Author Topic: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)  (Read 109091 times)

0 Members and 2 Guests are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #850 on: 02-06-2020, 08:40:14 »
Dobri su Death Toll 80k. Ko voli ovo voleće i Gadget ili Rotten Sound ili Nasum.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #851 on: 06-06-2020, 14:37:09 »
Situacija nije sjajna. Da ignorišemu erupciju emocija, gneva nasilja i bunta u SAD od koje se posledice osećaju na dobrom delu planete (nadajmo se i neke pozitivne, gde se vidi ko je rasista i zašto je diskriminacija, utemeljena u sistemima i mentalitetima, loša), i da gledamo samo našu trenutnu predizbornu zbilju pa je to već dovoljno za ozbiljnu depresiju. Real talk što bi rekli mladi: čak ni Milošević nije sebe stavljao u predizborne spotove ovako kako Vučić to radi. Uz činjenicu da opozicione stranke (koje učestvuju na izborima) ni nemaju reklamne spotove i da se u SNS-ovim pojavljuje Vučić, kao da su predsednički a ne parlamentarni izbori u pitanju, prilično je jasno da smo tehnički skoro sasvim izašli iz prostora ikakve parlamentarne demokratije (a bolje ikakva nego nikakva, mislim) i ušli u prostor apsolutnog kulta ličnosti i apsolutne, daćebog, vlasti. Pa, nazdravlje. Makar je metalna nedelja bila izuzetno dobra sa mnogo dobrih izdanja pa, da ne gubimo mnogo vremena.

Blek metal prvo, kako i običaji nalažu. Internacionalni projekat The Committee izašao je sa trećim albumom u poslednjih sedam godina i Utopian Deception je odlična ponuda monumentalnog, melodičnog, epskog blek metala. The Committee su petorka maskiranih muzičara iz Nizozemske, Mađarske, Francuske i Rusije i njihova muzika je veoma impresivna sa jakom, naglašenom disciplinom i tehničkom preciznošću ali i dosta te neke duše. Utopian Deception je album agresivne ali odmerene svirke gde svaki član i svaki instrument rade u korist kolektivnog zvuka i njegove snage. Ponoviću, impresivno:

https://folterrecords.bandcamp.com/album/utopian-deception

Neverbreath je novi projekat nekoliko članova američkog benda Kardashev i na debi albumu, To Defile is to Transcend se čuje vrlo ubedljiv, mišićav black metal sa dosta thrash elemenata. Volim kad bend pored harmoničnih pasaža tipičnih za noviji blek metal, te melodičnih solaža ume da uplete i zapaljive trešesrske rifove. Ploča nalazi dobar balans između blek metal teatralnosti i death/ thrash „rada“ na rifovima i ritmičkim deonicama pa je to lepo osveženje. Nema Bandcamp izdanja ali JuTjub video daje i tekstove i sve:

https://youtu.be/6EhbjEMSDgk


Izvrstan debi EP za švedski Makaber dobijamo pod naslovom Kingu’s Blood. Bend, kao što vidimo, baštini vavilonsku mitologiju u barem jednoj pesmi, a muzički su vrlo na liniji švedskih vedeta poput Setherial pa i Dark Funeral, samo sa svojim interpretacijama ovog melodičnog, agresivnog stila. Makaber su zapravo emotivniji nego što bi se reklo na prvi pogled pa je poslednja pesma, Time of No Time skoro pa blek metal balada. Dosta dobre svirke u četvrt sata, sa solidnom produkcijom i zalogom za buduća velika dela:

https://makaberftw.bandcamp.com/album/kingus-blood

Isto iz Švedske stižu Cirkeln koji na svom debi albumu, Kingdoms That No One Remembers ispoljavaju svoju veliku ljubav ka fenteziju, kroz melodične, epske metal pesme sastavljene u skoro jednakoj meri od blek metala i epskog doom metala. Nije ovo rđava kombinacija ako volite muziku koja je sva ustreptala i ne žuri se da stigne tamo gde je krenula, no, lično bih voleo malo manje „blek“ miks, dakle, malo više basa jer je naporno slušati ovaj inače vrlo solidan materijal ovako natreblovan. No, ako su vam uši mlađe nego meni, možete uživati u onome što Cirkeln rade:

https://cirkeln.bandcamp.com/album/kingdoms-that-no-one-remembers

Danci Hekseværk na svom prvom albumu, Ophav mešaju interesantan black metal zvuk, veoma skandinavske provinijencije, sa thrash i, uh, groove metal elementima za jednu dinamičnu ako ne baš sve vreme jednako uspešnu kombinaciju. Vokal je gotovo komičan u svom „mračnom“ obliku, ali su kompozicije mestimično iznenađujuće inventivne i ovo vredi poslušati:

https://heksevaerk.bandcamp.com/album/ophav

Kad je bend iz Finske, zove se Front i izdaje EP nazvan Antichrist Militia na kome jarac sa redenicima i obrnutim krstovima sedi na tenku okićenom bodljama i lobanjama, onda u principu već znate da li će vam se muzika dopasti i ostaju samo pitanja da li je kvalitet zvuka dovoljno dobar i da li su članovi benda nacisti. Odgovoro na ovo drugo je „srećom, ne (još uvek)“ a na ovo prvo, pa, Antichrist Militia je odličnozvučeće izdanje. Front svoji blackened thrash metal doživljavaju kao ubacivanje malo Motorhead DNK u black/ death čorbu i to im dosta dobro ide. Ovo je šest pesama seksi agresije i prijatnog klanja sa dovoljno promena tempa i dinamike da deluje zrelo i lepo se sluša tih 23 minuta.

https://frontofficial.bandcamp.com/album/antichrist-militia

Melodičan, savremen i kvalitetan blek metal dobijamo od Nemaca Naxen na prvom albumu, Towards The Tomb Of Times. Ovde su samo četiri pesme, a koje traju poprilično – najkraća je duža od deset i po minuta – i bend lepo udara, sa dosta osećaja za to kada su ponavljanje i monotonija zapravo poželjni kvaliteti. Zvuk je, za moj ukus pretreblovan i bez dovoljno dinamike, ali ovakvi bendovi to vole. Svakako se lepo sluša:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/towards-the-tomb-of-times

Ruski jednočlani blek metal kombo, Manticora ima lep album (EP?) sa pet pesama, nazvan Baphomet. Već po imenu je jasno da ovo nije sanjivi, melodični atmosferični blek metal, već, jasno, surovo prebijanje blastbitovima sa duhom stare škole i agresijom u srcu. I prija. Nije suviše suptilno ali nije ni glupo i početnički već baš kako treba, posvećeno i monoidejistički fokusirano:

https://manticora1.bandcamp.com/album/baphomet

Supersirov, vrlo staroškolski blek metal iz Brazila dolazi nam na EP ju sa šest pesama Temple of Blazing Torment benda Chained. Ovde nema mnogo filozofiranja, nego se bije šamarom i zaziva Satana za sve pare i ko voli muziku kao ispalu sa kraja osamdesetih, što zvuči kao da se i sama bori da se iskoprca iz jame u koju su je dušmani bacili, poradovaće se ovoj ploči. Chained nisu nikakvi amateri, da ne bude zabune i ovo je u okviru svojih estetskih limita, vrlo korektno i spretno odrađeno. Meni se dopada.

https://chained.bandcamp.com/album/temple-of-blazing-torment

Amerikanci Yngve su veoma pesimistični, mračni, hermetični na EP-ju Mist of Death, ali im polazi za rukom da sve to ne zvuči suviše tinejdžerski i amaterski. Ovo je ploča intenzivne emocije i otuđujuće buke, pa se simpatije za nju moraju naći u prilično posebnim kutovima duše. Ali od moje strane ih ima. I košta samo dolar a vredi više:

https://yngve.bandcamp.com/album/mist-of-death

Behemoth su izbacili novi EP, A Forrest i, uh, ovo nije STVARNO blek metal, a opet, jeste blek metal. Sad ja krenuo ko premijerka (koja strogo uzev, nije više premijerka jer po ustavu mi već tri dana nemamo ni parlament ni vladu, ali ajde) ali eto, Poljaci su uzeli i obradili The Cure na ovom izdanju i kako ja nisam neki ljubitelj ovog uticajnog benda (a moja žena, recimo, jeste), mogu samo da cenim kako to tehnički dobro zvuči ali ne i da se nešto mnogi unesem. Tu su i dve nove pesme koje su „više“ blek metal i mada nisam neki preveliki fan Behemotha, ovo je kvalitetno i interesantno da se čuje.

https://youtu.be/fbnAcQ5OPHk

Vrlo solidan zvuk čileanskog dua Ad Finem Omnia na demo snimku Demo MMXX. U ove četiri pesme ovaj mladi bend (čiji članovi sviraju u Sol Sistere) isporučuje izuzetno siguran, sprinterski nastrojen a melodičan blek metal bez mnogo gubljenja u “atmosferi“ i introspekciji. Ovo je muzika koja osvaja žestinom i snagom, ali voli i melodičnost. Prosto, sirovo ali sofisticirano taman koliko treba. Bubnjar mi je odličan:

https://adfinemomnia.bandcamp.com/album/demo-mmxx


Rusi Voivotus i Norvežani Vintlechkeit imaju split EP sa tri pesme ali jedna od njih je samo instrumentalni interludij između dva benda pa zapravo imamo samo dve “prave“ pesme. Ali Vintlechkeit se ekstremno trude da u dvanaest minuta buke i pakla ponude velju for mani. Prilično avangardno i interesantno. Voivotus su srazmerno „normalnija“ ekipa i mada njihova strana ne ubija istom snagom, ovo je solidno napisano i ima šmeka:

https://voivotus.bandcamp.com/album/voivotus-vintlechkeit-split

https://vintlechkeit.bandcamp.com/album/voivotus-vintlechkeit-split

Pre malo više od godinu dana dopao nam se prvi demo poljskih Poroniec i to kako je ovaj duo umešno koristio klavir kao instrument da smisleno proširi zvučni spektar svog tvrdog, opasnog blek metala. E, pa, Demo II nastavlja u istom smeru i ovo su još tri pesme kvalitetno snimljenog, žestokog ali pažljivo komponovanog blek metala sa jedne od najboljih scena na svetu. Poroniec ovde imaju velike ambicije, poslednja pesma, Bezradności, traje više od dvanaest minuta i ovde dobijamo izuzetno kinematsku, intrigantnu naraciju. Bend je veoma strastven i emotivan i pored toga što je ovo muzika na visokom profesionalnom nivou a što je odlična kombinacija:

https://poroniec.bandcamp.com/album/demo-ii

Još jedan odlični demo snimak iz Poljske? Šta se to dešava? Brzask iz sudetske oblasti na svom demou Brzask imaju tri pesme koje, slično Poroniecu kombinuju atmosferu, melodičnost, disciplinu i agresiju za tipično poljski paket emocija i kvaliteta. Ovo nisu tako dugačke pesme, ali nisu ni kratke i imaju razrađene aranžmane sa puno razvoja tema i dinamičkih ekstrema. Kvalitet:

https://brzaskbm.bandcamp.com/releases

Da malo pobegnemo iz Poljske pomoći će nam Belorusi Ljosazabojstwa (to jest лёса забойства a što bi, tvrde, značilo „ubistvo ili sudbina“), čiji debi album Głoryja śmierci više vuče na staru školu. Ovo je pet pesama rifova, gadnog urlanja i zanimljivih, vrlo „metalskih“ solaža sa sve bendovanjem žica, a pesme su aranžirane da daju dosta prilika za mosh i generalno, kretanje i ples, radije nego da se samo slušaju na slušalicama. Hermetičnost, taman zvuk i namerna monotonost znače i da Głoryja śmierci nije tako instant-zabavan album za slušanje kao neki drugi koje danas pominjemo, ali jeste ploča koju vredi slušati usredsređeno zbog svojih brojnih kvalitetnih ideja.

https://lszb.bandcamp.com/album/g-oryja-mierci

Nemački bend Bait svira vrlo dobar, uverljiv i interesantno napisan moderni blek metal sa blagim naklonima ka post-blek metal senzibilitetu. Hoću da kažem, bend sebe definiše kao „blackened hardcore“ što se ovaploćuje u razbijačkim pesmama koje imaju i klasične metal rifove ali i nešto što je zbilja više „hardcore“ sa pesmama čiji je zvuk mračan i hermetičan – ali ne satanski – i oslobađanjima tenzije u brzim, udaračkim momentima. Meni odlično:

https://baitofficial.bandcamp.com/album/revelation-of-the-pure

Takođe Nemci, Cold Earth na svom debi albumu, Your Misery, My Triumph zvuče veoma slično Amerikancima Judas Iscariot. Nije da Cold Earth tu sad nešto kao kriju jer album i završavaju obradom pesme američkih uzora, ali album je, nevezano za to, veoma dobar. Mislim, ne bih ga možda ni pominjao, ipak je izašao pre dve nedelje, ali odličan je. Cold Earth sviraju 200 na sat, polivajući sve vreme umilnim, zavodljivim molskim melodijama preko rafalne paljbe bubnjeva i ovo je muzika koja opija tom kombinacijom ekstremnosti i prijemčivosti. Lepe teme, lepe pesme, za nijansu jeftiniji zvuk nego što bih voleo ali kad je muzika ovako dobra neću da zakeram.

https://coldearth666.bandcamp.com/album/your-misery-my-triumph

https://soldeviantrecords.bandcamp.com/album/cold-earth-your-misery-my-triumph


Šteta je što viskonsinski Shroud of Despondency nema samo malo bolju produkciju na albumu Runway Fatigue and Descriptions of Teeth jer je ova ploča, začeta početkom aktuelne epidemijske krize, odlična. Shroud Of Despondency su sposobni da vrlo sirovi ali aranžmanski dovitljivi blek metal izmešaju sa neobičnim osvrtma na folk i to dobro funkcioniše. Bend zapravo jako dobro svira u odnosu na srazmerno lo-fi produkciju koju ovde možemo čuti, no ovakva muzika ne biva sasvim upropašćena nešto sirovijim kvalitetom miksa pa se ovih pet pesama slušaju sa guštom. Preporuka iz sve snage za ovu emotivnu, strastvenu a opasnu svirku:

https://shroudofdespondency.bandcamp.com/album/runway-fatigue-and-descriptions-of-teeth

Za žestoki old school obratićete se kolumbijskom sastavu Satanic čiji prvi album, Murdering Black Metal zapravo donosi zabavan blackened thrash metal sa, nagađate, satanističkom tematikom i, u stvari, ne onoliko lo-fi zvukom koliko bih ja očekivao. Satanic su šarmantno staromodni i razgovetni u pravoj meri, imaju lepe rifove a pevanje je, hmmmm, posebno. Svakako, kada krenu da čukaju brzo, to bude baš dobro:

https://satanic66.bandcamp.com/album/murdering-black-metal


Britanski duo Thy Dying Light na istoimenoj kaseti koja im je prvo dugosvirajuće izdanje posle pregršti EP-jeva, demo snimaka i kompilacija, nudi vrlo dobro produciran, zvučno impresivan blek metal stare, satanističke škole koji svoju sirovost pre svega vidi na nivou kompozicija i tematike. Što je dobra kombinacija – dobro producirana, kvalitetno odsvirana ali „filozofski“ sirova muzika je kako blek metal može dostojanstveno da nam se danas umili. Thy Dying Light nisu preterano originalni, ovo uglavnom može da se spakuje u 2nd Wave fioku i bez gledanja, ali su prijatni:

https://deathkvltproductions.bandcamp.com/album/thy-dying-light

Unholy Hymns, prvi EP italijanskih Pröfane Oath će na kaseti izaći u limitiranom tiražu od 50 komada tek u Julu, ali se već može uzeti digitalno i, pa, ako volite staru školu, sirovinu i trešerske rifove odsvirane preko užurbane blek metal matrice, onda ste na pravom mestu. Pröfane Oath su kao da ste u blender ubacili Bathory, Bulldozer i Venom i dobro promešali, a izdavač unapred upozorava da ovo nije za pozere. Čak i da jeste pozer, niko vas ne može sprečiti da uživate u ovoj proslavi agresije i lepih rifova:

https://anciententityrecords.bandcamp.com/album/unholy-hymns-pre-order


Sjajan blek metal iz Severne Karoline stiže nam na albumu Paezor istoimene grupe. Ne znam ko su ovi ljudi, nema ih na Metal Archivesu, bar ne pod ovim imenima (mada sam našao jedan intervju koji ih prikazuje kao ljude na svom mestu) ali u ovih dvanaest pesama doneli su mi puno sreće, pišući i svirajući veoma zabavan, raznovrstan blek metal koji, baš po mom ukusu, i pored sve svoje inventivnosti u temama i teatralnosti u ekspresiji, čvrsto drži osnovu brzte, agresivne, pržačke muzike. Lepo je za promenu čuti iz Amerike i nešto ovako dobro producirano jer Paezor imaju snažan ali ne prebudžen zvuk i finu separaciju instrumenata da se dobro čuju i ritam sekcija i sve te gitarske harmonije i odlično pevanje. Paezor su kadri da pišu velike, epske refrene ali između njih ide puno dobrih rifova i intrigantno aranžiranog, brzog, moćnog sviranja. Prezadovoljan sam:

https://paezor.bandcamp.com/album/paezor



Stoner rok! Urban Shades je opušteni, rastopljeni čak, drugi album bugarskog psihodeličnog/ stoner dua Oddplay. Ni ime benda ni omot albuma me ne bi mnogo privukli, ali ova muzika je prilično slušljiva. Pričamo, dakako, o instrumentalnom, sanjivom psihodeličnom stoner uratku napravljenom skoro pa u kućnoj radinosti, ali momci iz Varne umeju da napišu pesme a i da pogode zvuk pa je ovo ploča ispunjena meditacijom i krešendima simpatične drame a koji slušaoca ne izvode predaleko iz te neke zone udobnosti. Drugim rečima, ovo je album za opuštanje i laganu meditaciju, skoro kao neki ASMR, jelte.

https://oddplay.bandcamp.com/album/urban-shades

Dablinski The So Called imaju novi album, House of the So i ko se uželeo glasnog, distorziranog heavy-blues ugođaja, ovde ima čemu da se obraduje.  Irci imaju dosta abrazivan zvuk i dinamično sviraju a pesme su lepi, vrlo dobro odmereni  komadi gruva sa pevanjem koje instant asocira na sedamdesete i bele pevače odrasle na delta bluzu, od Captaina Beefhearta pa do Roba Tynera, jelte. I da se razumemo, ako volite Tynerov MC5 ili bendove na tragu Blue Cheer, The So Called će vam doneti istu vrstu sreće, treskajući glasno i sa stavom. Ovo nije sanjivi stoner, pa nije čak ni „metal“ već samo glasni, prljavi i jako zarazni rok iz koga će posle sedamdesetih izrasti i pank i metal koje danas poznajemo. The So Called su kao vremeplovom transportovano izgubljeno blago iz jednog važnog vremena i ovaj album je sjajan:

https://the-so-called.bandcamp.com/album/house-of-the-so

Doomed & Stoned imaju novu kompilaciju, ovog puta sa fokusom na zemlju u Evropi čuvenu po kanabisu. Doomed & Stoned in The Netherlands ima 32 pesme i, po običaju, u pitanju je izvrstan izbor kvalitetnog stoner i doom zvuka, sa sve sjajnim omotom. Doomed & Stoned, takođe po običaju, dopuštaju da se ovo kupi po bilo kojoj ceni koju kupac odabere pa o nekoj vrednosti za novac ne treba mnogo guslati. Naime, ovo je VEOMA vredno. Čisto iz perspektive ličnog ukusa, ova me kompilacija manje golica od prethodne koja je okupljala latinoameričke bendove, ali to je samo stvar preferenci, Doomed & Stoned in The Netherlands nudi sjajan izbor bendova i pesama i ovde ima nekoliko vrednih otkrića koja će mi koristiti u budućnosti:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-the-netherlands

Nije vam dosta kompilacija? Sedite dugo ispred kompjutera i morate nešto da radite a sluša vam se kvalitetan stoner rock? Iberian Stoner Tribes Vol.1 je kolekcija portugalskih i španskih stoner bendova sa više od četiri sata muzike. I sjajna je. Ovo je, nažalost, samo JuTjub „album“, dakle  ne postoji ni u MP3 varijanti za Bandcamp, ali je u pitanju vrlo lep projekat urađen sa MNOGO entuzijazma i vrlo uspešan u svom predstavljanju ovih scena. Ja sam u ovim mojim pregledima često hvalio španske stoner/ hard rok bendove i ova kolekcija nudi mnogo potvrda da to nije bila prazna priča. Odličan napor:

https://www.youtube.com/watch?v=33O8yHrpksU


A za još španske lepote, uputiću vas na madridski Slap Guru čiji konceptualni album, Umashi’s Odyssey donosi odličnu rok muziku sa brojnim uticajima koji su oblikovali psihodelični i teški rok još šezdesetih i sedamdesetih godina, iskorišćenih ovde za kreiranje raznorodne kolekcije pesama što predstavljaju poglavlja iz istoimene knjige koju je napisao bivši gitarista benda. Ovo stoga nije ni „čist“ stoner ni „čist“ hard rok bend pa ni „čist“ psihodelični album jer ima namerne zaokrete u senzibilitetu i pristupu između kompozicija. Ali je sve na gomili veoma impresivno i Slap Guru sasvim zavređuju i „prog“ etiketu kojom se opisuju. Odlična ploča moćnog, ambicioznog roka:

https://slapguruband.bandcamp.com/album/umashis-odyssey


Sex Blender iz Ukrajine na albumu The Second Coming imaju šest pesama instrumentalnog, psihodeličnog i blago eksperimentalnog teškog rok/ metal zvuka. Prva i poslednja pesma su opisane kao uvod i izvod, ali kako je sve instrumentalno, zapravo nema tu mnogo razlike od ostatka ponude. Ovo je muzika koja je meni malo previše meandrirajuća i zapravo ima više ideja ubačenih u dugačke pesme nego što uspeva da napravi poenti, ali cenim ovu kombinaciju u kojoj ima mesta i za dab strategije i za malo elektroakustike itd.

https://sexblender.bandcamp.com/album/the-second-coming


Kosmonaut iz Ohaja su osnovani pred kraj prošle godine i već imaju tri albuma. Jebote. I pritom, ovo nije garažno džemovanje snimljeno telefonom nego propisno napisan, veoma karakteran teški stoner rok sa kvalitetnim izvođenjem i odličnom produkcijom. Hyper Buzz Love, kao treći i najnoviji album ima petnaest pesama dobrog roka koji bi se dopao i vašim roditeljima jer se sasvim udobno šeta na transverzali Guns N’ Roses-Soundgarden-Fu Manchu. Kosmonaut izuzetno razumeju ovu muziku i imaju skilove da je kreiraju. Sjajno:

https://kosmonautofficial.bandcamp.com/album/hyper-buzz-love

The Mad Goats su iz Kosta Rike i na albumu Rising of the Goat imaju dobar omot ali i pet pesama prilično zanimljive mešavine raznih psihodeličnih elemenata. Ovde ima i vrlo „mekanog“, meditativnog psihodeličnog sadržaja, teških stonerskih rifčina ali i pevanja koje je skoro pa grandži, sa, reklo bi se, uticajima Alice in Chains na stil. Na gomili je to zanimljivo, sa dosta truda oko aranžiranja kompozicija koje, zahvaljujući svojoj dužini, imaju vremena da se prirodno razvijaju u sasvim nepredvidivim smerovima. Solidan zvuk, takođe:

https://themadgoats.bandcamp.com/album/rising-of-the-goat


Prijatan okultni doom dobijamo od meksičkih The Dark Silence of Death na albumu The Unliving. Muzika je vrlo prijemčiv garažni-Blek-Sabat sa zapaljivim rifovima i maštovitim aranžmanima (slušajte trešersku No Escape) i album jedino kvari vokal koji em recituje em ima ružne efekte. Ali dobro, ima to andergraund šarma i košta samo dolar pa se da praštati:

https://thedarksilenceofdeath.bandcamp.com/album/the-unliving


Velški Dopesmoker vrlo jasno svojim imenom sugeriše kakva će im biti muzika ali makar uspeva da ne bude totalni klon Sleepa. Zapravo, na albumu Zeroin, Dopesmoker su nešto više okrenuti gruvu koji lepo mešaju sa teškim, ekstremno sporim stoner/ doom zvukom. Jaki basovi, jake distorzije, psihodelična buka, ovo je album za dugotrajne noćne sesije i mada mu sam zvuk nije idealan, lepo curi i sluša se ukrug i više puta:

https://dopesmoker.bandcamp.com/album/zeroin


Simpatični Meksikanci The Tronautas su na svom debi albumu In Doom We Trust baš to – simpatični. Ovo je raspevan, melodičan stoner rock dobrog raspoloženja, koji ne navlači krinku satanističkog grubijana već uživa u glasnoj muzici i voli da lepo zapeva. Otud ovo može da bude lep album i za ljude izvan neke uskostručnije doom zajednice, jer pruža glasan ali nenasilan stoner rok sa lepim temama i melodijama i šarmantnom atmosferom, plus dosta dobrih ideja u aranžmanima. Prijatna ploča:

https://thetronautas.bandcamp.com/album/in-doom-we-trust

Karnayn iz Sunderlanda su nov bend sa prvim EP-jem, Lithopædion koji donosi vrlo brutalan spoj doom i sludge zvuka, sa sporim, mučnim pesmama, agresivnim vokalom, poplavom jako distorziranih gitara (bend, ako dobro čitam ono što piše, ima dve bas gitare i dve obične gitare u postavi) i načelno neprijatnom, hermetičnom atmosferom. Meni se to, naravno, dopada, i mada bend ima relativno lo-fi miks, muzika uspeva da postigne dobar balans nehumane discipline i neke humanije, mada bolne ekspresivnosti. Solidno:

https://karnayn.bandcamp.com/album/lithop-dion

Stone Rebel su izbacili NOVI album i ako kažete da nije prošlo ni tri nedelje od poslednjeg, bićete u pravu. Francuzi ne miruju, valjda ih i dalje drži izolacija pa nemaju šta da rade nego da džemuju i Hole In The Sun je još jedna kolekcija sanjivih, prijatnih instrumentalnih džemova koje karakteriše nenametljiva a stamena ritam sekcija i briljantan gitarski rad. Stone Rebel su svakako pretih bend (jedva da koriste distorzije na instrumentima) da bi na keca upadali u definiciju metala ali iako njihova muzika nije GLASNA ona ima jednu fokusiranost na atmosferu i jednu inerciju gruva koja jeste nešto što tražimo od stoner roka i metala, pa se vrlo lepo ovde uklapaju. Psihodelija u vrlo prijateljskoj formi koju možete slušati i usred noći a da se komšije ne bune:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/hole-in-the-sun

Za agresivniji zvuk i mračnije teme tu su Doomed Spirits i njihov prvi album, Last Reflections, napisan iz pozicije umiruće osobe koja razmišlja o teškom, bonom životu koji ostavlja. Veselo! Brazilci sviraju doom metal sa dosta death uticaja ali ova muzika ima i lepu psihodeličnu notu sa klavijaturama koje stručno farbaju teški gitarski juriš. Pevanje je možda najekstremniji element ovih pesama sa urlanjem koje je zapravo i previše monotono za muziku što ima gomilu interesantnih ideja i nemirna je i u dinamičkom smislu i u pogledu tempa. Zanimljiv album, svakako:

https://doomedspirits.bandcamp.com/releases

Zanimljivi su i Estonci DRÖPDNÖ na svom prvencu Prophecies in Vain a gde sviraju nekakav post-doom metal koji je glasan, spor i težak sa urlajućim vokalom, ali i sa tim setnim postrokerskim harmonijama koje mladi danas vole. Istini za volju, mene ova ploča baš i nije oborila s nogu jer je kompozitorski prilično neinventivna ali recimo da sam ja mator čovek, out of touch with the world, što reče ona pesma, i da računam da će se nekom mlađem i življem više dopasti ta simpatična naivnost ove ekipe:

https://dropdno.bandcamp.com/album/prophecies-in-vain

Goatsnake su posle pet godina diskografske neaktivnosti kežuali izbacili novi singl i ovo su dve pesme odličnog, užurbanog, glasnog ali i prijatnog, prijemčivog teškog rokanja. Breakfast with the King i Deathwish su komadi stonerske lepote puni odličnih rifova, agresivnog gruva i karakterističnog pevanja i ako volite ovakvu muziku makar iz potaje, ovo je obavezno:

https://goatsnakesl.bandcamp.com/album/breakfast-with-the-king-b-w-deathwish


Obolus iz Malmea na svom, pretpostaviću prvom albumu, Obolus imaju samo tri pesme teškog, hermetičnog „death drone“ zvuka. Ali nema ovde mnogo pravog drona, ovo je ipak doom metal u suštini, spor, težak i naklonjen spontanosti i gruvu radije nego kompleksnim aranžmanima, bend možda i precenjuje svoju sposobnost da iznese pesmu od osamnaest minuta na plećima, ali slušati ih kako se trude nije neprijatno iskustvo. Dopada mi se što sve zvuči proživljeno, kao da je mučnost zvuka zaista posledica ritualnog očišćenja duša i tela izvođača od patnje. Pošteno:

https://obolusswe.bandcamp.com/album/obolus

Moćan, blago okultni doom metal dobijamo od odičnog bristolskog benda Warrior Pope. Mellified Man je ploča lepljivih rifova i primitivnog a neodoljivog gruva, izvrištanih vokala ali i određene prijateljske, ljubazne atmosfere koja čini da se ovo sluša uz osmeh na licu. Britanski doom bendovi su uvek zanimljivi da se čuju s obzirom da ova muzika ipak u dobroj meri potiče sa ostrva a Warrior Pope imaju svoju interpretaciju žanra koja ne beži od korena ali i ne isrcpljuje se u obožavanju. Gitare na albumu su fantastične ali bubnjarka Katya je diskretni heroj albuma sa svojom kontrolom dinamike. Sjajno!

https://warriorpope.bandcamp.com/album/mellified-man


Za nešto komercijalniji, ali vrlo dobar tradicionalni rok/ hard rok, tu je drugi album francuskih Dätcha Mandala, nazvan jednostavno Hara. Pretpostaviću, po čakri koju jedinu svi znaju. Elem, Dätcha Mandala su vrlo prijemčiv bend sa klasičnim spojem bluz-roka, hard roka, art-pop uticaja i jednake ljubavi ka gruvu i melodičnim refrenima. Dätcha Mandala su, da dam preciznu dijagnozu, kao neka verzija Grete Van Fleeet kada bi taj bend imao manje iskalkulisane poze a više supstance. Možda pomaže što su ovo Francuzi pa, mada je njihov rokenrol izraz veoma anglicizovan, ipak u njemu ima malo galske flambijantnosti. Ovo svakako daje autentični heavy blues zvuk (Missing Blues, recimo, zvuči veoma starinski ne samo po zvuku nego upravo po senzibilitetu) i meni, koji sam na tome u dobroj meri uzgojen, to prija. Bend ima i zanimljive izlete u kvazi-disko (Sick Machine) ali i orijentalnu psihodeliju (Moha) i ovo je raznovrstan i odlično snimljen album teškog roka koji poštuje svoje korene i trudi se da ih bude dostojan.

https://datchamandala.bandcamp.com/album/hara

Strazburški Lowtone su veoma jasni u onome što žele da postignu koristeći jako fazirane gitare, i spore, teške ritmove da ponesu svoje bluzirane doom rifove putem prijatne opijenosti i hipnotičkog gruva. Singl Lof sa svoje dve pesme pokazuje ove Francuze kako se šetaju celim putem od Hendriksa do Sabata i natrag i ako vam to zvuči primamljivo, sva je prilika da nećete biti razočarani ovim debijem:

https://lowtone420.bandcamp.com/releases

Pre neku nedelju veoma sam snažno pohvalio singl Day of the Dead sanktpeterburških Grave Disgrace a vredni Rusi su već izbacili i novi album, Rest in Peace i, pa, ako volite klasičan okultni doom metal, ovo je razlog za proslavu. Grave Disgrace su, kako već rekoh, prilično neskriveno zaljubljeni u Black Sabbath i taj neki prvi talas onog što danas nazivamo doom metalom iz sedamdesetih pa je i Rest in Peace ploča elegantnog, sporog a moćnog gruva koji meša heavy blues osnovu sa odmerenom psihodelijom i dobrom dozom okultne misterioznosti i zavodljivosti da, pa, da zavede. Album ima šest pesama sporog, moćnog dum metala koji gmiže kao zmijski car i ubija jakim zagrljajem, majstorski kreirajući moćnu atmosferu i razvijajući proste, skoro primalne rifove i teme u dramatične kompozicije. Izvanredno, čak i ako je miks malo preglasan i favorizuje bas i bubanj u odnosu na gitaru.

https://gravedisgrace.bandcamp.com/album/rest-in-peace


Bendova pod imenom Engendro ima gomila u zemljama gde se govori španski a najnoviji je iz same Španije, iz Tarragone i istoimeni EP, dakle isto Engendro (što bi bila nakaza ili štogod slično) daje četiri zastrašujuće pesme death doom zvuka. Engendro su produkcijski svakako prebudženi sa bubnjevima koji probijaju na sve strane i gitarom što se davi pod efektima, ali ovo se zapravo odlično uklapa uz muziku koja i sama očevidno ima nameru da izazove osećaj davljenja, bezizlaza, neprozirnog crnila. Dobro to funkcioniše i pored preglasnog snimka, sa odličnom atmosferom koju teški, valjajući rifovi i nepraštajući ritam nose na ramenima a užasni vokali dosoljavaju do te mere da, kada stigne interludij L'estat pur de la decadència koji je tri i po minuta distorziranog basa i semplova, i izaziva intenzivnu nelagodu, to skoro da je odmor. Pakao. Ali u pozitivnom smislu:

https://engendrosecta.bandcamp.com/album/engendro

Filipinski izdavač Thresthold Records je izdao novu kompilaciju filipinskih bendova, Kababalaghan, Kulam at Mahika II i ovo je, da bude jasno, samo za ezoterike i hardkor posvećenike. Hoću da kažem, MENI se ovo jako dopada ali u proseku pričamo o vrlo hermetičnoj muzici i vrlo jeftinim produkcijama. Thresthold Records nisu zainteresovani za svetsku slavu i velike tiraže već za beleženje ekstremnog, brutalnog, pa i art-brutskog u filipinskom metal andergraundu, tako da se ovde grindcore bendovi smenjuju sa anarhokrast bendovima, oni sa blek metal i death metal izvođačima a svi oni se sudaraju sa blackened noise projektima... Pola ovoga su eksperimenti koji nikada nikud neće stići ali je album kao celina, baš zahvaljujući tom divljem istraživačkom duhu zanimljiv i vredan da se posluša:

https://threstholdrecordsph.bandcamp.com/album/kababalaghan-kulam-at-mahika-ii-2

Poznato je da nisam preveliki ljubitelj metalcore izraza, ali Rusi Memorial of Sorrow su me vrlo prijatno iznenadili svojim, pretpostavljam debi albumom, Memorable. Ovo nije tipično muzika koju bih ja slušao sa velikim entuzijazmom ali mi se dopao melodičan a žestok stil benda sa pesmama koje imaju lep tempo i dobar gruv, sa upečatljivim trešerskim rifovima i solidnom, razgovetnim a energičnim pevanjem. Sve je pritom, na ruskom, uprkos engleskim naslovima pesama pa i to doprinosi pozitivnom utisku. I još prodaju album za svega jedan dolar! Čuti:

https://memorialofsorrow.bandcamp.com/album/memorable

I kad već metalkorišem, End imaju drugi album, Splinters From An Ever​-​Changing Face i mada njihova muzika u teoriji nije baš po mom ukusu, album ima toliko heavy zvuk da je to čak i meni slušljivo. Pomaže i što su End bliži tom nekom hermetičnom delu metalcore spektra, bolesni, razuzdano očajni i bez melodičnih klin refrena, sa gitarama koje mrve i vokalom koji dere. A kada zasviraju brzo i to lepo zvuči pa je tako The Reach of Resurrection praktično grindcore pesma. Fino!

https://yourfuckingend.bandcamp.com/album/splinters-from-an-ever-changing-face


Portlandski Necrowitch potvrđuju teoriju da bendovi sa rečju „Witch“ u imenu ne mogu da budu loši. Doduše i zbunjuju pošten svet jer već postoji takođe američki bend Necrowitch a, bogami i, takođe američki Nekrovvitch, i ko se tu snađe a ne poludi – nije normalan. Elem, OVI, portlandski Necrowitch na debi albumu, The Necrowitch, piče blackened thrash metal sa dosta ubedljivosti i šmeka. Ovo ima trešersku disciplinu sa kliktavim bubnjevima, denflovanim rifovima i lepim solažama, ali ima i taj blek vokal i kao celina je prilično prijatno i mada producirano vrlo moderno, odiše jednim retro šmekom koji se meni dopada. Blackened thrash je, uopšte, jedno lepo podsećanje na divlje rane godine thrash metala pa kada ovakvi bendovi ulože solidan napor u komponovanje, aranžmane i produkciju, to bude dopadljiv paket. Plus taj cheesy omot!

https://necrowitch.bandcamp.com/album/the-necrowitch


Finski Everlore sviraju vrlo simpatičan power metal na svom debi albumu, takođe nazvanom Everlore. Ja, kao što sam više puta pominjao, i nisam neki veliki zapaljenik za power metal pa ni Everlore nisu nešto što bih uobičajeno slušao ali mi se dopalo da ovaj album nije produciran onoliko beživotno i plastično kako to često ume da bude slučaj kod kolega, a to kako Everlore žestok, propisan metal, mešaju sa vrlo pop melodijama, takođe ima određenog šarma. I dalje ne baš moja šolja, jelte, čaja, ne dobro kao poslednja Alogija, ali vredno da se čuje:

https://everlore.bandcamp.com/album/everlore


Losanđeleski sludge metal veterani -16- imaju novi album, Dream Squasher i ovo je impresivna ploča teškog, mračnog zvuka koji istovremeno emanira zavodljivost i poziv na ples. Opasan ples, svakako, ali ples nandles. -16- su aktivni već gotovo trideset godina pa onda i njihov osmi album ne samo da ima izgrađen, karakteran zvuk već je i u mogućnosti da taj zvuk širi u svakom smeru koji se bendu učini primamljivim. Ovo, dakle, nije, čista i sasvim uniformna predstava nasilja, i bend pravi iznenađujuće upečatljiva i sigurna skretanja, recimo u emotivnoj, skoro pa baladi Sadlands koja ipak ne skreće sa tvrdolinijaške orijentacije benda, ili u simpatično bluziranoj Agora (Killed By A Mountain Lion), ili u blekmetaliziranoj Ride the Waves. -16- su svakako sigurni u ono što rade na svakom koraku a ovo je i izdao Relapse pa je kvalitet zvuka i produkcije na visokom nivou:

https://16theband.bandcamp.com/album/dream-squasher


Isto od Relapsea stiže nam Twisted Horror, split EP Gruesome i Exhumed i ovo je razlog za slavlje za svakog ko voli staru školu ekstremnog metala. Gruseome već više od pola decenije (od kada je bubnjar Gus Rios uz dosta skandala otišao iz Malevolent Creation) kreira skoro prototipski old school death metal jak na rifovima i gadosti, stamen i imun na komplikovanje i eksperimentisanje. Gruseome su sličniji grupi Death nego danas preovlađujućem Asphyx/ Autopsy/ Grave zvuku u old school death metal ravni pa iako nisu originalni, zapravo zvuče tako. Dve pesme identičnog tempa i sličnih rifova, ali teško mi je da se žalim jer su odlične i voleo bih JOŠ. Exhumed sam, pak, prošle godine hvalio za odlični album Horror i ova ekipa sa skoro tri decenije rada pod ovim imenom ni na Twisted Horror ne podbacuje. Exhumed danas sviraju vrlo siguran i kvalitetan deathgrind u kome je odavno sve lepo leglo i zvuči prirodno i napaljujuće i samo je pitanje da li su rifovi dobri. Ovde, nagađate, jesu i Twisted Horror nudi tri lepe pesme krljanja i urlika:

https://gruesomedeathmetal.bandcamp.com/album/twisted-horror-split-with-exhumed


Ako ste old skul kao Mehmet (ili čak i nešto više), možda će vam se dopasti album Adam Bomb vs Kiss na kome ovaj gitarista-veteran svira svoje obrade Kissa. Bomb je iskusan drugopozivac koji je svirao sa Geoffom Tateom, Michaelom Monroeom i gomilom drugih važnih metalaca, a početkom osamdesetih je i bio na audiciji da svira u Kiss no, tu nije prošao. Sada na ovom albumu nudi osam vrlo strejt čitanja osam Kissovih pesama i, odmah da spojlujem, da, svira Detroit i ne ne svira I was Made for Lovin’ You. Ono što svira, Bomb svira vrlo solidno, sa dobrom produkcijom i  odličnim osećajem za taj spoj glam/ pop i heavy blues izraza i ako volite Kiss, ovo je sigurna interpretacija nekoliko njihovih pesama od strane čoveka koji deli isti senzibilitet i razume kako te pesme treba da zvuče. Kome to treba? Ne znam, ali se lepo sluša.

https://adambomb.bandcamp.com/album/adam-bomb-vs-kiss


Melodični, ali vrlo tehnički inkliniran death metal je ime igre na drugom albumu ekvadorskog projekta Solipsismo. Ovo je u skladu sa orijentacijom benda prepuno gitarskih bravura svih očekivanih vrsta, pa i sa malo pevanja, i kao takvo sluša se kao brži, ekstremniji The Black Dahlia Murder. I to ekstremniji u svim pravcima. Solipsismo su jako brzi i zabavni, sa neoklasičarskim filigranom na gitarama, visokim tempom i, kada pevanja ima, vrlo solidnim izrazom.  Znam da zvuči bizarno, ali meni je ovo zapravo zabavnije za slušanje ne samo od većine drugog melodičnog death metala što izlazi ovih dana već i od poslednjeg The Black Dahlia Murder jer je strastvenije, napaljenije, izražajnije i zvuči kao ono što bi TBDM bili da su mlađi i gladniji. Confession of a Fellow Citizen je, dakle, melodic death ploča za publiku koja inače ne sluša ovakvu muziku...

https://solipsismo.bandcamp.com/album/confession-of-a-fellow-citizen

 
(kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #852 on: 06-06-2020, 14:37:32 »
Subotički fanzin Librarion je objavio novu kompilaciju I imPENDAcija sadrži lep izbor mahom tvrđih pank bendova sa raznih strana sveta. Ako volite D-beat, Grba, Disput, MoranA ili Ognemöt imaju vaš broj, Adrestia su nešto sporiji i emotivniji, vukući ka post-metal strategijama a Šarlah su bliži anarhičnom grindu. Ima tu i krševitih snimaka kao iz podruma, ali to je uostalom uvek tako na ovakvim kompilacijama. Prisoner iz Beograda su najmetalniji sa svojim tehnički naprednijim, ali u speed metal duboko zamočenim radom. Lepo. Lepa kompilacija koju možete platiti bilo koju količinu novca. Vredi.

https://librarion.bandcamp.com/album/impendacija-kompilacija-2020

Librarion je ove nedelje izbacio i prvi demo-album podgoričkog crossover benda МРШ! i, uz blago iznenađenje da bend koji se temelji na nasleđu osamdesetih i ranih devedesetih nema problem da svoj prvi dugosvirajući produkt nazove „Atentat na sluh“ kao da ne postoji već jedno, jelte, kultno izdanje iz decenija prošlih pod tim imenom, ovo je muzika vrlo po mojoj meri. МРШ! su ekstremno bučni i ekstremno besni, sa snimkom koji lomi zvučnike i izvedbom koja je brza, strastvena i toliko agresivna da imate utisak da je posle snimanja od studija ostalo samo zgarište. Bend se kompozicijski šeta od zvuka ranih Mitesers, preko Bloodcum pržačine recimo, pa do skoro Disorder nivoa buke i urlika. Pa još ti gnevni tekstovi, mada nije lepo da potkače i „pedere“ u „Amerika smrdi“, ali to valjda ide uz ’80s šmek. Pred kraj bend na melodiju Oj svcijetla majska zoro peva „Mi smo muslimani“. Ljudski. Obrađuju se i GG Allin i SMF pa i Billie Ellish i ovo je demo kakvi su se kasnih osamdesetih religiozno presnimavali sa kasete na kasetu i o njima se pričalo po kafanama. Valjano.

https://librarion.bandcamp.com/album/atentat-na-sluh-demo-2020

Crypt Walk iz Severne Karoline verovatno i ne znaju da su bend nazvali po popularnom plesnom pokretu, ali njihov debi album, Rot Gut Prophecies je kolekcija od devet grindcore pesama pa uz njih ionako niko neće ni igrati. Ovo nije specijalno maštovito i pesme, iako traju po minut i neki sitan kusur, znaju da zvuče predugo, ali opet, brzo to prođe, ima mračnu atmosferu i svirački je više nego korektno. Ovo je grindcore koji se pari sa chaotic hardcoreom i sasvim je na mestu:

https://cryptwalk.bandcamp.com/album/rot-gut-prophecies

Za još grindcorea obratićemo se proverenim hamburškim veteranima, Yacopsae. Timeo Ergo Sum je izašao na vinilu još u Februaru ali digitalnu distribuciju sada omogućava Fucking Kill Records i ako ste se uželeli pesama od po pola minuta, paklenih blastbitova, teško distroziranih bas-gitara i razgovetnog a opet gnevnog urlanja, evo ih Yacopsae. Ovaj bend je pre četvrt veka imao split kasetu sa jednim mojim bendom a evo ih sada, uspeli u životu!

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/yacopsae-timeo-ergo-sum

Francuzi Vegan Fox nude uobičajenu crustgrind ponudu na svom split EP-ju sa Darjeeling Opium. Tri su to pesme mučnih vrisaka i metaliziranih rifova. Darjeeling Opium su više naklonjeni gruvu i njihov metalizirani hardcore sa izvrištanim ženskim vokalima je bliži ukusu neke šire publike:

https://vegan-fox.bandcamp.com/album/limited-edition-7-split


Carlos Cruz, bubnjar nedavno hvaljenih Warbringer ima i svoj projekat NecroSound i sa njim je upravo izbacio EP The Atomic Age. Četiri su to pesme odličnog d-beat/ hardcore zvuka sa puno distorzije i blackened thrash zvukom, ali Cruz od mene dobija negativne poene jer ne navodi da su ove pesme obrade. Mislim, OK, Anti-Cimex su još i donekle opskuran bend ali napisati „all music by Carlos Cruz“ a imate i jednu pesmu Misfitsa je pomalo smelo.

https://necrosoundrecords.bandcamp.com/album/the-atomic-age-ep


Dva brazilska death metal benda, Sepulchral Whore i Podridão izbacila su split EP, Necrotic Symbiosis i Podridão pružaju vrlo old school iskustvo u svoje dve pesme, sa primitivnim rifovima i zakucavačkim tempom. Nema ovde mnogo tehničkih egzibicija ili ikakvih inovacija ali Podridão su kompetentni u zvuku koji su odabrali pa pružaju muziku od koje krv ključa a pesnica sama pumpa vazduh. Sepulchral Whore imaju nešto teži zvuk, možda malčice pod uticajem skandinavske škole i njihove gitarske teme su nešto melodičnije i koriste tremolo piking za posebnu atmosferu. Utoliko je ovaj bend „kinematičniji“ od kolega sa druge strane i ima ekspanzivniju zvučnu paletu i složenije aranžmane ali se i sam drži staroškolske estetike. Meni je ovo dobro:

https://podridao.bandcamp.com/album/necrotic-symbiosis

https://sepulchralwhore.bandcamp.com/album/necrotic-symbiosis


Brazilci Thrashera imaju novi album, Não Gosto! i ova iskusna ekipa vrlo dobro zna šta se od nje očekuje i to i isporučuje. Ovo je primitivan, sirov thrash metal stare škole, sa dosta pankerskih rifova i jednostavnim aranžmanima. Ovde nema „gruva“ niti „atmosfere“ već samo mračnog, hrapavog testerisanja i trčanja u jednom smeru. I to svakako prija ciljnoj grupi ali ne mogu da prežalim da bend ovakvog pedigrea nema nešto bolji zvuk. Gitare su ovde, avaj, slabašne i nemaju energiju koja bi im bila potrebna da ove inače pristojne pesme nose napred onako kako bi valjalo. No, slušljivo je:

https://helldprod.bandcamp.com/album/thrashera-n-o-gosto

Ruski jednočlani projekat Экстремист ima treći album, Падшие ангелы (Pali anđeli, jelte) posvećen, nagađamo, erotskim avanturama autora (svaka pesma sem jedne nazvana je ženskim imenom a ta jedna što nije zove se Любовь) i mada je ovo muzika na granici parodije, nekako je i simpatična sa sovjim ekstremno melodičnim, pankerskim i tremolo temama preko poletnih ritmova, nešto kao kada bi NOFX svirali thrash metal. Nisam siguran da odobravam autorovu opsednutost ženama, ne deluje to sasvim zdravo, ali hajde, muzika je interesantna:

https://extremist-rus.bandcamp.com/album/fallen-angel

Čikaški trešeri Misfire imaju novi EP, No Privacy i mada je ovo sasvim srednjaški thrash metal bez nekih velikih svojih ideja, on ima mirisa i karaktera. Bend je strastven u izvedbi i ima živ, agresivan zvuk pa ne mogu da ih ne preporučim:

https://misfire0fficial.bandcamp.com/album/no-privacy

Ond, iz Leedsa na albumu Brutal Skeleton Fistfight mešaju thrash metal i tekstove koji nisu toliko humoristični koliko naslovi sugerišu. Ovde ima dosta strastvene svirke i mada bend suviše petlja za moj ukus i ne zna baš da odvoji bitno od nebitnog u aranžiranju, energija ih vadi:

https://ondband.bandcamp.com/album/brutal-skeleton-fistfight

Steel Mage iz Mančestera nisu PRETERANO inventivni u komponovanju na svom prvom EP-ju, The Uprising of Hatred sa četiri pesme žestokog thrash metal zvuka, ali bend ne samo da postoji tek od Januara ove godine nego i najstariji član nema više od 17 godina. U takvoj perspektivi lako je diviti se instrumentalnoj veštini ove dece i sasvim solidnoj zrelosti muzike. Veliki respekt:

https://steelmageofficial.bandcamp.com/album/the-uprising-of-hatred

Norveški Ormskrik na istoimenom prvom albumu nudi moderan i dosta prijemčiv (blackened) thrash metal. Ovo je dobro producirano i ima širinu atipičnu za klasičan thrash metal sa dosta naklona tim nekim modernijim emo i post-metal tendencijama, a da ipak ima i sasvim poštenu količinu žestoke, beskompromisne svirke. Dobra smena blekmetalkskih tremolo tema i klasičnog trešeraja. Odličan debi:

https://ormskrik.bandcamp.com/album/ormskrik

Poljaci Gallower imaju šarmantan prvi album, Behold the Realm of Darkness, muzike koju oni zovu blackened thrash metalom iako je, za moje uši, ovo čist speed metal. Mislim, ne da su te mikroskopske distinkcije nešto bitne, nego hoću da kažem da se ovo naslanja na staru formulu brzine, dobrih rifova i deračkog vokala. Bend sa dvanaest pesama u četrdeset minuta muzike možda malo i precenjuje svoj šarm, ali ovo je svakako dobro, divlje i simpatično:

https://gallower.bandcamp.com/album/behold-the-realm-of-darkness


Opet iz Čikaga, kvartet Midnight Dice ima novi EP, i Hypnotized nudi četiri pesme (i jedan instrumentalni intro) klasičnog heavy zvuka koje su meni veoma simpatične. Bend pati od mutnog, prebasovanog i pretamnog zvuka, ali su ovo dobre pesme jakih rifova i herojske atmosfere sa odličnim performansm pevačice Mandy Martillo. Pustim ovo i ponovo je kao da imam jedanaest godina, u najboljem mogućem pogledu. Vrlo dobro:

https://midnightdice.bandcamp.com/album/hypnotized

Britanci Kaine su svoj poslednji studijski album, Reforge the Steel sada snimili i u koncertnoj verziji, sa dodatkom još par pesama i mada ovo nije idealan kvalitet živog snimka, ljubitelji klasične heavy metal estetike imaju ovde čemu da se poraduju. Kaine su bend na tragu standardne NWOBHM škole sa ne jednom forom koju su pokupili od Iron Maiden i mada je to meni, posebno u ovoj sirovijoj živoj verziji sve svakako drugorazredno, daleko od toga da ne mogu ovo da slušam. Naprotiv, čak mi je simpatično to da muzika ne zvuči napeglano i savršeno već se čuje da to sviraju živi ljudi:

https://kaine.bandcamp.com/album/reforge-the-steel-live

Finski duo Regal Force na singlu Her Demon Eyes donosi tri pesme veoma kul heavy metal zvuka koji se ne stidi klasične ’80s cepačine ali sve to izvodi sa kinematskom, teatralnom crtom koje se ne bi postideli mnogi poznati bendovi. Kao Celtic Frost koji džemuju sa Morriconeom? E, BAŠ tako!

https://regalforce.bandcamp.com/album/her-demon-eyes

Portugalci Leather Synn na novom EP-ju, Warlord sviraju taj neki heroj-metal kakav je meni uvek simpatičan sa svojim epskim, pompeznim melodijama i stavom da je ceo svet njihov. Leather Synn su, prav za prav, prilično drugorazredan bend ali meni je ovo simpatično za nekoliko slušanja:

https://nonnobisproductions.bandcamp.com/album/nnp033cd-leather-synn-warlord
               
I Španci Streamer mirišu po drugoj klasi na albumu Light of Death, prevashodno zbog pevača i njegovog naglaska pri pevanju na engleskom. No, to nije baš toliki dilbrejker i bend pruža dosta dorbu partiju poštene heavy metal svirke a i taj pevač se zove Adri Motherfuckers, pa to valjda isto nešto vredi. Ovo je dobra, cepačka heavy muzika bez mnogo inovacija ali sa visokim nivoom muzičkog umeća i nekim dobrim solažama. Nažalost, njihov izdavač izdaje samo vinil pa za sada ovog nema na Bandcampu:

https://www.youtube.com/watch?v=6uKuLtfSX7s

Prvi singl novog projekta Jamisona Palmera iz Visigotha, a pod imenom Blood Star, izašao je još prethodne nedelje ali dušmani nisu dali da se čuju obe pesme, pa evo ga sada. The Fear ima dve pesme i ovo je odličan, veoma klasičan heavy metal jakog tempa i moćnih rifova. Zvuk benda je tu negde, da su Iron Maiden ostali negde na stadijumu iz 1983. godine, bez daljih ekspanzija prema progresivi, bilo bi to nešto ovako. Naravno, svirka je osavremenjena ali ove dve pesme zvuče vrlo klasično sa miksom koji je kvalitetan ali ne prebudžen kako to već danas ume da bude. Sve je puno odličnih rifova, bridževa i refrena, sa pevačicom Madeline Smith koja vrlo korektno ispunjava svoje zadatke. Prava poslastica za ljude koji vole ’80s klasiku što ne zvuči retro ili sikofantski već pošteno, strastveno i iskreno.

https://blood-star.bandcamp.com/album/the-fear

Zanimljivi su Ancient Curse iz Bremena koji su osnovani još polovinom osamdesetih ali su diskografski aktivni tek od polovine devedesetih. Njihov novi album, tek treći i to posle 23 godine pauze, The New Prophecy je, stoga, kombinacija vrlo starinskih pristupa i savremene produkcije. Nije ovo sasvim sjajno za moj ukus, ima tu dosta elemenata koji se meni ne uklapaju (Queen-ovska harmoničnost i komprimovani neo-thrash  miks, recimo) ali bend ima svoj zanimljiv zvuk i nalazi se na intrigantnoj poziciji između progresive (najpre po Iron Maiden mustri), power metala i thrasha. Vredi čuti:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-new-prophecy


Isti izdavač, Pure Steel je izbacio i treći album Italijana Ancillotii i Hell on Earth je vrlo jasan, zaokružen i siguran projekat klasičnog heavy metala. Ancillotti imaju savremeni zvuk ali i pesme veoma primerene mid-80s epohi i to je dosta dobra kombinacija. Klasični HM rifovi, epski, cheesy refreni i nemilosrdna ritmička nabijanja čine ovaj album skoro pa obaveznom lektirom svakome ko voli kako su u ovo vreme zvučali Saxon ili Judas Priest, te njihovi NWOBHM nastavljači, sa klasičnim dualnim gitarskim harmonijama, distorziranim solažama, puno korišćenja vibrato-ručice i tim teškim, stamenim ritmovima. Prihvatam da Ancillotti ne donose bigznašta novo ovoj formuli ali retko čujem album neo-NWOBHM zvuka koji je ovako dobar u svakom elementu: produkcija, rifovi, refreni, izvedba. Kad ovo slušam kao da ponovo imam 14 godina i to mislim u najboljem mogućem smislu.* Sjajno:
*Ponavljam se, ali istina je.

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/hell-on-earth

Ali to čak nije ni poslednji vredan album kojeg su Pure Steel izdali ove nedelje! Nemci su se ozbiljno prezentovali ove nedelje, pa je i treći album finskih Stargazery, nazvan Constellation ploča veoma vredna slušanja ako ste ljubitelj ’80s metala. Stargazery su bend manje „uličnog“ zvuka, više okrenut kvaziorkestarskim efektima koje ovde prominentno daju sintisajzeri i mada je to sve JAKO cheesy meni je simpatično. Promo tekst pominje Rainbow i Black Sabbath iz vremena Tonyja Martina,  ali da se ne lažemo, da je ovo izašlo 1988. godine, bilo bi smatrano sweet metalom i puštali bi ga na radiju uz Bon Jovi, White Lion i Cinderellu. Ali, mislim, ne da je to nešto loše. Mislim, naravno, cheesy je i čak je i osamdesetih ovakva muzika od nas koji smo više naginjali ekstremnijim delovima metal spektra smatrana za manje bitnu u nekoj istorijskoj perspektivi, ali Stargazery (uzgred, verovatno zaista nazvani po pesmi Rainbow) su toliko dobri i kvalitetni u onome što rade da ne mogu da ih ne volim:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/constellation

I to JOŠ UVEK nije sve što je Pure Steel izdao ove nedelje. Mada je Alien factor, prvi album američkih metalaca Dark Arena zapravo reizdanje a što ja generalno retko ovde pokrivam. No, Dark Arena već godinama nisu izdali ništa novo a ovaj album iz 2006. godine sada prvi put izlazi u daunloudabilnoj formi pa vredi da se pomene. U pitanju je odličan, progresivni power/ heavy zvuk sa thrash elementima, žestok a opet razumno melodičan i razgovetan, sasvim u tradiciji Fates Warning a opet razvijen, evoluiran, svoj. Vrlo lepo:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/alien-factor

Nemci Eisenhauer su ipak nešto manje impresivni na drugom albumu, Blessed Be the Hunter, od gore navedenih heavy metal kolega, prevashodno zbog malo, pa, pitomog pevanja gitariste Chrisa Wagnera. Mislim, naravno, stvar ukusa, možda će nekome, naprotiv, njegov razgovetni, vrlo odmereni vokalni stil više prijati od dranja koje ja generalno preferiram u ovakvoj muzici. Eisenhauer svakako imaju razrađene aranžmane i trude se da njihove heavy pesme imaju i malo progresivnih elemenata ali i thrash oštrine. I to je sve prilično dobro, pogotovo uz miks koji je zdrav, bogat i energičan, sa dovoljno dinamike i bez veštačkog budženja „snage“. Da je pevanje samo za nijansu energičnije meni bi se ovo više dopadalo, ali i ovako, kad se čovek posle par pesama navikne, počne da bez ostatka uživa u kvalitetnoj muzici.

https://eisenhauermetal.bandcamp.com/album/blessed-be-the-hunter


DirtWorship iz Ohaja smatraju HM-2 pedale toliko bitnim za svoju muziku da ih stavljaju, uz fuzz, među tagove na svojoj Bandcamp strani. I dobro, njihov debi album, nazvan kao i bend i jeste jedna orgija distorzije bez štednje ali nije ni tako loš. Pričamo o Sludge metalu koju svoju agresivnu dimenziju temperira pristojnim, bluziranim pa pankeriranim gruvom, uživajući u mutnijem zvuku i distorziji kao svinja u blatu. Al mislim, ne zovu se DirtWorship bez razloga. Bučno, poletno i prijatno:

https://dirtworshiping.bandcamp.com/album/dirt-worship

Death Courier su originalno osnovani još 1987. godine i Necrotic Verses im je tek treći album, mada je ljudski i primetiti da je bend više od dvadeset godina bio diskografski neaktivan. Ništa zato, grčke death metal legende se vraćaju jednim solidnim albumom, sedam godina posle povratka na scenu i ako volite death metal sa solidnom dozom thrasha, rado mlatite kosom uz Vader i Malevolent Creation, Death Courier će vam biti po ukusu. Ovo je ploča bez mnogo filozofije i pretenzija da istražuje dubine kojima drugi nisu ronili, procesija žestokih  nabijanja snimljenih i miksovanih veoma dobro. Problem Death Courier je što sa mnogo manje izdanja od Vader ili Malevolent Creation mogu da kažu da su maltene na istoj tački u karijeri, kada se pesme već same pišu i izuzetno su predvidive. Ovo ne mora da smeta i, ako VOLITE ovakav zvuk, a ja ga volim, Necrotic Verses može da bude vrlo prijatno, kako ono kažu, udobno ćebe, u koje se umotate i čekate da prođe oluja. S tim što je u ovoj metafori samo ćebe oluja!

https://deathcouriergreece.bandcamp.com/album/necrotic-verses-death-metal

Gde je i šta radi Kevin Talley? Sjajni death metal bubnjar koji je odradio smene i u Suffocation i Dying Fetus (pa i bio na audiciji za Slayer u svoje vreme) je sada snimio EP sa svežim italijanskim death metal bendom, Instigate. Echoes Of A Dying World je korektna i zabavna ploča sasvim srednjaškog i skoro pa nemaštovitog death metala koji meni vrlo prija jer je svirački odličan i odlično produciran ali da ne donosi ništa novo žanru je takođe čista istina. Ali dobro, nije inovativnost JEDINI kvalitet koji cenimo. Vrlo dobro:

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/echoes-of-a-dying-world


Ruski Cenobite na svom ovogodišnjem demo snimku, Soul Torn Apart zvuče toliko švedski da bih, da mi je neko rekao da je ovo nekakav izgubljeni demo Dismember, verovatno poverovao. Težak zvuk, ubedljiva izvedba jednostavnog, atmosferičnog death metala švedske škole, uglavnom srednjeg tempa i možda za nijansu premalo varijacije u zvuku i pesmama. Da su Cenobite malo inventivniji sa temama i njihovim razvojem, ovo bi bilo odlično, ovako je tek okej za moj ukus:

https://cenobitesbox.bandcamp.com/album/soul-torn-apart-demo

Iz Kolumbije nam stižu The Mirror i posle drugog albuma izašlog u Januaru (posle blizu deceniju pauze), donose tri pesme na EP-ju The Colour of my Vengeance. U prvom redu cenim što ovi ljudi sa španskog govornog područja koriste ispravnu, britansku verziju reči za boju, a zatim, ovo je brutalan death metal po mom ukusu, sa miksom koji je malo presvetao i prebudžen, ali je bolji nego na albumu, i sa dobrom muzikom, maštovitim aranžmanima i puno, jelte, brutalnosti. Naši ljudi.

https://themirrorband.bandcamp.com/album/the-colour-of-my-vengeance-ep

Moskovljani Constrained Ferocity su, zgodno, prikupili sva svoja dosadašnja kraća izdanja i spakovali ih na album pod nazivom  Face​​-​​melting Discography. Mislim, ako takav naziv albuma ne obećava dobar provod onda ja ne znam kako se VI provodite u Subotu uveče. Ruski duo svira brutalan, veoma bučan, težak i agresivan deathgrind koji ima i svoju šmekersku, gruvi stranu i ovo se vrlo lepo sluša ako volite ’90s deathgrind bendove (tipa Regurgitate ili Dead Infection) a da ih zapravo ne imitira direktno. Dobar, težak zvuk i tekstovi koji, za promenu, nisu samo procesija nasilničkih incel seksualnih fantazija (mada su, naravno, dosta nasilni i fantastički) zaokružuju ovo solidno izdanje koje zvanično dolazi tek u Julu ali se već sada može kupiti za malo novca.

https://constrainedferocity.bandcamp.com/album/face-melting-discography

Kanadski feministički metal/ hardcore bend Lilim ima novo izdanje, Weighted Ghosts i svi prihodi od istog idu pravnicima koji će da brane crne osobe, pretpostavka je, došle pod udar zakona zbog aktuelnih previranja u SAD. Legitimno. A muzike, je ooooh, odlična. Lilim sjajno spajaju vrlo gruverski pristup agresivnoj muzici sa širim emotivnim i harmonskim spektrom i vrlo uspelim trešerskim delovima, kreirajući muziku koja nema „mačo“ komponentu klasičnog metala ali ima jak, agresivan, abrazivan zvuk i izraz. Pre dvadesetpet godina ovakvi bendovi su se klasifikovalo kao pank ekipe pa bili prihvaćeni od strane metal publike (Neurosis, recimo), ali se u međuvremenu desilo dosta evolucije pa Lilim nemaju problem da sviraju više „pravog“ metal sadržaja, mešajući hardcore i black metal, sludge i thrash itd. u osam odličnih, veoma dobro snimljenih pesama. A tek taj moćni vokal!!!

https://lilimto.bandcamp.com/album/-


Post-hardcore ekipa Creature iz Birmingema (onog britanskog) na svojoj ploči Live Sessions daje upravo to – dva studijska sešna snimljena uživo i bez nasnimavanja. Tako da, iako ne dobijamo ekstatično urlanje publike, ovo ipak ima spontanost i sirovost živog snimka a to vrlo godi njihovoj bučnoj, žestokoj muzici. Ne volim im melodične delove, da budem iskren, suviše su mi tralala, ali ja sam star i ogorčen čovek. Bend je, u globalu vrlo bučan i strastven (svirački, ne znam kakvi su u intimnim situacijama) i lepo spaja pank eksplozivnost i metal abrazivnost.

https://creaturenoise.bandcamp.com/album/live-sessions

Još posthardcorea? Šta je meni u poslednje vreme???? Elem, Black Palm su iz Masačusetsa i sve pare od albuma Ennui idu za Black Lives Matter. Ljudski. Mislim, u vreme kada em para nema em kojekakvi naci-prirepci pokušavaju da svetu prodaju „All Lives Matter“ slogan kao neku gistro inkluzivniju parolu, lepo je da ima ljudi koji to malo para što imaju stavljaju tamo gde su im proverbijalna usta. A i ovo je dobra ploča sa puno energije i zarpavo iznenađujuće kompleksnim aranžmanima koji ne zaboravljaju da u ovoj muzici treba i da se mlati i udara i to rade vrlo ubedljivo, ali umeju i da ispune devetominutne ili sedmominutne pesme svim vrstama istraživanja dinamike i tempa. Odlično:

https://blackpalmhc.bandcamp.com/album/ennui-2


Za malo „pravljeg“ hardcorea (iako sebe taguju i sa „false grind“ deskripcijom), The Voice of God iz Dejtona (jeste, tog Dejtona) imaju šest vitkih pesama pankerskog filinga i jake distorzije, te visokog tempa na EP-ju Untitled. Ovo je prost ali ne prostački hardcore/ grind sa dobrim zvukom i prija kad ovako brzo proleti. Naravno, nisam siguran da odobravam tekstove koji podstiču ubijanje policajaca, ali, avaj, u takvom vremenu živimo.

https://godverment.bandcamp.com/album/untitled-ep


Portlandski Rank and Vile mešaju hardcore, downtempo, death metal i grindcore na EP-ju Oxycretin koji govori o najmračnijim stranama zloupotrebe opioida a i od koga će sve pare da idu za pomoć crnoj zajednici u aktuelnoj krizi. I ovo je lepo i i ovo izdanje ima dobru muziku. Vrlo tešku, vrlo agresivnu i sa po nekim elementom za svakoga, i onog što voli malo kompleksniji gitarski rad od pukih rifova, i onog što voli blastbitove, i onog što voli ekstremno sporo i teško. Tri pesme, dobar stav, odlična muzika a ovo će biti i deo split kasete sa Chameleon Bastard. Lepo.

https://rankandvile.bandcamp.com/album/oxycretin

Apsolutno ubitačan i dementan grindcore donosi Asada na kaseti Should’ve Gone Faster! Pet pesama kvalitetno snimljenog, odlično odsviranog a beskompromisnog grajnda iz Teksasa a koji me najviše podseća na – od svih bendova – rani Discordance Axis. A, mislim, to je kompliment koji ne dajem tek tako. Odlično:

https://anomalousmindengineering.bandcamp.com/album/shouldve-gone-faster


Old Man Gloom su, brže bolje spremili i jedan singl od kojeg će sve pare ići raznim organizacijama vezanim za pomoć manjinama. Ljudski, ponoviću još jednom. Willing Vessel i Storms In Our Eyes su pritom dve sasvim fine pesme i ako se niste do sada predozirali novim OMG izdanjima, svakako ovo preporučujem:

https://sigerecords.bandcamp.com/album/willing-vessel-b-w-storms-in-our-eyes


Finski grindcore često ume da bude tako dobar da je najbolji na svetu. Duo Fearmonger iz Helsinkija ovo demonstrira kasetom Ikaros sa šest pesama tipično teškog, masivnog zvuka i visoke izvođačke discipline. Grindcore je ovde, dakako, veran svojim prilično izvornim sociopolitičkim korenima a Fearmonger imaju odlične rifove, pevanje, miks, sve. Izvrsno:

https://www.youtube.com/watch?v=lbJ_zRDoc8k

Britansko-rumunski brutalni death metalci Oncology najavljuju album Omniversal Antigenesis istoimenim singlom i ovo je zapravo vrlo zanimljiva pesma u kojoj se klasičan brutal death metal rafalnih blastbitova sreće sa slamming death metal rifova samo da bi se završila iznenađujuće simpatičnom harmonijom (kako i jedan od komenatara na JuTjubu reče, ne pamtim kada sam čuo durski rif u death metalu). Ako ceo album, koji stiže u Julu, bude ovakav, Oncology će da nam ulepšaju leto:

https://www.youtube.com/watch?v=E5cpiC9HDzE

I da završimo u brutalnom stilu, pitsburški Post Mortal Possession imaju drugi album i ovo je klasičan brutal death metal zvuk usredsređen na žestinu, brzinu i krvoločnost. Catacombs of Bedlam ne donosi nekakve evolutivne skokove ovom podžanru, ali je ploča dobro napisane, dobro odsvirane i dobro snimljene brutalne svirke sa puno hromatskih rifova, zastrašujućim grlenim vokalima i neumoljivim blastbitovima. Bend, srećom, ima osećaj kada treba da nemilosrdne juriše preseče slam delovima i ovo je, u nedostatku novog Dying Fetus vrlo solidna zamena. Post Mortal Possession, pritom imaju i dobar zvuk i mada im je mastering vrlo glasan, instrumenti se ipak dobro čuju i muzika ima potrebnu ubojitost i ne zamara uši više nego što je prijatno. Dopada mi se:

https://postmortalpossession666.bandcamp.com/album/catacombs-of-bedlam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #853 on: 13-06-2020, 16:11:12 »
Sa daljim kolapsom društva i usponom pojedinaca kojima je isključivo moć značajna a zavijaju je u mitološku retoriku ne bi li mase zavarale da im tu moć daju, uvek je dobro imati u šteku malo metala da nas osvesti i podseti da je svaka mitologija izmišljena te da smo slobodni da biramo one koje ćemo baštiniti.


Idemo odmah sa blek metalom. Valdrin iz Sinsinatija imaju veoma grandiozan zvuk na svom trećem albumu, Effigy of Nightmares, sa sve prominentnim klavijaturama u gustim, višeslojnim aranžmanima. Ovo je blek metal koji rado i često izlazi iz „čiste“ blekmetalske forme da bi se oplemenio komadićima drugih metal žanrova, ali uvek ostaje dekadentan i grandiozan blek metal i pruža dobru predstavu. Album ima, dakle, solidno teatralnu postavku i ko voli takav pristup ovde može da čuje sigurnu realizaciju sa puno dobre svirke i visokim nivoom ekspresivnosti:

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/effigy-of-nightmares


Bugarski jednočlani Ovader na svom prvom albumu, Wotankult nudi melodičan ali dovoljno oštar i sirov blek metal da to meni zadrži pažnju. Mladi Daniel Georgiev koji sve ovo svira i peva uspeva da između prilično generičkih melodičnih pasaža smene akorda odsvira i neke dobre rifove i mada album još nema punu kompozitorski zrelost, ima mnogo šarma, strasti i vrlo solidnu produkciju što, uzevši u obzir da je sniman iz više cugova, nije mala stvar:

https://melancholicjourneyenodia.bandcamp.com/album/wotankult

I Apokathilosis je jednočlani bend ali prosto ne umem da kažem odakle je. Felipe Roquini je Brazilac koji je prvi album ovog benda snimio dok je živeo u Dablinu a sada je novi EP, Not in His Image, napravljen u Cirihu. Čovek je globtroter, ali pravi dobar, ličan i ekspresivan ali kvalitetan blek metal. Ovde se za početak čuje kvalitet zvuka, jer Apokathilosis nije neki sobni ili garažni projekat, a onda i uspelo kreirana atmosfera i smelo kombinovanje harmonija za jedan jedinstven izraz. Pritom Apokathilosis održava bazičnu blek metal agresivnost sve vreme i meni to prija:

https://apokathilosis.bandcamp.com/album/not-in-his-image


Teksaški jednočlani projekat Sarpa dolazi nam sa debi albumom, Solivagus i ova ploča što ju je sklopio i odsvirao bivši bubnjar bendova Plutonian Shore and Škáŋ, ali i industrial veterana Skrew, David Baxter je interesantna kolekcija različitih pogleda na blek metal. Ovde zaista ima svega, od klasičnog i atmosferičnog blek metala, preko interesantnih ritmičkih ekskurzija i vrlo slobodnog šaranja harmonijama koje možda i ne pripadaju u ovu muziku, pa do progresivnih balada. Album ima shizofreničnu energiju i ovo uspeva da radi u njegovu korist sa Baxterovom glađu da isproba što više pristupa lepo izbalansiranom njegovom sposobnošću da u svakom od pristupa zvuči autentično i izražajno:

https://sarpa6.bandcamp.com/album/solivagus


Italijanski duo LVA na svom drugom albumu, ΑΣ ΑΡΧΙΣΕΙ Η ΤΕΛΕΤΗ (Nek ceremonija započne) sviraju vrlo bučan ali i vrlo dobro osmišljen blek metal koji zaista ima ceremonijalne kvalitete sa svojim hipnotičkim akordima i puno ponavljanja. Pesme su intrigantne i kad idu sporo i kad idu brzo i album ima mnogo atmosfere. Ali je EKSTREMNO bučan. Ovo je master od kog bole uši i mada je muzika odlična, ja album maltene ne mogu da preslušam u cugu. Ako niste svileni fićfirić kao ja, navaljujte:

https://lvablackmetal.bandcamp.com/album/-

Finski Flagg ima manje kvalitetan zvuk ali je i sam prilično agresivan prema ušima na albumu Nothing But Death. Ovo je sirov, testerišući blek metal u kome nema mesta melanholiji i shoegaze melodijama već samo brutalnim rifovima, blastbitu i krljačini generalno. I ovo je teško za slušanje na ime jako natreblovanog zvuka, ali je lepo. Za ljubitelje Impaled Nazarene, naravno:

https://flaggofficial.bandcamp.com/album/nothing-but-death

Debi album njemačkog jednočlanog projekta YounA je izašao još prvog Juna ali je ovo muzika prilično po mom ukusu pa vredi da se potkači u ovom pregledu. Zornvlouch je ploča agresivnog, surovog blek metala koji ima u sebi i mnogo lepo odmerene epike. Blek metal sebi voli da pripisuje otmenost, eleganciju i određene plemićke atribute, a YounA na ovom albumu izuzetno vešto spaja nervozne, skoro psihodelične rifove, brutalne bubnjarske rafale, izražajno, demonsko pevanje i uznemirujuću, dekadentnu atmosferu. Sve to zvuči domišljeno i dobro naciljano da iznese tu poruku o moći i odricanju od svega ostalog u njeno ime. Odlična ploča:

https://youna-iec.bandcamp.com/album/zornvlouch

https://6yo6una6.bandcamp.com/album/zornvlouch

Singapurski Welkin je notabilan ne po tome što je u pitanju još jedan jednočlani blek metal bend, već po tome što njegov jedini član, Hasthur (tj. Ash Mok) tek za nekoliko dana puni sedamnaest godina. No, sa ovim projektom on snima još od 2018. godine i Recollections of Conquest and Honour, njegov debi album je pristojna ploča melodičnog, sirovog ali urednog blek metala. Nije ovo sasvim po mom ukusu jer se uglavnom drži te neke melodičnosti na prvu loptu i nije odveć maštovito u aranžmanima, ali je s druge strane ukusno svedeno. Hasthur se ne pali da je neki veliki epičar i njegove pesme imaju tu sobnu blek metal jednostavnost, ali sve to zvuči zaokruženo i izražajno. Svakako primetno iznad proseka sobnog blek metala. Plus, pristojan miks. Album izlazi tek za osam dana ali se na JuTjubu već promoviše čitav:

https://welkin.bandcamp.com/album/recollections-of-conquest-and-honour

https://www.youtube.com/watch?v=vxQptPtkxPI

Montrealski Verglas Sanglant (krvavi led, jelte) na albumu Tempête de Tourments, a što im je i prvo dugosvirajuće izdanje, sviraju veoma sirov blek metal. Ovo je odabrana estetika, radije nego garažna realnost benda jer je album snimljen u pravom studiju i ekstremna distorziranost gitare, odvratni vokali i pesme koje ponavljaju mučne teme su sve sasvim očigledno delovi filozofije grupe. Svakako, i aranžmani koji dopuštaju i određenu dostojanstvenu kontemplativnost su deo ovog pristupa pa su Verglas Sanglant dobar primer benda koji svoju surovu konfontativnost ume da uobliči da bude višeslojna i zanimljiva:

https://verglassanglant.bandcamp.com/album/temp-te-de-tourments

Atinjani Utkena su prošle godine imali solidan debi-EP, a sada su tu sa prvim albumom, Nex Fornix i ovo je vrlo lep nastavak priče. Utkena uspevaju da se kreću tačno između atmosferičarske hipnotičnosti i brutalnije, eksperimentalne avangarde, sa pesmama koje su istovremeno i izrazito agresivne ali i veoma hermetične. Ovom bendu i zvuk koji je prilično nedinamičan i sav potopljen u reverb zapravo ide u prilog i Nex Fornix je sa svojom zrelošću i kompleksnom a jasnom estetskom vizijom jedan od najboljih blek metal albuma ove nedelje. A izlazi tek sledeće!

https://pestproductions.bandcamp.com/album/nex-fornix

Italijani Prison of Mirrors su ime uzeli, skoro sigurno, od pesme Xasthura, ali su zvučno bliži francuskoj hermetičnoj sceni avangardnijeg blek metala, najpre bendu Death Spell Omega. Do mere da se ovo, njihov prvi album, De Ritualibus et Sacrificiis ad Serviendum Abysso može tretirati i kao solidna zamena za DSO ako vam je tako nešto potrebno u životu. Sve je to vrlo ozbilno, sa dugačkim pesmama u kojima se rifovi ponavljaju toliko puta da postaju vrtlog što uvlači slušaoca sve dublje u ludilo i sveopštom atmosferom pretnje. Dobro je ovo i mada neoriginalno, svakako lepo pogađa estetiku koju je naciljalo:

https://prisonofmirrors666.bandcamp.com/album/de-ritualibus-et-sacrificiis-ad-serviendum-abysso

Ah, u ur-potvrdi teze da bend koji u imenu ima reč „witch“ skoro sigurno ne može biti loš, stiže nam The Fates, treći album francuskog benda Witches. Treći album za 26 godina, što zvuči impresivno, ali Witches su osnovani još 1986. godine i  nose tu distinkciju da su, kako sami kažu, prvi francuski bend sa „grlenim“ ženskim vokalom. Sibylle Colin-Tocquaine je i posle toliko godina u odličnoj formi na ovom albumu, a i ostatak benda ima čemu da nauči omladinu. Witches ovde sviraju odlični, brzi, napaljeni black/ thrash metal sa puno dobrih, mada ne suviše originalnih rifova. Mislim, ovo je bend osnovan u vreme kada su Slayer bili na vrhuncu kreativne moći pa i Witches mnogo pozajmljuju od mid-80s thrasha u svojim rifovima. No, vade ih dobri aranžmani koji izvrsno dinamizuju muziku, kao i Sibilino pevanje koje je PREMOĆNO. Dobar miks, mnogo energije, apsolutni nokaut:

https://witchesmetal.bandcamp.com/album/the-fates

Narayana iz Leedsa svira „negativan, mrveći blek metal“, kažu sami, a, dodajemo mi, kakav drugačiji bi mogao da bude kada je iz Lidsa? EP Corruption bend prikazuje u odličnom svetlu sa četiri pesme koje voze tu njihovu kombinaciju blek metala i grindcorea sa odličnim ukrštanjem dva ekstremna stila i pozitivnim rezultatima sred sve te negativnosti. Brzo, surovo, abrazivno, ali s dušom. Prelepo:

https://narayana.bandcamp.com/album/corruption

Stoner pregled za ovu nedelju počinjemo albumom koji izlazi tek sledeće, a u pitanju je ploča Desert of Illusions losanđeleskog benda Nothing is Real*. Ovom albumu imam da zamerim master koji je apsurdno preglasan i guši bilo kakvu primisao o dinamici u muzici benda a što je zbilja šteta jer Nothing is Real sviraju fantastično i pišu pesme koje prilično polažu na razliku između glasnih i tiših delova. Neko je na Jutjubu ovo uporedio sa Violent Femmes i Nothing is Real zaista imaju u sebi i deo tog zvuka blago folki pop muzike pre nego što zakucaju sa preteškim, moćnim metal zvukom. A što je sjajna kombinacija. I kad se svira metal, ovo nije prosto stoner već zanimljiva kombinacija sa drugim ekstremnijim žanrovima metala, gde se slobodno ubacuju blek metalska i death metalska prženja pre nego što se vratimo u naručje teške sporosti. Nothing is Real dobro vladaju ovom sporom estetikom, kreirajući monumentalne planine rifova uz koje se slušalac penje izbegavajući plotune bubnjeva i ovo je zvuk u kome pevanje i ne nedostaje. Samo da je lepše izmasterovano...
*Naravno, i oni su ime uzeli po izreci iz Assassin’s Creed.

https://nothingisreal333.bandcamp.com/album/desert-of-illusions


HÄG iz Njufaundlenda su mnogo klasičniji doom metal, skoro pa hard rok sa svojim prijatnim zvukom, melodičnim ženskim vokalom i rifovima koji su u prepoznatljivoj meri bazirani na bluzu. Opet, ovo svakako ima ambiciju da bude više pa je prvi album benda, takođe nazvan  HÄG pun progresivnih ideja koje se lepo uklapaju uz doom osnovu. Ovo je organski, bluzerski doom metal kome razrađeni aranžmani vrlo prijaju a da mu ne oduzmu na osećaju prirodnosti i spontanosti, dok pevačica Clair Hipditch sa svojim teatralnim lounge izrazom sjajno pristaje teškim rifovima. Vrlo fino:

https://hag-official.bandcamp.com/album/h-g

Cruel Curses sa Floride sviraju zapravo prilično prijatan, a i prilično old school hard rok/ metal koji se od derivativnosti spasava progresivno organizovanim aranžmanima. Njihov album, Pray For Sun, Plan For Rain je stoga kao da slušate Van Halen i Alman Brothers Band spojene u jedan entitet a što je za mene, koji sam odrastao na oboma, dosta uzbudljiv predlog. Plus, zvuk u kome ima dinamike. To cenim:

https://cruelcurses.bandcamp.com/album/pray-for-sun-plan-for-rain

Kryptograf iz Bergena su mi se vrlo dopali u Maju na singlu kojim su najavljivali izlazak prvog albuma i sada kada je istoimeni opus od osam pesama izašao, ja sam jednako oduševljen. Norvežani sviraju veoma autentičan, siguran ’70s doom metal koji je vidno inspirisan Sabatima i savremenicima, uz težak, faziran zvuk ali i prigodnu, melodičnu pop-notu koja mu daje lep balans. Ovo su pesme koje su kao ispale iz te neke pozne hipi-ere gde se još verovalo u iceljujuću moć psihodelika i formatiranje ljudske zajednice na osnovu arhetipskih vizija pronađenih njihovom upotrebom. Kryptograf je ploča puna, ako tako smem da kažem, hitova, koji će zadovoljiti i surove stonere metalce što vole da čuju kako flendžer žvaće bas ali i njihove majke koje će pevušiti uz pamtljive melodije. Ploča ima i solidan zvuk sa dosta dinamike i jedino je možda upitna njena prilično velika dužina. Ali ne morate da je slušate iz cuga, naravno. Izvrsno:

https://kryptograf.bandcamp.com/album/kryptograf
Teksaški Tia Carrera ima novi album, Tried and True, i, s obzirom da ova ekipa gura svoj fazirani stoner zvuk već dve decenije, naslov je svakako adekvatan. Ovo je još jedan odličan album poludžemova koji su snimljeni kvalitetno i miksovani profesionalno a izvrstan nivo svirke i telepatsko komuniciranje muzičara koji dugo sarađuju znači i da su ovo pesme koje imaju identitet i težinu daleko preko nečeg što biste dobili od benda koji neobavezno džemuje. Fuzz, wah-wah i drugi agresivni arsenal na gitari je sa druge strane dočekivan razuzdanim bubnjevima i moćnom bas-gitarom i ovo je album za svakoga ko je ikada voleo Hendriksa i njegov uticaj na metal sedamdesetih.

https://smallstone.bandcamp.com/album/tried-and-true

Prijaće vam i novi, četvrti album njuhejvnskih Curse the Son. Ovaj trio već jednu deceniju cepa svoj stoner metal sa jasnim uticajima Black Sabbath pa je i album Excruciation sasvim na liniji tog nekog mid-to-late-’70s zvuka sa psihodeličnim gitarama ali i sa teškim ritmovima i napaljujućim rifovima, preko čega ide odlično pevanje. Curse the Son su mi i dobro podećanje koliko dobar pevač znači ovakvoj muzici. I pritom ne mislim „dobar kao Ronnie James Dio“, nek počiva u miru naš predvodnik i patrijarh, nego „dobar makar koliko Ozzie“. Jer kad čujete ove sjajne rifove i doom atmosferu koje Curse the Son proizvode naizgled bez ikakvog napora, bićete zainteresovani ali kad čujete pevanje bićete odmah kupljeni. Ovo su pesme sa, jelte, tri dimenzije i bend ima sve moje preporuke:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/excruciation


