Author Topic: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)  (Read 112357 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.656
Re: METAL : sve (najbolje i najgore stvari)
« Reply #900 on: 21-11-2020, 16:17:42 »
Grčki power metalci Silent Winter su toliko veseli i raspevani na singlu Holy Land of Fire and Ice da ne mogu da se ne smešim dok slušam ovu brzu, izuzetno kičastu muziku. Očigledno pravljeno planski za sezonu blagdana (na B-strani je metalska verzija We Wish You a Merry Christmas), prženje koje Silent Winter nude na a-strani u pesmi koja se, za razliku od naziva samog singla zove Holy Land Of Fire And Snow je simpatično, tako upriličeno za Božić i svo razigrano.

https://silentwinter.bandcamp.com/album/holy-land-of-fire-and-ice

Iako izašao prošle nedelje, album Mostly Dead, drugi za sastav Gravenheart iz Masačusetsa vredi da se čuje jer je ovo grubi, energični, gruvom nabijeni thrash metal koji meni zvuči simpatično. Gravenheart se očigledno grdno pale na The Haunted pa je i njihov drugi album, trinaest godina nakon prvog, sav u supertvrdom, komprimovanom, stadionskom thrash stilu tipičnom za Šveđane. I, pošto The Haunted ionako slabo rade ovih dana, Gravenheart imaju brisani prostor pred golom koji uglavnom dobro koriste. Trinaest pesama je mnogo, ali album dobro čuka i brzo ide:

https://graveheart.bandcamp.com/album/mostly-dead

Čileanski sastav Sentinels prži zabavan speed metal na svom debi albumu Trasciende. Ovo je dosta melodično i lepo, kvalitetno odsvirano sa ženskim vokalom koji je, objektivno, najslabiji element muzike delom i zahvaljujući miksu koji ističe njegove najgore strane. Jacqueline Jara ima dobar glas za ovu muziku i samo ga treba lepše miksovati. No, muzika je žestoka, brza i prijatna:

https://youtu.be/SOBY8GlgmK0

Kad smo već kod speed metala, prvo izdanje jednočlanog projekta Arcaneblaze, EP Spawn of Putrefaction, je svakako po mom ukusu. Dmitrij Borodin koji dolazi iz ruske republike Urdmutije je očigledno odrastao na klasičnom speed zvuku i ranom blek metalu pa su ove četiri pesme pune lepih rifova, odličnih solaža i demonskog pevanja, sve posloženo na jednostavne ali funkcionalne ritmičke matrice. Dmitriju mogu da zamerim da je tekst poslednje pesme malko previše mizogin za moj ukus, ali sve ostalo je veoma dobro i ovaj projekat zaslužuje podršku:

https://arcaneblaze.bandcamp.com/album/spawn-of-putrefaction

Nažalost, drugi album čileanskog (blackened) (death) thrash benda Necroripper, Amulepe Taiñ Weichan izašao je prošle GODINE a ne prošle nedelje, ali pošto ja ne igram ni po tuđim pravilima, a nekmoli svojim, uvrstiću ga u ovaj pregled jer su Necroripper tek sada ovo izdanje bacili na Bandcamp i time ga učinili globalnije dostupnim. A ovo je prelep album, brz, prepun divnih spid metalskih rifova, nervoznog, napaljenog bubnjarskog rada, poštenog urlanja i generalno metalskog preterivanja najbolje vrste. Ovo je i vrlo solidno producirano pa ima najjače preporuke s moje strane:

https://necroripper.bandcamp.com/album/amulepe-tai-weichan

Naiđe tako i poneko deathcore izadnje koje mi lepo legne. Konkretno, EP Al Mumit britanskih Divine Hatred. Ove tri pesme koje izlaze tek jedanaestog Decembra (iako nema fizičkog izdanja, pa je to kao da su već i izašle) su pune solidnih rifova, mošerskog ritma i generalno dobrog gruva kakav bi, u idealnom univerzumu, bio prisutniji u deathcoreu uopšte. Divine Hatred se trude čak i da svoje jednotonske breakdown momente ukrase nekakvim harmoničnim razrešenjima pa su mi time još miliji. Lepo:

