech-death zastranjenja koja su, srećom, ovde u službi kompozicija i ne puke stilske vežbe. Ozbiljno zanimljiv album:
 
https://anticosm.bandcamp.com/album/the-call-of-the-void
 
Horror Pain Gore Death Productions su nas ove nedelje počastili EP-jem ekipe M.S.D. pod nazivom Demo Sessions: Vol. 1 i ovo je zabavan i prijatan blur-core negde na razmeđi između goregrinda i black metala u tradciji slavnih Blasphemy. Tri pesme od kojih najduža ima 92 sekunde prolete brzo  i razgore glad za debi albumom koji se najavljuje za kasnije ove godine a M.S.D sa svojim koktelom blastbitova i nerazaznatljivih rifova imaju svetlu budućnost u tom najmračnijem žanru koji vole:
 
https://hpgd.bandcamp.com/album/demo-sessions-vol-1
 
 
Mada isto koriste blastbitove i skloni su haosu, u značajno  višoj produkcijskoj ligi se nalaze Shock Narcotic čiji je debi album, I Have Seen The Future And It Doesn’t Work upravo dropovao. Neka vrsta supergrupe sklopljene od članova Dillinger Escape Plan, The Black Dahlia Murder, Child Bite i Battlecross, ovaj bend je kombinacija sludge žestine i grindcore nervoze, nešto kao kada biste razgovetniji power violence jednih Spazz ukrstili sa malo Pig Destroyera, Yakuze  i Mastodona. Zvuči dobro ovako na papiru? Ma zvuči odlično i u uvetu. Shock Narcotic ne smaraju sa filozofijama i meditacijama nego tuku iz svih oružja i umeju da spoje gruv, moš deonice i blastvoanje, vrištanje i izvikivanje teksta, te da sve to snime i izmiksuju da zvuči profi ali i dalje prkosno andergraund. Kako su The Locust upravo najavili povratak, dobro je znati da Gabe Serbian i ekipa imaju solidnu konkurenciju u ovakvim bendovima. Ne znam da li će I Have Seen The Future And It Doesn’t Work biti smatran klasikom u budućnosti ali DANAS ovo jebe keve:
 
https://shocknarcotic.bandcamp.com/releases
 
 
Rekao sam da je ova nedelja bila jaka za slamming death metal, ali pre nego što poentiramo glavnim jelom, da na brzinu skrenemo u thrash smeru. Kanadski Detherous svira, po sopstvenoj nomenklaturi, death thrash i njihov debi album, Hacked to Death na bandcampu košta tačno 6 dolara i 66 centi, što bi trebalo da bude tihi stejtment koji će nas ubediti da ovi momci znaju šta rade.
 
Ali, zapravo, znaju. Hacked to Death je brutalna death thrash ploča primitivnog senzibiliteta ali dovoljno kompetentnih autora i izvođača da mi pritisne sve one žlezde skrivene po organizmu koje sam pre trideset i više godina trenirao slušajući Bloodcum, Kreator, Sadus ili ranu Sepulturu. Detherous su dobri ne samo zato što su dobro potrefili zvuk već i što umeju da napišu odličan rif pa i da pesme lepo centriraju oko njihovih najboljih elemenata. Ovo je album koji na prvi udar osvaja varvarskom divljačnošću ali uz koji ostajete zbog dobrih kompozicija:
 
https://detherous-ca.bandcamp.com/
 
Bilo je tu i par deathcore izdanja koja meni nisu baš preterano značila, ali da ih pomenem jer sam dobre volje.
 
Britanski Bound in Fear je izbacio debi album The Hand of Violence za Unique Leader i mada ih izdavač hajpuje kao the fastest rising band in UK Downtempo, mene njihova sporina i težina ostavlja prilično hladnim. Deathcore može da bude muzika koja će me hipnotisati sporošću i težinom, ali ovi momci to ne postižu i meni je ovo teško za slušanje:
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/the-hand-of-violence
 
S druge strane, komšije iz Budimpešte As Karma Brings na EP-ju The Leaders are Swine nude mnogo tradicionalniji deathcore sa čukačkim, napadačkim pristupom, ponekim dobrim rifom i brejkdaunovima koji nisu POSEBNO inspirisani ali barem ne smaraju i bend se u svemu tome pristojno znoji. Ja sam užasan čovek pa mislim da bi mi se As Karma Brings više dopadali da izbace brejkdaunove i skoncentrišu se na thrash/ blast elemente svoje muzike jer su tu dobri, ali srećom, mene niko ne sluša:
 
https://askarmabrings.bandcamp.com/album/the-leaders-are-swine
 
E, dobro, dosta tizovanja, vreme je za money shot a to je da je ove nedelje Relapse izdao novi, šest godina čekani, peti album teksaških kraljeva slema, Devourment. Ovaj bend je imao dosta turbulentnu istoriju, sa nekoliko raspadanja i ponovnih okupljanja, robijanjem pevača Rubena Rosasa zbog kršenja uslovne kazne, rotacijama u postavi itd. itd. itd. ali album Obscene Majesty je izašao koliko juče a već izaziva ozbiljne potrese u slem zajednici. Kako smo već beležili na ovom topiku, slamming death metal je ove godine dobio nekoliko ozbiljnih ploča koje su svaka u svom smeru pogurale dalju evoluciju žanra. Obscene Majesty, pak, kao da uopšte ne zanima evolucija nego čista destrukcija.
 
Ozbiljno, ovaj album zvuči kao da se na vas srušio čitav zid od cigala, pa tako skoro pedeset minuta. Devourment na ovoj ploči UNIŠTAVAJU sve ispred sebe i vrlo je zanimljivo gledati klince po interenetu kako gube kontrolu i razum pokušavajući da isparsuju nešto što je do ove mere brutalno. Naravno sa slem albumima ove godine o kojima sam pisao dobili smo neke interesantne interpretacije death metala, sa cerebralnijim smerom jednih Organectomy ili više groove orijentisanim Guttural Slug. Devourment UOPŠTE nisu zainteresovani za cerebrum (sem da vam ga spljeskaju) niti za gruv – njihova muzika je saundtrak čistog nasilja i jedino što bend interesuje kao da je kako da to nasilje što efikasnije i što nemilosrdnije posreduju punih 47 minuta.
 
I nemoguće je ne biti impresioniran ovakvim soničnim napadom. Obscene Majesty je ploča apsurdno brzih blastbitova, apsurdno teških slemova, apsurdno grubog grlenog vokala, a koja istovremeno sasvim demonstrativno uzmiče od bilo kakvog prisenka „odraslosti“ ili „prijemčivosti“ u zvuku. Zapravo, Obscene Majesty je tako odsviran i produciran da će u prvih trideset sekundi od sebe oterati sve sem najtvrđeg jezgra ljubitelja brutalnog slamming death metala – ovo je muzika opsednuta agresijom i brutalnošću i njene pesme su sklopljene oko zaslepljujuće brzih ispada agresije i otupljujuće preteških, mrvećih slemova uz koje se ne igra nego uz koje se (pro)pada.
 
Naravno, impresioniranost ne mora da se prevede i u divljenje. Ovo je istovremeno bezrazložno prekomprimovano u masteringu i ne mogu da prežalim što album ovako beskompromisne muzike u svojoj konačnoj formi ima užasni brickwall zvuk u kome se rifovi jedva čuju a bubnjevi često potpuno potonu u digitalnu močvaru. Ovo daje određenu dozu hermetičnosti albumu koja se može tumačiti kao nekakva vernost andergraund pristupu, ali je cena prevelika. Jer, da ne bude zabune, Obscene Majesty je ploča na kojoj su rifovi, kada ih čujete, odlični, na kojoj su slemovi, iako bend nema nameru da upada u prolongirane groove pasaže, bolesno zarazni, ploča na kojoj Devourment sigurno demonstriraju da su tokom više od dvadeset godina rada ispekli zanat i kompozitorske veštine izbrusili do visokog sjaja. Hoću reći, ovo su odlične pesme brutalnog death metala sa mnogo izvorne divljačnosti žanra, bez intelektualizacija ili koketiranja sa progresivom, snimljene i miksovane tako da se u prvi plan izbaci sirovost i težina, ali i pesme zarobljene u klaustrofobičnom masteru koji jedva pušta da se svo to blago čuje.
 
To je taj neki paradoks ne samo modernog slema ili modernog metala već moderne muzike uopšte, da se uz svu dostupnu tehnologiju ploče i dalje masteruju kao da će biti puštane na radiju iz 1998. godine. I mada je činjenica da veliki deo mog slušanja metala ovih dana i otpada na Stingray radio i njegove često iznenađujuće dobre plejliste, činjenica je i da albumi poput Obscene Majesty zaslužuju da budu pušteni iz DRC zatvora i da se ČUJU bolje nego što smo sada u mogućnosti.
 
Uz svu tu jadikovku na DRC, nema sumnje da imamo posla sa albumom koji agresivno redefiniše šta slem u 2019. godini predstavlja. Devourment su čak i produkcijski samo dosledno nastavili putem kojim su išli na Unleash the Carnivore i Conceived in Sewage pa je Obscene Majesty neka vrsta eksplozivnog klimaksa njihove karijere i kao takav mora se poštovati čak i u toj brickwalled varijanti. No, muzički ovo je naredni nivo za Teksašane, sa Rosasom koji se vratio na poziciju pevača i ovog puta bez Mikea Majewskog u postavi, i sa pesmama koje su autoritativno resetovanje slamming death metal identiteta na najprljavije, najbrutalnije, najopasnije pozicije a da opet zapravo ovde imamo na delu opipljivo muzičko, kompozitorsko i aranžersko, pa donekle i tematsko  sazrevanje. Nemam sumnji da će Obscene Majesty biti prepoznat kao klasik za generacije koje dolaze a meni je sada borba za najbolji slem album godine postala još zanimljivija.
 
https://devourment.bandcamp.com/album/obscene-majesty
 
https://youtu.be/SekesUmy6jE
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #791 on: 24-08-2019, 18:08:45 »
Danas nisam stigao da završim metalni apdejt zbog kombinacije veterinara, sedenja u kancelariji (da, da, i vikendom, a bog će nam platiti) i stizanja novog nameštaja. Zato o metalu sutra, a do sutra može i ovo da se sluša:
 
 
https://youtu.be/_OWwgGYhsBs

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #792 on: 25-08-2019, 16:47:31 »
 I evo nas! Metal je prevagnuo jer metal je jači od svega.
 
A ako smo prošle nedelje svedočili nekolicini odličnih albuma i jednom budućem klasiku, čemu ove nedelje možemo da se nadamo? Well, ima par lepih stvari...
 
Recimo, prvi i istoimeni EP finskog blek metal projekta (pretpostaviću, jednočlanog) Odiosior je jedno prijatno slušalačko iskustvo. Ovo nije tipičan sobni/ lo-fi blek metal izdanak mlađe generacije već sasvim sigurno osmišljena i zvučno zaokružena ploča oštrog ali melodičnog blek zvuka sa pravim omjerom pankerske jednostavnosti i gotovo power metal rifova. Odiosior je produkcijski jeftin ali taman toliko kvalitetan da sve osobenosti zvuka doživljavate kao umetnički izbor a ne rezultat okolnosti izvan kontrole autora. Odličan prvenac, sa gomilom epskih momenata:
 
https://odiosior.bandcamp.com/releases
 
 
Ruski bend Зарево, recimo ima zvuk u kome se neispeglanosti primete i poželite da je njihov (prvi?) EP, Всполохи ночи mogao da bude snimljen u malčice profesionalnijim uslovima. Ne zato što ovo zvuči loše već samo zato što bi njihov atmosferični blek metal profitirao od snimka u kome bi bilo više prostora i dinamike. Ovo je inače, rekao bih, tipično slovenski atmosferični blek sa mnogo jednostavnih pa i patetičnih melodija koje se hipnotički vrte u krug donoseći slušaocu taj neki blagoslov melanholije. Vidim da bend porede sa ukrajinskim Drudkh koje smo ovde već pominjali i to nije rđava referenca. Зарево samo treba da skupe pare za bolji snimak i svet je njihov jer ova kombinacija sirovosti, naivnosti i patetike sigurno pali kod solidno velikog dela publike:
 
https://derschwarzetod.bandcamp.com/album/--34
 
 
Nemački jednočlani projekat Mavorim ima novi EP koji traje 55 minuta i to je jedna bez sumnje preterana i pomalo pretenciozna ideja, ali dobro... Nije muzika na Aasfresser rđava i da li ovo zovete albumom ili EP-jem nije u krajnjoj liniji značajno. Mavorim ovde svira taj neki svoj self-indulgentni blek metal sa preslađenim melodijama i korektnim izvođačkim kvalitetima i mada je sve to mnogo patetično (ali ovog puta na nemački način), opet je simpatično za mlade.
 