Doom koji će vam nežno milovati dušu dok istovremeno treska po nestašnoj guzi stiže nam od Šveđana Apathy Noir na EP-ju Come Thou Lost Souls. Ovo su zapravo dve pesme, snimljene još 2015. Godine i objavljene na albumu Across Dark Waters, ali ovo su alternativne verzije sa drugim pevačem i u pitanju je izuzetno melodičan, prijatan death doom koji ima težinu i urlanje, ali i tu neku hipernaglašenu romantičarsku tugu. Lepo:

https://vjonas.bandcamp.com/album/come-thou-lost-souls-2020-demo-compilation


Još simpatičnog Dooma donose Grey Host iz Sinsinatija i njihov EP, The Barrow Path, sedam godina posle prvog albuma ima vrlo malo pevanja u svoje četiri dugačke pesme, ali prilično dobro spaja klasičan tolkinovski (mislim, odakle bendu ovo ime, a?) epski doom sa postrokerskim atmosferama. Urlajući death vokal ovde služi da donekle ukotvi muziku u ekstremnom metalu ali melodične, gorkoslatke teme i raspevane orgulje svemu daju jedan arhaičniji ton koji se meni dopada:

https://greyhost.bandcamp.com/album/the-barrow-path


Subarachnoid Space nisu baš metal bend, ali s obzirom da su izronili posle deset godina šutnje i to sa albumom živih snimaka iz 2001. godine i da bend uživo zvuči jako dobro, onda vrede da se ovde pomenu. Naravno, Live in San Francisco, July 2001 je album sjajnih psihodeličnih komada, tribalnog, glasnog a opet umirujućeg roka sa instrumentalnim predznakom i dron eksperimentima pride, pa mislim da bi se dopao svakom metalcu nešto otvorenija uma:

https://subarachnoidspace.bandcamp.com/album/live-in-san-francisco-july-2001

Kad smo već načeli tu temu, i londonski majstori instrumentalne, bučne psihodelije, Psychic Lemon, imaju novi album. Studio Jams Volume 2 je, kako mu i ime kaže, album kvalitetno snimljenih instrumentalnih džemova ove jake trojke, ali Psychic Lemon su suviše moćan bend da bi njihovi džemovi zvučali kao tri muzičara koji se uglavnom traže i samo povremeno nalaze. Naprotiv, ovo je album lepo vođenih i dobro razvijanih psihodeličnih avantura, koji poentira na svom minimalizmu i jasno se izdvaja od „pravih“ albuma koje bend snima, zadovoljan igrom u relativno omeđenom prostoru ovih finih vinjeta. Psychic Lemon ovo i prodaju za bilo koliko novca koliko biste da ponudite, pa svakako, ponudite. Vredi:

https://psychiclemon.bandcamp.com/album/studio-jams-volume-2

Još psihodelije, ali ovog puta sa jakim svemirskim predznakom stiže od Poljaka Andromeda Space Ritual. Njihov album All Shades Of Perception nam donosi 45 minuta kosmičkih efekata,  sintisajzerskih lupova (druga pesma, Lazarus, je SAMO to) ali i dobre ritam sekcije i nadrogirane gitare. Bend svoje pesme formatira kao dugačke instrumentalne džemove i dok ovde ima i malo lutanja i traženja, kompozicije uglavnom imaju sasvim dovoljno sigurnog poentiranja da zavrede slušanje:

https://andromedaspaceritual.bandcamp.com/album/all-shades-of-perception


Doomsday Rejects iz Džeksonvila sa Floride na svom drugom EP-ju, Volume: Six Hundred donose prijatan močvarni stoner rok sa velikim rifovima, velikim bubnjevima i drogeraškim vokalima. Ovo je spora i teška muzika sa poludelim solažama preko stamenog ritma i ima lepu psihodeličnu dimenziju bez gubljenja svoje metal čvrstine. Doomsday Rejects nisu izmislili bogznašta novo u orbiti stoner metala, ali sa autoritetom sviraju ovih šest satanističkih i poletnih stoner pesama:

https://doomsdayrejects.bandcamp.com/album/volume-six-hundred

Nemački jednočlani elektronski doom projekat The Mountain King ima zaista zanimljiv album. Wicked Zen počinje jedanaestominutnom As above, so below donoseći mnogo atmosfere, opipljivog, kinematskog izraza, metanišućih vokala i gitarske distorzije da vam bude zanimljiv. Da li ćete izdržati ceo album sa preko sedamdeset minuta ove muzike je već drugo pitanje ali The Mountain King ima osoben pogled na doom i vredi ga probati:

https://cursedmonk.bandcamp.com/album/wicked-zen

Altar of Oblivion iz Danske su EP Ruins of Samaria snimili još 2006. godine ali on nikada nije objavljen jer je bend menjao pevača i smatrao da ovo više nije njihov zvuk. Sad su se setili ovog snimka, ali se ispostavilo da nigde ne mogu da nađu kanale sa bubnjevima, pa je ovde bubanj dosnimljen preko gitara i vokala i, mada ne pričamo o najbolje produciranom EP-ju svih vremena, Altar of Oblivion ovde imaju vrlo šarmantan epski doom pristup u kome i pored sve epike i svečane težine ima mesta i za dinamičnu i brzu svirku. Puno lepih melodija i jedne fentezi epike. Lepo:

https://altarofoblivion.bandcamp.com/album/ruins-of-samaria-ep

Sorge iz Vašingtona na istoimenom EP-ju nude interesantnu ploču psihodeličnog stoner/ doom zvuka u kome ćete voleti rifove i dobru dinamiku, te taj generalni osećaj nadrogiranosti ali ćete, možda, morati malko da se naviknete na vokale koji su veoma ekspresivni ali za doom nekarakteristični. No, muzika je odlična, sa fenomenalno iskorišćenim klavijaturama pa urgiram da ovome date šansu:

https://sorgedc.bandcamp.com/releases

Pre par nedelja sam izrazio nadu da će album Cadence of the Cursed benda Ice Howl iz Indijane biti ceo dobar kao singl kojim su ga najavili i nisam razočaran. Ovo je tvrd, glasan ali pevljiv i zabavan stoner rok čije očigledne psihodelične ambicije ne stoje na putu njegovoj gotovo pop-zaraznosti. Ljudi vrlo dobro sviraju i ovo su odlične pesme i jedina zamerka je UŽASAN master koji muzici oduzima dinamiku i čini je mnogo težom za slušanje nego što bi smelo da bude sa ovakvim rifovima i pesmama.

https://icehowl.bandcamp.com/album/cadence-of-the-cursed


Heavy Psych Sounds Records za ovu nedelju ima debi album francuskog sastava ORGÖNE i Mos/Fet je izuzetno dugačka ploča – dupli disk sa po četiri pesme na svakom od diskova za skoro dva sata muzike. Ali kakve! ORGÖNE su supertežak, intenzivno psihodeličan bend koji ne zvuči kao drugi bendovi u divljini. Ovo je izrazito zanimljiva kombinacija ogromnih stoner rifova opervaženih monstruoznom distorzijom, ali i vrlo naivnih, skoro pop momenata, sa melodičnim, izražajnim pevanjem Olge Rostropovič i hipnotičkim basovima. Bend ne piše ovako dugačke pesme bez razloga, oslanjajući se jednako na nasleđe klasične stoner psihodelije kao i eksperimentalnijeg krila popularne muzike sa jasnim dugovima Velvetima i Dream Syndicate, i Mos/Fet je ploča umirujuće ritualne muzike koja pritom nema neki pretenciozan, akademski nastup već naprosto prirodno curi, ponavlja se, završi se i ponovo krene. Jako dobro:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/org-ne-mos-fet

https://youtu.be/oclCOLzc8tI


The Ghost Is Clear Records na svojoj kompilaciji, 2020 SAMPLER donose kolekciju 26 uzbudljivih, američkih, pesama u rasponu od panka do metala sa raznim avanturističkim izletima između i ovo je, skoro da ne treba ni reći, dobrotvorni projekat od kojeg pare idu za ljude pogođene nepravdom vezanom za proteste u SAD poslednjih nedelja. Moram da priznam da je kvalitet iznenađujuće visok, sa bendovima koji ne bi imali problem da budu na bilo kojoj Blast First ili AmRep best of kompilaciji u svoje vreme. Dakle, ovo je dosta eksperimentalno i sveže, moćno, prodaje se za koliko date i zaslužuje svaku podršku:

https://theghostisclearrecords.bandcamp.com/album/2020-sampler

Fraser Edwards je čovek, ali i projekat, pre svega virtuozni gitarista koji se loži na power metal i sa svojim projektom gde svira i peva (ali ima i bubnjara) snima albume vrhunski nerdovskog power metala. Prvi album projekta je izašao 2016. godine i bio pozitivno primljen uz primedbe da sve dosta podseća na Dragonforce, pa ovaj novi album, The Architect, ima pesmu Stop Saying We Sound Like Dragonforce. I, mislim, power metal koji apsolutno PRETERUJE u šredingu – do te mere da bi i Yngwieju Malmesteenu potekle suze na neke od ovih gitarskih aranžmana – ali ume i da se našali? Pa to je nešto što mogu da podržim iz sve snage. The Architect je odlično odsviran i produciran i mada je nominalno previše „pop“ za moj ukus, Edwards toliko SVIRA* da je nemoguće da ne šarmira i najtvrđe srce.
*a i solidno peva

https://fraseredwards.bandcamp.com/album/the-architect

(Edit: bandcamp kanal je u međuvremenu obrisan, pa evo makar linka za Edwardsov JuTjub kanal: https://www.youtube.com/user/frazzlepuff/featured)

Greyhawk su heavy metal/ power metal bend iz Sijetla i njihov prvi album, Keepers of the Flame ima veoma solidnu muziku sa jedanaest pesama u manje od jednog školskog časa. To je ekonomično i garantuje da su pesme bazirane na dobrim rifovima, visokom tempu i energiji radije nego na bekrajnom soliranju ili nekakvim proggy ambicijama. Bend nema IDEALNOG pevača ali se na stil Reva Taylora brzo naviknete. Čovek ima dobre falsete a ni „normalan“ stil mu nije toliko rđav , koliko malo odskače od onog što očekujete kad čujete muziku koja je ovako žestoka i napaljujuća. Greyhawk me pogađaju pravo su sve moje slabe tačke na kojima piše Judas Priest i rani Helloween i ovaj album je za mene veoma lepa ponuda. Šteta da nisu na Bandcampu:

https://youtu.be/gMZYga4pENg

Odličan drugi album poljskih Divine Weep koji su započeli kao blek metal bend da bi danas svirali dostojanstven heavy/ power metal. The Omega Man je, u teoriji, premelodična ploča za moj ukus (to je taj „power“ element njihove muzike) ali Poljaci sviraju žestoko i imaju dobre rifove, moćan ritam, pa je taj „heavy“ element njihove muzike dovoljan da spase stvari. Devet pesama, dosta žestine, prijatan album:

https://divineweep.bandcamp.com/album/the-omega-man

Zagrepčani Distance or Die svoj debi album, Tracksuit Metal nazivaju prvim albumom „trenerkaškog metala“. Što, kad vidite kako ljudi izgledaju, dobija pravi kontekst. Naravno, ovo je metal inspirisan Sinišom Vucom, kultnom figurom hrvatske metal (i folk) scene koja je uspešno napravila krosover u mejnstrim, što putem muzike, što putem političke karijere. Elem, Distance or Die su i sami na tragu Vicovog Živog blata, mešajući klasičan heavy izraz sa malo thrash elemenata i mada Tracksuit metal verovatno neće za njih učiniti ono što je Punk Rock of Wellness učinio za Brkove, ovo je sasvim solidna drugorazredna heavy ploča. I ovo kažem sa punim simpatijama. Distance or Die očigledno sviraju ono što vole, uživaju u heavy metal rifovima, jakom ritmu i pevanju u falsetu pa je i meni prijatno da ih čujem, mada ih sigurno neću slušati sve vreme. Kada pređu u ful-narodnjački mod na završnoj pesmi a koja je obrada Vucoce „Podigla me iz pepela“ čovek prosto poželi da je njihov korektni metal puniji ovakvog ekscesa jer bi ga to izdvajalo iz svetskog proseka:

https://distanceordie.bandcamp.com/album/tracksuit-metal

Slično, Nemci Blackslash na singlu Gladiators Of Rock/ The Power imaju dve pesme časnog ’80s NWOBHM zvuka koji je samo za nijansu previše poseljačen da bi bio u prvoj klasi. No, ovo je solidno napisano i odsvirano i prilično dobro miksovano i samo ga kvari taj preterani nemački cheesy pristup. Ali nisam ja baš toliki snob da mi je to potpuni dilbrejker:

https://blackslashband.bandcamp.com/album/gladiators-of-rock-the-power

Za ljubitelje klasičnog heavy zvuka je svakako i vest da je na Bandcampu dostupan novi album kalifornijskih Haunt, a koji zvanično izlazi tek trećeg Jula. Flashback je ploča solidnih tema i žestoke svirke u tipičnom Haunt maniru koji baštini žestinu NWOBHM pristupa sa moćnim rifovima i jakom ritmičkom navalom ali se ne stidi „komercijalnih“ refrena. Nisam preterano zaljubljen u glas Trevora Churcha, ali se čovek na sve navikne a Flashback ima dovoljno dobre muzike da ću izdržati i taj vokal i ta blaga skretanja u pop smeru.

https://hauntthenation.bandcamp.com/album/flashback

Odličan, mračni a opet zavodljivi, gruvi sludge metal dobijamo na novom albumu benda Thou uz Baton Ruža u Luizijani. Ova ekipa koja cepa već petnaest godina, na svom šestom albumu (uz milion EP-jeva), Blessings of the Highest Order donosi zapravo 16 obrada Nirvane snimljenih tokom godina i Thou se ovde pokazuju kao majstori, uzimajući elemente muzike Kurta, Dejva i onog trećeg, ali ih zatim uplićući u svoj brutalni, seksi zvuk. Ovde, pritom, nema sigurnih hitova (dakle, ni Litijuma, Ni Hart Šejpd Boksa, ni Tin Spirita), najpoznatije pesme su Territorial Pissings, i In Bloom i bend karakterističnim izvođenjima uspeva da ih učini svojim, pretvarajući Nirvanin pank/ folk u brutalni, skoro crtanofilmovski izobličeni sludgecore. Pa još može da se plati koliko hoćete. Izuzetno:

https://thou.bandcamp.com/album/blessings-of-the-highest-order

Blunt Force Grind na albumu Slackjaw sviraju grindcore koji kao da je sklapao AI hranjen naizmenično albumima Blood i Dropdead. Nije to rđavo ali jeste sasvim nemaštovito i pesme od po minut na trenutke zazvuče predugo. Ali da ne budem ni ja preoštar, Blunt Force Grind sviraju solidno i ovo, mada nema ni molekula originalnosti, ima strast i (negativnu) energiju (u najpozitivnijoj konotaciji):

https://bluntforcegrind.bandcamp.com/album/slackjaw

Efikasniji su Hate for Humanity iz Los Anđelesa koji sa pet pesama na demo snimku Demo ne dobacuju ni do tri minuta. Pokolj, krš, lom, negativnost i abrazivan zvuk, ali i gruv potreban za dobar grindcore – sve je tu:

https://hateforhumanity.bandcamp.com/album/demo-2


Za još malo grinderske negativnosti, tu su Poljaci Vaginal Cum sa albumom Fuck The Catholic Civilisation. Oštro. Vaginal Cum i pored tog tinejdžerskog imena za bend od gomile grind naplavina na Bandcampu izdvaja malo zreliji stav prema temama, ali i muzika koja je kvalitetnija i zapravo ima u sebi dosta death metala. Dvojica Poljaka dosta uspešno mešaju old school death metal i grindcore i mada ovo nije mnogo kvalitetno ili inovativno izdanje, vredi ga čuti ako inklinirate:

https://vaginalcum.bandcamp.com/album/fuck-the-catholic-civilisation

Teksašani Triage su svoj istoimeni EP (sa četrnaest pesama!) sami izdali još u Februaru ali evo sada i „pravog izdanja“, za RFL Records. Na osnovu broja pesama lako je zaključiti da je ovo grindcore bend – i jeste – ali nisam bio spreman za to koliko je ovo kvalitetno odsvirano i snimljeno. Triage nisu nikakvi mladunci iako im je ovo prvo izdanje, sva trojica su iskusni muzičari sa više bendova u CV-ju, uključujući Captain Cleanoff, pa zvuče ubistveno, skoro kao da su iz Skandinavije na ovom izdanju, kanališući razgovetniji grindcore po formuli Nasum ili Rotten Sound, sa izvrsnom produkcijom i bravuroznom svirkom. Jedan rif u Armageddon Worship je očigledna aluzija na Dismember pa ovde ima i sasvim manifestnih veza sa Skandinavskim zvukom a kogod da voli kvalitetan, eksplozivan grindcore ovde će naći razlog da se raduje:

https://rflrecords.bandcamp.com/album/triage

Elgrom iz Nemačke takođe sviraju grindcore, mada se već po logotipu vidi da je ovo više „metal“ bend. Svejedno, njihov Demo 2020 nema identični eksplozivni kvalitet i fenomenalni miks koji imaju Triage ali je dosta dobar, sa vrlo pristojnim zvukom za demo i pesmama koje jesu malo manje eksplozivne i maštovite ali i dalje sasvim solidno kidaju smenjujući brze d-beatove sa ubistvenim blastovima. Elgrom imaju i semplove ispred pesama, kul efekte na vokalima i nešto metalnije rifove s vremena na vreme pa se ovo fino sluša:

https://eigrom.bandcamp.com/album/demo-2020

Japanski Pharmacist je jako nov bend dva čoveka (ili žene? Ko zna?) koji svira jako mračan grindcore sa elementima, kao što se i iz imena naslućuje, carcassovske patološke tematike. Mislim, i debi EP im se zove  Forensic Pathology Jurisprudence. No, i pored jasnih uticaja, nije ovo POTPUNI klon Carcass (recimo nekih 70%); Pharmacist zapravo imaju neki svoj zvuk (koji je vrlo naporan, masterovan IZUZETNO glasno itd.) a koji je simpatičan mada, naravno, morate biti naklonjeni goregrind stilu. Bend svakako pogađa taj bolesni gruv koji volimo u ovakvoj muzici i sada im ostaje da rade na pesmama, no za prvi EP ovo je vrlo solidno.

https://pharmacistgore.bandcamp.com/album/forensic-pathology-jurisprudence

Takođe iz Japana dolaze Kruelty ali ovo je bend sa već više izdanja. Njihov najnoviji EP, Immortal Nightmare donosi tri pesme brutalnog, veoma teškog koktela doom metala, death metala i sporog hardcore zvuka koji ovaj bend baštini još od  2017. godine. Kruelty uspevaju da ovoj formuli udahnu mnogo života, gazeći na ovoj ploči teškim korakom uz mnogo mučnog, iznurujućeg gruva i zvuk koji, iako solidan, nažalost ne dopušta uvek da se čuju nijanse u njihovoj svirci. Ovo je šteta jer Kruelty uz mnogo hromatske supe koju serviraju ima i po neki memorabilan rif. EP se završava obradom Graveove Into the Grave i to je vrlo primereno:

https://kruelty666.bandcamp.com/album/immortal-nightmare


Za dobru kombinaciju negativnosti i pozitivnosti tu su nam HPGD, izdavač koji ima sluha za svoju publiku što voli dobru lošu muziku i nema mnogo para pa smo dobili Coronavirus / COVID​-​19: Free Bandcamp Sampler. Ovo je 16 pesama od isto toliko bendova koji izdaju za Horror Pain Gore Death Productions i ako do sada niste čuli Locust Reign, Formless Master, Viogression ili Abigail, ovo je idealna ploča da je stavite u telefon i ponesete sa sobom kad krenete u štetu. Verovatno nećete stići kuda ste krenuli ali grindcore će od vas napraviti boljeg čoveka.

https://hpgd.bandcamp.com/album/coronavirus-covid-19-free-bandcamp-sampler


Belgijanci Furia su svoj prvi EP, Nameless, izdali još prošle godine ali su ove godine napravili digitalno izdanje istog i, pa, šarmantan je to thrash metal sa dosta gruva i dobrih rifova, te vrlo „blackened“ pevanjem. Po nešto za svakog, što bi se reklo, a mene ovde najviše voze ti stvarno dobri rifovi, jak ritam i kvalitetan miks. Furia razume da metal valjda da bude i težak čak i kada je brz (mada je uglavnom poletnog srednjeg tempa) i meni to prija:

https://furiabelgium.bandcamp.com/album/nameless


War Curse iz Sinsinatja na EP-ju The Spider Sessions nude tri pesme kvalitetnog thrash metala za svakog ko voli, recimo, disciplinu nalik na Testament i Forbidden. Ovo je vrlo dobro producirano, vrlo profi odsvirano i naprosto ima personaliti koji fali mnogim modernim bendovima ovog usmerenja. War Curse ne sviraju mnogo brzo ali imaju dinamične, uzbudljive pesme i drže čoveka na ivici sedišta sve vreme. Preporuke:

https://warcursemetal.bandcamp.com/album/the-spider-sessions-ep

(kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #854 on: 13-06-2020, 16:11:22 »
Global Thrash Attack su bili vredni i pred nama je još jedna kompilacija thrash metal bendova sklapana po nacionalnom ključu. Ovog puta se selimo u Grčku i Greek Thrash Attack ima 16 odličnih ekipa koje će nam ponuditi svoja viđenja thrash metala. Naravno, Grčka je dom Suicidal Angels, benda koji je značajan i u međunarodnim okvirima, da ne pominjemo da zemlja ima predvodničku ulogu kad je u pitanju blek metal u južnijem delu Evrope, ali svakako treba istaći po ko zna koji put izvanredan kompilatorski njuh Global Thrash Attacka. Rusi kao i obično uspevaju da odaberu gomilu pesama bendova za koje nikada niste čuli sem ako niste ozbiljan dopisivač i scenski istraživač i da to sve zvuči istovremeno i kvalitetno odsvirano/ producirano a da ima i tu neku primalnu energiju bendova koji nisu poznati i koji su gladni pažnje i dokazivanja. Ubitačna kombinacija, kao i uvek i ovo je još jedan album prodavan po „kolko date“ ceni koji apsolutno ne treba propustiti:

https://globalthrashattack.bandcamp.com/album/greek-thrash-attack-compilation

Mental Coma iz Kopenhagena na novom EP-ju, Ending an Era ima novog pevača, dobar omot i pet pesama odličnog death/ thrash metala. Iako miksovano i masterovano prilično klaustrofobično, muzički ovo je ekstremno zrelo nudeći muziku koja sjajno kombinuje progresivističke eksperimente sa klasičnm metal nabadanjem, zadovoljavajući i dušu i intelekt u isto vreme (i telo, pretpostavljam ako uz ovo jedete krempite ili masturbirate...). Mental Coma su maštoviti i umeju da složene i ambiciozne aranžmane naprave da zvuče prirodno pa onda i pesme od tri-četiri minuta zvuče kao prave epopeje, samo svirane ogromnom brzinom. Sjajno:

https://mentalcomathrash.bandcamp.com/album/ending-an-era

Teksaški Power Trip ima novi živi album, dve godine posle prošlog i Live in Seattle 05.28.2018 je i snimljen pre dve godine tako da... Trik je u tome da je bend izgubio puno para jer nije mogao na turneje zbog pandemije pa se nadaju da ovako kompenzuju... Enivej, ovo je odlično snimljen i miksovan album, a bend, sa svojim sada već velikim iskustvom, izuzetno dobro svira. Ja ne volim baš nešto taj njihov siledžijski thrash/ moshcore koji me pdoseća na NYHC iz devedesetih što su ga puštali na televiziji pa su sva deca puštala brade i nosila bermude i kačkete ali ovo je kvalitetno pa ko voli, uživaće.

https://powertrip.bandcamp.com/album/live-in-seattle-05282018

Whipworm su bend članova Titan, Cemetery, Mster itd. i kombinuje thrash i death metal sa malo hardkor pank himničnosti za jedan sasvim simpatičan krosover na EP-ju Swarm. Ovo je muzika koja voli svoj tehnički element iako se istovremeno trudi da ostane i dovoljno razgovetna da bi bila bliska i normalnoj publici. Pet pesama, dosta finih momenata:

https://whipwormmetal.bandcamp.com/album/swarm-2

Die Ego imaju ime kao da su Južnoamerikanci (die ego – diego kapirate), pa još naziv albuma – Culto, ali bend je zaprevo iz Londona. I svira solidno bučan heavy metal na prelasku u thrash, koji uspeva da zvuči istovremeno i nezastarelo a opet klasično. Ovde uglavnom nema klišea koje vezujemo za metal osamdesetih i dobijamo namesto njih dobro napisane, energične metal pesme koje me podsećaju na progresivniji smer kojim su krenuli zemljaci Acid Reign pre tridesetak godina. Gotivno.

https://dieego.bandcamp.com/album/culto


Losanđeleski Murder Construct su svoj jedini album, Results izdali još 2012. godine. Ali evo ga opet, remiksovan i remasterovan i mada ja ovde retko pominjem reizdanja, Murder Construct su uvek bili po mom ukusu i mislim da mase treba da čuju ovaj manični deathgrind album nošen fenomenalnim vokalom Travisa Ryana (Cattle Decapitatoon), spakovan u dvominutne detonacije u izuzetnim izvedbama članova Cephalic Carnage, Exhumed, Intronaut, Terrorizer LA i još gomile bendova. Mastering je, svakako, preglasan što uz ovako brutalnu muziku ume da bude za uši naporna kombinacija ali  Murder Construct toliko dobro sviraju da se vredi žrtvovati.

https://murderconstruct.bandcamp.com/album/results-redux

Norvežani Elegis su vrlo heavy na svom drugom albumu, Kultus. Ovo je album teškog, glasnog, nepraštajućeg death metala koji i pored sve težine i death metalskih mosh delova ima i lepih black metal elemenata ali i određenu možda ne MNOGO progresivnu ali ipak blago proggy ambiciju, pa su pesme sklopljene od interesantnih ritmičkih struktura i eksperimenata sa rifovima koji imaju jednu industrijsu, hipnotičku repetitivnost. Bend ima dobar zvuk, čime hvataju na prvu loptu (gitarista, Baron, ima vrlo dobar glas), ali onda tu pažnju koju su privukli pravdaju zanimljivim songrajtingom:

https://elegis.bandcamp.com/album/kultus


Ako ste raspoloženi za nešto brutalno, dementno i neprijatno na onaj način koji čoveku zagreje srce iako je svestan da ne bi trebalo da pominje slušanje ovakve muzike u pristojnom društvu, za vas je trostrani split EP francuskih bendova Dysmorfectomy, The Lump i Visceral Uprooting, nazvan  Blooming Seeds of Guts. Od ovog nabrojanog, prvi i poslednji su jednočlani slem bendovi kojima je jedini član – isti čovek, a The Lump su četvoročlani slem bend. Što se već i iz imena bendova i izdanja da naslutiti, naravno. No, ovo je simpatičan slem, death metal koji se još uvek drži „metal“ strane cele priče, pa iako je srednjetempaški i usmeren na gruv, ne vuče na beatdown hardcore ili druge „urbane“ stilove muzike. Al, mislim, nije ovo ni ruralno, Francuzi su vrlo solidni i muzički i produkcijski, kreirajući muziku koja slem formulu nimalo ne unapređuje ali je sasvim dostojno iznosi sa rifovima koji imaju potrebnu hromatsku disciplinu i ritmovima koji imaju potreban fank-faktor da ovo bude šest pesama solidnog gruva, brutalnih grlenih vokala sa povremenom „bri“ ekskurzijom, i generalnog slamming death metal pravoverja. Prijatno:

https://thelump.bandcamp.com/album/blooming-seeds-of-guts

https://dysmorfectomy.bandcamp.com/album/blooming-seeds-of-guts

https://visceraluprooting.bandcamp.com/album/blooming-seeds-of-guts

Gore sam pomenuo legendarni Grave a oni spremaju novi EP, Morbid Ascent za Jul. Izdavač, ukrajinski Archaic Sound se već unapred izvinjava što neće prodavati downloade pa je možda vreme da već rezervišete svoju CD kopiju pošto je tiraž limitiran na 500. Jer, po ovoj jednoj pesmi koja se sada da čuti, ovo će da BIJE. I to pošteno. Grave ne filozofiraju nego sviraju snažno, teško, moćno (i naravno, potpuno brikvolovano u masteringu ali se to donekle da podneti kod ovakve muzike), epski i za nijansu razgovetnije nego u svojoj klasičnoj fazi. Do mere da će ovo zadovoljiti i fanove Dismember. Sjajno. Jedva čekam ceo EP:

https://archaic-sound.bandcamp.com/album/morbid-ascent

Za još udaračkog ekstremnog metala tu su nam mančesterski Foetal Juice sa svojim drugim albumom Gluttony. Kad bend ima ovakvo ime, ne očekujete balade i prozračne akorde, ali, naravno, velika većina današnjih (well, i jučerašnjih) goregrind bendova je više zainteresovana kako da učine da im pevač zvuči kao divlji vepar koji proždire Ktulua nego da pišu zanimljive pesme, no Foetal Juice ovde imaju solidan adut u rukavu utoliko što uopšte ne sviraju goregrind. Ovo je više klasičan grindcore izmešan sa old school death metalom i to ovim ljudima lepo stoji. Gluttony je album velikog besa i negativnosti, ali istovremeno i dobrih rifova, odličnog pevanja, poletne svirke koja spaja napaljujući Cannibal-Corpse-sa-polovine-devedesetih metal sa disciplinovanim grindcoreom, pa i humora. Mislim, prva pesma se zove Take Your Face For A Shit, a ako to nije znak da biste sa ovim momcima rado popili čašicu ili dve u kafani, je ne znam otkud vam tako visoki kriterijumi. Gluttony je glasna i, ako ste nežnija dušica, za uši naporna ploča ali je i moćna, katarzična i naprosto – zabavna. Preporuke iz sve snage:

https://www.youtube.com/watch?v=CvG7Rdm2a8w

https://gorehouseproductions.bandcamp.com/album/gluttony

Alchemea iz Atine (ove naše, grčke) sebe nazivaju post-death metal bendom, što ne znam ni šta je. Mislim, Sludge metal mi je najbliži toj ideji, ali na svom prvom albumu, Sanguinary Melange, Alchemea veoma insistiraju na komplikovanim ritmičkim strukturama i denflovanim sviranjima po jedne note. Kad se doda malo prog-grinderskih harmonija, vokal snimljen preko telefona i jaka disciplina, Alchemea su za sebe mogli da napišu i da su progresivni djent bend i ja bih im verovao. Ipak, kad se album sluša, ovo se meni dopada više od većine prog-djenta koji sam čuo. Pesme su bolje napisane i imaju jasne ideje i smerove u kojim se kreću, ne dopuštajući bendu da ih odvuče u puke egzibicije. Dobro snimljeno, takođe. Dobra ploča.

https://alchemea.bandcamp.com/album/sanguinary-melange

Golgothan (demon govana) je bend iz Luizijane koji je četiri godine šutao posle EP-ja Gore Dungeon (imali su, navodno i jedan singl ali njega nema na Bandcampu) i sad se vraćaju novim EP-jem. Bend ne ume da snimi album, izgleda, ali makar naslov EP-ja svedoči da gorecore oštrica nije izgubljena. Rotting Genitalia je prijatna ploča zapravo kvalitetnog death metala negde između Aborted i Cattle Decapitation. Bend je opsednut šloki, VHS horror tropima, ali u muzičkom smislu ovo je bar dve klase iznad tipičnog goregrind programa koji ćete čuti ove godine. Pesme su dobre, bend artikulisan i svestan kako se stvari aranžiraju da se istaknu dobri rifovi, moš delovi itd. Pa još ti tekstovi! Vrlo solidan EP i svakako potvrda da je vreme za album:

https://golgothan.bandcamp.com/album/rotting-genitalia

Obscene iz Indijane su solidni na debi albumu The Inhabitable Dark, mešajući brutalni death metal sa malo grindcore i black metal uticaja. Hoću da kažem, ovo ima energiju brutalnog death metala a da izbegava većinu njegovih žanrovskih klišea – opsednutost biološkim hororom, nerazgovetni, grleni vokali – zarad jedne simpatične artikulisanosti. Da se razumemo, ovo je i dalje brutalno i nerazgovetno samo je vokal nešto ekspresivniji a surova hromatska tuča rifova biva protkana lepim blek metalskim temama i sludge gruvom. Pritom solidan zvuk mada je master mogao biti i za nijansu „mekši“. Ali dobar album:

https://obscenedeathmetal.bandcamp.com/album/the-inhabitable-dark

Nemesium su Australijanci i njihov debi album, Continua je interesantna death metal ploča koja pokušava da prijemčivost melodičnog death metala po uzoru na The Black Dahlia Murder spoji sa malo blek metal uticaja. Kad je dobro, ume da bude odlično – notabilno otvaračka Archetype – no, kad je osrednje nije loše ali nije ni mnogo memorabilno. Pomoglo bi da album nije mesarski masterovan tako da je u zvuku sve spljeskano i mada ploča ima snagu, odsustvo dinamike je grdno ubija, pogotovo uz odličnog bubnjara koji se jako trudi da oplemeni gruv kog neke pesme imaju. No, svakako, ovde ima dosta dobrih momenata i ko ima snage, treba da ga čuje:

https://youtu.be/-B0ElOc7IKU


Menace iz Perta u Australiji na svom EP-ju Found in the Dirt imaju pet pesama post-metal zvuka koji lepo kombinuje blek metal, treš metal, indastrijal metal i sladž za potentnu smešu. Ovo je mračna muzika koja uobičajene metalske stilizacije  zamenjuje za nijansu ozbiljnijim stilizacijama još uvek zadržavajući težinu i abrazivnost koje volimo kod metala. Dakle, ovo je svakako i dalje žanrovska metal muzika samo se ozbiljnije pretvara da je uz to i nešto drugo. Meni prija.

https://menacenoise.bandcamp.com/album/found-in-the-dirt


Voidbloom na EP-ju Tongues of God imaju pet pesama mučiteljske ali odlične kombinacije sludge metala, mathcorea, grindcorea i određene „prljave“ progresive. Ovo nije „feel good“ muzika, puna je neprijatnog urlanja i disharmonija, ali bendu uspeva da u svemu tome kreira memorabilne pa i zarazne momente u kojima uživate istovremeno sa osećajem nelagode. Odlična produkcija, takođe, za ovu američku momčad.

https://voidbloom.bandcamp.com/album/the-tongues-of-god

Kako ja nisam baš preteran ljubitelj deathcorea, novi Aversions Crown, za koga ljubitelji kukaju da je razvodnjen i ne na nivou prethodna tri albuma, meni zapravo leži sasvim okej. Australijanci sviraju brzo i žestoko sa lepom smešom napaljivih rifova i melanholičnih tema da mi obavezni sadržaj u vidu monotonalnih brejkdauna ne smeta mnogo. Hell With Come For Us All je ploča tehničkog deathcorea koji je meni prijemčiv jer se ne zasniva ISKLJUČIVO na tehnici i bend posvećuje pažnju pesmama, njihovom narativu i dinamici, pa ja ovo zapravo sasvim lepo slušam:

https://www.youtube.com/watch?v=yqdM7ocjCCU

https://www.youtube.com/watch?v=NkkmIFZxYfw&list=PLQGrRTjQT3n_x0bsqug6j8wRoiOmzIAL9

Behold The Arctopus imaju novi album, Hapeleptic Overtrove i ova njujorška trojka (sastavljena od članova Gorguts, Direwolf, Nader Sadek, Krallice itd.) i dalje vrlo lepo meša užasno tehnički, kompleksni instrumentalni metal* zvuk sa rock in opposition i i NY downtown zvukom. Drugim rečima, da su John Zorn, Derek Bailey, Chris Cutler i ekipa odrasli na metalu umesto što su do njega došli u kasnijim životnim fazama, možda bi zvučali ovako. Hapeleptic Overtrove je ploča koja zahteva određenu posvećenost i koncetraciju jer je sva u krešendima i ne pušta slušaoca da uđe u „zonu“, ali to je jednostavno priroda ovakvog pristupa. Stockhausen je pre svoje konkretne faze imao ovakve kompozicije pa ako ste ikada sanjali da Gruppen svira umesto tri orkestra, trio metalaca – ovo vam je to.
*sa zvezdicom

https://beholdthearctopus.bandcamp.com/album/hapeleptic-overtrove

Za kraj malo novog, naprednog death metala. Prvo jedno Relapseovo izdanje, odlični novi EP projekta Living Gate u kome su članovi Yob, Amenra, Wiegedood, Oathbreaker itd. Deathlust je kolekcija pet neumoljivih, tehnički odličnih ali nikako tehnički fetišističkih pesama kojima ovaj bend debituje na Relapseu, servirajući izvanredni koktel kvalitetne svirke i sirove death metal energije. Slično bendovima koji izdaju za 20 Buck Spin, a koje toliko hvalim, Living Gate spajaju uho za mračnu temu i dobro razvijen rif old school death metala sa kompleksnim aranžiranjem ali i sirovošću u zvuku i izrazu koji svemu daju dah autentičnosti i beže od „laboratorijskog“ ugođaja. Deathlust je prepun sjajnih ideja, strasti, duha i odlične produkcije te od mene ima sve preporuke.

https://livinggate.bandcamp.com/album/deathlust

A ako vas je Living Gate razjario i sada ste gladni nečeg uporedivog po idejama i kvalitetu, sa zadovoljstvom mogu da javim da upravo pomenuti 20 Buck Spin imaju JOŠ JEDAN odličan album u katalogu. Pa dokle????  Da budem iskren, Providence, drugi album oklendskih blackened death metalaca Ulthar sam priorderovao čim sam čuo dve pesme sa istoga pre nekoliko nedelja. Ulthar sam voleo još na prvom albumu, Cosmovore, iz 2018. godine i tada sam im hvalio zvuk i, kao, blago kritikovao songrajting, ali evo koliko bend ume da sazri za dve godine. Providence je ploča i dalje veoma dobrog zvuka (i to za 20 Buck Spin iznenađujuće dinamično masterovana) ali je bend ovde napisao i izvanredne pesme. Ulthar uspevaju da kombinuju naglašenu sirovost old school death metala (sve je puno rifova iz Asphyx i Autopsy kurikuluma) sa naglašenom sofisticiranošću u aranžiranju gde muzika svojom dinamičnošću i smelim aranžmanskim zaokretima, promenama tempa i upadanjem iz melodičnih blekmetalskih tremolo momenata u deathmetalsko dž-dž okidanje uspeva da sve vreme zadrži svežinu i ostavi utisak kompleksnosti ali i da sve to bude prirodno, skoro spontano, bez za tehnički death metal tipične artificijelnosti u spajanju nespojivog. Ovo je, svakako, odlika velike većine 20 Buck Spin bendova i izdavač zaista ima izvanredan njuh u identifikovanju muzičara koji formu ekstremnog metala izuzetno razumeju i vole ali su spremni da je bez milosti dekonstruišu i rekonstruišu za svoje potrebe, gradeći ploče koje deluju tuđinski koliko i familijarno, onako kako najbolji death metal sa svojom kombinacijom mosh-friendly prijemčivosti i apstraktne, hermetične otuđenosti i treba da zvuči. Providence ima i fenomenalan omot koji je bendu, zbog stilizovanih muških polnih organa na neko vreme doneo i zabranu na Spotifyju. Pa, mislim, ako vam TO nije dovoljno, ja ne znam šta još da kažem.

https://listen.20buckspin.com/album/providence

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #855 on: 20-06-2020, 14:02:43 »
Ove nedelje metalna ponuda je bila mršavija, valjda zbog predizborne šutnje. Dobro, izašao je novi Vampire koga ovde nećemo prikazati jer ga nema za legalno besplatno slušanje a mi ipak u prvom redu mislimo na raju (album je inače, vrlo solidan ako volite taj neki „komercijalniji“ black/ thrash), a izašao je i novi Lamb of God koga takođe nećemo prikazati jer ja zaspim na pola svake njihove pesme. No, prikazaćemo mnogo toga dobrog iz oblasti blek metala, grajndkora, duma, slema...

OK, koliko vas očekuje da čuje ne podnošljiv, ne prihvatljiv, ne prosečan, nego UBITAČAN blek metal iz, čekajte da proverim... Kentakija??? Ali, evo, upravo smo dobili drugi album dua Fornicus, i Sulphuric Omnipotence je baš to – ubitačan album. Bend je započeo kao death metal projekat sa black uticajima da bi tokom vremena mutirao u uglavnom blek metal, ali zadržavajući plemenite elemente death metala. Ovo se posebno očitava u sporijim delovima pesama gde Fornicus majstorski melju slušaoca moćnim death-doom (i slam) rifovima i masivnošću. No, dobar deo ploče otpada na pakleno blek metal prženje, i bend ovde savršeno spaja bestijalnu, eksplozivnu dimenziju blek metala sa njegovim hipnotičkim kvalitetima, kreirajući muziku koja ume da bude i živa i dinamična ali i da vas očas dovede u izmenjeno stanje svesti svojim spiralnim, u sebe uvrćućim temama i monotonim a ubistvenim ritmom. Fornicus imaju i rifove i atmosferu, i blek metal ekstrovertnost i death metal hermetičnost i kao da su mene pitali kakav album da snime sa svojim odličnim detaljima ali još boljom celinom koja razume i kako treba da se menjaju tempo i atmosfera. Jedina moja zamerka odnosi se na dosta glasan master pa iako sam čuo i mnogo gore ove nedelje, nije da ne bih voleo da su Fornicus ovde obratili malo više pažnje na dinamiku. Svejedno, ovo je praktično remek-delo:

https://fornicus.bandcamp.com/album/sulphuric-omnipotence


Italijanski kvartet Heruka ima vrlo dobar drugi album, No Sun Dared Pass Our Windows koji od omota, preko produkcije pa do maštovitih i energičnih aranžmana daje veoma lep program. Italijani siraju od početka stoleća ali su albume počeli da izdaju tek ove poslednje dve godine i vidi se da je tu dosta ideja krčkano azvuk i filozofija benda pažljivo brušeni. No Sun Dared Pass Our Windows je kolekcija melodičnih (povremeno neodoljivo zarazno melodičnih – slušajte naslovnu pesmu) i žestokih pesama koje lako menjaju tempo i ritam i čuvaju tečnu, vižljastu formu. Naravno, meni posebno godi što Heruka ima dobre, pamtljive rifove i što svira brzo ali ono što je zapravo najbolje kod benda je što i pored brzine i žestine, muzika deluje razgovetno i prijateljski, bez za blek metal uobičajenog antagonizma spram slušaoca. Bend je i tekstualno zainteresovan za širi spektar tema i uz sve te sjajne muzičke momente na albumu, ovo je jedna odlična ploča, laka za preporučivanje i prijatelju i neprijatelju:

https://herukaproject.bandcamp.com/album/no-sun-dared-pass-our-windows

Britanski Grimsteed je inspirisan Warhammerom 40K, što je, jelte, relativno bajkovita naučna fantastika, no njihova muzika je prilično napredna i intrigantna. Pričamo o blek metalu koji u fullu koristi činjenicu da se kreira kako bi oslikao univerzum u kome svemirski marinci ratuju sa orkovima i sličnim fantazijskim bićima, pa su ove pesme epske i veličanstvene (a tekstovi se koncentrišu na Horus Heresy) ali na jedan „svemirskiji“ način nego što je u blek metalu inače standard. Naravno, znamo da se i Anaal Nathrakh inspirišu WH40K ikonografijom, ali Grimsteed imaju sasvim svoj zvuk koji je, kako rekoh, veoma epski ali dovoljno originalan pa je EP Ecclisia Hereticus, prvo izdanje ovog benda, prilično prijatan za slušanje.

https://grimsteed.bandcamp.com/album/ecclisia-hereticus

Atlantćani Amidst the Withering imaju treći album i Such Devils We Shame je solidna demonstracija njihovog simfonijskog black metala koji uspeva da ima svu pompu kakva se inače vezuje za ovakvu muziku a da ipak deluje i manje kičasto od proseka. Zašto je tako, nisam siguran, ali ovo su svakako dobro napisane pesme kojima nakićeni aranžmani lepo stoje i imaju kvalitetan narativni sloj. Bend je i odlično produciran pa je ovo veoma preporučljiv album za sve koji u blek metalu traže više sofisticiranosti a manje suve agresije, a da ipak nisu skloni nekakvim avangardnim strategijama:

https://amidstthewithering.bandcamp.com/album/such-devils-we-shame

Njujorčani Naruuth, kako sa Njujrkom već zna da bude, sviraju intrigantan, ekspresivan blek metal na svom prvom EP-ju, Naruth 0.6-I. Njihova je muzika u ove tri pesme možda za nijansu tradicionalnija od onog što ja inače doživljavam kao „njujorški“ blek metal zvuk ali ona svakako ima tu „indie punk“ komponentu koja je za njega karakteristična i taj odličan balans emotivne ekspresivnosti i žestine kakav meni prija. Bend koji treba zapamtiti, a koliko blek metal sastava iz Kvinsa uopšte znate?

https://naruth.bandcamp.com/album/naruth-06-i

Brazilci Amplexus Mortem su veoma diskografski aktivni poslednjih meseci pa evo i novog singla, Ruin and Destruction of Being koji je tri i po minuta nemilosrednog, zakucavačkog blek metala sa solidnim aranžiranjem i odličnom muzičkom izvedbom. Snimak je lišen dinamike, ali bend to, slutim, tako i želi, odlučujući se da vam uši iscrpi dok se ne predate. Ali fino je:

https://amplexusmortem.bandcamp.com/album/ruin-and-destruction-of-being

Odličan atmosferični (pa malo i post) blek metal od strane ruske postave EVA. Ovo je vrlo hermetična ponuda: album se zove CMXCIX i sve pesme su označene samo rimskim brojevima, bez tekstova pa čak i navođenja koliko bend ima članova, ali je muzika vrhunska, sa izvrsno držanom tenzijom koja se oslobađa u umešno upredenim momentima setne melodije međ agresivnu, munjevitu svirku. Bend ima taman, prijatan zvuk, svira kao dobro podmazani stroj a pevanje je odlično i EVA nudi blek metal koji, iako zapravo vrlo svedeno poteže tipične atmosferičarske alatke, za moje uši nudi izuzetan, prijemčiv zvuk i uzbudljivu atmosferu. Izvanredan debi:

https://evafromkarelia.bandcamp.com/album/cmxcix

Šveđani Revenge Prevails na svom trećem albumu, Habitats, lepo kombinuju melodičnost i promenljivu dinamiku pesma, sa sigurnošću se krećući od sanjivih, atmosferičnih meditacija pa do blastbita. Pesme su sklopljene od kompleksnih, razvijenih tema a bend je veoma spretan u njihovom aranžiranju, promenama ritma i dinamike da muziku koja je suštinski složena predstavi kao nešto prirodno i ugodno za praćenje. Pritom je mešanje oštrih, vrištavih vokala gitariste Josefa Svenssona sa prijatnim melodičnim pevom basistkinje Isabelle Ramare odlično pogođeno i oplemenjuje ove i inače intrigantne pesme. Odlično:

https://revengeprevails.bandcamp.com/album/habitats

Takođe iz Švedske dolaze Ond Vind čiji je prvi demo, nazvan samo Demo, dijametralno suprotan po stilu ali i sam vrlo dobar. Ovo je old school black metal sa sirovom, uzbudljivom muzikom koja seže unazad do Venoma i Motorheada da se zakiti primalnim šarmom ekstremnijeg metala i to, uz garažni zvuk i dobre rifove, odlično funkcioniše:

https://ondvind.bandcamp.com/album/demo

Moonthoth je polsjki jednočlani projekat koji postoji još od 2001. godine ali se, uprkos nekolikim demo snimcima tokom decenija, tek sada dočepao prvog albuma. No, Zmora je dosta zrela i za uho prijatna ploča pa nije ni loše da ju je autor, Nocturnal, pustio da se krčka toliko vremena. Ovo je, usudiću se da kažem vrlo „polsjka“ ploča sa odličnim miksom nežnih, prijatnih melodija, melanholične atmosfere i ipak preteće i agresivne svirke. Nocturnal je očigledno godinama tesao ove pesme i to se čuje i u kvalitetu rifova i tema, ali i u načinu na koji su kompozicije aranžirane da budu žive i dinamične bez obzira na tempo. Ja, naravno, veoma volim kako Moonthoth odlično zvuči kad Nocturnal doda gas (čuti naslovnu pesmu koja je izvrsna), ali i spore pesme ovde imaju energiju i drže slušaoca na ivici sedišta. Sjajan debi album, pa makar bio porađan decenijama.

https://moonthoth.bandcamp.com/album/zmora

Belorusi Яр (to jest, Jar, ako ovde ima ikoga ko se prodao NATO-u i ne zna kako se ovo čita) se na promo fotkama slikaju sa gajdama, tamburama i drugim „etničkim“ instumentima ali kad preslušate njihov ovogodišnji EP, Zvarot, to su četiri pesme ipak u suštini blek metala. Mada, naravno, sa dosta folk elemenata. U osnovi je melodični, ali punokrvni metal, dakle, sa prijatnim melodijama pozajmljenim iz tradicije i povremenom frulom koja se nazre ispod koljačkih gitara i razigranih bubnjeva. Svakako će prijati metalcima mada se, pogotovo zbog agresivnog, vrištavog vokala, pitam da li je bend propustio šansu za krosover u „širu“ kulturu. No, kad čujemo kako ovi ljudi sviraju, ipak bi se reklo da se Яр ne interesuju za svetsku slav i i nastupe na Evroviziji i da vole svoj paganski, tradicionalni zvuk spakovan u zaglušujući metal zvuk. Bend je u prošlosti imao neke dodire sa nacističkim strujama u blek metalu – što je žalosna stvar koju morate da proveravate kod maltene svakog evropskog blek metal benda koji koristi atribut „paganski“ za svoje stvaralaštvo – ali pošto sada izdaju za brazilski Hammer of Damnation, nadam se da je to sve iza njih i da su se opametili. Jer, Zvarot je prilično dobra ploča:

https://youtu.be/OVLHKGpgu68

Za vrlo old school ugođaj ali sa kvalitetnom savremenom prodkcijom, Iron Bonehead Productions nas je obradovao debi albumom italijansko/ danskog kvarteta The Rite. Liturgy of the Black je ploča pod nimalo prikrivenim, jakim uticajima Bathory ali i Venom i drugih ’80s prvoboraca sa svojim jednostavnim, pamtljivim rifovima, užasnim, promuklim pevanjem i odmerenim tempom koji prioritizuje težinu i epski ugođaj nad brzinom. No, ovo nije „spora“ muzika i bend umešno kanališe napetost i eksplozivna oslobađanja iste dok valja prostačke, napaljujuće gitarske teme i ritmove kao stvorene za masovnu šutku na koncertima. Vrlo dobro:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/the-rite-liturgy-of-the-black

Telavivski simfoničari The Bishop of Hexen su napravili pauzu od četrnaest godina između prvog albuma i ovogodišnjeg opusa, The Death Masquerade ali će, makar, njihova publika biti zadovoljna ovim nastavkim. Barem mislim, nisam ja baš ciljna grupa za ovu ploču, no čini mi se da se može ceniti veoma naglašena teatralnost muzike koju The Bishop of Hexen pišu i izvode uz očigledno veliko razmišljanje o aranžmanima u kojim dominiraju sintetičke orkestracije za taj neki veličanstveni ugođaj. Moj problem sa ovakvom muzikom je često u produkciji koja je, i ovde, izrazito prenatrpana i miks naprosto ne uspeva da iznese sve što treba: bubnjevi su, recimo, prenaglašeni, gitare se jedva čuju ispod razularenih sinti-gudača i tako to. Opet, publika koja to BAŠ tako voli verovatno će uživati u ovom albumu. Meni je to više podsećanje da tražim nešto malčice urednije od simfonijskog blek metala, ali cenim veliki trud oko aranžmana:

https://dusktone.bandcamp.com/album/the-death-masquerade

I Španjolski Aversio Humanitatis su napravili dugačku pauzu posle prvog albuma a u njihovom slučaju, devet godina kasnije izašli Behold the Silent Dwellers je autoritativna i impresivna ploča žestokog, atmosferičnog ali mišićavog blek metala. Madriđani, iako dosta polažu na atmosferu i opšti ugođaj, sviraju vrlo ubedljivo, sa mnogo negativne, mračne energije i dobrih ideja kako da upravljaju tom pomenutom atmosferom i oblikuju različita raspoloženja naprednim harmonskim radom. Naravno, ja sam prostak koji se pali na muziku kad god je ona brza ali Aversio Humanitatis zaista savršeno vladaju atmosferom i dinamikom ove ploče:

https://aversiohumanitatis.bandcamp.com/album/behold-the-silent-dwellers


Stoner! Kad vam se bend zove Fogteeth, EP se zove Lowlife Blues & Fuzzed Up Grooves a prva pesma na njemu Couchstronaut, onda ste nekome ko bi da vam radi reklamu ostavili jako malo prostora da kreira intrigu. Ovi Finci su, dakle, toliko stereotipan stoner metal bend da je to ko iz vica. Ali nisu ni rđavi, nudeći tri duže, tripozne pesme solidno snimljenih instrumentala sa masivnim rifovima i masnom, wah-wahom ofarbanom gitarom. Ipak, ovo jeste stereotipno, tako da ne treba očekivati da bend koji je ovoliko neposredan u najavljivanju svog izraza sad tu nešto iznenadi. Ali je slušljivo:

https://fogteeth.bandcamp.com/album/lowlife-blues-fuzzed-up-grooves-2

Varaždinski Sten Mol ima novi EP i Final Days su četiri pesme sporog, jakog stoner metala sa malo psihodelije i malo grandža umešanih u recept. Ovo je lepo producirano i solidno odsvirano a same kompozicije su komplikovanije i, eh, možda i malo progresivnije od uobičajene stonerske formule koja se najviše oslanja na spontanost i improvizaciju. Sten Mol su pustili da prođe dosta vremena između poslednjeg izdanja i ovog najnovijeg pa se zrelost i nakupljene ideje dobro čuju:

https://stenmol.bandcamp.com/album/final-days


Belgijski Voidian – inače iz mesta koje se zove Limburg – su svoj debi album nazvali malo nezgrapno Through Eyes of the Flame ali ako im gramatika engleskog jezika nije jača strana, muzika im nije rđava. Ovo je doom metal sa dosta lepršavom izvedbom i naklonošću ka post-metal rešenjima, bežeći od strogo bluzerske ili strogo romantičarske interpretacije ove muzike. Tako da Voidian imaju dosta svežih ideja i prijatnih rešenja i mada je miks prilično egzotičan, ovo je interesantno za slušanje:

https://voidian.bandcamp.com/album/through-eyes-of-the-flame

Album nedelje nam stiže iz Alstera. Unbelievable Lake su Severni Irci čiji album Forgive je jedna jedina kompozicija, duga 43 minuta i 34 sekunde FANTASTIČNE psihodelije. Nije ovo idealno snimljeno i miksovano, ali jeste idealno napravljeno i odsvirano sa slojevima alikvotnih tonova koji se prostiru jedni preko drugih u blagoslovenoj nirvani buke, sa mikrofonijom, bas-dronovima, pa čak i korektnim, vrlo prijatnim rok gruvom, a bend sve ovo provlači svirajući zajedno, uživo, u jednom cugu, pa još u crkvi! Unbelievable Lake su kao neka garažnija verzija Om i ovo je album za mnogaja, vrlo posvećena slušanja:

https://unbelievablelake.bandcamp.com/album/forgive

Francuzi Sendwood su „metal rok duo sa bluz-pank stavom“, kako sami kažu. Njihov singl Closure nudi dve pesmice lepog roka koji gitarom, bubnjem i odličnim pevanjem kreira dovoljno poletne atmosfere, dobrog gruva i pamtljivih melodija da poželim da čujem ceo album ovakve muzike. Idealno snimljen sa malo više dinamike:

https://sendwood.bandcamp.com/album/ep-closure

Argentinci Fabricantes su „progresivni stoner rock/ metal“ bend i to u praksi znači da je njihov treći album, El alquimista zapravo prilično užurbana ploča komplikovanih gitarskih pletenica i neparnih ritmova, kao da bend dolazi iz Rock in Opposition škole. No, veoma heavy zvuk, sa udaračkim bubnjem, ogromnom bas gitarom i prkosnom distorzijom na razigranoj gitari ovo ipak zbilja dovodi u propisnu metal orbitu. Naravno, muzika je sva instrumentalna a master dosta bučan ali Fabricantes uspevaju da jednu u suštini dosta matematičarsku muziku sviraju sa dovoljno vatre da ona zvuči spontano i poletno i ovaj album se vrlo lepo sluša:

https://fabricantes.bandcamp.com/album/el-alquimista


Gadan, disonantan blackened doom metal dobijamo na trećem albumu kanadskih Vile Creature koji se zove Glory, Glory! Apathy Took Helm! Ako vam taj naziv deluje sumnjivo, pa, Vile Creasture nisu „običan“ blackened doom duo, već ekipa koja udara jak akcenat na veganizam i kvir tematiku što je za, ajde da kažemo, „standardni“ ekstremni metal i dalje prilično egzotično. Barem kada je ovako prominentno. No, Glory, Glory! Apathy Took Helm! Je zapravo vrlo solidna ploča čak i kada niste svesni njene tematike, koristeći svoj abrazivni formalizam da zapravo probije kalup i ovaploti se kao album koji lepo spaja ekstremni metal sa meditativnijim, drone strategijama. Ovo je vrlo funkcionalna kombinacija izrazito teške i konfrontativne muzike sa mirnim, ali i umirujućim pasažima i mada mi se prethodni album benda prilično dopao onomad, ovo je vrlo lepa demonstracija daljeg sazrevanja i shvatanja kako uhvatiti svu tu energiju za rogove i usmeriti je na pravu stranu. Fino:

https://vilecreature.bandcamp.com/album/glory-glory-apathy-took-helm

Moram da priznam da mi je, posebno posle Vile Creature, treći album mančesterskih Atavist isprva izazvao pomalo averzije. No, III: Absolution je verovatno ploča namenjena manje nervoznim osobama od mene. Ovo je, barem u prvoj pesmi  doom metal koji je sasvim prigrlio postrokerske harmonije i atmosfere i prilično se dobro oseća u njima, a taman kad sam ja počeo da se meškoljim i nerviram, bend se setio svojih death doom korena i pružio mi ono zbog čega sam došao. To je valjda i dokaz da treba da pazite čime otvarate album, jer da su sve pesme kao Loss, meni se ovo uopšte ne bi dopalo. No ostatak albuma ima više drone i death estetike i to je značajno bliže mom ukusu.

https://atavistdoom.bandcamp.com/album/iii-absolution


U januaru sam pohvalio prvi album losanđeleskih Bong Wizard, ponoviću još jednom, sjajno i duhovito nazvan Left Hand Pass. Naravno, pošto je ova godina takva kakva je, puna iznenađenja i preokreta, Januar mi deluje kao da je bio pre dve godine, mislim, bukvalno sam bio ubeđen da je Left Hand Pass iz 2018. godine i čudio se što ga zatičem među prikazima iz Januara. Pakao. Elem, novi EP, The Bong Remains the Same (GE-NI-JAL-NO!) je još jedan prijatan opus za sve kojima se album dopao,  sastavljen od tri pesme EKSTREMNO teške i distorzirane svirke. Bong Wizard imaju toliko dobar, prirodno psihodeličan zvuk sa tim užasnim fazovima i masnim bubnjem da su sasvim svesni da su teme od tri-četri tona sve što nam treba da nas bace u nesvesticu, pa su ovo, iako prosti, istovremeno i monumentalni rifovi koji čoveka nagonski navode na metanisanje, zatvaranje očiju i plutanje u nekom prostoru izvan ovog našeg, običnog, svakodnevnog, banalnog. Meni se ovo toliko dopada da sam malo i uvređen što smo dobili samo tri pesme, mada je fer što je to ipak preko dvadeset minuta muzike. Bong Wizard su svakako suviše mračni i hermetični za „kežual“ slušaoca stoner muzike i ovo ima mnogo elemenata satanističkog doom metal zvuka u svojoj postavci ali meni je njihova hermetičnost i ekstremnost naprosto neodoljiva. Fenomenalno:

https://bongwizardofficial.bandcamp.com/album/the-bong-remains-the-same



Australijske siledžije, Pissrash imaju vrlo dobar drugi EP, Routes of Administration. Šest je to pesama vrištanja, odličnih rifova i muzike koja, iako se zvanično vodi kao sludge metal, zapravo mene više podseća na ’80s hardcore thrash i grindcore bendove sa svojim besom, tvrdoćom ali i pankerskom razmahanošću. Ovde, dakle, ima puno jakih d-beatova i njima ugođenih rifova a pevač, Jake, zvuči kao da se sprema da peva na audiciji za Cryptic Slaughter. Meni ovo mnogo prija:

https://pissrash.bandcamp.com/album/routes-of-administration

Brajtonski Scumbag College na albumu Final Year svira nešto što zovu dodgyasfuckcore i ovo je svakako kombinacija grindcorea, humora i parodije kakva nije za neka dubinska slušanja ali koja ima šarma. Ovakvi albumi su osamdesetih bili visokokonceptualna proizvodnja bendova poput Sore Throat, a sad ljudi takve stvari snimaju u svojim sobama. Progres!

https://scumbagcollege.bandcamp.com/album/final-year

Klasičan grindcore dobijamo na albumu Discography benda Forced Expression, a što podrazumeva čak 56 pesama snimljenih između 1995. i 1996. godine. Američki grindcore je tada cvetao pa je i ovo koloplet besa, buke, ali i interesantnih ideja, te nepokolebljivog hardcore stava. Vrlo old school i vrlo šarmantno:

https://mortvillenoise.bandcamp.com/album/discography-3


Old Way iz Londona, ali u Ontariju, imaju odličan EP nazvan EP I – dakle, debi izdanje – sa pet pesama hermetičnog, ali udaračkog metala koji je negde između sludge boleštine, grindcore eksplozivnosti i hardcore punk neposrednosti. Zvuči dobro na papiru? Zvuči još bolje na zvučnicima, jer ovi Kanađani, iako pišu kratke pesme, u njih ulivaju dosta razmišljanja i, bogami, talenta za interesantne rifove, atmosfere i promene ritma, a ovo je i solidno miksovano pa ga preporučujem publici naklonjenoj ekstremnoj ali minimalističkoj mizici:

https://oldway.bandcamp.com/album/ep-i

Od GOMILA južnoameričkog ekstremnog metala koje zatrpavaju Bandcamp poslednjih meseci retko izdvojim ponešto jer je veliki broj toga toliko ružno produciran i toliko generički u izrazu da mi se ne da da slušam. Srećom, brazilski Carnal Atrocity je tačno na granici i sa miksom i sa muzikom. Ovo je jako bučan, prost i nestašan death metal koji radosno koketira sa grindcoreom i ima sve što treba: gruv, melodije, strast, poneki lep i pamtljiv rif. Miks je, da bude jasno, zaista na granici prihvatljivog, sa prebučnim, pa, SVIM kanalima, gde instrumenti – koji individualno nemaju rđav zvuk – jedni druge dave i bore se za mesto u masteru, ali Carnal Atrocity nekako uspevaju da im to profunkcioniše. Degenerescência je šarmantan „Hello World“ za bend za koji se nadam da će izbaciti još izdanja jer ovde ima puno zdravog materijala i prostora za sazrevanje.

https://carnalatrocity.bandcamp.com/album/degeneresc-ncia

Internal – novi projekat Trevora Vaughana iz  Wound Man i drugih bendova – ne sviraju grindcore nego powerviolence ali to je dovoljno srodno. Njihov EP, Scrape, ima hijenu na omotu i deset pesama koje prolete dok trepnete, sa klasičnom kombinacijom spastične brzine i spore, mučne težine. Ako ste ikada voleli Spazz, volećete i ovo:

https://damienrecords666.bandcamp.com/album/scrape

Horror Pain Gore Death Productions imaju prilično atipično izdanje ove nedelje. Drugi album ričmondskih Carrion Vael je, tako, ogledni primer obožavanja i imitiranja uspešnijih kolega. Uspešnije kolege su, naravno, The Black Dahlia Murder ali God Killer, kako se album zove je, ako se prenebregne vrlo velika sličnost sa uzorom, takođe i odlično sklopljena ploča melodičnog death metala koji umešno koristi forme što su ih originatori uspostavili. Ovde dakle, ima simpatičnih neoklasičarskih izleta i odličnog dualnog pevanja, sve to spakovano u vema brz tempo i solidan zvuk pa Carrion Vael u nekim momentima i prevazilaze uzore. Solidna ploča:

https://hpgd.bandcamp.com/album/god-killer

20 Buck Spin su nas ove nedelje častili EP-jem doom metal sastava Spirit Adrift koji ne da nije doom nego nije ni metal. Angel & Abyss Redux EP je posebno izdanje za novu 20 Buck Spin inicijativu kojom se skluplja novac za NAACP Legal Defense Fund, što je plemenito a ploča je – pa, akustični rok? Ali lep, emotivan i onako, baš za stiskavac. Spirit Adrift su danas veliki bend i lepo je da poštuju i andergraund i ideje ravnopravnosti u društvu u ovoj meri a ako ste ikada želeli da čujete ovu dvojicu kako sviraju Rokyja Ericksona (I Think of Demons) ili Jimija Hendrixa (Little Wing) – sad možete. Obavezno, naravno jer ovo ne samo da su kultne pesme nego ih i Spirit Adrift lepo izvode:

https://listen.20buckspin.com/album/angel-abyss-redux-ep

U normalnim situacijama ja nisam neka publika za groove metal ali Sick Feel iz Karakasa su mi nekako lepo legli na svom drugom albumu, Chapters of Hate. Ovo je groove metal pravljen po formuli Cavalera Conspiracy, dakle, uglavnom rokanje i vrištanje, bez mnogo stvarnih groove delova, a uz elemente death metala (poput blastbitova) a gde se vidi da bend ipak baštini taj neki prijemčiviji, razgovetniji metal stil je uglavnom u tome da pesme imaju strofe i refrene kako to dolikuje nekoj „komercijalnijoj“ muzici. Venecuelanci naginju i u melodeath smeru – što opet nije neki meni omiljen žanr – ali i to funkcioniše jer simpatične melodične teme dobro presecaju trešerski rif-rad. Eto, ovaj album mi se dopao.

https://sickfeelvzla.bandcamp.com/album/chapters-of-hate-full-album-2020

Još malo groove metala (!!!) ali sada iz Australije stiže od benda Carbon Black iz Sidneja. Singl  The One Who Knows My Name je tačno na granici nečeg što ja mogu da slušam jer iako ima te kriskornelovske vokale, ima i dosta dobre rifove i agresivan ritam pa, eto, u trenucima slabosti ja i to pustim:

https://carbon-black.bandcamp.com/album/the-one-who-knows-my-name

Cro-Mags nisu groove metal bend, naravno, ali jesu neka vrsta preteče ove muzike. Osamdesetih je ovaj njujorški hardcore bend pripadao crossover naporima koji su dolazili (ne samo) iz ovog grada i postavljao temelje za ono što će se dešavati krajem osamdesetih i u devedesetim godinama sa približavanjem između moshcore, groove metal i hip-hop scena. Naravno, mnogo toga sam mrzeo i tada a i danas ga ne mirišem, no prvi album Cro-Mags jeste klasik i mada sam za bend izgubio interesovanje nedugo potom i nisam pratio njihovu Hare Krišna fazu, interesovalo me je kako će zvučati nova ploča dvadeset godina posle poslednjeg pravog albuma kog su Harley Flanagan i ekipa simili. Harley je, naravno, 2012. godine i hapšen jer je nožem (i zubima!) napao kolegu iz benda, ali, eto, Cro-Mags i dalje postoje i In the Beginning čak nije ni loša ploča. Nije ni nešto zbog čega bi mi potekle suze ali ovo je sasvim korektan, tvrd, metaliziran hardcore sa navijačkim refrenima, brutalnim Harleyjevim pevanjem, prostačkim ali napaljivim metaliziranim hardkor rifovima i dobrim tempom. Priznajem da mi je prošlogodišnji Agnostic Front ipak bio za nijansu draži ali svejedno, In the Beginning je ubedljiva i za slušanje sasvim laka ploča koja podseća da je sa The Age of Quarrel ovaj bend imao zaista jedinstven zvuk na tadašnjoj NYHC sceni. Taj zvuk danas nije lako ponoviti pogotovo bez pevača Johna Josepha Bloodclota (koji, koliko sam razumeo, sada ima svoju verziju Cro-Mags pretpostavljam samo za žive nastupe), ali In the Beginning je prvi album ovog benda nakon 1986. godine koji mi zvuči kao logičan nastavak onoga čime me je bend privukao na The Age of Quarrel. Pa, nazdravlje:

https://www.youtube.com/watch?v=P4PpQUZZnAU


Kanađanin Robin Jordan je sav nesiguran da li je album, Taurus at War (a pod krinkom istoimenog projekta) zapravo dobar i vredi li da se sluša, ali tvrdi da je ulio mnogo svog ličnog u ploču i da je u pitanju praktično konceptualan album. I mislim, da ga umirimo odmah ako ovo čita uz pomoć Google Translatea, ovo je zapravo vrlo dobro. Muzički, Taurus at War se nastavlja na progresivni rok sedamdesetih i klasičan NWOBHM zvuk osamdesetih, uz odlično napisane pesme, odličnu svirku i Jordanovu „old school“ produkciju koja veoma pristaje ovim pesmama i daje im bogat, kvalitetan zvuk. Jordan je odličan muzičar i iako mu je pevanje možda najslabije od svega, i ono je zapravo prilično dobro većinu vremena, sa velikom pažnjom posvećenom aranžmanima i pametnom multitrekingu. Impresivno:

https://taurusatwar.bandcamp.com/album/taurus-at-war


Cult of Frey su engleski bend koji je osnovan još u prvoj polovini devedesetih ali su se u međuvremenu razilazili i sastajali, menjali ime pa se vraćali starom. Sve u svemu, njihov prvi pravi albm, By the Blood of Odin: Part 1 – Midgard izašao je tek ove nedelje i ako ste bili raspoloženi za malo pompeznog viking-metala... ... sasvim je moguće da ćete biti razočarani. Cult of Frey svakako idu na epske melodije, spor svečan tempo i raspevane stihove što pričaju o ratu i Valhali ali ovo je toliko nemaštovita i slabo producirana muzika da bi stvarno trebalo da razmisle da je ostave Skandinavcima. Meni je ovo simpatično kao ideja ali implementacija je... slaba.

https://ukemrecords.bandcamp.com/album/by-the-blood-of-odin-part-1-midgard

Skull Metal sa Jukatana su bolji. Ovaj meksički trio se aktivirao u poslednjih par godina (iako postoji od 2006. godine) i posle nekoliko singlova, snimili su i album. SküllMetal ima deset pesama heavy metala koji se pretapa u thrash, recimo po formuli ranijih Anthrax i to je dobra formula i bend samo treba da prevaziđe neke tipično dečije bolesti, od neujednačenog kvaliteta snimka (pointilistički bubanj ali razmazane činele) pa do vokala koji iako peva na dopadljivom španskom, neće biti za svakoga. No bend, svira veoma dobro i ume da napravi dobre rifove (makar pozajmljujući od starijih kolega pa rifu dajući nešto svoje) a i zaista se trudi oko sonngrajtinga pa ovo vredi pustiti:

https://skullmetal1.bandcamp.com/album/sk-llmetal
https://youtu.be/kLya_fwSWgg


Saber su bili stari američki heavy metal bend iz osamdesetih ali novi Saber, iz Los Anđelesa, čini mi se, nema veze sa njima. Ovaj bend je izdao singl sa dve pesme, Strike Of The Witch, a najavljuje album za 2021. godinu kao da će iko od nas uopšte tada biti živ, a taj singl je baš onako, sleazy ’80s metal kakav ja volim. Hoću da kažem, svirka je žestoka i kvalitetna a pevanje je skoro potpuno u falsetu. Dobro producirano i bestidno retro, ovo je izdanje koje mi je donelo osmeh na lice.

https://saberheavymetal.bandcamp.com/album/strike-of-the-witch

Meksički Sindicato de Macuarros na svom drugom albumu Prayers to the Neon God stapaju progresivni heavy metal sa death vokalima za jednu kombinaciju koja zvuči pomalo „demo“ i ne sasvim sazrelo, a i pesme su više skupovi zanimljivih rifova nego kompozicije koje imaju glavu i rep, no – ti rifovi su dobri i meni ovde svaki čas izleti nešto što mi se dopada...

https://sindicatodemacuarros.bandcamp.com/album/prayers-to-the-neon-god

I Scrollkeeper spadaju u tu neku ekipu bendova koji imaju zanimljiv koncept ali im realizacija nije idealna. Ovaj hjustonski kvartet svira heavy metal na prelasku u speed/ thrash brzinu, možda najsličnije Running Wild i njihov debi album, Auto da Fe je pun dobrih rifova, brzog ritma i sprintesrskih solaža i svako malo čoveku sama ruka poleti nagore da pokaže rogove. Pritom, ovo je vrlo dobro snimljeno i miksovano tako da ne bude prebudženo i da muzika sačuva dinamiku. Pesme su napisane prilično solidno, sa veštim šetanjem između tempa i harmonija a da se očuva osnovna estetika svakog komada. Pa, šta je onda problem, Mehmete, picajzlo, pitate vi. Pa... vokali. Justin McKittrick nije toliko loš pevač koliko uopšte ne pristaje ovoj muzici, zvučeći kao da je ušetao u studio sa snimanja nekog drugog albunma – recimo još uvek nesnimljenog prvenca njegovog matičnog benda Saxon King kome McKittrick mnogo bolje pristaje. Na Auto da Fe pevač zvuči kao neautorizovana kopija Biffa Byforda i naprosto se, ni energetski ne uklapa i sve vreme zvuči kao da peva u pogrešnoj harmoniji... Šteta ali album je svakako vredan da se čuje:

https://scrollkeeper.bandcamp.com/album/auto-da-fe


Mask of Sanity iz Indianopolisa imaju živi album, The Last House Show on the Left (Live 5/12/2018) i mada snimak, kao što se vidi, nije najsvežijeg datuma (u međuvremenu su snimili i prvi studijski album), ovo je sedam pesama dopadljivog metala oslonjenog na thrash, a koji ima svu potrebnu tehničku opremljenost ali i lepu dimenziju spontanog i organskog. Bend zvuči kao grupa ljudi koji se znoje na sceni radije nego kolektiv, jelte, „muzičara“ a atmosfera na koncertu je dobra i ovo je solidno za barem jedno slušanje:

https://officialmaskofsanity.bandcamp.com/album/the-last-house-show-on-the-left-live-5-12-2018

Grci Echidna čekali su deset godina da snime drugi album svoje death/ thrash progresive i Escape from Civilization ploča koja ima odlične detalje ali kao celina ume i da prilično zaškripi. Prvo je tu taj bučan master a što za muziku koja je višeslojna i ima mnogo malih detalja ume da bude smrtna presuda. Drugo je da, iako u ovakvoj muzici pevanje nije nužno glavni detalj, ne valja kada je ono u prvom planu a ne zvuči sjajno. Srećom, moguće je navići se na neobičan stil Nikosa Parastatidisa pa je slušanje ove kompleksne ali emotivne, gruvi muzike ipak sasvim pristojan predlog:

https://echidna.bandcamp.com/album/escape-from-civilization

(kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #856 on: 20-06-2020, 14:02:53 »
Čileanski duo Deconsekrated ne radi ništa bogznakako novo i nečuveno na svom EP-ju The Hidden Paths ali ovo su dve pesme dobre produkcije i vrlo solidno napisanog i odsviranog brutal death metala sa jasnim ambicijama da bude i filozofski i muzički zreliji od brutal death proseka. Meni sve to lepo zvuči i bend me zapravo podseća na američki Abnormality, i to ne samo zbog žene prisutne u postavi. Čile!!!!!!

https://deconsekrated.bandcamp.com/album/the-hidden-paths

Solidan death/ thrash metal na drugom albumu čikaških Beyond Deth. Accept Your Fate je bučna, preteća ploča trešerskih, mošerskih pesama ali sa brutalnim vokalima i blastbitovima da preseku sav taj mošeraj. Dobri rifovi pritom, i za mene je ovo odličan primer ploče koja je mahom u srednjem tempu a zvuči žešće i življe od većine bržih albuma koje sam poslušao ove nedelje:

https://beyonddeth.bandcamp.com/album/accept-your-fate

Kinezi Darkness Descends već imenom ukazuju da se naslanjaju na thrash metal tradiciju premijum kvaliteta, i to je i pre nego što vidite „Thrash Till Die !!!!!!!!“ parolu u dnu stranice. EP Kill the Flames ih prikazuje u dobroj formi sa tri svoje pesme i jednim kaverom dobrog thrasha. Ovo jeste bolje u detaljima nego kao celina i Darkness Descends treba još malo da tešu kompozitorske veštine ali imaju energiju i jake rifove i prijaju mojim ušima:

https://darknessdescends666.bandcamp.com/album/kill-the-flames


Beastial Piglord, solo projekat jednog Hudsona Connera iz Severne Karoline je samo ove godine snimio već sedam albuma pa je možda red da makar primetimo da postoji. Ja sam njegova prethodna izdanja uglavnom preskakao po Bandcampu nakon probnih slušanja jer su bila bučna, nefokusirana i, eh, pa, u pravom smislu te reči eksperimenti. Hoću reći, ni sam autor nije znao šta će na kraju da napravi. Beastial Piglord je „eksperimentalni death metal“ bend sa obrisima sludge metala i psihodelije i mada njegov sedmi album ove godine a dvanaesti ukupno, Muzz, nije MNOGO fokusiran i jeste veoma bučan, on ima određene znakovitosti. Sam zvuk uspeva da na ovom albumu bude prijemčiviji za moje uho sa mnogo buke, ali i nekoliko slojeva u muzici tako da se čuju i jake bas-linije i psihodelične gitare (i klavijature?) i užasan vokal... Kompozicije su više spontane nego matematički konstruisane, ali kad se malo naviknete na Connerov stil i haotičnost koja ipak ima određenog sistema ovde, nije tako teško prepustiti se ovoj psihodeličnoj, neprijateljskoj a opet nekako primamljivoj muzici da vas uvuče u svoj crni zagrljaj:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/muzz

Sunn0))) su odlučili da pomognu  sveukupnu revolucionarnu atmosferu izbacujući tri izdanja odjednom i dajući sve pare od istih organizaciji koja ih dalje prosleđuje za plemenite ciljeve. Ljudski. Tri izdanja, koja se, redom, zovu  606_LM preproduction 270618, 606_LM preproduction 280618 i  606_LM preproduction 290618 su zapravo demo-snimci urađeni na probama ovog benda. I, mada to deluje malo, hm, jeftino, činjenica je da je ovo bend čiji albumi ionako zvuče kao demo-snimci urađeni na probama a to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji. Ova tri albuma su prepuna blagorodnog gitarskog (i Moog synth) drona i slušanje u kontinuitetu daće vam više od tri sata meditativne, a opet i donekle abrazivne zabave. Sunn0))) su mnogi i danas spremni da otpišu kao puku šalu, ali je sam njihov OG jubitelj i ova tri albuma veoma lepo popunjavaju vreme i prostor u mom životu.

https://sunn.bandcamp.com/album/606-lm-preproduction-270618

https://sunn.bandcamp.com/album/606-lm-preproduction-280618

https://sunn.bandcamp.com/album/606-lm-preproduction-290618



AFROMETALOKALYPSE Volume One je prva ikad sklopljena kompilacija kenijskih metal bendova i na njoj je pet ekipa iz Najrobija sa APSOLUTNO različitim pristupima metalu u najširem mogućem smislu. Hoću reći, nije naročito uobičajeno da na istoj kompilaciji čujete ambijentalni, sakralni poj poput onog što donose The Seeds of Datura, proggy metalcore Mortal Soul, death metal benda Lust of a Dying Breed ili blackened doom jednih Chovu. Ali ovde to možete da čujete i TREBA da čujete. Nije to sve jednako dobro, ali jeste proživljeno i autentično u svojim shvatanjima žanra. Ovo nisu početnički bendovi (osim, donekle Chovu) već ljudi koji ovu muziku žive i to se čuje:

https://binkhalidsonicpollution.com/album/afrometalokalypse-volume-one

Završavamo slamming death metalom i njegovom rodbinom... Za početak sam malo razočaran najavom novog albuma slovenačkih Within Destruction, Yōkai. Ploča izlazi u Avgustu a iz tri pesme koje se sada mogu čuti, reklo bi se da je bend konačno razrešio dilemu da li pripada slamming death metal usmerenju ili ne. Naime... ne. Hoću reći, sa Yōkai  Rok Rupnik, Luka Vezossi i drugovi u potpunosti prihvataju slamcore stil i mada je ovo i dalje zanimljivije napisano i odsvirano od slamming deathcore proseka (pa čak i od vedeta žanra poput južnoafričkih Vulvodniya), primetan je napor da Within Destruction svoju muziku učine „komercijalnijom“, ako je to uopšte prava reč. I mislim, ja svakako cenim veštinu sa kojom je to urađeno, korišćenje timestretch efekata, traperskih ritmičkih upadica i melodičnih pasaža, ali ovo nije više sasvim po mom ukusu. No, sačekaćemo da izađe album...

https://withindestruction.bandcamp.com/album/y-kai

Nešto ranije u Junu su mančesterski Visions of Disfigurement izdali svoj drugi album, Aeons of Misery i, ah, njihov slamming death metal je veoma „udžbenički“, sa više nego jednom forom direktno pokupljenom od komšija iz Ingested. Ali meni to ne smeta jer su i Ingested u međuvremenu krenuli da šaraju pa Visions of Disfigurement uzimaju njihove oprobane deathcore elemente i mešaju ih sa klasičnom slamming death metal osnovom za album brutalnih vokala, solidnih rifova i tvrde, ali gruvi ritmičke podloge. Visions of Disfigurement neće osvojiti ni jednu nagradu za originalnost povodom ovog albuma ali njihov koktel hromatskih rifova, bri-bri vokala i poneke melodične upadice prija:

https://visionsofdisfigurement.bandcamp.com/album/aeons-of-misery

Za kraj nešto sa istoka. Debi EP bangkoških Affective Psychosis se zove The Extraterrestrial Horrendous Ferocity, izašao je za prigodno nazvanu tajlandsku firmu Sick Chainsaw Productions i ako vas je sve ovo navelo da zaključite kako bend baštini nasleđe klasičnog slamming death metala, ponosan sam na vas, pratili ste na času. The Extraterrestrial Horrendous Ferocity ima urnebesno preteran omot i produkciju koja jeste malo prenabudžena u masteringu ali to ne davi muziku u potpunosti i veličanstveni pokolj kog Affective Psychosis proizvode uspeva da lepo ispliva na površinu. Bend je, očigledno, mlad i napaljen, ali ima kvalitet i ta kombinacija je vrlo dobra. Ovo nije sada već jako sazreli slam jednih Katalepsy ili Organectomy već muzika koja i dalje mnogo polaže na urnebesno uskovitlane blastbitove,a gruv, iako joj je bitan, ipak dolazi prevashodno kao odmor od tih (pre)brzih delova. Bend inače koristi sasvim uobičajen pristup sa hromatskim, pretećim rifovima, skoro nečujnim grlenim vokalima i nemilosrdnim zakucavačkim ritmovima pa je ovo i podsećanje koliko slam muzika duguje klasičnim Cannibal Corpse pločama. Affective Psychosis još nisu veliki kao Cannibal Corpse ali ovim EP-jem, posle dva singla, najavljuju potencijalno uzbudljivu karijeru u klasičnom slemu:

https://sickchainsawsproductions.bandcamp.com/album/affective-psychosis-the-extraterrestrial-horrendous-ferocity

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #857 on: 27-06-2020, 15:37:31 »
Ove nedelje sam dobar deo vremena bio gluv na jedno uvo ali nije da me je to sprečilo u slušanju metala. Da vidimo šta smo imali:

Počnimo sa blek metalom. Ruski Altar of Woe je jednočlani projekat Ilje Ljevova iz Griefrain (a koji je takođe jednočlani ali instrumentalni blek metal bend) i na prvom albumu, The flame of truth Ilja ga zakiva pošteno i iz sve snage. Altar of Woe je old school testerišući black metal što nas vraća u rane devedesete svojim sirovim rifovima, jednostavnim ritmovima i jednom schadenfreude atmosferom koja to veoma lepo zaokružuje. Nije ovo primitivna muzika, Ljevov je odličan muzičar i ume da prošara staroškolsku koljačinu sasvim sofisticiranim varijacijama u dinamici u tempu, ali jeste kvalitetno usredsređena na taj krvoločni senzibilitet i to veoma prija:

https://altarofwoe.bandcamp.com/album/the-flame-of-truth

Solidan atmosferični blek metal stiže nam iz Portugalije na prvom albumu jednočlanog projekta Baal. Bend je aktivan od početka veka i pravi po jedan snimak na svaku deceniju pa tako posle demo snimka iz 2000. godine i EP-ja iz 2010. dobijamo konalčno i prvi album, ali, Epithapion je zapravo vrlo dobra ploča. João Meruje je u osnovi bubnjar pa je ovo, za razliku od mnogih albuma jednočlanih blek metal projekata, ploča na kojoj imamo žive i vrlo živahne bubnjeve dok su gitare opuštene, ambijentalne i atmosferične u pravoj meri. Nema ovde mnogo pevanja, Meruje pusti po neki krik ali većina muzike namerava da hipnotiše gitarama koje su mogle sići i sa neke od starijih ploča Godflesh ili My Bloody Valentine. Ovo, dakle, nije tek još jedna blackgaze ploča već interesantan poogled na atmosferični blek metal, sa dosta ukusa i promišljenosti:

https://baalbm666.bandcamp.com/album/epitaphion

Poljski jednočlani projekat Popioły (pepeo, naravno) na svom debi albumu, Purposeless through meaning nudi vrlo zanimljiv, ličan i originalan blek metal koji se u osnovi drži klasične forme ekstremnog metala, ali ima gotovo eksperimentalni pristup sa smenama ritmova, neočekivanim harmonskim idejama i povremeno sasvim smelim rešenjima (W Chmurach Jowisza, recimo, ima sasvim cirkuski senzibilitet). Uz odličnu produkciju i dinamičnu svirku ovo je ploča koja me je vrlo prijatno iznenadila i još jednom podsetila na raznovrsnost i vitalnost poljske scene:

https://popioly.bandcamp.com/album/purposeless-through-meaning

Nežan ali raskošan i veoma ubedljiv atmosferični blek metal nude Rusi Сивый Яр na split albumu Неизбежность/ Wiecznica sa Poljacima Stworz. Dve pesme koje Сивый Яр ovde ima traju skoro 25 minuta u totalu i sadrže mnogo prijatnih melodija inspirisanih narodnim i paganskim nasleđem, ali bend nudi i kompleksne aranžmane i odličnu produkciju pa mada ovo nije muzika nužno pravljena baš za mene, njihova strana ploče mi se prilično dopala. Stworz su manje-više na istoj poziciji kao i pre par godina kada smo pisali o njima i njihove tri pesme nude još neofolk paganštine (i semplova ptica) upletene sa distorzijom i grubim vokalima. Poljaci su za nijansu manje maštoviti u svom aranžiranju ali ko voli ovakvu muziku, nauživaće se:

https://sivyjyar.bandcamp.com/album/-
https://stworz.bandcamp.com/album/wiecznica