https://divinehatred.bandcamp.com/album/al-mumit

Onda, isto iznenađujuće, prijao mi je album jednočlanog projekta iz Sent Luisa, Absence of Truth, a koji se zove Hollow. Ovo je mahom srednjetempaški djent sa malo death metal i groove metal elemenata i, pogotovo kada sve to pravi jedan čovek, zvuči kao najmanje prijatna mešavina žanrova za moje uši. No, eto šoka, dobro je! Brzo sam shvatio da sam proletos već pohvalio jedan album ovog čoveka, a on je za pola godine postao još bolji. Ozbiljno, ovo je sada odlično napisana ploča koja vrlo efektno koristi te neke djent fore i ima odličan gruv većinu vremena a kada u sve ulete solaže koje su zanimljivo komponovane i osvežavajuće harmonične, stvari baš legnu na svoje mesto. Dobro pevanje, vrlo pristojna produkcija, dajte šansu ovom divnom, skromnom čoveku:

https://absenceoftruth.bandcamp.com/album/hollow

„Hrišćanski simfonijski deathcore“ nije nužno podžanr u vrhu moje liste prioriteta, ali sam poslušao album The Evil Wolf Chronicles projekta Fire From Heaven, a koji je zapravo kolekcija pet demo snimaka i, pa... ovo je simpatično. Ovaj jednočlani projekat ima već četiri nornalna albuma koja nisam slušao ali mi se na The Evil Wolf Chronicles valjda dopada taj sudar više formi kiča koji u konačnom zbiru daje nešto simpatično, dopadljivo i ekspresivno:

https://firefromheavenmetal.bandcamp.com/album/the-evil-wolf-chronicles-demos

Prošli album Contrarian mi se prilično dopao proleća 2019. godine kada smo bili mlađi, naivniji i mislili smo da se pandemije dešavaju nekim drugim planetama. Only Time Will Tell, novi album ove ekipe notabično više nema Georgea Kolliasa na bubnjevima ali ga Bryce Butler iz Abigail Williams više nego dostojno menja. Ovo je i dalje predrkan progresivni metal, sada sa malo i manje death elemenata, za jednu još eklektičniju svirku. Da se razumemo, nije death metal napušten ovde, vokali su death, bubnjevi kidaju iz sve snage, i muzika je vrlo rifaška, čuje se taj uticaj poznog Death i sve to, ali bend je zainteresovaniji za svetliji miks, harmonije koje su bliže klasičnom metalu i roku, pa i jednu pinfkflojdovsku konceptualnost. I ja sve to pozdravljam. Only Time Will Tell jeste konceptualna ploča i mada je svakako veoma „muzičarska“, ima ovde vatre i ukusa sasvim dovoljno za mene:

https://contrarianmetal.bandcamp.com/album/only-time-will-tell

Nisam, naravno, uopšte ljubitelj ukrajinskih metalkor vedeta Jinjer ali svakako vredi da primetim da se živi album, Alive in Melbourne našao u prodaji. Na JuTjubu već par nedelja ima video verzija ovog albuma i, pa, iako ovo nije moj zvuk, moram da poštujem kvalitet:

https://youtu.be/pWjQC_DgKGM

Srećom, za starce poput mene koji ne kapiraju ništa što mladi vole, tu je i novi živi album najomiljenijeg benda svih vremena – Iron Maiden. Nights of the Dead, Legacy of the Beast: Live in Mexico City je, kako mu i ime kaže, snimljen uživo u Meksiko Sitiju na poslednjoj Legacy turneji (prošle godine, jer je ove otkazana zbog, znate već) i kako to Mejdni ionako rade svakih par godina, tačno znate šta da očekujete: set-listu sastavljenu mahom od proverenih hitova (mada i dalje sviraju Sign of the Cross, dakle, Steve pušta na volju svojim progresivističkim težnjama) sa prijatnim povratkom Revelations i Hallowed be Thy Name u rotaciju, superkvalitetnu svirku ljudi od kojih su neki već na pragu osme decenije života ali žive zdravo i vole to što rade, sjajnu atmosferu i miks koji je, ako ću da budem iskren, iznenađujušće dobar. Harris i producent i inženjer zvuka Tony Newton su reklo bi se pronašli zlatnu sredinu između superkomprimovanog zvuka koji je znao da zagadi neka Mejdn izdanja rano u ovom veku i „nećemo ništa da diramo“ radikalizma koji je Steve gurao sa A Matter of Life and Death. Ovo je glasno, žestoko, na momente svakako prekomprimovano ali dovoljno dinamično da se lepo sluša. Pa, uz izbor nekih od najboljih hevi metal pesama ikada napisanih i nezamenljivog, šezdesetdvogodišnjeg pilota Brucea na vokalu, ovo se sluša kao u najboljim danima:

https://www.youtube.com/watch?v=3H_eyxejX3A&list=PLBzBwYhHpqLIU5sG1jp-AXhCedqfLCAHY