https://youtu.be/yN-zIC0l4gw
 
 
Iz Njemačke lahkim skokom prelazimo u Francusku za potrebe trećeg albuma skupine Neptrecus a koji se zove Ars Gallica. Lep omot, lep naziv albuma, pesme na francuskom i korektna svirka su sve aduti koje Neptrecus imaju na svojoj strani. Nije ovo mene nešto pomelo s nogu jer je u pitanju sasvim srednjaški blek metal, bez previše originalnosti, ali ima taj neki galski šmek i korektno je:
 
https://neptrecus.bandcamp.com/album/ars-gallica-album-2019
 
 
Ima tu još raznih melodičnih i atmosferičnih albuma, ali meni to nekako sve isto zvuči pa evo demo od tri pesme jednog sirovog nemačkog projekta po imenu Gråinheim. Aries ima tri pesme i one su i same melodične ali sa pržećom, jako distorziranom gitarom koju najviše i čujete na snimku pa to svemu daje šarm:
 
https://youtu.be/WMKGm6GS3_w
 
 
Tu su nam i Rusi Nordligblåst sa drugim albumom, Light That Is Called Darkness koji iako počinje „tipično“ slovenski i raspevano, zapravo nudi skoro sat vremena dosta tvrdog blek metala koji ne beži od melodije i patetike ali ih ipak moderira energijom, težinom i dosta kvalitetnim produkcijskim, jelte, kvalitetima. Nordligblåst se prepoznaju kao Rusi po tome što sve to traje jako dugo i album je mogao da bude malo kraći, pogotovo jer se pesme uglavnom voze na „osećaju“ i ne nude naročito inspirisano aranžiranje, ali dobro, ko voli, ovo će mu prijati:
 
https://carelessrecords.bandcamp.com/album/light-that-is-called-darkness
 
 
Da ne bude baš sve ove nedelje melodično i sjetno tu nam je prvi album vinipeških Nocturnal Departure koji nudi malo zlovolje i satanizma. Cathartic Black Rituals je ipak ploča sa dosta refleksije i kontemplativnih elemenata ali ona u prvi plan gura distorziju i horor atmosferu što dobro dođe kao kontrateža ostatku blek metal ponude ove nedelje. Pritom relativno sirov a opet moćan snimak:
 
https://nocturnaldeparture-ca.bandcamp.com/
 
 
Tu je i drugi album britanskih Superterrestrial, nazvan pretenciozno The Void that Exists, ali muzički ovo je prilično interesantan spoj blek metal osnova i određenih post-metal stremljenja. Dakle, ima ovde klavira i sintisajzera, naglih promena dinamike i dosta cerebralne atmosfere i meni to prilično prija. Ono što je problem je svakako pakovanje, miks koji je toliko homogenizovan i komprimovan u masteringu da je dinamička raznovrsnost pesama – kad je ima – skoro neprimetna. No, hajde, ovo je barem prilično originalno sa muzičke strane:
 
https://greenflaw.bandcamp.com/album/the-void-that-exists
 
 
 
Najrpijatnije iznenađenje je svakako novi album malezijskih IEON, a koje smo već hvalili za prvenac prošlog Septembra. Nastavak, vispreno nazvan Pan.Daimon.IEON je zrelija ploča koja očuvava emotivnu crtu benda ali sve pakuje u tvrđi, disciplinovaniji zvuk i Pan.Daimon.IEON je album koji postiže taj hipnotički efekat koga mnogi drugi ove nedelje jure, ali uz to nudi kvalitetnu svirku, moćan zvuk i jedan prepoznatljiv identitet benda. IEON su bend koji obećava velika dela a ovaj album je to već u solidnoj meri:
 
https://originofieon.bandcamp.com/album/pan-daimon-ieon
 
 
Mršava nedelja za blek metal, jes, ali ni u stoner rock uglu nemamo mnogo izazivača. Drugi album benda Luna Sol iz Kolorada izašao je još u Junu  ali pošto su nam u ponudi ploče o kojima nemam bogznašta dakažem, a Below the Deep je zapravo odlična ploča, onda se vraćamo u Jun. Dakle, Luna Sol su bend kvalitetnog, izbluziranog zvuka sa očiglednim korenima u klasičnom roku i njihov stoner kvalitet nalazi se više u tome kako su instrumenti snimljeni i miksovani nego u pesmama koje su dobri hard rok komadi sa pamtljivim refrenima i lepljivim gitarskim rifovima. Hoću da kažem, ovako nešto mogu da zamislim da sam slušao i pre 35 godina samo ne sa ovom težinom saunda:
 
https://youtu.be/XfkUiBanNcI
 
Tu nam je novi Merlin i ovaj psihodelični doom bend koji u postavi ima i saksofon i flautu sa svojim petim studijskim albumom, The Mortal donosi još epskog, sporog i mističnog rokenrola koji zabavlja dobrim gruvom i vodi na put svojim psihodeličnim solažama. Merlin su uvek zvučali kao da su zapravo odrasli u Velikoj Britaniji a ne u Misuriju i The Mortal samo zaoštrava taj prog/ folki element njihove metal muzike koji meni prija pa je ovo ploča koju preporučujem za overu čak i pre nego što pomenem da tu ima gomila Dark Souls referenci. Ne znam da li uopšte vredi da se žalim na mastering...
 
https://merlin666.bandcamp.com/album/the-mortal
 
 
Ima tu i propisnog udaranja, na primer novi album varšavske skupine O.D.R.A. koji se zove Herod i nudi devet pesama sludge stonerske težine, jakih bubnjeva i masivnih gitara, sa gruvom koji je na granici opresivnog i pevačem koji vrišti kao lud sve vreme. Nije opuštajuće ali jeste hipnotično:
 
https://odra.bandcamp.com/album/herod
 
 
Slično teški i opresivni su i Fat iz Slovačke a njihov prvi EP, Granum je 27 minuta ozbiljno teške i spore sludge muzike sa horor harmonijama i zastrašujućim rifovima. Naravno, ovo je za malo zahtevniju publiku koja ne traži samo način da se relaksira uz lepu muziku ali ko voli Iron Monkey i slične siledžije, ovde će imati čemu da se poraduje:
 
https://fatsludge.bandcamp.com/album/granum
 
 
Trijumvirat sludge nasilnika kompletiraju Swamp Coffin iz Ujedinjenog Kraljevstva čiji je EP Flatcap Bastard Features najgore produciran od sva tri ali ipak nudi dovoljno distorzije, težine i zastrašujuće atmosfere da se lepo potroši.
 
https://swampcoffin.bandcamp.com/album/flatcap-bastard-features
 
 
Ljubitelji goskog/ epskog doom metala ovog tjedna imaju da se raduju novom albumu benda Isole koji se zove Dystopia. Pričamo o iskusnim muzičarima, Šveđanima je ovo sedmi album, i ovde se lepo vidi i čuje to kako je bend krenuo od, recimo Candlemass korena a u međuvremenu u kotao dodao dosta Katatonie, promešao i sad imamo na meniju vrlo promišljen i kvalitetno aranžiran metal koji je prijemčiv i za staro i za mlado a da opet donosi dovoljno „mesa“ za tvrdokornije fanove. Naravno, meni lično je ovo malko previše mejnstrim ali nema sumnje da su Isole napravili ozbiljnu ploču koja je i produkcijski kvalitetna a nudi i solidnu količinu epskih metal tema da se čovek svako malo nasmeši:
 
https://isole.bandcamp.com/album/d-y-s-t-p-i-a
 
https://youtu.be/OhzIR_iuvws
 
 
Post-metal nije nužno zvuk koji refleksno vezujemo za izdavača Unique Leader ali kalifornijski WRVTH (nekada Wrath of Vesuvius) su svoj technical deathcore sa promenom imena evoluirali upravo u ovom smeru i Unique Leader su rado stali i iza ovakve muzike. Novi album, No Rising Sun je zanimljiva salata svega i svačega, od postrokerskih sanjarija preko mejdnovskih harmonija, do grindcore pasaža. WRVTH svakako i dalje traže neku konačnu formu svog zvuka, ali No Rising Sun nije toliko album pokušaja i eksperimenata koji se rade naživo pa da vidimo šta od toga vredi da se sačuva, koliko jedan tehnički impresivan album eklektičnog metala koji ima PREVIŠE ideja ali uspeva da se grčevito drži tih nekih centralnih narativnih motiva da sve ostane na okupu. Dakle, gomila interesantnog ali svakako bend treba da još sazreva:
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/no-rising-sun
 
 
E, dobro, ova nedelja je zapravo donela dosta lepog thrash metala, a prvi na redu su nemački Reign in Blood čiji drugi album, Missa pro Defunctis stiže punih deset godina nakon prvog i uprkos imenu koje priziva Slayer u svest, ovde na programu zapravo imamo black metal sa malo thrash mirisa. Naravno, Slayer su bez sumnje izvršili presudni uticaj na rani black metal, Quorthon se ozbiljno ložio na njih, tako da spona postoji, a Reign in Blood su interesantan spoj blekmetalskog nihilizma sa malo thrasherskih ruke-gore momenata. Produciran sirovo ali dovoljni profi, Missa pro Defunctis je album dramatičnih blek metalskih metanisanja i zapravo sporijeg, naglašeno ritualnog tempa. Ljubiteljima ranog Slayera, te, naravno Bathoryja bi ovo moglo da bude po meri:
 
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/reign-in-blood-missa-pro-defunctis
 
 
No, pravi thrash poklon dobili smo u vidu novog albuma jednih od heroja osamdesetih godina prošlog veka, Sacred Reich lično – čitave 23 godine nakon poslednje dugosvirajuće ploče što su nam je podarili. Iako mi nikada nisu spadali u najomiljenije trešere onog vremena, Sacred Reich su značajna pojava jer su svojim naglašeno kritičkim sociopolitičkim stavom i tekstovima predstavljali prekopotrebnu savest čitave ondašnje scene. Awakening, kako se novi album (simbolički) zove zvuči tačno onako kako bismo očekivali od ovog benda, kao da nisu prošle više od dve decenije od poslednje ploče i to je istovremeno i blagoslov ali i kletva. Za ljubitelje Sacred Reich ovde ima mnogo razloga za radost, bend nije promenio svoj prepoznatljivi stil u kome se radnički metal susreće sa malo hardkor panka i ovo je ploča zasnovana na mnogo denflovanih rifova od jednog jedinog tona, tvrdom, stamenom ritmu i karakterističnom pevanju basiste Phila Rinda. Bend ukusno šara i izvan oštrih međa thrash metala, nudeći maltene klasične hevi komade (Something to Believe ili Salvation su – miks na stranu- mogle nastati i pre 30 godina) pa i malo bugija (sa sve klepetušom) u Death Valley, dok je ostatak ponude standardni thrash po receptima naših baka. No, kako ja nisam, kako rekoh, ovaj bend nikada zaista smatao prvom ligom tako me i Awakening podseća da su Sacred Reich i u zlatnom dobu bili bend bez mnogo ideja, tehnički izuzetno kompetentan ali zadovoljan da vrti nekoliko prepoznatljivih tehnika i pristupa u nedogled. Tako su i trešerske pesme poput Divide & Conquer, naslovne pa i najbrže, Revolution sasvim predvidive, bez iznenađenja, bez dinamičkih varijacija ili nadahnutih igranja sa tempom. Nikako i loše, ovo je solidan, stamen thrash ali koliko god da ja cenim Sacred Reich, druga liga je uvek bila njihov najviši domet. Produkcijski, album makar ima relativno dinamičan master, što veoma pozdravljam i lepo je čuti ovako mesnat, sonoran bubanj, ali gitare su pretamne i fali im dinamike. Kako god, iako sam ja zvanično star čovek, Sacred Reich će vam se na novom izdanju verovatno dopasti ako čeznete za osamdesetima i iskrenim, politički osvešćenim metalom, a mene ignorišite:
 
https://sacredreichofficial.bandcamp.com/album/awakening
 
 
Mnogo više prijaju mojim ušima Kanađani Detherous koji na svom debi albumu Hacked to Death nude sirov, grub ali zapravo vrlo zreo i dobro snimljen death thrash u maniru, recimo, jednih Merciless ili Thanatos. Ovim neću da kažem da Detherous ikog imitiraju jer ovo nije tačno, njihova muzika je vrlo osobena i promišljena sa za thrash ili deaththrash možda i nekarakteristično složenim aranžmanima u kojima se često menja tempo i pronalazi neki novi ugao iz koga mogu da se napadnu harmonije. I mada ja načelno volim kada thrash čuka iz sve snage sve vreme, Detherous su mi se veoma umilili svojom svirkom koja je daleko zrelija i slojevitija nego što prvi utisak sugeriše. A to i jeste njeno tajno oružje: Hacked to Death je ploča jake distorzije, čvrstog bubnja i urlajućeg vokala i na prvi ugriz se u nju zaljubite zbog te sirovosti i energije, ali onda ostanete i da prespavate zbog kompleksnog razvoja tema i pesama koje idu u veoma inventivnim smerovima a da se od sirovosti i energije nikada ne odustaje. U poređenju sa ovim novi album Sacred Reich zvuči kao da je napravljen od strane algoritma, dok Detherous emaniraju inspirisanost i karakter. Veoma lepo:
 
https://detherous-ca.bandcamp.com/album/detherous-hacked-to-death
 
 
Interesantan je i treći album meksičkih Cemican koji kao i prethodna dva meša actečki folk sa progresivnim thrashom. I, da, nagađate, In Ohtli Teoyohtica In Miquiztli je na momente do karikature bizaran spoj narodnjačkih melodija na fruli i režećih gitara, te odvrištanih vokala (na španskom) i mnogo toga na ovom albumu ne funkcioniše. Ali je, kako rekoh, interesantno:
 
https://cemican1.bandcamp.com/album/in-ohtli-teoyohtica-in-miquiztli
 
 
Leather Lung iz Bostona imaju album posle dva EP-ja, a koji se zove Lonesome, On'ry and Evil i kad iskombinujete naziv benda, ploče i omot albuma, možete prilično tačno da predvidite kako ovo zvuči – kao delta blues i outlaw country izmešani sa prljavim sludge metalom. Ne funkcioniše ni ovde sve stoprocentno, daleko od toga, ali je prljavština zavodljiva a kombinacija interesantna:
 
https://leatherlungcult.bandcamp.com/album/lonesome-onry-and-evil
 
 
Verovatno nasjtrašniji album ove nedelje izbacio je čikaški post-metal-noise-powerviolence sekstet meth. (tako se pišu, malim slovom i sa tačkom na kraju). meth. je sa Mother of Red Light kreirao superiorno paranoičnu, neodoljivo hermetičnu zvučnu mučionicu u kojoj se bolesni gruv, polomljene harmonije i ekspresionističko vrištanje takmiče za pravo prvenstva da vam provale u košmare i NJIMA daju košmare. Naravno, metal je uvek za mnoge ljude bio muzika vrhunske neprijatnosti ali meth. kreiraju metal koji je verovatno za većinu metalaca neslušljiv. A nije, sjajan je u svojoj hermetičnosti i pretećim atmosferama koje se realizuju u čistom soničnom nasilju:
 
https://methil.bandcamp.com/album/mother-of-red-light
 
 
Da završimo sa nečim prijatno predvidivim. Švedski death metal a koga sviraju sami Šveđani je uvek zanimljiva ponuda pa ove nedelje imamo četvrti album veterana Sorcery, a koji se zove Necessary Excess of Violence i nudi tačno ono što treba: stamenu, veoma tešku muziku sa dovoljnom količinom melodije ali i dovoljno svedenom na agresivnu, distorziranu i jako komprimovanu metal muziku da sve zvuči kao dobar kroše u vilicu razvučen na deset solidnih pesama. Bez nekakvih izmišljotina ili pokušaja da se istupi iz žanra Sorcery nude meni klasičnog swedeatha, kakav su svirali još pre trideset godina i to je dovoljno jer su ovo dobre pesme, svesne svojih kvaliteta, sigurne u ono što rade:
 
https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/necessary-excess-of-violence
 
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #793 on: 31-08-2019, 17:18:38 »
Kako smo u ovoj nedelji izgubili životinju koja je sa nama bila više od decenije i činila značajan deo naših života, tako i nećemo ovaj pregled početi nekim duhovitim doskočicama. Izašao je novi Tool, jeste, ali preokret je u tome da ja nikada i nisam nešto previše voleo Tool. Zato, krećemo od blek metala...
 