Portugalski pregalac Vulturius je veoma prolifičan sa svojim jednočlanim projektom, Irae pa smo tako, pored milion demo snimaka i splitova dobili i novi, peti album pod nazivom Lurking in the Depths. Irae nije SUVIŠE impresivan muzičar za moj ukus, ali njegova muzika je pošten, znojav blek metal veran andergraund korenima pa je i Lurking in the Dephs mračna, satanistička ploča koja prija da se čuje jednom iako ne zove, barem mene, na vraćanje na početak i ponovno trošenje. No, ja jesam stara i izlizana osoba pa i to treba imati na umu. Ovo je, generalno, korektan album andergraund blek muzike, produkcijski sirov ali daleko iznad proseka ovog pod-pod-žanra, pa ako vam je stalo do nečeg iskrenog, jednostavnog i srčanog, Irae će vas, možda, sasvim zadovoljiti:

https://irae666.bandcamp.com/album/lurking-in-the-depths


Estonsko-finsko-kanadski Põhjast na svom, evo već trećem albumu Downfall meša gotski doom, klasičan metal i malo blek zvuka da spravi jednu simpatičnu mućkalicu. Naravno, nikako po mom ukusu ali ovo je bilo zanimljivo čuti jer Põhjast zvuče kao da ste izmešali Paradise Lost i Type O Negative i naterali ih da izmisle blek metal. To podrazumeva i kvalitet svirke i komponovanja, naravno, sa nekim lepim, pamtljivim melodijama. Prijatno:

https://pohjast.bandcamp.com/album/downfall

Kanadski izdavač Sepulchral Productions izbacio je ove nedelje i dva solidna atmosferična blek metal albuma takođe kanadskih bendova. Nijedan od njih nije sad nešto zbog čega bi meni ispao monokl, ali za ljubitelje atmoblek podžanra, ovo su svakako izdanja koja vredi čuti. Prvo su tu Serment koji sa svojim prvim albumom, Chante, ô flamme de la liberté drže lekcije kako NE treba masterovati ovakvu muziku. Ovo je ploča bez trunke dinamike, skoro neslušljiva u svojoj potpunoj zaravnjenosti zvuka. No, kako atmosferični blek metal pomalo i profitira od utiska monotonije koji ostavlja, recimo da su oni ovako hteli. Sama muzika je vrlo solidan, brz ali suštinski statičan blek metal u kome se smenjuju lepi akordi i udaljena vriska preko jednoličnog ritma. Dobro za meditaciju.

https://sermentqc.bandcamp.com/album/chante-flamme-de-la-libert

Drugi su Sombre Héritage sa svojim debijem, Alpha Ursae Minoris a koji je samo za nijansu dinamičniji od kolega. I to baš za nijansu, jer je i ovo muzika bazirana na dosta jednoličnim aranžmanima gde se akordi smenjuju preko stalno iste pratnje, uz vokal koji se dere iz druge prostorije. No, Sombre Héritage su nešto skloniji promenama ritma i ubacivanju više rifova u svoje pesme pa se po tome razlikuju – a da li je ovo bolje ili gore od Sermenta zavisi od toga šta tražite od ove muzike. Meni je to slušljivo.

https://sombreheritage.bandcamp.com/releases

West da je izašao novi Wintaar i nije neka vest jer ovaj Rus je samo u 2020. godini pre albuma I Am Ruin, I Am Death izdao četiri dugosvirajuće ploče. Nećemo se pretvarati da sam sve to slušao (nisam), ali jesam slušao Wintaar ranije i primećujem da je moja glavna zamerka na ovaj projekat – užasan zvuk – na ovom albumu autoritativno prevaziđena solidnim studijskim miksom. Ostaje emotivan ali oštar blek metal iz majčice Rusije koji prija sa svojim idiosinkrazijama i ekspresivnošću. WV je maštovit i kreativan i mada to ne znači da uvek piše dobre pesme, znači da su mnoge među njima interesantne:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/i-am-ruin-i-am-death

Agresivan, granitno tvrd blek metal nam stiže iz Viskonsina na novom EP-ju sastava Veldlokk. Crushing the Servants of the Plaguethrone ima lep omot i pet podužih pesama koje forsiraju brz ritam (sem kad se spuste na praktično doom tempo) i črvste rifove, ali i tremolo teme. Bend ima uho za dobar rif i ume da zadrži pažnju slušaoca lepim harmonijama i smenama tempa. Sve to opet ne deluje prenatrpano već široko, domaćinski, ali svedeno na minimum neophodnog. Solidno:

https://veldlokk.bandcamp.com/album/crushing-the-servants-of-the-plaguethrone

Odličan, mračni blek metal debi album za rejkjaviški Nexion. Islanđani po običaju svoj blek metal čine okultnijim, mračnijim i atmosferičnijim od skandinavske sabraće pa je i Seven Oracles ploča izuzetno tamne, guste atmosfere ali i moćne, žestoke svirke gde se agresivni vokali i nemilosrdni blastbitovi mešaju sa disharmoničnim gitarskim arabeskama i vrlo raznovrsnim temama. Izvrstan album benda koji podseća na snagu islandske scene:

https://nexion.bandcamp.com/album/seven-oracles-2

Iznenadio me je teksaški jednočlani projekat Sinira na svom debiju The Everlorn koji donosi osam pesama melodičnog blek metala. Iznenadio me je pre svega zrelošću svirke, ideja i aranžmana – ali ovaj dvadesetpetogodišnjak već iza sebe, kaže, ima dosta iskustva u raznim ograncima metal industrije – ali na kraju i time koliko mi se dopao njegov stil. Sinira ima nimalo stidljivu sklonost ka melodijama koje su uvek tu i sjajno se uklapaju uz generalno agresivnu svirku koja bi, da nije te hipermelodične srži mogla da se prodaje i kao blackened speed. Ali melodije su tu pa je ovo izuzetno lepo uklopljena power-metal nadgradnja na speed osnovu, sve utopljeno u underground black metal tminu. Da je samo lepše masterovano bilo bi izvanredno a ovako je impresivno. Čovek pritom ovo prodaje za samo jedan dolar što je smešno jer je u pitanju album koji, kada se uporedi sa kolegama, nudi srazmerno dosta više.

https://sinira218.bandcamp.com/album/the-everlorn

Francuski Creature na svom trećem albumu Ex Cathedra nude vrlo ambiciozan program progresivnog blek metala koji se od simfonijske sabraće razlikuje pre svega jednim jasnijim oslanjanjem na prog rok formule razvijene sedamdesetih godina prošlog veka a koje su simfoničarske aspiracije kanalisale na osoben način. Ovo znači da Creature zapravo imaju više King Crimson i Nice zvuka u sebi, sa rokerskim pogledima na barok radije nego da pokušavaju barok direktno da zavare na šasiju ekstremnog metala. I to osvežava. Nije ovo savršena ploča, traje više od sat vremena i produkcija joj ne čini previše usluga sa jako glasnim masterom koji oduzima dinamiku nečemu što treba da bude slojevitije i prozračnije, ali ovo je zanimljivo za slušanje i vredi se pomučiti. Izdavač I, Voidhanger je sa ovim albumom podsetio da je u pitanju avanturistička, hrabra ekipa:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/ex-cathedra

Pređimo na stoner i za početak imamo uobičajen grčki desert/ stoner rock na albumu Billion Drops benda Paranoid Reverb. Kad kažem uobičajen, mislim na uobičajeno visok kvalitet svirke, produkcije, žanrovske pismenosti... Ovo su, naravno, i dobro napisane pesme i mada su Paranoid Reverb previše „komercijalni“ za moj ukus koji uvek ište svedeniju, fokusiraniju muziku, nemam zaista neku „objektivnu“ zamerku  na ovu ploču. Dobar teški rok, dobro snimljen i miksovan. Album izlazi tek u Septembru ali omiljeni JuTjub kanal već promoviše:

https://madeofstonerecordings.bandcamp.com/album/paranoid-reverb-billion-drops

https://youtu.be/9Tq6pQElBhU

Švedski Huanastone nudi sličan program muzike pune dobrih rifova, poletnog ritma i melodičnog, šmekerskog pevanja na albumu Third Stone from the Sun. Šveđani su ipak za nijansu psihodeličniji i njihova muzika, iako i sama u osnovi vrlo bluzerski orijentisana, voli da se okrene više u smeru atmosfere i pržećih psihodeličnih gitara. Vrlo dobar, prostran miks koji ne gine sasvim u masteringu i ovo je album prijatnih teškorokerskih sanjarija:

https://huanastone.bandcamp.com/album/third-stone-from-the-sun

Sjajno su mi legli brazilski Elephantus na istoimenom EP-ju sa četiri odlične pesme psihodeličnog, teškog stoner doom zvuka. Elephantus kažu da su sve snimili za jednu noć, uživo i ovde se definitivno čuje ta energija spontanosti i rizika ali i sirovost koja je šarmantna. Naravno, kvalitet snimka nije superhifi, ali ni muzika koju Elephantus sviraju nije neka umivena rok interpretacija srednjeklasne zadovoljštine već besan, težak, urlajući stoner rok sa dna i kada njegove psihodelične gitarske i klavijaturističke spirale preuzmu kontrolu nad vašim umom gledaćete na svet drugim očima:

https://elephantus.bandcamp.com/releases

Ostajemo na istom kontinentu ali idemo do Lime i drugog albuma psihodeličara Cuarzo. Vol. 2 je sirova, bučna ploča psihodeličnog teškog roka koji ima i teške, doom rifove ali je najbolji kada bend slobodnije džemuje. Onda gitara može da se lansira pravo u svemir sa rampe koju prave stameni bubnjevi i bas, i da istraži njegove najdublje tajne. Prijalo bi da je ovo za nijansu čistije producirano jer mada ovi Peruanci vole buku, ona povremeno oduzima njihovoj muzici na slojevitosti što je ova nesporno ima. No, Cuarzo su pošteni, posvećeni i dobri:

https://cuarzo.bandcamp.com/album/vol-2


Mađarski Satorinaut se vraća sa još jednom kolekcijom džemova za ovu godinu i kako mi se Slow Psychedelic Speedrock prilično dopao pre koji mesec, tako sam i u Action Brings Good Fortune ušao sa pozitivnim očekivanjima. I Satorinaut ne razočaravaju, ovo je sada još bolje snimljeno, stilski zaokruženije i nudi organski gruv i jaku gitarsku psihodeliju u dugačkim, instrumentalnim džemovima koji se vrlo dobro drže tokom trajanja cele ploče. Satorinaut su zreli za „prave“ albume ako smem da primetim a ovi sešnovi koje su do sada objavili su prava stvar za slušanje ukrug i tripovanje na suvo.

https://satorinaut.bandcamp.com/album/action-brings-good-fortune

Trebalo mi je dva pokušaja da se priviknem na dosta jedinstveni zvuk solunskih Hadean Cult. Na njihovom debi albumu, Don the Mantle ima mnogo interesantnih girarskih rifova i tema, i ovo je prilično nežan, dobro raspoložen hard rok/ stoner metal sa pažljivim igranjem sa dinamikom da se postigne šaranje po čitavom spektru emocija, i kompleksnim, dobro osmišljenim aranžmanima. Glavni adut benda su te maštovite gitare ali je u prvom planu i dobra pevačica Stoicheia koja muzici dodaje jednu pop komponentnu i balansira pomalo okultni doom rock pristup. Na kraju mi se ovo veoma dopalo pa podstičem slušanja i istrajavanja:

https://hadeancult.bandcamp.com/releases

Britanci Organ of Corti nisu rđavi na svom debi EP-ju, Hostile Mess, gde mešaju hard rock, grunge i malo stondirane psihodelije za jedan prijatan, gruvom ispunjen, vrlo faziran zvuk. Ova muzika će svakako biti bliska i nemetalnoj publici na ime svoje razgovetnosti ali ima dovoljno težine i oštrine i za metalce:

https://organ-of-corti.bandcamp.com/releases
               
Berlinski Black Sadhu na svom drugom EP-ju, What is Real? daje tri pesme vrlo distorziranog, teškog, sporog, ritualnog doom metala. I to vrlo lepo curi. Ima ovde svega što ja volim, teških rifčina, sporih ritmova i vokala koji stižu iz tamnih daljina, kao da ih sanjamo i malo se meškoljimo od brige u snu. Tri pesme traju više od pola sata a kad stignete do kraja skoro je nemoguće da ne krenete iz početka:

https://blacksadhu.bandcamp.com/album/what-is-real

Nije najjasnije ko su članovi Circle of Sighs (bar meni) ali ovaj internacionalni „progressive synth-doom from the outer reaches of space-time“ bend me je prilično kupio svojim albumom prvencem, Salo. I, da, ovo je progresivni rok isto koliko je i doom metal, sa muzikom koja je harmonski bogata, dinamički raznovrsna i puna kosmičke širine i snažne atmosfere. No, srećom, ima i sasvim dovoljno propisne težine i moći da komforno upadne u metal klasifikaciju, ali, svakako, ovo nije izdanje samo za doom čistunce i deluje mi kao album koji je nadžanrovski zanimljiv. A obradili su i Kraftwerk. Vredno!

https://circleofsighs.bandcamp.com/releases

Odlični kalifornijski izdavač Ripple Music dosta nas je dugo tizovao najavama novog albuma doom/ stoner/ rock legende, Scotta  Weinricha. Ovaj legendarni gitarista, basista i pevač svirao je u nekim od najvažnijih doom i stoner postava svih vremena (pre svega Saint Vitus i The Obsessed a već više od deset godina radi muziku i kao samo Wino (a što je nadimak po kome ga zna više ljudi nego po njegovom pravom imenu). Elem, Forever Gone je treći album za postavu Wino, prvi posle deset godina i ovo je jedanaest pesama meditacija prevashodno uz akustičnu gitaru. Ogoljeno, iskreno, direktno, kako to od veterana i očekujemo. Nisu sve pesme skroz minimalističke, negde ima multitrekovanih solaža na električnoj gitari, negde i bas gitare i bubnjeva ali ovo jeste ploča pre svega pevanja iz akustične akorde, ploća koja intimu iznosi na površinu i ne interesuje je da se krije iza žanra već samo da ga iskoristi da neke od najdubljih misli i emocija podeli sa svetom a da se njihov vlasnik ne raspadne od straha. I to lepo ide. Nije ovo album za pušenje kanabisa i tresenje glavom već (kvazi)folk ploča za kontemplaciju i plakanje. Možete li?

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/forever-gone

Šćećinski Power Plant nisu naročito imaginativni na svom debi albumu Cargo ali ovo nije neprijatna ploča. Instrumentalni stoner rok sa neskrivenim psihodeličnim aspiracijama ovde je upakovan u pet dugačkih pesama koje rade sve što očekujete, servirajući pompezne fazirane rifove i psihodelične gitarske eksploracije, nikada se ne odmičući od žanrovske mustre. Ali korektno je:

https://hailtheplant.bandcamp.com/album/cargo

Maštovitiji su Saksonci Hammada na svom debi albumu, Atmos, ali ovo je, da bude jasno, punokrvni desert rock sa pevanjem i refrenima koji svoju psihodeliju nalazi u bezočno faziranim gitarama i sintisajzeru koji dopunjava gitarske ekspedicije. Koliko god sad ovo glupo zvučalo, mislim da Hammada imaju neadekvatan zvuk za ono što sviraju jer apsolutno preobilje distorzije i reverberacije nije u skladu sa muzikom koja pokušava da ima i sasvim „televizijski“ hard rok senzibilitet. Tako da je Hammada najbolja kada zaboravi na pevanje i refrene i baci se glavačke u svemir, puštajući gitarama i klavijaturama da se jure kroz nebule:

https://hammada.bandcamp.com/album/atmos

Tulužani Stoned Matter drmaju teški, vrlo garažni stoner rok na svom EP-ju One More Trip. Solidno to bude, pogotovo što bend ima tu neku ’70’s komponentu u zvuku i ne stidi se citiranja velikih prethodnika (što je u ovom slučaju ZZ Top i njihov monstr hit, Tush). Puno, dakle, klasičnih heavy blues rifova, jakog ritma i promuklog, bezobraznog pevanja. Prija:

https://stonedmatter.bandcamp.com/releases

Doom metal izdanje nedelje je svakako jučerašnji izlazak albuma Stygian Bough Volume I a koji je kolaboracija između Bell Witch i Aerial Ruin. Bell Witch su pre neku godinu sa svojim albumom Mirror Reaper kreirali neku vrstu referentne tačke za funeral doom a Erik Moggridge aka Aerial Ruin im se ovde pridružio na gitari i vokalima za dopunu njihovog teškog doom zvuka svojim mračnim folk izrazom. I, ako niste unapred mogli da pogodite, ovo je odlično. Moggridge dodaje sporom, monumentalnom, veličanstvenom zvuku Bell Witch dozu spontanosti i jedne ljudske topline koje ga izuzetno oplemenjuju i mada je ovo veoma dugačka, svakako depresivna ploča, ona istovremeno zvuči za nijansu manje „žanrovski“ od uobičajenog Bell Witch autputa i ima u sebi i element skoro pa optimistične melanholije. Ko bi rekao da je Bell Witchu potreban samo maleni bljesak svetlosti na kraju tunela da ih ovako inspiriše? Sjajno!

https://bellwitch.bandcamp.com/album/stygian-bough-volume-i



Japanski death veterani Subconscious Terror su napravili pauzu dužu od četvrt veka da snime drugi album ali Reprogramming je makar zabavna ploča koja spaja old school death metal pristup koji naglašava rifove (neki od njih su i vrlo prosti i zarazni, slušajte Remove Your False Skin koja je praktično grindcore) sa malo „tehničkijim“ elementima. Reprogramming u nekim elementima zvuči maltene kao karikatura (pevanje na engleskom sa užasnim naglaskom je, recimo, slatko) ali je ovo šarmantna ploča death metala koji juri napred i ne osvrće se i meni se dopada:

https://subconsciousterror.bandcamp.com/album/reprogramming


Pythagoras iz kalifornijskog Long Biča je bend koji se slavnom matematičaru kome je uzeo ime odužuje kreiranjem prilično osobenog i zanimljivog death metala. Njihov drugi EP, Killdozer Rampage je dosta nadahnuta salata ritmova i harmonija koja uopbičajeni death metal jelovnik koristi na nove načine, ne bežeći izvan žanra ali svakako žanru dajući nove forme. Inovativno, interesantno, pitagorejski.

https://pythagoras1.bandcamp.com/album/killdozer-rampage

Gore sam po dobru pomenuo italijanskog izdavača I, Voidhanger, a oni su ove nedelje objavili nekoliko ploča koje su sve zanimljive. Ne nužno instant-slušljive, kao što ćete čuti na debi EP-ju projekta Fleshvessel pod nazivom Bile of Man Reborn. U pitanju je, naime, jedna kompozicija od 23 minuta, doduše jasno razdvojena na stavove, ali i koja smelo i prilično uspešno kombinuje ekstremni metal, psihodeliju, džez, horsku muziku i još svašta. Mislim, ovo je sastav koji u postavi navodi harfu, flautu, bas bez pragova, znate već, svu tu neku egzotiku, ali to sve služi zaista pravičnom cilju kreiranja muzike koja će imati metal oštrinu i konfrontativnost ali istovremeno pobeći od njegove žanrovske pravovernosti i usvojiti izražajne tehnike i silovitosti i drugih vrsta muzike. I to odlično ide. Bile of Man Reborn je vrlo postmoderna, patchwork kompozicija ali ovo nije puki ples između žanrova već promišljen, slojevit rad kakvog se ne bi stideo jedan John Zorn. Poslušajte:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/bile-of-man-reborn


Wraith su baš diskografski aktivni ove godine: Speed Armageddon je njihov novi split EP sa australijskim Bastardizerom i bend je i dalje veran svom „No Bullshit Speed & Thrash Metal“ kredou. Tri pesme, od kojih su prve dve u identičnom tempu i lepo se nastavljaju jedna na drugu a treća je Sick Boy od GBH i, naravno, zvuči sjajno. Bastardizer su bliži black metalu i njihove dve pesme lepo kombinuju thrash i black pristupe sa malo te neke blek metal otmenosti ali i sa jakim rifovima i dobrim, mošerskim ritmom. Vrlo prijatna kolaboracija:

https://wraith-us.bandcamp.com/album/speed-armageddon-split-w-bastardizer

https://bastardizer.bandcamp.com/album/speed-armageddon

Da ostanemo u sličnoj muzičkoj i budžetskoj klasi, tokijski Straenge su snimili demo Thrash Medicine sve u jednom cugu, bez nasnimavanja i ovih pet pesama su solidan thrash koji zvuči vrlo dobro i pitam se kako bi se bend tek dobro čuo da ih puste u pravi studio i daju im budžet. Ovo je thrash koji i trči ali i misli i ima svež pogled na žanr sa interesantnim rifovima i ritmičkim ekscesima. Vrlo solidno:

https://strangethrasher.bandcamp.com/album/thrash-medicine

Glazgovski Life Expectancy sviraju solidan thrash metal sa dosta interesantnih ideja na debi EP-ju Divergence. Ovo je moderna muzika sa maštovitim temama i aranžmanima koji obezbeđuju potrebnu kvotu mošinga a da opet variraju i dinamiku i atmosferu. Dva problema, nažalost, more ovo izdanje, od kojih je prvi to da je ovo masterovano veoma bučno pa je iz tog razloga poteško za slušanje (ali samo su četiri pesme, pa se nekako izdrži) a drugi je prilično nestandardno pevanje Stefana Taylora. Taylor dobro „glumi“ i ima interesantna rešenja za neke situacije, ali jedan primetan deo vremena je u blagom falšu i to malo zasmeta. Ali, svakako, obećavajuće izdanje:

https://lifeexpectancy666.bandcamp.com/album/divergence

Night Fighter, isto iz Glazgova su mi promakli nešto ranije ovog meseca sa svojim debi albumom, Unholy Sepulchre. A greota je da ih ne pomenemo, pogotovo jer vinil izlazi tek iduće godine. A i jer je ovo dobra ploča, divljačkog, sirovog speed metala kao iz kuhinje vaše bake. Night Fighter imaju onaj ulični, uličarski, rokerski žar koji je napajao rani speed metal, vole da vrište, vole dobre rifove i da im ploča nije jako glasno masterovana – a što joj je jedini greh – bila bi rame uz rame sa remek-delima iz prve polovine osamdesetih. I ovako, naravno, pričamo o albumu koji ne treba propustiti ako volite urlanje i cepačinu. Ko bi rekao da Škotska treska ovako jako?

https://nightfighterglasgow.bandcamp.com/album/unholy-sepulchre


Iz Ipsviča, pak, stižu Elimination sa svojim pristojnim, srednjaškim thrash metalom na EP-ju Of Gods and Beasts a koji zvanično izlazi tek u Avgustu. Kažem „srednjaškim“ jer Elimination zvuče kao da su upravo iskoračili iz vremeplova što ih je doneo ovamo iz 1990. godine, ali to ne treba shvatiti kao kritiku. Ovo je vrlo dobar thrash sa početka devedesetih na liniji Megadeth-Exodus i bend ima i tehnička znanja i odličan studijski zvuk, i pristojne rifove da razveseli mnogaja srca. Ima i tri žive pesme na drugoj strani EP-ja, a one zvuče kao snimane vokmenom pa nisu baš toliko vredne kao prva polovina ploče.

https://eliminationuk.bandcamp.com/album/of-gods-of-beasts

Mörbidez je brazilski jednočlani speed metal sastav ali neka vas ovo ne uplaši. Sob o Signo de Belial je album vrlo solidnog zvuka, dobre produkcije i kvalitetne svirke. Pesme nisu posebno originalne, ali ako volite ovakav zvuk, ovde ima šta da se čuje i da se uz njega maše kosom.

https://morbidez.bandcamp.com/album/sob-o-signo-de-belial

Još speed metala, ovog puta iz Izraela stiže na demo snimku Morbid Rugby, dvočlanog sastava Deathscrum. I ovo je vrlo korektno snimljen i odlično odsviran spid metal i ovde takođe imamo na programu muziku koja se ne odlikuje velikom originalnošću  ali verno prenosi energiju ovog stila. Deathscrum imaju osećaj za pisanje pesama i aranžiranje i ovo deluje zrelo i proživljeno u isto vreme. Vrlo dobro:

https://deathscrum666.bandcamp.com/album/morbid-rugby

The Third Kind iz Njujorka na albumu Man Vs Earth (tako napisano – bez tačke) spajaju hardcore thrash i thrash metal sa sasvim solidnim rezultatima. Za razliku od „klasične“ nujorške škole, ovo je tvrđe, zapravo metalnije, više naklonjenu gruvanju nego gruvu, ako tako mogu da kažem pa se meni prilično dopao kompleksan aranžmanski rad i nakloni ekstremnijim formama metala kod The Third Kind:

https://thethirdkindofficial.bandcamp.com/releases


Killer Refrigerator iz Ohaja su humoristički death/thrash bend koji svoje sasvim pristojne muzičke veštine koristi za komediju. Na novom albumu, Junkyard Classics okrenuli su se obradama i parodiranju bendova iz metal propšlosti i ovo je verovatno jedini album ove godine na kome ćete čuti kompetentne (ili bilo kakve) obrade/ parodije Anal Cunt i Dragon Force. Tu su i duhoviti i korektni osvrti na Testament i SOD pa se ovom projektu valja nasmešiti i pohvaliti ih za dobru produkciju i trud oko muziciranja:

https://bumass.bandcamp.com/album/junkyard-classics

ScourgeOS iz Australije na svom debiju (koji zvanično izlazi tek desetog Jula), Scourge of Suffering nude mešavinu brtutalnog death metala i, recimo, groove metala koja i nije toliko neprirodna kako se na prvi pogled čini. Zašto, na kraju krajeva bendovi ne bi bili jednako inspirisani Panterom i Deicideom? Ishod je da je ovo ploča koja ima death metal vokabular – hromatska cepačina, usitnjeni dupli kikovi, blastbitovi, grleni vokali – ali ga koristi tako da pesme imaju i taj neki „urbani“ prizvuk sa mošerskim pasažima i razgovetnijim, himničnijim refrenima. Dopalo mi se više nego što sam očekivao:

https://scourgeofsuffering.bandcamp.com/album/scourge-of-suffering


Čileanski Subhuman Cadaver na svom prvencu Orbis Teratoma provajduje žestok, brutalan death metal sa dovoljno blastbitova i brutalnog urlanja da se snimi bar pet grindcore albuma. Subhuman Cadaver nisu nimalo inovativni ali su vrlo kvalitetni u svom odabranom mikoržanru gde se brutalnost ne svodi samo na supu hromatskih, denflovanih rifova već je gitarama dopušteno da budu nešto imaginativnije. Pomaže i što svu muziku pravi jedan čovek pa se kompleksni aranžmani sa promenama ritma, tempa i harmonijama koje su osvežavajuće „svetle“ za death metal  lepo nastavljaju jedan na drugi. Ovo je „sobni“ death metal ali je u samom vrhu ovog medijuma, sa maštovitim pesmama i autentičnom izražajnošću:

https://subhumancadaver.bandcamp.com/album/orbis-teratoma

Bruklinski Pyrrhon sa svojim četvrtim albumom, Abscess Time nude dvanaest pesama teškog, mračnog, vrlo konfrontativnog zvuka koji ume da ode i odlazi podaleko od tech-death korena ove grupe i iskombinuje uticaje ’80s i ’90s industrial metala, sludge metala i koječega da preseče inače superbrzu, brutalnu death metal svirku. Ovo znači i da skoro da ne znate šta da očekujete od svake sledeće pesme jer se bend kreće od najrazmazanijeg, apstraktnog, „svemirskog“ death metala do mučne sludge/ noise buke, uspešno spajajući tech-death opsednutost disciplinom i detaljima sa organskijim, slobodnijim, poluimprovizovanim momentima. Bend je veoma ambiciozan u ovome što radi ali ta ambicija ispraćena je i jednom voljom da se zaista pregazi svaka granica što deli žanrove i estetike i stvori muzika koja će biti svoja na prvom mestu. Impresivan album:

https://pyrrhonband.bandcamp.com/album/abscess-time
 
(Kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #858 on: 27-06-2020, 15:37:56 »
Dosta sam dugo čekao da Unique Leader konačno puste da čujemo ceo novi album francuskih Exocrine – Maelstrom. Najpre zato što me lože teme koje Francuzi ovde provlače, baveći se okeanom, dubinama, mitskim bićima i mitologijom uopšte vezanom za podvodne predele naše planete i njihove odjeke kroz kosmos. I, dobro, ovo je očekivano solidna ploča technical death metala. Exocrine se veoma trude da pored uobičajenih arpeđa i neparnih ritmova svom tech-death zvuku dodaju i još „mesa“ pa je ovo ploča na kojoj svako malo čujete sintisajzer sa sasvim neočekivanim harmonskim programom (The Kraken, Abyssal Flesh), ili, er, soliranje na trubi (Galactic Gods). Exocrine se suštinski drže tech-death formule naglaska na tehnici i preciznosti i svi ovi dodaci, mada su dobrodošli i oplemenjuju Maelstrom, istovremeno i ostaju baš to – dodaci dok je u osnovi tehički izuzetan ali paradoksalno nemaštovit death metal. No, sve na gomili to ipak ima dosta šarma i vredi da se sluša:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/maelstrom


Mortiis je izbacio novi EP, The Great Leap koji pored naslovne pesme, sa albuma The Great Deceiver ima i neke remikse ove pesme (jedan od njih je radio Godflesh, tj. Justin K. Broadrick, pošto sumnjam da se Benny oko ovoga cimao) i same The Great Deceiver. Nisam neki superfan Mortiisa, ali sam ovde zbog Godflesha (mada je ova verzija njihovog remiksa već objavljena na The Great Corrupter), pa eto, da preporučim:

https://downloadmusic.mortiis.com/album/the-great-leap-2

Grci White Tower imaju ime koje se problematično rimuje sa nečim problematičnim, ali to na stranu imaju i debi EP, Terminator koji je, pa... petnaestak minuta obožavanja Accept. Mislim, pevanje u prvom redu asocira na nemačke uzore, ali i muzika je uglavnom u baš tom stilu, tresući drusni hevi metal srednjeg tempa i džudaspristovskih rifova. Lepo to meni zvuči a ako vam ne smeta konstantno vrištavi vokal, i vama će:

https://youtu.be/QiYzw0nkbeU

A baš iz Nemačke dolaze Pottgod sa albumom Famos koji nudi solidnih šest pesama hevi metala koji je uglavnom očišćen od starinskih žanrovskih elemenata i zvuči prihvatljivo i za ljude kojima je klasični metalski imaginarij smešan. Producirano dobro, odsvirano momački, svakako, no ovaj bend ima problem sa pevačem koji više izgovara tekst umesto što ga peva i to dosta obara privlačnost ovog albuma:

https://pottgod.bandcamp.com/album/famos

Kansas još rade??? Novi album veterana „mekše“ varijante heavy muzike, The Absence of Presence je izašao pre malo manje od dve nedelje i, kada se uzme u obzir da su prvi album izdali još 1974. godine, to da im je ovo tek šesnaesti studijski rad je zapravo dosta iznenađujuće. Nisam nikada bio veliki ljubitelj njihove muzike, naravno, ali ovaj album je impresivan u tome kako su Kansas očuvali svoj zvuk i unutar njega nastavljaju da evoluiraju. Hoću reći, The Absence of Presence ima sve ono što biste očekivali od AOR albuma koga vrte po svim mejnstrim radio-stanicama 1983. godine, sav cheesy senzibilitet i nepodnošljivu melodičnost ali... ali ovo je i ploča koja uživa u zavarivanju prog-rock elemenata na tu šasiju Top-40 muzike i, pa, Kansas posle skoro pet decenija rada zvuče zapravo živo i kao da se odlično zabavljaju. Pritom, ovo je produkcijski vrlo pristojan album i, pa, mada ga neću mnogo slušati, impresioniran sam koliko Kansas očiglednog uživanja pokazuju u kreiranju svoje cheesy progresive i koliko su tog uživanja preneli i na mene.

https://kansasband.bandcamp.com/album/the-absence-of-presence

Zanimljivi su mi Austrijanci Mothers of the Land koji svoj instrumentalni hard rok/ heavy metal kao da baziraju prevashodno na harmonskim rešenjima i melodičnim temama što su ih sedamdesetih godina lansirali Wishbone Ash i Thin Lizzy a u osamdesetima baštinili pre svega Iron Maiden. Mislim, evo, mene to privlači kao moljca upaljena sijalica i album Hunting Grounds je prijatnih malo više od pola sata „meke“, organske svirke koju ne narušava pevanje i koja uživa u tim melodijama i temama. Vrlo simpatično:

https://mothersoftheland.bandcamp.com/album/hunting-grounds


Prelep klasični heavy metal nam stiže iz Pretorije na drugom albumu sastava Deadline a koji se zove Cathedral Point. Južnoafrikanci imaju vrlo ’80s zvuk sa odjecima bendova kao što su, recimo, Riot ili Judas Priest (iz poznijih osamdesetih) u svom stvaralaštvu, ali valja ih pohvaliti za odlično napisane pesme koje imaju pamtljive rifove, promišljene refrene, komponovane solaže i dobre aranžmane da sve to zablista. Deadline su žestoki, živi, umeju da napišu dobar rif a onda ga razviju u još bolju temu, muzika im je jakog tempa i puna energije a imaju i jednu pesmu o heavy metal superherojima, spajajući tako sve što pristojan svet voli u jedno. Ako volite Hell Fire, Skelator, Metalian i slične moderne heroje dobrog heavy zvuka, Deadline bi sa ovim albumom trebalo da vam budu veoma po meri:

https://deadlinehmc.bandcamp.com/album/cathedral-point

Wounded Cross su svoj album Our Future Is Dead stavili na besplatan daunloud na Bandcamp i to je njihovo finalno izdanje. Bend je rešio da se od ovog svijeta oprosti jednom sirovom, ali simpatičnom pločom koja je, kako tvrde, snimljena u studiju uživo i ako volite ’70s hard rok od progresivnije sorte i metal ranih osamdesetih, Wounded Cross bi mogli da vam se dopadnu. Svirka je ovde dobra i sigurna i sirovost, tamo gde je ima, odnosi se pre svega na demo kvalitet samog snimka. Ali to donekle doprinosi i nekom autentičnom saundu pa je ovo album za ljubitelje:

https://woundedcross.bandcamp.com/album/our-future-is-dead

Meksički Thunderslave su se pre neki dan našli usred smešne kontroverze jer je izdavač No Remorse records, koji je trebalo dao objavi njihov debi album, Unchain the Night, obnarodovao da neće sa bendom ništa više da ima kada se pojavio video koji pokazuje članove benda usred vandalskih činova na – lokalnom groblju. Saće tvrdokorni andegraund da skoči i primeti kako ono što je pre trideset godina bila takoreći legitimacija metalskog pravoverja, u ovim našim SJW vremenima postaje razlog da se bendovi, jelte, cenzurišu, ali budimo ozbiljnI: paljenje crkve je MOŽDA moguće tumačiti kao čin kojim se ustaje protiv milenijumske hrišćanske represije a i tada bismo ga teško opravdali, a rušenje nadgrobnih spomenika je nešto što, ne bi trebalo da ovako nešto mora i da se kaže, ŠTO SE NE RADI, DA LI STE NORMALNI, DECO? Elem, bend je na kraju morao da album sam nakači na Bandcamp i nada se najboljem i šteta je što su alkohol, mladost i neumserena agresija imali sve ovo za rezultat jer je Unchain the Night slušljiva ploča. Ni blizu tako dobra kao gore hvaljeni Deadlineov uradak, ali ovo je prijatan, klasičan heavy metal sa vokalom koji peva u falsetu sve vreme, solidnim rifovima i prljavom produkcijom. Da je bend imao para za bolji studio i malo više zdrave pameti, ovo je mogla da bude ploča koju će hvaliti na sve strane:

https://thunderslave.bandcamp.com/album/unchain-the-night

Falconer nisu bend po mom ukusu ali pošto se sa albumom From a Dying Ember ovaj švedski bend raspada, ljudski je skrenuti pažnju da je ovo izašlo. Falconer su svoj power metal uvek umeli da izmešaju sa folki uticajima i plasiraju na siguran način. Meni je sve to, naravno, suviše čizi (a moj prag tolerancije za čiz je UŽASNO visok), ali simpatični su:

https://falconer.bandcamp.com/album/from-a-dying-ember

Za pravu heavy metal proslavu ove su se nedelje ponovo pobrinuli njemački Pure Steel Records čiji je prosek kvaliteta izdanja već neizdrživo visok. Ovog petka su vredni Nijemci izbacili još tri nova albuma i prvi u redu su Nizozemci Black Knight sa albumom Road to Victory. Aktivni još od prve polovine osamdesetih Black Knight su počeli sa izdavanjem muzike tek 1998. godine a iako im je Road to Vitory tek treći album, u pitanju je kvalitetan, dobro odsviran, sigurno napisan i lepo produciran heavy metal. Black Knight nisu mnogo poznati izvan Hojlandrije ali ovo je, cenim, više zbog lenjosti nego zbog pomanjkanja kvaliteta (mada se bend, originalno, promovisao sponzorišući lokalnog učesnika nacionalnih automobilskih trka koji je na svojim kolima nosio njihov logo).  Jer, Road to Victory je srčan, punokrvan hevi metal album koji, istina, ume da pozajmi od poznatijih kolega (naslovna pesma citira rif iz Judas Priestove Electric Eye i ne stidi se toga) ali zvuči ubedljivo, zrelo, u dovoljnoj meri retro da bude za starije, ali i u dovoljnoj meri moderno da ne bude puki retro projekat. Naprosto, Blak Knight su kvalitetni i svakom ko voli heavy metal ovo će prijati bez ostatka:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/road-to-victory

U korak ih prate kalifornijski Ninth Circle sa albumom Echo Black, njihovim četvrtim. Ninth Circle su za nijansu „mekši“ od Black Knight sa većim akcentom na vokalnim harmonijama i nešto tanjim gitarama, pa je ovo muzika možda milimetar ili dva bliža „sweet metal“ publici ali to je valjda i normalno s obzirom da je Kalifornija praktično postojbina ovakvog zvuka. Ninth Circle se dobro uklapaju u tu tradiciju pišući pesme koje imaju tu kombinaciju čizi metala i čizi popa i mada su Black Knight više po mom ukusu, ovo je svakako ploča za poštovanje:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/echo-black

Konačno, tu su Finci Kenziner sa svojim četvrtim albumom, Phoenix i njihova smeša klasičnog metala i simfoničarskih ambicija je vrlo lepo realizovana kroz deset pesama koje se kreću celim putem od onoga kako je Ritchie Blackmore na albumima Rainbow sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih spajao orkestar i hevi metal bend, pa do klasičlnog power metala koji se vozi u speed metal traci ali ima i zamamne, barokne igrarije gitara i klavijatura. Finci su veoma sigurni u izvedbi i zvuk im je raskošan a da ipak (za dlaku) izbegavaju pretrpanost aranžmana. Odlične vokalne harmonije, mnogo dobrih simfoničarskih bravura, ali pre svega dobro napisane metal pesme na ovom odličnom albumu:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/phoenix


Razbijački grindcore iz Australije na prvom albumu projekta Concede. Indoctrinate je ploča sa britkih, brzih 15 pesama koji uprkos relativnoj mladosti benda zvuče zrelo, uz odličnu produkciju. Concede su bend na tragu „tehničkijeg“ grindcorea, ovako na prvo slušanje najviše nalik na pozniji Nasum a to je, bez ikakve sumnje, dobar trag da se na njemu bude. Odlično:

https://concedehc.bandcamp.com/album/indoctrinate

Ao Vivo no V8 je split album dva benda iz São Paula i na jelovniku je, opet, grindcore. Defront su više „metal“ od ova dva benda, sa nešto dužim pesmama i većim trudom oko aranžmana. Defront sebe više i vide kao metalizirani hardcore nego čisti grajnd i ja cenim njihovu ambiciju da prošire kalup u kom nastaju pesme. Subser su više „pank“ mada je i ovo muzika sa, za grindcore, dosta dugačkim pesmama i trudom oko aranžmana. Oba sastava su svakako duboko u andergraundu i treba ih i slušati kao istraživače unutar vrlo uskog žanrovskig pojasa, gde imaju šta da pokažu:

https://defront.bandcamp.com/album/split-ao-vivo-no-v8

Fed Ash je kvartet koji lepo spaja grindcore, power electronics, sludge i powerviolence stilove za koktel agresije i očaja na kaseti Diurnal Traumas. Ovo je solidan, partizanski produkt, snimljen za, čuje se, ne mnogo novca ali sa adekvatnim kvalitetom zvuka i puno duše. Nije ovo sasvim originalno, ova kombinacija buke, energije, brzine, sporosti i sveopšte negativne emocije radi se u ovoj muzici još od devedesetih, ali Fed Ash su vrlo ubedljivi u tome.

https://orbtapes.bandcamp.com/album/diurnal-traumas


I treće I, Voidhanger izdanje za ovu nedelju je vredno vaše pažnje jer je u pitanju album od dva sata muzike koja nije metal ali sa metalom deli težinu, abrazivnost i konfrontativan stav. Belgijski Neptunian Maximalism (aka NNMM) je kolektiv muzičara koji spajaju drone, mračni jazz, crnomagijske prakse i koješta drugo zarad kreiranja muzike koja je duboko ritualna, anarhična ali i veoma kolektivistička, gde spontanost i improvizacija rade u korist obrednog zvuka i osećaja što treba da i slušaoca uvuče u hipnotičnost istraživačkog pohoda na onu stranu svesti i istorije ljudske civilizacije. Éons je stoga sasvim dobro nazvana ploča, ne samo zato što traje veoma dugo već i zato što uspeva da posreduje tu ideju o pregledu eona ljudske istorije i izvlačenja nekakvih zaključaka iz svega toga. Naravno, ne tvrdim da ćete sve ovo lako poslušati iz cuga, jer ga ima mnogo i nije, kad se sve sabere i oduzme, MNOGO raznovrsno, ali ako ste voleli God i slične projekte Kevina Martina pre nego što se usredsredio na raggamuffin muziku, Neptunian Maximalism su vredni svake pažnje:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/ons


Ako ste ipak osoba koja od muzike traži prevashodno zabavu, tu je novi album benda Carnifloor, solo-projekta gitariste nizozemskih slem kraljeva Korpse, Floora van Kuijka, nazvan Engulfed in Gold. Carnifloor spada u wigger slam podvrstu slamming death metala koja je nastala prepoznavanjem da gruvu orijentisan metal ima određene dodirne tačke sa hip-hopom i afroameričkom kulturom uopšte pa iako se naziv za podžanr uvek doimao kao u najboljem slučaju ironičan – u najgorem uvredljiv – njegovi su proponentni mahom vrlo iskreni u dodavanju svom ekstremnom metalu još više gruva. Elem, Engulfed in Gold je ploča sasvim brutalnog death metala, teških blastbitova, užasnih vokala, mrvećih slemova a njena wigga komponenta se očitava pre svega u naslovima pesama a onda u nekolikim semplovima i upadima trap matrica između krvoločnog metala. Generalno, ništa od trap metala što sam u životu do sada čuo nije me preterano dojmilo, ali kod Carnifloora je ovo samo dodatni element zvuka koji zapravo oplemenjuje brutalnu slem tuču bez pokušaja da nađe neku srednju traku u kojoj bi se dva stila zaista organski spojila. Tako da je ovo solidan slam album za svakog ko slam voli. Korpse nikada nisu imali najbolje gruvove pa isto važi i za Carnifloor ali je sve to vrlo slušljivo i prija ušima:

https://carnifloor.bandcamp.com/album/engulfed-in-gold

Nemački Extinctionist na svom trećem albumu, Obsidian provlače vrlo klasičan brutal death metal sa tvrdim hromatskim rifovima, puno blastbitova, mesnatim, moćnim vokalom i mada se bend trsi da je ovo muzika nalik na Cattle Decapitation i Wormed, ne treba pasti na njihovu propagandu. Extinctionist naprosto ne izlaze iz okvira standardnog brutal death zvuka i ovde nema istraživačkih ekspedicija po uzoru na nabrojane bendove. No, to nije nikakav greh i svirati dobar brutalni death metal, sličniji, recimo, nizozemskim Severe Torture, ali sa više naklona slem imaginarijumu, je sasvim na mestu. Ovo je poštena, teška i agresivna ploča brutalnog death metala i ništa više od toga, ali kojoj nije ni potrebno da bude više:

https://extinctionist.bandcamp.com/album/obsidian

Zaključimo albumom nedelje koji, eto (ne)iznenađenja OPET dolazi sa pitsburške etikete 20 Buck Spin. Pa dokle? Ovi ljudi me bukvalno dovode do brige da više ne umem da nađem superlative a da ne pominjem da sam pare koje mi je firma dala za prevoz promptno potrošio na album Entropic Reflections Continuum: Dimensional Unravel, debi dugosvirajuću ploču kalifornijskih VoidCeremnony. Ali kada je ovo TAKO dobro. 20 Buck Spin jednostavno imaju njuh za te neke nove bendove koji sviraju death/ black metal na osoben način, uspevajući da spoje sirovu divljačnost staroškolskih formi ove muzike sa progresivističkim evoluiranjem njenih kompozitorskih i aranžerskih praksi. VoidCeremony su tako posle Ruin Lust, Cauldron Black Ram i Ulthar koje sam već do neba hvalio u poslednjih nekoliko nedelja još jedno sjajno pero u perjanici ovog izdavača. Entropic Reflections Continuum: Dimensional Unravel je fantastična ploča na kojoj se klasičan old school death metal pristup, sa teškim rifovima i moćnim, četvrtastim ritmom spaja sa progresivnim strategijama za pesme koje u sebi nose onaj dah eksperimentalne, pionirske istraživačke akcije kakav je death metal muzika imala na prelasku iz osamdesetih u devedesete i u ranim devedesetima. VoidCeremony pritom imaju fenomenalan zvuk sa gitarama koje su svetlije i prštavije nego što je u death metalu standard, obitavajući bliže melodičnoj blek metal orbiti i sa, pogotovo, bas-gitarom bez pragova koja svemu dodaje jednu izvrsnu melodičnu dimenziju i album već na zvučnom planu izdvaja od muljevitog old school zvuka kakav možda već po inerciji očekujemo od 20 Buck Spin bendova. Ovo je i masterovano osećajnije nego što njihovi bendovi po pravilu rade, pa muzika ima određeni dinamički opseg koji je jako prijatan a što se opet sasvim pošteno uklapa uz pesme koje su nepredvidive i avanturističke. Ovo je progresivni death metal u najboljem smislu, sa očuvanjem njegove težine i brutalnosti ali bez vezivanja za njegove već odsvirane i izlizane stereotipe, sa mnogo upečatljivih melodičnih pasaža i VoidCeremony na prvo slušanje uspeju da iznenade gomilom inovativnih ideja a na ponovljena vas opčinjuju svojom širokom vizijom i načinom na koji se to mnoštvo ideja integriše u jedinstven, snažan muzički iskaz. Fenomenalno.

https://listen.20buckspin.com/album/entropic-reflections-continuum-dimensional-unravel


Father Jape

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.126
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #859 on: 28-06-2020, 10:44:27 »
Blijedi čovjek na tragu pervertita.
To je ta nezadrživa napaljenost mladosti.
Dušman u odsustvu Dušmana.

https://lingvistickebeleske.wordpress.com

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #860 on: 04-07-2020, 13:21:26 »
Drugi pik prvog talasa epidemije zvuči kao opasno sitničarenje sa apokalipsom, ali dobro, uzimamo šta nam se da. Bolest hara a mi slušamo metal. Tako je bilo, tako će biti.

Blek metal: ako je dolazak leta u vama izazvao najcrnje depresivne misli i poriv da se samopovredite ili, nedobog, sebi oduzmete život, pa, niste jedini. Cerberus iz Masačusetsa na svom istoimenom albumu prvencu provajduju depresivan, atmosferičan blek metal koji nije preterano maštovit niti je, jelte, zabavan, ali dobro razume monotonost potrebnu da ga shvatimo ozbiljno i mada ide na neproziran, abrazivan zvuk, dovoljno je kvalitetno odsviran i snimljen da postigne svoj naum.

https://cerberusbm.bandcamp.com/album/cerberus

Za malo sobnog blek metala skoknućemo do Meksika jer je projekat Demons Fire izbacio prvi  EP (demo?) Entre las sombras. Ovo nije ni po čemu izuzetno izdanje ali pokazuje šta može jedan čovek da napravi u privatnosti svog stana ako se ozbiljno potrudi. Demons Fire koristi vrlo oproban asortiman blek metal tehnika, ali uspeva da zazvuči prodorno i ekspresivno unatoč sasvim partizanskim uslovima u kojim radi. Rispekt:

https://demonsfire.bandcamp.com/album/entre-las-sombras

Gitarista odličnih death metalaca Ulthar koje smo hvalili pre nekoliko nedelja, Steve Peacock, ima i masu solo projekata gde uglavnom svira sve instrumente – u isto vreme. Pandiscordian Necrogenesis je jedan od njih sa dugom istorijom izdanja na kojima Peacock u isto vreme svira bubanj, gitaru i peva, improvizujući muziku na licu mesta. Meni je to supersimpatičan umetnički projekat koji pokušava da nađe idealnu čistotu ekspresije, bez prethodnih priprema i „učenja“ dok se i dalje drži žanrovske forme koja ga inspiriše radije nego da ga ograniči. EP Elohim Glowing Bile je pritom idealna forma za trošenje muzike jer ove tri pesme ne stižu da vam posle divljenja izazovu dosadu:

https://pandiscordiannecrogenesis.bandcamp.com/album/elohim-glowing-bile

Islandski Waal takođe tvrdi da improvizuje svoj blek metal a njihov treći EP, The Chasm ima tri pesme zanimljivih harmonija i mračne, bolesne atmosfere. Iako pesme traju dugo, da bi se ostavilo mesta da se muzičari „nađu“, reklo bi se da je ovo produkt više sati džemovanja jer pesme imaju sasvim jasne strukture i ovo svakako nije muzika ortaka koji ne sviraju zajedno i trude se da nemaju ništa zajedničko, već naprotiv, spontatn izraz nastao kroz duge sate vežbanja i prožimanja. Simpatično je i što je ovo EP pa umesto za blek metal standardnih 6,66 evra, košta 3,33:

https://waal.bandcamp.com/album/the-chasm

Irci Horrenda imaju odličan drugi album, Díoltas koji spaja buntovni irski nacionalizam sa dosta interesantnim pristupom blek metalu u kome ima manje stilizovane vampirštine i melanholije a više besa i krljanja. Zapravo da nije vokala, neke od pesama ne bi ni spadale u blek metal sa svojim gotovo sludge naklonom ka težini i rifčinama. Vrlo lepo:

https://horrenda.bandcamp.com/album/d-oltas


Veoma prijatan EP, sa tri pesme, pod nazivom EP 2020 stiže nam od strane takođe irskog benda Procession of Spectres. Irci sviraju post-blek metal ali imaju lepši i dinamičniji zvuk od većine kolega koji preferiraju brikvol, pa je ovo izdanje u startu mnogo prijateljskije za uho od onog što sam očekivao. A ni pesme nisu rđave i ovaj topli zvuk iskorišćen je za tri kompozicije lepe melanholije ali i svedene drame koja mi je prijala:

https://processionofspectres.bandcamp.com/album/ep-2020
 
(Edit: Album u međuvremenu uklonjen, dojavićemo kad i ako se ponovo pojavi)

Norveški Terror Machine ni sami ne sviraju „čist“ blek metal i njihova muzika je kombinacija black i death negativnosti sa brzim ritmovima, mračnim rifovima i vrištavim vokalom. Na EP-ju Ingen retrett tri pesme se plasiraju u odličnoj produkciji i sa pesmama koje fino balansiraju između blek metal neposrednosti i malo death metal pristpa rifovima i aranžiranju:

https://terrormachine.bandcamp.com/album/ingen-retrett

Ne znam ko su Irityll iz Beča ali njihov EP nazvan Unlight je simpatična kombinacija black i death metala u kojoj se klasičan blek metal imaginarijum pojačavaBoss HM2 pedalom što farba neke superteške rifove. Bend i inače ima težak zvuk i to ih izdvaja od uobičajene blek metal ponude, a i kompozicije vole da odu izvan standardne blek postavke. EP se završava obradom Metalike iz vremena kad je Metalika nešto značila, pa Irityll imaju sve moje preporuke:

https://irityll.bandcamp.com/album/unlight-ep

Švicarski Ravendust me nije oduševio svojim debi albumom Ultragod, mada jeste u pitanju dosta kvalitetan solo-blek metal projekat gde se melodične gitare mešaju sa besnim, užasnim vokalima. Ravendust prevashodno treba pohvaliti za kompozicije koje su solidno kompleksne a da ne deluju nategnuto i prenatrpano, a ni produkcija nije rđava (mada bubanj jeste malo beživotan). Pristojno je ovo, samo nije 100% ugođeno s mojim preferencama:

https://wolfmondproduction.bandcamp.com/album/ravendust-ultragod-pre-order

Finci Gloom na svom debiju Rider of the Last Light su, pak bliži mom ukusu iako nisu manje melodični od Ravendusta. Jer, uprkos melodičnosti, Gloom zvuči sirovo i neposredno, kombinujući prelepe melodije sa aranžmanima koji vrlo sigurno igraju na kartu ponavljanja i skoro ritualne monotonije. Zvuči kontraintuitivno da hvalim bend zato što su mu aranžmani jednostavni i predvidivi ali za mene je blek metal već decenijama muzika koja ume jako dobro da radi upravo na tom hipnotičkom planu, uvlačeći slušaoca u ritam ponavljajućih celina i kada, kao kod Gloom, ovo bude iskombinovano sa zvukom koji forsira baš tu hipnotičnost, onda se sve kockice lepo slože. Fini su Gloom a promo fotografije su im URNEBES:

https://spreadevil.bandcamp.com/album/rider-of-the-last-light

Enshadowed njihov britanski izdavač, Odium Records opisuje kao „old and very respected Greek band“ a za potrebe promovisanja njihovog četvrtog albuma, Stare Into the Abyss. I taj opis ima smisla jer album uistnu sa sobom nosi jednu starinsku patinu koja istovremeno i datira ovu grupu ali i pokazuje da nisu u pitanju samo nasumični svirači. Osnovani krajem devedesetih, Enshadowed i na ovom albumu sviraju u stilu koji su u drugoj polovini devedesetih i početkom veka proslavili uglavnom skandinavski bendovi (ako se napregnete čućete ovde elemente Emperora, Mayhema i ostale bratije), ali sa osobenim pristupom i vrlo dobrim, modernim ali ne agresivno modernizovanim zvukom. Ovo je, dakle, ozbiljna, tamna ali dostojanstvena muzika sa pesmama brzog tempa i interesantnim, atmosferičnim rifovima koji imaju vrlo evokativne kvalitete i slušaoca postavljaju u preteće a primamljive ambijente što ih je uživanje istraživati. Iako su pesme mahom oslonjene na blastbitove, Enshadowed uspevaju da u kompozicijama imaju dovoljno dinamike da se izbegne zasićenje volumenom pa je Stare Into the Abyss za moj ukus najbolji blek metal album koji sam čuo ove nedelje:

https://odiumrecords.bandcamp.com/album/enshadowed-stare-into-the-abyss

Odium Records su izbacili i split album Deus Inversus na kome Poljaci Blak Altar sparinguju sa norveškim Kirkebrann. Black Altar su simpatično pompezan projekat koji melodične ali agresivne gitarske teme lepo uklapa sa horskim pasažima, dajući muzici dobrodošlu epiku a da joj ne otupljuje metalnu oštricu. Valjao bi im manje napucan mastering ali Black Altar su u ove dve pesme (plus jedan autro) vrlo solidno predstavili Poljsku sa sve gostovanjima nekih cenjenih muzičara. Kirkebrann su bend čije ime u prevodu bukvalno znači „spaljivanje crkava“ i mada za ovih šesnaestak godina postojanja nisu bili previše diskografski aktivni, četiri pesme na ovom splitu zvuče pristojno. Ovo je srednjetempaški sirovi blek metal stare kole sa valjajućim rifovima i razjarenim vokalom i Kirkebrann vrlo korektno provajduju taj pankerski vajb, završavajući simpatičnim akustičnim instrumentalom:

https://odiumrecords.bandcamp.com/album/black-altar-kirkebrann-deus-inversus

Ruski Gloosh je u teoriji previše ljubak i melodičan za moj ukus ali kad bend ima ovako dobar dizajn omota, to mene nekako ume da razneži i natera da poslušam album sa više pažnje. I, da se razumemo, The River, a koji govori o „velikoj reci života“ JESTE premelodičan i previše „slovenski“ širok i emotivan za moj ukus. Ali ako volite taj ruski/ slovenski blek metal sa odjecima folk muzike međ melodičnima distorziranim akordima, rekao bih da je River, sa dugačkim, ambicioznim kompozicijama i vrlo dobrim kvalitetom svirke, ploča koju vredi poslušati:

https://gloosh.bandcamp.com/album/the-river

Szivilizs je švicarski jednočlani „simfonijski blek metal“ projekat koji uspeva da nađe neku ljupku sredinu između sobne pankerštine i ambicija da se pišu kompleksni aranžmani informisani simfonijskom muzikom. Utoliko, novi EP ovog vrednog muzičara, Ursus Sanguine uspeo je da mi se prikrade i osvoji mi simpatije mešajući muljavi, crnomanjasti, distorzirani blek metal sa orguljaškim aranžmanima koji dodaju muzici element melodičnosti i pompe. Slatko je:

https://narbentage.bandcamp.com/album/ursus-sanguine

https://youtu.be/KQNUQDUyyUM

Stoner! Španci Copper Age su snimili drugi album, Buerismo i mada je poznata moja sumnjičavost prema instrumentalnim stoner bendovima, ovo je prilično dobra ponuda. Copper Age imaju zdrav pustinjski zvuk sa užasno jakom bas-gitarom i gitaristom koji uspešno valja bluz-solaže preko teškometalne stoner podloge. Pesme su dugačke, ali spontano razrađene, zdravo psihodelične i, uz pomenuti odličan zvuk, lepo cure i preuzmu kontrolu nad svim što čujete i svim što mislite:

https://youtu.be/-QJAHgfysI8


Ah, Yob ima novi živi album. Moćna doom postava iz Oregona zvučala je sjajno na poslednjem studijskom albumu iz 2018. godine, a ovi živi snimci iz 2019. Tu moć samo još više uvećavaju. Sa samo četiri pesme, Pickathon 2019 - Live from the Galaxy Barn na prvi pogled deluje skromno ali ovo su uistinu epski komadi od po trinaest minuta tipično emotivne ali svedene Yobove verzije doom metala, očišćene od poziranja i žanrovskog sala, tako da dobijemo suvu krtinu. Kvalitet zvuka je solidan i slušanje ovog albuma je autentičan užitak a još kad znate da sve pare idu u fond za pomoć pripadnicima Navaho nacije pogođenim COVID-19 nedaćama onda je ovo i merak kupiti. Dajte mu ga po Yobu:

https://yobislove.bandcamp.com/album/pickathon-2019-live-from-the-galaxy-barn


Evo nama ponovo francuskog King Weeda. Novi instrumentalni album galske ekipe pušača kanabisa zove se Riffs of the Dead i mada ovde ima i solaža, svakako, opet se može reći da King Weed imaju taj dar za bukvalno nazivanje svojih izdanja. Ako ste do sada slušali King Weed, već znate da li će vam se ovo dopasti, a ako niste, ovo je razumno lo-fi muzika sa bluz osnovom i mnogo relaksiranog metalskog džemovanja na uvek slične ali i uvek neiscrpne teme:

https://kingweed.bandcamp.com/album/riffs-of-the-dead

Prava poslastica za ljubitelje teškog, jako faziranog dooma stiže nam ove nedelje iz Detroita, posredstvom izvrsnih Temple Of The Fuzz Witch. O debi albumu ovog benda izrazili smo se biranim rečima pre nešto više od godinu dana a aktuelna ploča, Live and Unreleased sklopljena je, kako joj i ime kaže od neobjavljenih studijskih i živih snimaka. I kida. Temple Of The Fuzz Witch su, kako smo već pričali, izuzetno duboko ušli u stil koji sviraju, valjajući „prirodan“, organski doom gruv i donoseći maksimum zadovoljštine uz minimum gestova. Ovo su jednostavne pesme, sa idealnom količinom rifova, tema, stihova, svega, da se čovek prijatno hipnotiše i drži u nirvani faza i moćnih rifova koliko god je potrebno. Pritom, živi snimci su izvanrednog kvaliteta i 99% doom bendova može da sanja da ovakav zvuk ima u studiju pa je i zbog toga ovo izdanje apsolutna lektira:

https://templeofthefuzzwitch.bandcamp.com/album/live-and-unreleased

Sky Pig iz Sakramenta komotno svoju muziku mogu da nazovu fuzz metalom jer im je EP Hell is Inside You obeležen upravo ovom pedalom. Bend ima i dobre pesme koje se od standardne stoner priče odmiču samo par koraka farbajući dobro ušuškani bluz razularenim hororom. Ovo na momente ima skoro sludge brutalnost:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/sky-pig-hell-is-inside-you

Britanci Cracked Machine nisu baš stoner i nisu baš psihodelični rok ali nisu ni BAŠ post rok nego su negde između. Njihov treći album, Gates of Keras je procesija simpatičnih, odmereno tempiranih instrumentalnih komada snimljenih i miksovanih vrlo dobro a koji mešaju umilni post rok gruv sa psihodeličarskim gitarskim gestovima. Ne nužno moja šolja čaja, ali bend ima zaista dobar zvuk i njihova muzika lepo curi na ovoj vrućini:

https://crackedmachine.bandcamp.com/album/gates-of-keras

Sumac su izdali živi album od koga pare idu za razne dobrotvorne organizacije i, pa, svakako biste mogli i na nešto gore potrošiti svoj dobrotvorju namenjeni novac. Aaron Turner i drugovi su ovde odlično snimljeni (naravno uz besprekoran mastering pouzdanog Jima Plotkina) i njihov post-doom  sa improvizovanim elementima uspeva da postigne da zvuči i umirujuće poznato i povremeno preteće napeto. St Vitus 09​/​07​/​2018 je, kako mu i naslov kaže, stari snimak ali bend zvuči odlično:

https://sigerecords.bandcamp.com/album/st-vitus-09-07-2018

Iz nekog razloga ovo je nedelja za žive doom metal albume pa nam, evo, stiže i kanadski dvojac Nadja sa još jednim starim snimkom. Thaumogenesis (Live) je iz 2011. godine i ako ste u Maju slušali njihov prošli živi album iz 2013. godine na kome ima ista ova kompozicija, znajte da je ovo njena značajno duža verzija. Pa, ako volite Nadjin brend ambijenta i post metal-dronova, prijaće vam:

https://nadja.bandcamp.com/album/thaumogenesis-live

Atinski Black Stone Machine na svom prvom singlu, House Of Lies prže očekivano ubedljiv pustinjski rock, kako to Grci već znaju. Ovo su dve dobro napisane, distinktne pesme bluzerske osnove i heavy metal izvedbe, sa kvalitetnom produkcijom. Stil koji Black Stone Machine sviraju star je bar četiri decenije ali oni u njega unose lepe količine žestine i vitalnosti pa ako ste ikada voleli ZZ Top ovo može biti po vašem ukusu:

https://blackstonemachine.bandcamp.com/album/house-of-lies-ep-2

Iz Čilea stižu Espermaticidio, sa istoimenim EP-jem i nude pet pesama veoma atmosferičnog, glasnog ali ne opresivnog teškog roka koji je po estetici negde između doom metala i alternatinog, „indi“ izraza. I to se vrlo lepo uklapa, ovo su teške i moćne pesme sa jakim rifčinama, ali bez toga da bilo gotska, bilo bluzerska strana pretežu, sa odličnim balansom i veoma ličnim, čak ranjivim izrazom. Odlično:

https://espermaticidio.bandcamp.com/album/espermaticidio-ep-2020

Pretpostavićemo da su finski MODOK uzeli ime po liku iz Marvelovog univerzima (Mental Organism Designed Only for Killing, moliću lepo), a što je prilično metalski. Njihov ovogodišnji EP, takođe nazvan MODOK ima tri pesme divnog stoner/ doom metala sa sabatovskom melodičnošću i odličnim gruvom. Kvalitet snimka bi mogao da bude bolji jer je ovo istovremeno i sirovo i preproducirano (master je napucan do bola što se tiče kompresije frekvencija), ali muzici ne umem da nađem nikakvu zamerku, ovo je prirodan, neprskan, prelep doom metal za pušenje opijata i uživanje.

https://modokdoom.bandcamp.com/album/modok

Northern Crown sa Floride imaju treći album, In a Pallid Shadow, i njihov „epski doom metal“ ovde deluje kao andergraund verzija metal svirke kakvu je u Deep Purple ali još više u Rainbow svojevremeno pravio Ritchie Blackmore. Što je, neću lagati, lepa kombinacija za moje uši. Sporost i epika doom metala se dobro uklapaju uz gitarsko-klavijaturistički barok u kome voljene Hammond orgulje divno sparinguju sa ukusno distorziranim solažama. Naravno da Northern Crown zvuče malo starinski ali njihove kompozicije nisu puki pokušaj „progresivizacije bluza“ koja je Ričiju nekada polazila za rukom (a nekada ne) već ovde zaista ima divne doom komponente koja kao da je izvučena iz poznije Black Sabbath produkcije (recimo iz perioda 1980-1990) a bend je vrlo ambiciozan u aranžmanima bez gubljenja iz vida potrebe da sve ipak ima gruv. Plus jako dinamičan mastering! Slušati:

https://music.northerncrownband.com/album/in-a-pallid-shadow


The Maness Brothers, dva, jelte, brata iz Sent Luisa imaju novi album, God Bless The Maness Brothers i ovo je sjajnih četrdesetak minuta teškog, faziranog delta bluza. Nije to lako za pogoditi, belci toliko decenija sviraju bluz da često misle da je to lako iako im nedostaju osnovni prerogativi (duša) pa dobijamo beživotne, preproducirane uratke, no braća Maness kao da se nalaze sa prave strane đavolje pogodbe. God Bless The Maness Brothers je pun izuzetne atmosfere i šmekerskog gruva, fazirajući svoje psihodelične bluz himne tako da bude jasno da iako ovo jeste u velikoj meri inspirisano klasičnim delta programom, ambicija benda je da ode dalje i spoji bluz, garažu, psihodeliju i metal u ultimativnoj proslavi gruva i buke. I odlično to ide. Dobre pesme, sjajan zvuk, sponatna atmosfera, izvrsno:

https://youtu.be/GZttFRl2m0Q

Nedelja u kojoj izađu novi Yob i Temple of the Fuzz Witch – pa makar bili i živi albumi – je dobra nedelja. Nedelja u kojoj pored toga izađe i novi studijski album japanskih multitalentovanih genija Boris je, pa, nedelja za pamćenje. No je dvadesetdeveti „običan“ album za tokijski trio za dvadesetosam godina rada i ne znam već koji po redu (četvrti, zapravo, prebrojao sam, nije me mrzelo) otkada su najavili da su se raspali i da samo treba da izdaju ono što su već napisali i snimili. Srećom pa je to sa raspadanjem stavljeno na led jer je bend dobio novi vjetar u jedra u poslednje tri godine pa je No i ploča koja igra na jednu od jakih strana ove ekipe. A ta konkretna jaka strana je ovog puta svestranost! Album otvara iznurujuća Genesis, pesma paklenog, mračnog doom/ sludge zvuka sa šest minuta praktično džemovanja koje podseća da Boris i studijske albume snimaju mahom odjednom i uživo. No, odmah za njom sledi urnebesni pank i pesma Anti-Gone je ne samo jasan manifest koji govori o odustajanju od odustajanja, već i jedan od najubedljivijih hardcore punk komada koje su Boris snimili još od originalnog Heavy Rocks iz 2002. godine. Sledi još pičkaže i No je jedan od onih albuma gde Boris podsećaju ostatak zemaljske populacije da je u pitanju jedan od najboljih pank bendova u poslednje tri decenije koji samo ne mari da na svakom albumu svira pank. Kada se vrate paklenom doom/ sludge izrazu (kao u pesmi Zerkalo) to je jednako autoritativno, teško i mučno dozlaboga i neodoljivo moćno sa svojim mrvećim gitarskim zvukom i mikrofonijama. Analogno snimanje nema alternativu kada je ovakva muzika u pitanju. Boris su do sada snimili toliko muzike da je sasvim jasno da neće svako njihovo izdanje biti remek-delo. Ali ovo je i bend kod koga se remek-dela događaju neproporcionalno često i No je album koji će biti JAKO visoko na listi albuma godine ako do kraja godine uopšte dobacimo. Album nedelje. Esencijalno:

https://boris.bandcamp.com/album/no


Dinamični death metal duo iz talahasija, Fleshdriver snimio je i treći demo snimak, ovog puta pod nazivom Leech i mada je ovo namenjeno izlasku samo na kaseti, u pitanju je visokokvalitetan i zabavan death metal starije škole gde se solira uz pevanje i peva preko soliranja a dobri rifovi i stamen, srednjetempaški ritam muzici daju jednu otmenost. Ovo je DALEKO predobro producirano da bi se svelo na prostu demo kasetu, ali eto, neki ljudi imaju visoke kriterijume. Ako ste se uželeli razgovetnog, dobronamernog death metala na tragu, recimo, nizozemskih Gorefest, upravo to dobijate od Fleshdriver:

https://fleshdriver-us.bandcamp.com/album/leech

Nema ničeg simpatičnijeg od onog kad se južnoamerički bendovi lože na „sever“ pa su mi tako Blood of the North iz Čilea odmah simpatični (Sem ako nisu nacisti. Nisu valjda?). Na njihovom ovogodišnjem EP-ju, Sand and Fire, oni nude pet solidnih thrash metal pesama koje u meni izazivaju prijatne asocijacije na disciplinovani izraz negde između Testament i Sacred Reich . Blood of the North odlično sviraju, razumeju stil koji su odabrali i unutar njega uspevaju da izgrade prepoznatljiv identitet a čak ni produkcija nije loša. Obećavajuće!

https://bloodofthenorth.bandcamp.com/album/sand-and-fire

Eater of Worlds su iz Sjeverne Karoline ali kvalitet zvuka na njihovom EP-ju The Judas Cradle je kao da su i oni iz nekih pasivnijih krajeva. Ali to se sasvim dobro uklapa uz sirovi thrashcore koji se svira u ove četiri pesme. Brzo, žestoko, bez smaranja i filozofije, ovo je kao da ste Sepulturu ili Sadus iz kasnih osamdesetih priključili na poljski telefon pa im elektrošokirate mošnice, dakle, deaththrash rifovi sa hardcore punk nervozom i „tanjom“ produkcijom. Meni se to, jasno je, veoma dopada:

https://eaterofworlds.bandcamp.com/album/the-judas-cradle-ep

Hammerhedd iz Kanzas sitija sebi pripisuju da sviraju thrash metal ali njihov prvi dugosvirajući projekat, Grand Currents je, čini mi se, sapet takvom definicijom. Čak i ako joj se doda reč „progresivni“. Jer, ova tri brata (tvrde da su rođeni između 2002. i 2008. godine)  sviraju nešto značajno sirovije od ikakvog thrash metala koji mi pada na pamet, kreirajući grubu, napetu, nervoznu muziku koja uzima guitar noise pristup Amphetamine Reptile bendova iz devedesetih, sa puno ritualnog, plesnog ritma i dodaje mu malo metal težine. I to zvuči fenomenalno. Kao manje psihotičan Today is the Day ili metalniji Jesus Lizard, Hammerhedd su bend koji na fajt može da izazove skoro bilo koji sludge sastav koji vam padne na pamet i da ih zbrišu inventivnošću, pametno kombinujući matematičarski pristup ritmovima i nojzerski pristup gitarama. Sjajno:

https://hammerhedd.bandcamp.com/album/grand-currents

Zato su Castigator iz Hamburga čist thrash metal. Nijemcima je Impressions from the Abyss prvi album posle više od deset godina rada i vidi se ovde gomila ideja koje su verovatno iz različitih faza života grupe a koje nisu nužno uvek u saglasju. No, bend svira odlično, ima dobar, moćan zvuk i ovo je u principu vrlo sigurna thrash ploča koja ume da pogodi kad dobro dođe i melodija, kada gruv, a kada valja založiti. Solidno:

https://castigatorofficial.bandcamp.com/album/impressions-from-the-abyss


Igrom slučaja poslušao sam album Unbreakable benda Ultrea iz Viskonsina. Ovo svakako nije normalno moja muzika jer Ultrea tresu neku vrstu nu-metala po uzoru, na recimo, Slipknot, ali valjda mi je bilo dobro kako pevačica Jenni Ultrea uspeva da svojim harmonijama i dobro odmerenim „grubim“ pevanjem dopunjava muziku koja je dovoljno jednostavna da ne padne u ponor barokne novije faze Slipknota i da ima jednu „čistiju“ hard rok dimenziju koja je čini pogodnom i za širu publiku:

https://ultrea.bandcamp.com/album/unbreakable-2

Izuzetna kompilacija, Extreme Lockdown a koja sakuplja desetine indijskih bendova stiže nam od nepalskog izdavača Eumsn. Ova mala etiketa specijalizuje se za grindcore, death, thrash metal i druge ekstremnije žanrove pa je i među ovih 107 pesama veliki broj upravo u tom ekstremnijem tonu i fazonu. Ali izbor je urađen jako dobro i kvalitet je zapravo zapanjujuće visok, sa gomilom sjajnih bendova koji ne izmišljaju nove žanrove ili neke preterano originalne pristupe već apsolutno jebu kevu klasičnim sredstvima. Jedini problem? Ovo za sada košta 666 dolara da se kupi u MP3 verziji i ne nudi se ni u jednom drugom obliku (Edit: u međuvremenu ispravljeno na uistinu prijateljskih šest dolara).

https://eumsn.bandcamp.com/album/extreme-lockdown

Bloodhunter iz Madrida su nominalno melodični death metal bend ali na živom albumu Live in Madrid im je zvuk sirov i taman u dovoljnoj meri da meni ovo bude prijatno slušanje. Diva Satanica iz Nervose koja ovde peva obavlja izuzetan posao a bend prolazi kroz neke dosta generičke, predvidive ali vrlo funkcionalne metal momente. Šest lakih satanskih komada za prijatno popodne ispunjeno hedbengom:

https://bloodhunter.bandcamp.com/album/live-in-madrid

Hath iz Nju Džerzija sam prošle godine hvalio za prvi album, Of Rot and Ruin a oni su sada remasterovali svoj debi EP, Hive, dodali mu jednu pesmu i evo ih ponovo. Progresivni, uozbiljeni death metal koji Hath sviraju zvuči odlično i na ovom osveženom izdanju iz 2018. godine sa šest pesama odličnog zvuka, odličnog songrajtinga i mnogo dobrih ideja. Nova pesma je nešto melodičnija, čak i melanholičnija od dosadađnjeg autputa – a ipak momački zakiva – i možda najavljuje nove pravce istraživanja za ovaj odlični bend:

https://hathnj.bandcamp.com/album/hive-remastered-with-brand-new-track

Carlos Cruz je iskompilirao svoje solo radove pod nadimkom NecroSound i objavio ih na albumu NecroSound (Vol. 1). Već sam ga kritikovao što uzima tuđe pesme a ne potpisuje autore (i još je drsko lud jer valjda misli da niko nikada nije slušao Misfits), ali ne može se poreći da njegov minimalistički blackened thrash izraz dobro treska. NecroSound (Vol. 1) je prilika da na jednom mestu čujete autput projekta koji počiva na dubioznim etičkim principima ali koji je užitak za slušanje:

https://necrosoundrecords.bandcamp.com/album/necrosound-vol-1

Nijemci Pessimist ostvaruju solidan rezultat na domaćem terenu sa svojim trećim albumom, Holdout. Thrash metal koji ova ekipica svira na prvo slušanje najviše asocira na Kreator iz devedesetih pre svega zbog vokala i jedne hardcore jednostavnosti u izrazu koja istovremeno ne znači prostoću aranžmana. Pessimist su više neposredni nego što su nemaštoviti i poređenje sa Kreatorom, mada dobro, ne priprema vas potpuno na muziku koja je neosetno kompleksna i, a što je za thrash metal bitno, uspeva da održava inerciju kretanja i osećaj dinamičnosti sve vreme. Valjao bi im malo mekši mastering jer je ovde sve spljeskano, ali, srećom, miks je dovoljno dobar da album to preživi:

https://pessimist-thrash.bandcamp.com/album/holdout

Finci Lantern na svom trećem albumu, Dimensions, odlaze duboko u svemir, međ čudne nebule, svirajući svoju sada već razvijenu i sazrelu kombinaciju black, death pa i thrash metala. Dimensions je album prijatnog, zdravog zvuka i kompozicija koje forsiraju izvitoperene melodije kojima se kontrastira grub ali razgovetan vokal. Bend dosta petlja sa aranžmanima, dajući sve od sebe da časno zavredi svoje space/ prog epolete i ne mogu da kažem, ovo je album koji čoveka intrigira i tera na više slušanja:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/dimensions


Staroškolski grindcore/ hardcore thrash dobijamo na EP-ju Help Brasil benda Chaotic System. Ovo je vrlo prosto i može da posluži deci u obdaništu da shvate koliko je malo znanja potrebno da se kreira muzika i bude izražajan, ali je i solidno snimljeno (mada skroz na kompjuteru) pa ga simpatišem:

https://triangleinfernalrecords.bandcamp.com/album/help-brasil

Od benda koji se zove Napalm Ted očekujete šaljivi, parodični grindcore ali ova tri Finca zapravo sviraju sasvim ozbiljan koktel grindcore čukanja i sludge gruvanja koji meni veoma prija. Odlični rifovi, dobar gruv, dosta blastbitova i urlanja ali i osećaja za pisanje zapaljivh pesama, Napalm Ted su na novom albumu, Drop Attack – odlični:

https://napalmted.bandcamp.com/album/drop-attack


Defier su heavy metal trio iz Brazila koji marketing shvata tako da će svoj prvi demo, Pray for No One dati zemljaku (na radu u inostranstvu) da ga promoviše putem svog JuTjub kanala ali ga neće okačiti na svoj Bandcamp. Dobro, može i tako. Ovo je solidan heavy metal demo kvaliteta, dakle uz prihvatljiv mada ne sjajan zvuk i pomalo ekscentrično pevanje. No, ako bend nije prvim utiskom srušio sve moje brane, ipak mi je simpatičan, i nadam se da će od ove tačke na dalje samo napredovati:

https://youtu.be/mRTPfpawEOg

Norveški žensko-muški duo Night League je izbacio istoimeni album i ovo je poslastica za svakog ko voli heavy metal stil sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. Dobro napisane pesme u vrlo dobro shvaćenom stilu koji zahvata i Thin Lizzy/ Wishbone Ash, i rani Mejdn, ali i stvari poput Status Quo, pa i elemente pank roka koji je, uprkos nominalnom neprijateljstvu značajno informisao metal, posebno u njegovoj NWOBHM fazi. Night League su vrlo cheesy ali znaju kako da to šarmantno provuku i čak i zvuk im je nalik na stvari iz onog vremena. Vrlo vredno slušanja:

https://nightleague1979.bandcamp.com/album/night-league

Haunt su slično old-school orijentisani ali, kako su iz Kalifornije, ipak gađaju zvuk koji je bliži tom nekom sweet metalu iz osamdesetih. Njihov već drugi album ove godine, Flashback je ploča melodičnih refrena, prijatnih rifova i zvuka koji će biti drag svakome ko je osamdesetih voleo metal u rasponu od Bon Jovi, preko Van Halen pa do Angel Witch i Satan. Trevor William Church sa ovim albumom – gde je sve odsvirao i otpevao sam – pokazuje zavidnu instrumentalnu i kompozitorsku zrelost:

https://hauntthenation.bandcamp.com/album/flashback

Nijemci Powerwolf slave petnaest godina postojanja kompilacijskim albumom Best of the Blessed koji sakuplja najveće hitove a neke stare pesme daje i u novim verzijama. Normalan album ima šesnaest a deluks verzija čak 34 pesme, pa ako volite čizi nemački power metal koji zvuči kao da bend u studiju pije medovinu i uzajamno nazdravlja dok svira, Powerwolf su siguran izbor:

https://powerwolf.bandcamp.com/album/best-of-the-blessed-digital-deluxe-album
https://powerwolf.bandcamp.com/album/best-of-the-blessed
https://www.youtube.com/watch?v=GpxFUo7oxWM&list=PLwtv_bgLJvISKLCz1QtxegpiGka88YcOV


Za podrumski, prljavi death metal koji pršti od buke i nevaljalosti, Dark Descent Records su upravo izdali kompilaciju demo snimaka danskih Chaotian. Festering Excarnation je ploča ružnog, agresivnog ali simpatičnog zvuka koju sam slušao prvo sa grimasom na licu a koja se zatim, uz demonstraciju da bend itekako ume da piše pesme, pretvorila u osmeh:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/festering-excarnation

I za kraj evo jednog brutal death metal albuma iz Gruzije. Ritual Mortis ne ruše neke granice žanra niti izmišljaju toplu vodu ali njihov debi, Possessed by Machines nudi osam pesama sasvim korektnog, ubedjivog death metala brutalnije vrste koji pogađa lepu sredinu između razgovetnosti, tech-death komplikovanja i te nužne brutalnosti. Ovaj trio očigledno voli muziku koju izvodi, i za sada se zadovoljava time da je izvodi uverljivo, bez mnogo inoviranja. Album sadrži jednu obradu Deeds of Flesh i ona podvlači kontrast između toga kako su kalifornijski uzori pisali pesme, uz sve njihove kompleksnosti i ambicije, i komparativno manje interesantnih kompozicija samih Ritual Mortis. No, Ritual Mortis imaju tehniku u rukama, i očigledno veliku količinu strasti prema žanru pa je Possessed by Machines pristojan debi i obećanje za napredak u budućnosti:

https://ritualmortis.bandcamp.com/releases

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #861 on: 11-07-2020, 13:06:39 »
Za proteklu nedelju se može reći da je, na skali od jedan do deset, a gde je jedan edenski vrt a deset apokalipsa u prirodnoj veličini, nabila solidnu osmicu. I to ne samo kvalitetom, nego i nuđenjem velikog izbora apokaliptičnih sadržaja, od razularene epidemije, preko uličnog haosa i sve mutnije političke situacije, pa do predsednikovog neuspeha da velikim penisom i velikom skromnošću jednom za svagda povrati Kosovo u okrilje majčice Srbije. No, bar smo mogli da slušamo metal, a to je i dobar saundtrak za apokalipsu...