 
...i to onog najcrnjeg. Finci Kêres sviraju deceniju i po ali bilo bi vam oprošteno ako biste na prvo slušanje njihovog četvrtog albuma, Ice, Vapor and Crooked Arrows pomislili da se radi o nekom garažnom demo bendu koji tek pravi svoje prve korake u pravcu snimanja muzike. Ice, Vapor and Crooked Arrows je veoma lo-fi blek metal, sa bubnjevima koji zvuče kao kutije, čistom ali nejakom bas-gitarom i gitarom koja je toliko distorzirana da nema apsolutno nikakvu dinamiku. Ovaj užasan zvuk se, pak, sasvim savršeno uklapa uz muziku koja je ledena, monotona i namerna da iznuri i potčini radije nego da uzbudi i zabavi. Kêres su verni ideji otuđenosti i lepote koja se nalazi IZA bola i mučenja i njihova muzika je vrlo dobar prikaz ove ideje sa svojim pažljivo, primitivno ali ne glupo sklopljenim pesmama i melodijama sahranjenim između naslaga neljudske, po sluh opasne distorzije:
 
https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/keres-ice-vapor-and-crooked-arrows
 
 
U poređenju sa njima Austrijanci Kringa deluju skoro sofisticirano iako ni njihov prvi album, Feast Upon the Gleam nije neko čudo skupe produkcije i kvalitetnog zvuka. Ipak, pričamo o modernom blek metalu koji svoj imanentni gnev i frustriranost formatira kroz pesme što su maštovite, promenljive po zvuku, atmosferi, tempu i dinamici. Ovo je blek metal koji ne imitira skandinavske prauzore niti se kači na blackened speed rivajvalizam nego vozi u nekom novom smeru, ipak zadržavajući dovoljno negativnosti i prljavštine da ne upadne ni u post-metal fioku. Fino:
 
https://theblazeofkringa.bandcamp.com/album/feast-upon-the-gleam
 
 
Al kad smo već kod post blek metala, Toadeater iz Osnabrika u Njemačkoj imaju prvi (?) album, Codex, i trojica (bivših?) pankera su ovde osvetlali obraz. Codex je ploča koja zaista spaja dosta te neke pankerske anarhičnosti sa blek metal provokativnošću dolazeći na pravo mesto bez praćenja već etabliranih post-blek formula. Ima to u sebi dosta tog nekog progresivnijeg crust senzibiliteta koji se devedesetih svirao po Evropi (recimo Ebola, pa razni Šveđani) ali upareno sa blek metalskim agresivnim vučenjem unapred, sve to zvuči dovoljno sveže. Jeftina produkcija ali dobar paket sve na gomili:
 
https://toadeater.bandcamp.com/album/codex
 
 
Idemo pravo u Poljsku jer Zagłada ima novi EP, The Annihilation of Spiritual Essence i ove četiri pesme su dobrodošlo podsećanje zašto Poljaci u ovom trenutku mogu da kažu kako uz Fince predvode evropsku blek metal scenu. Acheron, jedini član ovog benda uspešno izbegava većinu klopki u koje one-man blek metal projekti rutinski upadaju i The Annihilation of Spiritual Essence je ploča prepuna dobrih tema, sjajnih harmonija, ali i pametnog aranžiranja tako da se održi inercija i tenzija muzike koja uspešno menja i tempo i dinamiku. Bartek Brożek (kako je Acheronu puno, kršteno, jelte, ime) je dobar na svim instrumentima ali gitare su mu vidno najbolje sa čestim pametnim harmonskim rešenjima i iznenađenjima, a njegovo aranžiranje je za desetku sa vrlo uspelim prelazima i promenama. Plus, do sada ovo je najbolje miskovana ploča koju ste ove nedelje čuli.
 
https://zaglada.bandcamp.com/album/the-annihilation-of-spiritual-essence
 
 
Preskačem jedan ruski bend sa malo pretesnim vezama sa nacistima za moj ukus, da bih pomenuo drugi ruski bend koji izdaje za istog izdavača (dakle, Der Schwarze Tod) a koji barem nema 3-way split sa bendom kome je u logotipu kukasti krst. Jebiga, standardi i tako to. Elem, Through the Spatial Dimensions je užasno ime i za bend i za bendov debi album ali ova dva Rusa nude zapravo vrlo ubedljiv, melodičan ali ne mlitav blek metal sa dobrim zvukom, opasno zakucavačkim bubnjem i dobrom kombinacijom vrištanja, preciznih blastbitova i ukusno urađenih gitara. Dobar primer da nepoznati likovi iz tri pizde materine mogu da naprave album koji po zrelosti lako postidi većinu iskusnijih kolega. Melodičan blek metal po ruskom receptu ali bez utapanja u patetici? Davaj, pažalujsta!
 
https://derschwarzetod.bandcamp.com/album/through-the-spatial-dimensions
 
 
Skandinavske boje danas zastupaju i Danci, Orm sa svojim drugim albumom, Ir koji ima samo dve pesme. Ali traju po dvadeset minuta. I na bandcamp su stavili samo jednu, da nas zbune. Ali dobro, Orm misle da su mnogo pametniji nego što jesu, to se vidi, a i čuje se u muzici koja je dobra, da ne mračimo, al da li je TOLIKO dobra da pesme traju po dvadeset minuta? Pa, jeste, zapravo, solidno je ovo i iako je grdno pretenciozno, može da se sluša i da se u tome uživa. Ne izaziva revolucije, ali je pristojno:
 
https://ormband.bandcamp.com/track/b-r-solen-ud
 
 
Vraćamo se u Finsku i ako vam je kojim čudom posle prelsušanog albuma Kêres ostalo još neko uho čitavo i imate volje za još finske lo-fi mizantropije, tu su Vordr sa novim albumom koji se, čisto da bi bilo komplikovanie, zove Vordr, kao i prethodnih nekoliko njihovih izdanja. To naravno ume da izludi kompuzlivne opsesivce među nama  A SIGURNO SU TO I HTELI, ali je i dobar indikator „boli nas bre kurac“ stava koji bend gaji. Blek metal, podsećanje, nikada nije bio muzika u potrazi za publikom, slavom i popularnošću već naprotiv, u potrazi za prazninom, propadanjem, opskurnošću i poništenjem svih vrednosti. I Vordr su sjajan primer toga ali pritom je ovo i solidna muzika. Nihilistična i jednostavna, naravno, pankerska u svojoj agresivnosti i šuntavosti, ali neodoljivo „stvarna“ i ubistveno usredsređena na svoju misiju prenošenja sentimenta mržnje i očaja. Da se u 2019. godini još snimaju ovakvi albumi je činjenica koja mi malo donosi osmeh na lice:
 
https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/vordr-vordr
 
 
Američki, a sada nemački Crimson Moon imaju novi album, Mors Vincit Omnia i ovo je svakako najambiciozniji blek metal koji sam dotakao ove nedelje sa svojim složenim kompzicijama koje uključuju prelazak iz klasične metalske tuče u horske aranžmane, mnogo promena dinamike i interesantne atmosfere. Predugačko je ovo malo za moj ukus sa malo previše te neke „nemačke“ gotske patetike u pesmama, volim da su stvari malo oštrije i svedenije, ali Crimson Moonu se ne može poreći kvalitet i ambicija. Vredi pustiti:
 
https://crimsonmoonxeper.bandcamp.com/album/mors-vincit-omnia
 
AIN iz Slovačke imaju kasetu Strenghtening of the Black Flame izašlu za poljski Mordbid Chapel Records i ovo su tri (po)dugačke pesme „chaos worshipping black metal“ stila. No, haosa ovde zapravo nema mnogo na muzičkom planu. AIN su tipično slovenski osećajni a muzički veoma disciplinovani i ovo su pesme koje lepo i prirodno teku, odsvirane korektno i sa, za kasetu, sasvim solidnim kvalitetom miksa. Daleko od otkrovenja bilo koje vrste, ali odsvirano sa uverenjem i sasvim slušljivo:
 
https://morbidchapelrecords.bandcamp.com/album/strenghtening-of-the-black-flame
 
 
Italijanski Tenebrae in Perpetuum na svom četvrtom albumu, Anorexia Obscura nude vrlo uznemirujuću muziku koja izlazi izvan za blek metal uobičajenih horor tropa i vozi se na nekim drugim horor tropima, posredujući stanje uma koji nije samo gnevan ili depresivan  već deluje istinski polomljeno. Naravno, sve se to postiže muzičkim sredstvima – disharmoničnim gitarama, ekstremnim dinamičkim oscilacijama, užasnim vrištanjem – ali jeste impresivno kako u muzičkom žanru koji je praktično sav podignut na nihilizmu i otcepljenju od svega „normalnog“ moguće snimiti ovako „nenormalan“ album a da to ne zvuči sasvim karikaturalno. Osnivač i jedini autor muzike u ovom bendu, Atratus, ima čime da se ponosi. Vrlo lepo:
 
https://tenebraeinperpetuum.bandcamp.com/album/anorexia-obscura
 
I još jedno finsko lo-fi izdanje dobijamo u formi drugog albuma benda Sadokist a koji se zove Necrodual Dimension Funeral Storms. Sadokist se, vidi se to i iz naziva ploče, malo previše trude da ispadnu zajebani (svoju muziku nazivaju Evil Sado Fuckin’ Speed Metal of Death) a ovo nije tako razbijačka ploča da opravda sve te XXXtreme etikete koje sebi bend kači. Ipak, pankerski, haotični black-speed metal koji Sadokist isporučuju nije bez šarma i može da se čuje kada ste u partikularnom raspoloženju:
 
https://sadokist-finland.bandcamp.com/
 
 
Sasvim na drugoj strani su Polemicist iz Filadelfije koji sviraju „Philosophy-themed Epic Black/Death Metal“ a njihov debi album, Zarathustrian Impressions je, kako mu i ime kaže, niska pesama inspirisanih najpoznatijim Ničeovim delom. I, znam, blek metal plus Niče – to može da bude recept za katastrofu, ali srećom, Polemicist su daleko od katastrofe. Nije ovo sad nužno ni izvrsno – pogotovo uz malo nesrećan miks koji dodaje prostora tamo gde nije potreban – ali jeste album koji postaje sve bolji što dalje idete. Polemicist, takođe srećom, muzički ne izvode neke besne gliste i ako se sa ovom pločom baš ne upisuju u prvu ligu američkog blek metala, svakako se ni ne brukaju, nudeći povremeno vrlo solidne ideje i tvrdu, tešku svirku. Ne zanemariti da bend ima i ženu u postavi a da ona svira gitaru umesto da peva. I to se broji, rođaci. Kako rekoh, ovaj album najbolje pesme čuva za drugu polovinu pa je ovo kad ga slušate, sve bolje i bolje:
 
https://polemicistmetal.bandcamp.com/releases
 
 
 
 
Iii, idemo na stoner. Dioxine su Francuzi, ali im to ne treba uzimati za zlo jer je njihov debi album, Vengeful Spirits jedan pošteno odrađen posao. Ovo je alternativni/ dezert rok solidno visokog tempa i dobrog gruva. Volim jake gitarčine koje ovaj bend forsira pa mi i ne smeta to što je vokal miskovan malo previsoko i, s obzirom na pevačev akcenat, čuje se glasnije nego što bi trebalo. Dioxine nisu preterano originalni ali dobro znaju šta vole i to što vole dobro sviraju. Ovakvih bendova se nekada moglo gledati svakih par nedelja u KST-u i da lepo provedete veče pa probajte da pustite i album:
 
https://dioxine.bandcamp.com/album/vengeful-spirits
 
 
A sad nešto staro – dvadeset godina. Austrijski Thumlock su svoj album Lunar Mountain Sunrise izdali na CD-u 1999. godine ali od tada pate što njihova muzika nikada nije imala vinilno izdanje. E, pa sada ga ima, a dobili smo i bandcamp izdanje pride i, znate šta – nije ovo uopšte rđavo. Ne kažem da se radi o izgubljenom klasiku, ali Lunar Mountain Sunrise je ploča bezobrazno velikih gitara i pesama koje imaju masivne, valjajuće rifove, psihodelične melodije i ozbiljan stav. Thumlock znaju kako se radi dobar rokenrol (multitrekovani vokali su odličan detalj) i ovo čak ni na produkcijskom nivou ne sugeriše da je staro dve decenije. Vrlo dobra ploča za kraj leta, bez obzira što je izašla na početku leta pre dvadeset godina:
 
https://thumlock.bandcamp.com/album/lunar-mountain-sunrise
 
Ne toliko staro, sa početka leta OVE godine, dakle, iz Juna, ali bilo bi greota da smo ga propustili: debi album edinburške šestorke The Cosmic Trip Advisors je pravi blagoslov za svakog ko voli klasičan hard rok i ko je već izlizao svoje Deep Purple i Jimmy Hendrix Experience ploče. Wrong Again, Albert... je album koji se ni malo ne stidi svojih (pre)očiglednih korena u kasnim šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog stoleća – već druga pesma je klasična hendriksovština a Lonely since I met ya je hard bluz sa pogolemim dugovima Eriku Bardonu i njegovim Životinjama, ali ovi ljudi sviraju dobro, žestoko, organski i živo i imaju adut u vidu izuzetne pevačice Lesley Muir. Naravno, za veterane hard roka, moje ispisnike i nešto starije ljude, biće dovoljno da čuju Hammond orgulje i wah-wah solaže pa da se pravi srča i pada pod sto, ali The Cosmic Trip Advisors nisu prosti tezgaroši i tribjutaši. Ovo jeste muzika sa vrlo jasnom ambicijom da podseća na nešto staro pedeset godina, ali uspeva da transcendira imitaciju i zazvuči dovoljno autentično da ne pomešamo ovaj bend sa nekakvim lokalnim trećepozivcima. Nije ovo SASVIM na nivou Pharlee koji su nas oduvali ranije ove godine ali je odlično:
 