Blek metal! Primetio sam da postoji određen sloj mojih čitalaca koji se štreca kada pomenem da neću da promovišem bend koji koketira sa fašističkim i rasističkim ikonografijama i izjavama, što me zaista čudi, ali dobro, nismo svi isti. Evo, iskoristiću priliku da PONOVO ne promovišem Taake ali da kažem da na split EP-ju koji su upravo izdali sa Deathcultom, njihove kolege, Deathcult, zvuče vrlo dobro. Skandinavski metal stare škole ovde je predstavljen jednom autorskom pesmom a onda i jednom odličnom obradom Beherita koja zvuči primereno lo-fi i sirovo. Predlažem da ovo, naslovljeno Jaertegn, kupite na kaseti a onda preko strane na kojoj su Taake presnimite neke narodnjake. Šalim se, naravno, slušajte Taake koliko vam crna duša ište, samo pamet u glavu:

https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/jaertegn

Dva njemačka ne mnogo poznata ali vredna i radišna blek metal benda izbacila su split album koji nema ime ali ima samo tri pesme. Jer u pitanju su, nagađate, dugačke pesme. Shores of Ladon otvaraju album sa An den Ufern des Ladon koja traje momačkih četrnaest minuta i nudi apokaliptičan, ali dostojansven, epski blek metal što ne smara forsiranim atmosferama i raspoloženjem već samo pošteno gazi napred i pušta da atmosfera i raspoloženje sami prirodno izrastu iz melodičnih rifova i oštre izvedbe. Vrlo dobro. Wolfsschrei imaju dve kraće pesme ali ni one nisu kratke, pričamo o šest i sedam minuta jednako melodičnog, epskog i ubistvenog blek metala. Wolfsschrei su za nijansicu melodičniji of Shores of Ladon ali oba benda zvuče prilično slično i odlično se dopunjuju na ovom izdanju:

https://soldeviantrecords.bandcamp.com/album/shores-of-ladon-wolfsschrei-an-den-ufern-des-ladon-infinite-dimensional

Kanađani Seventh na svom drugom albumu, Vacarme, nude zamišljeni i atmosferični post-blek metal koji ne izlazi iz nekih očekivanih okvira ali je korektan i lak za slušanje. Dakle, ovo je dosta srećan spoj shoegaze melanholije i blek metal oštrine sa pristojnim miksom (mada i sa glasnim masteringom, ali taman na ivici da ne upropasti muziku) i mada bend ima jako dugačke pesme s obzirom na to koliko su aranžmani jednostavni, uspeva da ih provuče sa zavidnom količinom elegancije, dopuštajući gorkoslatkim atmosferama da se lepo razviju i obgrle slušaoca majčinski nježno. Kad na to dođu promukli blek metal vokali, sve zazvuči baš kako treba:

https://seventhcanada.bandcamp.com/album/vacarme-2


Litvanski Aal je interesantan projekat koji meša black i death metal sa progresivnijim metalom na albumu The Only Path. Reklo bi se da je ovo uglavnom delo jednog čoveka pa sam time impresioniraniji ne samo odličnom produkcijom već i prilično dobrim kompozicijama. Naravno, ima tu još muzičara, bubanj je živ, što je za ovakve projekte sve ređe, ali način na koji glavni autor ume da zameša stilove je prilično impresivan. Doduše, ima ovde možda previše djent momenata za moj ukus, ali je muzika svakako interesantno raznovrsna i inspirisana:

https://thetrueaal.bandcamp.com/album/the-only-path

Barghest iz Luizijane mešaju black i death metal na mnogo manje progresivan način, spajajući blekmetalsku razgovetnost sa old school death metal gruvom i rifovima. Ne zvuči to uopšte loše na albumu Altars of Rot i mada bend ima mnogo delova u pesmama, uspeva da ih u klopi na načine koji sugerišu da se tu razmišljalo o aranžmanima i raspoloženju koje pesme treba da invociraju. Pritom, ovo ima dobar zvuk, sa lepim razdvajanjem instrumenata, oštrim, zvonkim gitarama, divnim basom i kvalitetnim bubnjem, pa sam prilično impresioniran:

https://barghestsoulless.bandcamp.com/album/altars-of-rot


Francuski multinistrumentalista Fog the Necropope (aka François Roux) ima masu jednočlanih projekata, od kojih su neki ovde već pominjani, a nedavno je otkrio kutiju sa starim trakama na kojima je pre više od decenije pravio razne pesme. Mass Appeal Madness je, neiznenađujuće, bio projekat insipirisan muzikom Napalm Death (i Dying Fetus, kaže Fog), ali, iznenađujuće, album Next Will Be Your Son dosta vuče na blek metal pa je ovih dvanaest brzih, žestokih i dobro napisanih pesama neka vrsta kombinacije death metala i grindcorea sa blek metalom. To dobro funkcioniše jer je Fog odličan kompozitor i vrlo dobro svira pa čak i samo blago demo produkcija ni malo ne škodi ovoj zabavnoj ploči:

https://fogthenecropope.bandcamp.com/album/next-will-be-your-son

Isto Francuz, isto multiinstrumentalista, isto sklon solo projektima, Adrien Weber (aka Lord Genocide aka Liquefier) i sam ima solo blek metal projekat CONJÜRATÖR, a koji na albumu Erosplattered nije toliko maštovit i raznovrstan ali ima određenih kvaliteta. Naime, ovaj „speed holocaust metal“, kako ga autor zove, podređen je brzini, ružnoći i negativnosti pa ono što gubi na jednoličnosti pesama dobija na njihovoj hipnotičnosti. Ovde je i demo kvalitet produkcije izraženije problematičan jer već monotonu muziku čini još više uniformnijom. No, ovo ima dosta energije i besa i meni prija:

https://conjurator.bandcamp.com/album/erosplattered

Nismo imali mnogo zanimljivog stonera ove nedelje ali ono što jesmo imali je baš dobro. Portorikanci Iglesia Atómica postoje već trideset godina a nedavno su izbacili kompilacijski album Iglesia Atómica Tapes (1991​-​2016) koji pokriva u nazivu pomenuti period i predstavlja neobjavljene i alternativne verzije već objavljenih pesama. Iglesia Atómica sviraju lepljiv i vrlo prijatan heavy blues sa sve usnim harmonikama i Hammond orguljama, ali ne zvuče kao tezgaroški pastiš YU Grupe već imaju autentičan zvuk i odlično uvo za pisanje pesama. Ovo su očigledno muzičari koji uživaju da džemuju ali koji i vole da pesmu zabeleže u studiju, da dobije „konačnu“, čvrstu formu i sve te wah-wah solaže i drugi efekti na gitarama, vokalima i ostalim instrumentima nisu ovde samo zezanja radi već kako bi ideje koje bend ima bile realizovane na najefektniji način. Izvrstan izbor pesama i izvrsna kolekcija za svakog ko voli tešku, sporu, drogiranu muziku:

https://laiglesiaatomica.bandcamp.com/album/iglesia-at-mica-tapes-1991-2016

Prijatan viskonsinski psihodelični stoner rok dobijamo posredstvom novog albuma benda Sleestak a koji ima sjajnu sliku jelena sa previše očiju na omotu i zove se Aeon. Album, ne jelen. Jelen se verovtano zove Živorad ili tako nešto muževno. Elem, Sleestak su ovde u vrlo sanjivom modu koji je meni neočekivano mnog prijao. Težak zvuk koji bend ima nije me pripremio za vrlo uzdržanu i nežnu muziku što mnogo više vremena provodi u psihodeličnim ambijentima nego što udara po rifovima i glasnoći. Lepo to bude, sa mnogo pametnog korišćenja klavijatura i suptilnim gitarskim teksturama. Pitam se šta bi bilo da je bend sve na kraju izmasterovao lepše, dakle manje „metalski“ a sa više dinamike. Imam utisak da bih ovaj album tada smatrao skoro pa remek-delom ali i ovako je vrlo prijatan za slušanje:

https://sleestak.bandcamp.com/album/aeon


Kingnomad iz Švedske su upravo izbacili album za Ripple Music i mada Sagan Om Rymden teško da je metal, ovo je lepa ploča „mirnijeg“ psihodeličnog roka. Dakle, ovde nema mnogo distorzija, gitarskih efekata i generalne pirotehnike već devet lepih, sanjivih pesama napisanih sa jasno bačenim okom prema kasnim šezdesetima i sedamdesetima i lepo odmerenim količinama bluza i progresivnije rok muzike u njihovom tkanju. Kingnomad imaju vrlo lep zvuk, dinamično miksovan i masterovan a što muzici ne samo daje dah i život već i patinu da se još autentičnije približi uzorima. No, bend je dovoljno dobar da ovo ne bude samo album rekonstruisanja tuđih radova i lepo se sluša sam za sebe:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/sagan-om-rymden


Mičigenski Bog Wizard ima ružnjikav, mračan zvuk računajući valjda da njihovom brendu stoner metala takav zvuk i lepo prija. Debi album, From the Mire pun je sporih, grubih pesama koje krše slušaoca težinom i u kojima je sirovo, ali melodično pevanje jedini tračak nekakvog svetla. Bend ima osećaj za dobar stonerski rif i sve je ovo zapravo sklopljeno sasvim fino, pa jedino zameram taj ružan zvuk koji malčice pravi prepreke potpunom užitku. Ali samo malčice. Nisu Bog Wizard loši uopšte:

https://bogwizard.bandcamp.com/album/from-the-mire

Takođe iz Mičigena dolaze Nekomata ali njihov album Roach Smoker je još ružniji, mada s jasnom namerom. Nekmata nisu stoner bend a nisu ni doom u užem smislu, mešajući u svojoj muzici noise, post rock, sludge i sve te neke slične žanrove za ultimativnu predstavu surovosti u kojoj ima mesta i za melanholiju ispod naslaga težine i distorzije:

https://nekomata.bandcamp.com/album/roachsmoker


Eternal Rot su Poljaci na stalnom radu u Ujedinjenom kraljevstvu a njihov poziv je doom death metal. I, eh... nije to nešto sjajno. Možda nisam dovoljno dobro raspoložen ali, album (EP? Ipak ima samo četiri pesme) Putridarium je kao da slušate Carcass na 16 obrtaja što je zanimljivo prvih pet minuta ali ostalih pola sata ne baš. Eternal Rot imaju poneki dobar rif ali generalno kompozicije su nemaštovite, monotone i dosadnjikave.... Ali eto...

https://eternalrot.bandcamp.com/album/putridarium

Zato Khemmis na EP-ju More Songs About Death Vol. 1 donose epsku doom metal obradu Misfits hita Skulls i ovo će vam razgaliti srce i dušu a onda možete da čujete i akustičnu verziju A Conversation with Death.

https://khemmis.bandcamp.com/album/more-songs-about-death-vol-1


Iznenađujuće mnogo mi se dopao debi EP kalifornijskih Anubis, a koji se isto zove – Anubis. Power metal koji ovaj kvartet svira svakako ima dovoljno melodičnosti i epske širine da se dopadne ljubiteljima Blind Guardian, ali Anubis su oštriji, žešći, par koraka bliži ekstremnom metalu i ovde ima zdrave thrasherske energije koja lepo dopunjava helouvinovske refrene i mejdnovske solaže. Svirački, Anubis su vrlo dobri i mada im je miks čist, on je i prebudžen, kako to kod power metal bendova već zna da bude. No, to ne uspeva da pokvari muziku koja je moćna, bogata i napaljiva u meri koji skoro da nisam osetio još od prvih radove Helloween. Anubis su moji novi heroji i na poslednjoj pesmi prilaze ozbiljno blizu Skelatoru:

https://anubis10.bandcamp.com/album/anubis

Finci Ensiferum imaju osmi album, Thalassic i mada ovo nije sasvim po mojoj meri, vredi mu posvetiti vreme ako volite njihov karakteristični zvuk. Kakav je to zvuk? Najbolje da preslušate Rum, Women, Victory, prvi singl sa ovog albuma kako biste izmerili nivo svoje naklonosti ka kombinaciji epskog folk metala, gusarske ikonografije i naginjanja ka ekstremnom metalu sa ljudskim likom. Ensiferum bez ikakve sumnje znaju šta rade na ovoj ploči i vidno uživaju u tom spoju kinematičnog folka i žešće, abrazivnije metal forme. Čizi je to, veoma, ali bend, ne treba propustiti da se ukaže, ume da napiše pamtlji kvazifolk, kvazisrednjevekovni rif i više puta mi je to izmamilo osmeh na bjelo lice. No, želja da se imaju i jare i pare, dakle, da se vozi i melodični deah metal i ultračizi power metal, sve u okviru iste pesme, meni često stvari tera predaleko u teritoriju kiča i mada mi je Ensiferum prijao, voleo bih da sjašu sa grede i okrenu se na jednu od dve strane i onda prikažu šta sve mogu da naprave bez trikova i šaranja. No, naravno, ima ljudi kojima će baš ovakav eklekticizam prijati i sigurno neću da im govorim da su u krivu:

https://ensiferum.bandcamp.com/album/thalassic

Whoa, Bob Nekrasov je snimio novi album pod svojim najpoznatijim pseuonimom, Rebel Wizard (videti ovde i ovde) i iznenađenje nije da je ovo dobra ploča – na to nas je Nekrasov navikao – već koliko uspešno Australijanac balansira između sobne, lo-fi ekspresivnosti i jedne ekspanzivnije, epske heavy metal teatralnosti. Prethodne ploče su bile nešto više nagnute u sirovom, sobnom, lo-fi smeru i mada Magickal Mystical Indifference nije neka ulickana i ispolirana, skupa produkcija, ovaj album nekoliko minuta uspeva da održi iluziju da se radi o „običnom“ heavy metal sadržaju. No, već u drugoj pesmi – raiseth up all those that be bowed down – Nekrasov u fullu ulazi u garažnu shoegaze teritoriju uspevajući pritom da i dalje drži muziku negde između blek metala i klasične heavy muzike, uspešno se otržući porivu da ovo postane puki blackgaze projekat. Ova osobenost Nekrasovljeve muzike bila je važan sastojak i prethodnih albuma, a na Magickal Mystical Indifference je ta lična, ekspresivna dimenzje još izraženija i sva ta buka i agresija koje se čuju, ali i tanane emocije koje promiču između naplavina distorzije, sve to su komadići duše koje Rebel Wizard otkida od živog tkiva i deli sa nama. Lepa, lična i ranjiva ploča:

https://rebelwizard.bandcamp.com/album/magickal-mystical-indifference

Ako ste osamdesetih slušali Enuff Z'nuff, jedan od milion bendova koji su se svrstavali u glam metal krilo našeg omiljenog žanra, verovatno ih pamtite po dobru jer je bend, dolazeći iz Ilinoisa, imao drugačiji zvuk od preovlađujuće kalifornijske škole. E, pa Enuff Z'nuff imaju novi album, Brainwashed Generation i ovo je iznenađujuće dobro. Mislim, malo je bendova koji su ovako pristojno ostarili. Naravno, Chip, basista i osnivač benda (i, gejmeri će se setiti, lik iz Guilty Gear) koji sada peva, nije neki vokalni akrobata ali pesme su vrlo dobro napisane i aranžirane sa lepim osećajem za nijanse ali i za dobar rif. Ovo nije posebno „heavy“ i bend je bliži glam rok nego glam metal predlošcima, no to stvarno nije neka zamerka. Prijala mi je doza kvalitetne komercijalne hard rok muzike u Sweet/ Slade pa i Queen maniru:

https://www.youtube.com/watch?v=-K5BwFkAggw&list=PLBzBwYhHpqLJTCSYUjRqt9euq0lQhlqW9


Švicarski thrash metal veterani Poltergeist su se posle 23 godine pauze 2016. godine vratili u život albumom Back to Haunt a kako je to prošlo dosta dobro, evo ih opet. Feather of Truth je peti album ekipe koja je započela još polovinom osamdesetih pa je i muzika na albumu veoma ’80s u suštini, ali sa do brilijantskog sjaja izbrušenom tehnikom, odličnom produkcijom i povremeno lepim idejama koje treba da osveže nešto što je ipak pre svega re-kreacija dobro poznatog stila. Poltergeist su tako negde u istoj klasi sa Overkill i Assassin, recimo, čiji su recentni albumi uglavnom vrlo dobri i mada ne inoviraju u nekom smislenom pogledu, nisu samo neinspirisana prosviravanja džemova sa proba. Pesme na Feather of Truth umeju da potraju jer se bend trudi da aranžmane razvije koliko je moguće a da se očuva rokerski, trešerski senzibilitet i da se gazi napred solidnim tempom. Negde je to uspelije, negde malo manje ali ploča ima šarma, posebno sa pevanjem Andréa Griedera koje nije IDEALNO ali ima karaktera i neke neočekivane ranjivosti. Meni uglavnom vrlo prijatno:

https://www.youtube.com/watch?v=Qp2i79dM62w&list=OLAK5uy_npq4bFh7NugZhvt0xHPVE_dEcjZhiPlRA


Decadence iz Kanade su jedan od milion bendova sa ovim imenom a na svom, pretpostaviću prvom albumu, takođe Decadence, sviraju dopadljiv, organski thrash metal koji me prilično podseća na Sacred Reich. Decadence imaju rokerski, opušten pristup thrash metalu sa dosta šmeka i gruva i mada umeju i da zakucaju, najbolje se osećaju u srednjetempaškim pesmama dobrih rifova i karakterističnog pevanja. Album jeste malko podugačak za ovo što nudi ali Decadence se nisu izbrukali.

https://decadence13.bandcamp.com/album/decadence-2

Čileanci Slavery proslavljaju tridesetogodišnjicu postojanja albumom genocide After the War koji izlazi prvog Avgusta i... mada imam poštovanja za njihove sede glave, ovo je tek probavljiv album. Slavery sviraju dosta starinsku formu thrasha, u skladu sa svojim godinama i mada ima tu lepih rifova i sviđa mi se zvuk koji nije ispeglan u crticu u masteringu, bend nema preterano inspirisane pesme. Deset lakih komada na ovoj ploči više zvuče kao da bend džemuje i isprobava rifove a da će finalne forme pesama biti tek dosegnute. Ima tu mnogo vrlo solidne sviračke tehnike u ponudi, da se razumemo, ali pesme bi trebalo da budu uzbudljivije.

https://slavery-chile.bandcamp.com/album/genocide-after-the-war

Prijedorski Futurephobia su solidni na prvom albumu, Last Rites. Koji doduše ima samo pet pesama pa skoro da i nije album, nego EP, ali nije važna klasifikacija. Futurephobia imaju čist i dosta kvalitetan zvuk, sa pristupom thrash metalu koji vuče na rane i srednje devedesete (Rapid Force mi prvi padaju na pamet, recimo), pristojnim urlajućim vokalom i ambicijom da pišu pesme od šest i sedam minuta. I, mislim, ide im. Ovo je ionako namerno da ima i malo old school death metal šmeka pa odmeren tempo i mračniji rifovi u tome dobrto uspevaju. Vrlo pristojan debi:

https://futurephobiabh.bandcamp.com/album/last-rites

Generalno slabo trošim  instrumentalne metal albume, sve te „shred“, „djent“ i „mathcore“ploče koje prave usamljeni nerdy muškarci za druge nerdy muškarce (iako sam, jelte, i sam nerdy muškarac) ali potrošio sam EP Synthetic Kazahstanskog projekta Check the distortion bez mnogo kajanja. Ovaj čovek sebi kači tragove poput Nu Metal i Groove Metal, pa čak i Metal Core, ali meni su ove četiri pesme pristojan trešerski instrumentalni metal sa odličnom produkcijom i generalno dobrim songrajtingom. Naravno, ima tu gruva, ali ko ovde ne voli gruv? Simpatično:

https://checkthedistortion.bandcamp.com/album/synthetic

Brutalni sludge metalci Inter Arma su već više puta razuzdano hvaljeni u ovim pregledima (recimo ovde i ovde) i to nije bilo bez razloga. Novi album, Garbers Days Revisited, služi da se proslavi deset godina diskografske aktivnosti pa su ričmondski metalci sebi dopustili ploču na kojoj obrađuju neke sebi drage pesme. Raspon je ovde zastrašujući, od Princeove Purple Rain pa do Neila Younga i Husker Du. Album, za početak, otvara sedmoninutna obrada (i to, što bi rekli naši prijatelji Kurz und Klar – francuska obrada) Ministryjeve Scarecrow, čisto da se menidžuju očekivanja i Inter Arma pristupaju tuđim pesmama bez želje da kompromituju svoj brutalistički zvuk. Zato i jeste interesantno čuti ih kako obrađuju Youngovu Southern Man (fenomenalno), ali i Purple Rain. Tu je i kaver jedne od najnapaljivijih Nine Inch Nails pesama ikada (March of the Pigs) koji me je teleportovao direktno u devedesete da se malo setim te energije, tu su Cro-Mags sa Hard Times, tu je Venom (In league with Satan) i Tom Petty (Running Down a Dream) ali The Girl Who lives on Heaven Hill je svakako najveći test originalnosti jer ovu pesmu nema ko nije obradio (uključujući mene). Inter Arma Huskere sviraju u maltene grindcore maniru i ovo je vrlo lepo:

https://interarma.bandcamp.com/album/garbers-days-revisited


Malezijski trio Tormentor na promo fotki slika se, umesto sa pivčugom u rukama – sa energetskim pićem i to nam govori sve o njima. Naime, da su deca na svom mestu. EP Blasting Torment nije baš neko otkrovenje ali daje četiri pesme prostačkog thrashcore zvuka stare škole sa vrištavim vokalom i najprostijim rifovima na svetu. Spoj pank drčnosti i metal discipline je davao i bolje albume u istoriji ali ovo je slušljivo:

https://tormentorftwt.bandcamp.com/album/blasting-torment-ep

Joshua Doss  iz Nju Džerzija je ozbiljno talentovana individua. Njegov album, Depths, snimljen pod pseudonimom (or is it?) Doss je, pa, odlična ploča čak i pre nego što uzmete u obzir da ju je napravio jedan čovek i da sve pare daje u dobrotvorne svrhe. Depths je smešten na udobnom mestu između tehničkog death metala i agresivnog thrasha i sem malo pretvrdo spakovanog mastera nemam šta da mu zamerim. Ovo je tehnički impresivna ali i muzika sa dušom koja svoj odabrani stil ekstremnog metala koristi za ekspresionističke kompozicije koje su raznovrsne i koriste puno dobrih ideja i tehnika, ali su i uglavnom odlične. Vrlo impresivno:

https://1doss.bandcamp.com/album/depths

Dobar debi album za lasvegasovski SpiritWorld koji spaja death, thrash i malo hardcore punka za zapaljivu i zabavnu smešu na ploči koja se zove Pagan Rhythms. Ovo je pomalo sobno, da se mi razumemo – bubanj zvuči naglašeno programirano, recimo – ali ima srce a i osećaja za po koji gotivan slejerovski rif. SpiritWorld uspeva da poveže razgovetnost klasičnog thrasha sa malo death metal divljačnosti i to daje album koji prija da se zavrti više puta:

https://spiritworldprophet.bandcamp.com/album/pagan-rhythms

A tu nam je i novi Voivod EP. The End of Dormancy ima tri pesme ali dve su zapravo studijska i koncertna verzija naslovne pesme, no dobra vest je da je ovo sjajan, tipično voivodovski ekspanzivan progresivni metal koji uspeva da istovremeno bude sasvim udaljen od tipičnih metal predložaka i žanrovskih alatki, ali i nedvosmisleno i ponosito – metal. Aranžman je impresivan, sa sjajno uklopljenom duvačkom sekcijom i jednom smirenom ali epskom atmosferom koja pogotovo dolazi do izražaja u živoj verziji. Tu je i živa verzija više od trideset godina stare The Unknown Knows i ona i dalje zvuči fenomenalno. Voivod ne znaju da razočaraju:

https://youtu.be/Mw0GEbIKDQ4

Portugalski Wanderer sebe na svom debi albumu, Awakening Force, reklamira rečima „full of epic speed metal, played the old-school way“, a što valjda tako mora jer album počinje nežnim folk uvodom od seamdeset sekundi pastoralnih melodija i mekanih sintisajzera. Kada bend onda grune, shvatite da u ovom slučaju „the old school way“ podrazumeva zapravo visok nivo razgovetnosti. Speed metal je ovde tek par koraka udaljen od pank roka i Motorheda i Wanderer, mada sviraju dovoljno oštro, zapravo preferiraju melodije i višeglasje nad vriskom i grgotanjem. Ali to im vrlo dobro leži. Bend zvuči zaista old school, sa jasnim dugovima Znowhiteu ili Razoru ali i sa jednom čizi i kul heavy meal komponentom u svemu. Nije za ljude koji u metalu traže egzistncijalnu filozofiju i nihilizam, jete za nostalgičare i ljdue koji se nasmeše kad čuju razgovetnu, prozračnu produkciju i simpatičan latino-naglasak.

https://wanderersteel.bandcamp.com/album/awakening-force

Ove nedelje mi uši nešto osetljive – sigurno od mnogo rada – pa sam mnoge albume preskočio zbog preglasnog masteringa, ne uspevajući da se uključim u muziku. No, Omens of War, debi švedskog sastava Morphetik je uspeo da prođe šibu unatoč nemilom masteru. Jer, u pitanju je thrash metal baš po mojoj meri, nadrkan, blizak panku koliko i metalu, prostih, kratkih i jurišnih pesama koje imaju rifove što zvuče kao ubrzani Motorhead i jednu generalnu sirovost koju ne treba mešati sa sviračkom nekompetencijom. Odlično je ovo i da se malo lepše izmasteruje, moglo bi odmah da se ženi:

https://morphetik.bandcamp.com/album/omens-of-war

Unstoppable Evil iz Alabame na svom prvom, i istoimenom, EP-ju zvuče mnogo bolje nego što sam očekivao. Mislim, u startu ovo deluje kao najava za sobni thrash metal ali bend je snimao u pravom studiju, sa pravim instrumentima i ima u ove tri pesme interesantnih pogleda na thrash sa harmonski originalnim gestovima i odličnim osećajem za to šta je dobar thrash rif. Problem? Pevanje! David Bird peva kao da je u Cannibal Corpseu cirka Tomb of the Mutilated i mada su ti hrskavi death vokali sami za sebe lepi, deluju jako monotono uz muziku koja to nije. Ali to na stranu, lep debi:

https://unstoppableevil.bandcamp.com/album/unstoppable-evil


Sirov, neprskan ali simpatičan deaththrash stiže nam iz Brazila na EP-ju Pesadelo da Realidade u izvedbi dvojca Cihoze, a koji je zapravo jednočlani projekat Igora Gomesa sa sešn bubnjarem. Već kad vidite nadimke dvojice junoša – Skullthrash i Stringbreaker, jelte – znate da ovo ima da kida i samo je pitanje na koji stranu će da kida. E, pa, ovo je sjajan, jednostavan i zapaljiv deaththrash koji maltene mogu da sviraju deca u obdaništu jer podrazumeva samo učenje par hvatova na gitari i njihovo ritmičko ponavljanje preko brzog keca. Ali dobri bendovi u ljudskoj istoriji umeli su od ovoga da naprave divotu i Cihoze se meni upisuju u društvo, recimo, Merciless, ranih Bloodbath (domaćih) pa i Mortuary sa svojom ogromnom energijom i dobrim stavom. Naravno da ovome treba peglanja, pesme su možda predugačke i prejednostavne za ono što nude, ali, opet, SNAŽNE su, iskrene i neposredne a kako bend baštini i ideju sociopolitičke osvešćenosti za svoj grubi deaththrash meni ne ostaje ništa drugo nego da ovo svesrdno preporučim za konzumaciju:

https://cihozedeathmetal.bandcamp.com/album/pesadelo-da-realidade

Nekrofilth iz Denvera na demo snimku Worm Ritual treskaju prljav, lo-fi ekstremni metal koji ima elemente i death i thrash i black pravaca, i panka ali zatim i ubacuje jednu obradu Motorhead kako bi uravnotežili celu smesu. I to funkcioniše. Ovo jeste sirovinčina, ali sirovinčina koju rade ljudi sa znanjem o stilovima koje spajaju, a bez ambicija da to bude „komercijalno“:

https://nekrofilth.bandcamp.com/album/worm-ritual-4track-demo

Britanski Decrepid sviraju death metal koji je istovremeno i tehnički veoma dobar, ali i nekako konzervativan. Album Endless Sea of Graves je, reklo bi se, izgrađen na inspiraciji pruženoj od strane Amerikanaca, možda Monstrosity, možda Immolation, i vrlo je korektan u aproprijaciji njihovih stilova umeću muzičara iz Londona. Nisu ovo ni loše napisane pesme i bend ima i dobar zvuk, ali istovremeno, izrazito mu fali avanturizma i Endless Sea of Graves se zadovoljava time da svira „stil“ i da ne talasa mnogo izvan toga. Što, naravno, ponekada ume da bude sasvim dovoljno pa je ovo meni bila prijatna ploča:

https://decrepid.bandcamp.com/album/endless-sea-of-graves


Tehnički death metalci Inducing Terror, iz Tampe, pauzirali su više od deset godina da bi nam se vratili eponimnim EP-jem. Ovo je ploča koja ne menja bogznašta u tech-death krajoliku ali podseća na primat koji je Florida istorijski imala u death metal areni i donosi pet pesama kvalitetene i glasne death metal svirke u prepoznatljivom stilu. Nažalost, EP je i primer kako ne treba miksovati i masterovati ovakvu muziku, sa natrpanim zvukom, gde dominiraju bubnjevi a gitare se guše u distorziji. Srećom, Inducing Teror pišu dovoljno dobre pesme da mi ovo nije bio dilbrejker i u EP-ju se može časno uživati:

https://inducingterror.bandcamp.com/album/inducing-terror-2

Ischemia iz Arizone na svom prvom (?) i istoimenom EP-ju pružaju četiri pesme prilično generičkog brutalnog death metala ali meni to nekako bilo simpatično. Bend se ne pravi da je pametniji nego što jeste, kombinuje zapaljive rifove i brutalne blastbitove sa šaljivim semplovima i to sve brzo proleti i prija ušima. Sem užasnog mastera, naravno.

https://ischemia1.bandcamp.com/album/ischemia

Finski trio Skeletal ima solidan drugi album old school death metala, nazvan Bitterness and Burning Hatred. Finci postoje više od deset godina (mislim, ne Finci kao pojava, nego ovaj bend) pa se u muzici čuje zrelost i kolometraža, a posebno je lepo da ovo nije uobičajeni Grave/ Autopsy kombo na kakav refleksno pomislimo kada se priča o modernim old school death metal bendovima, već nešto malo maštovitije. Skeletal imaju dosta svetao zvuk i interesantne ideje sa rifovima i harmonijama koji znaju i da izlete izvan uobičajene death matrice (slušajte Lower than Filth) a gde onda zvonak bubanj i bas i jake ali ne prebudžene gitare tvore odličnu, zdravu muzičku sliku. Na sve dolazi generalno usmerenje benda koje uzima za osnovu Pestilenceov stil ali ga ne tretira kao readymade rešenje već kao lansirnu rampu i, moram da priznam, do kraja mi je Bitterness and Burning Hatred veoma prijao:

https://www.youtube.com/watch?v=LA2AuQfhNxk&list=OLAK5uy_kljgiQ_t6OgTKV55Wv-lbfbpvumUNYyro

Italijani, Agony Face se na svom prvom EP-ju mnogo pale da su izmislili progresivni death metal, bacajući unaokolo epitete poput „nadrealistički“ i objašnjenja poput „strukture zasnovane na zlatnom preseku i harmonije bazirane na pitagorejskim pravilima“. Ajde. No, IV Time Totems, je sasvim solidna ploča sa, nagađate, četiri pesme koje kombinuju tehnički death metal i, pa, druge pristupe. Koji nisu toliko egzotični i napredni koliko Agony Face misle ali bude to okej za slušanje. Produkcija, doduše, nije po mom ukusu ali sve odaje utisak ozbiljnosti:

https://agonyface.bandcamp.com/album/iv-time-totems

Kolumbijski Abysmal Domination se jako trude da na svom prvencu, Críptica manipulación omnipresente svoj inače dosta generički brutal death metal oplemene i obogate možda i pomalo ekscentričnim idejama. To su uglavnom neočekivano predugački rifovi i iznenađujuće durske harmonije, praktično kako neko poput mene (dakle prost, naivan čovek) zamišlja da se „progresivizuje“ pesma, ali bend u suštini ima zdrav zvuk i energiju pa to na kraju ispada dosta simpatično. Ovo nije upeglan death metal kao izašao sa fabričke trake, ali nije ni nekakav garažni album već je na dobrom mestu u sredini i lepo se sluša:

https://abysmaldomination.bandcamp.com/album/criptica-manipulacion-omnipresente-2

Prvenac venecijanskih Stench of Profit izašao je još 23. Juna, ali vredi da se ovde pomene jer ovaj trio raznospolnih Italijana nudi tehnički impresivan, a opet ne prekomplikovan grindcore. Iako nazvani po pesmi Brutal Truth, Venecijaneri su bliži skandinavskoj školi sa jasnim odjecima Nasum u svom zvuku. Ovo su kompaktne pesme, mahom kraće od dva minuta, pa ne pričamo o spastičnom grajndu sa minimalnim sviračkim skilovima već o nešto „metalnijoj“ ponudi, sa složenijim aranžmanima. Ipak, u prvom planu je blastbit i dobro pevanje, te distorzirani vatromet raspložene gitaristkinje Lori.

https://lethalscissor.bandcamp.com/album/no-place-to-hide

Holandski Vulcan Tyrant je upravo objavio Vulcanic Collection za Horror Pain Gore Death Productions i ovo je kolekcija raznih demo snimaka i splitova koji predstavljaju blackened speed ekipu u raznim fazama rada. Većina tih faza je prilično lo-fi ali Vulcan Tyrant se dobro osećaju sa sirovom produkcijom i u krš miksevima, izvlačeći svoj zli, abrazivni zvuk pravo iz želuca i gađajući među oči. Ako volite kasetni, garažni metal koji ne jebe trendove i dolazi prema vama bez ikakvih posebnih zahteva, Vulcan Tyrant ga isporučuju bolje od većine no-fi bendova po bandcampu.

https://hpgd.bandcamp.com/album/vulcanic-collection

Kad bend ima sufiks (sufiks??) „ectomy“ u imenu, šanse da je u pitanju slamming death metal su velike. Kada vam kažemo da je Esophagectomy novi projekat danskog kralja slema, Mikkela Sørensena, gde je za pevača uzeo svog najboljeg prijatelja, Emila Paaskea Sielemanna, stvari su jasne. A Noxious Cumulation of Tools for Auditory Extermination je EP pet pesama sastavljenih praktično isključivo od slemova, sa samo povremenim bržim izletima da se udari punktuacija, nameran da slušaoca ubaci u lavirint gruva i tripovanja i da ga odande ne pušta šesnaest i po minuta. Naravno, Sørensen se na takvoj teritoriji oseća kao kod kuće pa je ovaj EP prijatna ponuda ali moram da kažem da se ovde ipak ne čuje pažljiv, minuciozan pristup komponovanju pesama i kreiranju prirodnih krešenda kao na albumima njegovog glavnog projekta, Guttural Slug. No, ako ste u onoj grupi ljudi kojima se poslednji album Sluga nije dopao, između ostalog zbog „čistijeg“ vokala, Sielemannov rad na ovom albumu će vam biti po meri, sa mnogo „uvlačećih“ tehnika i generalnim tretiranjem glasa kao puke teksture.

https://brutalmind.bandcamp.com/album/a-noxious-cumulation-of-tools-for-auditory-extermination


Konačno, nedelju metala impresivno zaokružuje – ko drugi do 20 Buck Spin! Sve pare su mi uzeli! Pensilvanijski izdavač je ove godine nanizao impresivnu nisku fantastičnih albuma i ne namerava da stane pa je dugo najavljivani istoimeni i prvi album teksaških Skeleton pred nama i ovo je još jedan primer kako bend svira za ovog izdavača već karakterističan zvuk, a da unutar njega ima sasvim osoben karakter. Skeleton su mlad bend ali imaju jasnu sliku o tome gde u metal krajoliku žele da se poziciniraju. I to je negde na mestu gde bi se Venom, Motorhead i Celtic Frost sreli u kafani i posle takmičenja u opijanju odlučili da pokušaju da sviraju death metal. Čime hoću da kažem da je, iako nominalno old school death metal, Skeleton jedno od najpankerskijih izdanja 20 Buck Spin. Mislim, kada ste poslednji put čuli album ekstremnog metala na kome nema duplog bas bubnja? Skeleton svom metalu pristupaju veoma ležerno, kreirajući memorabilne rifove i oko njih gradeći kratke, upečatljive ali istovremeno skromne pesme. Nema ovde komplikovanih progresivnih aranžmana kao kod kolega VoidCeremony koje smo zapenušano hvalili pre koji tjedan, Skeleton su bend koji voli da nađe moćan rif i stavi ga u centar pesme, gradeći male skulpture u počast dobre gitarske teme i podređujući većinu ostale muzike njenom veličanstvu. Ovo dobro radi  jer Skeleton sviraju razoružavajuće jednostavno. Ne nekompetentno ili primitivno, ali njihov pristup metalu je osvežavajuće prost, sa razgovetnim zvukom, aranžmanima koji potenciraju moć rifa, ekspresivnim ali nenametljivim pevanjem i uslužnim ritmovima, bez komplikovanja. Sve to jako dobro funkcioniše na gomili jer bend razume šta je najvažnije u njihovim pesmama i ide na to da sve što su u kompoziciju ubacili bude u službi jake gitare. Utoliko, ovo je istovremeno i veoma pankerski i veoma metalski, kao da Amebix i Deviated Instinct džemuju sa ranim Death. Pitanje je kakav će drugi album Skeletona biti, jer ovaj prvi se vozi na maltene perfektnom koktelu spontanosti, naivnosti i usredsređenosti na temu, bežeći od komplikacija i pružajući izvrsne atmosfere i ne znam može li se munja u proverbijalnoj boci napraviti dvaput, ali danas i ovde, Skeleton su sjajni.

https://listen.20buckspin.com/album/skeleton

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #862 on: 18-07-2020, 12:58:40 »
U nedelji kada je Spotify konačno postao dostupan zemljama na Balkanu, možda vredi podsetiti da je ovo servis koji em uglavnom gubi novac i održava se na površini samo investicijama kapitalista koji se nadaju da će baš njihov konj u trci postići blagosloveni monopol, em je loš za većinu muzičara jer smatra da je broj strimovanja neke pesme direktno proporcionalan sa njenom monetarnom vrendošću. Mislim, to je kao da kažete da je Gangam Style (meni inače drag) vredniji od Stockhausenove nezavršene opere Licht. Bunilo!!!!!! Hoću da kažem, Bandcamp je za sada mnogo bolji model za distribuciju muzike između ostalog jer se ne zasniva na teroru algoritma niti smara meritokratskim idejama da se plaćaš onoliko koliko su te puta slušali. Nisam ja neki veliki branitelj UMETNOSTI ali ipak, valjda je jasno da količina nije isto što i vrednost. Elem, da ne smaram, pogledajmo šta je u ovoj nedelji bilo u metalnoj ponudi:

Krenimo sa blek metalom i već prvi album je vredan pažnje (a nije još ni izašao). Legenadrni finski paganski blek metalci, Havukruunu, svoj treći album Uinuos syömein sota objavljuju tek četrnaestog Avgusta ali su ga već postavili za slušanje na Bandcamp i omogućuju preorderovanje digitalne verzije za svega pet evra. Ako volite njihov partikularni stil, ovo je izuzetno prijateljska cena jer su Havukruunu u odličnoj formi. Album ima epski zvuk, moćne pesme i atmosferu pobede. Havukruunu kombinuju oštar, napadački performans sa melodičnim, pevljivim temama i horskim pevanjem, uspevajući u svemu da ostanu dovoljno svedeni i fokusirani da se ne zaturi pravoverna blek metal oštrica. Meni lepo:

https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/uinuos-sy-mein-sota

Da nastavimo sa pločama koje nisu još izašle, iranski Helzgloriam ima drugi album, koji izlazi u Ponedeljak i  Decapitated Mystics of the Serpent je dobra ploča koja uspelo meša vrlo disciplinovan, kvalitetan blek metal sa simfonijskim aspiracijama. Naravno, ovo je spoj zapadnjačkog pristupa popularnoj muzici sa malo, ali ne previše azijskog, tj. bliskoistočnog zvuka i Helzgloriam se zapravo ne izdvajaju od konkurencije svojim „bliskoistočnim“ karakteristikama već pre svega odličnim kompozicijama, pamtljivim temama i izvrsnom produkcijom.

https://analogragnarok.bandcamp.com/album/decapitated-mystics-of-the-serpent

https://anthrazitrecords.bandcamp.com/album/decapitated-mystics-of-the-serpent-2

https://youtu.be/dlCJ_hX02C4

Grčki Feeble imaju drugi album, Via Obscura (ili Via Oscura, nije baš najjasnije...) i ovaj mladi bend ima osoben pristup blek metalu, sa prominentnim sintisajzerskim zvukom u miksu ali i tipično grčkim kvalitetom u komponovanju i izvedbi. Ovo je muzika jake emocije, pa i atmosfere ali Feeble (što je inače umetničko ime gitariste benda, a ostali se zovu, redom, Pain i Dimitris Sakkas) su pre svega metal bend pa Via Obscura ima prijatan, moćan zvuk i nastup i osvaja blekmetalskom otmenošću i elegancijom:

https://feeble2.bandcamp.com/album/via-oscura

Prvenac finskih Väki zove se Kuolleen maan omaksi i ovaj relativno novi bend, u kome sviraju tri člana Deathkin, nudi izgrađen ukus, zvuk i pristup komponovanju koji sažimaju većinu onoga što volimo u modernom finskom blek metalu. Album kombinuje atmosfere, različit tempo i razrađene, imaginativne gitarske teme i rifove za jednu bogatu zvučnu sliku a muzičari su odlični i ovo je jedna raskošna, vrlo ubedljiva debi-ploča. Sjajno:

https://vaki-fi.bandcamp.com/album/kuolleen-maan-omaksi-succumbed-to-the-dead-soil

Bend nepoznatog porekla, etniciteta, sastava, itd., Lune, ima prvi album, Wild Lands of the North i mada je ovo apsolutno preslađeno za moj ukus, ipak bih rekao da Lune uspevaju da prevaziđu najveći deo konkurencije koju imaju u tom sjetnom, melanholičnom atmospheric black metal krilu popularne muzike svojim dugačkim ali dobro razrađenim kompozicijama i uspešnim kreiranjem dramske napetosti i razrešenja. Solidno:

https://luneblackmetal.bandcamp.com/releases


Zašto rejkjaviški Sjálfsmorð af Gáleysi posle tri albuma i jednog EP-ja u poslednjih par godina sada odlučuje da objavi „samo“ demo, ne znam, ali Degenerator je zastrašujućih 25 minuta muzike u kojima se uzvitlani horor-blek-metal rve sa orkestracijama u mračnim abijentima koji zvuče kao napuštene fabrike što su posle nekakve apokalipse oživele same od sebe. Faking zastrašujuće. I prelepo:

https://sjalfsmordafgaleysi.bandcamp.com/album/degenerator-demo


Poljaci Funeral Mass su svoj drugi album, Forgotten Kingdoms of the North izbacili još početkom meseca ali mu je trebalo malko duže da se pojavi na Bandcampu i, evo ga sada pred nama. Funeral Mass su mlad bend, postoje tek dve godine ali imaju solidne kvalitete i produkcijski i kompozitorski gledano. Ovaj album je, tipično poljski, rekao bih, pristojno zamešan obrok na principu toplo-hladno, sa nekim simpatičnim melodijama i dobrom, atmosferom koje ga pozicioniraju izvan „kvlt“ teritorije i bliže blek metalu za šire narodne mase a da opet nije izgubljena elegancija i dekadencija koje su bitne za ovu muziku. Ovo je sjajno snimljeno, pa ima moje preporuke:

https://funeralmass.bandcamp.com/album/forgotten-kingdoms-of-the-north

Soga iz Čilea je ove godine već objavio dva EP-ja u ciklusu Cuarenta y nueve días a upravo smo dobili i treći. Cuarenta y nueve días - Chapter III nastavlja melodični, ambijentalni blek metal pristup i zaključuje konceptualnu celinu sa prva dva EP-ja, a sve zasnovano na Tibetanskoj knjizi mrtvih i ciklusu od 49 dana koji treba da prođu do reinkarnacije. Dakle, ova tri poglavlja se najbolje slušaju jedno za drugim, a ovo treće pored solidnog blek metala ima i kodu u vidu lepe ambijentalne kompozicije Transmutación. Fino:

https://sogablvckmetal.bandcamp.com/album/cuarenta-y-nueve-d-as-chapter-iii

Argentinski duo Antártica na svom debi albumu, Dæmonolatreia spaja svoja interesovanja za demonologiju i lavkraftovštinu sa melodičnim ali oštrim blek metalom. Iako je ovo u suštini sobni projekat, Argentinci su sasvim solidni u produkcijskoj ravni nudeći razrađene, dobre aranžmane i prihvatljivu aproksimaciju studijskog kvaliteta. Ne najinspirisanija blek metal ploča svih vremena ali sasvim slušljiva:

https://antarticaoficial.bandcamp.com/album/d-monolatreia

Dark Crucible iz Portlanda su u osam godina koliko je prošlo od prvog EP-ja prešli iz statusa jednočlanog projekta u status punomoćnog benda i njihov debi album, Disease.Consumption.Death. donosi šest pesama divljačke, primitivne satanističke mračnosti koja bi trebalo jednako da se dopadne i old school death metal publici kao i primarnoj blek metal demografskoj meti. Dark Crucible su prilično lo-fi ali su dobri i disciplinovani i pesme su im hipnotičke i usredsređene na snagu rifa i teme umesto da smaraju nekakvim atmosferama. Meni se to dopada jer atmosfere ovde prirodno izviru iz rifova a bend je monomanijački usredsređen na „poruku“ radije nego na formu koja se opet prirodno, iz te poruke rađa:

https://darkcrucible.bandcamp.com/album/disease-consumption-death

The Wicked Exorcist Ritual su njujorški trio dve žene i jednog muškarca u pitoresknoj odeći i sa tetovažama a koji više deluju kao da će zasvirati industrial nego prljavi, rokerski blek metal koji se nudi na EP-ju Die Dark Embrace. Ovo je šarmantna, vrlo sirova muzika koja se bazira na gruvu i jednom pomalo ritualnom, plesnom ugođaju pa stvari i nisu predaleko od te industrial estetike. Satan Went to Texas je i jedan od boljih naslova pesama koje sam čuo ove nedelje:

https://thewickedexorcistritual.bandcamp.com/album/die-dark-embrace-2

Argentinci Victimas del estado su, iz imena se to već primeti, više pank nego metal. No, njihov blackened crust na EP-ju  Resistencia antifascista ima dovoljno blekmetalskih rifova da njihov lo-fi ali disciplinovani pank-metal bude simpatičan, čak dirljiv za moje ostarelo srce:

https://victimasdelestado.bandcamp.com/album/resistencia-antifascista

Animus Mortis iz Čilea na živom albumu, Exhibitions of Devotion predstavljaju presek svoje karijere iz poslednjih dvanaestak godina i ovo je vrlo dobro odsviran materijal koji pritom ima visok nivo osobenog shvatanja blek metala sa interesantnim harmonskim idejama i aranžmanskim rešenjima. Animus Mortis su odlični svirači i imaju originalnu viziju blek metala sa atmosferom ali i energijom koje su samo njihove. Kvalitet živog snimka nije IDEALAN ali je vrlo dobar i ovo vredi poslušati:

https://ironbloodanddeath.bandcamp.com/album/exhibitions-of-devotion-live-album

Danski Ascendancy ima drugi EP, Birth of an Eternal Empire koji mi je na keca bio simpatičan jer se prva pesma, u jasnoj gejmerskoj referenci, zove Altered Beast. Ni muzika nije loša! Danci sviraju mračan, okultno intoniran blek metal koji ne polaže mnogo na melanholiju i emocije već na crninu, zlo i energiju negativnosti. No, Ascendancy pritom pišu poduže pesme sa dinamičkim varijacijama, promenljivim tempom i generalno kompleksnijim aranžmanima i ovo je muzika koja jasno sugeriše da je bend zreo za album. Iron Bonehead kao izdavač ovde imaju pravo blago u rukama:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/ascendency-birth-of-an-eternal-empire

S druge strane, italijanski izdavač I, Voidhanger se ponovo istakao izdajući prvenac grčkog jednočlanog projekta Mystras. Castles Conquered and Reclaimed je ploča „srednjevekovnog“ blek metala što se zgodno uklapa u činjenicu da je zvuk na albumu prilično muljav. Ipak u srednjem veku nisu imali kvalitetan softver, jelte. Šalu na stranu, Ayloss, jedini član ovog benda i već iskusan kao i jedini član dugovečnog projekta Spectral Lore, piše interesantne „srednjevekaške“ teme i melodije, i meša ih sa dosta osećaja sa distorziranim, sirovim metalom. Ayloss ima odlične ideje i uho da iskombinuje naizgled suprostavljene elemente u skladne, funkcionalne celine, a sve je prošarano i ljupkim akustičnim vinjetama i jedina zamerčica na album ide na ime tog vrlo muljavog miksa. Ali i to ima šarma. Kao i omot koji kao da je rađen hemijskom olovkom, samo uz MNOGO ljubavi i pažnje. Odlična muzika, svakako i lepo bi bilo ovo čuti u boljem miksu:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/castles-conquered-and-reclaimed

Serene Dark iz Ontarija mešaju black i death metal, ali pretežu, rekao bih na black stranu na svom trećem albumu Enantiodromia koji je podugačak i ambiciozan opus sa deset pesama i jungianskom tematikom. Serene Dark muziku pakuju u veoma glasan, dinamički zaravnjen master što je solidan minus jer je ovo album ekspanzivnih, pa i višeslojnih aranžmana i kompozitorsko umeće benda se krije iza mastera koji je otvoreno neprijateljski nastrojen prema slušaocu. Ako uspete da savladate taj problem, Enantiodromia je jedan od najboljih albuma ove nedelje sa svojim vrlo zrelim, kompleksnim i inteligentnim kompozicijama i aranžmanima. Odlično:

https://serenedark.bandcamp.com/album/enantiodromia

Iron Bonehead imaju još jedan vrlo dobar album ove nedelje i u pitanju je drugi album njemačkih Khthoniik Cerviiks a koji se zove Æequiizoiikum. Kad vidimo kako bend nije nimalo zainteresovan za lakoću brendiranja jasno je da se ovde radi o „tr00“ blek metalu i, zaista, Æequiizoiikum je ploča impresivne tmine i dubine. Osam pesama koje nemački trio ovde nudi zvuče kao da su nastale otkidanjem živog tkiva tokom borbe sa demonima, kompleksnih, stalno mutirajućih aranžmana i sa mnogo sumanute energije sa kojom se juri napred. Zvuk koga Khthoniik Cerviiks kreiraju je prilično neproziran, ali ovo je svejedno fascinantna ploča za slušanje na ime moćnih, hipnotičkih pesama:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/khthoniik-cerviiks-equiizoiikum


Stoner! Ten Foot Wizard dolaze iz Mančestera i njihov album Get Out of Your Mind je dopadljiv stonerski program što će se dopasti i ljudima koji ne vole metal. Ovo je vrlo gruvi, više rok nego metal, sa puno bluzerskog laveža i wah-wah ukrasa, producirano veoma čisto i odsvirano autoritativno. Metalcima će se dopasti upadi velikih rifova i generalna snaga snimka. Ali svima će se dopasti strast i vatra:

https://tenfootwizard.bandcamp.com/album/get-out-of-your-mind

The Funeral Orchestra iz Gotenburga svoj funeral doom metal shvataju možda najpre kao „Sunn0))) sa bubnjevima“ i mada na njihovom trećem albumu, Negative Evocation Rites ima i tremolo melodija pored teških, presporih rifčina, sve je to uglavnom izuzetno sporo, mračno, opskurno i hermetično. Naravno, ima nečega u svoj toj sporoći, težini i hermetičnosti pa ovih četrdesetak minuta muzike umeju da budu i moćno iskustvo, ali treba se na njega spremiti. Ovo je album uglavnom bez krešenda, bez značajnijih dinamičkih varijacija, vrlo programski monoton i mučan i ako tako nešto tražite od doom metala, ovi Šveđani disciplinovano i kvalitetno isporučuju:

https://thefuneralorchestra.bandcamp.com/album/negative-evocation-rites

Moribund Mantras iz Štutgarta su ipak ekspanzivniji u svom okultnom doom zvuku. Album Golden Void, njihov drugi, ima i mekše, prozračne, atmosferične delove sa klin vokalima i zapevanjem između bombardovanja rifčinama i urlanja. Ovakav pristup doomu je svakako prijatniji za širi krug publike mada Moribund Mantras imaju taj proboem da su im rifovi često prilično banalni i ne drže pažnju. Eh... Srećom, bend se izrazito trudi oko aranžiranja tako da pesme budu raznovrsne a da se ne izgubi svečani, elegantni doom korak...

https://moribundmantras.bandcamp.com/album/golden-void

Simpatičan psihodelični stoner metal stiže nam iz Danske ljubaznošću sastava Bogwife. Halls of Rebirth ima stonersku spontanost i gruv ali je harmonski udaljeniji od bluza nego što je slučaj sa prosečnom stoner pločom pa je ovo jednim dobrim delom i doom metal ploča. Bend ima lepe i pamtljive rifove ali je jednako dobar i kada pređe u psihodelične efekte i, zapravo, ne bih imao ništa protiv da toga ima i više na ovom albumu. No, kako to jeste, ovo je lepa ploča dugačkih, lepo snimljenih, teških i moćnih pesama koje vredi vrteti u krug:

https://bogwife.bandcamp.com/album/halls-of-rebirth

Dve lepe heavy rock/ desert rock pesme na singlu Robbero Bobbero & Thorsakir švedske ekipe Tidal Wave. Ovo je dosta sirovo snimljeno ali to mu daje šarma, pogotovo što bend prvu pesmu bazira na incidentu sa sladoledžijom kojeg je doživeo jedan prijatelj, pa ovo nije umušen, satanistički stoner rok već kul i zabavna muzika. Lepo:

https://tidalwaveswe.bandcamp.com/album/robbero-bobbero-thorsakir

Dopemass je italijanski jednočlani psihodelični stoner projekat sa dosta eksperimentalnih ambicija u zvuku. Time hoću da kažem da se na albumu Chemical Happiness – koji se ceo bavi narkoticima, ali i demonologijom, naravno – jedan inače dosta očekivan stoner program obilato potapa u efekte i gde treba i gde ne treba pa šta izađe na drugu stranu – izađe. Pomalo neočekivano, iako je album mestimično i naporan na ime abrazivnog zvuka, Dopemass ipak opravdava ovakav svoj pristup, kreirajući ako ništa drugo zanimljivu muziku koja slušaoca uspeva da u pozitivnom smislu dezorijentiše i ubaci u psihodelični zanos. Vredi poslušati:

https://dopemass.bandcamp.com/album/chemical-happiness

Italijanski Heavy Psych Sounds Records je krenuo sa serijom kompilacija Doom Sessions na kojim će biti neki značajni bendovi što snimaju za ovu firmu. DOOM SESSIONS VOL​.​1 - Conan // Deadsmoke je opasan otvarač i dobro najavljuje ovaj serijal. Italijani Deadsmoke su na ovom albumu zastupljeni sa dve pesme i solidnih sedamnaesta minuta muzike koja je mračna, teška sa jednakim količinama doom i sludge metal zvuka. Deadsmoke uspevaju da spoje mučnu dimenziju ovakve muzike sa zapravo interesantnim, imaginativnim aranžiranjem (pogotovo u prvoj pesmi, Dethroned Concrete) i dostojno se prikazuju publici. Liverpulski Conan nudi jednu kompoziciju od sedamnaest minuta mrveće težine i kavernozne, opresivne atmosfere koja istovremeno ima i dimenziju zaraznog šarma. Nažalost, u pitanju je pesma Beheaded sa splita sa Boingripperom iz 2013. godine ali , ako to pomaže, makar je ovde u drugačijem miksu. No, iako Conan ne donose novu muziku, ovo je svakako odličan album:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-1-conan-deadsmokehttps://youtu.be/aKeMcOX80mIhttps://www.youtube.com/watch?v=uUgLjMlHZ4g

Birmingemski (al iz Alabame) EMBR su do sada sve EP-jeve označavali brojevima pa im se i debi album zove samo 1823. EMBR su odličan primer tog nekog „novog“ pristupa doom metalu koji obuhvata daleko širu paletu zvukova i uticaja nego što su samo Black Sabbath i Sisters of Mercy, jelte, pa je i 1823 impresivan album na razmeđi doom metala, lake gotike, post metala itd. itd. itd. Ja lako padam na albume na kojima imamo ovako prominentnu pevačicu kao što je Crystal Bigelow čiji čisti, prozračni vokal odlično sparinguje sa teškim, moćnim rifovima i seizmičkim ritmovima ispod. Vrlo lepo:

https://embrband.bandcamp.com/album/1823

Adramelech su relativno nepoznat death metal trio iz Finske koji drma već trideset godina a pregled rane faze karijere dobijamo na kompilaciji Recoveries of the Fallen. S obzirom da je bend poslednji album snimio još 2005. godine, pretpostavljamo da ova kolekcija demo snimaka, kaseta i singlova iz ranih devedesetih najavljuje neku novu aktivnost, no, nije da je ovo sad neka esencijalna muzika. Adramelech ovde pružaju korektan, prilično lo-fi old school death metal koji makar ima tu prednost nad aktuelnim OSDM bendovima da je u pitanju grupa koja je zaista i svirala u vreme tog „old school“ talasa. Nije rđavo ovo, ali ima razloga što Adramelech nisu poznati kao, jelte, Grave...

https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/recoveried-of-the-fallen


Japanski trio Handsome Bob ima prvi album i Guillotined je kolekcija od dvanaest pesama grindcorea sa blagom metalskom oštricom. Ovo je više gruverski album od grindcore proseka ali Handsome Bob zapravo imaju dobar, sirov gruv i lepo se u njemu osećaju. Brži, polivački delovi, kada dođu na red, su disciplinovani i lepo funkcionišu kao krešenda. Valjano:

https://handsomebob.bandcamp.com/album/guillotined

Formaldehyde je iznenađujuće retko ime za metal bendove, i pored svoje efektnosti. Metal Archives navodi samo jednu takvu grupu, a sada imamo još jednu, duo iz Oklahome koji na svom EP-ju Cemetery Devourment ima, čini se, više semplova iz crtanih (i drugih) filmova nego muzike. Ali muzika je dobar, sigurno napisan i odsviran deathgrind sa klasičnim, lepim hromatskim rifovima, dubokim vokalima i kvalitetnom ritmičkom podlogom. Formaldehyde nisu originalni ali donose ovom klasičnom stilu izvođačku sigurnost i jedan rutinerski kvalitet u pisanju pesama a sve se završava obradom Mortician koji su im, uostalom, sasvim očigledno najveći uzor. Lepo.

https://formaldehydedeathmetal.bandcamp.com/album/cemetery-devourment

Lazarvs iz Budimpešte za sebe kažu, citiram, da su „The loudest Hungarian power trio, sludge/doom phenomenon from Budapest“ ali njihov EP Lazarvs izašao ove nedelje je – thrash metal. Zašto? Kako? Tko zna? Svejedno, ovo je onako, grubo i surovo, siledžijski, sa skoro death vokalom ali ima šarma. Zvuk je, uh, prebudžen za moj ukus ali Mađari dobro krljaju, a kad vidite kako se basista preziva, nekako vam lepo:

https://lazarvsofficial.bandcamp.com/album/lazarvs


Obsidian Hooves iz raznih mesta u Americi su trio koji svira death metal sa doom i stoner osnovom što, na EP-ju Sovereignty zvuči zapravo dobro. Ovo je muzika koja je suviše ekspanzivna i gruvi da bi bila death metal ali i suviše satanistički crna i opasna da bi bila samo drogopušački stoner rock. Zlatna sredina se ovde osvaja kombinacijom krljačkih, ubistvenih deonica koje su presečene pravovernim doom sporinama i težinama. Bend ima odgovarajući lo-fi zvuk i sve deluje kao B-horor koji je ustao, prohodao na dve noge i dohvatio se gitare. Lepo:

https://obsidianhooves.bandcamp.com/releaseshttps://youtu.be/VE4vqpWo7W4

Hanoverski Might ima debi album, nazvan samo Might i mada ovu muziku trpaju u doom metal, to je svakako suviše restriktivna žanrovska etiketa da joj se prilepi. Might kombinuju različite metal pristupe i tehnike, svakako ne bežeći od mrveće težine i mračnjaštva doom metala, ali ga temperirajući jednom industrijskom hladnoćom, pa u sve dodajući razigrane ritmove i razularene gitare (slušajte Pollution of Mind!) za miks koji je eklektičan i uzbudljiv. Kad čujete pesmu kao što je Vampire neizostavno ćete pomisliti na Godflesh i Might i jesu bend koji barem jednako duguje Justinu K. Broadricku koliko i Tommyju Iommiju. Naša je, naravno, sreća da taj „od Sabata do Gadfleša“ pristup podrazumeva moćne rifčine i sjajne atmosfere i ovaj žensko-muški duo se može pohvaliti jednim od najboljih, najuzbudljivijih albuma koje sam čuo ove nedelje. A osnovan je ove godine! Impresivno:

https://might.bandcamp.com/releases

Relapse Records ove nedelje nude novi album pistburškog dua Zombi, nazvan samo 2020, i ova ekipa nudi prijatnih devet pesama instrumentalne, kinematske muzike utemeljene na jakim ritmovima i rifovima ali nošene pre svega prominentnim sintisajzerima. Zombi su negde na ničijoj zemlji između metala, progresivnog roka i filmske muzike i mada nije sve što rade po mom ukusu, svakako nije neprijatno za slušanje:

https://zombi.bandcamp.com/album/2020

Derbiširski kvartet Devastator na svom debi albumu, Baptised in Blasphemy donosi sedam pesama dobrog raspoloženja i rokenrola. Nominalno ovo je blackened thrash metal, ali da se razumemo, ovo je pre svega teški rok koji ima gruv i šmekerske rifove, napaljene refrene i solaže, pa tek kada se sve to apsolvira upadamo u teritoriju ekstremnog metala. I, mislim, sjajno je to. Bend je preterao sa kompresijom u masteringu i album ima vrlo bučan, neprijatan završni master ali pesme su izvanredne i Britanci se sa lakoćom kreću od hita do hita krljajući napaljive speed metal rifove, urlajući promuklo i pržeći iz sve snage. Za ljubitelje koza, rifova, rokenrola, satanizma i dobrog raspooženja:

https://devastatorblackthrash.bandcamp.com/album/baptised-in-blasphemy


Za još  blackened thrash zvuka, iz Perua dolaze Perverse Rites sa EP-jem Witchsluthaunt. Četiri je to pesme u petnaest minuta žestoke krljačine koja ima i blek metal oštricu ali i taj neki prijatni old school metal kič sa povremenim falseto vokalima, gitarskim harmonijama i povlačenjem vibrato ručice na gitari i kad treba i kad ne treba. A, mislim, uvek treba. Perverse Rites uglavnom pišu i solidne rifove i mada je druga polovina ploče za nijansu bliža „pravom“ blek metalu sa kompleksnijim aranžmanima i temama, energetski nivo je povisok a zabava konstantna. Odlično:

https://perverserites.bandcamp.com/album/witchsluthaunt

Argentinski trešeri Methal Kyrios su manje eksplozivni na svom drugom albumu, Sindrome Oscuro ali nisu loši. Ovo je dosta srednjaški thrash metal bez mnogo iznenađenja ili originalnih ideja, ali drusan, stamen, dobro odsviran i pristojno snimljen. Methal Kyrios možda nikada neće biti prvoligaški bend ali očigledno je da vole ono što rade i ta ljubav premošćava dosta jazova:

https://methalkyrios.bandcamp.com/album/s-ndrome-oscuro

A iz Paragvaja nam dolaze At Sacrament, bend osnovan ove godine – u nevreme, reklo bi se – ali čiji je prvi EP, A New Dawn optimistička i kvalitetna kolekcija thrash metal pesama koje prijaju i uhu i duhu. At Sacrament imaju i blagu death metal komponentu u svom zvuku sa povremenim blast bitovima i tremolo rifovima ali najveći deo je kvalitetan, tvrd thrash po uzoru na velikane žanr akao što su, recimo, Testament. Bend odlično svira i ima vrlo dobru produkciju pa je ovo izdanje za staru ekipu koja ceni thrash i nikad joj nije dosta:

https://atsacrament.bandcamp.com/album/a-new-dawn


Jednočlani deathgrind sastav sa Tahitija, Intrepid Corpse izbacio je prvi album, Desolate i, da je ovo izašlo 1990. godine danas bi verovatno bilo pamćeno kao underground klasik. No, izašlo je trideset godina kasnije i mada je sasvim slušljivo meni koji sam se ovakve muzike naslušao u životu, jasno je da je u pitanju samo sviranje „žanra“ bez originalnih ideja i neke sveže ekspresivnosti. No, sirovost i iskrenost ove muzike svakako govore da je u pitanju izdanje o kome ipak treba govoriti sa pozitivnim predznakom:
https://intrepidcorpseil.bandcamp.com/album/desolate

A iz Čilea dolaze Hnagash sa svojim old school death metalom na EP-ju Ritual over the Grave. Kako je ovo prvo zvanično izdanje benda, vidi se napor uložen u muziku, izvedbu i produkciju pa je ovo šest dobrih, mračnih pesama tvrdog srednjeg tempa, sa jakim rifovima i moćnim ritmom. Hnagash su jedan od onih bendova koji death metal shvataju pre svega kao muziku masivnosti i gruva i ovo im uglavnom plemenito ide sve do poslednje pesme koja zatvara ploču sa skoro sedam minuta mračnog ambijenta. Odličan debi:

https://hnagash.bandcamp.com/album/ritual-over-the-grave

Tročlani britanski bend Binah ima već dva albuma iza sebe ali su ove godine isporučili tek demo sa tri pesme. No, Amorte je dobra ponuda interesantnih aranžmana i osobenog zvuka. Binah su tvrdi i teški ali vole dinamične aranžmane i kompleksne teme i dobro kombinuju staroškolski zvuk i neke modernije zahvate. Poslednja pesma je pritom ambijentalni, musique concrete komad koji im dobro stoji. Vrlo lepo:

https://binah.bandcamp.com/album/amorte

Brazilci Podridão su vrlo old school na svom drugom albumu, Revering the Unearthed Corpse, prizivajući primitivni, bolesni death metal sa prelaska osamdesetih u devedesete. Ovo i znači da su im pesme jednostavno aranžirane, sa jednom gotovo pankerskom prostotom i prostodušnošću ali to zvuči dosta dobro, energično, spontano i iskreno. Podridão nemaju modernu produkciju i muzika im je vrlo svedena u domenu ideja i tehnika, ali oni to upravo tako vole i vidi se sa koliko ubeđenja i uživanja tresu svoj teški metal. Meni to prija:

https://podridao.bandcamp.com/album/revering-the-unearthed-corpse

Varšavski Sacrofuck zvuče maltene više kao pank nego kao death metal na svom ovogodišnjem demo snimku, Primitive Fuck. Bend je prošple godine izdao prvi album, ali se očigledno najbolje osećaju u ovoj kasetaško-podzemnoj formi, nudeći pet pesama brzog i gadnog deaththrasha koji je odsviran odlično i produciran vrlo solidno tako da je „primitivnost“ koja se tu zaziva najpre na ime estetike i imaginarijuma. Doduše pesme nemaju ni imena pa i ne znamo o čemu to bend zaista peva (iako, ruku na srce, odvratan omot sugeriše teme...). No, nije bitno, muzika je sjajna, upadljivo mošerski doterana , spakovana u kratke, efikasne pesme koje imaju energiju i kvalitet što me najpre podseća na, eto iznenađenja, brazilski Ratos de Porao.

https://sacrofuck.bandcamp.com/album/primitive-fuck

Burn Alive je metalizirani hardcore punk bend iz Londona i njihov EP, This World Our Hell ima prijatnu – čitaj mučnu i hermetičnu – britansku notu u svom zvuku, igrajući se sa disharmonijama i napetim temama, i varirajući ritam tako da sve bude uzbudljivo i dinamično a da se očuva ta atmosfera opresije. Fino:

https://youwillburnalive.bandcamp.com/album/this-world-our-hell

Demon Cleaver je dobro ime za bend a ovi Kanađani su tako nazvali i svoj, pretpostaviću prvi, EP. Mešavina death metala i groove metala koja se na njemu čuje garantuje da ja neću baš istetovirati notni ispis ovog izdanja na svoje očne kapke, ali su Demon Cleaver veoma dobri i kao svirači i kao kompozitori, jasno videvši kako da spoje ova dva podžanra u nešto što je vrlo heavy, ima solidne rifove i razrađene aranžmane. Plus, odlična produkcija:

https://demoncleaver.bandcamp.com/album/demon-cleaver

Slaughter The Prophets sa svojim brutalnim, tehničkim death metalom svakako gađaju bliže meti nacrtanoj na mom srcu. EP Cabal je njihova ponuda za ovu godinu i donosi četiri pesme pljeskave bas-gitare, arpeđa na šestožićanom instrumentu, skoro pa neprestane blastbitove i pevača koji pravi čudesne vratolomije. Najinteresantnije je kako Slaughter The Prophets imaju zvuk koji nije naporan, nije preglasan, nije neproziran i uspeva da ističe njihovu tehničku ekspertizu, pokazujući da je ovo death metal za ljude koji žele da se ČUJE šta oni to sviraju. A ima se šta i čuti. Odlično je ovo i ako volite Spawn of Possession i Origin, Slaughter The Prophets su bend za vas:

https://slaughtertheprophets.bandcamp.com/album/cabal

Iako death metalci  verovatno solidno većinski puše marihuanu, malo njih svoju muziku tematski posvećuje ovoj biljci i kulturi izrasloj oko nje. No, Cannabis Corpse sada imaju kolege u vidu bostonskih Inhalement. Novi EP, Eternally Stoned nema tako genijalno parodično ime kao debi izdanje, Grotesque Inhalement od prošle godine ali donosi četiri pesme brutalnog death metala koji se lepo oseća u oblacima dima i ne zanima se toliko demonstriranjem tehničke supremacije koliko KRLJANJEM. Inhalement su čukači a ne „muzičari“ i ove pesme su iako tehnički apsolutno korektne, pre svega posvećenje brzini, težini i glasnoći, noseći slušaoca odličnim gruvom sve vreme. Vrlo dobro i siguran hgit za Horror Pain Gore Death Productions:

https://inhalement.bandcamp.com/album/eternally-stoned
 
https://hpgd.bandcamp.com/album/eternally-stoned
 
Kelnski kvintet Galactic Superlords ima simpatičan singl, Piece of Me sa dve pesme klasičnog heavy metala koji se lepo snalazi kombinujući mejdnovske teme i odličnu hard-rok-sreće-power-pop mućkalicu koja će prijati osobama mojih godina i senzibiliteta. Pevačica je vrlo dobra i odlično se nosi sa stamenom pratnjom. Bend ovim singlom najavljuje drugi album i ovo će valjati da se čuje kada izađe:
 
https://galacticsuperlords.bandcamp.com/album/piece-of-me
 
Meksički Jet Jaguar – inače nazvan po jednom od, jelte, likova iz Godzila serijala, konačno je snimio prvi album, Endless Nights i ovo je vrlo dobro. Meksikanci iz Kankuna drže se vrlo ’80s zvuka u svom mešanju cheesy heavy metala i proto-speed metal formula za kolekciju pesama koje su himnične, popaljive, veroma dobro odsvirane i odlično miksovane. Naravno da ovakva muzika može da zazvuči staromodno ako ste strog slušalac, ali Jet Jaguar veoma dobro spajaju bluzirani boogie zvuk sa oštrijim, ekstremnom metalu bližim nastupom pa je Endless Nights ploča koja osvaja entuzijazmom, energijom, ali i kvalitetom pesama. Neke od kompozicija su skoro kao Motley Crue iz najboljih dana, samo jedno 150% ubedljivije, neke vuku na Iron Maiden, ali sve su dobre i jako ubedljive. Ne znam zašto ovog nema na Bandcampu ali je odlično:
https://www.youtube.com/watch?v=c3KGbs0NxM4&list=OLAK5uy_m92Oz2P7uXncAkaOL2-TxEP3lM7CUGgBU
 
 
Volite li fank-metal? Za slučaj da ste pali u komu pred kraj 1991. godine i probudili se ovih dana uz pomisao kako su svi ti Mind Funkovi, Fishboneovi, Atom Seedovi pa i oni mladići, Red Hot Chilli Peppers bili JEBANJE KEVE i nastavili biste u istom stilu, tu su Pink Octopus, pardon, Pink Øctopus, trio iz Sidneja koji će ispuniti sve vaše želje. Kada se uzme u obzir da su promašili vrh talasa za tridesetak godina, Pink Øctopus su na svom istoimenom debi EP-ju prilično dobri. Ovo nema BAŠ čist 1991. zvuk, fanku je ovde pridruženo i nešto psihodelije koju su kasnije baštinili razni autori, a poglavito Peppersi, ali Pink Øctopus svakako vole ovu muziku i sviraju je vrlo dobro, sa odličnom produkcijom i razmetljivo kompleksnim aranžmanima. Sad bez zezanja: ako volite ovakav zvuk, Australijanci bi mogli da vam se dopadnu. Ja sam ovo najviše poslušao kao kurio:
 
https://pinkoctopusband.bandcamp.com/album/pink-ctopus
 
Dobro, da završimo jednim slem izdanjem. 50calibectomy je ime koje jasno sugeriše kako će ovde muzika zvučati a i ako nije, naziv debi EP-ja ovog jednočlanog projekta – Drawn out for Quartering – kao i omot koji deluje kao da Rob Liefeld proživljava posebno težak BDSM košmar, poslaće jasnu poruku. Ovakvi solo-slem projekti su najčešće smeće koje ne vredi ni pustiti, ali filadelfijski 50calibectomy uspeva da ne bude puka kolekcija mizoginih fantazija i, mada je ovo muzika svakako pravljena kod kuće, ona ima minimalni kvalitet zvuka i aranžmana da ne bude utopljena u moru demo bendova što ovakve stvari izbacuju svaki dan. Autor nije posebno originalan, ali razume da je u slamming death metalu kvalitet slemova među najvažnijim elementima pa je ovome posvećena najveća pažnja. Da bubanj ima malo više dinamike ili da je makar samo malo niže u miksu, ovo bi bilo i znatno impresivnije:
https://50calibectomy.bandcamp.com/album/drawn-out-for-quartering

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #863 on: 25-07-2020, 14:53:08 »
Ahhh, volim miris metala ujutro. I uveče. Uglavnom u svako doba dana. Protekli tjedan je bio vrlo solidan u pogledu kvantiteta ali i kvaliteta ponuđenog, pa da ne dužimo mnogo.

Krenimo od blek metala, i to iz Srbije. Ili već gde se nalazi Damjan Stefanović koji je jedini član benda Goddess a čiji je debi album najavljen za sedmi Avgust, no, već je pušten u divlja bespuća interneta da se promoviše dok ne izađe. The Divine Promise je intrigantna ploča sa osam pesama metala dobrih rifova i žestokog tempa na kome je jedna distinkcija koju odmah primetimo Damjanovo pevanje što se od „običnog“ demonskog laveža često prelomi u smeru psihotičnog vriska. Meni se to dopada ali šta ja znam, možda ste vi teški ljudi pa će vam smetati. Enivej, Goddess je muzički zanimljiv ako ne superkompleksan, sa svojim kombinovanjem jedne sirove, svedene estetike i melodičnijih, pamtljivih tema koje se u pesmama koriste vrlo odmereno i dobro tako da svaka ima svoj osobeni identitet. Produkcijski ovo je prilično interesantno i opet uspeva da spoji sirovost i sofisticiranost a kompozicije su, da opet iskoristim tu reč, distinktne i album je lepo sekvenciran da nudi zanimljivo putovanje. Retko se desi da mi jedna od najsporijih pesama na blek metal ploči bude najupečatljivija, ali Just to Die je BAŠ dobra. Stefanović citira i Tarkovskog na jednoj pesmi i ima omot na kome je slika William-Adolphe Bouguereaua i tako, ovo je veoma dobar album koji bi zavredeo da stoji na vrhu ovog pregleda sve i da autor nije naš. A jeste, pa je to još lepše.

https://lifeasadreamrecords.bandcamp.com/album/the-divine-promise

https://youtu.be/5OEoYJs82L0

Italijani Fides Inversa na svom trećem albumu, Historia Nocturna pršte od energije ali i od inspiracije. Sa tri godine koliko su prošle od poslednjeg izdanja i šest koliko je prošlo od poslednjeg albuma, ovaj je kvartet imao dovoljno vremena da kreira kolekciju nadahnutih, energičnih blek metal komada koji pružaju i kvalitet i kvantitet. Prva „prava“ pesma na albumu, A Wanderer's Call and Orison traje više od sedam minuta i prolazi kroz dramatične a opet organske transformacije dajući neke od najboljih gitarskih tema ove nedelje. I ostatak albuma je moćan i nabijen energijom, sa, a što nije ni manje važno, odličnim zvukom, kvalitetnim miksom i dinamičnim masteringom. Fides Inversa su primer sazrelog, modernog blek metala koji se ne davi u old school lo-fi pravovernosti niti u savremenim -gaze tendencijama već ima i ekspresivnost i mistiku i kompleksnost kakve očekujemo od ove mračne, neverničke, nepoćudne muzike. Izvanredno:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/historia-nocturna


Budimpeštanski Távol je ove godine već imao dva izdanja a sada evo i trećeg. Az emberi élet je EP sa pet vitkih pesama i mada meni Távol, čisto po opisu , ne bi trebalo da se dopada, sa svojim spojem ambijentalnog blek metala, post metala, shoegazea i dungeon syntha, pa još sve instrumentalno, bez pevanja, moram da priznam da je ovo vrlo lepa ploča. Nebehaj Bence koji radi sve u ovom bendu je superiorno talentovana osoba ne samo za komponovanje i izvedbu na više instrumenata već i za produkciju pa su ove kratke i efektne kompozicije vrlo uspela demonstracija kako se veličanstvena melanholija i preslađeni „synthgaze“ (da i ja izmislim neku reč) mogu spakovati u pesme koje se ne gube u „emotivnosti“ i „atmosferi“ već imaju svest o tome šta je dobar pop. A i metal. Lepo:

https://tavol.bandcamp.com/album/az-emberi-let

Svideo mi se prošli album njemačkih Evil Warriors i to ne samo zbog te neke dečački naivne bukvalnosti imena benda. Novi EP lajpciške momčadi, Schattenbringer, donosi odličnu produkciju i lepu kombinaciju dobrih rifova, napadačkog stava i haotičnog, paklenog senzibiliteta. Evil Warriors uspevaju da naprave dugačke pesme koje imaju i visok tempo i disciplinovane, lepe aranžmane, ali i da donesu tu atmosferu očaja i gubitka sa vokalima koji vrište iz daljine i ne obećavaju ništa dobro. Puno dobrih ideja ovde, ali i vrlo solidna izvedba:

https://evilwarriors.bandcamp.com/album/schattenbringer

Novi singl one od frakcija benda Batushka koja je zadržala pravo na Bandcamp stranicu zove se ИРМОС II (tj. IRMOS II) i ovo je, pa, sasvim očekivano, kombinacija valjajućeg, atmosferičnog blek metala i pravoslavnog pojanja. Барфоломей, koji stoji iza ove verzije benda, možda nema identičnu kompozitorsku veličinu kao kolega Христофор od kog se odcijepio, ali se vraški trudi i ova jedna pesma se lepo čuje:

https://batushka.bandcamp.com/album/ii-irmos-ii

Južnoafrički blek metal simfoničari Spectral Realm imaju malo ružan zvuk na makar Bandcamp verziji albuma Spectral Witch Of The Hex River, sav tanak i usrednjen, sa masteringom koji ne čini čast njihovim ambicioznim aranžmanima, ali ovo je svakako interesantna ploča. Ja nisam sad neki veliki ložač na simfo-blek, ali Spectral Realm su ekspanzivni u idejama i vole da se prošetaju sve od klasičnih heavy metal radova do tipično simfo-teatralnosti. Može to da se čuje:

https://spectralrealm1.bandcamp.com/album/spectral-witch-of-the-hex-river

Toblakai iz Graca se ne mažu s farbe po licu i nose farmerke umesto kožnih pantalona s nitnama ali je njihov debi album, Puritans Hand (tako, bez apostrofa) jedna sasvim ubedljiva blek metal ploča. Ne i nešto superinovativna, ali ima nečeg šarmantnog u jednostavnosti pesama koje Toblakai prave, odlučujući se za primalne, primitivne ideje radije nego za tu sad neka komplikovanja, ali zatim sve dopunjujući kvalitetnom svirkom. Pritom, njihove ideje nisu glupe, slušajte kako simpatično počinje naslovna pesma, već su nekako organske, kao da su izašle iz džemovanja, a što za blek metal zvuči osvežavajuće:

https://toblakai.bandcamp.com/album/puritans-hand

Ne znam ni šta znači Invultation ali ovaj jednočlani black/ death sastav iz Ohaja ima muljavu, sirovu i šarmantnu kasetu Wolfstrap sa osam pesama brutalne, agresivne svirke i neprijatnih tema. Ko voli blek metal što je nihilističan, besan i agresivan, ovde ima lepu ponudu:

https://invultation.bandcamp.com/album/wolfstrap

Takođe jednočlani, Logia Drakos iz Karakasa je ove godine snimio dva demo snimka i Immortalem II je izašao ove nedelje, na naše, ili barem moje, zadovoljstvo. Ovo je izrazito lo-fi ponuda, ali i dalje za glavu iznad prosečne sobne blek metal ponude na Bandcampu, pre svega na ime kvaliteta pesama i svirke. Zarathustra the Dead, jedini član i autor u ovoj postavi ume da svira i voli stari hevi metal pa je Logia Drakos kombinacija blek metal sirovine i speed metal i ’80s heavy metal ideja. I to dobro funkcioniše, sa, ponavljam, vrlo lo-fi produkcijom, ali sa dosta lepih ideja i tema:

https://logiadrakos.bandcamp.com/album/immortalem-ii-demo

A Diaboli su iz Norveške i u ovoj godini su izdali već dva albuma, a sada stiže i EP We, the Undesirable Ones, pre koga su već imali jedan EP. Preprodukcija! No, A Diaboli su interesantna kombinacija blek metala sa drugim vidovima metala, zasnovana na industrijskim, programiranim ritmovima i sirovim hromatskim rifovima što apsolutno nije tipično za blek metal, pogotovo norveški. Ali dobro to zvuči i vredi da se čuje. Pet pesama, različitih međusobno i zanimljivih:

https://adiabolimusic.bandcamp.com/album/we-the-undesirable-ones

Njemčaki trio Eisenkult na svom prvom albumu ...gedenken wir der Finsternis nudi muziku koja je toliko melodična da maltene zvuči kao neki melodični pank bend, Six Pack ili Hladno Pivo, koji svira blek metal. Nije to nesimpatično jer Eisenkult sviraju velikom brzinom i uz nju lepo leži ta melodična dimenzija. Ovaj bend je projekat članova Mavorim, Totenwache i Meuchelmord i vidi se da je u pitanju iskusna ekipa koja je, a što prija, odabrala dosta osoben zvuk i ton za svoju muziku. Plus solidan miks i sjajan omot. Prijatno:

https://youtu.be/Ad0KVKErnxA

Ayr iz Sjeverne karoline se odmarao najveći deo protekle decenije ali to je, valjda, poslužilo da se i napune baterije pa debi album The Dark, posle tri EP-ja što su izašli 2010. i 2011. godine donosi lepu, hipnotičku atmosferu i žestoku svirku. Ayr su skloni dugim pesmama, nakon nježnog akustičnog introa sledi desetominutna Where All Light Dies i ovo je jedna epska, melanholična ali i apokaliptična kompozicija koja služi kao sjajna izjava o povratku i daljim ambicijama. Bend dalje kombinuje snolike ambijente sa monumentalnim gitarskim atmosferama i ovim toplo-hladno pristupom se lepo doveze do kraja albuma. Muljav zvuk ali se uklapa uz ovakvu muziku:

https://ayrofficial.bandcamp.com/album/the-dark

Nizozemski Martyrium (iz Limburga, ne iz Wageningena) su takođe pravili nekakvu pauzu – njihov je prošli album izašao još 2001. godine – pa je drugi album  Abandon Hope praktično novi početak. Ali solidan. Bend se zvanično vodi kao black/death ekipa, ali Abandon Hope zapravo kombinuje blek metal ekstremnost sa više thrasherskim senzibilitetom koji podrazumeva dobre rifove i neke odlične srednjetempaške gruv-momente. Bend ima odličan zvuk i svira veoma dobro i ovo je mišićava i žestoka ploča agresivnog, napaljivog metala sa kratkim, efektnim pesmama i, za promenu bez mnogo atmosferičarskih ambicija a sa naglaskom na rifčinama. Prelepo.

https://martyrium2.bandcamp.com/album/abandon-hope

A Portugalci Gaerea na svom debiju, Limbo kombinuju mračne, kako sami kažu, mizantropske katarze i melanholične teksture sa muzikom koja je dinamički vrlo raznovrsna i ne libi se da, u okviru iste pesme, pređe čitav put između postrokerske zamišljenosti i blekmetalske agresije. Ili obrnuto. Odlično je to odsvirano a bend piše smele, dugačke pesme koje se razvijaju na takođe smele, ambiciozne načine i ovo je jedna od upečatljivijih ploča u poslednje vreme koje sam čuo a koje koketiraju sa tim nekim post-blek metal zvukom. Kad smo već kod zvuka, mastering je užasno glasan i svedočanstvo o tome koliko su Gaerea dobri je i to da sam i pored te neljudske kompresije u ovoj ploči prilično uživao.