https://thecosmictripadvisors.bandcamp.com/album/wrong-again-albert
 
 
Prošle nedelje sam bio nešto umoran pa me debi album hantingtonbičkih Late Night Union nije nešto mnogo dojmio. Na ponovne pokušaje prihvatam da je Access  to the Sun sasvim korektan hard rok sa malo Seattle uticaja, da zvuči moderno ali sa dovoljno tradicionalnih elemenata da meni to prija. Opet, nije meni ovo ploča za mnogo slušanja najpre na ime zaista ne previše originalnosti, ali korektna je:
 
https://latenightunion.bandcamp.com/album/access-to-the-sun
 
 
Mesec i kusur dana staro ali jako dobro: Rickshaw Billie's Burger Patrol je teksaška ekipa čiji je treći EP, Grease Beast dobrih šesnaest minuta fuzz terora i ozbiljnog teškog roka. Ovi momci iz Ostina verovatno sebe ne smatraju nikakvom avangardom već samo sviraju bučnu muziku sa korenima u ritmu i bluzu ali propuštenu kroz mašinu pank apstrakcije i stižu na mesto koje je istovremeno plesno i bezobrazno ali i hipnotički nadrogirano preko svake razumne mere. Opako:
 
https://rickshawbilliesburgerpatrol.bandcamp.com/album/grease-beast-2
 
I još jedan hard rok bend sa pevačicom koji ima opasan album ove nedelje: Dead Feathers su izdali debi album, All is Lost i ovo je 48 minuta odličnog, prljavog ali opčinjujućeg psihodeličnog roka sa gitarama koje umilno vrte hipnotičke teme dok pevačica Marissa Allen preko njih izvlači ritualne napeve i različite onomatopeje. Dead Feathers pritom imaju vrlo vazdušast miks i master koji dopušta da se dinamičke amplitude koje bend razvija lepo čuju pa je ovo ploča koja vas ne odbija od sebe zvukom nego, naprotiv, uvlači i pruža onaj ugodni osećaj valjanja u amnionskoj tečnosti kakav od psihodeličnog hard roka vazda i priželjkujemo. Sve to muzici daje jednu old school notu, ali Dead Feathers ne zvuče retro ili starinski već samo dobro utemeljeno u tradiciji. Allenova je pritom ZVER iako biste na prvi pogled rekli da će ona samo pevušiti prijatnim glasićem preko mantričkih matrica muških muzičara. Neće. Allenova, kad pusti glas, može da polomi i dupla vrata i ovo je album koji treba slušati, studirati i dalje preporučivati. Izvrsno:
 
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/all-is-lost
 
 
 
Idemo sad na nešto brže i, eh, modernije? Atinski Domination Inc. su bend toliko bespomoćno inspirisan Panterom da me čudi da se nisu nazvali Aretnap ili tako nešto. Sa svojim drugim albumom, Memoir 414 bend pokušava da se malo odmakne od preočiglednog groove metal predloška i... pa ne odmiču se predaleko ali kako ja i nisam neki ljubitelj Pantere, iznenadilo me je da je meni ovo prilično slušljivo. Ne sad da ću Domination Inc. pratiti na Instagramu ili tako nešto ali Memoir 414 sadrži solidnu količinu sasvim prihvatljivog „modernijeg“ thrash zvuka koji je besan, brz i energičan. Nažalost, na momente Grci precenjuju svoje kompozitorske kvalitete i umesto da se drže kratkih i jezgrovitih trominutnih nabadačina, pesme im traju duže nego što treba. Opet, nije ovo prečesto i Memoir 414 je sasvim slušljiv album:
 
https://dominationinc.bandcamp.com/album/memoir-414
 
 
Zato je tu novi Entombed A.D. da zagreje staro srce i natera ga u malo brže kuckanje. Lars Goran Petrov je već ove godine sa Firespawn izdao ploču vrlo solidnog švedskog death metala a Bowels of the Earth, kako se novi EAD album zove je uglavnom ista meta isto odstojanje, sa istim rezultatima. Dakle, na meniju je teški, tvrdi swedeath sa instant prepoznatljivim i meni izuzetno dragim Petrovljevim pevanjem u kome nema foliranja i nameštanja nego se dere grlo i urla iz sve snage. Stari Entombed je, dok su još svirali death metal, imao dosta ambiciozne aranžmane i dok je Entombed A.D. više usredsređen na rif nego na pesmu, pesme su ovde ipak solidno razvijene i ne oslanjaju se samo na dobre rifove. A dobrih rifova ima, no, pesme koje su oko njih sklopljene su dovoljno interesantne a solaže na gitarama su iznenađujuće ukusne i uvek nalete kao prijatno iznenađenje. Volim Petrova, to je do sada valjda poznato i ovo je još jedan album koji mi daje za pravo. Da na njemu ničeg sem pesme Hell is my home, pa bi već vredeo da se presluša:
 
https://youtu.be/xx_r5CAeN7o
 
 
Moderniji su bristolski The Road čiji je sludge/ post metal na debi albumu Reverence Redacted dobrodošlo sirovo produciran i uspeva da posreduje taj neki osećaj hermetičnosti i beznađa a da ipak solidno udara i metalski bije. S obzirom da su ovo samo dva čoveka koji su sve sami snimili i izdali, ne mogu a da im se malo ne divim, ali nevezano za okolnosti, ovo je ploča pristojnog, udaračkog metala koji može još da sazreva ali je i u ovoj, nascentnoj formi zanimljiv, maštovit i prilično interesantan:
 
https://whenwilltheroadend.bandcamp.com/album/reverence-redacted
 
 
Australijski Hope Drone u svojoj muzici kombinuju black metal, doom metal i mnogo tih nekih post-metal harmonija pa je njihov drugi album Void Lustre jedna teatralna i mučna ali i osećajna ponuda muzike koja ide i sporo i brzo, i zaplače ali se i naljuti, producirana namerno „drugačije“ i prilično konfrontativno uobličena da bude izvan uobičajenih žanrovskih granica. E, sad, pretenciozno je to i pesme su dosta dugačke i mene šugejzerske melodije koje bend provlači ne lože baš toliko da bih izdržao sve te natreblovane gitare, ali ovo je uz sve te ograde dobra i zanimljiva ploča:
 
https://hopedrone.bandcamp.com/album/void-lustre
 
 
Portlandski Wizard Rifle imaju treći album, nisu se mučili da mu daju originalno ime, pa je on nazvan isto kao i bend i ovo možda označava novi početak za talentovani duo, a možda ih je samo bolelo dupe da se trude. Bilo kako bilo, oko muzike su se potrudili svojski i Wizard Rifle, album, je sumanuta i sumanuto zarazna smeša žestoke psihodelije i nepredvidivog sludgecorea. Recimo. Hoću reći, bend kao uzore navodi Lightning Bolt (čuje se to imperativno, ritualističko ritmičko ponavljanje), ali i Sonic Youth (gitare!!!), pa Black Sabbath i High on Fire i ovaj album sve te (i mnoge druge) uticaje uspeva da sublimiše u pet dugačkih pesma opakih gruvova i „prirodne“ psihodelije. Mislim, neke pesme bi ovde zvučale gotovo pop (Cevaman Waltz, recimo) da nisu snimljene kao u pećini, sa bas-gitarom koja otkida plombe iz zuba i bubnjevima koji kucaju po lobanji. Pankerski, podzemno, neodoljivo. Nije metal u užem smislu ali svaki metalac od ukusa ovo će obožavati:
 
https://wizardrifle.bandcamp.com/album/wizard-rifle
 
 
Za Tool nisam baš tako siguran. Fear Inoculum je očekivan sa takvom tenzijom kao da se radi o drugom dolasku jedinog spasitelja i u pitanju je smela i prilično dobra ploča, ali treba sada videti koliko će njeni avangardni elementi biti prepoznati kao integralni deo vizije benda a koliko kao tryhard pokušaj da se bude „drugačiji“. Debata već rejdžuje po internetu i neki su zaista progutali sve što bend na ovoj ploči donosi a neki prevrću očima i misle da su sve te ritualne bubnjarske solaže i specijalni efekti samo jalova zamena za dobre pesme. Meni je, naravno, najvažnije kako se to MENI dopada a pošto ja nisam neki preteran ljubitelj Toola, mogu da kažem da sam Fear Inoculum saslušao bezinteresno i da mi je prilično prijao njegov eksperimentatorski stav i očigledno napajanje na tradiciji američke minimalističke kompozicije. Kao što je uobičajeno meni su „metalski“ momenti Toola možda najmanje zanimljivi ali opet, ovo je dobro napisana i, vidi se, sa puno pažnje aranžirana ploča tako da sve bude na svom mestu i da se postigne taj neki epski ugođaj a da se opet ne pobegne od intimističke, cerebralne dimenzije koja je bendu očigledno veoma važna. Ja lično nisam ODUŠEVLJEN ali ovo je, rekao bih, zdrav album benda koji je dosta vremena utrošio da ga osmisli i porodi i mada nemam utisak da će na duže staze ovo Toolu obezbediti nekakav besmrtni status (koji mu već nije bio obezbeđen prethodnim izdanjima), mislim da je ovo časna ploča:
 
https://youtu.be/WF2m4jWO2EA
 
 
Britanski Warcrab sviraju death-sludge metal i njihov treći album, Damned in Endless Night, uprkos očiglednoj referenci na Iron Maiden u imenu je zapravo kao da su se Bolt Thrower rodili dvadeset godina kasnije i svoj ratni, teški srednjetempaški death metal svirali pod uticajem Loopa, Cable Regime i sličnih ekipa. I znate šta? Odlično ovo zvuči. Ovo je propisan metal, težak i tvrd, sa pržećim solažama i pretećim rifovima, a njegova spora, teška inercija je ono što čoveka stalno vraća. Ono što tom čoveku eventualno zasmeta, ako je ja, je mastering koji muziku gadno guši i šteta je da ovaj album nema više prostora da diše i da se razmahne. Ipak, ovo je dobrodošlo moćna, hermetična ali prijemčiva muzika koja se ne pravi da je pametnija nego što jeste i osvaja na silu. A dok u životu to preziremo, u umetnosti umemo da ga cenimo:
 
https://warcrabuk.bandcamp.com/album/damned-in-endless-night-death-sludge-metal
 
 
Nekad smo mi metalci i mi pankeri bili kao neki smrtni neprijatelji i tukli se kad se sretnemo na ulici ili u kakvom baru, a evo, danas bendovi kao što su Cliterati svoju muziku nazivaju „Hardcore Punk Rock Heavy Metal for True Freaks“ i nikom to nije čudno. Pa jebem mu mater, napredovali smo kao civilizacija za psolednjih par decenija. Elem, Cliterati su pank bend sa metalskom težinom i njihov album Ugly Truths / Beautiful Lies je kolekcija solidnih hardcore punk komada koji voze svoj D-beat i prostačke rifove uz mnogo elegancije i besa. Nije neko čudo kad znamo da dolaze iz Portlanda i da imaju veze sa bendovima poput, oh, pa Poison Idea i Voetsek i Murderess, jelte. Ali ipak je ovo divno slušati. Ugly Truths / Beautiful Lies je tipično Portlandski moćna ploča teške muzike koja istovremeno ni malo ne beži od žanra ali se ne iscrpljuje u njegovim opštim mestima. Cliterati navode i Doom i L7 kao uzore i sve se to jako dobro čuje u ovoj jakoj, moćnoj muzici a cela ta personal politics filozofija (jedna od pesama, koja ima i spot je „Trans is Beautiful“, molimlepo) je makar u skladu sa trenutnim stanjem levice na zapadu. Svakako sjajno za slušanje i preživanje:
 
https://downloads.tankcrimes.com/album/ugly-truths-beautiful-lies
 
 
A vi biste nešto brže? Hesitation Wounds su hardcore thrash ekipa koja pakuje sedam pesama u dvanaest minuta na albumu Chicanery i iako sve to deluje kao da je u pitanju neki početnički, diletantski podrumaški bend, zapravo pričamo o vrlo kompetentnoj svirci i dobrom zvuku. Ne bi mi uopšte smetalo da ovo traje i svih dvadeset minuta pogotovo što se album prema kraju razvije u zaista interesantnim smerovima i probije žanrovske granice:
 
https://hesitation-wounds.bandcamp.com/album/chicanery
 
 
Horrid Apparition iz Fancuske imaju demo od dve pesme i ovo je odličan pomalo starinski thrash metal sa jasnim Slayerovskim uticajima. Nema ovde takmičenja u brzini niti nekih inovativnih pristupa, ali bend svira dobro i ima kvalitetne pesme:
 
https://youtu.be/CAhkjJUlpro
 
 
A grajndkor? Vašingtonski teroristi NO/MÁS se vraćaju sa šest pesama uvek raspoloženom izdavaču Horror Pain Gore Death Productions i Last Laugh je desetak minuta žestokog prebijanja sa vrlo malo prostora za refleksiju i gubljenje vremena. NO/MÁS su tehničari i zakucavaju majstorski ali se ne gube u toj tehnici već prave kratke i efektne pesme po uzoru na skandinavske majstore Nasum, Gadget ili Rotten Sound. I odlično im ide. Grajndkor stil livz, očigledno:
 
https://hpgd.bandcamp.com/album/last-laugh
 
 
Na ovo su mi odmah dobro legli i Mutilatred iz Toleda čiji brutalni deathgrind na drugom albumu, Ingested Filth ima dosta elemenata goregrinda ali i nešto slamming death metala a sve je to upakovano ukusno, hrskavo i bez smaranja. Mislim, prva pesma se zove Fuck Everything i kombinuje zakucavačke blastbitove sa primitivnim slemovanjem koje meni veoma prija. Pevač pritom koristi harmonajzer da svemu doda tu neku ’90s opscenu dimenziju. Simpatično:
 
https://mutilatred.bandcamp.com/album/ingested-filth
 
 
Natrag u Teksas da čujemo bend Portrayal of Guilt koji kombinuje malo hardkora, malo vrištanja i malo blek/ post metala na svom EP-ju Suffering Is A Gift i to radi dosta elegantno. Ovo je atmosferično i pomalo avangardno i ima dosta tih nekih, kao malo neobičnih harmonija i puno screamo dranja i s obzirom da ima samo šest pesama (od kojih je najduža dva minuta i 37 sekundi) i da je miksovano zanimljivo i prostorno, prilično je obavezno da se čuje. Mislim, ovi ljudi očigledno krvare ili bar misle da krvare za svoju umetnost:
 
https://portrayalofguilt.com/album/suffering-is-a-gift
 
 
 