https://gaerea.bandcamp.com/album/limbo



Stoner! Za argentinski Las Historias znate da nisu iz SAD već i po omotu koji je inspirisan spoj sakralnog i skatološkog. Debi album, nazvan Las Historias LP sadrži pet pesama lo-fi psihodelične stoner muzike sa pevanjem na Španskom koja, takođe, ima osobeno latinoameričku aromu, sa lepo shvaćenim bluzom i psihodelijom koji stoje u korenu ove muzike ali i jednim autentičnim gruvom što dolazi sa teritorija ispod ekvatora. Las Historias uspevaju da zvuče sasvim autentično i sasvim sirovo a da istovremeno ne prizivaju lamente da bi ovo bio sjajan album „samo da je bolje snimljen“. Ne, ovo JE sjajan album i muljav, a spontan i vitalan snimak je važan deo razloga što je sjajan. Las Historias su puni ideja ali i jako spretni i maštoviti u njihovoj realizaciji i nadam se da je ovaj prvi album, prepun gitarske alhemije i bubnjarskih rituala, tek najava bogate diskografske aktivnosti:

https://lashistorias.bandcamp.com/album/las-historias-las-historias-lp

Atlanta je džemerski trio iz Nizozemske čiji album Nugrybauti nudi sedam iznenađujuće fokusiranih i pristojno realizovanih pesama insturmentalnog, tripoznog roka. Bend citira Captaina Beefhearta na svojoj Bandcamp stranici ali ovo nije matematički napeta interpretacija bluza već više sudar post roka, panka i nešto malo surf roka. Vrlo malo. Ali lepo. No. Album je snimljen, naravno, odjednom i ima zvuk koji je istovremeno i previše čist i previše distorziran u masteru no sve na gomili to ipak bude prijatno za slušanje:

https://atlantamusic.bandcamp.com/album/nugrybauti

Prisoners of New York su solidan garažni hard rok bend čiji novi EP, Servitude sadrži pet pesama snimljenih u baru Saint Vitus. I ovo je, bez obrzira da li volite ’70s pank ili hard rok, muzika koja će vam prijati. Nevaljala, gruverska, tvrda ali prijemčiva, sa dovoljno slajd gitare da probudi i dormantnog kauboja u vama. Lepo:

https://prisonersofnewyork.bandcamp.com/album/servitude

Francuzi The Man and the Abyss zvuče baš onako pretenciozno kako im i ime sugeriše, ali njihov debi EP, Loin des Hommes ipak nudi dve solidne pesme post-doom metala. Ovo je, u prvom redu odlično producirano a u drugom uspeva da ima i gruv i tu melanholičnu, očajničku atmosferu svojstvenu ovom pod-pod-žanru. Pesme traju dugo ali i to ima smisla, sa lepim, organskim aranžmanima pa su The Man and the Abyss uspešno prošli prvi test kod mene:

https://themanandtheabyss.bandcamp.com/album/loin-des-hommes

The Danner Party su svoj album Ex Nihilo snimali četiri godine ali, ako smem da tako kažem, vredelo je. U ovih petnaest pesama i sat i po vremena dobijamo mnogo izuzetno kvalitetnog težeg roka sa stonerskim i psihodeličkim ambicijama, ali sa pre svega odlično napisanim komadima muzike koji nisu prosta žanrovska treniranja već punokrvne, proživljene žanrovske pesme sa dobrim zvukom i mnogo odličnog sviranja. The Danner Party spadaju u intenzivno bluziranu verziju psihodeličnog roka, sa muzikom jasno utemeljenom u pentatonici i bluz strategijama, ali i sa dobrodošlom širinom interpretacija ovih uzora koja uključuje brojne naklone raznim formama folka i psihodelije od pre pedesetak godina. Album pritom ima i dobrodošlo „jeftin“ zvuk koji mu daje lepu patinu preko svega:

https://thedannerpartysucks.bandcamp.com/album/ex-nihilo

Prelep, svečan drone/ doom metal nam stiže iz Limericka u Irskoj posredstvom trija Tooms. Album The Orb Offers Massive Signals je i pored svojeg sporog tempa prilično strastvena ploča. Treba je izdržati, pesme su jako dugačke i ima ih dosta ali bend ima jednu lepu spontanu energiju i sposobnost da iz sporog pređe u grčevito, brže sviranje, sa sludge energijom i ružnoćom koja se lepo uklapa u muzički identitet benda. Ovo nije album doom stilizacija i lakih žanrovskih rešenja već zadovoljavajuće istraživanje nepoznate psihodelične teritorije i meni se veoma dopada:

https://cursedmonk.bandcamp.com/album/the-orb-offers-massive-signals

Prošle nedelje sam propustio album The Ritual kanadskih Häxor, pa evo sada ispravke ovog propusta. Häxor sviraju vrlo jasno isprofilisan stoner metal sa dubokim korenima u Black Sabbath zvuku ali i uplivima novijeg, ’80s metala u svojoj muzici. Dobro se to uklapa i bend uspeva da ima lep gruv i dobre melodijske ideje sa prominentnim pevanjem kada pevanja ima, ali i sa dugim instrumentalnim deonicama koje se baziraju na gruvu i rifovima. Lep album:

https://hxor.bandcamp.com/album/the-ritual

Argentinski Sabiasangre su stereotipniji stoner sastav sa vrlo kvalitetnim zvukom i odličnom svirkom. EP Presagio y tempestad daje četiri drusne hevi rok pesme sa oprobanim forama ali i vrlo kvalitetnim izvedbama. Ako bih hteo da budem sitničav rekao bih da su vokali tek korektni ali ispod nivoa ostatka svirke, ali mi to zapravo uopšte ne smeta i Sabiasangre daju četiri pesme stoner metala televizijskog kvaliteta koje se lepo slušaju:

https://sabiasangre.bandcamp.com/album/presagio-y-tempestad

Nemci Slow Green Thing na promo slikama poziraju sa pivom u rukama ali mislim da ime benda nije deminutiv za pivsku bocu od 0,3 već za, jelte, buksnu, pa je i njihov treći album, Amygdala, sa kojim su konačno prekinuli trend nazivanja izdanja korišćenjem isključivo rimskih brojeva, veoma hašišarski nastrojen. I odličan. Ovo je moćan, raskošan stoner metal sa velikim rifovima, divnim gruvom i odličnim, psihodeličnim bluz solažama. Slow Green Thing imaju moćan, masivan a čist zvuk u koji se odlično uklapaju ti prosti, a tako efektni rifovi. Gruv koga bend provlači sastavljen je od najjednostavnijih elemenata ali radi izvrsno, na ime odličnih harmonskih sklopova i dobrog ritma. Kao glavni uzori ovde se navode Black Sabbath i Deep Purple ali Amygdala nipošto nije satromodna ploča već dostojanstven i moćan album nove teške muzike sa svešću o svojim korenima. Sjajno:

https://slowgreenthing.bandcamp.com/album/amygdala

Veoma lepa heavy psihodelija iz kuhinje kanadskog dvojca Lammping. Bad Boys of Comedy je ploča sa osam pesama osunčanog gruva, lepih melodija, tripoznih gitarskih efekata i generalno odličnog raspoloženja. Bubnjar Jay Anderson ovde postavlja sjajan temelj za pevača, gitaristu, basistu itd. itd. itd. Mikhaila Galkina koji je spojio razne uticaje i pustio da se istočnjački trans spoji sa zapadanjačkim drogiranjem i pop strategijama, pakujući sve u efikasne, kratke komade koji ipak imaju vremena da pokažu raskoš psihodeličnog arsenala što ga dvojac poseduje. Moja jedina zamerka na album je preglasan master ali kako muzika sama za sebe nije prenapucana, ovo mi ne smeta onoliko koliko oće da me zaboli kod bučnijih bendova. U svakom slučaju jedna od najboljih psihodeličnih ploča u poslednjih mesec dana:

https://nasoni-records.bandcamp.com/album/bad-boys-of-comedy

Supertežak i mučan sludge doom zvuk donose nam Šveđani Altar na svom debi albumu Times of Agony. Ekipa radi od 2012. godine i posle tri demo snimka, ovaj album zvuči sazrelo i ubedljivo. Sad, naravno, ovo treba umeti voleti jer Altar nisu zainteresovani za publiku kojoj na umu nisu samopovređivanje i generalna negativnost, reklo bi se. Pesme sve traju veoma dugo (najkraća ima 11 minuta i 42 sekunde) a opresivan zvuk, sa ogromnom, distorziranom bas gitarom i preteškim bubnjevima, te ubilačkim vokalom nije lako slušati skoro sat vremena koliko ploča traje. Ali bend makar ume da piše pesme koje, iako nemaju velike dinamičke oscilacije, umeju da se dohvate gruva, od tužbalice Atrocities of Mankind koja album otvara, pa sve do crne i statične Stormruler koja ga zaključuje.

https://altardoom.bandcamp.com/album/times-of-agony

Grim Earth iz Vašingtona na svom novom singlu, Haunted, imaju dve verzije ove pesme i obe su odlične jer je ovo dobra pesma, moćnog, teškog ritma i upečatljive glavne teme. Grim Earth su u suštini sludge/ doom bend tako da je ovo istovremeno i gruvi i agresivno i lepo mi je leglo na ove vrućine:

https://grimearths.bandcamp.com/album/grim-earth-haunted-single

Cower Hounds! iz Birmingema (u Engleskoj) su za svoj album Or Die... smislili originalan JuTjub format, prezentirajući ga u formi humorističkog videa sa vežbama oblikovanja. Slatko. Materijal je iz 2013. godine ali po senzibilitetu ovo dosta vuče na devdesdete, kako na Monster Magnet sa kojima su Cower Hounds! svirali, tako i na Nirvanu i druge grunge bendove. No, ovo je ipak malo više heavy što mom uhu prija. Ako niste preboleli grunge, ovo bi moglo da vam se veoma dopadne jer je dobro:

https://youtu.be/jO9wmApitk8

Njujorčani Valkyrie su pauzirali pet godina ali evo ih sa novim albumom i Fear je kolekcija pesama u maniru ’70s-zvučećeg teškog roka i okultnog duma. Valkyrie vrlo programski nastupaju u istoj kategoriji u kojoj su Witchcraft ili Pentagram trudeći se da na ovom albumu serviraju pored jakog gruva i neke, neću da kažem „pop“ ali svakako široj publici prijemčive elemente. Moram da priznam da mi je početak albuma ipak najbolji jer je na njemu bend najnadahnutiji i sa gitarama i sa pevanjem i sa gruvom a da se dobar deo ostatka ploče transformiše u ne neprijatni ali pomalo generički groove-hard-rock koji može da se sluša dok čovek radi ali ne privlači pažnju sem kad krenu sjajne solaže.

https://thevalkyrierides.bandcamp.com/album/fear

Kanađani Shezmu su dobacili do debi albuma i À Travers Les Lambeaux, sa slikom Prometeja na omotu pokazuje da bend ne namerava da se ograniči na egipatsku mitologiju iz koje su uzeli ime, već da je kompletan korpus mitova čovečanstva fer, jelte, gejm. Što je fer. Elem, À Travers Les Lambeaux je ploča blackened doom metala sa nešto death metal elemenata koja, kako da kažem, inspiriše atmosferom i zvukom, ali pomalo podbacuje na planu pesama. Old school death metal atmosfera koju bend kreira je veoma prijatna za moje uho ali u pesmama nema dovoljno maštovitosti da ovaj album nazovem zaista uspešnim. No, ako celina nije idealna, Shezmu svakako imaju puno lepih detalja, dobrih rifova, interesantnih pevačkih momenata i ovom vredi pružiti šansu.

https://shezmu.bandcamp.com/album/travers-les-lambeaux

Ripple Music su ove godine imali nekoliko odličnih izdanja pa i novi album kalifornijskih Stonebirds nastavlja tu tradiciju. Collapse and Fail ima samo šest pesama ali pošto je ovo žestoka muzika (i vrlo glasan mastering), više ne bismo ni izdržali. U blagom razlazu sa osnovnim Ripple Music interesovanjima, Stonebirds nisu ni stoner ni heavy psych grupa već više emotivniji sludge metal bend i ovo je ploča koja teške ritmove i mučne gitarske rifove temperira melanholičnim melodijama i jednostavnim dinamičkim varijacijama u pevanju. Sve to zvuči vrlo zdravo i organski, sa puno žive svirke, pa mi je time tužnije što je mastering tako glasan, no ako niste cjepidlaka kao ja, ovo će vam biti jako dobro. Mislim, i meni je, samo se femkam:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/collapse-and-fail

Ripple Music imaju još jedno izdanje u ponudi mada split singl Covering Queen zapravo izlazi tek naredne nedelje. Ali možete ga slušati već sada! Covering Queen ovde bukvalno znači da dobijamo dve obrade grupe Queen, a što je uvek dobra ideja kada hoćete da svirate stoner metal koji treba da ima i gruv i melodiju i težinu. Mos Generator ovde obrađuju pesmu Son & Daughter sa debi albuma Queena, dakle iz vremena kada su Freddie i ekipa još dobrim delom svojih tela naginjali prog roku, pa je u Mos Generatorovo čitanje pesme odlično uklopljeno sa mutirajućim harmonijama i melodičnim refrenom, pakujući sve u vrlo ubedljiv southern groove i dajući Queenovoj besmrtnoj muzici još jednu dimenziju. Losanđeleski Void Vator uzima jednu od konvencionalnije „heavy metal“ pesama Queena, drugi singl sa A Day at the Races, a u njihovoj verziji Tie Your Mother Down zadržava tipično kvinovski glam/ boogie senzibilitet, dobar tempo i himničnost refrena. Volite Queen? A ko ih ne voli? Požurite jer ovog singla će se naštampati samo šezdeset komada:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/covering-queen


Norvički Vast Slug na albumu Misophonia sviraju atmosferičan grindcore sa elementima slamming death metala, ako se tako mogu nazvati kratki hromatski brejkovi u ionako kratkim pesmama. Ovo je nešto „glamuroznije“ od tipičnog grindcorea pa nema njegovu neposrednu, haotičnu energiju ali nije rđavo da se čuje. Album ima svega osam pesama i presluša se za pet minuta i nije neprijatan:

https://vastslug.bandcamp.com/album/misophonia


Kanađani Flesh Hoot na svom split albumu sa Raw Addict kanališu duh ranih devedesetih i snimke sa proba koji dobro pasuju brutalnom gridncore/ gore zvuku što ga bend provlači. Ovo je sirovo ali ne diletantski i svakako uzbudljivo za svakog ko se pre više od četvrt veka palio na klasične snimke Regurgitate i Carcass Grinder:

https://fleshhoot.bandcamp.com/album/split-w-raw-addict

Slično sirov i simpatičan grindcore sa death začinima stiže od (jednočlanog) brazilskog projekta Influxxo. Relatos de uma mente doente je album inspirisan psihijatrijskim problemima lidera i autora muzike, Gustava Ferreire a nudi 14 pesama žestine i povremeno neočekivanog patosa. Melanholičan grindcore nije više baš TAKVA egzotika, ali retko se sreće na ovom nivou sirovosti.

https://influxxo.bandcamp.com/album/relatos-de-uma-mente-doente


Kolumbijski deathgrinderi Cruciatus imamu treći album, Locombia C​-​D RUMBA i, mada je ovo i dalje snimljeno sa programiranim radije nego sa živim bubnjevima, ima tu i energije i lepote. Cruciatus se nalaze negde između andergraunda i nešto „skupljeg“ death grind zvuka kakav provlače belgijski Aborted i ovde to dobro funkcioniše sa ubacivanjem horskih refrena i elemenata tradicionalne brazilske muzike između krljanja. Simpatična ambicija i dobra izvedba a obrađuju i Motorhead:

https://cruciatus.bandcamp.com/album/locombia-c-d-rumba

Za još paklenog goregrinda stiže nam jednočlani italijanski projekat Amputazione Spontanea Del Cazzo. Ako razumete šta naziv benda znači, imaćete već dobru sliku kako muzika zvuči i The First Amputation je deset brzih kompozicija punih hromatskih rifova, rafalnog blastovanja i vokala koji odozgo poliva gadnim lavežom. Sve to je spakovano u pesme koje nisu krateži od po pola minuta već imaju prostora za gruv i makar nekakav razvoj tema (i krvoločne solaže!) U tradiciji ovog podžanra, Skizo, jedini član ovog benda, bavi se makabr slikama i grotesknim seksualnim izopačenostima i mada je sve to, jelte, bolesno, ASDC zapravo ima zdrav zvuk i ljubiteljima ove muzike bi trebalo da se dosta dopadne:

https://asdcgore.bandcamp.com/album/the-first-amputation

Kolumbijski Bonestorm donosi death metal stare škole na svom drugom albumu, The Emptiness Of Life And Death. Kolumbijci se ne odmiču predaleko od standardnih preldožaka, pre svega Grave, i, recimo, ranijih Morgoth, ali imaju dobar, težak zvuk i jedan pametan pristup komponovanju tak da su njihovi moćni rifovi i stameni ritmovi u prvom planu, lepo izaranžirani i za uho umilljati. Dobar miks, takođe, sa širokom zvučnom slikom i dovoljno dinamike u zvuku da meni ovo baš prija, Pa još te old skul solaže!

https://bonestormdeath.bandcamp.com/album/the-emptiness-of-life-and-death

Colossal Wreck mi je bilo nepoznato ime pa me je kvalitet muzike i miksa malo iznenadio, ali kada sam video da su ovo Josh i Adam iz Cannabis Corpse, stvari su postale jasnije. EP Half Dead je kombinacija death metala sa malo trešerskijim, pankerskijim sviračkim stilom i ljudima to lepo stoji. Ovo su dobre, mošerske pesme solidnih rifova i zaokruženih ideja:

https://colossalwreck.bandcamp.com/album/half-dead


Britanski Raider (a koji nije ni jedan od dva britanska Raidera iz osamdesetih) ima  upečatljiv debi EP za etiketu Swords & Chains Records. CD izlazi tek u Septembru, pa ovde čujemo samo četiri pesme od šest koliko će ih na istom biti, ali Raider su na EP-ju Tokyo vrlo ubedljivi sa svojom kombinacijom klasičnog heavy metala i komercijalnijeg heavy rocka koji mi, na naslovnoj pesmi pogotovo, vuče na rani Bon Jovi. Ovo zvuči sazrelo, proživljeno, autentično i odlično producirano pa ako vam nije bilo dosta osamdesetih, evo benda koji ih veoma solidno sažima i re-kreira:

https://swordsandchains.bandcamp.com/album/raider-tokyo


Ice War je jednočlani bend iz Otave a njegov jedini član, Jo Capitalicide (ako mu je to uopšte pravo ime!) već pola decenije štancuje izdanja koja spajaju pankerski, antikapitalistički stav i metalsku muziku. Najnoviji album, Defender, Destroyer vrlo lepo spaja ova dva interesovanja, kreirajući neku vrstu thrashcore ploče koja ima i momente što zvuče baš pank ali i momente koji su BAŠ metal. Jo odlično svira, a ovo iako ne idealno, nije rđavo snimljeno, pa ako volite kalifornijski pank a la Bad Religion i Offspring ali volite i thrash metal, ovo bi mogao biti pravi izbor:

https://icewar.bandcamp.com/album/defender-destroyer

https://youtu.be/xQxTgO43cy4

Teksašani CarveCaustic ponose se time što im je album Blood From the Black Urn snimljen u najanalognijim mogućim uslovima ali sva ta simpatična sirovost ne bi bila od pomoći da ovde nema dobrih pesama. Blood From the Black Urn je album relativno klasičnog metala koji ipak ne ide na imitacije predložaka iz osamdesetih ili sedamdesetih već se pre inspiriše njima za nešto svoje. I ovo je dinamična, energična muzika puna melodija, pa i optimizma i mada bend – sastavljen od svega dva čoveka – svakako ima prostora da raste i razvija se, ima mnogo šarma u njihovom sirovom, energičnom zvuku:

https://carvecaustic.bandcamp.com/album/blood-from-the-black-urn

Necrolord iz države Njujork postoje od početka devedesetih i Send Them to Hell... 2020 je njihov, ako sam dobro izračunao, osmi album. Kvartet pruža dopadljiv death metal starije škole, ne povodeći se za aktuelnim trendom imitiranja ranijeg skandinavskog death metal zvuka, ali se nepogrešivo identifikujući sa zvukom ranih devedesetih koji je nešto više bio zasnovan na atmosferama i gruvu nego samo na brutalnom prebijanju. Otud i pesme poput Never Bow Down koja je spora i iznurujuća radije nego agresivna i brza. No, album u celini jeste agresivan i mada Necrolord ne donose neka nova harmonska rešenja u death metal, barem se odlično razumeju u stara i pružaju dobar jelovnik rifova. Zvuk je možda previše „čist“ i mada se meni dopada što čujem razdvojene instrumente i sve to, miksu nedostaje jedna organskija dimenzija. No, Necrolord sasvim opravdavaju svoj dug vek i pošten staž i ovim izdanjem:

https://necrolord.bandcamp.com/album/send-them-to-hell-2020

Tormented Brutality je u teoriji solo projekat u kome je autor filipinski muzičar Larry Anthony Kennon sve napisao, ali na prvom EP-ju, Chronicles of Apocalypse, Larry je uspeo da skupi međunarodnu ekipu od desetak muzičara (između ostalog, članove Benighted i Vulvodynia) da snime njegove death metal pesme. I nije to loše ispalo. Chronicles of Apocalypse je uglavnom srednjetempaški death metal (sa ispadima brzine, naravno), zainteresovan za razgovetnost i rifove više nego za zaslepljujuću brzinu i „tehničkost“. Pritom, snimak je veoma dobar sa izuzetno dobrim, snažnim zvukom koji pogoduje Larryjevim ambicioznim aranžmanima pa se ovih šest pesama lepo poslušaju:

https://tormentedbrutality.bandcamp.com/album/chronicles-of-apocalypse-2

(Kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #864 on: 25-07-2020, 14:53:20 »
Terminatryx iz Kejp Tauna kasne bar četvrt veka sa onim što rade ali ako volite industrial metal koji se povremeno vrteo po televiziji polovinom devedesetih, onda ćete voleti i Terminatryx. Novi EP, Fix the Machine donosi tri pesme koje je bend već obavljivao ali u alternativnim miksevima, a namenjen je lečenju Paula Riekerta koji je i učestvovao u proizvodnji tih pesama. Južnoafrikanci  uspevaju da pogode mesto u mom srcu na kom žive uspomene na KMFDM, Skrew, Revolting Cocks itd., Sonja Rupperberg je i dalje faca, a blago jeftina produkcija ovog EP-a ga samo čini simpatičnijim:

https://terminatryx.bandcamp.com/album/fix-the-machine-ep

Hrvatski death metalci na privremenom (?) radu u Štutgartu, Hereza imaju novi singl, The Plague Bat i to je četiri i po minuta ozbiljnog prebijanja: bend odlično aranžira pesmu sa upečatljivim rifovima, dobrim ritmičkim smenama i soliranjem. Vrlo lepo i nadamo se da je to najava novog albuma:

https://hereza.bandcamp.com/album/the-plague-bat

I Descensum iz Modesta u Kaliforniji imaju singl, a Insurgence je pesma koja pokazuje njihov progresivni naklon, sa kompleksnim aranžiranjem, sintetičkim horovima, simfonijskim kompleksnostima i složenim temama lepo prikazuje. Naravno, ovo je prilično izdrkavačka muzika, bez pevanja i sa ogromnom količinom „tehničarenja“ ali ovako, u jednoj pesmi Descensum zvuče moćno i ne smaraju.

https://descensumofficial.bandcamp.com/album/insurgence

Oregonski Self Aggression su mlad bend koji kreira muziku na razmeđi spastičnog hardkora, ili powerviolence zvuka i nekakvog težeg, mračnijeg metala, recimo kao kada bi se djent spojio sa sludgeom. Zvuči haotično i muzika na istoimenom EP-ju donekle i jeste takva, sa puno insistiranja na ponavljanju jedne note i mračnoj atmosferi, ali bend voli i blastbitove i urlanje pa sve ipak ima jednu pristojnu hermetičnu atmosferu i tenziju:

https://selfaggression.bandcamp.com/album/self-aggression

Poljaci Asperatus solidni na svom drugom EP-ju, Sanctified State Of Decay koji dolazi pola decenije nakon prvog. Asperatus sviraju death metal sa „tehničkom“ ivicom ali sa ipak dosta pažnje posvećene tome da pre svega ovde čujemo pesme i kvalitetne aranžmane. Ima tu dobrih rifova i harmonskih ideja, a pesme, iako „tehničke“, nisu natrpane promenama preko nekakve pristojne granice. Plus dobar miks. PLUS gitarista se zove Radoslaw. Pobeda!

https://asperatusband.bandcamp.com/album/sanctified-state-of-decay

U normalnim okolnostima ne bih obratio previše pažnje na nešto što se kreće na teritoriji koju dele melodični death metal i metalcore ali Rusi Drops of Heart su za svoj drugi album, Stargazers dobili iznenađujuće pozitivan prikaz na Angry Metal Guy pa sam mu i ja posvetio malo svog vremena. I... Rusi uspevaju da jednu dugačku i u sasvim tehničkom smislu izrazito patetičnu ploču učine slušljivom i prijemčivom, uprkos krvoločno spljeskanom masteru i velikom broju pesama. Stargazers ovo postiže jednom iskrenom, nenameštenom estetikom u kojoj ima dosta tog nekog „post metal“ senzibiliteta i shoegazerskih emocija koje lepo leže uz solidno treširanje što ga bend provlači. Ima ovde malo „pravog“ metalkora i malo „pravog“ melodeatha ali Drops of Heart uspevaju da melodične delove učine mnogo više „pop“ nego što većina metalkor bendova radi a da to dobro leži uz teme i harmonije koje voze kad piče „pravi“ metal. Iznenađen sam. I to pozitivno:

https://dropsofheart.bandcamp.com/album/stargazers

Loud Rage Music je rumunski izdavač hevi metala a njihov  Loud Rage Music Summer Sampler 2020 je odličnih 12 pesama bendova koji izdaju ili će izdavati za njega. Ovo su uglavnom grupe za koje niste čuli, što rumunske, što nemačke, što američke, britanske, pa ima i jedna sa Grenlanda, a muzika se kreće između klasičnog heavy metala (Resita Rocks iz Rumunjske, Španjolske i Njemačke) preko raznih mutacija doom metal formule (recimo, rumunski Katharos XIII kombinuju doom sa mračnim džezom), pa do kršećeg blek metala (britanski Tableau Mort) i kombinacija sa death metalom (mađarski Paragon Zero). Ono što kompilaciju izdvaja od sličnih rendom projekata po Bandcampu je visok kvalitet produkcije za sve izvođače i generalno impresivna muzika. Pošpto se ovo dobija po ceni od „kolko date“, apsolutno vredi dati:

https://loudragemusic.bandcamp.com/album/loud-rage-music-summer-sampler-2020

Thundersteel Records iz Španije nudi takođe kompilaciju, Spanish Steel Attack Vol. 4 i ovde imamo osamnaest pesama uglavnom moćnog zvuka i žestokog krljanja. Sa Špancima nema šale, vrela je to krv, mediteranska i ovde dobijamo puno NWOBHM i speed metal ugođaja, u doduše različitim kvalitetima produkcije ali muzika je mahom uzbudljiva i ovo vredi da se vrti ukrug:

https://youtu.be/B2pIS7VGbi0

Portugalac Artur Pereira izudao je prvi album sa svojim projektom Thunderlight Project. Metal Nation (Pt 1) Hail to the Steel je jedna sasvim namerna proslava hevi metala kao kulture i zvuka, kolekcija dvanaest power metal pesama sa raznim gostima, kako na vokalu i drugim instrumentima – ali uglavnom na vokalu – i Pereira demonstrira solidno razumevanje za žanr i potrebne kompozitorske veštine. Ono gde album ozbiljno posrće je miks koji bi bio bar 60% bolji da je bubanj jedno 40% tiši. Ravan, bez dinamike programirani bubanj već i sam po sebi malo oduzima muzici na uzbudljivosti ali Pereirine solidne gitare, bas gitare i dobro snimljeni vokali se bore da se čuju pored preglasnog bubnja i ovo je šteta jer je u pitanju inače vrlo solidan rad:

https://thunderlightproject.bandcamp.com/album/metal-nation-pt-1-hail-to-the-steel


Slovencima Ensanguinate je singl Entranced by Decay debi izdanje i ova jedna pesma ih prikazuje u dobroj formi. A ta je forma oslonjena na old school death metal, tamo negde sa početka devedesetih i kraja osamdesetih, sva u mračnoj atmosferi i kvalitetnom gitarskom radu (solaža je pogotovo odlična), tako da se od Ensanguinate očekuju velika dela!

https://ensanguinate.bandcamp.com/album/entranced-by-decay

Buried Realms iz Kolorada je solo projekat bubnjara Josha Dummera koji ne samo svira sve instrumente u ovom bendu već i sam producira. Za treći album, Embodiment of the Divine, mastering je radio Dan Swanö i to dosta pomaže ploči koja ima, za melodični death metal tipično napucan miks, u kome su svi instrumenti agresivno in yo face i glasni do pucanja. Kako ja nisam neka velika sila što se tiče slušanja melodeatha, ni Embodiment of the Divine nije ploča zbog koje bih izgubio pamet, ali ona prija na ime dosta lepih, tenički interesantnih gitarskih ideja i generalnog visokog tempa. Masa gostiju koje Dummer dovodi na album takođe svakako pomaže, ali priznajem da su neke melodičnije deonice, sa klin pevanjem bile malo previše za mene. No, ako volite melodeath, verujem da ovo vredi zavrteti:

https://buriedrealm.bandcamp.com/album/embodiment-of-the-divine

Unique Leader za ovu nedelju ima novi album kanzaških Ahtme. Mephitic je drugi album ovog benda i mada ih Unique Leader promovišu kao „tech death wrecking ball“, istina je i da Ahtme, pored sve kvalitetne tehnike koju štedro nude na našu ocenu, zapravo najviše pažnje obraćaju na kvalitet pesama. Ovo je primer tech death benda koji uspeva da ne umre u lepoti i ponudi dobre, pamtljive rifove, dobar gruv, generalno upečatljive pesme koje pored toga samo uzgredno imaju i taj „muzičarski“ element. Dopada mi se taj nenametljivo visoki tehnički kvalitet ovog albuma i Unique Leader ovde imaju zaista dobru ploču u ponudi sa odlično odmerenim količinama tehničke izvrsnosti i napaljujućih rifčina i gruva prosipanih preko blastbitova. Sve to u vrlo čistom, kvalitetnom miksu koji je, kako je kod ovakvih bendova praktično pravilo, na kraju masterovan vrlo glasno ali se, hvala svemu što postoji, Ahtme dobro čuju i ovo ne uništava njihovu muziku.

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/mephitic

Za petama su im Saksonci Temple of Dread sa svojim drugim albumom, World Sacrifice. Temple of Dread se na promo fotkama slikaju ispred tenka i ponosito isturaju brade u prvi plan pa je i muzika takva, napucana, testosteronska, bučna i uglavnom prilično seksi. Ovo nije tech death niti ikakav komplikovan death metal, već zalaufana ratna mašina koja juri napred teškim trkom što najviše podseća na klasičan skandinavski death metal. Generalno, Temple of Dread su ovde da pruže velike rifove, moćne, teške ritmove i puno razloga da mašete kosom. Ovo nije album za muzičare nego za hedbengere pre svega, čime nikako ne želim da kažem da je u pitanju nekakava tehnički neimpresivna svirka. Naprotiv, Nijemci su vrlo kvalitetni u svirci, samo im je pre svega bitan gruv, rif i „osećaj“. Sjajno to njima ide i pesme su u najboiljem smislu te reči monumentalne i himnične, bez gubljenja u detaljima i ornamentici. Užasno glasan master malčice umanjuje zadovoljstvo ali album je makar kratak i efikasan:

https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/temple-of-dread-world-sacrifice

Iste nedelje stiže nam i novi, šesti album njemačkih Defeated Sanity, The Sanguinary Impetus i on se nalazi na sasvim drugoj strani. Defeated Sanity su veterani scene koji sviraju već četvrt veka i njihov tehnički death metal na ovom albumu je SAV u bizarnim harmonijama, superkomplikovanim neparnim ritmovima i složenim aranžmanima u kojima se začas prelazi između disciplinovanog, robotskog death metal zakucavanja u neku vrstu džez gruva. Kao da su mene pitali jer, jelte, Cryptopsy su mnogo usporili sa izdavanjem nove muzike. The Sanguinary Impetus je, naravno, ploča samo za BAŠ velike ljubitelje ovakve muzike jer je vrlo neprozirna, sa tamnim, muljavim miksom koga vadi dinamičan master gde se suptilne varijacije u sviranju bubnjeva, recimo, odlično čuju, i sa složenim rifovima za koje ne uspete da shvatite gde je početak a gde kraj pre nego što je pesma već otišla u sasvim drugu stranu. Ali ko to voli, ovo će mu biti komad samog raja jer Defeated Sanity zaista guraju granice forme do samog pucanja, ne napuštajući brutalni death metal kao osnovu ali se napinjući da ga odvedu na mesta na kojima nikada nije bio. Odlično:

https://defeatedsanity.bandcamp.com/album/the-sanguinary-impetus

Ruin iz Kalifornije imaju pevača kome je umetničko ime Mihail Jason Satan (a pravo ime samo Mihail Jason, jelte), što je valjda dovoljna legitimacija. Horror Pain Gore Death Productions ove nedelje nude kompilaciju njihovih radova, Plague Transmissions: Vol. 2, što, s obzirom da bend za trideset godina ima samo dva albuma i većinu muzike rasutu po demo snimcima, EP-jevima i splitovima, zapravo ima mnogo smisla. Ruin ovde nude najcrnji, najmučniji death metal koji pritom ne zaklanja sebe iza nekakvog lo-fi underground smokvinog lista. Ruin nisu raspoloženi diletantni sa kasetofonom nego bend koji ZAISTA želi da zvuči ovako dementno i preteće. Pakao vam posle ovih osamnaest pesama nepraštajućeg prebijanja i tmine, neće TAKO teško pasti.

https://hpgd.bandcamp.com/album/plague-transmissions-vol-2


Mančesterski Ghost Keeper kao da se sa EP-jem Everything and Nothing svojski potrudio da kreira najgeneričkiji thrash metal/ metalcore snimak ove godine. Čime hoću da kažem da je ovo sasvim pristojnih pet pesama (well, četiri plus intro), odlično odsviranih, sa solidnom produkcijom ali da je bend izrazito nemaštovit i agresivno reciklira žanrovske obrasce. No, da je to greh ja bih već bio u paklu tako da, izvolte:

https://ghostkeeperuk.bandcamp.com/album/everything-and-nothing


Ni berlinski Violent Frustration se ne ubija od originalnosti, ali njihov novi EP Do It Yourself je svejedno lepa ponuda osam pesama odličnog, pankerskog ali disciplinovanog grindcorea. S obzirom na dizajn omota i tekst naslovne pesme, bend ima prilično zdrav antinacistički stav a muzika je mišićava, kvalitetna, sa dobrim miksom u kome uobičajeni grajnderski rifovi i ritmovi zvuče ubitačno i popaljivo. Ima mnogo dobrih grindcore bendova koji svoju muziku izmasteruju u betonski zid i mada Violent Frustration nemaju najdinamičniji master na svetu, ovo je ipak EP zdravog, dobrog zvuka. Dobre, dakle, pesme, dobar zvuk, dobar stav: sve preporuke.

https://violentfrustration.bandcamp.com/album/do-it-yourself-2

Gvatemalski Célula imaju svoj prvi album, Social Infection ali na Bandcampu su sada samo dve pesme, kao prva dva singla. Nadam se da će uskoro da se čuje i cela plčoča jer ovo su dve pesme odličnog thrash metala sa prijatnom južnoameričkom oštricom i jednm autoritativnim kvalitetom u svirci i pisanju. Plus solidan miks:

https://celulathrash.bandcamp.com/album/social-infection

Thin su trojka iz, pretpostaviću, Nju Džersija čiji debi album, dawn (sa sve malim slovom) ima 14 pesama u šesaest minuta. Možete ovu muziku nazvati krosoverom između mathcorea i grindcorea, možete je zvati chaotic hardcoreom, post-grindom, mislim, zaista nije bitno kako ćete je zvati, bitnije je da ona prija svojom dobro doziranom disharmonijom i nervoznom energijom. Za razliku od brojnih „što gore to bolje“ bendova koji snimaju demo snimke, Thin su na pravom mestu na kome nekonvencionalnost formi njihove muzike intrigira i prija radije nego da smara. Plus, ovo je ZAISTA kratko i bez sala. Vrlo dobro:

https://music.tgrex.com/album/dawn

Pitchshifter se, iz samo njima znanih razloga, vraćaju diskografskoj aktivnosti EP-jem EFKD, a što je „skračenica“ za Everything’s Fucked, molim lepo. Da nisam prestao da ih aktivno slušam još pre četvrt veka verovatno bi me iznerviralo kako u šest verzija ove pesme nema ničega što bi pravdalo povratak dubiozne legende na scenu. EFKD je izrazito „’90s“ pesma, a što čujete po anemičnim rifovima i MTV-melodičnom refrenu i pre nego što vidite ko sve ovde gostuje. Pitchshifter su okupili reprezentaciju olupina devedesetih (dakle, članova Misery Loves Company, Clawfinger, Static X, Fear Factory itd.) koja bolje nego išta podseća na vreme kada su bendovi poput Pitchshifter postajali dovoljno „komercijalni“ da imaju spotove i da sviraju letnje festivale generalnog usmerenja. Ako zvučim ogorčeno to je svakako zato što sam ja ovaj bend voleo i dopisivao se sa njihovim perkusionistom, D-jem, koji je srećom danas odsutan pa ne moram da se osećam krivim što kažem da Claydeni i Davies koji su napravili ovaj EP zaista treba da ozbiljnije shvate muzičku penziju jer je EFKD kao da ste AI-ju puštali Therapy?, Clawfinger i Static X šest meseci a onda joj zapalili neuralnu mrežu i naterali je da komponuje. Katastrofa.

https://pitchshifteruk.bandcamp.com/album/efkd-2020-ep

Rusi Torve na EP-ju Ради общего блага sviraju vrlo pristojan metalizirani hardcore sa chaotic hardcore elementima. Ovo je muzika koja se, naravno, suviše trudi da bude nekonvencionalna i nepredvidiva a da ipak ima i dobar rif pa je i rezultat malo nepovezan, ali se ima svakako šta čuti, sa dobrom produkcijom i kvalitetom svirke:

https://torve.bandcamp.com/album/-

Nismo ove godine oskudevali u solidnim power metal/ heavy metal izdanjima, a sada, sa malim zakašnjenjem, evo dojave i za debi album švedske postave The Lightbringer of Sweden. Prvi album ovog kvinteta, Rise of the Beast donosi deset pesama HM klasike, jakih rifova, falseto vokala, dobrih rifova i generalno odličnih kompozicija. Poslednjih sam dana preslušavao neke od albuma iz ovog dela žanra (Deadline, Skelator...) pa su mi The Lightbringer of Sweden seli kao budali šamar. Doduše, čisto po ličnom ukusu, ovo jeste za nijansu previše čizi za mene, ali, objektivno, najgora stvar koju mogu da kažem za ovu ploču je da je mastering malko preglasan ali to je za ovakvu muziku maltene standard. Šveđani to kompenzuju odličnom svirkom i mada, ako ćemo cepidlačiti, imaju previše „sporijih“ pesama u ponudi, to je više pitanje ukusa nego nekakva objektivna zamerka. U bržim stvarima, The Lightbringer of Sweden su vrlo solidni, sa himničnim kvalitetima i da ovaj album ima samo za nijansu dinamičniji master, vrteo bih ga mnogo češće.

https://youtu.be/rzYZu8GqWMo


20 Buck Spin su se na tviteru nekidan šalili da izbacuju prvi album rimskih Bedsore na isti dan kada i Taylor Swift izbacuje svoju novu, iznenadnu ploču i da će, ako Italijani prodaju više kopija, svi u firmi izdavača kupiti nova kola. Mislim da je bezbedno reći da se ovo na kraju nije dogodilo, ali Hypnagogic Hallucinations je interesantan blagi otklon od onoga kakva su 20 Buck Spin izdanja bila ove godine. Ne nužno po kvalitetu, ovo je svakako odličan album, ali se čuje jedno proširenje stislkog opsega. Bedsore se načelno veoma dobro uklapaju u tu kombinaciu progresive, death metala i blek metala koje smo ove godine gutali na albumima Ulthar, VoidCeremony,  Cauldron Black Ram i Ruin Lust, ali je zvučno ovo najekspanzivnija ploča u ovogodišnjoj ponudi sa, pre svega, muzikom koja ide širokim zahvatom, tretirajući sa jednakom posvećenošću i lepe akustične interludije ali i kompleksne proggy pasaže. Kad se bije, bije se snažno – slušajte moć u Deathgazer – ali kada se komplikuje, ima tu vrlo zanimljivih skretanja koja nisu puko pokazivanje mišića i tehnike već ubedljiv horor-rad koji izlazi iz do sada uobičajenih 20 Buck Spin okvira i ima jedan, usudiću se, italijanski, Giallo prizvuk. Naravno, da imamo jednu pesmu sasvim otvoreno inspirisanu Lavkraftom a ona počinje divnim akustičnim introm, a nastavlja se u psihodeličnom, uništavajućem smeru, kako i dolikuje. Onda imamo pesmu o, er, karfiolu? Cauliflower Growth je horor himna izuzetne atmosfere i sjajan uvod za monumentalnu Disembowelment of the Souls (Tabanidae). Bedsore na ovom albumu imaju dinamičan, zdrav master koji je praktično neophodan da se njihova zastrašujuća i, u konvencionalnom smislu – ružna muzika uopšte može slušati. A može i treba jer je ovo još jedan siguran hit za 20 Buck Spin.

https://listen.20buckspin.com/album/hypnagogic-hallucinations

Album nedelje ove nedelje NIJE nešto iz 20 Buck Spin kuhinje jer su Lovebites izbacile novi živi dupli CD (i Pripadajući BluRay/ DVD, naravno) i, pa, Five of a Kind – Live in Tokyo 2020 je baš ono što nam u ovom trenutku treba: ploča klasičnog metala koja je toliko sigurna i neposredna u onome što radi da je sastavljena od čiste radosti. Lovebites su već ove godine imale treći studijski album, Electric Pentagram i ovo je bilo izvrsno, a živi album im sada predstavlja presek karijere urađen na najbolji moguć način. Snimljen u Februaru, Five of a Kind je zapravo već drugi živi album ovog relativno novog benda, a što podseća da u današnje vreme izdavanje koncertnih albuma nije događaj kakav je to bilo kad sam ja bio mali, no Lovebites su zaista posebne žene. Njihov spoj power metal i klasične heavy metal oštrine je i na studijskim albumima ekstremno ubedljiv ali bend zaista procveta na bini sa scenskim kostimima (čitaj: raskošnim belim haljinama, ukrasima i štiklama) i muzikom koja, kako i ova ploča podseća, uspeva da spoji kvalitet i disciplinu komercijalnog power zvuka koji nastaje u okrilju visokoj produkciji neverovatno posvećene japanske muzičke industrije, sa žestinom i fokusiranošću koje mogu da opišem samo kao „pravoverne“. Svakako, Lovebites se oblače i šminkaju izrazito ženstveno i idu na to da budu privlačne publici sa moe pa i lolicon interesovanjima, ali one nisu ni visual kei ni J-pop-sa-distorzijama već „pravi“ metal bend koji može da sa bine oduva bilo koju zapadnu, eh, mušku ili žensku grupu sličnog usmerenja pukim kvalitetom pesama i izvedbe. A na ovom živom albumu se to jako dobro čuje i ako ste vrteli razne žive snimke Lovebites po JuTjubu, Five of a Kind sve to pruža u najboljoj definiciji i kakvoći zvuka pa se tako čuju fenomenalni Harunini bubnjevi, gitarska pirotehnika Midori i Mi-Ya i sigurni bas-puls Miho ali, naravno, šefica Asami ovde i vokalnom izvedbom i miksom izrazito dominira zvučnom slikom i vodi bend kroz selekciju devetnaest moćnih, poletnih metal himni. Tajna Lovebites je delimično svakako u tome kako cheesy estetika ove vrste metala odlično ide uz kvintet žena koje se oblače u lepršave haljine dok tresu jaki metal ali je najvažniji element svakako baš to: ove žene TRESU JAKI METAL bolje nego 99% konkurencije i pritom izgledaju kao da se izvanredno zabavljaju. Naravno, japanska muzička industrija je krvavi pakao za autore i izvođače, pogotovo ženske i koliko Lovebites krvare za metal ćemo verovatno tek jednog dana saznati. No, do tada, Five of a Kind je proslava metala i uz sjajan izbor pesama jedan od najboljih albuma koje možete čuti ove nedelje:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kF8bTwSRyhyBtW66zKMAcgpH3YhoMfrG0

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #865 on: 01-08-2020, 14:57:13 »
Udarile letnje vrućine na severnoj polulopti a to je ona na kojoj blek metal najbolje i uspeva. Možda je i to razlog za srazmerno malo notabilnih blek metal izdanja ove nedelje. Srećom, imamo albume drugih žanrova da se pokrpimo do prvog snega...


Ipak, nije da blek metala uopšte nema. Recimo, imamo vrlo dobar program na debi albumu beloruskog dua Dkharmakhaoz  a koji se, sugestivno, zove Proclamation ov the Black Suns. Dkharmakhaoz su eksperimentalnija strana blek metala, sa zvukom koga bih opisao distinktno francuskim da se nalazimo u prvoj deceniji ovog veka. Ali pošto se ne nalazimo i pošto se ovakav pristup blek metalu dosta raširio po svetu, onda ću samo reći da Dkharmakhaoz kao da su pili vode sa istih izvora kao i Deathspell Omega, Blut Aus Nord i slični prijani, sa izrazito industrijskim, ritualnim pristupom ritmovima, veoma ekspresivnom ali disciplinovanom svirkom i zvukom koji duguje Godfleshu barem koliko i Emperoru. Dkharmakhaoz od srednjeg tempa koji na albumu preovlađuje prave  praktično obrednu situaciju ubacujući slušaoca u gruv koji ne remeti čak ni kada bubnjevi pređu u blastbit jer je muzika i dalje ustrojena na maltene stalno ponavljajućim smenjivanjima poziva i odziva koji je čine intenzivno hipnotičkom. Veoma dobar album kome ni izrazito komprimovan master ne čini preveliku štetu:

https://dkharmakhaoz.bandcamp.com/album/proclamation-ov-the-black-suns-2


Masačusetski Black Harvest na novom EP-ju , Sun Across The Fields simpatično kombinuje veoma melodični black metal sa malo (melodičnog) death metal uticaja i progresive i to zvuči interesantno. Ovo su emotivne, tehnički kvalitetne i jako dugačke tri pesme (EP traje preko pola sata) koje su pune generalno šire palete raspoloženja od prosečnog melodičnog blek metala. Kishor, koji je ponovo jedini član ovog benda se veoma potrudio i oko aranžmana i oko zvuka kreirajući muziku koja na momente, sa svojim durskim harmonijama i lepim zvukom uopšte ne zvuči kao black metal ali uz koju se vrištavo pevanje vrlo lepo uklapa. Zanimljivo:

https://black-harvest.bandcamp.com/album/sun-across-the-fields

Ako ste sigurni da ćete završiti u paklu, možda nije loša ideja da slušate kolumbijski The Satan's Scourge jer je to solidan trening za večnost muka koje vas tamo čekaju. Na novom EP-ju koji je proširen u LP dodavanjem nekih starih pesama, ovaj kolumbijski trio zakucava svoj jednodimenzionalni black/ death metal takvim intenzitetom da uši skoro pa bukvalno otpadaju. Ovo je muzika vrlo malo varijacija, rifova koji su disonantni po definiciji a zatim se ponavljaju u hipnotičkim matricama preveliki broj puta, gde tempo zna samo dve brzine: „prebrzo“ i „jel’ se zajebavate?“ i gde pevač samo na momente izvikuje užasne proklamacije satanizma i mržnje. Čime hoću da kažem, naravno, da je Necrosadistical feast of Flesh EP obavezna lektira. Pesme iz 2006. godine ovde dodate kao bonus su sasvim solidne, ali novi materijal je kao kada bi nihilizam ušao u telo Roka Sifredija i sam se pozvao da sa vama provede vikend u provinciji:

https://thesatansscourge.bandcamp.com/album/necrosadistical-feast-of-flesh-ep


Portlandski Drouth nastupa vrlo agresivno sa svojim drugim albumom i Excerpts from a Dread Liturgy donosi izuzetno autoritativan black/ death metal sa visokim kvalitetom svirke i dobrim pesmama. Portlandska momčad ovde pravi lep balans između melodičnosti i agresivnosti, pišući pesme mišićavih ritmova i znojave svirke ali i sa odličnim osećajem za harmoniju. Da su malo manje komprimovali master ovo bi bilo skoro pa bez greške. Veoma dobro:

https://drouthtl.bandcamp.com/album/excerpts-from-a-dread-liturgy

Već sam pre par nedelja pominjao čileanski atmosferični blek metal projekat Soga i tri EP-ja koji čine delove jedne duže priče a sada je materijal sa ove tri ploče izašao kao album, pa, ako volite jako melodičan i melanholičan ali veoma disciplinovan i glasan blek metal, pohitajte, Cuarenta y Nueve Días je ploča za vas.

https://sogablvckmetal.bandcamp.com/album/cuarenta-y-nueve-d-as-full-lp

Molde Volhal je jednočlani norveški blek metal bend koji na prvom EP-ju, Into the Cave of Ordeals..., pored omota na kome autor ponosno pozira sa gitarom, ima i pet pesama visokog tempa i umiljatih melodija. Na neki način, Molde Volhal je gotovo kao da ste uzeli power metal ljubav prema melodijama i pamtljivim temama i priključili je na blekmetalski motor koji sve to onda vozi brzinom od 240 BPM. Dobra je to kombinacija i ovaj EP greje srce svojim atmosferičnim, slatkim pesmama i pristojnom produkcijom:

https://moldevolhal.bandcamp.com/album/into-the-cave-of-ordeals

Njujorčani Imperial Triumphant imaju četvrti album, Alphaville i ako ste ih do sada mrzeli, sada ćete ih mrzeti još više. Suprotno, ko je voleo njihov avangardni pristup gitarskoj muzici u kojoj blek metal daje podlogu za matematički (i metamatematički) komplikovane strukture i igranja sa harmonijom, disonancom i dinamikom, poštovaće Alphaville. Naravno, da li će ga i voleti, to je individualno. Ja sam čovek slab na eksperimentalnu avangardu i kada se bend ovako slobodno igra sa formom, ne samo stavljajući jazz i black metal jedno naspram drugog nego ih terajući da budu JEDNO (Excelsior), kada ista pesma ima industrijsku pustoš i ritualne, plemenske ritmove, atonalnu improvizaciju i krljački blek metal (kao u City Swine gde gostuje Tomas Haake, bubnjar Meshuggah), a sve to u odličnom snimku i miksu, onda ne mogu da ne budem pomalo i zaljubljen. Imperial Triumphant su ono potrebno ekstremnom krilu metala, da ga teraju još dalje u ekstrem i propitivanje formalnih ali i suštinskih elemenata ove muzike, kako bi ona nastavila da raste, buja i evoluira. A pored toga, Alphaville je odlična ploča sa mnogo mašte ali i mnogo spretntsti da se sav taj postmodernistički galimatijas uklopi u funkcionalnu celinu:

https://www.youtube.com/watch?v=qPkPY0zK8Yw&list=PLBzBwYhHpqLJvgNJr6PMgohmXEMLpK4Jn

https://www.youtube.com/watch?v=kxjNNMqSFwY&list=PLNWlhRxjcJ7crnV_MmTcgbYcBCRcrJuwn



Stoner (i doom)! Prvi na redu su portlandski Purification koje smo prošle godine već hvalili za prvi album Destruction of the Wicked. Tada sam se blago vajkao zbog slabe produkcije koja je bendu sa puno dobrih ideja i osobenim zvukom malo mrsila račune ali evo šta jedna godina (i apokalipsa) kasnije mogu da donesu! Perfect Doctrine, drugi album Purification nije neka superskupa produkcija ali je eminentno slušljiva ploča na kojoj se sada sve dobro čuje pa makar i delovalo blago garažirano, a pored toga bend sada gitaru prominentno ima u prvom planu. E, dakle, SADA odlične pesme i fantastičan ton Purification mogu lepo da zablistaju i ovo je doom metal sa prijatnim okultnim nadjevom i psihodeličnim harmonijama u svom programu. Uz teške, metalske rifove i grub vokal koji se začas transformiše u romantičarski lelek, ovo je ploča koja ide celim putem od Silvane do Nirvane i opravdava duhovna ulaganja u Porification koja smo imali poslednjih godinu dana. Sjajno:

https://purificationdoom.bandcamp.com/album/perfect-doctrine

Norveški jednočlani Felgrave na svom debi EP-ju A Waning Light „istražuje uzaludnost postojanja pred licem pomaljajuće praznine“. „Doom metal?“, pitate vi. Doom metal. Mada sa death i black metal elementima. Jedini član ovog benda i autor sve muzike, M.L. Jupe je zapravo Australijanac i već ima jednočlani blek metal projekat Dead Hills, pa je sa Felgrave samo demonstrirao da mu odlično ide spajanje spore, svečane a tužne muzike sa mračnim, agresivnijim stilom. A Waning Light je odlično odsvirana ploča sa neočekivano visokim kvalitetom produkcije pa vredi poslušati zbog Jupeovih solidnih kompozicija i ubedljivog izvođenja:

https://felgrave.bandcamp.com/album/a-waning-light

Grci Honeybadger na svom albumu Pleasure Delayer podsećaju da grčka stoner metal scena dominira u Evropi. Ovo je kolekcija osam pesama teškog roka sa tvrdom, glasnom produkcijom i pamtljivim temama. Honeybadger su bend tačno na onom, tipično grčkom, raskršću između ponude za ozbiljne pušače kanabisa i normalne ljude koji vole glasne gitare, sa svim tim svojim bluziranim a opet metalskim rifovima i teškim ritmom, ali i sa upečatljivim, karakternim pevanjem. Mala zamerka ide na preglasan mastering ali i ovo je za grčki stoner praktično uobičajeno. Album izlazi tek u Septembru, ali se ceo može čuti na omiljenom JuTjub kanalu:

https://honeybadgertheband.bandcamp.com/album/pleasure-delayer
https://madeofstonerecordings.bandcamp.com/album/honeybadger-pleasure-delayer
https://youtu.be/_nkyWrdKueg

Španjolci Queen Marsa na svom prvom, istoimenom EP-ju sviraju vrlo dobar hard rok sa jakim ’70s uticajem i pevačem koji zvuči maltene kao žena koliko je pod uticajem Planta, Joplinke itd. Ovo, naravno, sve pričam u najboljem mogućem smislu jer mi se Queen Marsa dopadaju sa svojim lepim, izbluziranim a poletnim pesmama i zvukom koji je zdrav i snažan. Lepi cepelinovski rifovi se ovde dobro spajaju sa tradicionalnim stonerskim jelovnikom i da je ploča samo nežnije, dinamičnije masterovana bila bi IZVRSNA. I ovako pričamo o pet veoma prijatnih pesama.

https://discosmacarras.bandcamp.com/album/queen-marsa-ep

Stone Rebel se vraćaju sa već petim albumom ove godine i „ista meta, isto odstojanje“ je fer deskripcija albuma The Last Mile Of Destiny. Ako vam se dopada meditacija na akustičnoj gitari uz minimalni gruv u pratnji, ali sve to napisano, odsvirano i snimljeno vrhunski, TLMOD je još jedan album uz koji ćete rado sklapati oči i buditi se, što da ne, više puta u toku noći i dana. Ako očekujete IKAKVA odstupanja od već dobro utvrđene formule, ovo nije taj album. Stone Rebel vrlo postojano, dosledno ide dalje i ovaj album je samo naredno poglavlje u nepromenjenom narativu. Dobro, kvalitetno ali sasvim isto kao prethodno. Što, iz moje perspektive, nije loša stvar jer ja zaista ovo mogu da slušam bez prestanka. Plus, seksi (?) omot. 

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/the-last-mile-of-destiny

Unruly su trio sa Novoga Zelanda i njihov album, takođe Unruly, donosi devet pesama u oko 47 minuta teškog sludge/ doom zvuka. Bude tu malo povuci a malo mi ga i potegni jer iako Unruly imaju dobar zvuk i šmekerske pesme, one su i veoma bučne i spore pa treba imati apetit da tričetvrt sata slušate jako spor tempo, užasno distorziranu bas gitaru (od koje se „prava“ gitara jedva čuje), napukle vokale i preteške bubnjeve. Dobra vest je da master ima nešto dinamike za razliku od sličnih bendova pa Unruly nisu toliko teški za uši koliko se trude da naprave „prirodno“ težak zvuk i mada pesme nemaju mnogo varijacija – ali ovo i jeste žanr sav u gruvu i bez mnogo varijacija – uglavnom su zasnovane na dobrim idejama. Solidno:

https://thesludgelord.bandcamp.com/album/unruly

Leđa u leđa s njima stižu nam i Pale Horseman sa svojim petim albumom, For Dust Thou Art a koji donosi JOŠ sporog, masivnog sludge zvuka. No, Pale Horseman imaju malo cerebralniji pristup sludge muzici sa ekspanzivnijim harmonskim programom koji se pomera i izvan uobičajene bluz osnove i na ovom albumu bend prilično uspelo kanališe te neke godfleshovske, industrial vibracije ali i mirnije delove, sa nedistorziranim razlaganjem i nešto lepih gitarskih melodija. Zapravo, pesme su ovde uglavnom prilično dobre i drže pažnju i ako imam primedbi to je na zvuk individualnih instrumenata koji ume da bude prekomprimovan. Sam album ima dinamičan master ali je, recimo, bubanj spakovan tako tvrdo da uši od njega bole. No, Pale Horseman ovde definitivno pokazuju solidnu količinu ideja i dobar osećaj za gruv.

https://palehorseman.bandcamp.com/album/for-dust-thou-art-2020

Odlični italijanski izdavač Electric Valley Records za ovu nedelju spremio nam je još jednu poslasticu, split album čileanskih Arteaga i italijanskih Atomic Mold. Čileanci su izuzetno raspoloženi na jednoj studijskoj pesmi koju nude donoseći maestralan heavy psychedelic rock, dok je drugi komad, iako takođe veoma dobar, pomalo razočaravajući zbog slabijeg kvaliteta živog snimka. Ali jako dobar materijal sa puno savršenih gitarskih momenata i moćnim gruvom. Atomic Mold su prozračan i prijateljski ali opet sirov i distorziran heavy psych sa dve pesme duže od deset minuta, jakim „garažnim“ vajbom i puno težine koja ne deluje opresivno i pritiskajuće već prijateljski i nežno. Divan album za opuštanje i meditacije.

https://evrecords.bandcamp.com/album/arteaga-atomic-mold-split-album

MARAVEDÍS iz Montane se veoma trude da na svom prvom EP-ju, Pact of the Leviathan pokažu svu širinu svojih interesovanja. Tako se ove tri pesme kreću od klasičnog doom metala, preko death-doom konstrukcija, postrokerskih ambijenata i klasičnijeg „soundscape“ pristupa, pa nazad prema doomu. I bude to malo i salata, bend kao da nema ideju koji mu je „pravi“ zvuk i kako koja pesma treba da na kraju zvuči. Ali nije rđavo, ima ovde dobrih detalja a kao celina je solidno odsvirano i snimljeno i drži pažnju:

https://maravedis.bandcamp.com/releases

Zato virdžinijski Valkyrie na svom četvrtom albumu, Fear, zvuče veoma pročišćeno, sa jasnom vizijom odakle njihova muzika dolazi i kuda ide. I to treba ceniti. Naime, ovaj kvartet već skoro dve decenije arheološki analizira hard rok i psihodeliju iz šezdesetih i sedamdesetih koja je prethodila nastanku „pravog“ metala, trudeći se da iz istih sastojaka napravi nešto svoje i Fear je jako siguran produkt ove filozofije. Naravno, jednostavnosti radi, recimo da je ovo hard rok koji, razume se, ima bluz u osnovi ali Valkyrie na Fear idu još dalje u traženju ugodne količine proggy nadjeva kojim se ovaj obrok može ukrasiti tako da deluje sveže i inventivno. Pesme zaista deluju sveže, živo i vidi se velika količina ideja koje su ovde ubacivane – od prošlog albuma je, na kraju krajeva, prošlo pet godina – pa su Valkyrie bend koga bih preporučio svim mojim ispisnicima koji danas idu unaokolo žaleći se da danas nema „pravog roka“. Ima, samo nema nas, braćo. Valkyrie uspevaju da samo na momente umetnu „citate“ Black Sabbath ili Led Zeppelin, čisto da pokažu te zajedničke korene, ali veliki deo njihove muzike je svež, originalan i veoma prija ušima. Da im je master još samo malo tiši, ovo bi bio izvanredan album.

https://thevalkyrierides.bandcamp.com/album/fear


Brazilci O Gosto do Nojo ne bi mogli zvučati više „brazilski“ pa da se na glavu postave. Njihov debi album, nazvan isto kao i bend daje deset pesama old school crossovera koji spaja najlepše delove hardcore punka i thrash metala za materijal natrpan brzinom, energijom, buntom... U tradiciji dobrih latino bendova, O Gosto do Nojo su dobri u svim elementima, ali su najbolji kada sviraju brzo i napaljeno. Uz solidnu produkciju, ovo je album koji mada ne izmišlja toplu vodu, isporučuje solidne pesme i biće prijatan svakome ko voli ’80s verzije bendova poput Ratos de Porao, Sick Motherfuckers, Suicidal Tendencies, pa čak i HHH...

https://ogostodonojo.bandcamp.com/album/o-gosto-do-nojo-3

Eterno su, pak, iz Perua i njihov EP koji se zove HTM takođe ide tom nekom razgaženom stazom ukrštanja hardkor panka i metala, samo ovog puta sa malo više ’90s. Prizvukom. Ali samo malo. Ovo ima, dakle, nešto više gruva ali je i dalje drčan, pankerski odsviran thrashcore sa metalskim rifovima i „urbanim“ refrenima. Pevanje na španskom svemu daje jednu dobrodošlu crtu bunta i revolta a dobra propdukcija na sve udara lep završni glanc:

https://eternohc.bandcamp.com/album/htm


Perpetuo su argentinski power metal bend kome, ako ništa drugo, ne može da se zameri da nemaju ambicije. Nakon dva EP-ja iz 2015. i 2017. godine, Argentinci su prošlu godinu završili objavljujući koncertni DVD Perpetuo – Live  a sada, sedam meseci kasnije stiže i audio verzija ovog materijala – dakle, svega nekoliko dana nakon što su prošle nedelje živopisane Lovebites objavile svoj koncertni DVD i dupli CD koji je već sada sasvim legitimno smatrati klasikom. Smela odluka, rekli bi neki. Elem Perpetuo nisu rđavi, pogotovo ako se uzme u obzir odakle dolaze. Zvuk na ovom živom izdanju nije TAKO raskošan kakav je kod Lovebites ali je solidan i bend ima prostora da se razmahne i pokaže svoje muzičarske veštine. I, naravno, pokazuju ih oni, ovo je ploča sa mnogo komponovanih solaža i neoklasičarskih harmonskih delova, sa veoma prominentnim sintisajzerima u miksu i dve gitare koje se dobacuju intervalima kao da su ih pokupovale na popustu. Miks je, dakle, solidan mada je pevač, Gabriel Romano možda mogao da bude samo malo niže miksovan kako ne bi „iskakao“ iznad matrice na ovaj način ali to je sitnica. Bend ima dobar nastup i mada album počinju diskutabilno predugačkim introm (koji se makar, odgovarajuće, zove Obertura Perpetua) , sekvenciranje ploče je solidno, sa sve solo-tačkom na klavijaturama blizu sredine. Perpetuo sviraju vrlo solidan metal sa puno tehničke ekspertize ali i sa dobrim pesmama i mada me ovaj album nije oduvao onako kako su to učinile majestične Japanke prošle nedelje, ovo je bez ikakve sumnje lepa ploča vredna slušanja ako volite klasičan power zvuk i ne gadite se na povremeno zaista naglašeno „slatke“ solaže i harmonije.

https://perpetuopowermetal.bandcamp.com/album/perpetuo-live

Čileanski ThePlasmas je deo prilično izdržljivog JuTjub trenda gde se muzika iz videoigara obrađuje u metal aranžmanima. Naravno da ovako nešto predstavlja jedan od onih kosmički ispravnih koncepata gde se dva velika medijuma seku na najpravilniji način. Elem, ThePlasmas su za ovu priliku specijalizovani za Nintendovu ikoničku konzolu iz osamdesetih, NES, pa album NEStalgia donosi čak 38 pesama iz uglavnom poznatih igra za nju. NES je, za svoje vreme, imao prilično napredne zvučne mogućnost sa čak pet kanala za zvuk (poređenja radi, Commodore 64 koji je sa svojim SID zvučnim čipom  ostavio legat koji i danas živi imao je samo tri) od kojih su dva bili pulsni generatori, jedan kanal za trouglaste talase, jedan za proizvodnju šuma i jedan koji je mogao da koristi semplove jako niskog bitrejta, a što je sve na gomili, uz dosta veštine, umelo da proizvede pamtljivu muziku. Koju, da bude jasno, pamte već tri i po decenije, rado je se sećaju i, evo, vidimo, obrađuju. ThePlasmas idu na priličan zicer ubacujući obrade iz gomile Konamijevih (TMNT, Contra, Castlevania, Metal Gear), Taitovih (Bubble Bobble) Capcomovih (Mega Man, Duck Tales, Yo! Noid), Technosovih (Double Dragon, River City Ransom), ali i samih Nintendovih igara uključujući Kid Icarus i SMB3. Kurioziteti uključuju Segin Altered Beast za koji sa morao da proverim da li je zaista imao NES port (imao je, devedesete godine, dakle kada je NES već bio u dubokoj starosti), ali i bizarni Shatterhand koji je došao još kasnije u životu ove konzole. ThePlasmas serviraju izuzetno dobre izvedbe, mahom bazirane na odličnim gitarskim interpretacijama glavnih tema ali sa solidnom pratnjom i produkcijom. Neiznenađujuće, možda je najupečatljivija tema iz Castlevanie 3 koju je napravio Konamijev fantastični Konami Kukeiha Club, ali ovo je u globalu jako dobra kompilacija muzike za koju vam, da budem sasvim iskren, i ne treba PREVIŠE nostalgije da biste je voleli.

https://theplasmasvgm.bandcamp.com/album/nestalgia

A kad ste već tu, na preseku videoigara i metala, japanski Studiolance ima novi album, Apostle of Chaos i ovo je još jedna ponuda razigranog instrumentalnog power metal/ shred jelovnika sa šest pesama koje ilustruju tipično japansku, ako smem da kažem, viziju ove muzike. Kao i kod drugih muzičara iz Japana koji stvaraju u sličnoj orbiti i Studiolance se oslanja na neoklasičarske harmonije, visok tempo, česte promene ritma i epski ugođaj uz napucan miks, a da sve temperira naivnim, zaslađenim melodijama koje imaju „detinjast“ prizvuk u najboljem mogućem smislu. Ko voli, ovo će mu prijati:

https://studiolance.bandcamp.com/album/apostle-of-chaos

Pošto su se granice između metala i panka pošteno istanjile u ovih nekoliko decenija koliko ti žanrovi postoje, sada imamo ovakve bendove poput Lolita Black koji sviraju mešavinu i jednog i drugog bez mnogo brige za to gde jedno počinje a drugo se završava, praveći mesnatu, tešku rok muziku za mlado i staro. In a Dream I Die je prvo izdanje benda sa Roud Ajlenda posle albuma iz 2012. godine i ovaj EP daje pet pesama masnih, lepih rufova koji će se dopasti bukvalno svakome ko voli električnu gitaru i distorziju. Bend ima u sebi lepu bluz komponentu i gruv koji podseća na ’90s heroizam bendova poput Jesus Lizard ili Tad, ali Lolita Black imaju svoj zvuk i nikoga ne imitiraju. Dakle, moćan, bučan rok, dobro napisane pesme, zapaljiv gruv i, ah, da, izvanredna pevačica u liku Scarlett Delgado koja bend nosi napred kolekcijom fantastičnih zavijanja i laveža i autoritetom kakav većina frontmena i frontvumena u rok bendovima IGDE može samo da sanja. Sjajno:

https://lolitablack.bandcamp.com/album/lolita-black-in-a-dream-i-die-ep


Odavno nismo imali ni jedno deathcore izdanje u ovim nedeljnim pregledima, pa je ljudski da kažem da je debi album meksičkih When Blood Falls Down, nazvan PANDÆMONIUM sasvim vredan pažnje ako volite deathcore. Ne da ću ja sada ovo ne znam kako često slušati ali Meksikanci su spravili sasvim probavljiv obrok u kome i dalje možda ima previše breakdown momenata u odnosu na blastbitove ali koji u globalu ima zdrav zvuk i solidnu količinu „progressive“ napora u svojim harmonijama i gitarskim efektima da meni, makar na jedno slušanje, ti silni breakdownovi ne zasmetaju previše. Takođe, iako je master dosta glasan, snimak ipak ima određenu dinamiku i uspeva da postigne raznovrsne atmosfere što sve radi u prilog albumu:

https://whenbloodfallsdownofficial.bandcamp.com/album/pand-monium


Kako smo danas zapljusnuti morem snimaka koji rade unutar etabliranih žanrova, sasvim je prirodno da često instintkivno gravitiramo ka stvarima koje eksperimentišu i pokušavaju nešto novo pa makar ti eksperimenti ne bili uvek uspešni. Folklorica, sa Kube, recimo, na svom debi albumu, Warhero meša jednostavan, old school death metal sa malo gotskog roka i malo, er, kubanskog folklora. Spajanje son-a i death metala je smela, pa možda i bizarna ideja, sa melodičnom, optimističnom, durskom svirkom na tradicionalnim isntrumentima koja se uklapa uz nisko naštimovane gitare i death vokal. Ali, Folklorica ovo ne rade ni u humorističke svrhe niti da bi prosto šokirali i Warhero ima jednu autentičnu, iskrenu dimenziju koja vas tera da ga slušate bez obzira što dobar deo vremena imate utisak da se tu nešto opasno pobrkalo. Kad uđete malo dublje u album, shvatite da Folklorica pišu odlične pesme i da je prelaz između sanjivog kubanskog narodnjaka u melodični, emotivni death metal u, recimo, naslovnoj numeri zapravo izuzetno dobro pogođen i – smislen. Fantastično interesantna ploča.

https://folklorica.bandcamp.com/album/warhero

Slovački Ballsqueezer imaju sugestivno ime, omot kao urađen u paintu i tanušnu produkciju sa bubnjevima koji ne bi mogli ružniji sve da ih je neko udario ružnom krpom po glavi na porođaju. A ipak, album Dead End nudi osam himničnih pesama prljavog a melodičnog pank roka sa metalnim ukrasima koje se meni dopadaju. Rock Bottom Blues je idealan spoj white trash bluza, metala i panka a Born to Fuck je bezobrazan i funkcionalan thrashcore. Dok stignete do naslovne pesme i njenog sub-helloweenovskog melodičnog napada verovatno ćete biti već prilično pijani i naklonjeni Ballsqueezeru. Neka.

https://ballsqueezer.bandcamp.com/album/dead-end

Lepa nedelja za heavy bendove sa ženskim predvodnicama, pa tako dobijamo i debi album trija Inertia Island iz Indijane. The Laser Sunrise je ploča koja ima i elemente thrasha i power metala ali je u osnovi klasičan heavy metal, sa nešto modernijim rif-radom i promenama ritma i tempa svojstvenim thrashu. Tu je malo melodičnog programa, interesantnog rada klavijatura, ali u prvom planu je odlična pevačica Michelle Torres Gilruth koja celom albumu daje taj klasični heavy miris i zasluženo stoji u centru bine, oplemenjujući inače solidnu muziku vrhunskom vokalnom interpretacijom. Bend je, za sada, vrlo studijskog tipa, jer jedan čovek svira sve gitare i klavijature, ali su zato pesme napravljene sa mnogo pažnje sa spretno aranžiranim idejama i lepim dinamičkim i ritmičkim promenama. Solidan miks, takođe ali Torres Gilruthova je definitivno najupečatljiviji element ove jednačine.

https://inertiaisland.bandcamp.com/album/the-laser-sunrise


Čikaški Cardiac Arrest postoje još od kraja devedesetih pa i njihov novi, sedmi album, The Day That Death Prevailed zvuči primereno starinski i odstojalo. Cardiac Arrest nisu neki filozofi i njihova muzika se ovaploćuje u velikim, mračnim rifovima i teškim, glasnim pravolinijskim aranžmanima gde se ti rifovi obrnu veliki broj puta. Nema ovde mnogo skretanja u tempu i dinamici i Cardiac Arrest vrlo lepo vladaju veštinom uvlačenja slušaoca u hipnotičnost minimalizma. S jedne strane tu je veoma dobar izvođački nivo članova benda koji izvrsno sviraju i daju pesmama mnogo identiteta bez obzira na njihove jednostavne sastojke. S druge tu je malko napucan zvuk koji je slušljiv ali i jeste malo naporan za uvo. No, Cardiac Arrest veoma autoritativno vladaju stilom koji su odabrali da sviraju i kogod voli mračni, teški death metal stare škole sa masivnim rifovima i pesmama što traže da se uz njih šutira i hedbenguje a ne da se broje taktovi i čita muzička teorija – taj će uživati.

https://borisrecords.bandcamp.com/album/the-day-that-death-prevailed

Empire of Pigs iz Finiksa na EP-ju Aghast imaju pet pesama muzike koja bi se zvala metalcore da ta klasifikacija nije već zauzeta bendovima koji zvuče sasvim drugačije. Empire of Pigs imaju tvrdoću ekstremnog metala ali i neposrednost panka, pa je ovo ploča koja iako je muzički raznovrsna i ima puno različitog ritma i gitarskog rada, pre svega odaje utisak jedne razbijačke pank-metal minijature. Vrlo dobra svirka i vrlo dobar zvuk:

https://empireofpigs.bandcamp.com/album/aghast

Rusi Blazing Rust na svom drugom albumu Line of Danger sviraju ČIST ’80s metal koji se nalazi negde između epskog rokanja koje je u toj deceniji radio Dio i neke za mrvicu himničnije, eh, možda za mrvicu „komercijalnije“, američkije verzije metala. No, ovo je ploča odličnog, velikog zvuka, jakih rifova, dugačkih solaža, pamtljivih refrena i solidnog trempa. Bend voli i da malo uspori, siđe u domen heavy balada ali to je sve na liniji žanra. Kada trpaju pravoveran NWOBHM, Blazing Rust su izvanredni a odlični su, zaista, sve vreme.

https://youtu.be/za9kSa2TOI4

skybleeder111 dolazi iz Sremske Mitrovice, ime mu je u civilnoj formi Petar Alargić i njegov album Portals je jedna vrlo sigurna vežba u medijumu instrumentalnog post-metala sa jasnim inspiracijama koje stižu od A Perfect Circle. Alargić je vrlo prolifičan autor koji ima masu muzičkih projekata u raznim žanrovima, a ako mu skoknete do Instagrama, videćete da je talentovan i za fotografiju. Portals u tom smislu možda ima i određen rutinerski prizvuk gde se autor sa mnogo zanatske spretnosti provlači kroz pesme koje su vrlo žanrovski osvešćene ama nemaju ambiciju da guraju granice žanra naročito snažno. No, ne mora svaki album da bude izmišljanje toiple vode, naravno, pa je ovo jedna superiorno odsvirana i miksovana ploča dobrih gitarskih atmosfera i poliritmičkih matrica. Svaka čast.

https://skybleeder111.bandcamp.com/album/portals

Za još malo srpske ponude ove nedelje pobrinuo se Mihailo Matović aka Habitus koji je svoj prvi EP pod ovim imenom snimio tokom, jelte, vanrednog stanja i redovnog sranja u miloj nam domovini. Markhor je instrumentalna ploča sa pet meditativnih komada dobrog zvuka i miksa, gde gitarski rifovi treba da služe kao podloga za kontemplaciju a srednjetempaški gruv treba da nas uljuljka i opusti. Dobro to ide a Habitus ume i da se igra sa dinamikom i poliritmijom, prelazeći povremeno i u blastbitove preko kojih idu avangardne disonance. Markhor je zapravo mnogo raznovrsnija ploča nego što na prvi pogled deluje, sa veoma distinktnim kompozicijama i miksom koji je minuciozno konstruisan da se u svakoj naglase bitni detalji. Impresivno:

https://habitusband.bandcamp.com/album/markhor

Teksašanin David Sueoka, pevač benda Moist za koji do sada niste ni čuli ima i solo projekat,  Squelching i na svom prvom EP-ju, A Fatal Procession nudi pet kratkih pesama ekstremnog death-grind zvuka. Ovo je strogo sobni metal ali Sueoka svemu uspeva da udahne malo ozbiljne energije i težine sa ponekim dobrim rifom i uglavnom odličnim pevanjem:

https://squelching.bandcamp.com/album/a-fatal-procession


Njemački Primal Fear gađaju uobičajenu metu na svom trinaestom albumu, Metal Commando. Bend sa više od dvadeset godina iskustva ovde vrlo sigurno provlači svoj klasični heavy/ speed metal koji ima sve uobičajene ’80s trope, ali i zdrav zvuk i jedan izvođački kvalitet koji impresionira. Nema ovde novih ideja, da se razumemo i Primal Fear su na momente veoma cheesy u onom tipično nemačkom stilu, ali je ovo kolekcija dobro napisanih, glasnih pesama. Koja traje predugo za moj ukus, no bend se veoma investira u pisanje i kada završna, Infinity, sa svojih trinaest minuta pored metala provajduje i solidan orkestarski aranžman, ne možete a da se malo ne nasmešite.

[/color]https://primalfear.bandcamp.com/album/metal-commando

Odlični su mi Kvebečani Lüger na svom novom EP-ju, Cosmic Horror koji donosi četiri pesme prljave rokačine koja je metal ali samo u tom smislu da uobičajene rokenrol ekscese gura nekoliko koraka dalje. Dakle, ovo nije „žanrovski“ metal, sa visokim falseto vokalima i stalnom upotrebom tremolo ručice na gitari već više kopile iz znojave i strasne veze Motorheada, Venoma i New York Dolls. Naravno, Lüger imaju i doom komponentu ali imaju i tu „sleaze“ dimenziju koja vuče na pank rok iz NY Dolls asortimana i asortimana njihovih sledbenika. U svakom slučaju, ovo su četiri pesme odlilčne svirke i premijum rokenrol atmosfere.

[/color]https://lugerband.bandcamp.com/album/cosmic-horr-r-2

A Čikaški High Spirits lepo provlače žestok, kvalitetan ali „komercijalnije“ zvučeći hevi metal na svom četvrtom, albumu, Hard to Stop. Ovo je vrlo dobar, siguran i perfektno miksovan paket od devet pesama koje imaju u sebi dovoljno power pop prizvuka za „odrasliju“ publiku ali i sasvim dovoljno „pravog“ metala da bude sa dobre strane linije dobrog ukusa. High Spirits su, dakle, vrlo profi, sa svim svojim komponovanim solažama, višeglasnim pevanjem, razrađenim aranžmanima za bas-gitaru, ali ih od studijske bezdušnosti spasava ljubav ka dobrom rifu i jakom tempu. Neke pesme, na primer Since You’ve Been Gone i Now I Know su baš brze ali ceo album se vozi visokim tempom i mada su pesme ukalupljene u vrlo minuciozno pravljene aranžmane, ovde nema smaranja i nekakvih kvazibalada. High Spirits imaju ime koje asocira na bend lokalnih momaka što u kafeu svira obrade blugras klasika, ali ovo je solidan metal bend negde na zlatnoj sredini između, recimo, Scorpions i Riot, sa svojim odličnim rifovima i energijom i ja to moram da poštujem.

[/color]https://highspiritsmetal.bandcamp.com/album/hard-to-stop

Američki Judicator na svom takođe četvrtom albumu, Let There Be Nothing propoveda nekakav religijski nihilizam, reklo bi se, ali to radi kroz medijum solidnog hevi metala sa power metal stremljenjima. Za razliku od High Spirits, Judicator su manje „komercijalni“, muzika im je bliža progresivi (imaju blastbitove tu i tamo, recimo), pa i za nijansu hermetičnija, a kako i priliči nečemu što se bavi „ozbiljnijim“ temama, ali ovo  je, da ne bude zabune, i dalje klasičan, na rifovima i mejdnovskim ritmovima zasnovan hevi metal sa začinima koje bismo pre četrdesetak  godina smatrali delom te neke pomaljajuće scene ekstremnog metala. No, danas je granica ekstrema daleko pomerena pa se Judicator pozicioniraju na sredinu čopora sa svojim vrlo solidnim programom koji pokriva i power balade i progresivu i pravoverno rokanje, kako i treba. Rispekt.

[/color]https://judicatormetal.bandcamp.com/album/let-there-be-nothing

Iz Rusije, nesumnjivo s ljubavlju, dolaze power metal veterani Д.И.В.А. sa albumom od ranije poznatih power metal balada u novim miksevima. Meni je to, da se razumemo, previše baladaški ali ja sam pećinski čovek i ovo će sigurno da pročita i neko nežnije stvorenje kojemu će lepe akustične gitare što razlažu molske akorde, divne distorzirane harmonije i angelski glas pevačice (koja se ne zove Diva, nego Юта Зубковская) biti kao poslovična ulična svetiljka za noćne leptire. Prelepo:

[/color]https://divaband.bandcamp.com/album/remixes

King Gorm iz San Dijega su nešto tvrđi ali njihova muzika je vrlo ugođena sa ’70s vizijom progresivnog hard roka na putu da postane metal. Debi album ove kalifornijske ekipe dobar deo vremena zvuči kao King Crimson koji džemuju sa Deep Purple i Uriah Heep, ali to i nije neka zamerka sa moje strane, samo upozoravam da ovde heavy metal gruva ima odmereno i sa pauzama. No, ako volite lepo višeglasno pevanje, post-hipi optimizam, puno prijatnih akorda na klavijaturama i zvuk koji, za promenu, ima divnu, skoro pa da kažemo „prirodnu“ dinamiku, King Gorm su prava adresa. Njihove pesme imaju tu neku nevinu, ’70s epiku i okultnost koje su meni neodoljive:

[/color]https://kinggorm.bandcamp.com/releases

Za nešto više u’80s ključu, švedske rock boginje Thundermother imaju novi album i Heat Wave je em naišao usred stvarnog tapasa vrućine em je prijatan za uho. I oko, pretpostavljam, ako volite drusne švedske žene kako sviraju hevi metal osmehujući se prijateljski. Nisam bio zadovoljan albumom samog benda Rock Goddess prošle godine jer je bio kilav i nemaštovit uz svo dužno poštovanje britanskim veterankama, ali Thundermother upravo pokazuju kako to može (i, usudiću se da kažem TREBA) da zvuči na kraju druge decenije 21. Veka. Heat Wave je ploča veselih, razigranih hevi rok pesama sa jasnim bugi i bluz osnovama i taman dovoljno pop komponente da budu privlačne širem sloju publike. Thundermother znaju da napišu pesmu koja ima bogat ali prirodan harmonski program (Dog from hell, recimo) što ne beži od bluz osnove ali ima u sebi taman toliko Abba alhemije da ne zvuči kao nešto što smo čuli bar pedeset hiljada puta u prošlih pola veka već kao poznat, familijaran ali svež muzički program. I tako onda ceo album. Pesme su himnične, glasne i poletne, i imaju sasvim dovoljno „čistog“ metal sadržaja da budu dobre i surovim muškarcima ali i da podsete žene da one u ovoj muzici već decenijama imaju mesto koje se ne svodi samo na ukras za oko i, eventualno, poziciju pevačice. Vrlo lepo.