Već sam mnogo puta rekao da izdavač 20 Buck Spin praktično ne može da omane pa sam tako i sa dosta anticipacije očekivao drugi album portlandskih Witch Vomit. Iako izgledaju kao speed metalci, ovi momci zapravo krljaju, za 20 Buck Spin sada već očekivani old school death metal ili deaththrash sa mnogo dubokim vokalom i muzikom koja je kao cunami đubreta koji naleće na favelu i sve ispred sebe uništava. Buried Deep in a Bottomless Grave je ploča koja se ne zamara cerebralnim i sva je u fizičkom, bijući jakim ritmovima i gitarama koje pored nemilosrdnih rif-ispucavanja kreiraju i dosta atmosfere. 20 Buck Spin bendovi uglavnom kultivišu taj neki namerno primitivistički pristup koji treba da u proverbijalnom blatu skrije dijamante i Witch Vomit su sasvim uspešni u ovome ako ne baš na nivou drugara iz Tomb Mold po kvalitetu. Ali to je taj stil i ako volite Tomb Mold dopašće vam se i blago psihodelični (slušajte te vibrato momente u kodi pesme Despoilment) pristup portlandskih momaka:
 
https://listen.20buckspin.com/album/buried-deep-in-a-bottomless-grave
 
 
Za kraj jedan singl. Izašlo je ove nedelje još par slušljivih slem albuma ali letvica je sada toliko visoko podignuta recentnim izdanjima Organectomy i Devourment (pa i, jelte, Guttural Slug), da se ne osećam obaveznim da ih ovde preporučujem. Ali zato novi singl Visceral Disgorge kojim se najavljuje album Slithering Evisceration što izlazi 13. Septembra? Oh, to već da. Portlandski brutalni death metalci sa pesmom Fucked into Oblivion pokazuju da će album biti krvoločan, tehnički nabrijan ali brutalno, BRUTALNO intoniran. Ovo je i dalje grozomorna i užasom opsednuta muzika ali sudeći po ovoj pesmi i po Architects of Warping Flesh koja se da čuti na Bandcampu, bend je preskočio par stepenika evolucije i sada je spreman da se takmiči u prvoj ligi u kojoj čekaju Devourment. Ako čitav album bude kao ove dve pesme, a nema razloga da mislimo da neće, i jesen će biti veoma vrela što se tiče death metala:
 
https://www.youtube.com/watch?v=zUpCbpHxdW0
 
https://agoniarecords.bandcamp.com/track/architects-of-warping-flesh
 
 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #794 on: 07-09-2019, 15:34:13 »
Dakle – metal. Još jednom. I zauvek.
 
 
Od blek metal noviteta prvi na redu su Kanađani The Ember, The Ash koji na svom prvom albumu, Consciousness torn from the void pokazuju da su slušali dosta Emperora iz devedesetih godina i pomislili da je to muzika vredna daljeg razvoja. Consciousness... je leden album monotonih, ponavljajućih motiva, snimljen sa prilično „andergraund“ kvalitetom zvuka i namenjen tačno određenom sloju publike koji će ceniti nordijske kvalitete ove muzike, sintisajzerske melodije jedva prisutne ispod užasno distorzirane gitare i epski štimung uprkos jeftinoći. Nije rđavo:
 
https://theembertheash.bandcamp.com/releases
 
https://youtu.be/RXyfZhyi_VY
 
 
Preskočio sam jedan kanadski Tolkin-metal bend ali ne zato što se pravim da nisam TOLIKI GIK nego jer mi se njihov drugi album nije dopao. A gikovski kredit ću dopuniti putem prvog albuma američkog benda Lothric koji je, kako se i iz imena da naslutiti, pripadnik milenijalskog odgovora na Tolkin-metal, tako je, Dark Souls – metala. Elem, Adversarial Light je prilično zabavan i za moje uši milozvučno brz i žestok album američkog blek metala – napravljenog od strane samo jednog čoveka, Seatha (koji je, očigledno, ime uzeo po zmaju bez krljušti što je i velikim delom odgovoran za sav pičvajz u Dark Souls univerzumu) – koji  uspeva da sačuva dovoljno tradicionalnih elemenata ali i da malčice pruži prste ka nekim originalnim stranama. Dopada mi se rad na sub-baroknim, kvazisrednjevekovnim i polu-mejdnovskim gitarskim harmonijama, kao i izrazit trud oko dinamičnog aranžiranja sa upošljavanjem bubnjeva da stalno menjaju ritmove i čine pesme bogatijim. Tematski, pesme se zapravo ne bave Dark Souls mitosom u nekom napadnom formatu pa ovo sasvim opušteno može da sluša i klijentela koja ne igra video igre. Pobeda na svim frontovima!
 
https://lothric.bandcamp.com/album/adversarial-light
 
 
Poljski jednočlani depresivni blek metal projekat Nyctophilia na svom petom albumu, Bezdeń nudi korektan DSBM* sa solidnim nivoom muzičke veštine, pamtljivim temama i kvalitetom produkcije koji nije preterano visok ali odgovara muzici. Grief, jedini član ovog benda naglašeno radi na atmosferi i melodiji, manje na nekom pametnom aranžiranju ali to je za ovaj podžanr takoreći pravilo. Sasvim korektno a ako volite ovakav metal i preporučjivo:
* „S“ je naravno, za „Suicidal“
 
 
https://deathkvltproductions.bandcamp.com/album/bezde
 
 
Ukrajinske komšije Barkasth zato sa svojim drugim albumom, Hear My Void donose najprofesionalnije odsviran i snimljen blek metal album koji smo do sada pomenuli. Hear My Void je kvalitetna i eminentno slušljiva metal ploča, sa dobrim gitarskim rifovima, ritmovima od kojih glava sama kreće u hedbeng i mesnatim miksom koji posreduje moć i epiku u jednakoj meri . Vidi se, naravno, da ovo nisu pravili uplakani klinci u svojim spavaćim sobama već da se radi o punokrvnom, pravom bendu koji kapira metal i dobro govori jezik blek metala, sa moćnim bradama ali i muzikom koja te brade može da podrži na svakom koraku. Volim ovako brz i žestok blek metal:
 
https://ashen-dominion.bandcamp.com/album/barkasth-hear-my-void
 
 
Zadovoljstvo mi je i da kažem kako je srpsko-novozelandski projekat Nadsvest izbacio sasvim solidan EP sa četiri pesme, Kolo ognja i železa i da je njihov proklamovani cilj, da se spoje crna magija i srpski folklor sasvim solidno dostignut ovde. Pesma prokletih, recimo, je propisno kičast, cheesy komad metala izmešanog sa kvaziduhovnim pojanjem i pogađa većinu meta koje je naciljao. Čime hoću da kažem da ću ja sebe uhvatiti kako ovo pevušim na ulici nekog od narednih dana. Stefan Todorović iz kragujevačkih Triumfall je postao poznat i u svetskim okvirima kada je odradio vokalne deonice na poslednjem albumu Gorgoroth pre neke četiri godine, a Nadsvest deluje kao logična nadgradnja njegovih muzilkih interesovanja i projekat na koji može da bude ponosan. A i mi sa njim!!!*
* sem, naravno, ako u jednom trenutku ne signalizira skretanje prema nacizmu koje ponekad zna da naleti iz svog tog bavljenja tradicijom, pupupu, daleko joj lepa kuća
 
https://nadsvest.bandcamp.com/releases
 
 
Demo bavarskih Alpgeist pod nazivom Woid Mythen pruža prijatan lo-fi blek metal sa ledenim, monotonim zvukom i folklornom epikom koju donose sintetizovani gudači. Sobno, ali vrlo prijatno:
 
https://youtu.be/fyNyL3ZKcWo
 
 
Ne znam šta jedu ovi iz grčkog benda Dizziness, al posle junskog albuma Cosmic Echoes koji smo solidno pohvalili, evo njih ponovo. Album Reroute je ponovo muzički program vidno inspirisan Mayhemom, ali bez sikofantskog imitiranja i pokušaja da se napravi isto to samo malo drugačije. Reroute je, zato, kolekcija pametnih i interesantnih blek metal pesama koje osvajaju svežim harmonskim rešenjima, kvalitetnim muziciranjem i dobro kontrolisanom atmosferom. Majstori:
 
https://dizziness.bandcamp.com/album/reroute
 
Dobili smo i novi Krallice, ali njujorški avangardni blek metalci ovom prilikom izbacuju živi album, Rot and Waste Live i kome se dopao Go Be Forgotten koji smo i na ovom mestu solidno pohvalili može da se poraduje da će čuti još ovog odličnog benda, u nešto sirovijem izdanju. Snimci su sa početka decenije pa ovde i nema novijih pesama ali nisu se Krallice sad tu nešto kao dramatično menjali sa godinama i ovo je uobičajeno emotivan ali hladan, depresivan ali ne tužan metal koji spaja tu neku indi estetiku sa pravovernim blek metal trpanjem i kad bend za sebe kaže daje „black metal or not“, tačno znate šta misle. Mick Barr je posle solidne karijere u rovovima ljute avangarde (Orthrelm) napravio bend koji pored avangardističkih ambicija ima i mnogo autentične emotivne teritorije da je ispita i izvrsno mu ide već duže od decenije. Rot and Waste Live je još jedan sjajan dodatak sjajnom katalogu albuma čak i uz dosta lo-fi kvalitet zvuka:
 
https://krallice.bandcamp.com/album/rot-and-waste-live
 
 
 
Stonera nešto nema mnogo ove nedelje, ali ono što ima je prilično valjano. Pinewalker iz Solt Lejk Sitija na svom prvom albumu, Migration, Serviraju teški metal i dobro raspoloženje sa malo bleksabatovštine ali i nešto modernijih elemenata tako da se dobija album koji će biti okej i onima koji su se s metalom susreli sedamdesetih ali i devedesetih. Plus, vrlo solidne pesme i moćan, veoma težak zvuk – slušajte kako su gitare ubistvene na Bone Collector. Ima ovde i interesantnih proggy zastranjenja (recimo Burning Earth) tako da je Migration jedna ploča za mnogo slušalaca. Budite:
 
https://pinewalkerlives.bandcamp.com/releases
 
 
Šveđani Vokonis ne sviraju „pravi“ stoner, ima ovde brže svirke i ozbiljnog prog zastranjenja ali u osnovi jeste teški i lepljivi stoner zvuk sa zdravim miksom. Grasping Time je treći album ovog talentovanog i brkatog trojca i mada bend sebe označava etiketom „post-doom“ na bandcampu, fakat je da ovo izlazi dosta daleko izvan granica dooma i da je muzika i za one koji vole Gojiru ili Mastodon ali da će moći da je slušaju i psihodeličari pa i publika koja generalno voli melodičniju metal muziku. Fina, raznovrsna ploča:
 
https://vokonis.bandcamp.com/album/grasping-time
 
 
Montrealski Lochness daju da se za sada čuju samo dve pesme sa njihovog EP-ja Black Smokers, ali ovo je dobar, težak i lepljiv, takoreći prijatno nadrogiran stoner rok sa dobrim rifovima i odličnom atmosferom. Mnogo Black Sabbatha se ovde čuje ali ovo nije trubjut bend već samo dobro izšlifovan žanrovski, andergraund sastav. Nemam sumnje da je ceo EP vredan pažnje:
 
https://lochness420.bandcamp.com/album/black-smokers
 
 
Slično sabatovski inspirisani su i Iron Rider iz Bruklina, i njihov EP Wondering If You're In Hell By Now je jednako pun dobre rifaže, teških ritmova i Ozzy-Osbourne-in-outer-space pevanja, osim što je grozomorno miksovan i time gubi dosta poena. Ipak, muzika je dobra i možda vam neće smetati što sve zvuči kao da je bend svirao u Bruklinu, mikseta stajala i Ajdahu a inženjer zvuka dremao u Kejptaunu:
 
https://ironrider.bandcamp.com/releases
 
 
Kanabisom opsednuti sludge-stoneri Gurt iz Londona imaju novi album, Bongs of Praise i to je sasvim predvidiva ali i predvidivo prijatna kolekcija distorziranih, psihodeličnih gitara i bubnjeva koji se bore da se ispod njih čuju, sa vrištećim pevanjem i rokerskim rifčinama. Gurt su veoma stereotipan bend, bez mnogo ličnosti ili nekakvog genijalnog sadržaja na polju rifova ali je sve to solidno slušljivo:
 
https://gurt.bandcamp.com/album/bongs-of-praise
 
Bavarski Noekk su čekali više od deset godina da objave svoj treći album, Waltzing in Obscurity i ako vam je nedostajao njihov miks Dead Can Dance kvazigotike, ’70s prog rok komplikovanja i malo doom metala, ovde ćete se usrećiti. Noekk su meni nedovoljno zanimljivi, to jest, interesantniji su mi kao skup uticaja nego kao bend koji pravi dobre pesme, ali ja sam gadna nadžak-baba:
 
https://noekk.bandcamp.com/album/waltzing-in-obscurity
 
 
 