[/color]https://www.youtube.com/watch?v=E3zoI5NDcMQ&list=PL47GfgP7qL5gFPF8P28vnZ1Hz3ltNJS_Y


(Kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #866 on: 01-08-2020, 14:57:31 »
Satanica iz Japana deset godina nije izdala album ali Resurrection of Devil's Spirit je sad tu i, pa, šta je, tu je. Mislim, nije ovo rđava ploča ali je... agresivno osrednja. Bendu kao da je naprosto ponestalo ideja pa je Resurrection of Devil's Spirit prepun intenzivne formalne stilske vežbe gde se u nedostatku dobrog rifa i harmonije bend poigrava sa ritmom i dinamikom, ne postižući bogznašta. Satanica imaju dobar zvuk i osnovicu da proizvode solidan power metal/ speed metal program ali ovaj album dobre momente – kojih ima, sasvim ubedljivo – raspoređuje predaleko jedan od drugog i između njih umeće zaboravljiv filer. Nije uvredljivo ali nije ni sjajno:

https://youtu.be/0LI5NgqRv-M

Njemački Pure Steel Records su nas odavno osvojili ujednačeno odličnim izdanjima pa i ove nedelje nude zanimljiv program. Prvi na redu su Angband iz Irana sa svojim četvrtim albumom, IV. Naravno, kada ste iz Irana, bend nazovete po jednoj od najpoznatijih roguelike igara ikada i svirate progresivni power metal, sve ukazuje da ste UŽASAN nerd pa je i muzika na IV herojski nerdizam i nepoćudni metalski cheese. I to je sasvim dobro. Ovde pritom na vokalnim dužnostima imamo Tima Aymara iz Control Denied i on bendu dodaje lepu, melodičnu power metal oštricu. Bend ima i interesantne, proggy, pomalo i eksperimentalne aranžmane pa je ovo melodični, cheesy metal sa složenim ritmičkim matricama i aranžmanima. Nažalost, dobar deo toga je petljanje bez stvarne isplate, nego tek onako, radi petljanja a i miks je pomalo neprijateljski nastrojen prema bubnjevima kojima je ipak trebalo malo rada na snimanju i miksovanju da zvuče kako treba. No, radije ću čuti ambiciozan ali nesavršen album nego da slušam ispeglane, nemaštovite albume koji nisu neka retkost u power metal polju pa Angbandu dajem dosta kredita za sve što su ovde uradili:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/iv

Švedski Starblind na svom četvrtom albumu, Black Bubbling Ooze svakako nemaju problem sa miksom i zvukom i ovo je bogato producirana, zdravozvučeća ploča klasičnog hevi metala na kakav su nas Pure Steel i navikli. Starblind ovde zvuče veoma inspirisano, da ne kažem veoma voljni da prihvate zvuk Iron Maiden iz kasnijih osamdesetih i ranih (a onda i kasnih) devedesetih pa ako kažem da se ovde čuje dosta direktnih citata to može da zadeluje kao prigovor. Ali nije. Starblind rade muziku koju sami Maiden više ne rade, zaustavljajući se na tački gde su proggy uticaji još mogli da se spakuju u pesme od 3-4 minuta i sve pamtljive melodije, galopirajući ritmovi i ložački refreni koje Šveđani ovde izvuku ne bi uopšte loše došli Steveu i ekipi da ih stave na sledeći album kad god da on dođe. Starblind su, dakle, kopija radije nego original ali ovo je žanrovska muzika i računa se pre svega koliko ste dobri a ne koliko ste drugačiji. Meni je najvažnije da Black Bubbling Ooze puca od energije i vitalnosti i formatira se u kratkim, ubedljivim pesmama čistog metala koje meni veoma prijaju:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/black-bubbling-ooze

Treće Pure Steel izdanje za ovu nedelju je kompilacija 20 Years the Hard Way klivlendskih Attaxe koja je izašla još 2006. godine ali kako ju je bend sam izdao i nije imala neku veliku distribuciju može se smatrati praktično izgubljenom. Pure Steel ovom izdanju sada obezbeđuju kakvu-takvu besmrtnost a Attaxe to, na pravdi boga i zaslužuju jer je njihova muzika, sva nastala u osamdesetima (poslednji EP izbacili su 1990. godine) egzemplar klasičnog američkog heavy metala koji se nije priklanjao sweet metal ili thrash metal formulama koje su u toj deceniji izrasle. Attaxe su bili mali bend, pored tog jednog EP-ja na kraju puta imali su samo još jedan singl i masu demo snimaka, ali ova kompilacija pokazuje da su ovo bili muzičari od formata sa dobrim uhom za pesme, smeštajući se negde između Twisted Sister himničnosti i proto new wave of kojigod heavy metal zvuka bendova poput Riot. 20 Years the Hard Way je album velike raznovrsnosti zvuka ali uniformno dobrih pesama koje, avaj, nikada nisu dočekale da budu snimljene skuplje i dostupne širem krugu slušalaca. Ali makar danas možemo da ih slušamo i pomognemo istoriji da prepozna kvalitet:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/20-years-the-hard-way


Ovaj blok klasičnog heavy metala zatvorićemo novim albumom benda osnovanog još 1980. godine. Lionheart su osnovani kao neka vrsta NWOBHM supergrupe sa bivšim članovima Tygers of Pan Tang, Iron Maiden, Michael Schenker Group itd. Nije ovo dugo potrajalo i bend će prestati sa radom 1986. godine ne isprativši uspon grupa iz kojih su članovi došli. Ponovo osnovani trideset godina kasnije, Lionheart su snimili jedan album 2017. godine a evo ih sada ponovo sa The Reality of Miracles. Četvrti album u četrdeset godina – ovo ima šanse da bude zanimljivo, kažete sad vi, a i ja sam se zainteresovao da čujem šta danas znaju da pokažu Dennis Stratton, Steve Mann i Jess Cox. Oooops, čekajte, Cox više nije u bendu, menja ga Lee Small iz Shy, a na bubnjevima je Clive Edwards iz UFO i to je dovoljno blizu, da se mi razumemo, ali muzika koju Lionheart danas prave nije ni blizu NWOBHM zvuku kakav ja volim. Ovo čak nije ni heavy metal u ikakvom „new wave“ smislu jer najveći deo The Reality of Miracles zvuči kao trećerazredna kopija Whitesnake. Naravno, pedigre muzičara koji ovo prave je neupitan i album ima divan, dinamičan master, ali to je otprilike mesto na kome moram da stanem sa pohvalama. Većina pesama zvuči kao nešto što bi Whitesnake ili Bon Jovi ostavili za drugu stranu singla u najboljem slučaju, čak i udarna Thine Is the Kingdom odiše distinktno derivativnim šmekom, kanališući najgoru dezinfikovanu verziju Top-40 muzike iz osamdesetih gde sve pesme zvuče kao power-balade čak i kada su u pitanju „rokerski“ komadi. Naravno, ja sam dete onog vremena, Dennis Stratton je bio polubog za mene tamo početkom osamdesetih a ispred ikone Tygers of Pan Tang sam se krstio pred odlazak u krevet, tako da ja svakako mogu da pronađem i određene užitke u slušanju visokog kiča koji Lionheart ovde isporučuju, ali ovo je svakako uživanje pre svega u refleksiji i meditaciji o prošlim ili samo sanjanim vremenima, ne reakcija na kvalitet muzike. Lionheartov album je toliko isprazan i površan u svojoj tehnički ispoliranoj formi da je to na neki način strahopoštovanja vredno samo za sebe. Ali to nije baš neka pohvala.

https://www.youtube.com/watch?v=iNsWcl6iiMY&list=PLBzBwYhHpqLIXR5ciJ4a8tc8W1IEG2snX

Me Saco Un Ojo je mali death metal izdavač i distro iz Londona a njihovo najnovije izdanje je split mini LP dva brutalna benda. Mortal Wound su iz Kalifornije i, uslovno rečeno, za nijansu melodičniji – u smislu da im pesme imaju i malo atmosfere i solaže koje dodaju začin teškom death zvuku stare škole. Australijski Gutless su, pak, veoma brutalni sa neodoljivim mošerskim ritmovima, podzemnim vokalom i prejakim hromatskim rifovima sviranim na nezamislivo distorziranoj gitari. Prelepo.

https://mesacounojo.bandcamp.com/album/split-mlp


Ravno iz Indonezije stižu Death Vomit sa svojim trećim albumom, Dominion over Creation a na radost svih ljubitelja staroškolskog death zvuka. Death Vomit postoje negde od polovine devedesetih pa uz srazmerno malo snimljene muzike ima logike da je i Dominion over Creation ploča koja zvuči veoma ’90s. Ovo je death metal mračnih rifova i brzog tempa ali sa srazmerno jednostavnim aranžmanima. Kao nekakav istočnjački Vader, Death Vomit daju prioritet tečnosti pesama nad kreativnim idejama, harmonskim eksperimentisanjem ili ritmičkom kompleksnošću. Ovo je stoga jednostavan ali veoma kvalitetno odsviran, uverljiv death metal starog kroja koji ne donosi nikakva velika – pa ni mala – iznenađenja, ali prijatno curi, dobro je produciran i generalno prija:

https://deathvomitindonesia.bandcamp.com/album/dominion-over-creation

Od benda koji se zove Wizard Dick praktično automatski očekujete da je jedan od onih kućnih projekata što meću anime crteže na omote i prave hentai-grindcore na kompjuteru ali, ne, Wizard Dick je instrumentalni sludge bend (pojedinac?) iz Nju Orleansa i album Wizard Dick je zapravo... solidan? Ne bi mi ovo bilo dovoljno dobro jer nema pevanja, ali svirka je stvarno kvalitetna a i zvuk je iznenađujuće dobar pa gruvom nabijen album vrlo prijatno curi i sluša se sa uživanjem. Ko bi rekao?

https://wizarddickband.bandcamp.com/album/wizard-dick

Nisam baš neki slušalac metalcorea ali komšije su komšije pa je red da ukažem da je EP Colony in Dirt hrvatskog sastava Survived by Nothing prilično kvalitetan. Ovo ima sve standardne elemente: srednji, teški tempo, puno brejkdaun momenata, vrištav, brutalan vokal, supernizak štim itd. i ne mrda daleko od onog kako ja vidim tu hardcore/ metalcore matricu ali je u principu veoma dobro urađeno sa solidnim pesmama i odličnim zvukom, pa ako volite, ne propustite:

https://survivedbynothing.bandcamp.com/album/colony-in-dirt

Vrlo retko ovde pominjem bendove čiji mi kvalitet zvuka ranjava uši, ali evo, australijski Vestal Cuntvomit su zaslužili tu dubioznu čast. Njihov demo Beast Among Vermin je programski odvratna stvar, što se vidi i iz imena benda, sa jasnom željom da se kredo benda, „primitivna divljačnost i totalna mržnja“ reprezentuje što je bolje moguće i kroz muziku i kroz tekstove. Ali, kad se uz sve to doda podrumski kvalitet zvuka, Beast Among Vermin na kraju bude zapravo poštena, kratka kolekcija zaista divljačkih black-death pesama čija relativna jednostavnost ide u dobrom paru sa relativnom kratkoćom. Bend ne filozofira nego čuka svom brzinom sve vreme a harmonije, na samoj granici potpune disonance se dobro uklapaju uz manični tempo i satanske vokale. Ovo je redak primer no-fi metala koji uspeva da odigra na sve jake strane koje ima i zazvuči kao granična umetnost radije nego kao popodnevna zajebancija dokonih klinaca:

https://vestalcuntvomit.bandcamp.com/album/beast-among-vermin-2


Ponekada ne tražite kompleksne koncepte i muziku sa dubinom i samo biste da slušate glasan, agresivan deathgrind koji ne filozofira nego trese. Kanađani Fumigation su tu sa svojim najnovijim EP-jem, R0 5.7, a da ne ispadne da ih „hvalim slabim pohvalama“, ovi ljudi sviraju vrlo solidno i imaju jasne ideje o tome kako da aranžiraju svoje pesme. No, ovo je u suštini pošten, granitno tvrd deathgrind koji prvensteno osvaja ujednačenim intenzitetom svog nasrtaja na uši – gde čak ni skoro potpuno odsustvo dinamike ne smeta već, naprotiv, doprinosi ugođaju – i ne pokušava da se proda kao nešto suptilnije. Sasvim okej:

https://fumigationmetal.bandcamp.com/album/r0-57-ep

Za još ekstremnog metala tu su Piss on Christ iz države Njujork. Kada se bend zove kako se zove a drugi album je, posle eponimnog prvog, naslovljen, citiram, „Fuck Jesus Up the Ass“ jasno je da je u pitanju album za dobro raspoloženje i žurke. Elem, Fuck Jesus Up the Ass je zapravo vrlo slušljiva ploča death metala koji ima dosta pankersku crtu sa rokerskim harmonijama što se simpatično uklapaju uz blastbitove i klasičniji metal program. Pevanje je ovde malčice monotono ali je muzika generalno zanimljiva i, uz kratke pesme, ovo je ploča koja izaziva znatno više osmeha nego sablažnjivanja. Barem kod mene.

https://pissonchrist.bandcamp.com/album/fuck-jesus-up-the-ass

Lep thrash metal program stiže od austrijskih Deathstorm, a na njihovom četvrtom albumu For Dread Shall Reign. Ova ekipa iz Graca voli jedan prilično bazičan pristup muzici, i mada im je miks i snimak kvalitetan, album odiše patinom rane speed/ thrash produkcije, jasno se naslanjajući na tradiciju ranih snimaka Slayer, ali i Kreator, Sodom itd. Kompozicije nisu pankerski jednostavne, doduše, i bend ima sasvim razrađene i maštovite aranžmane sa povremeno iznenađujuće mnogo trešerskog muljanja i promena ritma. Opet, sama estetika je bazična, sa debilno prostim solažama i generalnom filozofijom koja se oslanja prevashodno na moćan rif i eksresivno pevanje radije nego na veliko harmonsko i dinamičko komplikovanje. To, uostalom, ne bi bilo u duhu ove muzike. Deathstorm uspevaju da raniji thrash metal spoje sa proto-death metal stremljenjima iz osamdesetih i naprave koktel koji je malo Slayer, malo Sepultura, malo Sodom i Kreator, a da sve to ipak na kraju bude njihovo i da zvuči autentično. Meni dovoljno.

https://deathstorm.bandcamp.com/album/for-dread-shall-reign

https://www.youtube.com/watch?v=D1Zqk8c60XU&list=OLAK5uy_nwto5_PySHUX-r7TxDJkidgEZ2_9Pc0R4

Dystopia A.D. iz Džerzi sitija ima novi album (ili EP), Rise of the Merciless. U samo 26 minuta bend ovde pakuje šest pesama i mnogo muzike i kako je u pitanju studijski projekat dvojice muzičara, ovo je skoro pa tipično „studijska“ ploča esktremnog metala progresivnog usmerenja. Čime hoću da kažem da Whitby i Shishido ovde ispevaju da se prošetaju veoma širokim spektrom shvatanja metala pa i da prošaraju po drugim žanrovima (slušajte saksofone u Plaguebringers pre nego što krene klasičan metalski solo na gitari!) a da se to ipak na kraju lepo uklapa jer ova dva čoveka umeju da napišu pesme. Zapravo, Dystopia A.D. su negde u klasi sa Slugdge sa svojim kompleksnim ali prijemčivim i pamtljivim kompozicijama gde se interesantan harmonski program i ritmička raznovrsnost ipak na kraju spajaju u nečemu što je gruv koji hrani i dušu i telo. Progresivni death metal često ume da se svede na izdrkavanje i pokazivanje koliko neparnih ritmova bend ume da zapamti, ali Dystopia A.D. su od bolje sorte i dali su ploču interesantne, ekspanzivne muzike koja se veoma lepo sluša:

https://dystopiaad.bandcamp.com/album/rise-of-the-merciless

Za kraj, novi Katalepsy je pred nama i mada je Terra Mortuus Est prilično dobra ploča, rekao bih da mi ne upada u kategoriju klasika kakva su bila prva dva dugosvirajuća izdanja ovog sada već dugovečnog benda. Katalepsy više ne interesuje da sviraju slem pa čak ni „klasičan“ brutalni death metal i zapravo je zanimljivo videti da je bend sa old school slamming death metal pozicija sa početka karijere, preko tehnički ekspanzivnijeg brutalnog detah metala kakav su svirali na prethodnom albumu, došli do nečega što je, pa... „komercijalno“ nikako nije pravi izraz jer je muzika Katalepsy i na trećem albumu bez sumnje i dalje previše ekstremna za ikakvog „mejnstrim“ slušaoca, ali ovo je svakako vožnja nešto bliža srednjoj traci u kojoj se nalaze slamming deathcore, deathcore, beatdown hardcore i drugi „core“ bendovi naših dana. Utoliko, vokal koga isporučuje Игорь Филимонцев je iz klasičnog slamming death metal podzemlja evoluirao u „urbaniji“ lavež gde su instance neljudskih, grlenih vokalizacija više ukrasi a „emotivniji“ duboki hardcore vokal je norma. Ovo, na kraju krajeva možda i nije sasvim neočekivan smer kretanja za nekoga ko je već godinama jasno radio unutar „wigga slam“ estetike i očigledno naginjao „uličnijoj“ verziji ovakve muzike. Slično, novi bubnjar, Андрей Пационов, iako vrlo korektan u ovome što radi, disciplinovano puneći muziku duplim kikovima i rešetajući moćne blastbitove, nema lepi gruv koga je genijalni Евгений Новиков provlačio na prva dva albuma. Uz gomilu mosh-friendly rifova koji rabe harmonski skučen „core“ spektar, ovaj album zaista deluje kao kombinacija beatdown i death metal pristupa koji se sreću na sredini i, iako je prepun impresivnih muzičkih momenata, ostavlja i utisak monotonije i nemaštovitosti. Nije fer, naravno, reći da je ovo preovlađujući utisak ali pojavi se on povremeno, pogotovo u poređenju sa prethodnim albumom koji je bio intenzivno inventivna ploča na harmonskom i ritmičkom planu. Terra Mortuus Est je više ploča za mošing i pijano šutiranje u klubu, a naprednije i harmonski interesantnije pesme, poput, recimo, naslovne su malo i problematizovane ekstremno glasnim masteringom. Iako deluje kao da se samo vajkam, žalim i nerviram jer nisam dobio ono čemu sam se nadao – a nisam – Katalepsy su ipak isporučili impresivan album koji ima dosta ideja, odsviran je vrhunski i koji samo možda nije tačno po mom ukusu. Možda će biti po vašem?

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/terra-mortuus-est

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #867 on: 08-08-2020, 15:47:40 »
Dakle, posle par nedelja u kojima je ponuda bila nešto skromnija, a to se dalo pravdati letnjim usporavnajem ali i iznurenošću od pandemije, prva sedmica Avgusta nas je zapljusnula skoro neverovatnom količinom kvalitetnih metal izdanja. Svuda kud pogledate iskače nešto što će se pojavljivati na listi albuma godine: u blek metalu, stoneru, death metalu... Jebote, čak su i Deep Purple izdali novi, neočekivano pristojan album. Ako imate piće, sad je trenutak da naspete jer ćemo biti ovde izvesno vreme.

Blek metal! Ruski Coated With Filth su me zatekli nespremnog svojim prvim albumom, Like Sacrificial Lambs. Bend postoji već deset godina (makar je toliko prošlo od prvog EP-ja) i nije bio naročito aktivan, reklo bi se, a što objašnjava činjenicu da nikada nisam čuo za njih uprkos intrigantnoj viziji blek metala što je ekipa iz Čeljabinska ima. „Ekipa“ možda i nije prava reč jer bi se reklo da je sve ovo delo osobe po imenu Slava Antonenko, ali muzička filozofija ovog albuma je svakako da se blek metal ozbiljno odvuče iz analogne u digitalnu domaju i da se tamo od njega napravi nevaljala, bučna zver da ućutka sve zveri. Drugačije rečeno, Coated With Filth kombinuje klasičan blek metal, jeftine digitalne orkestracije, industrijski ton i svakakve druge tehnike iz domena ekstremnog metala da spremi obrok koji je bodljikav, ljut, ali fascinantan sa svojim stalnim mutiranjem i bežanjem od utvrđenih blek metal formula za račun eksplozija agresije i seksi gruva. Drugačije drugačije rečeno, ovo je kao nekakav ruski jednočlani Anaal Nathrakh u ranoj fazi i ovo mislim kao veoma ozbiljan kompliment.

https://coatedwithfilth.bandcamp.com/album/like-sacrificial-lambs

Otkada su Poljaci Batushka napravili ršum sa svojim pravoslavnim, liturgijskim blek metalom, imamo čitav podžanr imitatora i klonova (čak i ne računajući da je originalni bend podeljen na dva nova). Gospod su nastali, verovatno, kao parodija na sve to, ali nije da ćete slušanjem EP-ja Deceased ukačiti ikakve parodijske tonove. Ovo je lo-fi pravoslavni blek metal sa pojanjem preko srednjetempaškog gruva i s obzirom da je praktično kućna produkcija, ovih pet pesama su neobično simpatične, ali i veoma slične jedna drugoj:

https://gospod.bandcamp.com/album/deceased

Kineski Holyarrow na promo slikama poziraju sa mačevima a ne sa strelama što je u startu sumnjivo, no, hajde, njihov novi EP, Oath of Allegiance II / 衷赤 II, neka vrsta neočekivanog nastavka debi albuma iz 2016. godine ima dve dugačke, pompezne, epske pesme koje uprkos svojim neverovatnim naporima da me od sebe odbiju preteranom količinom preokreta i novih delova, da ne pominjem cheesy ugođaj, ipak uspevaju da me pridobiju strašću ali i tim istim cheesom koji mi je simpatičan:

https://holyarrow.bandcamp.com/album/oath-of-allegiance-part-ii

Oklendski Vassafor prave dosta velike pauze imeđu albuma ali su ipak za manje od decenije uspeli da nanižu tri komada. To the Death je muljava, mračna, lo-fi komadeška black-death premlaćivanja koja, iz čistog inata počinje pesmom od dvanaest a završava se pesmom od sedamnaest minuta. Bend se svojski ulaže da opravda ovako dugačke aranžmane i To the Death je album zanimljivih i perverznih black metal ekscesa, vrlo veran mračnoj, smrću i zlom opsednutoj estetici ove muzike. Ali ako možete da istrpite muljav zvuk, ovo je vrlo dobro napisano, autentično i vredno truda:

https://vassafor.bandcamp.com/album/vassafor-iii-to-the-death

Great Cold Emptiness je ime benda koje vrlo jasno sugeriše o kakvom se brendu atmosferičnog blek metala radi. Ipak, ovaj donedavno jednočlani a odnedavno višečlani bend iz Mejna, predvođen Nathanom Guerretteom koji, oprostićete mi, izgleda kao šef smene na benzinskoj pumpi negde u Vojvodini, ima distinktan ton i zvuk koji čini slušanje drugog albuma, Death Gifted a Bouquet, interesantnim iskustvom. Ovo je black metal/ doom metal ploča koju je Guerrette sam napisao i odsvirao uz samo gostovanja na vokalima i gitari pa je u pitanju izrazito intiman, ličan rad inspirisan ljubavnim raskidom što je autora očigledno veoma pogodio. No, Death Gifted a Bouquet, uprkos svoj očekivanoj patetici uspeva da zazvuči dostojanstveno, čak plemenito inspirisan u toj melanholičnoj meditaciji, spajajući shoegaze akorde, ambijentalne matrice i metal abraziju u solidno funkcionalnu celinu. Predugačku – četiri pesme na ovom albumu dobacuju do čak 67 minuta trajanja – ali funkcionalnu. Album izlazi iduće nedelje:

https://flowingdownward.bandcamp.com/album/death-gifted-a-bouquet

https://youtu.be/kOYY8n2xL9Q


Déhà je već na ovim stranicama zabeležio pominjanje i njegove najemotivnije strane pa da pomenemo i album A Fleur de Peau - III - A Fire that does not burn koji je izrazito emotivan depresivni blek metal prilično ružnog zvuka, ali slutim da to ciljnoj grupi neće smetati. Déhà zna šta radi sa ovim gitarama koje nemaju trunku dinamike i samo polivaju slušaoca smenama nežnih, melanholičnih akroda dok on preko vrišti i nariče. Kompozicije su opsceno predugačke ali i to je u duhu senzibiliteta koji se ovde traži i depresivni, melodični blek metal ovog prolifičnog i cenjenog belgjskog autora bez ikakve sumnje ima svoj osobeni identitet i šarm.

https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/a-fleur-de-peau-iii-a-fire-that-does-not-burn

Aryoch su u mojoj knjižici imali plus već zbog imena koje, zna se, slavi jednog nevaljalog boga, ali i prvi EP, The Arrival im je simpatičan. Malo zvuči čudno da me veliki blek metal bendovi neretko smore posle tri takta, a da ovim polu-sobnim projektima dajem svoje vreme i naklonost ali tako je to: blek metal je u velikoj meri muzika autentičnosti i ona često jače bljesne kada stižete jeftinijim prevozom. The Arrival daje tri pesme „simfonijskog“ blek metala ali ovde nema mnogo umiranja u stvarnim simfonijskim aranžmanima – sintetički gudači i duvači promiču u pozadini, svakako, ali Aryoch pre svega pišu dobre, kvalitetne pesme dobre atmosfere i odličnih ideja, sa izvesnom „cyber“ crtom u aranžiranju a koja se sjajno dopunjava sa tim lo-fi orkestracijama. Sve to zvuči „demo“ ali izvrsno i ja sam u ove tri pesme uživao.

https://aryoch.bandcamp.com/album/the-arrival

Kad smo već kod upečatljivih imena, bavarski duo Super Satan su sebi obezbedili makar da budu primećeni na svakom spisku metal bendova na koji dospeju. Ali, znate kako to već ide, zainteresovanost onda treba konvertovati u pažnju a  debi album nazvan Menetekel ovde obavlja dobar posao. Super Satan nisu nikakav šaljivi, parodični projekat i Menetekel je ploča odličnih kompozicija agresivnog ali dinamičnog i raznovrsnog blek metala sa izvrsnim zvukom u kome se svi instrumenti dobro čuju (slušajte bas!) i master ima puno „vazduha“ a aranžmani su ekspanzivni i puni ideja i dobrih tema. Super Satan se izrazito trude oko pesama i majstorski spajaju emotivnost i klasičnu metalsku agresiju za koktel koji zadovoljava na više nivoa. Odličan debi:

https://thanatoskult.bandcamp.com/album/menetekel


Norvežani Brotthogg na svom drugom albumu, The Die is Cast impresivno kombinuju melodični black metal i melodični death metal sa šalicom progresive za ploču prijatne, čak i umiljate muzike koja pored standardne melodeath dinamike ima i određene kinematske dimenzije koje stižu sa blek metal strane. Slušajte, recimo sjajan način na koji klavijature oplemenjuju glavnu temu u prvoj pesmi, Nokturne koja izmiče „The Black Dahlia Murder klon“ kletvi mada je jasno da se bend napaja sa tog izvora. Vrlo prijatan, vrlo melodičan ali teatralno mračan metal za sladokusce.

https://brotthogg.bandcamp.com/album/the-die-is-cast

Nizozemci Adversarius su se izuzetno potrudili da ostave utisak svojim debi albumom In Nomine Draconis Inferni a koji je došao posle nekoliko godina treninga u kraćim izdavačkim formama. In Nomine Draconis Inferni je kako joj i ime sugeriše ploča žestokog i bučnog satanističkog metala ali Adversarius uspevaju da svoj naprženi zvuk oplemene melodičnošću koja na momente ide i do sasvim klasičnih metal formi, sa referencama na Iron Maiden i ovo se fino uklapa uz inače agresivan, konfrontativan pristup. Bend piše pesme na jedan organski, prirodan način, vešto se oslanjajući na upečatljive gitarske teme (slušajte razlaganje koje kreira i nosi sržni identitet pesme In Nomine Draconis Leviathan) i praveći dinamične, ekspanzivne ali ne razvučene aranžmane. Satanistički blek metal često ume da bude jednodimenzionalan i nemaštovit ali najbolji među ovakvim bendovima razumeju da je zavodljivost Paloga ne samo u moći već i u slatkorečivosti i muziku ugađaju njegovoj višeslojnosti. Adversarius su, bogami, s pravom izborili pravo da se pominju uz najbolje:

https://voidwandererproductions.bandcamp.com/album/in-nomine-draconis-inferni

Stalno pričamo da je Poljska na samom vrhu piramide straha u blek metalu a albumi kao što je drugi album ekipe Kalt Vindur podsećaju zašto. .​.​.​and Nothing Is Endless je fascinantna ploča modernog  blek metal zvuka koji zvuči autohtono i originalno a bez napuštanja osnova ovog žanra. Kalt Vindur imaju mračan ali prijemčiv zvuk sa vrlo dobrim miksom i pesme koje njihove progresivne ambicije koriste za nadahnuto aranžiranje i smele harmonske eksploracije (The Blind Sin Hunter, Dirty Yields) umesto za tehnička izdrkavanja. Ima tu i post-blek metal ekscesa (recimo Eyes ov Gods) a bend majstorski pakuje devet pesama u nešto više od pola sata muzike podsećajući da kvalitet i kvantitet mogu da se spoje na ekonomičan način. Izvrsno:

https://witchinghourproductions.bandcamp.com/album/and-nothing-is-endless

Ekvadorski Angel Negro me je ljudski razgalio svojim novim EP-jem, Forjado en el infierno. Black/thrash metal koji ovaj bend svira svodi se na sirove, a i surove pesme pune opuštenih blastbitova i dobrog trešerskog rif-rada. Pesme se, da bude jasno, ne razliku između sebe nešto preterano pa se, recimo, Caravana Satanica gotovo neosetno preliva u Poder y destrucción ali to je upravo jaka strana ove ploče. Ona, naime nije dugačka, ima lep zvuk i poštenu svirku pa tih jedanaestak minuta proleti ugodno i nimalo ne overstejuje svoj, jelte, velkam. Nadam se da će Angel Negro uskoro još snimati jer je meni ovo sjajno bez obzira na svu prostotu koju baštini.

https://deadsignrec.bandcamp.com/album/forjado-en-el-infierno-2

Od muzike indonežanskih Tombstone maltene je zanimljivija neizgovorena drama koju sugeriše njihovo onlajn prisustvo. Prvo, ime Tombstone je urnebesno jer mada znači „nadgrobni kamen“, u većini nas (starijih) zapadnjaka izaziva asocijacije na vestern filmove. Drugo, bend za sebe na Bandcampu kaže da je duo a na Metal Archivesu su na slici troje. Ta ista slika koristi se i za Bandcamp profil, samo je osoba sa desne strane isečena. Bend je osnovan 2005. godine, ima čak i link za Myspace stranicu na ’Bandcampu, ali mu je album The Awakening of Darkness prvo izdanje, itd. No, ispostavlja se da je ploča vrlo solidna. Tombstone se ne useravaju preterano od svežih i originalnih ideja ali ovo je više nego pristojan drugotalasni blek metal sa pesmama koje pravdaju svoja peto, šesto, sedmo i osmominutna trajanja i sa dobrim zvukom. Možda su Tombstone ovih petnaest godina samo ozbiljno radili? Kakogod, ovo je korektn debi za duo iz Džakarte i, nadam se, ne poslednji album koga će snimiti:

https://tombstone666.bandcamp.com/album/the-awakening-of-darkness

Moskovljani БѢСЪ veoma jasno pokazuju da im nije stalo do slave i para već i time što ime neće umeti da im izgovori niko ko ne zna rune a naslovi pesama su i dalje na ruskom na singlu čiji naziv moj word processor ne može ni da ispiše jer je u pitanju neka egzotična runa. Bunilo! Jer ovo je FENOMENALAN blek metal koji meša izvrsni drugotalasni, žestoki, premlaćivački zvuk sa malo pravoslavne liturguje, a sve, reklo bi se, u slavu satanizma. Mislim, pesma Царская Печать je MNOGO dobra sa svojim ubistvenim tempom i žestinom a nešto sporija Страхъ, Петля и Яма uspeva da ima onaj klasični slovenski ili ruski melanholični prizvuk a da i dalje zvuči mišićavo i moćno. Sjajno:

https://biese.bandcamp.com/album/--2

Venecuelansko-čileanski Slebst na svom  drugom albumu, Relatos de angustia nudi melodičan i prilično progresivan black metal sa jednim epski širokim zahvatom koji, pak, vrlo lepo leži uz reflektivnu, meditativnu tematiku pesama. Jedini član ovog projekta, enigmatični N je svoj kompozitorski i produkcijski kvalitet jako istesao pa je ovo jedna veoma ubedljiva ploča koja ne pati od samozaljubljenosti što ponekad mori te jednočlane blek metal sastave, a koja osvaja veoma strastvenim izvođenjem i jakom ama ne preslađenom emocijom:

https://selbst.bandcamp.com/album/relatos-de-angustia

Blek metal izdanje tjedna je svakako novi album Krallice, nazvan Mass Cathexis i rađen u kolaboraciji sa Neurosisovim basistom i pevačem, Daveom Edwardsonom. Malo sam se iznenadio kada sam shvatio da je od poslednjeg pravog albuma Krallice prošlo tri godine i da je bend u međuvremenu vatru ložio živim albumima i singlovima. No, neka je, jer Go Be Forgotten je bio masivan album i nikome od nas ne bi koristilo da su Krallice samo imitirali njegov zvuk na narednim izdanjima. Mass Cathexis je, opet, dakle, priča za sebe sa Barrom i drugovima koji se sasvim prirodno uklapaju uz Edwardsona mešajući svoj indie/ avangardni blek metal sa apokaliptičnim, proročanskim metalom koji dobijate kada Edwardson peva. Krallice nikada nisu imali ambiciju da budu deo ijednog etabliranog blek metal talasa ili podžanra, jer Barr ionako nikada nije pripadao nigde i uvek kopao sopstvene kanale spajajući avangardu i ekstremnu pop muziku, pa tako i Mass Cathexis nastavlja da blek metal oplemenjuje odlazeći veoma daleko od žanrovskih matrica ali nikada sa prezirom, uvek sa eksperimentatorskim žarom. Ovo je, kad smo već kod toga, možda najeksperimentalnija, najavangardnija Krallice ploča do sada sa muzikom koja na momente podseća na Barrov stari projekat Orthrelm svojim nezamislivo komplikovanim matematičarenjem i sumanutim harmonskim pustolovinama. Opet, Barr je Krallice, slutim, i osnovao da pobegne od etikete „avangardiste“ ili „eksperimentatora“ i da svoje eksperimente postavi u određeni žanrovski kontekst koji će im dodati na težini pa tako i ovaj album profitira od poštene blek metal osnove uspevajući da joj uradi fantastično zanimljive i inventivne stvari kroz ovih devet pesama. Plus uobičajeno zanimljiv miks i koliko-toliko dinamičan master. Narode, imamo pobednika za ovu nedelju a i jakog natjecatelja za kraj godine:

https://krallice.bandcamp.com/album/mass-cathexis 

Stoner! Italijani Rainbow Bridge su, inspirisani lokdaunom i nemogućnošću držanja koncerata ušli u svoj podrum i džemovali kao blesavi i iz toga je nastao album Unlock. Ovo je skoro pa idealan primerak ovakvog tipa albuma jer Rainbow Bridge ne samo da imaju fenomenalan zvuk – naglašavaju da su svi zvuci napravljeni basom (uključujući kontrabas), gitarom i bubnjevima da ne mislimo da ovde ima nedobog sintisajzera ili, štajaznam, gusala – već i vrlo dobro umeju da zaprave jedanaestominutne džemove koji imaju odličan gruv ali i kontrolu nad razvojem tema. Speero the Hero, recimo, pokazuje gitaristu Giuseppea Piazzollu kako perfektno koristi efekte da svoj hipnotički džem lansira u orbitu a bez gubljenja u pravljenju buke. Marvin Berry (da, referenca na Back to the Future, dobro se sećate) koja album otvara je izvrstan psihodelični bluz za naprženom distorzijom a The Girl That I Would Meet This Summer je hendriksovski hard rok džem u najboljem mogućem smislu. Odličan album:

https://therainbowbridge.bandcamp.com/album/unlock

Blues Funeral Recordings iz Albukerkija su nas za ovo ljeto obradovali kompilacijom WEEDIAN Volume 4 prepunom odlične heavy psihodelije i stoner roka. Ovde od bendova za koje smo čuli i uglavnom jako hvalili u ovim nedeljnim pregledima imamo Stonebirds,  Bismarck, Slow Green Thing, Las Historias i Neptunian Maximalism a pored njih ima još jedanaest pesama zanimljivih lo-fi i manje lo-fi psihodeličara i dumaša. Sve to košta samo dolar da se daunlouduje i sluša koliko hoćete pa je skoro neukusno da ovu odličnu kolekciju propustite, pogotovo što će vam dati prozor u rad izdavača koga VEOMA vredi pratiti i dalje:

https://bluesfuneralrecordings.bandcamp.com/album/weedian-volume-4

The Drawbacks su Grci. To je to, to je moj opis benda. Ako vam nije dovoljno, niste me dovoljno čitali ali ja sam milosrdan pa ću dodati da The Drawbacks na svom albumu Lost in Time nude zavodljivi, dobro producirani i odlično odsvirani desert rock koji će vam prijati ako ste ikada slušali Monster Magnet ili, uopšte, voleli električnu gitaru i distorzirani teški rok.

https://thedrawbacksband.bandcamp.com/album/lost-in-time

Nijemci Lost To Wolves su na sličnim koordinatama na svom istoimenom debi EP-ju. Odlično producirano, ubedljivo odsvirano i sa jednom snažnom „televizijskom“ dimenzijom, ali uz songrajting koji će zadovoljiti i probirljiviju klijentelu, Lost To Wolves su još jedan od milion desert rock bendova koji danas rade i zvuče fantastično dok omatoreli, ogorčeni ljudi nariču da „više nema pravog roka“.  Jes baš.

https://losttowolves.bandcamp.com/album/lost-to-wolves-ep

Gotivan, bluziran ali i abrazivan, takoreći gruvi ali grub koktel sludge i stoner metala stiže nam iz Nju Džersija posredstvom benda Barrow Downs. Nepamtljivo ime benda dopunjeno je nazivom EP-ja koji je, pa, relativno izlizan – Ritual – pogotovo što muzika nije naročito ritualistička. Ali je dobra, Barrow Downs teško treskaju, imaju skoro neizdrživo distorziran bas koji proždire sve u miksu, a to onda ostavlja utisak da se ostali instrumenti bore da se čuju pa su i pesme, pune tih gotivnih bluz muljavina i oziozbornovske škole pevanja, nekako moćne. Fino:

https://barrowdownsdoom.bandcamp.com/album/ritual

Black Spirit Crown su dva čoveka iz Ohaja sa pet pesama na EP-ju Gravity a koje su dobrozvučeći, zdrav, poletan stoner metal, sa teškim zvukom ali dovoljno šarma i lepršavosti da se nađu sa prave strane, jelte, istorije. Ovo je muzika kojoj bi pravi bubnjar svakako doprineo – ne zato što je ritam-sekcija loše programirana već bi bubnjar sa svojim dinamikama i nesavršenostima dodao organsku crtu muzici koja ima veoma finu dimenziju distance i hipnotičnosti, pa bi sve zvučalo još vitalnije i energičnije. Ali i ovako je odlično. Black Spirit Crown su bend dobar i za normalnu publiku i za nas budale, sa svojim odlično napisanim, veoma gruvi i melodičnim pesmama. Pevanje takođe osvaja suptilnim multitrekovanjem i intervalima i da je sve to samo malo dinamičnije u zvuku bilo bi IZVANREDNO.

https://blackspiritcrown.bandcamp.com/album/gravity

Krojdonski The River me nisu zimus baš raspametili svojim trećim albumom, pa je fer reći da me ni kompilacija Different Dirges '03 - '05 ne raspamećuje ali je interesantno čuti ovaj gotski/ pop doom bend u raznim svojim verzijama, sa različitim kvalitetom zvuka, mada uglavnom dosta mutnim i mračnim. Što se solidno uklapa uz estetiku grupe, naravno, no Different Dirges '03 - '05 je ploča koja čini da bend zvuči ranjivije i autentičnije nego na bolje produciranim pločama pa mi je time i simpatičniji. Ima ovde šmeka:

https://riverbanduk.bandcamp.com/album/different-dirges-03-05

Za slučaj da se osećate poletno, raspoloženo, optimistično, Italijani Bleeding Eyes imaju četvrti  album i Golgotha je jedan od najtačnijih naziva albuma u istoriji davanja naziva. A prvi album im se zvao No God! Ekstremno teški, glasni doom-sludge metal koji ova ekipa valja nije tu da ikoga ohrabri ili uteši, već naprotiv, da ga podseti koliko je život mučna, naporna stvar. Naravno, na najbolji moguć način. Bleeding Eyes majstorski pišu dugačke, prespore pesme ogromnih rifova i prenapregnutih distorzija koje samo što ne izazovu požar u pojačalima a pevač Simone Tesser  preko svega izvikuje svoje proročanske stihove pa povremeno i zapeva, dajući svemu jednu gotovo propovedničku dimenziju. Pogotovo što je sve na italijanskom. Bleeding Eyes su, naravno, svesni kako je ovakvu muziku teško slušati ako se sastoji isključivo iz nerazblažene agresije pa imaju i veoma dobro ubačene pasaže ambijentalne meditacije i „mekše“ svirke a što sve „poentu“ albuma čini još ubojitijom. Sjajno:

https://bleedingeyes.bandcamp.com/album/golgotha

Transylvanian Tapes izbacio je prvi album pensilvanijskih death-doom metalaca Caged i ovo su četiri dugačke pesme mučne ali ipak prijemčive svirke. Stricken by Continuance nije PREDUBOK album ali Caged shvataju da je neprestano udaranje u glavu u istom tempu i istim intenzitetom ipak malo neproduktivno trošenje svačijeg vremena pa ovde ima taman toliko interesantnih ideja i diverzija da možemo da pričamo o identitetu benda i potencijalu za dalje solidne radove:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/caged-stricken-by-continuance

Ripple Music i ove nedelje nude sjajan program u vidu split albuma grupa Howling Giant i Sergeant Thunderhoof. TURNED TO STONE Chapter 2: Masamune & Muramasa je tematska ploča koja koristi progresivni stoner rok da priča o dvojici japanskih kovača poznatih po svojim legendarnim mačevima. Howling Giant nude dve pesme proggy muzike koja se ne bori sa jazz akordima i neobičnim metrikama već ide napred nošena odličnim rifovima i klavijaturističkim matricama. Epski. Britanci Sergeant Thunderhoof su klasičniji psihodelični stoner i njihova 21 minut dugačka stvar se dostojanstveno ravija u proggy smeru zadivljujući svojim negubljenjem gruva sve vreme:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/turned-to-stone-chapter-2-masamune-muramasa

Još jedan član Neurosis ima album ove nedelje. Steve Von Till je izbacio album ambijentalnih meditacija koje nemaju ni gitare ni bubnjeve već samo sintisajzere i njegovo „soul“ pevanje preko. Solidno to zapravo zvuči i mada je No Wilderness Deep Enough, naravno, pomalo patetična ploča, to je ona dostojanstvena, plemenita patetika i lepo odmerena količina metalskog cheesea:

https://stevevontill.bandcamp.com/album/no-wilderness-deep-enough

Mučan, težak ali dobar sludge doom metal iz Sakramenta donosi nam Occlith na svom prvom albumu Gates, Doorways, and Endings. Ovo je muzika sa svom tom nekom melanholijom i sporošću doom metala ali proterana kroz abrazivni, mučni filter sludge metala pa ako volite da istovremeno plačete od tuge ali i od besa, Occlith su prilično dobra ponuda. Mada je treba izdržati – pesme su sve preko deset minuta i bend se trudi da opravda ova trajanja varijacijama u dinamici i raspoloženju ali agresivni, teški zvuk svakako ne čini ovo lakim albumom za slušanje. Nije, dakle, da se vrti u krug ali rekao bih da je dobro za ponovljena slušanja:

https://occlith.bandcamp.com/album/gates-doorways-and-endings

Rusi I Will Kill Chita aka IWKC na singlu Evil Cosmonaut daju dve pesme i petnaestak minuta dubokog psihodeličnog doom zvuka. Naslovna pesma je superspori, superteški , jako distorzirani komad svemirske psihodelije sa lavinom mikrofonije i osmožičanom bas gitarom, a drugi komad Meine Seele selber ist diese Flamme je neka vrsta death/ sludge košmara improvizovanog na probi i to  zvuči sjajno. Takođe, ovo nije poslednji put da danas vidimo kosmonauta na omotu:

https://iwkc.bandcamp.com/album/evil-cosmonaut

Još jedna kompilacija za vaš užitak dolazi od strane njujorškog izdavača Torture Drome i zamišljena je kao sekvenca epizoda iz fiktivne televizijske horor-serije. Torture Drome Presents: Evil Doom zaista ima tu kinematsku, pomalo i vodviljsku dimenziju sa bendovima koji svoje spore, mračne pesme izvode sa puno šmeka i odmerenog, „televizičnog“ miksovanja doom, stoner i psihodeličnog metala. Vrlo dostojanstveno i zapravo vrlo konzistentno po kvalitetu, tonu i senzibilitetu. A još sve besplatno! Pa imate li vi dušu ako ovo ne poslušate?

https://torturedrome.bandcamp.com/album/torture-drome-presents-evil-doom-2

Volio sam debi album teksaških Burn Ritual, pa mi je i drugi album, The Void sasvim po ukusu. Kvartet iz San Antonia ne menja ništa radikalno u svom zvuku, nastavljajući sabatovski teški, zavodljivi rok sa odličnim, tamnim rifovima i psihodeličnim, snolikim vokalima. Burn Ritual i dalje pišu lepe, na gigantskim, lepljivim rifovima zasnovane pesme i i dalje razumeju da zvuk ne treba da bude iskomprimovan do neizdrživosti da bi bio „težak“ i „moćan“. Da su samo opušteniji u soliranju bili bi perfektni ali dobro, ima vremena. Odličan album teatralnog, mračnog a poletnog doom metala:

https://burnritual.bandcamp.com/album/the-void

Nadja već izvesno vreme žive od kanibalizovanja svoje stare diskografije, izdajući žive albume sa snimcima starim oko deceniju i, valjda, ponešto zarađujući od toga. Na red je došao onaj drugi siguran trik – remiks album. No, kvaka je u tome što su Nadja generalno odlični pa su im i ovi low effort radovi zapravo vrlo dobri. The Drone Mixes je baš ono što piše na pakovanju: kolekcija gitarskih (uglavnom gitarskih) dronova, dobijenih remiksovanjem pesama sa starih Nadja izdanja. Je li to dobro? Pa jeste, Aidan i Leah su generalno odličan duo koji već dugo komunicira praktično telepatski a  prilika da se starom materijalu pristupi iz novog ugla im je dala šansu da pronađu mnoga njegova sveža značenja i zračenja. Ne znam planira li Nadja da ikada uradi nešto stvarno novo ali i ovo što sada rade je uzbudljivo:

https://nadja.bandcamp.com/album/the-drone-mixes

Ukrajinski Mauser kasne jedno 35 godina sa svojim krosoverom između hardcore punka i thrash metala, ali je njihov eponimni prvi album meni simpatičan. Nije ovo nikakva nova perspektiva na ovu muziku ali bend se uspešno i sigurno pakuje među moja sećanja na ’80s crossover i bendove poput Crumbsuckers, Cro-Mags, Infezione, pa i Bad Brains čiju House of Suffering Ukrajinci vrlo solidno obrađuju. Prelepo:

https://mauserhc.bandcamp.com/album/self-titled

Ako dobro razumem njihovu biografiju na google-translate engleskom, tokijski The Azikuwashers su formirani 2009. godine kao death metal bend ali su se kroz karijeru izšlifovali u današnju kombinaciju pank roka, metala i brojnih drugih žanrova koji se u datom trenutku uklapaju u viziju benda. Drugi album, Sirarponcaca je vesela i bučna pank rok/ metal ploča sa pamtljivim refrenima i poletnom, energičnom svirkom koja na trenutke odlazi u sasvim neočekivanim smerovima. Kliše je ovako veselo ekscentričnu muziku smatrati „tipično japanskom“ , ali The Azikuwashers zaista podsećaju šta se može dobiti kada se izmestite iz „klasičnog“ posmatranja žanrova i svirate stvari po osećaju. Lepo:

https://theazukiwashers.bandcamp.com/album/sirarponcaca

Kolumbijski Decarabion imaju prvi apbum i Bastard Son of Divinity je samo za hardkor ljubitelje muljavog, neprozirnog brutalnog death metala. Momci iz Bogote imaju umrljan, nedinamičan zvuk u kome se rifovi jedva razlikuju, bubnjevi sviraju samo blastbitove ili duplim kikovima napunjene „mosh“ritmove, vokal zvuči kao da je sa dna kace itd. Ono što ovom bendu svakako treba priznati je da se trude oko pisanja pesama bez obzira na prilično restriktivnu estetiku u kojoj rade. Ovo nije death metal za žurke i dobro raspoloženje već zaista brutalna, nepraštajuća svirka samo za najposvećenije:

https://decarabion.bandcamp.com/album/bastard-son-of-divinity

Australijski Faceless Burial na svom drugom albumu, Speciation nude vrlo dobro napisan i dinamično odsviran death metal sa blagim progresivnim elementima. Nije ovo ful-on progresiva sa ćelavim bas gitarama i jazzy akordima, Faceless Burial su propisno mračan i brutalan kombo sličniji po senzibilitetu jednim Tomb Mold nego jednim Cynic. Ali ima tu lepih progresivnih tema i trikova dok bend sigurno krči put kroz šumu velikih, opakih rifčina, sve  u odličnom miksu i dinamičnom masteru. Mislim, slušajte kako bubanj zvuči prirodno! Divota! Još jedan siguran hit za Me Saco Un Ojo Records:

https://mesacounojo.bandcamp.com/album/speciation

Raped by Chains je UŽASAN naziv za petostruki split album hevi metal bendova sa raznih strana sveta (Argentina, Peru, Španija, Čile, Malezija), ali je muzika, ah, odlična. Raptore iz Španije otvaraju program sa dve moćne NWOBHM stvari sa pamtljivim melodijama i pevanjem koje je toliko prefinjeno iritantno da je savršeno. Ostali se baš trude i Filosa iz Argentine je vrlo simpatična sa svojim kasetnim zvukom i slatkom pevačicom a malezijski Firasah je ponovo savršen NWOBHM u nesavršenom miksu. Peruanski izdavč Black Legion ima u svom logotipu kasetu i ova kompilacija ima baš kasetni prizvuk i estetiku bez obzira što izlazi na CD-u. Ona je prljava, seksi i neodoljiva:

https://blacklegionrecs.bandcamp.com/album/raped-by-chains
 
(Kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #868 on: 08-08-2020, 15:48:08 »
Jayabaya iz Indonezije sebe nazivaju progresivnim power metal bendom ali istina je da se njihov dinamični power metal na EP-ju Anathema, bez obzira na sva zaogrtanja u klavijature i sva pevanja u falsetu zapravo dobro i rado ukršta sa ekstremnim metalom. Kebak Ludira, recimo, bez pardona fuzioniše brzi thrash/ power metal pristup sa čistim death metalom sa sve hromatskim rifovima, blastbitovima i dubokim death pevanjem. Posle toga sledi power balada Kilisuci Part I (Moksa) koja zvuči kao uvod za poslednju epizodu u sezoni omiljene anime serije sa svojih sedam minuta neprekinutog cheesa i divno naivnih lirskih emocija. Pa zatim ide naslovna pesma koja je opet rasvirani, raskošni power metal sa melodičnim temama i pevanjem, prevučenim preko blastbitova. Hoću da kažem da Jayabaya nisu bend koji se zaista drži nekih „utemeljenih“ žanrovskih ograničenja ili definicija i da je njihov pristup metalu svež, zabavan i kvalitetan. Sve preporuke:

https://interluderecords.bandcamp.com/album/anathema

Mladi čileanski death metal sastav Deconsekrated je svoj demo iz Juna ove godine snimio toliko solidno da će ga sada Burning Coffin Records izdati na kaseti u Septembru, a evo ga i na Bandcampu za digitalnu generaciju. Hidden Paths ima samo dve pesme ali ovo je veoma dobar death metal starije škole, sa prilično jasnim dugovima mid-’90s zvuku, pesmama koje su i dalje negde na sredini između tehničke oštrice i atmosfere posredovane zanimljivom gitarskom svirkom. Sve je jako dobro odsvirano, miksovano i utegnuto a ovo dvoje mladih i pišu jako solidne pesme koje, s obzirom da su u žanru gde se uglavnom pamti opšti utisak a ne pojedinačni „hitovi“ imaju taman toliko identiteta koliko je potrebno, sa odličnim idejama i egzekucijom. Cath Laptikovsk pritom ima odličan, raspali vokal i nadam se da će Deconsekrated što pre snimiti album jer ovo je materijal koji mnogo obećava. Pa još i taj olovkom rađeni omot kasete! Bjutiful:

https://burningcoffinrecs.bandcamp.com/album/the-hidden-paths

Kad smo već kod ženskih vokala, Body Farm, powerviolence/ punk bend iz, Baltimora ima prvi, troinčni singl koji se zove Body Farm i ima tri pesme besne i napaljene svirke. I odlične svirke, takođe. Kako sa powerviolence žanrom to ume da bude, ovo je spastična i brza muzika, ali bend ima dovoljno osećaja da sve poveže na lep način, pesme su JAKO kratke, zvuk gitare je masivan i džara vam uši u najprijatnijem smislu a pevačica je tačno gde treba na skali između „iritirajuće“ i „umilno“. Pa još i obrada Devoa na kraju. Pa šta vam JOŠ treba? Kakav ste to svet?

https://sothisisprogress.bandcamp.com/album/3-lathe

https://blindragerecords.bandcamp.com/album/body-farm

Defragment su ekipa Čileanaca, Kolumbijaca i Venecuelanaca koja živi u Čileu i svira metal. Lepo! Pogotovo što im je singl Outbreak odličan nudeći poletan deaththrash metal, sa mnogo ložačke energije i kvalitetnog muziciranja. Negativna strana? Pa, ovo je samo jedna pesma i nakon što ta dva minuta vrištanja, blastbitova i testeraških gitara prođu čovek ostaje gladan za još. Dajte još!

https://defragmentmetal.bandcamp.com/album/outbreak-2020

Vraćamo se malko u Jul da poslušamo debi album trojice mlađahnih hojlanđana iz Harlema čiji se bend zove Obstruktor a prvi album, Wrong Hands donosi deset simpatičnih pesama speed/ thrash metala koji voli i jak tempo i jake melodije i dobre teme i generalno se ne iscrpljuje u hromatskoj pustoši u kakvoj se novi thrash bendovi ponekada izgube. Ovo su sveže, zanimljive pesme pune dobrih detalja i odsvirane sa mnogo strasti i jedina malecna zamerkica albumu ide na nešto prljaviji zvuk ali kad je TO kod dobrog metala bio problem?

https://obstruktor.bandcamp.com/album/wrong-hands

U stalnom podećanju da su neki od heavy metal muzičara iz sedamdesetih godina još uvek aktivni, evo nama Carla Canedyja sa albumom Warrior. Bubnjar-veteran, Canedy je svirao u Manowaru na početku njihove karijere i reputaciju stekao kao član The Rods koji su prošle godine snimili album što se meni nije baš preterano dopao. Canedy je, možda, u metal-istoriji zaslužnije pamćen kao producent koji je radio sa Overkill, Anthrax, Possessed i Exciter polovinom osamdesetih i bio deo procesa sazrevanja thrash metala, no kako je on i dalje veoma aktivan kao muzičar, tako je i osnovao bend koji nosi ime po njegovom prezimenu a album Warrior je ne naročito esencijalna ali i ne osramoćujuća kolekcija heavy metal pesama sa solidnom produkcijom, a koje se kreću celim putem od radio-friendly, top-40-like hitova poput Not Even Love, preko bržih, bengerskih pesama (Lies, Hellride) pa do himničnih power metal komada kao što je naslovna. Canedy očigledno ovu muziku STRAŠNO voli i album je ispunjen tom ljubavlju pa ne mogu da budem previše negativan, bez obzira što ja svoj metal volim malo oštrije i ljuće:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_moQEZux22IdWs2KCqxSgVj1Tp1g2IoH9k

Blue Oyster Cult se često pominju kao bend koji je termin heavy metal prvi počeo da koristi da opiše svoju muziku pa sada imamo njihov živi album, 45th Anniversary – Live In London da nas podseti na njihovu karijeru. Da ne bude zabune, bend je osnovan još 1967. godine pa nisam siguran šta tačno ova četrdesetpetogodišnjica obeležava li svaako je sve to za respekt. Naravno, BOC su uvek bili bend koji kombinuje ritam i bluz sa tvrđim zvukom, označavajući momenat kada su američki hard rokeri počeli da se identifikuju sa metalom a bili su i odlični instumentalisti i autori nekoliko nezaboravnih hitova, pa sam ih rado konzumirao kao dijete. E, sad, dobar deo njihovih pesama danas zvuči pomalo generički ali i to je jer su naprosto BOC uspostavili mnoge formule što su ih drugi preuzeli. Ovaj album je perfektno odsviran i dobro produciran i podseća koliko su Blue Oyster Cult bili važni u nekoj fazi razvoja popularne muzike, sa sasvim solidnim verzijama takvih klasika kao što su (Don’t Fear) The Reaper,  Hot Rails to Hell i, dakako, Godzilla.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_n3AExuoS8Hbj6sF_dDXrWD2yNy3omnfW4

Šta tek reći na činjenicu da Deep Purple ima novi album? Ja ne mogu ni da prebrojim koja je Whoosh! po redu ploča benda koji je osnovan tri godine pre a na vrhuncu svoje karijere bio godinu ili dve posle mog rođenja i koji ja lično slušam već četrdeset godina. Naravno, nema više Lorda, a Blackmore već decenijama nema ništa sa ovom grupom, no... volim da čujem Gillanov glas posle toliko decenija – veliki je to pevač, karakteran, volim Paiceov bubanj i Gloverov bas a Morse i Airey pišu solidne aranžmane za bluzirani hard rok koji je zaštitni znak ovog neopisivo važnog sastava za istoriju rok muzike. Rak rana Deep Purple je uvek bila što su im albumi često pored par izvanredno važnih komada umeli da budu popunjeni korektnim ali zaboravljivim filerom pa ovo svakako nije nešto čemu će umaći u 2020. godini, no pošto se to već očekuje, onda je u redu uživati u perfektno aranžiranim, prozračno, dinamično miksovanim pesama koje spajaju bluz, gospel, teški rok, folk i malo klasike za jedan solidan pastiš Deep Purple zvuka i predugačkih ali prijatnih pedesetjedan minut svirke. Mislim, nek su nam živi i zdravi, jebemmu:

https://www.youtube.com/watch?v=QUW7PvvbbO4&list=PLBzBwYhHpqLLuCjQ2WZ3Pkz2p7qE3fGPj

Megascavenger je još jedan u nizu solo-projekata švedske death metal mašine što je znamo po imenu Rogga Johansson. Songs in the Key of Madness je peti album ovog projekta u nekih osam godina postojanja – koje se, da li slučajno, poklapa sa periodom zlatnog doba u novijoj srpskoj istoriji – i ako očekujete da čujete nisko naštimovani, debeli švedski death metal sa D-beat osnovom i pankerskim rifovima, pa čestitamo, naravno da je ovaj album baš to. Johansson sebi može da dopusti zastrašujuću preprodukciju ploča jer je uglavnom toliko talentovan da čak i pesme koje napravi za, čini se, tri minuta (a one traju, recimo četiri), i koje su sastavljene skoro isključivo od najuobičajenijih žanrovskih gestova, pokupljenih iz „Swedeath za neupućene“ priručnika, čak i takve, dakle, pesme, imaju u sebi dovoljno osobenosti i dobrih trikova da izbegnu prokletstvo generičnosti. Da bude jasno, nije, dakle, Songs in the Key of Madness naročito originalna ili maštovita ploča i treba se navići na to da ćete 70% vremena na njoj slušati isti ritam i tempo, iste vokalne afektacije itd., ali Rogga zna znanje i ovo je na kraju dana vrlo uredno i prijatno da se čuje:

https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/songs-in-the-key-of-madness


Moskovski žensko-muški kvartet Unholy Night navodno svira blackened speed metal ili tako nešto, ali njihov prvi EP, Succubus je toliko masivno preglasno izmasterovan da ovo uopšte nije prvi utisak koji čovek ima. Pogotovo jer ovde sve pršti od klasičnih rokenrol i pank rok harmonija pa je Succubus više death ’n’ roll ploča nego ikakav blek metal koji moje uši poznaju. Jesu li Succubus, dakle, karika koja nedostaje između Entombed i Hellacopters? Naravno, štagod vam odgovara. Ovo je, u osnovi besan, glasan pank odsviran u nižem štimu, sa zastrašujuće nedinamičnim, preglasnim masteringom, ali sa jebeno dobrim rifovima i deračkim ženskim vokalom koji je jedini „blek metal“  element cele muzike. Ali ovo, podvukao bih, RAZBIJA. Sedam pesama pank metala kakav je svetu potrebniji nego što je svet njemu, jak etitjud i sjajni rifovi, te harizmatična urlatorka Adok na mikrofonu – priključite mi ovo, što bi mladi rekli, na venu.

https://unholynight.bandcamp.com/album/succubus


Švedski duo Switchblade imaju poseban gimik, a to je da im se svi albumi zovu isto – Switchblade. Bez brojeva ili ikakvih drugih znakova raspoznavanja. Pa ko se snađe – snašo se. Elem, aktuelna kompilacija ranih singlova im se NE zove Switchblade već  Singles 1998​-​2000, pokriva ranu fazu benda i – odlična je. Dok je kasniji materijal skloniji sludge i drone strategijama, Swithcblade ovde podsećaju da su evolurali iz više hardcore/ grindcore korena, sa pesmama koje većinski traju manje od dva minuta na ovoj kolekciji. I prilično su eksplozivne i brze. Kasniji materijal ima više „sludge“ pesama sa mučnim, iznurujućim momentima, ali je generalno većina ove kompilacije sjajna kombinacija spastičnog grind ili powerviolence pristupa pisanju pesama sa sludge težinom i hermetičnošću. Sjajno:

https://trustnoone.bandcamp.com/album/singles-1998-2000

Šteta što Canyons iz kanzas Sitija daju da se za dž čuju samo tri pesme sa njihovog albuma Stay Buried jer su odlične! Ali dobro, album je sedam dolara a na osnovu ova tri komada lako je smisliti da li vam se isplati da date pare. Canyons su na tragu zvuka Today is the Day sa kraja devedesetih, dakle, uz mnogo buke i agresije ali i sludgerskog gruva, sve snimljeno prilično dobro, kanališući taj neki poluprovincijski, hermetični ali ekstremno emotivni „alternativni“ metal na idealan način. Veoma dobro:

https://theghostisclearrecords.bandcamp.com/album/stay-buried

Odličan mathcore dolazi nam iz vašingtona na albumu Mukiltearth benda The Fall of Troy. Ovo je vrlo sigurno napisano i odsvirano sa razmetljivo visokim kvalitetom muzičarskih skilova ali i jednom razoružavajućom pop komponentom u pesmama koja podseća da nije sve u tehnici već da mnogo toga ima i u duhu. The Fall of Troy imaju duha i vrlo su raspoloženi da mešaju različite muzičke žanrove na ovom albumu pa otud on može da se identifikuje kao metal svega jedan određeni procenat vremena, ali to ni malo ne smeta. Plus, urnebesni naslovi pesama i referenca na Max Payne igre!

https://thefalloftroy.bandcamp.com/album/mukiltearth

Haotična, vrištava i neodoljiva post/screamo/hardcore/emo-violence itd. muzika dolazi nam na izdanju Split 2020 bendova KOMUSŌ  i SETSUKO za koje ću da pretpostavim da su Kanađani jer je izdavač odande. Generalno ne bih dvaput pogledao album sa ovako odvratnim omotom ali muzika je SJAJNA. Svaki bend daje po tri pesme koje nekako uspevaju da budu „post“ u svakom smislu u odnosu na hardcore koji ja čujem u svojoj glavi kad se izgovori reč hardcore, a da opet imaju istu tu energiju, brzinu i spastičnost. Fenomenalno:

https://zegemabeachrecords.bandcamp.com/album/split-2020


Australijski Temple Nightside su za Iron Bonehead izbacili svoj novi, četvrti album, Pillars of Damnation i ovo je vrlo uverljiv black-death metal sa nekromantskom tematikom, hermetičnim, ali agresivnim zvukom i jednim vrlo „hardcore“ stavom. Temple Nightside očigledno nisu bend zainteresovan za široku popularnost i ajmo ruke gore pristup žanru pa im je i muzika sastavljena od mračnih, okultnih pa i gorkoslatkih death metal pasaža i sirovog black prebijanja. Dobro to bude ako imate snage za ovako mutan zvuk:

https://templenightside.bandcamp.com/album/pillars-of-damnation

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/temple-nightside-pillars-of-damnation

Nisam siguran da li su Splitmouth iz Severne Karoline pravi bend ili nekakav internet-prenk jer niko nikada nije čuo za njih a album Torment je neprihvatljivo solidan za nešto što je verovatno solo projekat nekog dvadesetogodišnjaka koji živi u podrumu. Ako volite nu metal, svakako. Ali i ako ne volite, jer Splitmouth sasvim bestidno uzimaju zvuk Slipknota iz Slipknot/ Iowa faze a to je i poslednji put kada su Slipknot zvučali kao bend umočen u zeitgeist, a pre nego što su počeli da se recikliraju i reinventuju za stadione. Elem, Splitmouth hvataju spastičnu energiju ranog Slipknota, ne malim delom time što direktno kopiraju mnoge trikove koje su Slipknot u ono vreme rabili, ali pokazuje se da to nisu i potrošeni trikovi i Torment se vrlo lepo kreće na liniji ekstremno agresivne provincijske muzike prepune neverovatnog besa i frustracije ali i fascinirane modernom tehnologijom koja omogućava i, jelte, seljacima da se bore protiv vitezova. Hoću reći, ovde ima svih onih zanimljivih sudara između metala i hip-hopa koje su Slipknot imali u toj fazi svoje karijere i koji su delovali kao opravdanje za postojanje nu metala kao podžanra. U Splitmouth verziji ovo je, naravno, sudar sa trapom pre svega i mada se bend nikada zaista ne izdiže iznad klona Slipknota, ubedljivost sa kojim nastupa je atraktivna.

https://splitmouth.bandcamp.com/album/torment

Onslaught imaju novi album i malo mi je loše kad pomislim da sam ovaj bend prvi put slušao pre tri i po decenije, salivirajući prethodno nad opisima njihovog sirovog thrash metala u Rocku a iz pera jedne i jedine Jadranke Janković. Ikonički britanski trešeri su krajem osamdesetih završili sa karijerom ali su se reaktivirali polovinom prve decenije ovog veka i od tada su solidno prolifični pa je Generation Antichrist četvrti album iz nove faze a koja ovim prevazilazi prvu fazu po broju izdatih ploča. I, oh, ovo je... vrlo dobar album? Niko od mene nije srećniji zbog toga. Onslaught se pritom uopšte ne trude da kopiraju svoj zvuk iz Power From Hell/ The Force godina a što ne bi bilo preterano neočekivano s obzirom da se pokazalo da su ovo solidno uticajne ploče pa je Generation Antichrist album sasvim modernog thrash metala sa brzim, žestokim pesmama, granitno čvrstom disciplinom i jednim generalno moćnim zvukom koji se odlično uklapa u dinamičan master (mada je muzika prilično ujednačene dinamike). Glavno oružje Onslaughta je, doduše uvek bilo to da su pisali dobre pesme a ovde se to ponavlja i album je, iako uniformno žestok i tvrd, zapravo pun distinktnih i prepoznatljivih thrash komada izvrsnih rifova i napaljujućih tema. Mislim, bez ikakve šale, Onslaught ovde imaju nekoliko melodija i refrena koje mogu da idu u antologije. Izvrsna ploča i podsećanje na to da neki od bendova koji su izmislili thrash metal nemaju problem da i danas ostanu relevantni:

https://onslaughtofficial.bandcamp.com/album/generation-antichrist-explicit

A onda ima i Storm Siege iz Madrida čiji prvi album, Satanas Sum zvuči kao ljubavno pismo ranom Sodomu. I sad, nema tu ništa negativno, rani Sodom je bio kul i uopšte nam ne bi smetalo više bendova koji sviraju taj partikularni brend sirovog a opet tehnički autoritativnog thrash metala, pa su Storm Siege usvojili sasvim zdravu formulu. Ono što bend radi je da malo previše petlja u pesmama, ubacujući gomile delova koji treba da ih „razrade“ ali neretko to bude i višak. Ovo je ploča od 45 minuta koja deluje kao da je mogla da bude i nešto kraća, da je zadržala taj istraživački, ambiciozni aranžerski impuls ali se odrekla „tehničkih“ momenata koji su uglavnom balast. No, ja sada ulazim u sitne detalje koji nisu toliko bitni, pristojan je ovo album:

https://stormsiege.bandcamp.com/releases

Brazilski Hell Gun na debi albumu Kings of Beyond nude solidan program heavy metal/ power metal zvuka koji nude nešto sirovije interpretacije Helloween pa i Yngwie Malmsteen predložaka iz osamdesetih. Bend se dosta trudi oko rifova i generalne izvođačke strastvenosti i nešto siroviji zvuk je meni zapravo plus jer muzici dodaje na živosti. Možda je najupitniji element pevanje Matheusa Luciana koji prečesto samo izgovara stihove umesto da ih otpeva i radi u vrlo ograničenom harmonskom rasponu, ali poslušajte, možda vam to bude dopadljivo:

https://youtu.be/vMdWnS3ntMU

Slični su Acerus iz Čikaga, ali njihov treći album, The Tertiary Rite, koji izlazi iduće nedelje je daleko zreliji. Ovo je vrlo ubedljiva, energična ploča hevi metala odličnih rifova i besprekorne izvođačke kvalitete, sa gitarama koje samo pletu, moćnom ritam sekcijom i pevačem koji taj teatralni, epski heavy/ power stil radi bez greške. Acerus pišu vrlo solidne pesme i imaju zavidan spektar izraza, nudeći program za sve, od šutke do stiskavca. Odlično:

https://namelessgraverecords.bandcamp.com/album/the-tertiary-rite

Bostonski Stagnater imaju prvu kasetu i The Guillotine Demo je veoma dobra i kvalitetna kolekcija energičnih i maničnih grindcore komada sa malčice death i black elemenata. Sve što volite od grindcorea ovde je prisutno: brzina, lomljava, dranje, nemelodičnost, ali bend uspelo gradi na ovim osnovama za malčice razrađenije pesme koje svejedno traju komforno ispod dva minuta i uspevaju u njih da spakuju mnogo ideja i raspoloženja. I omot je odličan:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/stagnater-the-guillotine-demo


Vrlo simpatičan progresivni rok dobijamo od njujorškog benda Sacrificial Lamb na EP-ju Mercy. Moderni prog-rok meni uglavnom ne zvuči uzbudljivo ali Sacrificial Lamb u prvom redu drže dobar gruv, onda su tu dobri hard rok/ metal rifovi i sjajna pevačica Elan Luz Rivera a tek na kraju je povremena jazzy harmonska progresija i matematičarsko nizanje melodijskih tema. Dobar niz prioriteta i ovo izdanje od četiri pesme se lepo sluša a gitarista, Marko Galić je, reklo bi se naš pa je to razlog više da odvojite pa rminuta i ovo poslušate.

https://sacrificiallamb.bandcamp.com/album/mercy


Progresivan, tehnički death metal je ono što očekujete od pensilvanijskih Black Crown Initiate i na svom trećem albumu, Violent Portraits of Doomed Escape oni to i isporučuju. Bend je ovo pisao četiri godine i izdavač je sada Century Media pa je jasno da je u pitanju vrlo ozbiljno pravljen projekat i mada ja nisam previše zaljubljen u kinemaskopski zvuk BCI, verujem da će ljubiteljima ovo lepo leći. Bend vrlo uspelo epitomizira progresivni death metal koji uprkos dubokim vokalima i jakoj distorziji nije agresivan ni neprijateljski nastrojen nego naprosto strastven. Upadi melodičnih, klin vokala se podrazumevaju i verujem da bend ima šansu da se približi i metalcore publici ovom prilikom:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lCdHVjw1sKXcDBBr20uEBzJb4T22_UYbE

Visceral Violation su novi bend na dragom Horror Pain Gore Death Productions a već svojim imenom jasno komuniciraju da je u pitanju brutalan death metal i samo je pitanje kog tipa. E, pa, ako volite ’90s death zvuk, debi album ove merilendske ekipe, Carnival Canibal je mnogo bliži njemu nego aktuelnim hiperkomprimovanim ili hipertehničkim trendovima. Ovo je dobrano odležali, malo i ubuđali death metal što se napajao na ranim albumima Cannibal Corpse, Incantation itd. i ima dobrodošlo sirov zvuk i jednu organsku, spontanu dimenziju u izvođenju koja je vrlo šarmantna. Nisu ovo najbolje death metal pesme svih vremena, ali zvuče živo i strastveno i meni to prija:

https://hpgd.bandcamp.com/album/carnival-cannibal

Texas Murder Crew je bend sa šest članova gde su čak trojica zadužena za pevanje (mada jedan od te trojice vrti i semplove) a što podseća na neke grindcore bendove iz osamdesetih. No, kako ovde svira Kevin Clark, gitarista koji je radio u Devourment, jasno je da ovo neće biti old school grindcore. Everyone's Last Breath, debi EP ove šestorke nudi zapravo svežu, prilično zabavnu kombinaciju slamming death metala i deathgrind pristupa. Sve je to brutal death metal, naravno, ali šest pesama koje ovde čujemo se izdvajaju jednim iznenađujuće razgovetnim zvukom koji se oslanja na slam estetiku da iskoristi njen fanki kvalitet ali se ne gubi u pokušajima da bude mračniji i teži od svih drugih bendova na svetu. Everyone's Last Breath je zato kolekcija uglavnom zabavnih pesama koje se šetkaju između blastbitova i slemova ne želeći da odanost izjave ijednoj strani, vozeći slušalaca u brzoj, plesnoj traci sve do poslednje, 89 sekundi dugačke Stronghold koja uspeva u sve da ubrizga i samo malo beatdown hardcore zvuka. Zanimljiv, pomalo zbunjujuć debi.

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/everyones-last-breath

Tajvanski Kiniro Mosaic na svom prvom albumu ima anime crtež na omotu (da ne pominjem da je u pitanju VEOMA maloletna devojčica) i koristi anime semplove kao uvode za pesme a što je generalno dobra garancija da ja NIKADA ne bih kliknuo na ovako nešto da slučajno naletim na Bandcampu –bendovi sa tom estetikom generalno 1. Poštenog čoveka odbijaju impliciranim („ironičnim“) zajebavanjem sa zlostavljanjem dece i 2. Prave očajnu cybergrind muziku. E, pa, Kiniro Mosaic zapravo pravi slamming death metal i mada ne smem da sa autoritetom pričam o količini referenci na zlostavljanje dece na albumu koji ima uglavnom generičke death metal naslove i vokal kod kog se ne razume ni jedna reč, muzika je, pa, iznenađujuće solidna za jedan u suštini sobni, jednočlani slem bend. Naravno, ovo je strogo za hardcore ljubitelje žanra, ali je dobro, miljama iznad prosečnog sobnog sleming benda koji možete čuti u divljini, sa pesmama koje su solidno napisane i ubedljivo izvedene i jednom opštom estetikom koja jasno duguje OG autoritetima kakvi su, recimo Devourement a manje ima veze sa savremenijim edgelord slam bendovima i krosoverima sa deathcoreom, trapom itd. Iznenađujuće:

https://hellokiniromosaic.bandcamp.com/album/on-the-verge-of-death

Postoji nepisano ali i neprekršeno pravilo da bendovi sa sufiksom „ectomy“ u imenu moraju da sviraju slamming death metal. Nemački Gutrectomy su hteli da budu sigurni da se publika neće zbuniti pa im se prvi EP zvao Slamageddon a prvi album Slampocalypse. Šaljivo. Elem, novi EP, Slaughter the Innocent sa svojih pet pesama ne pomera granice ovog podžanra ni milimetar i, zapravo, na momente zvuči pomalo generički, no Nijemci uspevaju da se izvuku na kvalitet svirke i produkcije koji dosta čine da zamaskiraju relativno generičke ideje i ne preterano promišljen songrajting. Slam je u velikoj meri muzika osećaja i raspoloženja i ovaj EP to uglavnom uspeva da, s oproštenjem, protera.

https://gutrectomy.bandcamp.com/album/slaughter-the-innocent

Pošto me je skretanje slovenačkih Within Destruction u vode deathcorea prilično emotivno potreslo, sada nade polažem u zemljake Mephistophelian – a gde i svira njihov donedavni gitarista, Kristjan Bajuk – čiji album Anotos izlazi u Septembru a sada smo dobili da čujemo dva singla, od kojih najnoviji, A Void Reminiscence, od ove nedelje JEBE KEVU. Mislim, Mephistophelian su generalno bend izuzetno po mom ukusu svirajući brutalni tehnički death metal koji ne sere mnogo da zna sve moguće neparne ritmove i harmonije koje se uče tek na postdiplomskim studijama nego KRLJA i ruši sve pred sobom svirkom što opija kvalitetom i energijom. Mephistophelian su kao neki Slovenački Hate Eternal samo uz pesme koje su svežije i ubedljivije od onog što Hate Eternal u proseku nude u poslednje vreme. Ako ceo album bude kao ove dve pesme, ja ne znam šta ću duradim.

https://mephistophelian.bandcamp.com/releases

Zatvorimo i ovu nedelju novim izdanjem 20 Buck Spin. Ovog puta je u ponudi prvi album arkanzaških Terminal Nation, jedna očekivano bučna i konfrontativna metal ploča a koja se od „uobičajenog“ 20 Buck Spin zvuka izmiče mešajući death metal sa hardcoreom na interesantne načine. Ovo generalno znači JOŠ VIŠE promena tempa i dinamike nego što je ionako visoki 20 Buck Spin prosek, kratke pesme i jednu pankersku eksplozivnost koja lepo leži uz teški, moćni zvuk nisko naštimovanih gitarčina i razjaren vokal. Holocene Extinction je pritom zaista RAZJARENA ploča koja tematizuje aktuelne sociopolitičke protivrečnosti i stavlja ih u jedan apokaliptični mizanscen što je uvek dobar, proveren senzibilitet. Moćna je ovo ploča i mada su pesme pune skretanja pod pravim uglom i promena smera, one uspevaju da održe nekakvu konzistentnost teme i da ne budu samo pačvork rifova i urlika. Šta još reći o ovom izdavaču koji ove godine bez gubljenja koraka nudi neverovatno upečatljiv program horor-metala što mi vraća (ionako nepoljuljanu) veru u dalju evoluciju žanra? Ništa, samo ih podržite:

https://listen.20buckspin.com/album/holocene-extinction

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #869 on: 15-08-2020, 13:32:50 »
Ne znam da li je do toga što sam ja ove nedelje imao previše posla pa mi ništa od muzike na kraju nije zvučalo kako treba, tek ova nedelja je znatno manje impresivna od prošle po pitanju interesantne metal muzike. Ali nije da nije imalo šta da se probere...

Blek metal! Meksički jednočlani Tantum je ovih dana izdao svoj prvi album, Outshine Darkness a za koji autor, M.R. kaže da je nastao za nedelju dana beležeći svaku misao i notu koje su mu padale na pamet, verovatno uveren da je ovo THE umetnost. Siguran sam da svaki momak (ili devojka) koji je upravo privoleo svoj blek metal album na harddisk posle noći provedne uz kompjuter misli isto, ali Tantum zapravo nudi impresivan materijal s obzirom na okolnosti. Ovo je ekspresivna, lična muzika a M.R. demonstrira solidan talenat za komponovanje ali i za pisanje pamtljivih tema. Ni sam zvuk nije rđav s obzirom na okolnosti pa se ovo može lepo poslušati:

https://tantumbm.bandcamp.com/album/outshine-darkness

Britanci Arrogant Destruktor kažu za sebe da su baš old school, inspirisani Bathoryjem i grčkim tiranima iz devedesetih (njihove reči) i znate šta, album  No Fucking Mercy ima taj old school šarm i sirovost, samo uz kvalitet zvuka koji nam je omogućilo 21. stoleće. I to je lepa kombinacija. Arrogant Destruktor vole prostačke rifove ali to su RIFOVI a ne samo sanjiva ređanja akorda, a kada se na rifove nastave i povremene lepe teme, stvari dođu na svoje mesto i pesme formiraju identitet. Ima ovde dosta thrash elemenata, da bude jasno, ali ovo nije ono što se danas smatra „blackened thrashom“ već pre svega prljav, sirov metal stare škole u novom pakovanju. Prijatno:

https://arrogantdestruktor.bandcamp.com/album/no-fucking-mercy-2

Dvojac iz Australije, Mesarthim ima novi EP sa dve pesme (bukvalno samo sedam dana posle poslednjeg EP-ja), Planet Nine. Pošto se oba člana zovu samo „-“ jasno je da je u pitanju depresivni blek metal ali ove dve dugačke kompozicije, od 15 i 10 minuta, zapravo kombinuju vrlo solidan i autoritativan DSBM izraz sa folk melodijama i jeftinim simfo aranžmanima. I to je simpatično. - i – imaju dosta ideja i interesantan način da ih integrišu u veći narativ i ovo vredi čuti.

https://mesarthim.bandcamp.com/album/planet-nine-e-p

Grisvelos je jednočlani čileanski black/ death metal bend i prvi album ovog projekta, Desperatio, je, mada svakako pun indikatora da je ovo radio jedan čovek i da je u pitanju prvo izdanje, iznenađujuće solidno produciran plus nabijen dobrim idejama. Alfredo Torres je očigledno jako inspirisan Morbid Angelom ali ovaj album ne zvuči kao tribjut izdanje već kao skupina dobrih rifova spojenih u interesantne aranžmane koji imaju i atmosferu i solidan moš-faktor. Dobar početak:

https://grisvelos.bandcamp.com/album/desperatio

Italijanski jednočlani depresivni blek metal bend, Sucide Emotions napravio je pauzu pa mu je A New Dawn prvo izdanje od 2016. godine. Ovaj, četvrti album talentovanog momka iz Barija je zato urađen vrlo pažljivo sa solidnom produkcijom (barem za žanr u kome operiše) i pesmama koje su sama suština distorzirane melanholije. Spajanje blek metal oštrine i shoegaze emozivnosti je već stara stvar u ovoj muzici, naravno, ali baš zato se projekti poput Suicide Emotions izdvajaju, uzimajući vrlo bukvalističku formulu i uspevajući iz nje da iscede kvalitetne aranžmane i izvedbe.

https://pestproductions.bandcamp.com/album/a-new-dawn


Njemački Imha Tarikat su bliži „normalnom“ blek metalu ali i njihov drugi album, Sternenberster pun je emocija i lepih melodija. Imha Tarikat se izdvajaju prevashodno na ime osobenog vokala koji se razlikuje od uobičajenog blek metalskog demonskog laveža, potapajuću besne, očajničke krike u eho i jeku, a zatim ih okružujući razrađenim aranžmanima koji su puni gorkoslatkih tema ali odsvirani žestoko i pošteno. Interesantan, originalan zvuk i dobre pesme.

https://imhatarikat.bandcamp.com/album/sternenberster

Iz susedne Austrije dolazi Narziis, još jedan jednočlani projekat koji svoj prvi EP naziva Akt I: Wille, najavljujući, pretpostavljamo još činova koji će slediti. Ovo je sirov, žestok, blek metal koji pržeći zvuk i srčanu zvedbu kombinuje sa prominentnim melodijama na sasvim organski način. Aranžmani su relativno jednostavni i na prvu loptu, ali Narziisu ovo obezbeđuje tu oštricu sirovosti koja mu je, u ovoj fazi rada, čini se vrlo važna.

https://narziss.bandcamp.com/releases

Ova nedelja je definitivno bila nedelja depresivnog blek metala – preskočio sam gomilu takvih albuma u naporu da ostanem pribran, a vidite koliko ih se ipak provuklo. Jedan od njih je i drugi album australijskog dvojca Cancer. Naravno ovaj mladi sastav ne treba pomešati sa klasičnom death metal postavom Cancer. Ova dva momka rade od 2016. godine pod ovim imenom i imaju sklonost ka tužnom ali i tvrdom zvuku koji spaja najbolje elemente depresive i običnog blek metala. Opioid je album posvećen Thomasu De Quinceyju i kao takav se, očigledno ne bavi pukim komentarisanjem aktuelne epidemije opioidne zloupotrebe već jednim istorijskim, možda malo romantičnim pogledom na zavisnost i psihološke i socijalne ponore koji uz nju dolaze. Album je meditativan i melanholičan sa impresionističkim tekstovima i kvalitetnom svirkom pa se lepo sluša i izvan striktno depresivnog miljea.

https://canceraus.bandcamp.com/album/opioid

Šveđani Ov Shadows takođe rade od 2016. godine i njihov drugi album, I djävulens avbild („Na slici vraga“, kako to gugl trenslejt šeretski prevodi) je interesantan „kosmički“ blek metal koji žestoku, brzu svirku spaja sa meditativnim pristupom zasnovanim na smeni pamtljivih tema i monotonih rifova kojima se u pozadini događaju razne harmonske diverzije. Meni se ovo zaista dopada zbog jedne zdrave količine orkestarskog razmišljanja u aranžiranju koje ne kvari klasične blek metal strukture ali ih oplemenjuje harmonski i jedina zamerka ide na miks koji, i pored dinamičnog mastera čini stvari pomalo natrpanima. Ali svakako interesantna ploča:

https://hypnoticdirgerecords.bandcamp.com/album/i-dj-vulens-avbild

Francuski jednočlani projekat Gergovia uredno ima novi album, In requiem aeternam i ovog puta je Necron, jedini član postave, sarađivao sa još jednim (nemačkim) muzičarem na njemu. Ne da se vidi sad neka velika razlika u izrazu, ovo je i dalje „tipično francuski“, jelte, blek metal koji jednim okom gleda u industrial a drugim u ko zna kakvu gadost, nudeći interesantne aranžmane i jedan vrlo primetan galski senzibilitet u hipnotičnim temama i pevanju na francuskom. Intrigantno i uverljivo:

https://gergovia.bandcamp.com/album/in-requiem-aeternam

Da ne bude sve depresiva i avangarda pobrinuće se Poisonous Wind iz Denvera sa svojim albumom Conflagration of the Sty koji je teatar surovosti u najboljem smislu te reči, servirajući sirovi, staroškolski blek metal sa mrvom treš metal tehnike u svom pristupu. Ovo nisu „atmosferične“ niti „cerebralne“ pesme ali u primitivnosti koju ovaj jednočlani bend uzima za osnovu estetike svakako ima dovoljno elegancije u pisanju i izvođenju pesama da to za slušanje bude veoma prijatno. Plus sav profit ide za Black Lives Matter a što je osvežavajuće za blek metal, jelte:

https://poisonouswind.bandcamp.com/album/conflagration-of-the-sty

Slično je sirov ali na drugi način i švedski Tusenårseken na svom prvom albumu, Svält. Drugi način je to da je ovo intenzivno melanholična muzika sa harmonijama i temama koje bi u nekom drugom kvalitetu snimka svakako privukle blackgaze skipu ali Tusenårseken nudi veoma lo-fi snimak pa je to nekako interesantna, osobena estetika. Maštovite pesme i aranžmani.

https://vitve.bandcamp.com/album/sv-lt


Stoner! (I doom!) Kalifornijski The Crooked Whispers ne žele da iz nekog razloga steknete pogrešan utisak o tome kakav program se nudi na njihovom prvom albumu pa su ga nazvali Satanic Melodies. Lepo. Ova trojka u kojoj gitarista Chad Davis već iza sebe ima bogatu istoriju u metalu (i ruke pune tetovaža) album je snimila odvojeno, svako sedeći kod svoje kuće, ali to se ne čuje i njihov okultni, horor-dum miriše sasvim organskim mirisom. Ima tu velikih rifova i masivnih udaranja, sa sve dobro osmišljenim melodijama koje izvlači pevač Anthony Gaglia onda kada ne peva demonskim vriskom. Iako je album simpatično raznovrstan u određenoj meri, stoji i da su pesme ipak za moj groš predugačke za količinu maštovitosti što je demonstriraju. Možda bi zajednička svirka i snimanje pomogla i možda je snimanje na komad zaslužno što ideje ovde nisu nužno razrađene kako bi bilo ponajbolje za album, no bend svakako ima potencijala i ovo vredi da se zavrti.

https://thecrookedwhispers.bandcamp.com/releases

Liquidacid je takođe vrlo informativno ime ali ovog puta u pitanju je bend, i to iz komšijske Budimpešte, a koji voli da džemuje. I njihov novi album, Divining Road ima tri dugačka džema svemirske, teške psihodelije. Vrlo to solidno bude na momente, pogotovo jer gitarista, Bengó, a koji svira u Satorianutu i Lemurian Folk Songs ima solidan arsenal efekata i puno vremena da ih koristi. Bend, pak, samo treba da mu za ovo pruži podlogu i mada oni to dobro rade, mislim da je ovo primer jednog od onih džem-bendova koji se zaustavljaju na korak od odličnog jer im je važniji proces od proizvoda. Što nije neka smrtna zamerka, ja politički sasvim podržavam takav pristup, ali slušajući ovaj album zaista sam upadljivo mislio kako manifestni princip ovog benda – ne radimo pesme – šteti muzici koja je mogla da bude još slobodnija ali zatim disciplinovanije editovana tako da se dobri momenti istaknu a povremena lutanja pohrane u zaborav. No, ovo su nijanse. Poslušajte:

https://liquidacid.bandcamp.com/album/divining-road

Šveđani Temple su mogli da ulete i u prošlonedeljnu ponudu ali sam na njihov album, Funeral Planet tek sada natračao i, pa... dobar je. Ova ekipa, sklopljena od članova Silver Devil i Surfing in Hell nudi sasvim očekivan ali izrazito prijatan okultni doom/ stoner zvuk sa superteškim gitarama, dobrim melodičnim pevanjem i pesmama zasnovanim pre svega na hipnotičnom ponavljanju jednog ali vrednog rifa. I to, naravno, radi posao kako treba. Jak, glasan zvuk može malo da zamori uvo ali Temple su izrazito na svom terenu sa ovom pločom uz koju može i da se radi i da se spava i da se voli i da se umire. Fino:

https://oziumrecords.bandcamp.com/album/funeral-planet

Hudu Akil imaju solidnu igru rečima u imenu (koja postaje jasna kada shvatite da se prva pesma na albumu Eye for an Eye zove Who do I kill) i ploču koja je odlično snimljena kombinacija teškog roka, panka, metala, stonera, sa malko psihodelije. U iskušenju sam da kažem da je ovo prevashodno pank album sa jednom Dwarves/ Poison Idea  sirovom autentičnošću u osnovi, ali tu su i zaista teški metalni, stoner rifovi i alvinlijevske solaže a tu su i orgulje koje čine važan element zvuka. Najvažnije nije da bend smestimo u žanrovsku fioku već da potvrdimo da je ovo fenomenalan dugosvirajući prvenac za momčad iz Arizone koja je spojila sve što valja kod belog rok izraza u zapaljivu, bezobraznu smešu i ispaljuje hit za hitom u ovih 45 minuta. Sjajno:

https://huduakil.bandcamp.com/album/eye-for-an-eye
https://youtu.be/wkOdAcIiBfw

Rafael Denardi iz São Paula na svom EP-ju Adios, Rick svira sve instrumente i napisao je svu muziku, naravno, demonstrirajući ne samo raskošan muzičarski talenat nego i odlično uho za miks. Denardi se, kako kaže, prevashodno loži na bendove koji su živeli na međi hard roka i prog roka sedamdesetih godina prošlog veka, kao što su Uriah Heep i Atomic Rooster ali i na Kraut Rock i brazilski hard rok tog vremena, pa je Adios, Rick jedna razigrana, vrlo prijemčiva kolekcija pesama (ne samo instrumentala, kako isprva deluje) u kojima ritam sekcija mišićavog basa i lepršavog bubnja postavlja temelj za fantatsičan gruv vožen pre svega odlično aranžiranim klavijaturama. Denardi ume da piše pesme i ni malo se ne ustručava da na odabranu žanrovsku matricu ugrađuje svoja rešenja, čineći zvuk benda (well, „benda“) svojim i izmičući prokletstvu sikofantstva. Odlično napisano, odlično odsvirano i fantastično miksovano, ovo je prava poslastica za svakog ko voli progresivniju stranu hard roka ali ne želi da sluša smaračke meditacije.