Koliko je metal muzika raznolikosti i bogatstva svedoči i to da me četvrti album švedskih melodičnih death metalaca Pandemonium, Monuments of Tragedy ostavlja potpuno emotivno hladnim iako je u pitanju očigledno izuzetno ambiciozna, tehnički hiperkompetentna, kompozitorski i aranžerski veoma kvalitetna ploča. Stvar je svakako u estetici i svim tim kičastim sintisajzerima koji popunjavaju atmosferu i koji meni ne prijaju. Ipak, kako ja ne volim melodični death metal, mislim da mi je ovaj album još i prilično zadržao pažnju. Ima ovde teatralnosti koju mogu da pozdravim i taj generalni kvalitet muziciranja svakako ne treba ignorisati. Što se masteringa tiče, nažalost, sve je lišeno dinamike a što u dobroj meri anulira aranžersko bogatstvo. Ipak, impresivna ploča, makar ne bila za mene:
 
https://blacklodgerecords.bandcamp.com/album/monuments-of-tragedy
 
 
Mnogo bliže mom ukusu je, čini se, primitivni, satanistički blackened thrash metal kakav isporučuju Portugalci Alcoholocaust na svom prvom albumu, Necro Apocalipse Bestial. Ne bih išao tako daleko da ovo nazivam remek delom blackened thrash metala, i ne bih ga stavljao na isti nivo sa Aura Noir, ali Necro Apocalipse Bestial je ploča dosledne, mračne atmosfere i solidnih rifova koju za moj groš najviše kvari malo taman miks. Makar je mastering očuvao dinamiku pa se komadi poput Speed Metal Tornado čuju u svoj svojoj old school slavi. Alcoholocaust sa svojim konceptom ne teže originalnosti već obožavanju neke (možda i izmaštane) prošlosti što nije nužno sjajna startna pozicija pogotovo ako u obožavanju te prošlosti danas od vas ima boljih, ali ovo je sasvim solidan album staroškolskog metal zvuka za bratiju iz osamdesetih:
 
https://helldprod.bandcamp.com/album/alcoholocaust-necro-apocalipse-bestial
 
 
Nizozemski The Fifth Alliance sa svojim trećim albumom, The Depth of the Darkness donose svu tu neku post-metal intelektualštinu i post-rok prozračnost i sjetu koje možete da poželite u oblačno Subotnje popodne, ali mada takvi albumi mogu da odu i tamo i vamo, te da budu samo pretenciozne maštarije o muzici-iza-metala, meni se čini da je ovo ipak otišlo vamo i da pored svog sporog, svečanog tempa i skrnavog masteringa koji sve ujednačuje više nego što bi trebalo, album ipak isporučuje solidnu metalsku dramu i dobru vrstu kiča. Pevačica Silvia je savršena i u „melanholični anđeo“ i u „razbješnjeli demon“ inkarnacijama a bend, iako ume da zazvuči previše klinički i „zanatski“, prolije i dovoljno krvi da ovo bude slušljiv, solidan album.
 
https://thefifthalliance.bandcamp.com/album/the-depth-of-the-darkness
 
 
Belorusi The Essence of Datum su svoj drugi album, Spellcrying Machine upravo izbacili za Season of Mist i ovo je još jedna od onih tehnički impresivnih ploča koje ja propustim kroz uši, one izađu i nikada ih se više neću setiti. Ne kažem da The Essence of Datum nemaju neki dobar rif tu i tamo (ima onaj sa kojim počinje brzi deo u Pendulum, recimo), ali ovo je tehnički death metal koji se samo seća da su Chuck i njegov bend Death imali neparne ritmove i arpeđa ali ne pamti i dobre kompozicije pa se prilično ekstenzivno upušta u „atmosferične“ pasaže gde se akordi smenjuju a bas-gitara ga grdno sitni, dok preko svega toga idu neprekidne solaže. Nema ovde pesama već samo gomila skoro pa arbitrarno povezanih delova od kojih su neki dobri i memorabilni ali se utapaju u ocean monotone (baš time što je tako dinamična, paradoksalno) melodeath muzike. A, da, sve je instrumentalno, bez pevanja. Lep miks, kvalitetna svirka ali ovo svakako nije za mene:
 
https://www.youtube.com/watch?v=YzLHSM0Zs2E
 
 
Izašao je i novi Kayo Dot i kako se meni muzika Tobyja Drivera ni pre nije dopadala u svom „eksperimentalna gotika, avangardni metal, samo trpaj“ kvazižanru, tako me ni Blasphemy nije osvojio. Ipak, Driver fura, jelte, svoj fazon i ne mogu da ne cenim njegov napor ali i personalni pečat koji mu albumi imaju pa evo:
 
https://kayodot.bandcamp.com/album/blasphemy-luxus
 
 
Bliži mojim potrebama su portlandski Vitriol koji su posle dva zapažena EP-ja dobacili do debi albuma za velikog izdavača, Century Media. To Bathe from the Throat of Cowardice je solidno beskompromisan i udarački album brutalnog death metala koji ne savija kičmu pred tom nekom potencijalnom mejnstrim metal publikom koju bi izdavač u teoriji imao na nišanu, ali ne robuje ni žanrovskim međama. Hoću reći, ovo je ploča rešetajućih duplih bas-bubnjeva, zakucavajućih blastbitova i rifova koji vade oči ali ona ne zvuči karikaturalno niti kao da samo obilazi opšta mesta žanra. Vitriol zvuče SVEŽE i autentično besno a što je ređe nego što bi se očekivalo u ovom ogranku death metala čiji je već fizički nivo intenziteta toliko iznurujući da ponekad zaboravljamo da umetnost nije samo demonstracija kondicije. Vitriol su jedno od najprijatnijih death metal iznenađenja ovog (poznog) leta koje nije oskudevalo u dobrom death zvuku. Jebeni Portland, mora da nešto ima u vodi tamo:
 
https://youtu.be/l0F287atK54
Kad smo već kod tehnički solidnog i brzog death metala, tu je i drugi album švicarskih Omophagia a koji se zove, er, kao neki beogradski broj telefona  iz osamdesetih: 646965. Ovo je izdao Unique Leader što garantuje određeni nivo kvaliteta i Švajcarci svakako kvalitet isporučuju u smislu tehničkih standarda i produkcije. Muzički ovo je slušljiv moderni death metal sa malčice deathcore začina koji mene ne vređa ali mi ni ne podiže adrenalin bogznakako visoko. Ali slušljivo.
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/646965
 
Pošto novi Slutvomit, iako najavljen za juče, nije izašao i sada na Bandcampu izdavača piše da izlazi u Oktobru, ja sam se osetio prevarenim. Srećom, izašao je novi מזמור, poznat i kao Mizmor (a što je hebrejska reč za psalm) i Cairn je, tri godine nakon prethodnog albuma autoritativan korak napred ali bez gubljenja spone sa korenima. A koreni ovog solo-projekta misterioznog multiinstrumentaliste po „imenu“ A.L.N. su u kombinovanju mračnog, depresivnog blek metala sa nihilističkim doom-death zvukom i Cairn nudi kompetentne i ubedljive pesme u svakom od ovih ekstrema, lako se spuštajući iz očajničkog blek metal prebijanja u prespori doom tempo. Ovakva muzika često nema pamtljive rifove i teme, ali A.L.N. u tu zamku ne upada i njegove pesme imaju personaliti. Naravno, nije ovo za svakoga, pogotovo sa tim jeftinim miksom, ali pričamo o autentičnoj muzici koja dolazi iz srca a to nešto vredi:
 
https://mizmor.bandcamp.com/album/cairn
 
 
Za goregrind se ove nedelje brinu Cropsy Maniac i njihov EP Carnage izašao za Horror Pain Gore Death Productions. Doduše, ovaj smo isti EP slušali već u Aprilu kada ga je bend okačio na svoj Bandcamp kanal ali ovo je sada valjda „zvanično“ izdanje sa malo promenjenim redosledom pesama. Kako god, Cropsy Maniac nisu neku filozofi a njihova muzika je osvežavajuće jednosmerna i predvidiva. Ko voli prljavi goregrind sa potrebnim minimumom tehničkihkvaliteta, ovde će se srećno udati:
 
https://hpgd.bandcamp.com/album/carnage
 
 
Kao za penis, najbolji album ove nedeje nema da se čuje ceo bez plaćanja na legalnim internet-mestima, pa ćete da se ili malo strpite ili da posegnete za piratskim empetrojkama. Šta god da odlučite, ne treba propustiti drugi album čileanskih blackened thrashera Slaughtbbath koji se zove Alchemical Warfare i kako mu je naslov dovitljiv tako je i muzika moćna, prebijačka i poletna. Pričamo o ploči na kojoj muzičari sve svoje tehničke kvalitete podređuju beskompromisnim, sprinterskim thrash komadima prepunim okrutnih blastbitova i zverskog dranja, sa rifovima koje ćete čuti u svojim košmarima sledećih mesec dana i omažiranjem ’80s speed metala taman koliko da se ispoštuje tradicija ali ne i da se na njoj večito ostaje. Slaughtbbath ne filozofiraju, ali umeju da pesme povuku od doom sporosti, preko motorhedovskih iznurivanja pa do blek metal razbijačine i sve to vreme ne gube zamah i udaraju pravo među oči. Obavezno:
 
https://slaughtbbath-chile.bandcamp.com/album/alchemical-warfare

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.042
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #795 on: 14-09-2019, 16:47:31 »
Noćas smo izgubili još jednu staru mačiju prijateljicu i tu nikakva količina viceva na račun Petka trinaestog neće pomoći da današnji metalni pregled potpuno izgubi  crtu sjete i patetike. Tako da, idemo pravo u rovove...
 
Za početak da notiramo da je prvi album rumunjskih folk-blek-metal komšija Sur Austru, nazvan  Meteahnă timpurilor (Pola sata???) ugledao svetlo dana i, kako i očekujete od sastava koji je duhovni naslednik poštovanih Negură Bunget (a nakon smrti bubnjara Gabriela Mafe), ovo je prilično zrelo i sigurno u svojoj mešavini balkanskih folk motiva, cheezy epike i mekšeg blek metala. Ima tu dosta ritualnih elemenata ali je u prvom planu ipak raspevaniji balkansko-gotski folk sa frulama i rasviranim gitarama, a sve u tempu koji obezbeđuje da se na koncertima bezbedno osećaju i žene i deca. Ne skroz moja šolja crnog vina, ali dostojanstveno i pristojno.
 
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/meteahna-timpurilor
 
 
Dva američka benda, Black Fucking Cancer i Gloam imaju solidan split album Boundless Arcane Invokations koji donosi na sto pristojan američki black metal, solidno produciran i sa dobrim rasponom dinamika i ideja. Gloam su oni koji imaju veći raspon pristupa ali Black Fucking Cancer svakako mogu da računaju na efektnost svog svi-u-napad pristupa:
 
https://sentientruin.bandcamp.com/album/boundless-arcane-invokations
 
 
Isto iz Amerike ali sasvim drugačije zvuči Hrůza zvítězí, debi album jednočlanog projekta Kostnatění a koji je nerovazn, podrumski ali nadahnut psihotični blek metal opsednut smrću i veoma uspešan u svom art brut pristupu:
 
https://kostnateni.bandcamp.com/album/hr-za-zv-t-z
 
 
Norveški jednočlani bend Dauden, pak, nudi nešto sasvim u skladu sa mojim preferencama, naime, klasični norveški blek metal sa svim oštrim ivicama ali i autentičnim nordijskim senzibilitetom koje ovo implicira. Dauden je začet kao kaver-bend, ali Dødsblikket (Pogld smrti) je već drugi album na kom se svira originalni materijal i ovo veoma prija. Dødsblikket je žestoka, besna ploča na kojoj ima taman toliko tragova melanholije i tuge da se prisetimo klasičnih norveških ploča i tu se setimo da je  Daniel Minge, jedini član ovog benda, priličan poštovalac Mayhem, ali Dauden je sada već veoma samosvojan i autentičan projekat koji se sluša bez ikakvih hipoteka i pojašnjenja u zagradama. Zrela a divlja ploča.
 
https://youtu.be/k1HRjfvp4aU
 
 
Prvi album finskog sastava Tyhjä pod nazivom Tästä kuolevasta maailmasta (O umirućem svetu) je još izvrsne skandinavske blek metal ponude. Bend dolazi iz grada Lappeenranta  koji je bliži Rusiji nego švedskoj ali ono što sviraju je sasvim na liniji švedskih uzora poput Setherial ili Naglfar, žestoko, brzo, melodično ali oštro i ubitačno sve vreme. Volim bend koji ume da pravi pesme što su većinski sastavljene od blastbitova a da ne deluju dosadno i isforsirano ali ovde i sporije stvari (na primer Halkaisija) tresu žestoko i predstavljaju bend u izvrsnom svetlu. Tyhjä su veoma zreo bend s obzirom da im je ovo prvenac i čak ni za dlaku sirovija produkcija od najskupljih bendova iz žanra ne može da zakloni činjenicu da je ovo izvanredan album. Najtoplije preporuke.
 
https://tyhj.bandcamp.com/album/t-st-kuolevasta-maailmasta
 
 
Pa opet Norveška: Dold Vorde Ens Navn (ili „Sakrij naše ime“) je svojevrsna norveška supegrupa sastavljena od bivših članova Doheimsgard, Strid, Satyricon, Ulver i njihov debi EP Gjengangere i hjertets mørke (Šetači u tami srca) je interesantna kombinacija metala i, recimo, nekakvog d-beat krast panka, sa zanimljivim prelazima iz melodičnih u sirovije delove, čestim promenama tempa i za blek metal veoma nekarakterističnim pevanjem. Blek metal kredencijali benda se čuju (Drukkenskapens Kirkegård, odnosno Groblje pijanstva, bi sa drugačijim pevanjem bila skoro pa klasična blek metal pesma) ali ovo je sveža, pa i pomalo smela eksploracija ekstremne muzike sa patiniranim pristupom i bez straha da bi ikom mogla da padne kruna s glave. Ustežem se da ovo nazovem avangardnim jer bend zvuči pre svega zainteresovan da prati instinkte radije nego da učestvuje u nekakvoj tradiciji avangrade (ako to nije preteran oksimoron), ali je ovo svakako vrlo solidnih dvadesetak minuta spakovanih u četiri dobro napisane i odsvirane pesme (od kojih poslednja odlazi u skoro post-pank smeru da bi onda krenula da žestoko folkuje). Izvrsna nedelja za štovaoce skandinavskog metala.
 
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/gjengangere-i-hjertets-m-rke
 
 
I,mislim, ima još: Eternity je takođe norveški, jednočlani projekat čoveka po imenu Evighet a koji je prvi album izbacio još 2006. godine.  Trinaest godina kasnije i to baš na Petak trinaesti (a vi posle tripujte da je sve to slučajno), izlazi drugi album, To Become The Great Beast a za koga je autor namerio da bude „ultimativni blek metal album“. Opremljen iskustvom ali i solidnim gostima (Blasphemer nekada iz Mayhem a danas iz Vltimas i Aura Noir svira bas), Evighet može da kaže da je u najmanju ruku snimio solidnu ploču koja omažira norveške prethodnike ali ima i neki svoj, vrlo sirovi, energični zvuk. Eternity na ovom albumu ne izlazi nikud preko granica žanra i drži se pre dve i po decenije uspostavljene šeme, ali To Become The Great Beast nedostatak neke velike originalnosti nadomešćuje ubedljivom svirkom i solidnim radom na temama. Prijatna ploča solidno stare škole sa mnogo zaljubljenog satanizma:
 
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/to-become-the-great-beast
 
 
Da zanesemo malčice istočnije, tu je novi album francuskog veterana Loïca Celliera, sa njegovim projektom Belenos i mešavina keltskih sanjarija sa žestokim, udaračkim blek metalom dobro dođe da preseče svu tu nordijsku hladnoću kojom smo se hladili. Argoat je zaista prilično topla ploča sa lepim, melanholičnim ispevavanjima i prijatnim melodičnim pasažima između redovnog programa blastbitova i vrištanja i impresionira kako je sve to prirodno uklopljeno. Belenos svakako nije jedan od milijardu sobnih solo blek metal projekata i ovde se vidi skoro trodecenijsko iskustvo na delu. Album zapravo izlazi zvanično sledećeg Petka al pošto je već ceo na JuTjubu uz blagoslov autora, eto nam ga:
 
https://youtu.be/w4H1RCDbaTA
 
https://belenos-northernsilence.bandcamp.com/album/argoat
 
 
Norveško-nizozemski (a danas sasvim nizozemski) ženski trio Asagraum ima drugi album, Dawn of Infinite Fire i ovo je divalj, zakucavački blek metal sa taman toliko atmosferičnih elemenata da se publika ne prepadne od surovog prebijanja koje ove cure isporučuju. Nije sve to odsvirano istom brzinom i bend vešto varira koljačlke blastbitove sa promišljenijim, sporijim delovima u kojima blistaju lepe melodije. Dawn of Infinite Fire je miskovan malo previše prštavo ali ovo je u celini zdrav, težak zvuk koji lepo nosi ovu skandinavski intoniranu ali ne i retro muziku. Izvrsna ploča za svakoga ko voli Immortal i slične klasičare.
 
https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/dawn-of-infinite-fire
 
 
 
Ajmo još više na istok za potrebe drugog albuma beloruskih Downcross čiji melodični satanistički blek metal dobro zvuči i solidno se čuje na albumu What Light Covers Not. Belorusi preteruju sa komprimovanjem svega u masteringu ali ni brikvolovan finalni produkt ne može da potpuno uništi muziku koja je melodična i pametna, brza i prilično heavy sa slovenskim prelivom ali bez previše lutanja stazama melanholije, odlučujući se umesto toga za nešto više horor ugođaj nadeven divnim, pamtljivim melodijama. Vrlo lepo:
 
https://downcross.bandcamp.com/album/what-light-covers-not
 
 
Naravno, JOŠ UVEK NA ISTOKU izašla je nova Mgła i nekrunisani kraljevi istočnoevropskog blek metala na svom četvrtom albumu Age of Excuse (na kome se i svih šest pesama isto tako zove) neće razočarati slušaoce ili izneveriti visoka očekivanja. Mislim, dobro, zavisi kolika su vam očekivanja ali ovaj bend više od decenije dosledno razvija svoj zvuk i Age of Excuse je onoliko siguran i ubedljiv iskaz poljskog blek metala koliko je u 2019. godini moguće zamisliti. A Poljaci vladaju Evropom, jelte.
 
Mgła su ovde na vrhuncu svojih filozofskih istraživanja ali i pročišćenosti muzičke vizije sa pesmama koje su dugačke i epske ali bez potrebe da budu predugačke i neopravdano komplikovane. Rekao bih da ovde umesto složenosti na programu imamo dubinu sa ingenioznim korišćenjem minimuma muzičkih sredstava da se postigne maksimum efekta. Pesme su, dakle, vrhunski aranžirane sa kompozitorskom disciplinom koja priziva najbolje minimalističke kompozitore od pre pola veka, gde se veliki broj ponavljanja i mali muzički gestovi isplaćuju velikim emotivnim dividendama. Naravno, polsjki blek metal je načelno prilično emotivan i topliji od svoje starije skandinavske rodbine ali Mgła fantastično mešaju prave količine melanholije, rezignacije i buntovništva da daju album koji je istovremeno i dostojanstven i uzbudljiv. Age of Excuse je ploča vrhunske muzike i dovoljan dokaz da će ovaj bend nastaviti da vlada još izvesno vreme. Lektira:
 
https://www.youtube.com/watch?v=J03woJbLrgA
 
 
Idemo na stoner. Swan Valley Heights je nemački bend za koga se kladim da im je ime aluzija na televizijsku seriju Sweet Valley High. Mislim, to je ta vrsta humora koju očekujemo od ljudi što marenduju kanabinoide nekoliko puta dnevno. Elem, drugi album ove berlinske ekipe, The Heavy Seed je ploča dugačkih psihodeličnih džemova sa dosta meandriranja ali koji su svakako uobličeni u pesme sa pevanjem, refrenima itd. Sve je to pomalo ni tamo ni vamo, ni dovoljno freeform da bude klasičan džem ni dovoljno utegnuto da budu baš pamtljive pesme, ali da ne budemo životinje, ovo je ipak dobar psihodelični stoner sa opasno isfaziranim gitarčinama i pristojnom atmosferom. Možda sam ja samo loš čovek koji bi voleo da je ovo za nijansu utegnutije i kraće, ali solidno se to sluša:
 
https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/the-heavy-seed
 
 
Na drugom delu spektra su sidnejski Astrodeath čiji je istoimeni debi album veoma heavy rok koji kombinuje sludge oštrinu sa malo grunge seksepila. Nimalo revolucionarno ili eksperimentalno ali puno energije i jakih rifčina pa ko voli, ovde će pronaći osam solidnih hevi rok pesama:
 
https://astrodeath.bandcamp.com/album/astrodeath
 
 
Saturna iz Barselone na svom četvrtom albumu, Atlantis, nude sasvim jasno ’70s intoniran hard rok koji bez stida priziva velike prethodnike (mislim, prva pesma se zove Black Purple, za ime sveta) i ako volite ovakvu muziku nema sumnje da ćete uživati. Ovde dobijamo stamen ritam, masne solaže na korektno distorziranom Stratokasteru, bluzerske refrene i dobre rifove. Saturna se ne izdižu previsoko iznad tribjut dela spektra ali su dobri, jako dobri kao izvođači i u muzičkom podžanru koji biraju isporučuju veoma dobre pesme sa profi ali ne tezgaroškim izvođačkim pristupom. Greota je da i ovaj album pati od prekomprimovanog masteringa, ali to na stranu, vrlo prijatno za slušanje:
 
https://saturna777.bandcamp.com/album/atlantis
 
 
Nije metal  ni izdaleka, pa nije ni rok ali debi album benda Taras Bulba iz Ujedinjenog kraljevstva, One, je vrlo lepa kombinacija etničkih motiva i meditativne, psihodelične, pomalo filmske psihodelije. Bend je nastao od prethodnog projekta, Earthling Society koji je mešao kraut rok sa paganskim korenima i Taras Bulba je logična ekstrapolacija ove priče. Kako rekoh, nije metal, pa ni rok, ali jeste veoma tripozno a sa razumevanjem da za trip valja da postoji i vozački ritam, tako da meni ovo veoma prija:
 
https://earthlingsociety.bandcamp.com/album/one
 
 
Ako sasvim usporimo tempo srešćemo se sa finskim bendom Profetus čiji četvrti album, The Sadness of Time Passing izlazi tek 21. Oktobra ali nam je već ponuđen putem JuTjuba na preliminarno preslušavanje. Profetus se pronalaze u funeral doom vodama, onom najsporijem vidu ekstremnog metala gde su ritmički udari nalik na zamirući rad srca a melanholija se u talasima sudara sa do karikature zaoštrenim meditacijama o smrti posredovanim putem zverskih vokala. Profetus su na ovom albumu nedovoljno originalni ili nedovoljno avangardni da bi sa trona skinuli kraljeve kao što su Bell Witch ali je ovo svakako dobra funeral doom ploča koja daje tačno ono što od nje očekujete i ako vam je hororični, melanholični, spori, valjajući ambijent-sa-ritmom na srcu, valjaće da se posluša:
 
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/the-sadness-of-time-passing
 
https://youtu.be/vBzOsBiO2UQ
 
 
No, za slučaj da se pomisli kako je funeral doom toliko tvrdo kodifikovan žanr da se u njemu ni ne može napraviti nešto što neće zvučati generički i po formuli, tu je deveti album jednočlane ukrajinske doom mašine Raventale, pod nazivom Morphine Dead Gardens koji, dobro, taj naziv malko sugeriše generički pristup. Ali, iako Astaroth Merc, spiritus movens ovog projekta, na ovoj ploči koristi uobičajeni funeral doom arsenal sporosti, težine, melanholije i death oštrine, on to radi sa velikom zrelošću i bez očiglednih naklona formuli u komponovanju, nudeći pet pesama koje jesu jako dugačke (najkraća 9:40, najduža 14:10) ali za koje ne osećate koliko traju jer ne posežu za standardnim plima-oseka pristupom kojim se mnoge funeral doom kolege koriste kao temeljom kompozicija. Umesto toga, Raventale ide odmah u vilicu, nudeći pesme koje nemaju tako očiglednu zavisnost od građenja krešenda i povlačenja u meditativni šapat i mada su ovo onda po definiciji dinamički ravnije kompozicije, one su zapravo melodijski i idejno bogatije i nude vrlo pošten, melanholičan, tragičan doom metal koji poništava osećaj za vreme i hipnotiše harmonski i temama radije nego pukom strukturom. Slovenska ruka (kao i slovenska duša) je čudo. Sjajan album:
 
https://raventale.bandcamp.com/album/morphine-dead-gardens
 
 
Ištete još death doom zvuka? Nema problema, njujorški Weeping Sores, sastavljeni od članova bendova Pyrrhon, Septus, Tchornobog i Hell na svom debiju False Confession isporučuju primereno žanrovsku ploču dubokih death vokala, sladostrasnih violinskih pasaža, baroknih gitarskih solaža, sporog ritma, ali jake emocije. Izdavač I, voidhanger ima dobru nedelju, bez sumnje, jer ovo nije jedina njihova ploča koju ćemo danas pominjati, ali jeste poslednja u ovoj nisci dobrog dooma. Weeping Sores su kao neka malo pankerskija, ali srčanija verzija ranih My Dying Bride sa pesmama koje imaju disciplinu ali i fleksibilnost da zvuče živo i lepšravo a da ipak ne odbace sržnu doom težinu i atmosferu. Veoma lepo.
 
https://weepingsores.bandcamp.com/album/false-confession
 
 
 
Izašao je, naravno i novi album Korn, The Nothing. Zanimljivo je pomisliti da u istoj godini dobijamo novi Slipknot (tek šesti) i Tool (peti) a da Jonathan Davis i ortaći tuku već trinaestu ploču. Al da se razumemo, čuje se da je tu talenat i inspiracija sad već razmazana u tankom, tananom sloju na ovom albumu. The Nothing je dobro i profesionalno sklopljen album benda koji je definisao Nu Metal sa svojom večnom tenzijom između horora vezanog za traume i težnje ka glamuru svojstvenom mladima iz nižih slojeva srednje klase. The Nothing uspeva da u ovu sada već solidno izlizanu formulu ubaci detalje koji je osvežavaju, ali ovo je prevashodno na tehničkom, produkcijskom nivou i album je, kad se svede na sam kvalitet pesama niska generičkih Korn komada koji koriste trikove koje već znamo ne bi li nam dale parče nostalgije. Ja Korn nisam baš nešto srčano voleo ni na prve dve ploče mada sam cenio neke njihove elemente pa me ni The Nothing niti uzbuđuje niti mnogo boli. Bend zna kako Korn treba da zvuči, što jeste važna stvar u svemu i isporučuje dovoljno faksimila svog klasičnog zvuka da ne bude neprijatan. Ali ovo je album gde već sa drugom pesmom postaje jasno da je producent bio najvažniji član ekipe i da je sve mogla da odsvira i gomila inteligentnih mašina... Narvno, Davis ovom prilikom ima autentičnu traumu sa kojom pokušava da izađe na kraj kroz umetnost – smrt supruge, jelte – ali šteta je što jedna sasvim ljudska situacija nije porodila ploču koja zvuči, pa... ljudskije a manje kalkulisano i producentski.
 
https://www.youtube.com/watch?v=B4Uvjn3OMqE&list=PL9hYR5qRkc2xnzqLtfdB-U42u-bf4VrR6&index=1
 
 
Sreća, pa je tu novi EP Alicea Coopera, Breadcrumbs a koji je, otud i ime, posveta muzičkoj prošlosti fokusirana na Detroit, Cooperov rodni grad a na kojoj Cooper ponovo obilazi neke svoje stare momente ali i svira obrade MC5 ili Suzi Quatro. Treba, svakako podsetiti da je Cooper uvek bio bolji šoumen nego pevač i da je njegovo mesto u muzičkoj istoriji mnogo više na ime pametnog igranja uloge koju je za sebe osmislio nego na ime vokalnih kvaliteta. Ipak, čovek ume da se okruži sjajnim muzičarima i Breadcrumbs je zdrava i dobro odsvirana, pa još i veoma prijatno producirana ploča starinskog heavy rocka na kojoj, čim mrdnemo od samih Cooperovih kompozicija ulazimo u teritoriju garažnih klasika koje ovo ostarelo uho ovde voli da čuje. Cooper je, ne prestajem da se čudim, posle skoro pola veka časnog služenja rokenrolu i dalje iznenađujuće vitalan i stoji sa prave strane ograde koja deli prevaziđeno od aktuelnog. Čak i kada se ovako, dostojanstveno bavi prošlošću. Svaka čast.
 