https://rdenardi.bandcamp.com/album/adios-rick

Smoke Witch su teškometalni stoner duo iz Australije i The Cobra Sessions je EP distorziranih, teških rifčina i brutalnog bubnja koji stoner rok dovlači u domen sludge metala stežući ga sve vreme obema rukama za vrat. Ovo zvuči kao da je snimljeno u garaži ali sa veoma dobrim mikrofonima pa snimak ima tu srećnu kombinaciju „žive spontanosti“ i sirovosti sa dovoljno kvalitetnim zvukom da prođe kao „normalna“ ploča. Pesme su odlične i naknadno snimljeni vokali zvuče taman kako treba dajući i inače vižedimenzionalnoj muzici (a od samo dva instrumenta!) lepu dubinu. Odlično, a i još jedno podsećanje da na bendove sa rečju „witch“ u imenu uvek valja obratiti pažnju.

https://smokewitch1.bandcamp.com/album/the-cobra-sessions

deathCAVE iz Sijetla sebi kače etiketu „kosmički doom“ ali muzika na prvom albumu, Smoking Mountain je dobar, stamen doom metal bez previše lutanja kosmičkim prostranstvima. Hoću da kažem, ovde su u prvom redu rifovi, agresivan vokal, aranžmani koji forsiraju dinamičnu svirku i promene ritma i tek kada gitarista Tony Muñoz zapali svoje dilej pedale dobijamo nešto psihodeličniji ugođaj koji opravdava „kosmičku“ estetiku. Nije da se žalim, deathCAVE su dobri kako god nazvali njihov odabrani žanr i mada neke pesme traju možda duže nego što bi bilo idealno, druge su remek-dela aranžiranja koje iz malih zametaka uspeva da izvuče velike rezultate (recimo Last Breath) pa sam vrlo pozitivno impresioniran ovim debi albumom.

https://deathcave.bandcamp.com/album/smoking-mountain

Forbidden Place records koji su izdali gorepomenuti The Crooked Whispers su ove nedelje imali i još jedno izdanje. Dvojac LáGoon je za ovu priliku proširen u trojac, dodatkom basiste Ignacia DeTomassoa i kako ovde imamo istog pevača kao iz The Crooked Whispers, tako treba očekivati sličan program. I to se i dobija. Father of Death je ploča prljavog, podrumskog doom metala koji ima iznenađujuće bljeskove lucidnosti i pevača koga je teško svrstati u ijednu fioku. Bend zapravo dosta smelo luta izvan tih nekih arbitrarnih međa doom metala držeći se disciplinovanih rifova ali aranžirajući pesme sa jednom praktično eksperimentalnom ambicijom. Što se dalje ide na ovom albumu, on je sve manje „klasičan“ doom a sve više pijana mešavina svega i svačega i zbog toga je interesantan. Fizički izašao u Junu, sada dostupan na Bandcampu, ovo je album koji vredi čuti:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/l-goon-father-of-death

Thou su poslednji pravi album izdali još 2018. godine i od tada samo cepaju kompilacije. A Primer of Holy Words je najnovija i na njoj ova sludge/ doom  ekipa iz Luizijane svira, pa, obrade svega i svačega. Nisam neki fan Pearl Jam ali Spin the Black Circle je solidna pesma a u ovoj sludge/ doom verziji je još bolja. Tu su i Born Against, Minor Threat sve odrađeno vrlo solidno jer Thou znaju kako od panka da naprave metal a tu je i gomila Black Sabbath obrada i, kako da vam kažem, kad neko ovako ucrni ionako crne Into the Void i Black Sabbath i Sweet Leaf, pretvarajući ih praktično u parodije, to je nesumnjivo umetnost:

https://thou.bandcamp.com/album/a-primer-of-holy-words

Zar je moguće da je od prvog albuma britanskog tajanstvenog doom sastava Bull Elephant prošlo svega desetak meseci? Dvehiljadedvadeseta godina stvarno kao da ima opscen višak vremena. Elem, ono što nas je impresioniralo na eponimnom prvencu nastavlja da impresionira i na drugom albumu, Created From Death. Postavka je ista i Created From Death je tehnički pre svega nastavak priče o slonu koga nacisti vraćaju iz mrtvih da od njega naprave ultimativno biološko oružje samo da bi se on okrenuo protiv njih, a muzički bend i dalje vrti progresivni doom metal sa zanimljivim promenama tempa i dinamike, pišući pesme kao deo dužeg narativa. Naravno, ovo znači i da su kompozicije pune teatralnih preokreta – radije nego solidni komadi teškog bluza, jelte – ali sve je to veoma interesantno i bend definitivno ima jak identitet (čak nevezano za činjenicu da identitete članova i dalje ne znamo) i pravi albume koji treba da se slušaju u kontinuitetu. Ne kažem da je ovo nešto što nužno ide u krug, pesme su pre svega narativi i ne naglašavaju gruv već priču, ali mogu sebe da zamislim kako vrtim prvi pa drugi album za redom, u iščekivanju trećeg koji bi trebalo da kompletira trilogiju. Pošto je muzika vrlo solidna, nadam se da će ovo biti tek prva trilogija u nizu za ovu ekipu.

https://bullelephant.bandcamp.com/album/created-from-death

S obzirom da je Immersion tek treći njihov album impresivno je koliko su Primitive Man iz Denvera u prethodnih sedam godina bili uticajan bend, postavljajući neku vrstu zlatnog standarda za brutalni, hermetični metal na tromeđi doom, death i sludge podžanrova. Immersion autoritativno podseća zašto je to tako jer je ovo prikaz benda u punoj snazi, koji muziku što je sve vreme na samoj granici karikature izvodi perfektno ozbiljno i ozbiljno perfektno gradeći fascinantnu, veoma ružnu, do odvratnosti mračnu soničnu katedralu patnje i depresije od koje je nemoguće odvratiti oko (odnosno uho). Teža je to igra nego što bi se na prvi pogled reklo, ali svako ko sluša ovakvu muziku svestan je koliko je tanka linija između nečeg istinski transcendentnog i nečeg naprosto pornografski zabavljenog ružnoćom. Primitive Man na Immersion zaista uspevaju da slušaoca urone u muziku koja ispituje bol na jedan laboratorijski ali ne sterilan način, koristeći ekstremno spor tempo i zastrašujuću distorziju kao sprave za mučenje, obećavajući mu sve vreme šapatom da će uskoro videti belu svetlost. Moćno:

https://primitivemandoom.bandcamp.com/album/immersion

Livid su powerviolence bend iz Viskonsina a Mutilatred su death metal bend iz Ohaja. Spajanje ove dve ekipe na Split EP-ju  Livid​/​Mutilatred Split ne deluje kao najintuitivnija stvar na svetu ali se na kraju lepo posluša. Livid su jako bučni, sa kratkim pesmama ali ekstremno glasnim zvukom i potrebnom pank oštricom da se brutalnosti da sociopolitički kontekst. Mutilatred isto imaju kratke pesme ali su im aranžmani organskiji, ne utemeljeni na jakim kontrastima kako je to kod powerviolencea običaj, već ugođeni sa filozofijama death metala stare škole. Solidno:

https://lividwi.bandcamp.com/album/livid-mutilatred-split

https://mutilatred.bandcamp.com/album/mutilatred-livid-split

Simpatičan death metal stare škole sa dosta skandinavskog šmeka stiže nam iz Rusije potvrđujući tu neku istorijsku vezu između Skandinavaca i Rusa... Old Grave je jednočlani bend i debi album, From the Graves nije sad neko neopisivo remek-delo i otkrovenje ali je kolekcija nesmaračkih, mračnih, agresivnih pesama death metala koji ima težinu i miris a to prija. Autor sve muzike, Ad Bestias, je vrlo solidan instrumentalista a pevanje na Ruskom pogotovo svemu daje šarmantnu crtu. Valjano:

https://oldgrave.bandcamp.com/album/from-the-graves

Nešto ranije ovog meseca Teksaški kvintet Night Cobra snimio je EP  In Praise of the Shadow. I to je meni veoma simpatičan klasični heavy metal sa dosta Iron Maiden uticaja. Night Cobra hvataju onaj siroviji, ali i dalje sofisticirani zvuk kakav su ne samo Maiden već i drugi NWOBHM bendovi imali u ranim osamdesetima, pišu odlične pesme i generalno su veoma prijatni za uho. Pevač Bakka Larson je možda jedini element muzike na koji se treba malo navikavati zbog njegove tendencije da mnoge stihove izgovara ali i on bendu daje određenu dozu šmeka. Tako da, lep početak, momci:

https://nightcobra.bandcamp.com/releases

Finci Sadistic Drive su svoj prvi album, Anthropophagy izbacili, sami, još prvog Jula ali sada je to izašlo za kolumbijski La caverna Records i, pa, vredi ukazati. Kako i ime albuma sugeriše, ovo je, po opisu samog benda „truo i odvratan death metal“ a koji nudi čist „užas, bolest, smrt i ludilo“, a što je sve skraćen način da se kaže kako je ovo prilično drusan i dobro odsviran death metal stare škole koji voli jedan organski, opušten senzibilitet i dobro se oseća i u trešerskom gruvu ali i u sporim, mračnim meditacijama i atmosferama. Bend ima jako nabudžen zvuk ali iz nekog razloga, ovo nije toliko zamorno za uši kako bi na prvi pogled delovalo pa je Anthropophagy ploča koja ima sve moje preporuke:

https://lacavernarecs.bandcamp.com/album/anthropophagy


Bečlija Erech Leleth u svom identitetu kao Golden Blood isporučuje simpatičan heavy metal koji uzima ritmičku osnovu od panka i d-beata ali na gitarama nudi čist metalski program sa malo mejdnovskih harmonija, power metal harmonija i trešerskih rifova. EP Rippin' The Wild mu je drugi ove godine i ovo su zanimljive četiri pesme kojima fali nešto samo lepši miks da zaista zablistaju ali je muzika vrlo dobra:

https://goldenblood.bandcamp.com/album/rippin-the-wild

Black Mountain Bastards ili B.M.B. dolaze iz francuske i čim vidite da ime skraćuju u troslovni logo, jasno vam je da vole thrashcore iz osamdesetih. Tako je i album Walnut Groove napisan da evocira ovu eru i ovaj senzibilitet, smešten negde između M.O.D. i Crumbsuckers, dobro odsviran, dobro miksovan, ne preterano inventivan u svojoj eksploraciji podžanra, ali korektan u kombinovanju mošerskog gruva i bržeg, trešerskog zvuka. Solidno:

https://bmbmusic4.bandcamp.com/album/walnut-groove

Ovonedeljna porcija grajndkora dolazi ljubaznošću memfiskog Wise Grind Records na split albumu bendova Violent Opposition i Prepare For The Mindscan. Violent Opposition su vrlo generički grindcore koji maltene jedino što radi je da smenjuje d-beat i blastbeat sa vrlo jednostavnim rifovima ali ljudi dobro sviraju i imaju kratke pesme, pa makar ne bile preterano maštovite. Prepare For The Mindscan su kreativniji i njihove pesme imaju izvornu grajndersku napetost i neprijatnost a i dobar gruv kada ustreba. Oba benda su odlično snimljena i producirana pa ovo daleko odskače od aktuelnog grindcore proseka.

https://wisegrindsrecords.com/album/violent-opposition-prepare-for-the-mindscan-split

Još grajnda dolazi nam iz Finske od sastava Paska Vittu (što bi otprilike značilo „jebeno sranje“, jelte) i ovo je vrlo zabavno. Bend na albumu Veristä Mössöä puca kao iz šmajsera, sa kratkim pesmama, ložačkim rifovima i poludelim pank vokalima. Ritam mašina zvuči potpuno artificijelno i sjajno a bend drži master klas iz pisanja interesantnih grindcore pesama koje sve vreme idu brzo i ne koče ni pred policijskom blokadom a da opet imaju dinamiku i nekakav narativ. Sjajno:

https://paskavittu.bandcamp.com/album/verist-m-ss

Za debi album kalifornijskih Skullsmasher sam prošle godine napisao da je dosta generički ali mi se dopao. Pošto je sada kriza i epdiemija, grajndkor je praktično lek i treba ga deliti kao terapiju svakome ko je anksiozan pa tako dobro dođe i novi EP ovog vrednog dvojca. Na izdanju Advanced Disco Theory ima sedam pesama ali ni jedna od njih, uključujući naslovnu, nije disko. Naprotiv, ovo je dobar, brz, napet i energičan, nadasve autoritativno odsviran „emocionalni grajndkor“, kako ga sami autori zovu i ovih devet minuta i neki sitan kusur brzo prolete i rado se slušaju ispočetka.

https://skullsmasherdeath.bandcamp.com/album/advanced-disco-theory

Thundertank na svojoj kaseti Hell Burns Red In Pain sviraju trešerski metasl sa malo d-beat i hardcore elemenata, nudeći simpatično lo-fi zvuk i neke besne rifove. Da je ovo bolje producirano izgubilo bi deo tog svog gnevnog šarma pa mi se dopada kako je urađeno:

https://caustichollowrecords.bandcamp.com/album/hell-burns-red-in-pain


Nug je ime mladog benda iz Ukrajine koji na svom prvom albumu, Alter Ego svira dosta očekivan post-metal, ali to radi sa dosta ubedljivosti. Hoću da kažem, ovo je muzika koja se nalazi na sasvim bezbednim koordinatama između Cult of Luna, Isis i progresivnijih projekata kao što je recimo The Ocean i to nije nužno nešto gde bih ja proveo previše vremena ali vredi ukazati da su Nug veoma dobri u pisanju pesama i da ih to izdvaja par koraka ispred ostatka čopora. Bend, nažalost, svoju interesantnu muziku pakuje u skoro do neslušljivosti komprimovan master pa na to ide po koja zamerka, ali generalno, ovo je dobar prvenac.

https://nugband.bandcamp.com/album/alter-ego

Bear Mace je još jedan projekat u kome svira (i glavni je autor) Mark Sugar koga pamtimo iz Trials ali i iz Black Sites i drugih bendova. Ovaj novi bend mu je, za razliku od Trialsovog thrasha i klasične hevi metal svirke na koju nas je navukao (ili navikao?) sa Black Sites – klasičan death metal stare škole. Sugar je veliki muzičar, zaista, sa sposobnošću da sasvim svari žanrove kojima se bavi i u njima piše muziku koja odiše impresivnom autentičnošću i identitetom pa je i Bear Mace, pogotovo na drugom albumu, upravo izašlom Charred Field of Slaughter demonstracija kvaliteta kakva se samo poželeti može. Sve je na ovom albumu dobro: rifčine kao ispale iz kuhinje Bolt Thrower, Autopsy ili ranih Death, aranžmani koji su ambiciozni ali ne opterećuju slušaoca, pefektno razumejući kada je potrebno držati gruv uz koji se lomi vrat, a kada je pravi momenat da se promeni smer, pa čak je i miks spakovan u srazmerno dinamičan master. Ovo je ekipa odličnih muzičara koji razumeju šta su sami voleli i šta smo mi ostali voleli kod klasičnog death metala i koja veoma uspešno rekonstruiše zvuk te ljubavi, uz izvrsno napisane pesme i majstorsku izvedbu. Fenomenalno:

https://bearmace.bandcamp.com/album/charred-field-of-slaughter

I Votov iz Vinipegaoperišu u sličnom old school death metal imaginarijumu ali njihova muzika je kompaktnija. I manje maštovita, svakako, ali album I​.​X​.​X​.​I. se pre svega oslanja na tvrdi death metal gruv i ni nema ambiciju da impresionira raznovrsnošću. Ove pesme treba shvatiti kao ritual rifova i ritma uz vokal koji svojim dubokim, bestijalnim kvalitetima priziva onostrano da ga čujete i vizualizujete. Bend svakako sebe shvata jako ozbiljno opisujući svoju muziku kao „a brutal symphony of primeval dark grooves bursting with aggression, that pummel the listener like a tank rolling through a battlefield“ od čega svako malo stariji i blaziraniji odmah prevrne očima, ali ne dajte se omesti, ovo vredi slušati:

https://votov.bandcamp.com/album/i-x-x-i

Završavamo izdanjem, u potpunom presedanu, iz deathcore žanra. Dobro, ne BAŠ iz čistog deathcorea, naravno, ali interesantno je da se nauka i dan-danas nije sasvim usaglasila u vezi toga šta mančesterski Ingested zapravo sviraju. Ja sam ih od početka doživljavao kao deathcore bend ali činjenica da mi se dopadaju dovoljno da im pratim karijeru i slušam sva izdanja svedoči da ovo nije baš pravi deathcore a dobar deo publike ih smatra death metal bendom iz slamming death ogranka. Srećom, danas imamo te hibridne odrednice kao što su slamcore i  slamming deathcore pa Ingested možemo da spakujemo kud god poželimo, priznajući da bend ima odlike različitih škola – hardcore/ moshcore pristup pisanju pesama ali i slemove umesto običnih deathcore breakdown sekcija i da je sve to nebitno a da je bitno da li je novi album, Where Only Gods May Tread uopšte dobar. Odmah da kažem – nije rđav. Ingested su me malo prepali kada su posle solidnog albuma The Level Above Human iz 2018. godine krenuli malčice u metalcore smeru na prošlogodišnjem EP-ju Call of the Void, ali Where Only Gods May Tread je, bilo to pozitivno ili negativno, uglavnom povratak u standardne slamcore trope, ploča čiste produkcije, četvrtastih hardcore aranžmana gde su blastbitovi solidna punktuacija a prava supstanca su ti mošerski srednjetempaški delovi jakog nabijanja i ritualističkog pevanja. Sve to curi vrlo lepo, sa dobrim miksom (i, za Unique Leader bendove, uobičajeno glasnim masteringom), a sve iz ruke pouzdanog Christiana Donaldsona, ali treba reći i da Ingested ovde zaista više nemaju nekih novih ideja i perspektiva koje bi da istraže. Neke pesme su duže, svakako i imaju kompleksnije aranžmane, ali ovo je uglavnom na ime sporije svirke i dodavanja pasaža „atmosfere“ gde se uz standardno tvrde rifove dodaju i razlaganja umanjenih akorda koja zvuče „zrelo“ i „zamišljeno“.  Prija to i utisak je da Ingested pokušavaju da svojoj muzici dodaju na ozbiljnosti – poslednja pesma, uostalom, traje skoro deset minuta – a što je hvalevredna ambicija ali je možda nepotrebna. Muzika ovog tipa za moj groš uglavnom ne dobija na dubini kada dobije na širini i ono što je u njoj autentično – ta neka neposrednost i sirova energija – imaju tendenciju da se zature u baroknom aranžiranju. Mislim, slušajte emotivnu Another Breath sa svojim tremolo temama, višeglasnim pevanjem i naglašeno melodičnom strofom – ovo su blek metal, deathcore i progresivni metal spakovani u tesnom kupeu kako pokušavaju da nas ubede da ovako nešto do sada nismo čuli. Jesmo. Ali cenimo što se trude.

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/where-only-gods-may-tread

Labudan

  • 4
  • 3
  • Posts: 10.210
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #870 on: 16-08-2020, 13:15:21 »

Metallica & The San Francisco Symphony - S&M 2

CD 1 (320 kbps) (01:07:30)
01. The Ecstasy Of Gold [Live] (02:42)
02. The Call Of Ktulu [Live] (09:14)
03. For Whom The Bell Tolls [Live] (04:37)
04. The Day That Never Comes [Live] (08:27)
05. The Memory Remains [Live] (05:42)
06. Confusion [Live] (06:41)
07. Moth Into Flame [Live] (06:18)
08. The Outlaw Torn [Live] (10:03)
09. No Leaf Clover [Live] (05:30)
10. Halo On Fire [Live] (08:20)

CD 2 (320 kbps) (01:16:05)
01. Intro To Scythian Suite [Live] (05:17)
02. Prokofiev: Scythian Suite, Op. 20 II: The Enemy God And The Dance Of The Dark Spirits [Live] (03:39)
03. Intro To The Iron Foundry [Live] (01:02)
04. Mosolov: The Iron Foundry, Op. 19 [Live] (04:16)
05. The Unforgiven III [Live] (08:19)
06. All Within My Hands [Live] (06:14)
07. (Anesthesia) Pulling Teeth [Live] (07:28)
08. Wherever I May Roam [Live] (06:32)
09. One [Live] (09:24)
10. Master Of Puppets [Live] (08:30)
11. Nothing Else Matters [Live] (06:40)
12. Enter Sandman [Live] (08:48)



https://rutracker.org/forum/viewtopic.php?t=5930769
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

Labudan

  • 4
  • 3
  • Posts: 10.210
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #871 on: 17-08-2020, 20:29:41 »
loš zvuk ovog torenta
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #872 on: 22-08-2020, 15:25:53 »
U nekim se nedeljama prosto ne isplati ustajati iz kreveta, pa tako i u ovoj iza nas u kojoj su oko Stefana Nemanje „polemisali“ Goran Marković (koji, svojim ponovljenim tekstovima za peščanik plašim se, samo nastavlja svoje klizanje u potpuni nesmisao i puki resantiman) i Emir Kusturica (a koji u svom otvorenom pismu govori o „imenjaku“ Stefanu Nemanji ali onda sebe u potpisu i dalje dednejmuje iz sve snage). Srećom, nisam investiran u ovu priču jer bi, da se ja pitam, ovaj grad prvo morao da podigne spomenik Brusu Dikinsonu. Da vidimo mi umesto toga šta je bilo od metala protekle nedelje. Čuje mene „gorgrajnda“, metala, kažem!

No, prvo blek metal. Poljaci Skullthrone slave srećnu trinaestogodišnjicu albumom prigodno nazvanim  XIII Years of Chaos a koji, zapravo nije kompilacija već drugi propisan album ovog benda, sa sedam novih pesama mitraljeski brzog i agresivnog blek metala. Odjeci pankerskih početaka benda se i dalje čuju u po kojem rifu i harmoniji ali Skullthrone su ozbiljna metal ekipa u ovom trenutku, na tragu onoga što su Šveđani poput Marduk ili Naglfar radili na prelazu milenijuma. Poljaci su i dalje vrlo posvećeni satanizmu i imaju odličnu produkciju pa je ovo, uz upečatljive rifove i dobro napisane pesme, album za sladokusce.

https://ukemrecords.bandcamp.com/album/xiii-years-of-chaos

Hrvatski Moribund na svom prvom i istoimenom albumu zvuče prilično sigurno i usvirano sa pesmama koje ne probijaju sad neke nove granice ali je ovo ubedljiv melodičniji, atmosferični blek metal a bez toga da upada u neke atmoblek afektacije. Ovo je muzika jednostavna za sviranje ali konzistentnih aranžmana i dobre atmosfere, sa solidnim miksom i generalno vrlo pristojnim kvalitetom svega ponuđenog. Svaka čast:

https://moribundum.bandcamp.com/album/moribund

Iz Kanade nam dolaze Sulfure i njihov prvi demo, Neurotisme, koji je pravi protivotrov za gluposti kojima smo izloženi svakog dana. Sirov, napaljujući, „glup“ na najpametniji način, Neurotisme je suština ekstremnog metala koji sebe uopšte ne vidi kao nešto ekstremno nego kao jednu prirodnu emanaciju stanja duha i emocija te neke omladine danas. Snimljena „uživo“, dakle, koliko shvatam, ceo bend odjednom, uz, verovatno ipak nasnimavanja makar solaža, ova kaseta ima neke dobre rifove i teme, muljav ali adekvatan zvuk i odličnu atmosferu. Mislim, sve pesme su dobre, ali Endémie chthonienne, recimo, osvaja melodičnošću koja se sjajno uklapa uz sirovost zvuka. A iza nje ide furiozna Chimère de l'asthénie da bi se snimak završio impresivnim elektroakustičnim kolažom Labyrinthe de la déliquescence. Izvrsno.

https://sulfureqc.bandcamp.com/releases

Grci Acrimonious su takođe prilično dobri na svom trećem albumu, Eleven Dragons koji nudi kolekciju podužih, vrlo atmosferičnih pesama. Ali i pesama koje donose žestoku, znojavu svirku. Acrimonious nisu atmosferični ili depresivni bend već posvećenici okultnog i satanskog pa je i njihova muzika, uz sva povremena zdrava skretanja u egejske skale, žestok i mračan blek metal po meri stare škole. Pritom, ovo digitalno izdanje zadržava, kako i bend naglašava, nekomprimovan mastering vinilnog izdanja  i to mom uhu veoma prija, sa dinamikom i slojevima zvuka koji se lepo čuju uprkos strašno distorziranoj gitari.

https://acrimonious.bandcamp.com/album/eleven-dragons

Šveđani Arsonists of Lucifer ne kriju svoju agresivnu stranu, debi album im se zove Prophecy of Hate, na kraju krajeva, ima crkvu u plamenu na omotu kasete, a prva pesma, iako ima određene elemente „atmosfere“ je agresivna, oštra blek metal kompozicija sa demonskim vrištanjem na mestu pevanja, a pod naslovom Eternal Hell. Bend se diči time da je njihova muzika „uncomfortable and horrifying“ ali kada malo prodrete ispod zastrašujućih vokala i čestih harmonskih oneobičenja, kompozicije pružaju kvalitetan old school program sa rifovima od kojih krv krene brže da struji pa me ne bi začudilo da se neko od mlađih slušalaca zaleti do najbliže crkve sa kresivom u rukama. Ne da ja to odobravam, naravno, ali Arsonists of Lucifer podsećaju na ovu stranu blek metala i njegovu istoriju, te vreme kada je u pitanju bio zbilja opasan, zastrašujući socijalni pokret (a pre nego što se otklizalo ka nacizmu), nudeći interesantnu muziku kojoj se sviđa da nam bude neprijatno ali se izrazito trudi oko pesama. Fino:

https://voidwandererproductions.bandcamp.com/album/Prophecy-of-hate


Španski (+ galicijski) AkoúΦenom ima odličan materijal na svojoj strani splita sa Kurskom. Ove četiri pesme nude ekstremno glasan (preglasan, kad smo već kod mastera) ali maštovit i po atmosferi veoma konzistentan a dinamičan black/ death metal koji ima i energiju i brzinu, i hipnotičku repetitivnosti i sve što treba. Ekstremni metla koji, znate, zvuči ekstremno, ali i zapravo SVIRA. Poslednja pesma je sjajna obrada Sarcofaga pa za to idu dodatni poeni:

https://akouphenom.bandcamp.com/album/split-w-kursk

Većina hrišćanskog (un)black metala nije naročito sjajna muzički, možda potvrđujući onu da „đavo ima sve najbolje melodije“ ali finski Apodictia ruši ovaj trend solidnim EP-jem Kaiken lihan ylle. Jeste ovo sobni projekat jednog čoveka ali ima pre svega onu skandinavsku autentičnost koja se jako dobro čuje kroz kombinaciju gorkoslatkih melodija i sirovosti koja ih smešta u pravilan kontekst, a onda i kroz aranžmane koji su interesantni i pružaju zanimljivo igranje sa harmonijama i temama. Ni sam miks, iako decidno jeftin, nije loš, sa prominentnim basom u zvučnoj slici i jednim toplim, iznenađujuće bogatim zvukom.

https://apodictia.bandcamp.com/album/kaiken-lihan-ylle


Francuzi End of Mankind su na zanimljivoj poziciji između post-blek metala i drugotalasnog blek metala devedesetih pa je živi album, Live in Paris a koji izlazi četvrtog Septembra (ceo trenutno dostupan da se čuje na Bandcampu), prilično idealna prilika da se čuje kako oni to spajaju staru školu i školu takoreći budućnosti. Dobro, prilično dobro ih spajaju i Live in Paris je vrlo ubedljiv album, baziran najpre na njihovom jedinom studijskom dugosvirajućem projektu iz 2018. godine, sa prilično dobrim zvukom i svirkom zavidnog kvaliteta. End of Mankind zaista uspevaju da imaju i jare i pare, dakle i žestinu i brzinu ’90s klasike, sa lepim, upečatljivim melodijama međ testerisanjem i vriskom, ali i ekspanzivnije „post“ momente atmosfere i sutilnije emocije. Pritom, bend piše dobre pesme i uživo zvuči veoma disciplinovano a opet ne bez „live“ energije. Impresioniran sam:

https://endofmankind.bandcamp.com/album/live-in-paris


Ako ste nežnija dušica i niste ljubitelj svih tih satanista i palikuća, možda će vam debi album belgijsko-nizozemsko-francuskih Silver Knife biti po volji. Unyielding / Unseeing je melodičan i melanholičan atmosferični blek metal na granici sa post blek estetikom, ali se i dalje držeći klasičnih ritmova i tehnika. Ovo je vrlo meditativno sa masteringom koji insistira na nedinamičnosti (bubanj se jedva čuje od razularenih i raspevanih gitara), ali muzika je zdravo žestoka, sa vrištećim vokalom koji je toliko utišan u miksu da imate utisak da sanjate da neko tu peva ispod nežnih akorda koji vas sve vreme zapljuskuju. Simpatično:

https://silverknife.bandcamp.com/releases


Još atmobleka stiže nam od pouzdanog italijanskog izdavača I, Voidhanger (a čiji me logo svaki put iznova fascinira) a u formi albuma Apotheosis a koji je druga dugosvirajuća ploča jednočlanog projekta Ars magna Umbrae. Nije ovo klasičan atmosferični blek metal jer, u skladu sa I, Voidhangerovom reputacijom, Kthunae Mortifer, autor sve muzike na ovom albumu (inače pola Grk, pola Poljak, po imenu Petros Xolaiathyos, a koje je i samo prilično metal!) nesputano eksperimentiše sa strukturama pesama pa atmosfera, iako je prominentna na ploči, nije onaj uobičajeni gorkoslatki, izmagličasti pokrivač tipičan za obične atmoblek albume. Apotheosis je mračna ploča, povremeno vrlo izraženih, kinematskih tema i iznenađujuće maštovitih kompozicija, smeštena u tamni, odjekujući prostor. Vrlo uzbudljivo, vrlo htonski, vrlo dobro:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/apotheosis
https://arsmagnaumbrae.bandcamp.com/album/apotheosis

I još jedan odlični švedski album dobijamo sa debijem trija lepih, plavih muzičara po imenu Serpesta. Mislim, Serpesta je ime trija, ne zovu se sva trojica Serpesta. Album, Inevitable Demise je tvrd, veoma „švedski“ blek metal uradak, sa pretećim rifovima ali i razrađenim melodijama u refrenima, brzim tempom i odličnom produkcijom. Serpesta imaju dosta old school šmeka sa forama koje po dobru pamtimo još iz osamdesetih, iz prvog talasa, ali nisu rivajvl bend i trude se da te klasične elemente uklope u moderniji, i, uostalom, sopstveni zvuk. Dobro im ide i Inevitable Demise je sjajan skandinavski blek metal preporučljiv za ponovljena slušanja i studiranja.

https://youtu.be/nzxN28-9oaI

Stoner i doom sekciju započinjemo bendom koji „stone“ ima već u imenu. Stone Rebel su PONOVO tu, svega par nedelja nakon albuma The Last Mile of Destiny koji nam se dosta dopao. Novi album, vrlo ambiciozan, zove se Rebelion Part I a što, pretpostavljam, znači da je Part II već gotov i samo se čeka da nam se malo slegne prvi deo pa da ga dobijemo. Elem, Stone Rebel svakako ne menjaju ni metu ni odstojanje, i dalje vrteći minimalni gruv sa sanjivim gitarskim meditacijama odozgo, ali ovde prva pesma traje više od pola sata i to ovaj album izdvaja od drugih (snimljenih ove godine...). Nije to neko veliko izdvajanje i ako ste do sada slušali Stone Rebel tačno znate da li vas Rebellion Part I zanima ili ne. Ovaj bend i dalje uspeva da od najmininalnijih sastojaka napravi muziku koja skoro da ne može da ne bude površna a koja ipak ima određenu dostojanstvenost i dubinu. Lepo.

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/rebelion-part-i

Latvijski Saturn’s Husk na albumu The Conduit izvlači dugačke, masne psihodleične džemove koji traju po desetak minuta i nemaju pevanja. Bend, pak, pored cele te space/ psych komponente ima i određena doom stremljenja, svirajući sporo, stameno i uz podlogu rifova koji su povremeno zaista „metal“. Kvalitet zvuka nije idealan, ovo zvuči kao dobar snimak iz garaže, ali svirka, posebno razularena solo gitara, dosta toga kompenzuje:

https://saturnshusk.bandcamp.com/album/the-conduit

Novi dan i nova Stoned Karma, reklo bi se. Slično Stone Rebelu i ovi Francuzi imaju zastrašujuću over-produkciju instrumentalnih stoner albuma zasnovanih na džemovima, ali, srećom, takođe slično, to uglavnom bude dosta dobro. Indigo je EP od tri pesme i ovo je mekano, opušteno i prijatno plutanje lenjim (letnjim?) gruvom i uljuljkivanje u gitarske kolevke napravljene od dileja und wah-waha. Stoned Karma su solidno unapredili kvalitet zvuka pa se ovo sluša sa uživanjem:

https://stonedkarma.bandcamp.com/album/indigo

Na sličnoj su talasnoj dužini i Black Sky Giant iz Rozarija u Argentini čiji album, Orbiter, pretpostaviću prvenac, takođe vozi taj neki opušteni gruv i nežne instrumentalne džemove (samo ovde ima i vokalnih smeplova za ekstra nivo hipnoze). Black Sky Giant su za nijansu više „space“, i tematski, ali i muzički sa naglašenim psihodeličnim efektima i sekvenciranjem albuma da bude kao jedna dugačka kompozicija iz više delova. Prija to, neću lagati i može lepo da se vrti u krug. Plus, na omotu je, kako je to neko primetio, praktično svemirski brokoli!

https://blackskygiant.bandcamp.com/album/orbiter

Švedski fuzz-rock veterani Ball se vraćaju novim albumom, Like You Are…I Once Was…Like I Am – You Will Never Be (poučno!) i ovo je solidan paket psihodeličnog, faziranog gruva sa šmekerskim etitjudom i prijemčivim zvukom. Ball se ne zamaraju pitanjima da li je muzika koju sviraju metal, pank, rok, bluz ili nešto deveto i više se fokusiraju na pisanje lepljivih, faziranih bluz rifčina i masnih solaža. Tempo je poletan, pevanje pohotno – nema na ovom albumu baš ničega što je teško voleti. Navalite:

https://ball666.bandcamp.com/album/like-you-are-i-once-was-like-i-am-you-will-never-be

Italijani Black Elephant su svoj prethodni album nazvali „Cosmic Blues“ pa to daje dovoljno informacija da se i njihova nova ploča, Seven Swords sluša sa korektnim očekivanjima. Odlična je ovo muzika, zaista, spajajući težinu stoner roka sa bluzerskim gruvom (i masnim, prijatno distorziranim solažama) i kosmičkim, psihodeličnim maštarijama. Bend uspeva da nađe fino srednje rešenje između previše mekane svirke koju isporučuje veliki broj novih psihodeličnih bendova koji ko da nisu nikad čuli za faz pedalu, i predrkanog stonera koji bije po ušima kao da nam sutra neće trebati, praveći pesme koje jesu „heavy“ ali imaju lep dinamički opseg i značajno su aranžmanski suptilnije nego što isprva očekujete. Da je master samo malo dinamičniji, ovo bi bio idealan album ali i ovako dobijamo sedam odličnih pesama apeninskog svemirskog bluza kome se malo šta ima zameriti.

https://smallstone.bandcamp.com/album/seven-swords

Kvalitetan hard rok/ dezert rok stiže nam iz Argentine na EP-ju Superstition argentinskih Bad Magick. Gitarista ovog benda se, slutim, jako ložio na Angusa i Malcolma Younga dok je učio da svira jer je gitarski rad na pogotovo prvoj pesmi PRVORAZREDAN, ali i ostatak benda je solidan, sa šmekerskim gruvom i kvalitetnom svirkom. Ostale pesme, nakon prve, nisu jednako bučne i imaju čak i nijansu old school heavy metala u sebi ali to vrlo lepo curi a pevač Lucien Kurgan vrlo šarmantno kasapi engleski jezik dok peva. Sve se završava solidnom obradom Hellacopters pa nema razloga da ne kliknete:

https://venadorecords.bandcamp.com/album/superstition-ep

Šveđani Blues Pills su izdali treći album, Holy Moly!, prvi posle razlaza sa gitaristom Dorianom Sorriauxom koga su u bend uzeli kada je imao samo šesnaest godina, nakon što su ga upoznali na turneji u Francuskoj. Elem, Blues Pills nisu baš, jelte, metal bend, ali njihova muzika je teška i strastvena pa se savršeno uklapa u ono što ovde radimo. Hoću reći, Holy Moly! se legitimno da nazvati hard rok albumom iako je ovo u najvećoj meri bluz i gospel ploča. Ali bluz i gospel ploča koju sviraju beli muzičari odrasli na crnom bluzu i gospelu ali i na belom hard roku i metalu, jelte, pa je ovo žestoko, glasno i veoma srčano. Pevačica, Elin Larsson je, naravno, zaslužna za veliki deo identiteta Blues Pills sa svojim moćnim glasom, bluzerskim šmekom i gospel snagom, ali bend ovde demonstrira izvanredan songrajting, uzimajući muziku staru mnogo decenija i smisleno je revitalizujući za 2020. godinu. Danas je popularno analizirati „kulturnu aproprijaciju“ i diskutovati o tome da li je u redu da beli – po definiciji, već, privilegovani – umetnici zarađuju pare koristeći nešto što su izmislili pripadnici drugih, manje privilegovanih kultura, i to je važna diskusija, svakako, ali pošteno je i prepoznati kada je nešto jednostavno dobro bez obzira na to kako se do toga došlo. Siguran sam da Blues Pills ne bi postojali da Jimmy Page, Ritchie Blackmore i Eric Clapton nisu obožavali Muddyja Watersa i Howlin’ Wolfa i mada su se ova trojica nepristojno obogatili a ova druga dvojica ne, to ne kvari kvalitet ploče kao što je Holy Moly! a ako ona podstakne mlade da potraže i originalne bluz i gospel muzičare od kojih je sve poteklo, pa, tim bolje.

https://www.youtube.com/watch?v=5zSzQtCrp9o&list=PLHTo__bpnlYUN7xe3e4yCUDSz4zlzB2Lo

Australijanci Hammers su, pretpostavljam, nazvani po nekom lokalnom klubu koji igra australijski fudbal pa to objašnjava težak, masan zvuk njihove muzike. Nije ovo „čist“ stoner niti desert rock, ali njihovih primesa ima najviše dok album Kicking Goals hita napred kroz motorhedovsku glasnoću i rejdiobrdmenovski pank-rok polet, u sve ubacujući dobro razrađene bridževe i refrene koji prave sponu sa „pravim“ hevi metalom. Hammers su odlični u tom svom spoju hard roka i panka, imaju odličan zvuk i pišu pesme koje imaju gruv i karakter, a gde pevač zvuči zanimljivo i priča intrigantne priče. Veoma lepo:

https://hammersau.bandcamp.com/album/kicking-goals

Nisam nešto često rad da slušam instrumentalno post-sludge metal ili kako bi se već muzika jednočlanog projekta Habitus dala nazvati ali pošto je autor Beograđanin, onda sam odvojio uvo i prijatno to beše. Mihailo Matović je svoj EP Markhor vrlo dobro uradio, praveći pet pesama koje vrlo uspešno idu od atmosfere do atmosfere, od gruva do gruva i tempa do tempa, noseći tu neku konzistentnu estetiku ali se bacajući u svim pravcima. Matović svakako nije neko kome manjka kreativnosti pa je Markhor ploča puna ideja i, pošto je instrumentalna muzika u pitanju, aranžmani se često vrte oko toga kako od tih ideja napraviti narativ a da se ne uđe u klasičan strofa-refren obrazac. I ima tu odličnih rešenja. Blaga zamerka ide na malčice glasan bubanj koji u bržim delovima (npr. blastbitovi u Charging) zaklanja interesantan gitarski rad ali ovo je svakako zanimljiv debi:

https://habitusband.bandcamp.com/album/markhor

Dungeon Weed je odlično ime za bend kojim se odmah sugeriše kakva muzika će se čuti na prvencu Mind Palace Of The Mushroom God. Drogeraška, naravno, ali ovo je zapravo vrlo zanimljiv projekat. Dmitri Mavra, autor sve muzike, nastanjen u Kaliforniji, ima podugačku meditaciju o tome kako je ove pesme napisao još pre neku godinu ali da su tek tokom izolacije izazvane aktuelnom pandemijom počele da dobijaju na značaju u njegovom umu i da su meditacije izazvane samoćom (i drogiranjem, jelte), porodile njihove finalne forme. Ovo je snimljeno sasvim solidno, sa puno prljavštine ali sa puno dobrog gruva a Mavrine višeslojne gitare i sintisajzeri pružaju odličnu podlogu za dualne muško-ženske vokale koji slušaoca provode kroz teški, valjajući, psihodelični stoner koji je u ponudi. Vrlo sirovo ali i vrlo zaokruženo i dobro:

https://dungeonweeddoomsludge.bandcamp.com/releases

Venus Skytrip je drugi album britanskih Psychlona i dovoljno je da kažemo da ga je izdao Ripple Music pa da se zna kako je u pitanju ploča vredna pažnje. Psychlona su vrlo fazirani, vrlo psihodelični i imaju jedan organski ali disciplinovan gruv koji njihov psihodelični desert rock čini eminentno slušljivim i za normalan svet i za posvećene drogeraše i psihodeličare. Pesme imaju u sebi i lepo jezgro propisnog pop-roka sa psihodeličnim prelivom pa ovome svemu teški fuzz dodaje finu dimenziju „metala“.

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/venus-skytrip

Ripple Music imaju još jedno vrlo dobro izdanje ove nedelje a to je bend Brimstone Coven iz Ohaja sa svojim četvrtim albumom, The Woes of a Mortal Earth. Čim bend ima „Coven“ u imenu, znamo da smo uleteli u neko okultno, veštičje sranje (tu su i kosturi na omotu, just in case), ali ovo je vrlo prijatan okultni doom/ hard rock na tragu heroja sedamdesetih godsina, dakle, Black Sabbath/ Pentagram i St. Vitus, sa miksom koji lepo razdvaja instrumente i odlično služi da vozi ove bluzirane, melodične doom himne. Izdavač kaže da je ovo najmračnija ploča benda do danas, ali kad se stavi u aktuelni kontekst, ovo je zapravo feelgood muzika, prijemčiv, skoro pa nežan teški rok sa gorkoslatkim, post-hippie vokalnim aranžmanima i bluzerskim, prijatnim gruvom tokom celog albuma. Veoma dobro, kako nas je Ripple Music i navikao:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-woes-of-a-mortal-earth


Chasing the Coyote su iz jugozapadne Oklahome i Teksasa i njihov istoimeni debi album ima pet pesama vrlo faziranog, gruverskog pustinjskog roka. Bend veoma polaže na bluz osnovu i ovo je dezert rok koji bih mogao da zamislim i sviran na akustičnoj gitari uz, jelte, vatru, ali, da budem iskren, najbolja pesma mi i jeste Holy Serpent koja je rađena najvećim delom bez distorzija i ima jedan pomalo ritualni šmek. Najveća zamerka ide na bubnjara koji, kako da to sad kažem, svira PREVIŠE, trudeći se da svaki gruv ukrasi sa nekoliko udaraca više nego što je neophodno. Ali iako je uzdržanost vrlina, ovo je sitna zamerka i svakako vredi čuti ovaj album i njegov psihodelični, fazirani, drogirani pustinjski bluz.

https://chasingthecoyote.bandcamp.com/releases

Redinžani (dakle, stanovnici Redinga, iz Engleske), Moss Eater na svom prvom albumu, No Shelter, No Heaven kažu da sviraju „post-doom“ i ovo je svakako ploča sporog tempa. A zvuči još sporije zbog brojnih momenata u kojima bend izbacuje ritmove iz upotrebe i samo pušta da okinuti rifovi zamiru jedno vreme, kanališući svoju najbolju interpretaciju Sunn0))) formule. Drugde ova ploča ima post-metalsku melanholiju i ekspresivnost i mada je povremeno možda malo naporna za slušanje – ali bend to tako možda i želi, jelte – ima izvesnog štofa:

https://coffinviewcollective.bandcamp.com/album/no-shelter-no-heaven


Da ne preskočimo Grke ni ove nedelje, tu je album umetnika po imenu ΛΔΛΜ (Adam, jelte) a koji je svojih sedam kompozicija, nastajalih tokom skoro cele decenije kroz džemovanje, snimio i izdao na albumu Sun. I ovo je, za Grke već tipično, kvalitetan spoj dobre produkcije (mada je mastering, znate već, preglasan) i odličnog osećaja za gruv i atmosferu. ΛΔΛΜ svira sporo i gruvi, sa dosta grunge šmeka u pesmama a album ima i solidnu psihodeličnu crtu u završnoj trilogiji, Monolith. Fino:

https://adamwolfpack.bandcamp.com/album/sun


Monoatomic God je dobro ime za bend – pogotovo francuski! – a Astronaut Witch Bootcamp je i sjajan naziv prvog EP-ja. Sreća da muzika nije loša jer bi to bio gadan antiklimaks! Monoatomic God sviraju malo krševito produciran ali simpatičan stoner rok, sa pevačicom koja ima dobar glas i pesmama koje uobičajen program na bluzu zasnovanih rifova obogaćuje sa malo doom metal harmonija. Ima ovo dobru osnovu i da malo sazri i lepše se snimi, biće vrlo dobro:

https://monoatomicgod.bandcamp.com/releases


Poljaci Hydra osnovani su prošle godine i From Light to the Abyss je njihov prvi album, veoma dobro snimljen i prijatan. Pogotovo ako volite doom metal starije škole sa naglašenim stonerskim šmekom i odličnim pevanjem. Hydra su veoma vidno inspirisani Black Sabbathom ali njihova muzika nije puka imitacija već kvalitetno inspirisan, domaćinski stoner-doom. Pet pesama ali dosta muzike. I to dobre:

https://hydra666.bandcamp.com/album/from-light-to-the-abyss

Članovi Camel of Doom i Esoteric, Kris Clayton i Greg Chandler imaju, sa bubnjarom po imenu Tom Valleley prvi album zajedničkog projekta, Self Hypnosis i ovo je ploča od skoro osamdeset minuta progresivne svirke sa temeljima u doom metalu ali nadgradnjom koja ide daleko izvan tradicionalnih granica žanra. Contagion of Despair počinje sasvim beskompromisno, pesmom Contagion od preko trinaest minuta, ali ovo je zapravo dobra, interesantna svirka koja svakako profitira od normalizacije sporosti i epike koju je odradio doom metal (pogotovo njegova funeral inačica) ali ovde ima primetno više „rada“ nego što je slučaj kod dooma. Atmosfere su mračne, preteće i hipnotičke, ritmovi imaju jedan industrijski, robotski kvalitet a gitare i vokali doprinose tom spoju ritualnog i sintetičkog, podsećajući me, u najboljem smislu, na Neurosis sa polovine devedesetih. Dobro je ovo napisana, ambiciozna ploča koja uspeva da opravda svoje dugačko trajanje pa čak i da iznenadi relativno dinamičnim masteringom. Vrlo vredno truda:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lFNT23logXfW_TnsM4L2o4SazX_4724zQ


Za ovonedeljnu porciju funeral doom metala zaslužni su pouzdani 20 Buck Spin koji su kvebečkom Atramentus izdali prvi album, Stygian. Atramentus je dugo vremena bio samo jedan čovek, trenutni gitarista i pevač, Philippe Tougas a koji je ovaj album napisao još početkom decenije pa onda čekao da skupi bend pa su ga onda snimili 2018.... Sve u svemu, od ovoga je moglo i da ne bude ništa, a to bi bila šteta jer je Stygian izvrstan primerak funeral doom pristupa sa svojim ekstremno sporim, svečanim, jako dugačkim kompozicijama koje spajaju težinu, melanholiju distorziju i lepotu u hipnotičku smesu koju možete da slušate u krug satima. Tehnički, album ima tri pesme (šesnaest i po, pet i dvadesettri minuta) koje prate prelazak jeseni u zimu i iako koriste standardni funeral doom arsenal (od ambijentalnih momenata sa šapatom do teških posmrtnih marševa), to rade veoma elegantno i sa svežom, ubedljivom energijom. Standardni instrumentarij je odličan ali korišćenje orgulja svemu daje dopunsku dimenziju svečanog a srednja pesma, ambijentalni prelazak iz jednog u drugo godišnje doba je odlična i sugeriše da bi Tougas bez problema mogao da snimi album samo ambijentalnih kompozicija. Ipak, finale, 23-minutna Stygian III: Perennial Voyage (Across The Perpetual Planes Of Crying Frost & Steel-Eroding Blizzards) je veličanstven ep odsviran toliko sporo da se čini da traje večno a opet, kada stignete do kraja, skoro sigurno krećete iz početka. Već ponavljam kao pokvarena ploča ali 20 Buck Spin imaju toliko konzistentno impresivan autput ove godine da ste mogli pare da dajete na neviđeno i da ni jednom ne pogrešite.

https://listen.20buckspin.com/album/stygian

Malezijski Ø Mother su toliko žanrova sklopili na svom istoimenom debiju da nisam znao gde da stavim osvrt na ovaj njihov album (EP? Ovo ima samo četiri pesme i traje oko pola sata). Recimo da je ovo pre svega blackened doom metal, sa tempom koji varira od iznurujuće sporog pa do blek metalskog treširanja. No, bend harmonski i svakojako drugačije zaista eksperimentiše i istražuje, čini se, trudeći se da uhvati nekakvu sponatnu energiju u pesmama koje su svakako napisane i uvežbavane pa ovaj album ima dosta te „leftfield“ senzacije iako je pre svega u pitanju mračna, glasna, heavy muzika. Interesantno je:

https://omother.bandcamp.com/album/s-t

Kada vam se bend zove „svinjac“ verovatnoća da ćete nastupiti na Pesmi Evrovizije je razumljivo mala ali je njoj obrnuto proporcionalna verovatnoća da ćete biti nesnosan detinjasti sobni grindcore projekat napravljen da šokirate normalan svet i merite čiji je veći sa ostalim sobnim grajnderima po internetu. E, pa, češki Pigsty su me prijatno iznenadili jer njihov deathgrind je vrlo solidnog kvaliteta, sa ambicioznim kompozicijama od po tri i po minuta i profi zvukom. Pig Blood im je četvrti album za više od dve decenije rada i ovo je vrlo sazrela muzika u kojoj se hromatski rifovi sreću sa kibernetskim horovima u pesmama dinamičnih izvedbi i visokog tempa. Rispekt!

https://pigsty-band.bandcamp.com/album/pig-blood

Po sličnom sam šablonu bio spreman da mrzim debi album sveže formiranog japansko-ukrajinskog goregrind dvojca Pharmacist. Ti bendovi što meću slike iznutrica i izmeta na naslovne strane albuma uglavnom ništa ne valjaju jer se fokusiraju na šok-velju i ne zanima ih da pišu pesme koje bi bile ikako, jelte, originalne ili zaista izražajne, već samo kopiraju elemente muzike Carcass i njihovih naslednika. No, kliknuo sam na  Medical Renditions Of Grinding Decomposition i ovo je pristojan album. Mislim, naravno, odvratan je, ali ovde je to pitanje estetskog izbora a ne manjka kreativnog napora. Pharmacist su VEOMA bliski Carcass školi sa mnogo sličnih aranžmanskih trikova i harmonskih pristupa kakve su momci iz Ujedinjenog kraljevstva rabili u osamdesetima, ali iako ne prebacuju previše iznad koncepta klon-benda imaju i ponešto svoje u zvuku. I podsećaju zašto nam je goregrind tamo, pre više od trideset godina i bio zanimljiv, kombinujući najcrnju estetiku sa agresivnom, neprozirnom muzikom za ritual teranja ličnih demona. Dugačke pesme, solidan (mada lo-fi) zvuk i dosta energije čine ovaj debi album vrlo pristojnim naslednikom klasika poput Reek of Putrefaction.

https://pharmacistgore.bandcamp.com/album/medical-renditions-of-grinding-decomposition


Interesantan progresivni (death?)grind stiže nam iz od nemačkog kvarteta Brecht. Njihov novi EP, Blut glüht. (sa sve tačkom) ima četiri pesme dobrog gruva, zanimljivih prelaza između ritmova, upečatljivih rifova, i, svakako, mnogo urlanja i blastbitova. Ovo je muzika zaista zainteresovana da izađe iz ustaljene forme i Brechtu to dobro polazi za rukom, kreirajući osobene atmosfere ali ne ispuštajući energiju i brzinu bitne za grindcore. Alice, pevačica, je takođe odlična.

https://brecht.bandcamp.com/album/blut-gl-ht

Ozbiljno agresivan death metal stiže iz Ekvadora posredstvom drugog albuma grupe Reject Messiah, a koji se zove Irakalla. Reject Messiah su u suštini brutal death metal ekipa, sa sve „bri-bri“ momentima u pevanju ali između blastbitova njihove pesme imaju interesantan gruv koji se ne uklapa u većinu dominantnih paradigmi u brutalnom ili slamming death metalu. Ovo kompozicije čini svežim i mada bend ima jako glasan, komprimovan mastering, Irakalla je meni zanimljiv album za slušanje, pun osobenih kompozitorskih zahvata.

https://rejectmessiahec.bandcamp.com/album/irakalla

Evo još simpatičnog grindcorea iz mesta koje se zove Norveška (Norway) ali u Mejnu, dakle u SAD. Sores je, pretpostaviću, bend a ne jedan čovek ali to nije mnogo bitno. Societal Decay je dobro snimljen, energičan i gruva pun grindcore EP koji ima pesme kraće od minut, lepe rifove i mnogo pevanja. Mislim, „pevanja“, znate već. Ali dobro to Sores rade i ovo me podseća švedski Deranged, samo komprimovan na grindcore brzine i trajanja. Fino.

https://soresgrind.bandcamp.com/album/societal-decay
 
(kraj u sledećm postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #873 on: 22-08-2020, 15:26:22 »
Rusi Crust mešaju black metal, death metal, sludge metal i nešto malo doom strategija za vrlo potentnu, zapaljivu smešu na svom drugom albumu, ...and a Dirge Becomes an Anthem. Ovo je izuzetno bučna, robusna muzika sa pesmama koje su nabijene energijom i eksresivnošću, ali i jakim rifčinama. Crust su bend koji ne preteruje sa komplikovanjem u komponovanju i ovo su pesme oslonjene na rifove i organsku izvedbu radije nego na složene arnžmane, podsećajući me u pozitivnom smislu na 20 Buck Spin grupe iz SAD. No, i zvuk je malo glasan, što je još jedna sličnost, pa treba malo i izdržati, ali Crust se ponose time da su makar snimali bubanj uživo, mikrofonima, bez semplova i treba ceniti tu posvećenost sirovosti koja dolazi u paru sa povremeno zaista nadahnutim melodijama koje bend izvalači. Fokusirano, energično, maštovito ali ne natrpano „muziciranjem“, ovo je još malo pa remek-delo moćnog, izražajnog metala iz srca zime. Sjajno!

https://crustband.bandcamp.com/album/and-a-dirge-becomes-an-anthem


Kvebečani Fast Idle sebe reklamiraju kao „excessive speed / beer drinking thrash, existing only to fuel your local pit“, što zvuči jako dobro, na ekranu, jelte. Kad se dođe do muzike na njihovom prvom EP-ju, Drunken Thrasher, paaaa, stvari nisu toliko razbijačke čak ni u pesmi koja se zove Speed Burst. No, Fast Idle su zapravo vrlo solidni u svojoj sasvim ’80s verziji thrash metala koji se susreće sa hardkor pankom, alkoholom i skejtbordima. Ima ovde mnogo dobrih rifova, nervozne energije i pravog etitjuda, sve spakovano u kvalitetno odsvirane pesme i solidan miks. Ako volite SDI, DRI, DBC i razne druge bendove iz onog vremena, probajte:

https://fastidleofficial.bandcamp.com/album/drunken-thrasher

Evilyn je projekat nastao 2017. godine spajanjem članova Coma Cluster Void i Thoren za potrebe pravljenja death metala stare škole, ali „sa više disonance nego što biste normalno čuli“. Do 2020. godine projekat je mutirao u nešto gde disonanca svakako dominira a muzika, iako u osnovi death metal, ima veoma avangardni pristup, bez tradicionalnog oslanjanja na hromatski rif i tvrdi mošerski ritam. Inside Shells, prvi EP ovog sastava gde sada glavnu reč vodi Thorenov Anthony Lipari je ploča neparnih ritmova, neprirodnih prelazaka iz jednog u drugi tempo, iznenadnih eksplozija brzine, disonantnih gitara... Iako poređenje nije najsrećnije, Evilyn me donekle podsećaju na Wormed sa svojom ljubavlju ka disharmoniji i jednim organskim osećajem sred vrlo tehnički napredne svirke. Mislim da je sasvim fer reći da će se publici koja voli Wormed dopasti i Inside Shells, a pogotovo ako žudi za još eksperimentalnijim, još nepredvidivijim muzičkim pristupom.

https://evilyndeath.bandcamp.com/album/inside-shells

Malezijski Rehearse imaju zaista nesrećno ime, ali logo im je dobar, a debi album, Myth još bolji. Nakon sedam godina vežbanja i svirke koliko je prošlo od prvog EP-ja, ulazak u studio za novi album porodio je devet pesama klasične death metal svirke, tvrdih, mračnih rifčina, bubnjarskog rešetanja i užasnih vokala. Myth je ploča koja pogađa pravu ravnotežu između tih osnovnih gradivnih elemenata death metal klasike i nešto tehničkije (ne smem da kažem i „avangardnije“ svirke) pa bend zaprema zdrav prostor u kome se pazi i kakvi su rifovi i kakve su pesme i kakva iznenađenja valja pripremiti da se slušalac ne uljuljka u death metal generiku. Otud Rehearse, obdareni i vrlo dobrom produkcijom, zvuče zrelo i autentično na ovom albumu, pišući i izvodeći autoritativno death metal koji je „pametan“ ali koji ne masturbira na svoju pamet i ume da uživa u čistoj primitivnosti i moći. Vrlo dobro:

https://rehearseband.bandcamp.com/album/myth

Moskovljani Renunciation zvuče izvrsno spajajući na svom EP-ju The Terminal Archetype death metal, black metal i progresivu, kreirajući muziku koja bi trebalo da je zanimljiva i metalcore/ melodeath publici ali i nama sklonijim mračnijoj strani ekstremnog metala. Ovo je pet vrlo dobro napisanih i produciranih pesama sa puno kinematskog senzibiliteta i pamtljivih gitarskih tema, ali, a što je meni uvek važno, veoma visokog tempa i ubedljivog energetskog nivoa. Jeste ovo za nijansu „komercijalnija“ muzika od nečeg što bih uobičajeno slušao ali Rusi su veoma dobri i zavređuju svaku pažnju:

https://renunciation.bandcamp.com/album/the-terminal-archetype


Vrlo dobar split album dva češka goregrind benda, a koji nema ime, dobili smo saradnjom Purulent Spermcanal i Carnal Diafragma​. Iako su imena bendova sačuvajbože, muzika na ovom izdanju je kvalitetan, zapaljiv i poletan goregrind sa dobrim rifovima i odličnom produkcijom. Ovakvu muziku su uglavnom kidnapovali bendovi kojima je mizoginija glavna estetska odlika a muzika je bezdušni kompjuterski dril, pa je pravo osveženje čuti nešto što ima malo srca i prave energije:

https://carnaldiafragma.bandcamp.com/album/purulent-spermcanal-carnal-diafragma-split

Ako vam se sluša dobar demo snimak talentovanog muzičara, Cody Knarr je tu pod svojim umetničkim pseudonimom, Ascended Master. What Was​.​.​.​And What Shall Be Again je zapravo odlična kolekcija kvalitetnog old school deaththrash zvuka sa moćnim rifčinama i ubedljivim pevanjem, a, kako ovo zaista jeste demo snimak, i sa impresivno dobrim zvukom. Knarr nije neiskusni dečkić koji pravi prve korake u čudesnom svetu snimljene muzike, i već iza sebe ima solidnu diskografiju dva benda sa kojima je svirao, ali ovaj demo je mnogo impresivniji nego što sam očekivao, pre svega tehnički a zatim i u pogledu solidnog kvaliteta pesama. Ponekad vam jedan dobar rif ulepša dan a ovde ih ima dosta, sa aranžmanima koji su mestimično izvrsni:

https://austenitizedrecords.bandcamp.com/album/what-was-and-what-shall-be-again

Danci HOAK sebe opisuju kao death/ black/ thrash metal bend i istina je da svega toga ima na njihovom debi EP-ju Only Here For The Violence ali ima tu malo i te neke metalizirane hardcore komponente. HOAK (a što je akronim od Hatred Of All Kind) vole mošerske ritmove, blastbitove i odvrištane/ odurlane vokale, ali vole i da im muzika ima taj neki razgovetni, prijemčivi element, bliži „normalnijoj“ publici a koji fino balansira njihovo generalno čukanje. Dobar je ovo EP, sa glasnom ali kvalitetnom produkcijom i solidnim pesmama.

https://hoak.bandcamp.com/album/only-here-for-the-violence

Simpatičan thrash metal stiže nam iz Slovačke na albumu Death Sentence for Tomorrow sastava Manyac. Bend svira vrlo dobro i produciran je solidno a muzika je klasičan thrash sa razrađenim aranžmanima, dobrim idejama i sociopolitičkom ambicijom u tekstovima. Što su sve vrlo pozitivne strane albuma. Bend je očigledno odrastao na klasicima kao što su Sacred Reich, Testament, Holy Terror itd. i ovo je vrlo lepa moderna reinterpretacija njihovih klasičnih ideja. Odobrava se!

https://manyac.bandcamp.com/album/death-sentence-for-tomorrow

Д. И. В. А. ima novi singl, Witchers Nest – šta god TO značilo – i ovo je, zvuk bubnja na stranu, lepa, melodična a žestoka pauer metal pesmica, da podseti da ovaj bend nije rođen samo da piše akustične balade. Ima ovde mekših, više folki delova i to svakako lepo stoji ali je glavni deo pesme pristojan metal kako bog zapoveda:

https://divaband.bandcamp.com/album/hexen-hammer-witches-nest-single


Oklendski Soul Void je posle dva EP-ja iz prošle i ove godine snimio i živi EP, Public Degradation i, pa, lepo to zvuči. Ovo su četiri mučne pesme death metalom oplemenjenog hardcorea, a što sve zvuči kao vrlo mračni sludge metal koji se pari sa ’80s industrial zvukom Godflesh i sličnih projekata. Dakle, mračno, turobno, preteće, al ima dušu i vrlo dobro zvuči ovako uživo sa bendom koji izgara na bini i pruža odličan program. Novi Zeland uvek ima šta da ponudi:

https://eliminationrecords.bandcamp.com/album/public-degradation

Da se razumemo, ja sam star i ogročeno čovek i kada čujem sintagmu „progresivni deathcore“, što kažu u onom pozorišnom komadu, mašim se za pištolj. Ali Poljaci Binding Light su nekako ovo uspeli da mi prodaju. Album Lights of Dawn je više progresivan nego što je deathcore, da budemo jasni, od deathcorea ovde najviše imamo štim i ljubav ka denflovanim temama od jedne ili svega dve-tri note, ali to je samo delić muzike ovog benda. Muzika im je, zapravo, raskošno bogata i aranžirana, čuvajući metalcore i deathcore zvuk ali praveći kompleksne i zanimljive kompozicije koje pritom svoj dug progresivi odužuju kroz brojne smele harmonske ispade i ritmičke preokrete. Na sve dođe i vrišteći vokal koji ne iritira već prija i, eto, ko bi rekao, imamo jedan od najzanimljivijih albuma ove nedelje.

https://bindinglight.bandcamp.com/album/lights-of-dawn

Retko ovde pominjem reizdanja, ali kada je u pitanju nešto zaista značajno onda se valja. U pitanju je ploča iz 1985. godine (koja će na vinilu biti reizdata tek u Novembru ali evo sada digitalnog reizdanja) a radi se o prvencu nemačkog speed metal benda Mad Butcher, pod naslovom Metal Lightning Attack. Mad Butcher su izdali samo dva albuma osamdesetih godina (uz treći koji je snimljen 1988. godine a izašao tek ove) i kada slušate Metal Lightning Attack ovo je ona nedostajuća spona između Accept i Steeler sa jedne strane i Destruction i Grave Digger sa druge. Ovaj album i dalje ima u sebi dosta tragova klasičnog bluz razmišljanja iz koga su izrasli hard rok i hevi metal (slušajte cepelinovske solaže na Right or Wrong) ali je ploča odsvirana u furioznom speed metal tempu sa prskajućim solažama i napaljivim pankerskim rifovima. Sjajno. I važno:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/mad-butcher-metal-lightning-attack


Francuzi Mercyless su imali razna stilska lutanja u svojoj karijeri ali su poslednjih nekoliko godina shvatili da im ipak najbolje ide klasičan ’90s death metal pa je i novi album, The Mother of All Plagues odrađen u tom maniru. I to solidno. Mercyless se ne ubijaju od neke velike maštovitosti ovde ali sviranje u okviru stilskih međa koje su uz Morbid Angel i Deicide i sami stvarali im ide lako od ruke, pa su pesme, iako nisu kratke, ispunjene energijom i prijatnim, ukusnim rešenjima, od dobrih rifova, preko dinamičnog ritma pa do skoro ritualističkog pevanja. Ovo je lepo snimljena ploča sa, doduše, preglasnim masterom, ali kako bend svira odmereno i dinamički ujednačeno, sve to zvuči valjano.

https://xenokorp.bandcamp.com/album/the-mother-of-all-plagues

Norvežani Töxik Death verovatno nominalno spadaju u blackened thrash metal ili tako nešto, ali da budemo jasni, ovo je čist speed metal stare škole i ovaj je album, solidan zvuk na stranu, mogao nastati i 1988. godine. Sepulchral Demons, kako se ovo cenjeno sočinjenije zove, drugi je album benda čiji se, uostalom, prvi album vrlo manifestno zvao „Speed Metal Hell“ i donosi sedam pesama srčane svirke, dobrog tempa, sitno seckanih, pretećih rifova i pevanja koje zapravo nije ni vrištanje ni nekakva druga „tehnika“ ekstremnog metala već najpre napaljeno izvikivanje stihova. Ovo Töxik Deathu daje jednu prijateljsku, narodsku oštricu koja i podseća da je ekstremni metal, uostalom, u dobroj meri nastajao odbacujući uobičajene metal stilizacije und ukrštaući se sa „radničkom“ muzikom poput panka i hard, jelte, kora. Elem, ovo su dobro napisane pesme koje ne idu na spidmetalski glamur jednih, recimo Butcher, već samo krljaju napred i, za moj groš, pružaju dosta zabave i uživanja, pogotovo uz prijatno dinamičan mastering.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kOjD3gCiGo0YolAn_5I6J2XPy_AvyeAAU

Kanadski Recorruptor na svom drugom albumu, The Funeral Corridor serviraju prilično zbunjujuću kombinaciju death metala sa metalcore/ deathcore brejkdaunima, naklonima ka melodičnom death metalu ali onda i vokalima koji ne bi bili potpuno neobični na kakvom slem albumu. Na sve to, bend ima sklonosti ka tech-death komplikovanju pa je rezultat da su kompozicije sastavljene iz mali milion elemenata i, s obzirom koliko brzo proleću, čoveku se malo zavrti u glavi. No, kao neko ko je drkadžija i mršti se kad mlađarija ubacuje sve te njihove inovacije u „normalan“ death metal, moram da kažem da su mi Recorruptor dobri i zanimljivi. Pesme verovatno imaju previše delova i traju predugo – naslovna stvar koja album otvara ima skoro sedam minuta – ali album u principu solidno „radi“, sa brzim tempom i mnogo energije koji ovde, srećom, nisu upropašćeni miskom i masteringom:

https://recorruptor.bandcamp.com/album/the-funeral-corridor

Ako znate šta je „Guru meditation“ onda ste, kao i ja, veoma matori i težak nerd, ali evo, tako se zove album norveškog dvojca Next Life a koji svoju muziku opisuju kao „electro violence“. Electro-violence jeste bila pesma Overkilla u osamdesetima, ali Next Life osamdesete oživljavaju na drugi način uzimajući chiptune muziku videoigara za Commodore 64 i NES kao osnovu za svoj progresivni, matematičarski elektro-metal. Ovo nije „uobičajen“ chiptune covers bend, sve kompozicije su originalne i samo sadrže sintetičke delove koji emuliraju chiptune estetiku, ali aranžmani i harmonske ideje su bliže eksperimentalnom, spastičnom pristupu bendova poput Hela ili Orthrelm. Što znači da ovo nije za svakoga i nije za slušanje po ceo dan ali je impresivno i vredi da se pusti:

https://nextlife.bandcamp.com/album/guru-meditation

Donekle sličnu, nerdovsku, tematiku baštine i teksaški Expander čiji drugi album, Neuropunk Boostergang donosi vrlo bučan, ali dobar progresivniji thrash metal koji se iz sve snage oslanja na klasičnu cyberpunk estetiku. Muzički, ovo je predugo bio domen gotovo isključivo EBM i industrial bendova, kao da mi metalci ne volimo Williama Gibsona, pa je lepo videti da se ravnoteža malo uspostavlja. Elem, Neuropunk Boostergang je kao da ste uzeli VoiVod pa od njih napravili „kompjuterski“ pank bend. Mislim, nije ovo ni kompjuterska muzika a ni pank, ali ima tu neku pankersku cyber komponentu sa jakim efektima na vokalu, a proggy thrash gitare i težak ritam daju valjanu podlogu da se šutirate dok tripujete da ste haker koji ruši korporacijske ICE prepreke i krči put kroz trodimenzionalni kiberprostor što nam je obećan ali ga nikada nismo dobili. Fina ploča:

https://expander.bandcamp.com/album/neuropunk-boostergang

U našoj stalnoj povremenoj rubrici o bendovima osnovanim pre više od četiri decenije a koji još sviraju i izdaju nove ploče danas nam stiže novi album kalifornijskih legendi Vicious Rumors. Iako osnovani još 1979. godine i solidno popularni tokom osamdesetih, Celebration Decay je tek trinaesti album ove skupine. Ali je solidan, Rumorsi su čvrsto držani na okupu dvojcem Howe/ Thorpe i ovde imaju odličnog novog pevača, Nicka Courtneyja koji bendu ubrizgava priličnu količinu energije. Ne da ovde energije fali, Vicious Rumors su principijelno heavy metal/ power metal ekipa, ali Celebration Decay i pored solidnog prisustva melodije, ima vrlo naglašenu tvrdu thrash metal osnovu sa surovim rifovima i teškim bubnjarskim bombardovanjem Larryja Howea. Ovo ipak, naravno, nije thrash ploča i aranžmani su razrađeni sa dosta melodičnih razrešenja i Courtneyjevom vokalnom akrobatikom koja preko teških, grlenih urlika i melodičnih refena stiže i do falseto krešenda. Bend zvuči inspirisano i napaljeno u pozitivnom smislu, ne da se takmiči sa mlađima već da pokaže da je njihova muzika uvek u sebi imala autentičnost i energiju koji na Celebration Decay ne deluju usiljeno i namešteno. Masiv rispekt:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kLe11ldYjfdD1ro5XD9Dl0-LOJtdrGAVc


Preskočiću ovonedeljna izdanja ukrajinskih Midgard i kanadskih Unleash the Archers jer, iako su se narodu dopala, meni nešto nisu bila po volji, pa da ne mračim, a red je i da završim sa albumom nedelje koji mi je IZUZETNO ulepšao ne samo Petak nego i celu nedelju. Naime, Incantation su izdali novi, jedanaesti album i, pa, svi mi znamo da death metal nije mrtav, ali je opet lepo da se vidi da sveci-zaštitnici ove muzike ne samo potvrđuju ovu istinu već je čine na neki način i istinitijom. Sect of Vile Divinities je kvintesencijalni Incantation utoliko što ovo sada zvuči baš onako kako očekujemo, sa svim udobnim mešanjima doom i death metala, a da opet čuva onu esenciju ludila i ubeđenja koja ih je krasila još od osnivanja 1989. godine. Kada je prvi album benda, Onward to Golgotha iz 1992. godine izašao, death metal, pogotovo severnoamerički već je pronašao svoj „pravi“ zvuk i bendovi sa Floride, pogotovo oni koji su snimali u studiju Morrisound su diktirali trend superkomprimovanih gitara, zategnutih, tačkastih bubnjeva i hrskave, čiste a teške produkcije. Incantation su bili antiteza svemu ovome, orkan crnila i besa, kombinujući doom death dementnost sa mitraljeskom paljbom, sve kao snimljeno u pećini, od strane pećinskih ljudi. 28 godina kasnije, Sect of Vile Divinities je proslava svečanih doom death marševa, ubitačnih death metal rifčina, klasičnog dubokog, grlenog pevanja i žestokog tempa. Incantation se ne menjaju drastično od albuma do albuma, i šta god da novo uvedu oni čuvaju taj ekspresivni raspon koji ih čini jednako potentnim i kad sviraju iznurujuće sporo, i kada rokaju svom brzinom. Ovaj album još jednom potvrđuje kvalitet komponovanja kog sada već sedobradi John McEntee rafinira duže od trideset godina, uz pesme koje sa lakoćom menjaju tempo i atmosferu a bez nekakvih naglih zaokreta i napadnih „tehničarenja“. Incantation su uvek imali jednu prirodnu, spontanu energiju koja je njihovoj muzici davala otmenost i zrelost iako se ona uvek držala tipičnih tema poput satanizma i okultizma pa je tako i na novom albumu koji sa velikom lakoćom izbegava ikakve dileme oko toga je li muzika koju bend piše i izvodi u skladu sa nekakvim modernim kretanjima u death metalu, ili je zamrznuta u jantaru i predstavlja obrazac stare škole. Odgovor na oba pitanja je radosno „ne“ jer Incantation sviraju – kao Incantation a ne kao bilo ko drugi i mnogi bendovi inspirisani njihovom svirkom su se porodili za ovih tridesetak godina – notabilno, veliki deo moderne old school death metal scene koju tako često hvalim ovde – ali Incantation su i dalje na čelu čopora, reklo bi se bez mnogo napora. McEntee je ove godine već snimio vrlo solidan album sa Beast of Revelation, ali novi Incantation je, ne bez razloga DOGAĐAJ. Uz novog gitaristu, Lukea Shivelyja iz Dismembermetn koji muzici benda dodaje čitavu novu dimenziju, Incantation su, usudiću se da kažem, bend koji i dalje stoji na čelu čopora. Je li Sect of Vile Divinities nešto revolucionarno doneo opusu ovog benda? Ne, nije, ali Incantation su praktično izmislili ovo što sviraju i još uvek su u tome među najboljima. Obavezno:

https://incantation666.bandcamp.com/album/sect-of-vile-divinities

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #874 on: 29-08-2020, 14:00:22 »
Nažalost, ovo je bila nedelja smrti. Ne samo da nas je noćas napustio Chadwick Boseman, čovek koji je na filmu bio kralj i superheroj a u životu nešto još više, nego je i, tematski bliže našem metalnom pregledu, umro pevač teksaških trešera Power Trip, Riley Gale. Gale je bio izuzetno voljen od strane zajednice, barem onog njenog dela sa kojim sam ja u distanciranom kontaktu, pa je ljudski da i njega i kralja T’čalu ispratimo onako kako zaslužuju: uz zaglušujuću buku i urlanje.


Onda, prvo blek metal. Whoredom Rife su ove godine već imali solidan split sa Taakeom, a sada su izbacili singl na kome je pesma  Ride the Final Tide za koju kažu da se ne uklapa sa albumom koji trenutno snimaju. Ne znam zašto se ne uklapa, ali pesma je odličan, nabadački norveški blek metal koji ima i agresivnost i dubinu i sve što treba. Posebno je lepo da master ima malo prekopotrebne dinamike. Na drugoj strani je obrada Manesa, pesma Maanens Natt i Whoredom Rife i ovo odrađuju za visoku ocenu:

https://whoredomrife.bandcamp.com/album/ride-the-final-tide

Za ovonedeljnu porciju atmosferičnog blek metala koji se meni actually dopada otići ćemo do prijateljske Ukrajine. Eskapism je, naravno, vrlo „on the nose“ ime za bend koji pravi tu neku melanholičnu, atmosferičnu blek metal muziku, ali Reminiscence, aktuelni EP je izuzetno profi odrađena ploča, prestižne produkcije i kvalitetnih kompozicija. Eksapism su „pravi“ bend dakle, ne samo kućni projekat jedne (moguće bipolarne) osobe pa su i kompozicije ovde nekoliko nivoa iznad onog što inače čujem u atmoblek ponudi svake nedelje. Eskapism nude dve dugačke, kvalitetne metal pesme (jednu nešto sporiju, jednu nešto bržu), jedan solidan komad kvazimoderne kompozicije (uglavnom ambijentalni sint i udaraljke) i obradu norveških Kampfar koja počinje lepim klavirskim uvodom a nastavlja se oštro i momački. Vrlo solidan EP:

https://todesritter666.bandcamp.com/album/riminiscence


Caedem iz Švedske su trio koji lepo meša black i death metal u vrlo bogatoj, kvalitetnoj produkciji i njihov EP, Beyond Salvation nudi četiri pesme surovog, ali ne i sirovog čukanja koje izuzetno spaja blek metal divljaštvo sa death metal težinom. Sve to puca od energije i dobrih rifova uz ubedljive vokale i odavno mi nije ovako prijalo spajanje klasičnog švedskog death metal zvuka sa nečim drugim. Odlično su Caedem to odmerili:

https://caedem.bandcamp.com/album/beyond-salvation

Takođe švedski, ali jednočlani, projekat Fjord je ove godine već imao jedan album, tamo u Januaru, ali pošto su Šveđani vredan narod, evo već sad novog. Fara I Viking već samim naslovom prilično jasno ukazuje u koju se blek metal fioku stavlja i, da, ovo je vrlo folklorna, vrlo prijatno melodična verzija blek metala, sa pevljivim vikinškim napevima ali i oštrom, žestokom svirkom. Fjord je konceptualno vrlo solidan bend ali ga za sada prilično usporava kvalitet produkcije. Jeste, u kompjuteru sve može danas da se napravi ali Fara I Viking bi ekstremno profitirao od bolje, profesionalnije produkcije koja bi ove ambiciozne, često kinematske, aranžmane realizovala u adekvatnom kvalitetu. No, svakako, vredi da se čuje:

https://fjordlandr.bandcamp.com/album/fara-i-viking

Finci Flame nisu album snimili još od 2011. godine i to se ni sada ne menja, ali evo jednog pristojnog EP-a iz njine kuhinje: Ignis Spiritus ima pet pesama i meša taj lepi old school/ trešerski blek metal zvuk sa blago naprednim aranžmanima. Sve je to odlično iskombinovano pa je bend tačno onoliko sirov i brutalan koliko treba da ti neki suptilni momenti u pesmama sa skoro simfonijskim razrešenjima poentiraju na najbolji način. Odličan EP:

https://satansflame.bandcamp.com/album/ignis-spiritus

Ženevski Nansis ima prvi album posle dosta godina pregalačkog rada i Chaos Veterum sa pravom nosi reč „haos“ u imenu. Ne da je muzika tehnički haotična, nego Nansis vrlo uspelo posreduju taj senzibilitet obožavanja haosa kao principijelne prirodne sile, jelte. Chaos Veterum je žestoka, brza ploča pesama koje menjaju ritam na svakih par momenata i imaju brijačke, disonantne rifove. Kada se u to udene neki prepoznatljiv, klasično metalski rif, to zvuči izvrsno pa Nansis dosta igraju na to izranjanje ostrvaca reda iz primordijalne čorbe haosa ako tako smem da kažem. No, da ne bude zabune, ovo je na prvom mestu vrlo disciplinovana muzika i nije zaista „haotična“, samo voli brzinu i energiju. Vrlo dobro:

[/color]https://nansis.bandcamp.com/album/chaos-veterum

Slovenci Marax su nakon prvog albuma [/color]koji smo pomenuli pre neki mesec, snimili i EP Still Think You're Holy (A Tribute to Eliminator) a koji je praktično ponovo snimljen ceo demo snimak Eliminatora, And You Think You're Holy? iz 2008. godine. Ako se sad malo češkate po glavi jer ne  znate ko su Eliminator, ne jedite se, ovaj slovenački thrash metal bend imao je samo ovaj demo i jedan singl pre njega, dakle radi se o posveti lokalnim herojima, ali ovo je sasvim u redu jer je EP odličan. Na stranu malo prebudžen master (ozbiljno, zvuk probija na sve strane), ovo su odlične blackened thrash pesme i Marax ovde krljaju ko matori, sasvim izvan svoje simfonijske blek metal zone komfora. Umesto violina i horova, dakle, ovde stižu oštri trešerski rifovi i sprinterski ritam. Odlično:

[/color]https://maraxofficial.bandcamp.com/album/still-think-youre-holy-a-tribute-to-eliminator-ep

Izašao je i novi Ulver, bend koji sam odavno prestao da slušam, a koji je, da budemo fer, isto tako odavno prestao da svira metal. Flowers of Evil uključujem na ovu listu samo jer mogu da se pretvaram da su Ulver naslovom hteli da me lično odobrovolje, pa da ne primetim da i dalje sviraju muziku mnogo bližu Depeche Mode nego bilo čemu što ja trošim:

[/color]https://ulver.bandcamp.com/album/flowers-of-evil


Liverpulski Ninkharsag očigledno vole švedski blek metal načelno a Dark Funeral partikularno jer im je prva pesma na novom EP-ju, Discipline Through Black Sorcery veoma nalik na velike prethodnike. Ne da je to problem, pošto i sam gajim zdravu mušku ljubav prema Dark Funeral, Marduk, Setherial, Watain itd. pa je i blago sikofantska nota u zvuku Ninkharsag sasvim prihvatljiva. Pritom, ovo je solidno odsviran i produciran blek metal visokog tempa i lepih melodija, sa miksom koji, za razliku od danas preovlađujućeg trenda nije skroz zaravnjen u masteringu. Ninkharsag pišu lepe, himnične teme i od njih prave dobre pesme pa ovo izdanje ima moju podršku:

[/color]https://vendetta-records.bandcamp.com/album/discipline-through-black-sorcery

Pakao sirovog blek metala stiže iz Rusije na trećem albumu jednočlanog projekta Rooforest. Raw Darkness je, kako mu i naslov kaže sirov i mračan, ali ovo je za razliku od 99% drugog no-fi blek metala po internetu, zapravo dobro. Ne sad nešto revolucionarno, „nikad čuli“ dobro, ali solidna kombinacija urlanja, brzine i gitara koja i pored sve sirovštine imaju sluha i za neku lepu melodiju:

[/color]https://rooforest.bandcamp.com/album/raw-darkness

Rusi Ordo ad Chao su, očigledno, nazvani po infamoznom albumu Mayhema pa je i njihova muzika dosta avangardno uobličena, mešajući na albumu Fear the Invisible staroškolski black metal sa malo staroškolskog death metala. Ima ovde mnogo interesantnih ideja i perspektiva i vidi se da je ovo praktično supergrupa sastavljena od članova Sickrites, Cage of Creation, Blackdeath i Затемно. Kompozicije su maštovite i izvedbe sigurne a snimak je i urađen u veoma dinamičnom masteringu, slično pomenutom albumu Mayhema pa je ovo prava stvar da se sluša i analizira. Odlično:

[/color]https://hungryak-47.bandcamp.com/album/fear-the-invisible

Cultus Profano su duo iz Los Anđelesa koji voli da pozira sa bodlje, mačevi, belu farbu po licu itd. i nekako je skoro prirodno odmahnuti rukom i reći da blek metal bend iz Kalifornije po definiciji mora da bude pozeraj prvog reda. No, iako drugi album benda, Accursed Possession nije sad baš neko remek delo zbog kog vredi prodati kuću i imanje (tako nešto stiže nam dva pasusa niže), nije ni tako loš. Cultus Profano sviraju jednostavan blek metal koji svoju pompeznost postiže uglavnom najprostijim sredstvima a meni, starijem čoveku koji ceni sve što je skromno i svedeno, to ipak bude simpatično. Nisu ovo najbolje pesme koje ćete čuti ove nedelje, ali imaju atmosferu, dobro su odsvirane i producirane pa je Accursed Possession ploča koja sasvim ponosito može da podigne glavu i kaže da nosi barjak klasičnog blek metala, bez previše eksperimentisanja, ali sa razumevanjem šta ovaj žanr čini distinktnim:

[/color]https://cultusprofano.bandcamp.com/album/accursed-possession

Kad već imam trenutak nežnosti prema Amerikancima, reći ću i da prvi album portlandskih Aleynmord zvuči vrlo zanimljivo. Portland je i inače grad iz koga stiže užasno mnogo dobre i osobene metal muzike (neretko istovremeno i dobre i osobene) a tek sada, kad se tamo ratuje već mesecima možemo da očekujemo svašta. The Blinding Light je to neko svašta, hipnotička, vrlo atmosferična ploča pesama koje nisu instrumentalne ali su vokali u njima često samo jedan sloj zvuka negde u dubini, ploča dugačkih akustičnih interludija i avangardnih ritmičkih introdukcija, zatim sasvim ambijentalnog rada (jedna od četiri pesme, naslovna, je upravo ovo) i psihodelije koja dolazi iz čitave ove emotivne ali hermetične postavke. Bogami atraktivno:

[/color]https://artofpropaganda.bandcamp.com/album/the-blinding-light

Ko bi rekao da će Kanađani Panzerfaust sa novim albumom – The Suns of Perdition – Chapter II: Render unto Eden – uspeti da naizgled beznaporno prebace kvalitet prethodne ploče [/color]koju sam veoma pohvalio prošle godine? War, Horrid War je bio prvi album u planiranoj The Suns of Perdition tetralogiji i ako je ovom pločom kanadski kvartet sugerisao da je pronađena nova zrelost u izrazu i filozofiji benda – pa, Render unto Eden je ta zrelost kako pokazuje koliko dubine ima. Deluje čak malo i reduktivno nazvati Panzerfaust blek metal bendom – što oni, jelte, nominalno jesu – kad ova ploča ima tako širok zahvat koji, reklo bi se ignoriše žanrove za potrebu jedne lične, a epske (kako sam je i prošle godine okarakterisao) muzike koja bi, u idealnom univerzumu, bila ono što ljudi zovu post-metalom. U smislu da ovde nema odricanja od metalskih suština a da se forma samo prilagođava da ih bolje otkrije. Elem, ovo je duža ploča od War, Horrid War a što je u skladu sa kompozicijama koje su ovde razrađenije, pune jedne ritualne, moćne energije koja se ne kači na uobičajene (blek) metal tehnike da se ovaploti. Panzerfaust su sada pomalo kao Neurosis blek metala: čvrsto sa dve noge u žanru ali sa izuzetno nadahnutom reintepretacijom osnova i namera tog žanra. Da je Render unto Eden samo malo dinamičnije masterovan bio bi idealna ploča a ovako je sasvim blizu toga:

[/color]https://panzerfaust.bandcamp.com/album/the-suns-of-perdition-chapter-ii-render-unto-eden


Stoneraj! Leafdrinker iz Nju Orleansa na albumu Nausea treskaju vrlo prijatan stoner-doom metal sa velikim dugovima Black Sabbath, ali i sa ekstremno teškim zvukom koji njihovu muziku čini priličnim izazovom za slušanje na duže staze. Sreća pa su pesme dobre i bend ih izvodi sa jednom spontanom, vitalnom energijom. Skoro sam siguran da je album snimljen u cugu, dakle uživo sa svim instrumentima odjednom i mada ovo donosi i blagi lo-fi šmek, ta spontana energija zlata vredi. Lep sešn, lepe pesme, lepo.