https://www.youtube.com/watch?v=KiZaBlO24zU&list=OLAK5uy_mwoP4GVFiQqboWrfWXycuvfDUpkmvL-Ds
 
Za grindcore jelovnik ove nedelje pobrinuli su se mičigenski Cloud Rat sa čak dva izdanja (od kojih drugo uopšte nije grindcore ili bilo kakav „core“). Prvo je album Pollinator sa 14 pesama ubistvenog, vrištećeg grajnda u kome pevačica Madison zvuči kao da je čereče dok ostala dvačlana benda odvaljuju opake blastbitove, rafalne rifove i pametne, atmosferične harmonije. Cloud Rat su pokupili najbolje od ekstremnog metala i graničnog panka i za deset godina svirke sebe uobličili u ultimativnu borilačku mašinu čije je Pollinator samo najnovije smrtonosno oružje. Bonus EP, Do not let me off the cliff je, pak sedam pesama lo-fi post pank industrije sa prstohvatom Swans-olike gotike, sasvim na drugoj strani od albuma, čineći mu time izvanredan kontrapunkt i komplement. Obavezno:
 
https://cloudrat.bandcamp.com/album/pollinator
 
https://cloudrat.bandcamp.com/album/do-not-let-me-off-the-cliff
 
 
Ali imamo još grajnda. Woundvac iz Arizone nude EP The Road Ahead i ovo je malo klasičniji, američkiji čak, grindcore sa elementima power-violence zvuka, tvrd i uglast ali ne naročito nadahnut. Woundvac imaju dobar zvuk i povremeno nadahnute ideje a iako nisu specijalno dobri, kvalitetno sviraju i ovaj EP brzo proleti:
 
https://corpseflowerrecords.bandcamp.com/album/woundvac-the-road-ahead
 
 
Ni Smash Potater nisu sad nešto supernadahnuti na svom albumu Suburban Legends, ali ovo je prilično autentičan grindcore koji spaja američki pank i metal na način kako je to rađeno pre i više od dvadeset godina. Ima tu pevljivih refrena i tehnički je odrađeno kvalitetno i kako treba. Može jednom da se čuje, svakako:
 
https://hpgd.bandcamp.com/album/suburban-legends
 
 
 
Danski Apparatus imaju drugi album, Yonder Yawns the Universe i ovo je i dalje lavkraftovski nadahnut blur-core sa elementima death i black metala koji se odlično uklapaju na ploči što klasičnu black-death prebijačinu uspeva da predstavi na svež način. Apparatus su odlučili da je zvuk pola posla pa je njihov album produciran i masterovan tako da uši otpadaju ali je osećaj pretnje i uništenja koji se želi preneti veoma opipljiv. Plus, dobre su ovo pesme, sa dobrim omjerom eksperimentalnih momenata i čiste anihilacije. Opasno.
 
https://apparatusdeath.bandcamp.com/album/yonder-yawns-the-universe
 
Eye Flys su sludge/ rock ekipa iz Filadelfije okupljena oko gitariste Full of Hell, Spencera Hazarda a njihovo debi izdanje, Context je nervozan i nadrkan ali ipak dovoljno keči EP distorziranog, teškog sludge zvuka sa sirovim miksom i tvrdim masteringom da čoveka lepo razonodi, pa možda i pripremi za fizičke napore. Solidan, obećavajući debut:
 
https://eyeflys.bandcamp.com/album/context
 
 
20 Buck Spin ni ove nedelje ne razočaravaju, nudeći nam treći album portlandskih Nightfell koji je kombinacija black metala, doom metala i old school death metala namenjena ljudima koji vole sporo, teško, sirovo ali ipak sa daškom elegije. A Sanity Deranged je gramatički zastrašujuće nazvan album ali pesme na njemu nude drugu vrstu zastrašujućeg sadržaja sa nečim što bismo dobili da su Bolth Thrower rasli uz Bathory i želeli da sviraju doom metal. Kao što je kod 20 Buck Spin, nažalost, već pravilo, album je masterovan preglasno, što muzici daje težinu ali joj oduzima dobar deo prostornosti koju je miks radio da pripremi. No, ovo, iako utiče na kvalitet slušanja, ne kvari pesme koje isporučuju zaista interesantan, neprijatan ali fascinantan melanž supertežine, prljavštine i meditativne elegije. Do kraja shvatite da ste potpuno usisani u ovu mantričnu, maničnu ali zapravo uglavnom prilično sporu muziku. Jako dobro.
 
https://listen.20buckspin.com/album/a-sanity-deranged
 
 
Bila je ovo još jedna dobra nedelja za death metal, ali pre nego što poentiram sa death albumom tjedna da skrenem pažnju na novi album danskih Baest. A koji je izašao manje od godinu dana nakon prvog albuma grupe koja se trudi da tradicionalni skandinavski death zvuk spakuje u formu koja će na pravi način ispoštovati korene ali biti i prijemčiva mlađoj, savremenoj publici. Venenum je ploča koja u tome prilično uspeva sa teškim ali ipak bogatim zvukom i pesmama koje nisu proste emulacije starih Entombed ili Grave već promišljeni, interesantni pa i prilično kompleksni death komadi sa zanimljivim skretanjima u domenu ritma i dinamike. Century Media sa ovim bendom radi nešto dobro, revitalizujući klasični skandinavski zvuk i dajući mu energiju za novo stoleće. Fino:
 
https://www.youtube.com/watch?v=9wbxBQ3nw5A&list=OLAK5uy_kUKOVZa-CFXwrLPd42gqYAQ-EezxdM5Mw&index=1
 
 
 
I teksaški Haunter imaju interesantan drugi album, Sacramental Death Qualia koji kombinuje njihove ranije hardcore uticaje sa dosta ekstremnog metal da dobijemo prilično shizofrenu ali najvećim delom fascinantu salatu black i death metal gestova u pesmama koje su nepredvidive i stalno promenljive, uspevajući da se zadrže tik sa prave strane nepodnošljivog haosa. Sacramental Death Qualia je album za više slušanja jer na prvo slušanje nije lako ući u sve njegove kompleksnosti i razdvojiti eksperiment od suštine, ali ovo treba shvatiti kao ozbiljan kompliment:
 
https://hauntertx.bandcamp.com/album/sacramental-death-qualia
 
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/sacramental-death-qualia-3
 
 
Manje eksperimentalni su Eschaton iz Masačusetsa koji na svom drugom albumu (a za Unique Leader), Death Obsession umesto toga nude kompikovan technical death metal sa malo deathcore uticaja. I to je svakako impresivno makar sa strane toga da treba popamtiti sve te promene u pesmama a treba ovo znati i miksovati. Neću reći da su Eschaton meni bend za jedno slušanje ali iako Death Obsession demonstrira i određenu pažnju posvećenu songrajtingu, ovo je svakako veoma orijentisano na tehničku stranu priče više nego na bilo šta drugo. Opet, kako je ovo nedelja u kojoj su tehničari Brain Drill najavili konačni razlaz, u redu je da se istaknu kandidature za naslednike. Eschaton nisu na nivu jedne Obscure, još uvek, ali su solidni:
 
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/death-obsession
 
 
Naravno, glavno jelo danas je drugi album baltimorskih Visceral Disgorge koji smo najavili pre neku nedelju i... pa momci ne da nisu razočarali nego ovaj album zaista moćnim iskazom zaključuje leto slema, potvrđujući da je 2019. godina jedna od najvažnijih u istoriji žanra sa nekoliko albuma koji su mu doneli ireverzibilne mutacije.
 
Elem, Visceral Disgorge su pustili da osam godina prođe između prvog albuma i njegovog nastavka. Iako je bend bio aktivan, uslovi nikako nisu uspevali da se steknu a kada je gitarista Steve Rosenzweig umro pre pet godina, ovo je bio udarac od koga se bend teško oporavljao. Ipak, česte svirke i popularnost prvog albuma, Ingesting Putridity među slamming death metal publikom je održala vatru i nova ploča, Slithering Evisceration je izvrsna. Zapravo ovo je značajno bolji album od prvog, onakav kakav očekujete da snimi bend koga nije bilo u studiju osam godina ali koji nije prestajao da teše svoje sviračke veštine niti da se razvija i sazreva u kompozitorskom smislu. Video sam da klinci po JuTjubu zameraju da je novi albnum „suviše tehnički“ i da slem ne treba da bude „tehnički“ ali hajde da budemo jasni: Slithering Evisceration je čista krtina, vitkih pola sata uraganskog brutalnog death metala koji sa gotovo apsurdnom lakoćom sipa rafal za rafalom ubitačnog ritma koga prate kao žilet oštre, „tehničke“ ali ekonomične gitare i neljudski vokali koji popunjavaju iz pozadine. Ovo nije ploča na kojoj se muzičari kurče svojim razgibanim prstima i navežbanim skalama jer svaki arpeđo i desetinku sekunde dugačka „svinja*“ usred ubilačkog denflovanog rifa služe višoj svrsi. U ovom slučaju to su pesme, kratke i ekonomične kompozicije opsednute agresijom i brutalnošću, u kojima se gleda svaki takt i svaka promena ritma. Visceral Disgorge zaista impresivno oblikuju svoje zvučne skulpture, mešajući teške spore, pasaže brutalnog slema sa pointilističlki preciznim gitarskim radom i ubilačkim bubnjevima u naglim ali na kraju logičim smenama brzog i sporog koje slušaoca ne dezorijentišu već uvlače u kovitlac brutalnosti i agresije.
 
Već sam dosta guslao o tome kako smo ove godine dobili nekoliko referentnih slem albuma, od bendova poput progresivnih Organectomy, preko gruverskog Guttural Slug (koji je oštro podelio javnost, jelte) pa do Devourment koji je redefinisao brutalnost kao muzički koncept i Visceral Disgorge se sa Slithering Evisceration uklapaju u ovu slem renesansu smeštajući se negde u najbržu traku, prestižući sve kolege po tempu i dajući slamming death metalu hitrinu i eleganciju gazele (ili, hmmm, geparda?). Nije da ovde nema klasičnih slemova, ima ih sasvim dovoljno, sa odličnim bubnjarskim radom tokom tih tradicionalnih mosh delova, ali Visceral Disgorge do savršenstva dovode koncept sviranja slem rifova** preko surovog blastbita time uspevajući da i potencijalno ravan, prebijački pasaž u njihovoj muzici ima svojevrsni gruv. Ovo ih izdvaja od Devourment kojima su najbliži po brutalnom pristupu a čiji su blastbitovi samo orkan buke, neretko sa samo jednim tonom. Visceral Disgorge su ovde zaista „tehničkiji“, smenjujući brze slem rifove sa tehnički zahetvnijim melodijama na tragu, recimo Origin, ali sve pakujući u pesme koje su toliko agresivne, kratke i brze da gotovo da ne stignete da isprocesujete šta se sve tu desilo a već su gotove dok ste vi do pola već uleteli u narednu. Ovo MOŽDA za nekog može da deluje kao nedostatak albuma – pesme se zaista ulivaju jedna u drugu bez mnogo distinktnih detalja, ali: 1. Album je veoma kratak i ubitačno efektan i 2. Slamming death metal je muzika pre svega gruva i ako može da vas vozi samo smenjujući note u jednom neprekinutom slem gruvu pola sata – on će to učiniti.
 
Ovo je i producirano vrlo dobro, sa snimanjem i miksom (ali i masterom) koga je radio Drew Lamond, čovek sa iskustvom u radu sa death metal vedetama poput Misery Index ili Dying Fetus. Lamond je obavio izvrstan posao ne samo jer je napravio zvuk u kome su gitare bogate i razumno širokog spektra frekvencija (da ubijaju kad se slemuje a da lepo zvone kad se pređe na tanje žice), u kome je bubanj tvrd ko kamen a opet zvuči živo (ja se često žalim na „plastičan“ zvuk bubnja u ekstremnom metalu ali kikovi na ovoj ploči imaju vrlo prijatan zvuk „pisaće mašine“ a doboš je tup i sa taman dovoljno topline i prostora da u muzici sa ovolikim BPM-om zazvuči kako treba) i da sve to u masteringu nije pretvoreno u zid od cigle već ima taman toliko dinamike da miluje uši i zvuči toplo.
 
Ako imam zamerki na ploču to je da je vokal malo prenisko u miksu iako je vrlo solidan – ali nisko je bio i na prvom albumu – i to da bend samo projuri kroz pesme i stane kad je gotov. Samo malo drame u sekvenciranju albuma – sa maštovitijim introom i nadahnutujom završnicom – moglo je da ovu izvrsnu ploču pretvori u apsolutni klasik. Ipak ovde zaista na programu imamo odličan, mišićav a pametan slem album koji je i tematski otišao u smeru interesantnijeg kosmičkog horora i koji isporučuje klasičan jelovnik sa ubedljivošću kakvu malo ko od kolega danas ima. Dobrodošli nazad, momci, vredelo je čekati.
 
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/slithering-evisceration
 
 
* Anglofoni ovo zovu „pinch harmonics“ a to je ono kada na gitari odsvirate flažolet blagim dodirom žice prstom, a što u hiperdistorziranom i komprimovanom zvuku brutalnog death metala zvuči kao oglašavanje ove plemenite životinje
 
** Pošto mislim da nema „zvanične“ definicije slem rifa, evo šta ja pod tim podrazumevam: temu u kojoj svaka nota traje koliko i jedan pik gitare, u kojoj je svaka nota denflovana i u kojoj jeharmonija obavezno na hromatskoj skali. Ovo čini slem rifove, bar za moje uho, „primitivnim“ pa čak i „detinjastim“ ako hoćete ali pošto zahtevaju da ih praktično ceo bend svira odjednom imaju i određeno ritualno svojstvo. Imate jedan takav rif i u sedmoj pesmi gorepomenutih Smash Potatoer, na primer.