[/color]https://leafdrinker.bandcamp.com/album/nausea

Sound of Origin iz Hadersfilda (da, tog Hadersfileda!) nude na svom debi albumu, The All Seeing Eye, spor, prijatan, težak i dostojanstven doom metal sa stoner prelivom. Tačnije, dok je muzika vrlo duboki, spori doom metal, pevač Joel Bulsara svemu daje jednu bluziranu, desert rock notu pa se bend nalazi negde u sredini. I negde je to jako efektno, negde ne idealno, ali je lepo da Sound of Origin nastoje da eksperimentišu i kombinuju stvari koje ne moraju na prvu loptu  biti intuitivno spojive. Mastering je radio Jim Plotkin pa ovo svakako vredi zavrteti i zbog dinamičnog, lepog mastera:

[/color]https://soundoforigin.bandcamp.com/album/the-all-seeing-eye

BongBongBeerWizards iz Dortmunda na albumu Albong nude vrlo psihodeličan, vrlo drogerški stoner metal sav u gruvu i uvrnutim gitarskim efektima. Ovo su dugačke, ritualne pesme sa kompulzivnim ponavljanjem ritmičkih fraza i gitarom koja otvara lobanju da u nju pusti svetlost. Pevanja ima ali ono skoro da nije bitno i služi samo da u mešalicu za beton doda malo krvi. Idealno nećete ni primetiti da ovaj album vrtite na repeat:

[/color]https://bongbongbeerwizards.bandcamp.com/album/albong


Mábura je brazilska psychedelic doom metal ekipa koja na zaista zanimljiv način spaja vrlo psihodelični, svemirski rok i doom metal. EP Heni ima tri pesme koje treba slušati praktično kao tri stava jedne kompozicije sa dugačkim, svemirskom uvodom i razradom koja prelazi kroz bluzirani, veoma teški psihodelični stoner sve do dooma. Instrumentalno, grozno izmasterovano ali sirovo i zanimljivo:

[/color]https://mabura.bandcamp.com/album/heni

Rusi Sönma sa albumom Terra pokazuju da se MOŽE napraviti solidna muzika u tom nekom drone/ noise/ doom podžanru a koga je Bandcamp prepun a sve to čega je prepun je maltene neslušljivo. Sönma ipak kapiraju kako se od mikrofonije prave dobre i zanimljive kompozicije i njihovi zvučni pejsaži su ubedljivi i imaju, jelte, eleganciju i dubinu. A onda, kad krene bubanj i treskanje to bude jako bolno ali i dalje dosledno osmišljeno i estetizovano:

[/color]https://sonmaterra.bandcamp.com/releases

Liquidacid smo pominjali pre samo par nedelja a evo ih ponovo sa još jednom kolekcijom džemova. Mađari na Divining Road Pt. 2 nude još svog doom/ stoner improvizovanja-iz-garaže i kao i prošli put, ovde ima sjajnih elemenata i izvrsnih momenata, posebno na gitari, ali bih ja lično voleo da bend malo svoje džemove uobliči tako da najbolje ideje imaju priliku da se razviju. No, prijatno je:

[/color]https://liquidacid.bandcamp.com/album/divining-road-pt-2

Moskovski Stonemongers za sebe kažu da su „džez orkestar na tvojoj sahrani“ i njihov teški instrumentalni stoner rok zaista ima i džezerske duvačke linije izmešane sa klasičnim metal instrumentarijem. Druga pesma na EP-ju Russian Lumberjacks ide i dalje, koristeći klasične bluz progresije i tročetvrtinski sving ritam – ali na hard rok način pa je ovo interesantan spoj i ploča vredna slušanja:

[/color]https://stonemongers.bandcamp.com/album/russian-lumberjacks-ep


Skin Of Our Teeth je stoner bend ali koji svira brzo, poletno, sa izraženim tehničkim kvalitetima. Dakle, ovo je pre svega rokenrol, a tek na nekom trećem mestu stoner, jelte, ali kome TO može da smeta? I uostalom, to je samo prva pesma od pet koliko ih EP Ablation nudi. Skin of Our Teeth sviraju odlično i imaju solidan zvuk, a umeju da skuvaju solidan gruv, mada su ovo pre svega pesme, dakle, puno se radilo na rifovima, temama, refrenima itd. Da je zvuk manje usrednjen na Bandcampu, ovo bi bilo skoro savršeno:

[/color]https://skinofourteeth.bandcamp.com/album/ablation


Australski Kitchen Witch na svom drugom albumu, Earth and Ether nude solidan stoner rock sa finom, izbluziranom a heavy muzikom i dobrom pevačicom koja iskusno lebdi iznad teških rifova i zna kad treba da ujede. Bend nije utemeljen samo u Black Sabbath predlošcima i ima ovde i elemenata, recimo, panka koji fino legne uz taj stoner i desert rock što ga bend nudi. Ima ovde lepih, pamtljivih gitara i muzika je poletna, sa, rekoh već, upečatljivim vokalom ali je mastering toliko napljeskan da je em ovo teško za uho, em se taj lepi vokal bori da se čuje iznad svega ostalog. Malo dinamike u masteringu i ovo bi bila veoma preporučljiva ploča.

[/color]https://kitchenwitch.bandcamp.com/album/earth-and-ether-full-length-lp

Islandski 0 (dakle, nula) je prvi album nazvao Null & Void a onda čekao šest godina da napravi drugi album. Taj drugi album je sada pred nama, zove se Entity i ovo je dopadljiv blackened doom metal sa NEVEROVATNO depresivnom atmosferom ali generalnim nivoom kvaliteta svirke i pesama, da ne pominjem produkcije, koji ih izdvaja od ostatka čopora. Entity se napred kreće i dosta britkim korakom – uzevši u obzir da je ovo doom metal, muzika je dinamična i skoro pa lepršava. Lepe molske harmonije ovde takođe sparinguju sa (gotovo?) karikaturalno očajničkim pevanjem koje svemu daje dimenziju raznovrsnosti što ovakvoj muzici lepo stoji. Lep album:

[/color]https://0000000.bandcamp.com/album/entity

Šveđani Predawn na albumu Living Rock, njihovom prvom, nominalno sviraju doom metal i mada je ovo nisko naštimovano i teško, muzika je zapravo negde između „pravog“ doom metala i samo heavy metala i teškog roka. Gitarista Seb jebe kevu kako svira i potpuno je skinuo stil Tonyja Iommija u solažama a to – ako i prihvatimo da je Iommi ipak bolji rifaš nego soler – zvuči sjajno mojem uhu. I pesme su solidne, šetajući se celim putem od Black Sabbath do Motorheada i lepo se čuje da bend ima puno muzičkih interesovanja koja uspelo uvezuje u jedan konzistentan zvuk. Najveća zamerka ide na mastering koji je APSURDNO prekomprimovan i osetno otežava slušanje. Ali dobro.

[/color]https://predawndoom.bandcamp.com/album/living-rock

Rusi Ad Nihil su odlični na novom EP-ju, Сожжения Цивилизаций Миг ali taj EP treba i izdržati. Prva pesma, Пастырь Отгоняет Волков je premijum primerak teškog, mučnog doom-sludge metala sa sporim tempom, brutalnim rifovima – ali i lepim, uzdržanim temama – promuklim, muževnim pevanjem i to je napornih ali i transcendentnih deset minuta sporosti i težine. Druga pesma, Хтонический Ужас, je – grindcore. Dakle, blastbitovi presecani D-beatom, brutalan tempo, urlanje, apokaliptične harmonije i tako šest minuta. Prelepo, al što kaže wannabe predsednik DS-a, od ovog može da se rikne. Pogotovo jer je zvuk ekstremno težak a master ispresovan ko za herbarijum. Već sam i ovim bio impresioniran, ali kad se EP zapravo i kupi – po ceni od koliko date – tu su i dve obrade koje dovode čitavo izdanje u „must buy“ kategoriju . Electric Funeral je jedna od najboljih Black Sabbath pesama u istoriji Black Sabbath – a ovde je isporučena u brutalnoj sludge-doom-grindcore verziji koja joj izrazito pristaje – a EP zatvara Dismemberova Dreaming in Red, za meraklije i sladokusce. Sjajno.

[/color]https://adnihil.bandcamp.com/album/ep

Losanđeleski Old Blood je, možda, ime dobio u aluziji na Bloodborne, ali muzički, ovo je izuzetno dobro odmerena kombinacija doom metala i, pa... soula??? Acid Doom je ploča puna napaljivih stonerskih rifova i psihodeličnih klavijatura ali pevačica Lynx ima izvanredan bluz/ soul stil koji se savršeno uklapa uz ovakav gruv. Žena je, da ne bude zabune, Afroamerikanka za sve pare pa je i njeno pevanje u punoj meri u tradiciji velikih crnih pevačica. Old Blood su kao neka psihodelična, doom verzija crno-belog metala kakav su u svoj evreme svirali Skunk Anansie i ovo je album za oduševljena slušanja i preporučivanja:

[/color]https://oldbloodgroup.bandcamp.com/album/acid-doom

Volcanova su sa Islanda ali njihova muzika je surferski stoner rok koji kao da je stigao sa nekih mnogo toplijih, osunčanijih obala. Radical Waves je ploča koja svoju surfersku strast ne prikriva ni malo, čak je eksplicitno stavlja i u naslov i na omot, ali Volcanova, srećom, imaju dosta štofa da iznesu ovaj koncept, valjajući dobre, psihodelične ali čvrste gruvove i proizvodeći glasnu ali osećajnu (Desert? Beach?) rok muziku za sve generacije. Solidno!

[/color]https://volcanova.bandcamp.com/releases

Prošle samo nedelje slavili uz novi Incantantion i sasvim je moguće da vam je taj album razgoreo glad za još dobrog death metala star(ij)e škole. Pa, imate sreće jer nam je ove nedelje stigao drugi album kalifornijskih Necrot. Necrot su bend skoro matematički ugođen sa trenutnim cajtgajstom, makar u onom delu zajednice koja voli old school death metal, nalazeći se na idealnom preseku onoga što rade Vastum, Tomb Mold, Coffin Rot, Mortiferium itd. Sve je to vrlo ograničena forma, reklo bi se na prvi pogled, izvučena iz klasičnih izdanja Gravea i Autopsyja, ali već nekoliko sezona neki od najboljih death metal albuma dolaze upravo u TOJ formi, formi velikih rifova, primitivne estetike i pesama koje u prvom redu ostavljaju utisak prljavštine i raspadanja a tek se mnogo kasnije bave pitanjima kao što je tehnički nivo svirke. Necrot, naravno, odlično sviraju i ovde su primitivnost i jednostavnost samo estetske kategorije a pesme na albumu Mortal su vrlo spretno napisane da naglase te velike rifčine, moćne (a jednostavne) ritmove i da ostave utisak lutanja kroz neku horor-grobnicu sa sve paučinom, truleži i pacovima preko kojih se u slepom strahu saplićete. Necrot ceo taj OSDM drže u malom prstu i ovo je izvrsna ploča:

[/color]https://downloads.tankcrimes.com/album/mortal

Solidan old school death metal stiže i od kvinteta Unholy Monarch iz Finiksa u Arizoni. Njihov drugi album, Inception of Deception ima tu simpatičnu rimu u naslovu a muzički je vrlo ’90s orijentisan death metal sa priličnom količinom dobrih fora inspirisanih klasičnim Suffocation ili Monstrosity albumima. Unholy Monarch, da ne bude zabune, nisu imitatori i iako sviraju u jednom sasvim tradicionalnom ključu, imaju dovoljno sopstvenog zvuka i identiteta da se slušaju bez ikakvih fusnota. Ovo je muzika puna dobrih groove/ mosh delova i sa vrlo dobrim miksom gde se prangijanje basistkinje Lynn Bromenschenkel, recimo, odlično čuje, dinamična, energična i generalno vrlo poštena u tom nekom klasičnom death metal pristupu. Meni izvrsno:

[/color]https://unholymonarch1.bandcamp.com/album/inception-of-deception

Kolumbijski duo Butchery meša death metal i grindcore na svom trećem, albumu, Verdugos i mada rezultati nisu nužno sve vreme revolucionarni, umeju da budu interesantni. Mislim, ovde pesma koja se zove „Grindcore“ traje skoro tri i po minita. Butchery ne robuju uobičajenim death metal (ili grindcore) formama komponovanja pa je Verdugos ploča, recimo, eksperimenata sa aranžmanima, koja svoj sirov zvuk i energiju koristi na idealan način da zazvuči drugačije od često beživotne produkcije drugih kolega. A omot je ovde, tek, posebna priča:

[/color]https://butcherybrutal.bandcamp.com/album/verdugos

Ruski simfoničari Grailight su za godišnjicu izlaska svog za sada jedinog albuma Sic Luceat Lux​!​!​! (iz, da ne bude zabune, prošle godine), uzeli jednu pesmu sa njega (Unbridled Hate) i objavili je na singlu samo ovog puta u instrumentlanoj verziji i verziji sa pevanjem na ruskom. Слава знаний новой эре! Odlično zvuči u ovoj verziji i u prvi plan ističe kompleksnost kompozicije, veštinu muzičara ali i kvalitet aranžiranja tako da se metalni i simfonijski slojevi pesme dobro uklope i čuju. Previše simfonijskih metal bendova ide na grandioznost radije nego na čistotu zvuka pa je rezultat zamorni huj. Ne i Grailight koji ovde imaju odličan miks i ovo, uz sve uobičajene napomene o tome koliko je sam ovaj koncept kičast, zvuči sjajno:

[/color]https://grailight.bandcamp.com/album/--2

Mnogo mi je žao što mi se muzika ruskog gotik-metal benda Strontium ne sviđa više, ali ja u principu i ne volim gotik metal... Elem, njhov EP, Истина u tri pesme meša nežan klavirski lahor sa propisnim metal rifovima, a sve u melanholičnim kompozicijama koje počivaju u dobroj meri na lepim ženskim vokalima. Da budem sasvim iskren, lepota Aleksandre Rodine, pevačice benda i jeste ono što mi je zadržalo pažnju pa samo mojoj plitkosti imate da zahvalite to što pišem o ovom izdanju koje je, kako da kažem, nedovoljno usklađeno sa MOJIM prioritetima ali sam siguran da će se ciljnoj grupi dopasti.

[/color]https://strontium.bandcamp.com/album/truth

Caught on Tracks su četiri momka iz Vupertala čiji metalizirani ’90s moshcore deluje skoro kao parodija, ali je zapravo – meni, koji takav zvuk i ne volim – bolji od većine onoga što su devedesetih radili Pro-Pain, Bonesaw, Madball i ostala bratija. Ovo - Caught on Tracks Demo sa četiri pesme – je dobro producirano, sa omotm koji omažira ne devedesete nego osamdesete ali je i to sve u redu, pesme su najbitnije a one su, i pored solidne količine „bajinske“ estetike, prilično dobre:

[/color]https://caughtontracks.bandcamp.com/album/caught-on-tracks-demo
 
(Kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #875 on: 29-08-2020, 14:01:12 »
U principu preskačem sve albume koji imaju „COVID“ u imenu, ali kako je ove nedelje naleteo prvi album hrvatskog projekta Doktor Bokčilo – COVID-91 – morao sam da kliknem. E, sad, folk-metal je u nekim krugovima ozbiljna priča ali za nas, Balkance, to i dalje u 99% slučajeva mora biti kemp, pa je i Doktor Bokčilo crtanofilmovska interpretacija folk-metal tropa nekoliko produkcijskih nivoa ispod balkanskih vrhunaca kao što su Pero Defformero ili Živo Blato, jelte. E, sad, ovo ima šarma, sa tim sintisajzerima koji imitiraju harmonike i poskočica-ritmovima (da ne pominjem omot inspirisan omotom za originalnu igru Doom), a kad stvari odu više u stranu ibarskog hardkora (Tarzan!, recimo), nasluti se tu potencijal za krosover sa „pravom“ estradom, no, Doktor Bokčilo na kraju ostaje premalo ekscesan. Mandalorian je, recimo pesma u narodnjački sinkopiranom ritmu gde harmonika u foršpilima svira Death March iz Star Warsa, ali to sve u velikoj meri ostaje na nivou štosa i tamo gde su pomenuti Pero Defformero sve razvili u punokrvni izraz, Bokčilo kao da za sada samo istražuje formu. Bokčilovi vokali su, recimo, vrlo „obični“, najpre nalik na Mileta iz Hladnog Piva, samo bez previše ekspresivnog napora, a kako su oni u prvom planu u dobrom delu muzike, ukupni utisak je pomalo osrednji. No, zanimljiv projekat koji će možda dalje niz drum (da ne kažem magistralu) poroditi i nešto ekscesnije i ekstremnije:

https://doktorbokilo.bandcamp.com/album/covid-91

Ekvadorski Pulmon Verde svira vrlo „južnoamerički“ thrashcore na albumu Mundo Enfermo, pokrivajući prostor između Olho Seco i Ratos De Porao jednim vrlo autentično-zvučećim programom. Ovo je i dobro odsvirano i dobro snimljeno i mada vrlo neoriginalno, odiše tom pomenutom autentičnošću. Meni simpatično:

https://pulmonverde.bandcamp.com/album/mundo-enfermo-2

Shadowborn iz Ročestera sebe nazivaju alternativnim heavy metal bendom a što je pomalo kao da slušate neki grunge bend iz ranih devedesetih kako piše pesme po uzoru na Iron Maiden. Mislim, to bukvalno i opisuje njihov drugi EP, Eclipse(d) koji ima četiri kompozicije koje BAŠ tako zvuče. Pa, mislim, izvolite, nije to ni rđavo:

https://shadowborn.bandcamp.com/album/eclipse-d

Čileanci Sempiternal sviraju kombinaciju sirovog black i death metala, pa im je prvi album, Legiones del sepulcro (snimljen četiri godine posle prvog dema) taman pristalo muljavog i tamnog zvuka. No, ta muljavina ne treba da sakrije kvalitet svirke koja je tehnički korektna a idejno podivljala i mada se drži klasične black/ death matrice, uspeva da ponudi sveža rešenja i trikove. Treba imati izdržljivosti za nešto ovako mutno ali vredi izdržati jer su Sempiternal zanimljivi i kvalitetni, plus taj simpatični, nama odavno poznati omot...

https://thanatologyproductions.bandcamp.com/album/legiones-del-sepulcro

Takođe iz Čilea dolaze Ritual of Flesh sa svojim novim – trećim – albumom koji se zove isto kao i bend. Ritual of Flesh su osnovani 2005. godine i tako i zvuče, krljajući bombastični deathgrind koji ne izmišlja ništa novo ni originalno ali šarmira brutalnošću i eksplozivnošću. Ako volite rifove, agresivan tempo (uz poneki zalutali slem), užasan vokal, sve to spakovano u paket kvalitetne svirke i solidnog zvuka, Ritual of Flesh neće razočarati:

https://ritualofflesh.bandcamp.com/album/ritual-of-flesh

U Oktobru na vinilu a već danas u empetriju, split singl Ghospels of Necromancy dva death metal benda koji zvuče prelepo. Anarchos iz Nizozemske su isto onoliko death metal koliko i crust core, sa jasnim uticajima Amebix kao i raznih klasičnih death metal bendova pa su njihove dve pesme prava zabava i užitak. Morbid Stench su pola iz Kostarike a pola iz Ekvadora i njihova jedna pesma na ovom singlu je brutalni ali i osećajni death metal sporog-do-srednjeg tempa koji iznenađuje lepim harmonskim idejama. Lepo.

https://morbidskull.bandcamp.com/album/ghospels-of-necromancy-2020

The Dying Vision iz Londona nisu nužno po definiciji moja vrsta death metala, s obzirom da kod njih ima dosta naklona groove metalu i tom nekom „urbanijem“ zvuku. No, njihov novi album je prilično dobar i The Death and its Slaughter je dobro producirana, glasna ploča koja će se dopasti i široj publici nego što je tvrdokorna death metal ekipa. Može to lepo da se čuje:

https://dyingvision.bandcamp.com/album/the-death-and-its-slaughter

Loather zvuče interesantno (i inteligentno) na EP-ju The Rivers koju nudi pet pesama nečeg što je, recimo, metal ali sa nekakvim alternativnim, nemačoidnim,introspektivnim naklonom. No, Loather ne smaraju ambijentima i meditacijama bez ritma, naprotiv, njihova muzika je brza i dinamična, velikim delom sklopljena od grajnderskih elemenata kao što su blastbitovi i vrištavo pevanje. S druge strane, Loather imaju duže pesme, koje nisu samo brzi ispadi besa i agresije i ovo je muzika sa dosta emotivnog naboja i atmosfere. Vrlo lepo, vrlo „emo“ a opet dostojanstveno, sa odličnim kvalitetom svirke i produkcije, pa čak i sa malo atmosferičnog blek metal šmeka:

https://loather.bandcamp.com/album/the-rivers

Slično, finski Paleskin nije „čist“ metal ali jeste bučan i, uostalom, ono što se pre tridesetak godina računalo u „gitarski nojz“ se tokom ovog perioda slobodno i oblaporno ukrštalo sa metalom na obostranu zadovoljštinu pa tako danas albume kao što je 019. možemo da bez straha posmatramo kao metalizirani hibrid metala, nojza, panka... Znate već kako to ide: vrištavi vokali, spastični aranžmani, plus mnogo hromatskog, skoro pa slemerskog srednjeg tempa. Paleskin su vrlo solidni ako vam se sviđa da vam ne bude prijatno. (Uzgred, nije im ovo devetnaesti album, već drugi.)

https://paleskin1.bandcamp.com/album/019

Iron Cemetary zvuči dobro kao ime za bend ali u suštini se može prevesti kao „otpad“. A gde ste sad, AMERIKANCI!!!! Elem, bend je iz Montane, Manic Deliverance im je drugi EP i ovo je super izčukan thrash metal (sa malčice death začina) koji ima puno prljavštine i energije i, pre svega, duše. Bend zapravo ima vrlo interesantne aranžmane koji beže od tipične trešerske predvidivosti, sa kompleksnim gitarskim temama i njihovim razvojem, a da opet sve biva ušnirano u brze, pošteno trešerske pesme. Svaka čast:

https://ironcemetery.bandcamp.com/album/manic-deliverance

Horror Pain Gore Death Productions za ovu nedelju donose split album Exhumed From Eastern Tombs tajvanskih Brain Corrosion sa tajvansko-američkim Ripped to Shreds. Kako je to već običaj u ovoj firmi, muzika je pravoverni, staroškolski kidajući metal/ grind. Brain Corrosion su brži i bliži klasičnom deathgrind zvuku pa ako volite kraće pesme, jedva razaznatljive rifove i visoku brzinu, Tajvanci isporučuju. Ripped to Shreds zapravo mešaju d-beat sa grindcoreom i od četiri pesme koliko daju tri su obrade. Ali kakve! Jedna je Assuckova Sterility a jedna je Grindlinkov Dodonpachi. Ripped to Shreds očigledno imaju MNOGO ukusa u muzici a i obrade su im solidne pa je ovo izdanje za sladokusce:

https://hpgd.bandcamp.com/album/exhumed-from-eastern-tombs

Sličan štimung priređuju Moldering Vibration iz kalifornije koji svoj debi album, 12 Tales of Death nisu (još?) stavili na svoj Bandcamp. Ali evo ga na JuTjubu kod omiljenog JuTjubera. Ovih dvanaest pesama je uglavnom mračan, disonantan grindcore koji rešeta neprozirnim blastbitovima i povremeno upadne u dobar moš-deo, sve natrpano užasnom distorzijom i skoro neprekidnim mikrofonijama. No, ovo je za žanr kome pripada vrlo solidno snimljeno i dobro odsvirano i bend za 22 minuta muzike ponudi mnogo toga:

https://youtu.be/ojj-z8u0EAc

Rusi Enemy Crucifixion ubijaju ko peglom na svom drugom albumu, Сон. Od prvog je prošlo četiri godine pa se ovde čuje napaljenost i puno ideja. Ovo je kvalitetan, vrlo dobro odsviran i raznovrsno pisan brutalni death metal koji, da bude jasno, ipak treba da slušaju samo posvećeni. Muzika je maštovita i izvrsno interpretirana, sa dovoljno zanimljivih zaokreta međ rafalnom paljbom da se zadovolje i moderniji (deathcore/ metalcore) senzibiliteti a da i stariji svet poput mene bude okej, ali mastering je TOLIKO napucan da je ovo sačuvajbože preglasno.

https://coyoterecords.bandcamp.com/album/-

Teksaški Wills Dissolve su otprilike prototip progresivnog metal benda kakve ja aktivno izbegavam, pretenciozni još od imena, preko liričkih tema pa do činjenice da im je drugi album, Echoes, jedna jedina kompozicija od 36 minuta. No, pošto danas treba da budemo dobri jedni prema drugima, ponudiću i ovu ploču punu različitih ideja pokupljenih iz death metala, post-metala, post rocka itd., a koje se ređaju manje-više metodom slobodnih asocijacija, na slušanje, uz najdobronamerniju opasku da je ovo kao da Gojira i Cynic džemuju u garaži:

https://www.youtube.com/watch?v=Y40zJFAJthE

Baltimorski Exist su značajno više u mom bolparku kad pričamo o progresivnom metalu a njihov album Egoiista, sa trajanjem od preko sat vremena zapravo nudi kolekciju odličnih progresivnih kompozicija koje imaju i intrigantne harmonske ideje, i složene ritmičke sturkture, i zaslepljujuću raznovrsnost vokalnih interpretacija i sve što treba. Kod Exista je naprosto songrajting ono što je iznad svega kvalitet muzike koja jeste tuhnički impresivna i postmodernistički kolažna, ali sve unutar vrlo primetnih većih narativa uokvirenih u svakoj od devet kompozicija. Izvrsno!

https://exist.bandcamp.com/album/egoiista

I kad već progujemo, pre dve godine sam se baš lepo izrazio o osmom albumu danskog progresivnog power metal sastava Manticora, To Kill to Live to Kill, a ekipa je vredno radila svo to vreme na dostojnom nastavku pa je To Live to Kill to Live veoma impresivna ploča. Bend u ovom trenutku ne mora da razmišlja o tome da li će ga publika ispravno shvatiti ili ne, identitet je već izgrađen, estetika dobro definisana pa i To Live to Kill to Live počinje pesmom od čak četrnaest minuta kvalitetne metal epike. Kod Manticora mi se dopada to što su i pored power metal pompe ovde u pitanju pesme koje se pre svega oslanjaju na tvrdi rif-i-ritam pristup, sa harmonskim segmentima koji su njihova nadogradnja a ne dominanti element kompozicija. Bend pritom vrlo pažljivo sekvencira album pa ploča od 63 minuta ne deluje dugačko i razvučeno već epski i, u skladu sa činjenicom da je ovo konceptualni album (i deo šireg ciklusa), vrlo „narativno“. Odlično, ponovo ODLIČNO:

https://manticora.bandcamp.com/album/to-live-to-kill-to-live

Soulcaster je novi hevi metal bend iz Belgije i njihov debi EP, Maelstrom of Death and Steel je ploča dobrih muzičkih ideja i nadahnutog izvođačkog pristupa, a koja je prilično osakaćena neobičnim miksovanjem. Soulcaster, naime, zaista vole dobre metal rifove i intrigantan ritmički vez, te epsko pevanje, ali ovako, sve potopljeno u reverb, sa vokalom koji se jedva čuje iz pozadine i prilično ružnim programiranim bubnjevima, slušanje ovog EP-ja donosi jednake količine sreće i frustracije. Momak koji je sve ovo napravio je pun ideja i izvrsno svira, pogotovo gitaru (solaže su odlične) ali ovo bi trebalo zaista bolje miksovati. No, treba čuti:

https://soulcaster.bandcamp.com/releases

Srećom, Pure Steel Records i ove nedelje dolaze sa par bisera koji će nam utažiti žeđ za dobrim metalom. Nijemci su se u neku ruku sada specijalizovali i za izdavanje izgubljenih bisera iz vremena prošlih pa tako švedski sastav iz osamdesetih, Jackwave, koji je iza sebe ostavio samo dva singla i nekoliko demo snimaka, sada ima kompilaciju King of the Sea koja je... pa, odlična. Jackwave sviraju klasični ’80s heavy metal na prelazu iz NWOBHM formula u speed metal i ovaj album zahvata širok spektar prilaza, od epskog, melodičnog mejdnovskog pristup (Wardance) pa do agentsteelovskog speed prženja (Fast Breath). Šteta je da Jackwave nikada ove pesme nisu snimili u boljim produkcijskim uslovima ali i ovo demonstrira zavidne instrumentatorske i kompozitorske sposobnosti i sa pravom se može govoriti o zakopanom blagu osamdesetih koje su nam Pure Steel, jelte, otkopali:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/king-of-the-sea

Drugi album na Pure Steel je zapravo reizdanje Kenzinerovog trećeg albuma, The Last Horizon ,iz 2014. godine pa evo i to:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-last-horizon


Reaper Metal Productions iz Ohaja nisu preterano aktivni u poslednje vreme, ali novi album kanadskih death-thrashera Assimilation je sasvim dovoljan da ih za to iskupi. Tainting the Purity je sirova i prljava andergraund ploča gadne crnine, ali i mnogo dobre svirke, sa miksom koji je neidealan ali prilično lep za uho i dinamičnim masteringom koji dosta pomaže. Assimilation pišu maštovite pesme koje zaista pametno spajaju death metal stare škole sa thrash metalom pa i malo black metala u koktel ružnoće i crnila koji pršti od dobrih ideja, dinamičnosti i energije. Ovo je ekstremni metal koji i dalje zvuči, jelte, ekstremno, a da to nije na ime puke preglasnosti zvuka već na ime divljačke maštovitosti i divljačke egzekucije. Odlično:

https://assimilationvancouver.bandcamp.com/album/tainting-the-purity


Unique Leader su izbacili četvrti album njemačkih Cytotoxin (treći za ovog idavača) i mada mi Nuklearth nije ploča zbog koje bih izgubio kontrolu nad sfinkterima, ne mogu da kažem da je loša. Cytotoxin su onaj neki skoro pa klasični technical death metal bend kakve Unique Leader vole, sa modernom produkcijom, razgovetnošću koja će biti draga i deathcore publici, ubacivanjem nekakvih fejk slemova između instanci gitarskog i ritmičkog komplikovanja i, mislim, šarmantno je to ako me već nije osvojilo do kraja. Da se razumemo, neke pesme su bolje nego neke druge, dok, recimo, Atomb koja album otvara meni izaziva uglavnom zevanje, ona koja je sledi, Lupus Aurora, ima lepu napetost i visok tempo, sa nekim pamtljivim (ako već ne preterano originalnim) rifovima). Cytotoxin su dobri, što bi se reklo, u mojoj klasifikaciji su jaka druga liga i vrede da se puste:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/nuklearth

Jednočlani slamming death metal bendovi nisu retkost a nije ni retkost da kurcu ne valjaju. Sun Eater iz Francuske je nešto drugo i ovo je iznenađujuće kvalitetan jednočlani slem projekat. EP Light Devoured ima četiri pesme tehničkog, brutalnog death metala sa visokim nivoom sviračkog umeća (odlične solaže, između ostalog) i produkcijom koja ni jednim jedinim detaljem ne sugeriše da je ovo radio jedan čovek u svojoj sobi. Sun Eater u punoj meri zvuči kao visokoprofilni, „skupi“ death metal bend koji bi mogli da kupite na Unique Leaderu, ali je zaista u pitanju projekat jedne osobe, sa gostima, a koji je izašao na Miasma Records. Pesme naginju tehničkom death metalu ali ima i slemova za sladokusce i ovo mogu da preporučim bez rezervi:

https://suneaterdeathmetal.bandcamp.com/album/light-devoured


A evo još nečeg i dobrog za slam publiku: prošlog Petka izašavši prvi album projekta Monumental Discharge a u kome sviraju članovi Ghost Spawn, Vale of Pnath, Aetheric itd. a koji je sav posvećen fekalijama. Od naziva benda, preko naziva debi albuma (Unfathomable Defecation) pa do svih tekstova, Monumental Discharge su bend za koji je pridev „govnjiv“ prost opis posla a ne vrednosni sud. Da se razumemo, sve je to parodija, od imena albuma koje asocira na poznati tech-death bend iz Londona, preko početka ploče koji jasno aludira na to kako je počinjao prošlogodišnji album Organectomy – samo sa rektalnom verzijom istog trika – pa do promo fotografija benda na WC šoljama i, da se takođe razumemo, to nikome ne mora da bude ni smešno ni zanimljivo. Ali Monumental Discharge zapravo, evo preokreta, sviraju ODLIČAN slem. Ovo je pravi, kvalitetni, ručno rađeni slamming death metal koji nisu pravila deca što tek uče da koriste kompjutere, već ozbiljni muzičari koji pišu dobre pesme i izvode pravoverne dž-dž-dž slem-rifove od kojih vam se odmah pleše. Organectomy su, zapravo, vrlo dobra referenca u pogledu pristupa i ozbiljnosti ove muzike – uprkos njenoj nominalnoj šaljivosti – i mada Unfathomable Defecation možda nije remek delo kakvi su albumi novozelandskih kolega, u pitanju je odlična ploča kvalitetnog death metala slem subspecijalizacije za svakog ko voli žestinu, težinu, brzinu i ples.

https://monumentaldischarge.bandcamp.com/album/unfathomable-defecation

U pripremi za novi album Napalm Death koji stiže za koji tjedan, dropovao je i novi album Venomous Concept. Iako se radi o praktično all-star ekipi „mejnstrim“ grindcore muzike, ovaj projekat članova Napalm Death i Brutal Truth mi nikada nije bio po volji pa tako ni Politics Versus the Erection neće specijalno da promeni moj opšti stav. Valjda je stvar u tome kako Shane Embury piše pesme koje, slično Agathoclesu (!!!) budu sklopljene samo od najgeneričkijih grindcore elemenata, samo što je ovde u pitanju taj malo razrađeniji grindcore sa gruv elementima na transverzali Brutal Truth-Napalm Death i mada su ovo muzičari koji ovu muziku jedu za doručak, pa i te vrlo generičke elemente odrađuju vrlo kvalitetno, teško mi je da ne čujem potpuni nedostatak supstance u svemu. Naravno, individualni komadi ovde umeju da budu dobri, rif kojim počinje Lemonade je odličan, recimo, ali ovo je pank pesma od skoro četiri minuta koja DALEKO ranije gubi energiju koju početak ima. Generalno, Venomous Concept su donekle žrtva profesionalizma svojih članova, primer kako bend koji ume da piše pesme i štedro aranžira ideje uspeva da rifove od kojih bi neki manje iskusan, napaljen garažni bend stvorio prelepu minijaturu od 45 sekundi, razvuče na 5-6 puta toliko vremena i iz njih isisa tu energiju i vitalnost koje imaju. Ali ja sam star čovek, erektilno disfunkcionalan i politički reakcionaran, jelte, pa me je sasvim ljudski ignorisati ako vam se ovo dopadne:

https://venomousconcept.bandcamp.com/album/politics-versus-the-erection

Srećom, odobrovoljiće me to da su Pig Destroyer izbacili novi EP i mada The Octagonal Stairway njihovom zvuku ne donosi mnogo novog, ovo je ogledni primer za grindcore koji je ličan, izražajan, a istovremeno kinematski ekspresivan, sa apsolutno očuvanom svom agresijom koju ovaj žanr podrazumeva a da je sve ugrađeno u jedan kompleksniji, eh, umetničkiji autorski pristup. Head Cage, album iz 2018. godine mi je signalizirao da Hull i drugari polako prevazilaze krizu srednjeg toka i da njihova nova izdanja mogu da budu spravljena od uobičajenog materijala ali uz jedno zrelije shvatanje strukture koja se od tih materijala pravi. I, bez mnogo iznenađenja, čini se da The Octagonal Stairway nastavlja u istom smeru, uzimajući sve što ovaj bend radi već dve decenije – surove hromatske rifove, depersonalizovani vrisak J.R. Hayesa, Hullove sklonosti ka gruvu (ponekad i southern groove ekscesima) – i onda ga spajajući u duže, nešto kompleksnije pesme. Hull je tradicionalno bolji u elementima nego u celini, ali komadi kao što je Cameraman, uprkos prevelikom broju delova koji pesma ima, demonstriraju kako se ipak ovde pomalja jedna zaokruženost narativa. Semplovi i elektronska buka Blakea Harrisona dosta produbljuju muziku i daju Destroyeru taj kinematski sloj koji je bend, uostalom uvek i tražio sa svojim narativima i konceptualnim stremljenjima. No, svakako treba upozoriti i da je druga polovina EP-ja zapravo cela sklopljena od elektronskih bitova, semplova i buke i mada ovo dođe kao lepo osveženje, treba na njega biti spreman. Kako god bilo, Pig Destroyer su bend koji se, iako i dalje drži jako sidrište u onome što je radio od početka – ekspresivan, glasan, gruvom oplemenjen kinematski grindcore – i to radi i dalje vrlo dobro, trudi da nastavi da istražuje i inovira. Ovo je nešto što se jako ceni a The Octagonal Stairway slušam sa velikim apetitom:

https://pigdestroyer.bandcamp.com/album/the-octagonal-stairway

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #876 on: 05-09-2020, 13:54:08 »
Vi ste tu, ja sam tu, pa pošto nemamo šta pametnije da radimo nego da se divimo najvećoj srpskoj pobedi u poslednje 102 godine, kako kaže Nebojša Bakarec (a koju, prigodno, simboliše hemijska olovka iz suvenir šopa koja košta 29 dolara), hajde da slušamo svežu metal muziku:


Prvo ćemo blek metal, po običaju. Drugi album italijanskih Idolatria, a koji se zove Tetrabestiarchy podseća da naprosto nemamo dovojno blek metal albuma na čijim su naslovnim stranama antropomorfizovane životinje. Tetrabestiarchy ima izuzetan omot, ali to nije njegov jedini kvalitet. Idolatria ovde nudi kolekciju dugačkih, vrlo atmosferičnih ali i pošteno, promišljeno napisanih kompozicija koje su me konstantno oduševljavale inventivnim rifovima (slušajte početak Noctule – The Emperor of Scourge) i kvalitetom aranžiranja koje uspeva da složene pesme pretvori u male teatarske narative, bez nasilničkog kat end pejst pristupa. Idolatria sviraju izvanredno i imaju sjajan miks ali njihov glavni adut su karakter i dubina, sa albumom koji je sekvenciran savršeno (svega četiri „prave“ ali dugačke i kompleksne pesme i veoma smisleni intro i autro). Oduševljen sam:

https://idolatria.bandcamp.com/album/tetrabestiarchy

Kanadski duo Vital Spirit na svom prvom EP-ju, In The Faith That Looks Through Death na simpatičan način vezuje američke (severno-, uglavnom, ali i južno-) mitološke i muzičke motive za atmosferičan, prijatan blek metal koji uspeva da koristi sasvim netipične muzičke elemente (Centaur, recimo, skoro da odlazi u surf rock) za ipak konzistentnu i konzistentno energičnu metal muziku. Ovo je odlično odsviran i vrlo solidno produciran debi i Vital Spirit su sebi njime našli mesto na sceni tog nekog atmosferičnog blek/ folk metala. Radujemo se narednim izdanjima:

https://vitalspirit.bandcamp.com/releases

Blood Red Fog je projekat u kome skoro sve radi bradati Vesa lahti, ali ima i basistu u liku Anttija Ojale. Ova dva Finca imaju iza sebe već solidnu diskografiju za deceniju i po rada projekta, a Fields of Sorrow je izvrsna nova ponuda atmosferičnog, meditativnog blek metala koji ima sve što skandinavska muzika treba da ima: hladnoću, žestinu, emociju, kontemplativnost. Ovo je pre svega simpatično produciran album sa blagim distorzijama na gitarama i perfektnim farbanjem koji daju sintisajzeri za jednu psihodeličnu, prijateljsku atmosferu na kojoj onda prirodno rastu i folk motivi i orijentalna skretanja i svašta. Slušajte, recimo Ever-Returning Genocide koja po naslovu zvuči kao nekakva krvoločna blek metal orgija a zapravo pored čukačkog blek metala u njoj dobijamo mnogo psihodelije, folka i svačega. Izvrsna blek metal ponuda ove nedelje a Blood Red Fog su u samom vrhu:

https://soldeviantrecords.bandcamp.com/album/blood-red-fog-fields-of-sorrow

Svederna na trećem albumu, Härd svira vrlo siguran, vrlo tradicionalan švedski blek metal, ali Šveđani uspevaju da umaknu tome da muzika deluje izlizano i generički. Naprotiv, njihova kombinacija sirovosti i sviračkog pedigrea ostavlja pre svega utisak autentičnosti. Ovo pritom, kada se malo bolje oslušne, nisu samo imitacije bendova koji su blek metal svirali osamdesetih i osamdesetih – iako se čuje dosta ovakvog zvuka – već nove kompozicije nastale iz jasnih korena ali sa svežim rešenjima unutar tradicionalnog okvira. Dakle, ovde ima nepogrešivo folklorne note ali je bend izuzetno oštar i sveden u svirci, ni ne pomišljajući na nekakvu atmosferičnost, sintisajzere, ambijente. Umesto toga dobijamo žestok, veoma melodičan ali nemilosrdan blek metal koji, čak i kada zastane da ugasi distorziju i baci se u razlaganje setnih narodnjačkih akorda, to čini sa jasnim prizvukom pretnje. Izvrsno:

https://svederna.bandcamp.com/album/h-rd

Njemački trio Lunar Chalice izgleda BAŠ voli zvuk Mayhema sa njihovog, jelte, prvog albuma pošto im EP Medieval Cults Of Heresy zvuči maltene kao nezvanični nastavak istog. Što je meni u redu, De Mysteriis Dom Sathanas je remek-delo i klasika popularne muzike a Lunar Chalice, iako preuzimaju generalni pristup, sa atmosferičnim ponavljanjima i nemilosrdnim, iznurujućim tempom jurnjave napred, imaju i svoj identitet. Dakle, nisu ovo ni isti rifovi, ni isti stil pevanja, samo je sličan taj element zamišljenosti, meditacije u srcu oluje a koji Medieval Cults Of Heresy izuzetno posreduje. Dobra produkcija, odlična svirka, sve preporuke:

https://dod-records.bandcamp.com/album/medieval-cults-of-heresy

Nešto sam danas dobro raspoložen pa ću za slušanje preporučiti i novi EP ruskog jednočlanog, instrumentalnog post-blek metal sastava Terra Terra. Krater je, kaže autor, „kratki roman o svetu koji mi nikada nećemo videti – svetu bez ljudskih bića“. Osim što nije roman, jelte, nego pet pesama melanholije i sjete. Ali iako je ovo sklopljeno najvećim delom od komada široke slovenske duše i nema pevanje, a što su uglavnom indikatori da se meni ne bi dopalo, moram da primetim da Terra Terra ima zavidan tehnički nivo. Ovo su odlično odsvirane i pristojno producirane pesme pa ako vas interesuje nežni, atmosferični post-blek metal koji pritom zvuči kao pravi bend a ne kao demo snimljen na Amigi, Krater je mesto na kome možete da se raspitate:

https://terraterra.bandcamp.com/album/krater

Ophion je blek metal bend sa više kontinenata i skoro da mi je logistika snimanja albuma Antediluvian bolja od samog sadržaja. Ne da je ovo loše, daleko bilo, bend svira end producira veoma ubedljiv blek metal, nego valjda meni nije dan za taj neki epski, a emotivni pristup. No, bend zaista dobro svira i ovo su metal kompozicije koje ne pucaju od oridžinalnosti ali imaju kvalitet:

https://ophion-official.bandcamp.com/album/antediluvian

Epirski sastav Katavasia je neka vrsta blek metal reprezentacije ove grčke severnjačke oblasti i njihov drugi album, Magnus Venator nudi odličan pogled na muziku koja spaja klasični grčki blek metal zvuk iz devedesetih sa veoma naglašenim folklornim motivima. Daughters of Darkness koja album otvara, recimo, bez ikakvog stida upada direktno u narodnjački štimung oko polovine i spaja jednu kinematsku, evokativnu folk svirku sa odličnim blek metalom. Dosta je to sve i kičasto ali ovo je onaj dobri, metalski kič a bend u ostatku albuma autoritativno kombinuje uobičajen blek metal asortiman sa elementima „običnog“ metala i folklora. Odlična produkcija, takođe:

https://katavasia.bandcamp.com/album/magnus-venator

Nizozemski De Gevreesde Ziekte na inauguralnom singlu, koji se zove prosto „Ω“ čuka napadački, žestok blek metal, dobro produciran i pun energije. Ovo nije sad neka muzika što osvaja originalnošću i svežim idejama ali De Gevreesde Ziekte pokazuje korektnu sviračku i produkcijsku razinu a pleni autentičnošću i neposrednošću. Meni odlično:

https://degevreesdeziekte.bandcamp.com/album/-

Drugi album finskog trija Uhrilahja zove se Mustan moukarin legioona (Legija crnog čekića, reklo bi se) i pruža spoj odvratne ružnoće i nekakve nežne, pomalo kičaste lepote. Dakle, čist blek metal. Uhrilahja imaju sve, i sjetne pijanističke teme odsvirane jednim prstom (dok u pozadini grmi), i grozomornu vrisku preko motorhedovskih ritmova. No, generalno ovo je sirovozvučeći blek metal uglavnom srednjeg tempa uz mahom veoma pamtljive (i često vrlo pamtljive, evokativne) gitarske teme i vredi mu se podati:

https://uhrilahja.bandcamp.com/album/mustan-moukarin-legioona

Apokaliptičan i melanholičan blek metal na singlu Floors of Heaven kelnskog sastava Ultha. Prva pesma je brza i agresivna a druga spora i zamišljena, ali obe su dobre i nekako duševne:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/floors-of-heaven 

Pensilvanijski blek metalci Dumal sigurno misle da su mnogo kul što su uzeli Bodlerov Les Fleurs du Mal i od poslednje dve reči napravili ime za bend. To nam i govori da pričamo o blek metalcima – intelektualcima koji bukvalno imaju brade i kratke kose, ne nose ekseri i jaku šminku i muzički gledaju da nađu neke transcendentnije ravni. Elem, njihov drugi album, The Confessor je prilično prijatna šetnja kroz veoma melodične rifove i jednu organsku svirku. Sve to nije sad nešto specijalno originalno ili nikad pre čuto, jelte, ali Dumal sviraju strastveno i drama je u samoj muzici a ne u nekakvoj prebudženoj produkciji kao kod nekih drugih kolega a što je meni odmah simpatično:

https://dumal.bandcamp.com/album/the-confessor-2

Na sasvim drugoj strani su Eave iz Mejna čiji je drugi album, Phantoms Made Permanent skoro pedeset minuta depresivnog, melanholičnog post—metala. Ko voli mnogo molskih harmonija i muziku koja je sva u depresivnoj meditaciji sa vokalima (pa čak i bubnjevima) što se jedva čuju iza zida distorziranih, uplakanih gitara, sa Eave će dobro da se uda. Meni ovde prilično smeta miks koji, uprkos veoma dinamičnom masteringu, u prvi plan gura ružnu gitaru (i, makar, solidan bas) a zaklanja pomenute bubnjeve i vokal, ali prihvatam da je u ovom podžanru to prioritet. Lepo je svakako čusti post-blek metal ploču koja nije nepodnošljivo brikvolovana u masteringu a Eave, iako možda preteruju sa depresivnim elementom svoje muzike (vokali su maltene parodija), imaju dobre teme i jednu solidnu energiju:

https://eave.bandcamp.com/album/phantoms-made-permanent

Prijatnu prljavštinu i blasfemiju na svom EP-ju Abhorrent Others nude Churchacide. Bend ima iza sebe jedan album i već par godina radi u toj nekoj orbiti satanskog black-speed-death zvuka, nudeći srazmerno lo-fi ali ne i nezanimljivu svirku. Churchacide zapravo uspelo vaskrsavaju taj neki primordijalni haos black-death metala, pogotovo onog koji smo sa kraja osamdesetih i početka devedesetih slušali kako nas zapljuskuje sa južnoameričkog kontinenta. Abhorrent Others ima punih devet pesama (jedna je odlična obrada Impaled Nazarene, druga je uživo) i pruža mnogo uživanja u blek metal divljačnosti. Ja raspamećen:

https://churchacide.bandcamp.com/album/abhorrent-others

Slično, portlandski Spirit Possession na svom istoimenom albumu prvencu cepa sirov i uzbudljiv black-speed metal. Ovo su pesme sklapane od disharmoničnih rifova i nervoznih promena tempa, ali bend ima taman toliko „pravih“ rifova i gruva da vas sve vreme drži u prijatnom raspoloženju. Ne mogu da trvdim koliko album ima, jelte, „dubine“, treba ovo preslušavati više puta da se uđe u to kako kompozicije zaista rade i koliko redosled pomaže ili odmaže, ali Spirit Possession svakako imaju dovoljno štofa da zavrede vašu pažnju:

https://vexationsrecords.bandcamp.com/album/spirit-possession

Rumunski Persekutor se sa svojim debi albumom, Permanent Winter, lepo uklapaju u ovu atmosferu. Bend, za razliku od blek metal standarda, pozira na slikama sa fantomkama, tamnim naočarima i kaubojskim šeširima  a pesme im se bave „zimom i metamfetaminima“, pa tako i muzika nije „normalan“ blek metal nego neka kombinacija sirovog hard roka i blek metala. Koja zvuči prilično dobro, Persekturo se praktično vraćaju korenima blek metala, u period i pre Bathory, uzimajući zvuk Venoma i bendova koji su na Venom uticali, pišući glasne rok pesme i snimajući ih u kvalitetnoj produkciji. Prijatno:

https://totalpersekution.bandcamp.com/album/permanent-winter

Ispostavlja se da je ove nedelje bilo iznenađujuće mnogo dobrog blek metala a da je iznenađujuće mnogo tog dobrog blek metala stiglo iz Amerike. Zaključno sa debi albumom vidžinijskog dvojca Foretoken. Čuli da dolaze naši pa izneli sve najbolje. Elem, Ruin je ploča na kojoj se dvojica članova (bivšeg) tech-death sastava Cyaegha veoma trude da spoje svoju očiglednu ljubav ka tehnički kompleksnoj muzici sa orkestracijama ali i sa himničnim blek metal izrazom. I veoma im polazi za rukom. Ruin je raskošna i raskalašna ploča kompleksnih, baroknih kompozicija koje pritom u velikoj meri izbegavaju ponor jednostavnog kiča u koji upadaju mnogi simfo-blek metal bendovi i ovaploćuju se u visokom, kvalitetnom kiču gde barokna kompozicija, Iron Maiden, tehnički death metal i demonski blek metal vokali sparinguju na zadovoljstvo slušalaca. Nije, da vam kažem, uopšte tako lako napraviti album na kome su kompozicije ovako nemirne, ovako posvećene stalnoj mutaciji i varijaciji, a da to na kraju ne zvuči kao stilska vežba ili puka papazjanija. Foretoken imaju izuzetan osećaj kako da pesme istovremeno budu epske, karakterne a beskonačno kompleksne i sve su to snimili sa neverovatno čistim i prijatnim miksom. Svaka čast!

https://foretoken.bandcamp.com/album/ruin

Pređimo onda na stoner i dum. I psihodeliju itd. Ozium Records, odlični švedski izdavač koji nas je prošle godine počastio izvrsnim albumom komšijskog norveškog benda Saint Karloff, za ovu nedelju donosi nešto što je, recimo, drugi album švedskih Onoskelis. Nisam siguran o čemu se radi s obzirom da ovog albuma nema na spisku izdanja ovog benda na Metal Archives, ali dobro, nije da su wiki sajtovi izvor sve istine u univerzumu. Bitnije je da je  Good For Two vrlo lep album razigranog stoner roka koji se plemenito ukršta sa raznim drugim pristupima rok muzici. Osveženje je čuti bendove koji umeju da puste dobar sabatovski rif ali ne misle da su time završili posao pa kod Onoskelis možemo da pričamo i o određenom prog-rok senzibilitetu koji, s druge strane, ne umanjuje značaj gruva i težine u njihovoj muzici. Ovo se ovaploćuje u praktično fanki raspojasanosti mnogih pesama i melodičnim, multitrekovanim vokalima. Na sve dolazi i vrlo lep mastering koji muzici daje mekoću i prozračnost kakvi joj veoma priliče. Pošto album izlazi „stvarno“ tek u Novembru, za sada download možete da kupite samo ako date 666 evra, ali do Novembra možete da slušate ovaj odlični album direktno sa Bandcampa. Vredeće.

https://oziumrecords.bandcamp.com/album/good-for-two

Isti izdavač, za iste pare nudi ploču koja će isto izaći u Novembru samo je u pitanju bend sa Islanda. Morpholithu je Null Dimension prvi album i on u svoja 33 minuta pakuje samo dve pesme teškog, spontanog psihodeličnog doom metala koji vas opčini mastodontski velikim, sporim i teškim rifovima ali vas zapravo uz sebe drži svim onim što se oko rifova događa. Ima ovde dosta psihodeličnog gitarskog haosa i odličnog pevanja koje fino uokviruje svu tu doom dramu što je bend drži u srcu svoje muzike. Odlično:

https://oziumrecords.bandcamp.com/album/null-dimension-2

(Ovaj gornji album je u međuvremenu nestao sa Bandcampa ali neka tekst stoji kao spomenik prolaznosti svega ljudskog)

Xagonia iz španjolske svoj album Volumen One (mada na omotu piše Volume One) počinje vrlo dobrim, ustondiranim gruvom a čijih se skoro sedam minuta ispostavlja kao dobar privju za ceo album. Xagonia se zadovoljavaju teškim, faziranim rifovima sviranim sporo i seksi, bez pevanja i mnogo komplikacija u aranžiranju. Ovo je spontana, prirodna muzika koja se dobro uklapa sa ritmom disanja i meditacije, a ne opterećuje visokim konceptima već miluje distorzijom i volume(n)om. Odlično:

https://xagonia.bandcamp.com/album/volumen-one

Vomit Comet je avion u kome se kosmonauti treniraju na bestežinsko stanje pre nego što ih ispale u svemir, ali i ime ruskog hard rok benda iz Volgograda čiji je prvi EP, upravo izašli, Blast from the Past! generalno veoma po mom ukusu. Ovo je na teškom roku sedamdesetih godina bazirana muzika koja u četiri pesme nudi i gruv i rif, i psihodeliju i generalno dobar stav. Bendu bukvalno fali mrvica sazrevanja gde će iz pesama bitri egzorcirani povremeni viškovi i upitna rešenja, da jedna ekstremno zdrava osnova zablista najjačim sjajem. Vredi čuti:

https://vomitcometmusic.bandcamp.com/album/blast-from-the-past

Londonski Brule je negde između dooma i „običnog“ heavy metala na svom albumu prvencu, Wasted Hollow Sun i lepo to njima stoji. Ovo je muzika koja se ne stidi himničnosti i rokerske uzbudljivosti, ali voli i te okultne doom rifove i usidrenje u težini. Album je veoma oslonjen na muziku sedamdesetih, ali svakako će se dopasti i ljudima koji vole savremeniji hard rok i dezert rok sa svojim melodičnim pevanjem i multitrekovanim refrenima. Lepo:

https://brulethespearslayer.bandcamp.com/album/wasted-hollow-sun

Doomed & Stoned imaju novu kompilaciju nizozemskih bendova nazvanu  Doomed & Stoned in The Netherlands, Part 2. Već sam mnogo puta hvalio kompilacije ovog odličnog sajta/ bloga/ fanzina pa i ova apsolutno zaslužuje da se pusti, sluša, voli. Trideset bendova na ovom volumenu nude mnogo muzike koja se može kupiti po bilo kojoj ceni što vam padne na pamet a ovde pored uobičajene doom i stoner rock ponude ima i bendova drugačijih usmerenja (recimo, The Filth Alliance koji sviraju epski blek metal). Kao i uvek, dragocena mapa za dalja istraživanja:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-the-netherlands-part-2

Filadelfijski Ritual Earth na albumu MMXX nude sedam pesama vrlo naglašeno psihodeličnog roka koji dolazi iz te neke spontane, stonerske orbite da nas šarmira svojim razigranim gitarama, melodičnim, sanjivim pevanjem i generalno relaksiranom ali dostojanstvenom atmosferom. Ritual Earth uspevaju da spoje spontanost i energiju koje bismo inače očekivali od džem-sešna sa pesmama koje su napisane i aranžirane sasvim minuciozno i imaju prozračan miks kome bi samo nešto dinamičniji master nedostajao da do kraja zablista. I ovako bend je zanimljiv i preporučljiv da se čuje:

https://ritualearth.bandcamp.com/album/mmxx

Argentinski instrumentalni psihodeličari Piedra Cuarzo na svom EP-ju (albumu? Ovo ipak ima devet pesama) XUXUY nude simpatičan, distorziran i emotivan, a HEAVY stoner rok uz koji se lepo može dremati. XUXUY ima meni prjatan, oštar i pomalo abrazivan zvuk koji bend izdvaja od drugih meditativnih instrumentalnih stoner bendova što su često premekani za moj ukus. Piedra Cuarzo vole da spiče propisan metalski dž-dž-dž rif i to dobro kontrastira sanjivije elemente muzike:

https://youtu.be/JrcW0F4FsCk

Australijanci VVARP sa albumom First Levitations, a koji im je i debi, nude odličan doom metal, spor, faziran, težak, a opet jako gruvi, sa psihodeličnim, ritualnim napevima i jednom udrogiranom, prijatnom atmosferom. Ovo je mračna ploča ali ne namešteno, karikirano mračna, već na jedan zapravo umiljat način, sa svešću da će se ovakva muzika sviđati samo određenom sloju slušalaca ali da će je oni JAKO ceniti. Izvrstan debi:

https://vvarp.bandcamp.com/album/first-levitations

Ružan, spor i emotivan drone/ doom metal sa malo sludge i doomgaze šmeka stiže na novom albumu vrlo aktivnog jednočlanog The Sun Through a Telescope iz Otave. Lee Neutron, jedini član ovog benda je vrlo prolifičan – što je uvek sumnjivo – ali ne mogu da kažem da ovaj album nema odličnih ideja i dobrog poigravanja sa raznim elementima zvuka. Pritom čovek ume da odlično svira i peva i lepo kontrastira melodičan psihodelični rok sa na dronovima zasnovanom/ apstraktnom muzikom. Fading Sun je, msilim, odličan način da se upoznate sa radom g. Neutrona.

https://tstat.bandcamp.com/album/fading-sun

Lord Loud su na albumu Timid Beast veoma ’60s orijentisani i VEOMA dobri. Kalifornijski dvojac svira nekakav garazni fuzz rock sa psihodeličnm prelivima i ovaj album je sav u prelepim faziranim rifovima i prirodnom, udobnom gruvu sa pevanjem koje ove kratke i efikasne pesme čini prijemčivim i normalnoj publici. Sirov ali kvalitetan zvuk, rifovi koji koji legitimno stoje uz ono što su šezdesetih radili Kinks, Cream, pa i sam Hendrix,  pre svega dobro razumevanje forme koju rade i tradicije koju baštine daju Lord Loudu mesto u čelu stola, daleko ispred nekakvih rivajvl i kaver bendova koji nemaju autentičnost. Lord Loud zvuče STVARNO a to se teško, jelte, fejkuje. Odlično!!!!!!!1

https://lordloudmusic.bandcamp.com/album/timid-beast       

Da, Stone Rebel imaju i novi album, svega par nedelja posle poslednjeg. Kako je ovo barem četvrta ili peta im ploča o kojoj pišem ove godine, ne znam šta bih novo dodao sem da kažem da Francuzi i dalje voze prelep akustično-električni gruv uz koji se mirno sanjari i relaksira. Spirits On The Sky je potpuno u istoj formi i intenzitetu kao prethodnih nekoliko albuma, pa ako ste voleli njihov instrumentalni, nježni gruv, nema razloga da i ovo ne volite i budete, zauzvrat, voljeni:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/spirits-on-the-sky

Poljaci MuN svom psihodeličnom stoneru na trećem albumu Presomnia daju dosta post rok elemenata tako da pokrivaju celu teritoriju između nežnih, nedistorziranih sanjarija i grubih, metalskih rifova sa agresivnim vokalima i masnim solažama. Bude to dobra kombinacija i MuN izvlače solidnu kilometražu iz igranja među ova dva ekstrema. Album traje taman toliko da ne bude predugačak i ima vrlo solidnu produkciju pa su i to poeni u korist MuN:

https://munband.bandcamp.com/album/presomnia

Za ozbiljne ljubitelje psihodeličnog roka koji kreće iz šume i završava u svemiru, debi album finskih Polymoon, Caterpillars of Creation mogao bi biti razlog za pravo slavlje.  Šest je ovo pesama prijateljskih post-hipi sanjarija koje imaju i prijatno pevušenje ali i razobadane ritmove i gitare zatrpane debelim slojevima faza i podivljale sintisajzere. Polymoon su izuzetni u tome kako prave muziku koja ima odličan gruv a da ne gubi tu sanjivu dimenziju psihodelije, dajući slušaocu istovremeno i infuziju energije ali i pokrivku smirenosti. Prošle godine sam se oduševljavao sjajnim švedskim psihodeličarima Yuri gagarin, a Polymoon su kao neka njihova nežna, lunarna polovina, jednako moćni i hipnotični ali i pažljivi i umirujući. Album nedelje i obavezna lektira.

https://polymoon.bandcamp.com/album/caterpillars-of-creation

Veoma dopadljiv pank, ali onako drusan, težak, metalski, dolazi nam iz (Severne!) Kalifornije posredstvom benda The Body Bags. Njihov album, Let The Bad Times Roll ima sve što valja: pankersku lepršavost i himničnost, brzinu i eksplozivnost, ali ima i jake, teške rifove i dobru produkciju. Pesme su sve osim dve krateži ispod dva minuta, sa Dwarves/ Poison Idea žestinom kakvu ne mogu uvek iznova da ne pozdravim i, pa, ovo je album za žurke i zezanja koji, kako i omot pokazuje, u današnje vreme mogu da imaju fatalne ishode:

https://bodybags.bandcamp.com/album/let-the-bad-times-roll

Švajcarski Comaniac se veoma trudi da se sa svojim kompleksnim, progresivnim thrash metalom izdvoji od onog što smatraju trendom prostog kopiranja starih thrash bendova, pa je tako njihov treći album, Holodox pun smelih aranžmana i kompleksnih kompoozicija koje i dalje čuvaju potrebnu thrash oštrinu. Dobro je to, pogotovo ako volite tu složeniju formu thrasha sa stalnim promenama ritma i interesantnim melodijama. Mnogo oni petljaju, to je istina, ali sa prilično opravdanja:

https://comaniac.bandcamp.com/album/holodox-2

Dopadljiv novotalasni thrash metal iz Meksika, na EP-ju The Beginning of the End benda Tulkas. Mladići imaju dobar zvuk, sviraju izvanredno precizno i pesme im nisu uopšte rđave. Ovo je thrash mašinske preciznosti i čvrstih rifova, bez prostora za nekakve besne gliste i žanrovske inovacije pa iako je time omeđen, svakako dobija poene za kvalitetnu realizaciju jako pročišćene vizije:

https://tulkas.bandcamp.com/album/the-beginning-of-the-end

Čitava diskografija američkog benda Unruh spakovana je na kompilaciju  Tomb discography, a što uključuje i albume i singlove ali i demo snimke ove thrashcore ekipe. U pitanju je sasvim solidan i vrlo emblematičan hardcore/ thrash iz devedesetih u kome ima elemenata sludge metala ali i grindcorea i powerviolence zvuka a sve ipak jasno utemeljeno u hardcore punku. Unruh su imali stila i svirali dovoljno kvalitetnoa a sa opet spontanom, pankerskom energijom da se ovo i danas vrlo lepo sluša.

https://kingofthemonstersrecords.bandcamp.com/album/tomb-discography

Njemački Abhorrent Castigation su divni ljudi koji svoj EP, On the Shores of Hell nude na svojoj Bandcamp stranici i za besplatno skidanje sa mega.co.nz, ako nemate pare da ga platite. Pa koliko je to ljudski!!!! Muzika je solidan brutalni death metal, bez nekih velikih, epskih inovacija u ovom žanru, ali ako volite rafalne bubnjeve, podzemni vokal, kao žilet oštre rifove i generalno germansku BDM školu u kojoj Defeated Sanity drže predavanja (a moja mačka Đorđina ih, recimo, obožava), onda će vam Abhorrent Castigation ulepšati dan.

https://abhorrentcastigationoffical.bandcamp.com/album/on-the-shores-of-hell

Meksikanci Necromind sviraju hibrid death metal i deathcore pristupa i meni je to zapravo simpatično. Novo izdanje, EP Necromind ima 11 pesama i mada ima ovde malo deathcore lutanja koja ja ne volim, dobar deo muzike je koljački, brutalni death metal. Pošteno:

https://metalnecromind.bandcamp.com/album/necromind
 
(Kraj u sledećem postu)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.474
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #877 on: 05-09-2020, 13:54:45 »
Prvi album (nakon dva EP-ja) somersetskih Cranial Contamination počinje tako zaraznim slemom da me je to namah probudilo iz mrtvih, pokrenulo i donelo mi osmeh na lice. „Tako se to radi!“, povikao sam a mačke su me ignorisale. Ispostavilo se posle da ni ostatak albuma nije loš. Cranial Contamination su sada, čini se, evoluirali u pravi kvartet – makar ih toliko ima na promo fotografiji na Bandcampu iako kratka biografija i dalje pominje „duo“ – a muzika im je kvalitetno producirana i odlično odsvirana. Ovo je jedan od onih brutal/ slamming death metal bendova koji vole čistu produkciju i tehničkiju svirku – dakle, na tragu onog što su Katalepsy radili do, eh,nedavno – plus, naravno, pesme su pisane sa zrelijih pozicija. Dakle, Into the Warp nije ploča koja treba na kolena da vas baci svojom ružnoćom i prljavštinom, već, naprotiv, koja koristi elemente takve estetike da ponudi jedno sofisticiranije, kompleksnije muzičko putovanje. I dobro je to. Cranial Contamination koriste neke trikove koji podsećaju na Ingested – što nije baš neko čudo znajući iz koje su države – ali su svoji ljudi i nude dopadljivu, kvalitetnu muziku koja se izdvaja dobrim slemovima a koji, opet, ne čine 90% njenog sadržaja pa ih se slušalac, između svega ostalog što se dešava, lepo uželi. Vrlo fino:

https://cranialcontamination.bandcamp.com/album/into-the-warp

Provrazredan grindcore na split albumu bendova Fucked i ​Sachiel. Fucked je jednočlani projekat iz Južne Karoline i čuka tehnički impresivni, emotivni grindcore sa očiglednim uzorom u radovima Jona Changa (Gridlink, kasniji Discordance Axis, No One Knows What the Dead Think). I pošto sam ja Changov veliki poštovalac već decenijama, ovo je tačno po mom ukusu, pogotovo što Fucked, s obzirom da suje sve pravljeno „u kompjuteru“ može sebi da priušti raskošnije, smele aranžmane koji prelaze granicu i idu i u death metal smeru. Odlično. Sachiel su iz Ohaja i njihov metal je negde  između grindcorea, powerviolence i sludge zvuka, ali i sa povremenim lepo ubačenim slemovima. Dobra produkcija, vrlo disciplinovana svirka i nesnosna buka koja za promenu ima lep estetski smisao. Sjajna ploča:

https://fucked1.bandcamp.com/album/fucked-sachiel-split

https://sachiel01.bandcamp.com/album/sachiel-fucked-split

Nije baš drugorazredno ni ono što nam francuski dvočlani grindcore projekat Human Meat nudi na EP-ju Shape Of Happiness. Ovo je grindcore sa programiranim bubnjevima, a što je odavno posebna kategorija ove muzike, i Human Meat su sasvim kulturno u tradiciji koju su uspostavili Agoraphobic Nosebleed, Fuck, I’m Dead i drugi slični bendovi, sa veoma teškim zvukom, odličnim odnosom gruva i rešetanja i generalno solidnim pesmama. Dobro ljudsko meso:

https://humanmeat.bandcamp.com/album/shape-of-happiness

Carbonized Innocents je grozno ime za bend, ali srećom taj bend svira odlični, d-beatom veoma inspirisani grindcore. Na svom prvom demu (izašlom još u Maju ali sada zvanično izdatom od strane Acid Redux Productions na lepoj kaseti) ovaj se međunarodni duo predstavlja kao dostojan naslednik pravovernog, pankerskog grajnda po uzoru na Napalm Death, Unseen Terror, Heresy ili američki Destroy!, odnosno sa korenima u švedskom i britanskom D-beat zvuku osamdesetih. Carbonized Innocents tačno znaju kako da sprave napaljive, proste rifove i od njih ispletu pesme od po minut ili kraće da nam podare jednu predivnu eksploziju revolta i adrenalina. Kakva razlika u odnosu na smorni Venomous Concept od prošle nedelje! Obavezno:

https://acidreduxproductions.bandcamp.com/album/demo-2020

Hordes iz Kalifornije svoj hardcore sviraju vrlo brzo i vrlo teško, pa je ovo nešto između metala i grindcorea ali bez za grindcore tipičnih stilizacija. Svejedno, ovo je eksplozivna i teška muzika sa odličnim zvukom i puno nervozne, kvalitetne svirke. Abarognosis je album sa deset pesama od kojih najduža ima manje od tri minuta a najkraća ni deset sekundi. Valjano:

https://kingofthemonstersrecords.bandcamp.com/album/abarognosis

Izraelski Penguin On Fire ima šaljivo ime ali je muzika na EP-ju Ma'Or ozbiljan deathgrind. Ne previše originalan, ali ovaj duo iz Haife svira kvalitetno i ima taj neki zreliji pristup žanru, koristeći njegovu energiju da se bavi „ozbiljnijim“ pitanjima nego što je regurgitacija horor-klišea. Nisu me zbrisali maštovitošću ali ovo su korektna svirka i pristojne pesme:

https://penguinonfire.bandcamp.com/album/maor

Debi album sanktpeterburških Power Of Poison, Противоядие pomalo pati od pevača koji umesto da peva, uglavnom samo izvikuje stihove na ruskom a što jeste problem kada vam je ostatak muzike odličan bajkerski hard rok-metal. Противоядие je ploča dobrih rifova, visokog tempa, generalno sasvim po mojoj meri, negde na idealnoj sredini između panka i metala ali nemelodično, potpuno ravno „pevanje“ je prilično kvari. No, hajde, stisnimo zube, ima ovde toliko dobrih elemenata da vredi malo se žrtvovati:

https://powerofpoison.bandcamp.com/album/-

Evo još jedan bend kome bi bolje pevanje dosta koristilo: Revenge iz Kolumbije na svom osmom albumu, Trust in Metal sasvim iskusno provlače svoj speed/ heavy metal, sa svim tim himničnim elementima i tvrdim rifčinama. Ovo je i dobro producirano i generalno na dobroj sredini između discipline i razularenosti, i da gitarista Esteban "Hellfire" Mejía samo malo bolje peva, ovo bi bilo idealno. Ili da makar vrišti, jebiga, ovo je muzika u kojoj prosto izgovaranje teksta baš kvari sreću. Ali bend dobro svira i vredi čuti:

https://revenge666.bandcamp.com/album/trust-in-metal

Idemo nazad u Rusiju da bismo čuli album Одиночество heavy metal skupine Cobra. U Rusiji već postoji sastav ovakvog imena ali on svira death metal. Ova Cobra je iz Novosibirska i svira klasičan heavy zvuk sa rifovima i aranžmanima koji su direktno inspirisani onim što su osamdesetih radili Saxon, Judas Priest itd. Одиночество je zapravo kolekcija dvanaest pesama nastalih između 1992. i 2013. godine kada je bend ušao u novu fazu rada pa ova retrospektiva čisto produciranih, staromodnih ali simpatičnih hevi pesama vredi da se čuje ako volite klasiku (ili Kraljevski Apartman od kojih su Cobra ipak nešto bolji):

https://cobraband.bandcamp.com/album/-

Londonski Airforce osnovan je još 1987. godine ali je prvi album dočekao tek 2016. Strike Hard im je drugi album i ovo je dopadljiv, ako već ne prvorazredni heavy metal stare škole koji bi lepo legao uz Saxon, Samson, pa i Iron Maiden. Ne da Airforce zvuče kao Mejdn, ali u osnivanju benda je učestvovao Doug Sampson koji je svirao bubnjeve u Maidenu pre Clivea Burra, i koji ovde i dalje svira a novi pevač, Portugalac Flávio Lino u dobroj meri se oslanja na Dickinsonov prepoznatljivi stil pevanja. Airfoprce su na novom albumu prijatni, nostalgični i korektni u svirci. Takođe su staromodni i ne bi im škodilo više energije i divljine ako bi želeli da se MENI umile. Pošto ja ipak nisam jedini autoritet za metal na svetu (mada nije jasno zašto), vredi da ovo čujete sami:

https://pitchblackrecords.bandcamp.com/album/strike-hard

Švedski Dead Lord imaju četvrti album, surrender i ovo je pravo slavlje ’70s hard roka i dobrog raspoloženja. Ova ekipa, kojoj je ovo već treća ploča za veliki Century Media, godinama pokazuje da energičan ali pristojan i dobro raspoožen hard rok sa prilično jasnim uzorima u klasičnom Thin Lizzy zvuku nije stvar prošlosti. Surrender je ploča koja uprkos svojim izrazitim ’70s korenima (i produkciji koja uspeva da bude moderno snažna a da ne bude preglasna i prebudžena u finalnom produktu) ne deluje ni staromodno pa čak ni nostalgično. Kombinacija kvalitetnog bluz i folk temelja sa tim lepim ’70s pop prizvukom odlično funkcioniše i u 2020. godini:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lDok4BF1mFiThLs2_fh5Umj9dUjzl1H5U

Za slučaj da ste uvek želeli da imate na jednom mestu sakupljenu kompletnu diskografsku delatnost brazilskog speed metal benda Whipstriker, ali niste mogli da ujurite sve splitove i singlice, britanski Goatprayer Records je čuo vaše molitve i objavčljuje kompletnu kolekciju  na kaseti. Seven Inches of Hell - The Complete Collection. Ovo je zapravo kolekcija dve već postojeće kolekcije ali rezultat je da imate pedeset pesama sirovog i simpatičnog metala iz Brazila sa sve obradama pank bendova (čak i japanskih Disclose!!!!) koje ne mogu da ne prijaju:

https://goatprayerrecords.bandcamp.com/album/seven-inches-of-hell-the-complete-collection

Italijanski N.N.M. (Neanderthal Noise Machine) su trio ozbiljnih poštovalaca metala sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih, ali one njegove prljave varijante, dakle, Motorheada, Venoma, Saxona, Rose Tattoo itd. Njihov debi album, Neanderthal Noise Machine je jedna izuzetno potentna i vitalna rezurekcija ovog zvuka utemeljenog u ritmu i bluzu ali oplemenjenog brutalnim distorzijama i prljavštinom, te pankerskim nemirom. Ovo je, dakle, album i za staro i za mlado, i za pankere i za metalce, sa gitarama koje sipaju rifove negde između AC/DC i Discharge, nemilosrdnim tempom i vrlo bezobraznim stavom. Sjajno!!!!!!!!!

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/n-n-m-neanderthal-noise-machine

Danci Hadron zvuče vrlo zdravo i raspoloženo na svom drugom albumu, Evil Lady koji je klasičan ’70s heavy metal sa samo malo doom začina da zamiriše. Dakle, ovo je pravljeno po meri epohe kada su ovm muzikom vladali veliki muzičari i bluz je i dalje bio veoma važamn element komponovanja, ali Hadron imaju taman onu dozu glam rok melodičnosti i ekspresivnosti koja ih smešta na pravu poziciju. Lepo odsvirano, odlično snimljeno i sa puno karaktera, čak iako pevač Martin Twisttmann Pedersen ume da bude pomalo izazov u nekim pesmama. Vrlo lepo:

https://hadrondk.bandcamp.com/album/evil-lady

Drezdenski Incremate postoje još od 2007. godine ali tek u poslednjih par sezona su solidifikovali postavu i ideju šta treba da sviraju pa im je Mortal Domain treći album za četiri godine. I, u pitanju je solidan, radnički deaththrash koji se ne zamara visokim konceptima nego ide napred, krlja i zadovoljan je da ima dobar tempo, trešerske rifove i pristojne moš-deonice. Da se dodeljuju oskari za death metal, Incremateu bi onaj za maštovitost sigurno izmakao, ali ovo je meni šarmantan, jednostavan album muzike ljudi koji dobro znaju šta vole i rade upravo to što vole. Solidan zvuk pomaže pa bend svoju sprintersku, rifašku muziku isporučuje u formi koja mojim ušima savršeno prija:

https://incremate.bandcamp.com/album/mortal-domain 

Niclas Olsson, švedski bubnjar-veteran iz mnogih death metal bendova ima i solo projekat, One Day in Pain i ovo je, pa... švedski death metal maltene iz konzerve. Olsson očigledno voli klasični zvuk i pristup sastava poput, recimo Unleashed pa je i njegov debi solo album, Imperial Fire, urađen u ovakvom stilu i za ljubitelje teških rifova i divljeg jahanja po ledenim stepama, ovo će biti dobar program. Najveća zamerka ide na Olssonov vokal koji je nepotrebno monoton i dinamičnije pevanje bi mnogo obogatilo ovaj album:

https://onedayinpain.bandcamp.com/album/imperial-fire

Sluša vam se lo-fi death metal iz Kalifornije? Odlično, oklendski sastav Caffa ima kompilaciju (Caffa – Compilation) svojih dosadašnjih snimaka a koja nudi death doom, sirovost, neke lepe rifove i dosta simpatičnog, opuštenog štimunga. Caffa nisu neki zamišljeni intelektualci i njihove pesme deluju kao da su više sklapane po osećaju nego po muzičkoj teoriji i imaju tu neki dopadljivu spontanost. Inače, bend je nazvan po „prvom zabeleženom slušaju biološkog ratovanja“, kada su Mongoli, u četrnaestom stoleću, bacali leševe zaražene kugom u grad koji su opsedali. Lepo!

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/caffa-compilation

Isti izdavač, kalifornijski Transylvanian Tapes, izdao je i drugi demo isto oklendskih isto death metal pregalaca, Evulse. Pustilant Spawn je primetnije u „old school death metal“ modu, sa prljavštinom u temelju i teškim rifčinama u izlogu. Ovo su četiri pesme dobrog, snažnog death metala stare škole i, za demo snimak, odline produkcije. Vrlo preporučljivo:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/evulse-pustulant-spawn

Batholith sebi kače i opis „pećinski metal“ na bandcampu i ovo je fer jer njihov death-doom na singlu Monolith of Unknown Origin i zvuči kao da je došao iz pećine. Nije to neprijatno, ima ovde simpatične primitivnosti i neke kontemplativne dubine:

https://batholith666.bandcamp.com/album/monolith-of-unknown-origin

Ne znam kada ruski kvartet Core Of Dying Earth misli da snimi album, pošto su do sada objavili jedan EP i pet singlova. Najnoviji, Eternal Dust izašao je pre par dana i njihov melodični death metal je ovde u sasvim dobroj formi. Hoću reći, nije preterano melodičan, više je gruvi, ima dobre rifove i pevačica Natalja Mogilner se odlično pokazuje. Nije da bih ja ovako nešto slušao po ceo dan ali solidno producirano i svakako sa komercijalnim potencijalom:

https://coreofdyingearth-official.bandcamp.com/album/eternal-dust

Kad sam već kod melodičnog death metala, ni Poljski Vane nisu sad kao neki moj favorit ali imaju novi EP, The Nightmare koji skuplja njihove singlove iz prošle dve godine i to je, pa... ako vam je njihov gimik – melodični death metal sa piratskom temom – bio zanimljiv, onda je i ovo lepa, dobro producirana ploča. Ima tu dobrih momenata i za terminalno nezadovolj(e)ne poput mene:

https://vaneband.bandcamp.com/album/the-nightmare

Izraelski Zed Destructive toliko drsko krade rif (i zvuk) od najpoznatije Cannibal Corpse pesme za otvaranje svog prvog albuma Corroded By Darkness da su, ako su želeli da privuku pažnju slušaoca, svakako postigli rezultat. E, sad, ostatak ploče je kvalitetan, čisto produciran, vrlo profi odsviran death metal sa Deicide/ Cannibal Corpse uticajima i određenom količinom blek metal elemenata. Nisu Zed Destructive posebno originalni i moram da priznam da je za moj ukus album predugačak, sa previše melodičnih sanjarija, ali odlično sviraju i pružaju jedan melodični death metal ugođaj koji opet ne igra po pravilima melodeath žanra.

https://wingsofdestruction.bandcamp.com/album/corroded-by-darkness

Islanđani Cult of Lilith na drugom albumu, Mara, zvuče veoma enegično, sa beskompromisnim kombinovanjem death metala, progresive pa i malo simfonijskog pristupa. Veoma je to raskošno, barokno i ambiciozno i mada se meni album više dopada u detaljima nego kao celina, svakako sam impresioniran njegovim rasponom. Ovde ima mnogo toga što mi nije po ukusu, neoklasičarskog soliranja, za mene podosadnih metalcore pasaža, ali bend se izuzetno trudi oko komponovanja i Mara je jedno putovanje na koje se vredi zaputiti barem jednom da se čuje sav opseg imaginacije kog bend ima:

https://cultoflilith.bandcamp.com/album/mara

Švedski Desolator na drugom albumu, Sermon of Apathy svira jednu tehničkiju verziju old school death metal zvuka nego što je danas praksa. Ne da to smeta. Desolator navode Immolation kao glavni uzor, ali bend ima svoj zvuk i on je svakako melodičniji od onog što rade američki uzori. Odlična svirka i dobra produkcija, takođe:

https://desolatorsweden.bandcamp.com/album/sermon-of-apathy

The Glorious Dead su iz Mičigena i njihov debi album, Into Lifeless Shrines nudi mesnat, glasan, staroškolski death metal koji nije utemeljen u tipičnoj old school revizionističkoj formuli, ali nije ni savremeni, na tehniku usmereni brutalni death metal. Ovo je muzika spontanog, slobodnijeg izraza sa dosta atmosfere ali i dobrim aranžmanskim rešenjima koja u principu jednostavne teme i rifove povezuju u intrigantan narativ. Album je jako dugačak (preko pedeset minuta) i ovo je njegova potencijalna slaba strana ali su pesme generalno dobre, lepe atmosfere i čvrstog zvuka pa od mene dobija veliki palac na gore:

https://wearethegloriousdead.bandcamp.com/album/into-lifeless-shrines

Brutalni death metal je ime igre na debi albumu slovenačkih Mephistophelian, Anotos. Već sam pre mesec dana bio oduševljen singlom koji je album najavljivao a sada mogu da posvedočim da je kompletna ploča na vrlo visokom nivou. Ovo je, da bude jasno, vrlo tipičan brutalni tech-death koji forsira blastbitove i stalno sviranje u šesnaestinama za ceo bend, ali Mephistophelian autoritativno opravdavaju to što sebe nazivaju supergrupom (sa članovima Necrophagist, Within Destruction, Mordenom) pišući pesme koje se naslanjaju na nasleđe Hate Eternal koji su opet nastali zaoštravanjem najekstremnijih Morbid Angel formula, i svemu dajući jednu veoma opipljivu atmosferu napetosti i usijane energije. Mephistophelian su bend koji uživa u teškim temama i razrađenim harmonskim momentima ali sve to uvek ide uz urnebesnu mitraljesku paljbu koja je odrađena savršeno precizno i mada razumem da neiniciranima ovaj album može da bude veoma zamoran sa svojom neprekidnom agresijom, odgovorno tvrdim da je ovo kolekcija pesama punih varijacije i iznenađenja. Izvrsno!

https://mephistophelian.bandcamp.com/releases

Čikaški progresivci Czar imaju treći album, Gore en Regalia i mada oni u teoriji previše komplikuju za moj ukus, ovo je svakako ploča koja privlači i drži pažnju. Czar sviraju dobro, imaju uho za atmosferu i razumeju kako se miksuje ovakva muzika pa je Gore en Regalia kolekcija pesama koje sam maltene uprkos sebi prilično rado poslušao:

https://czarchicago.bandcamp.com/album/gore-en-regalia

Progresivni, vrlo bogati metal/ rok koga teksaški Oceans of Slumber donose na svom novom, eponimnom četvrtom albumu nije baš po mojoj meri, ali to ne znači da neće biti po vašoj. Ovo je ambiciozno i sigurno pisana ploča koja se ne plaši veoma velikih dinamičkih raspona, himničnosti ali i izrazite liričnosti – a što im se može kada imaju odličnu pevačicu kao što je Cammie Gilbert. Oceans of Slumber sada imaju i izraženiju doom komponentu sa snažnim rifovima i death vokalom koga isporučuje jedan od gitarista i ovo je album koji me na momente prijatno podseti na neke ploče iz srednje i pozne faze My Dying Bride, pogotovo kada Gilbertova upadne u gotsku afektaciju. Oceans of Slumber je svakako previše „mejnstrim“ ploča za moj ukus, ali ne mogu da joj poreknem izuzetan kvalitet i dobro mešanje sa ekstremnijim metal elementima koji mi prijaju:

https://www.youtube.com/watch?v=8Qsr8XOQPzE&list=PLfiMjLyNWxeZ5m2Xh10nrWEczGVSrND8X