Half Pelican nije, kao što bi ime sugerisalo polovina benda Pelican, postmetalskih vedeta koje volimo i cenimo, nego trio iz Kolorada koji svira, er, „Preistorijsku Amerikanu“. U praksi, i na albumu Live From The Swamp ovo je zapravo superzabavni, energični, distorzirani bluegrass sa svim očekivanim narodnjačkim elementima (keltskim, apalačanskim, skandinavskim, itd.) i zvuči sjajno. Vesela violina koja sedi u prvom planu i razigrano vozi motive i varijacije ispraćena je razobadanim udaraljkama i violončelom, sve sirovo, živo i živahno za trinaest pesama odlične zabave. Mega preporuke:

https://halfpelican.bandcamp.com/album/live-from-the-swamp

Onda malo panka: Ghetto Ghouls su Norvežani koji EP-jem Out for Justice odaju poštu akcionim filmovima sa počeka devedesetih i ovo je odličan, žestok, metalizirani (mada najviše motorhedizirani) D-beat, sa himničnim refrenima (dva pevača! Kao u najboljim danima!) i jednom slavljeničkom atmosferom. Četiri pesme, puno sreće:

https://ghettoghoulscrew.bandcamp.com/album/out-for-justice

I vašingtonski Ilsa su delom pank bend ali njihova muzika je okrenuta mračnijoj strani žanra, kombinujući tamni, distorzirani crust sa korenima u Amebix, sa metalskim izdancima slične filozofije u doom i sludge vodama. Bend sad izdaje za Relapse pa je i šesti album, Preyer pomalo i upeglan, čuvajući sirovost i težinu zvuka ali sve stavljajući u jednu disciplinovanu produkciju i uz trud da se teme i rifovi poslažu tako da se dobije maksimum iz neočekivanih melodija koje tu i tamo izniknu između treskanja i rifašenja. Lepo, bučno, sirovo i pošteno:

https://ilsa.bandcamp.com/album/preyer

Ako niste sigurni šta je tačno „epski hevi metal“, poslušajte drugi album teksaških Eternal Champion. Sve će vam se, jelte, kasti. Ravening Iron je fino doterana mešavina žestokog, rifaškog, klasičnog metala, sa epskim melodijama i malo okultne atmosfere tako da se u konačnici dobija nešto dostojanstveno i elegantno iako koristi brojne kič-elemente raznih metal žanrova. Bend uspešno meša ’80s čvrstinu sa tim nekim istraživanjima koja su hard rok i prog rok sedamdesetih podarili muzičkoj istoriji, donoseći nam nešto što je na vrlo dobroj poziciji između radničkog, hedbengerskog metala za žurke i provode i meditativnijeg, filozofskijeg zvuka koji, pored sve buke i distorzije, sugeriše dubine i promišljanja. Vokali koje isporučuje Jason Tarpey su svakako nešto što neće biti po svačijem ukusu, ali meni se sve to veoma dopada i jedini (eventualno) prigovor ide na crtež na omotu koji je radio iskusni Ken Kelly (koga znate sa mnogih Manowar i Kiss omota) a koji naprosto nema tu Frazetta-disciplinu potrebnu za ovakvu ploču. Generalno, vrlo dobro:

https://eternalchampion.bandcamp.com/album/ravening-iron

Detroitski White Magician imaju debi album, Dealers of Divinity i ovo je vrlo prijatna pokazna vežba iz sviranja klasičnog heavy metala koji opet ne zvuči ni malo derivativno niti žanrovski skučeno. Naprotiv, White Magician ovde sviraju muziku raskošno napisanu i briljantno izvedenu, a koja uzima mnogo elemenata ’70s progresive a onda ih spaja sa ranim NWOBHM pristupom. Rezultati su ekspozivni, sa muzikom koja nije ravna, svedena na jednu zvučnu, ili idejnu, dimenziju, sa miksom koji je pažljivo rađen da ispoštuje sve brojne slojeve ovih kompozicija. White Magician zvuče istovremeno i starinski i moderno na ovom albumu a to je ne samo teško postići nego i lepa stvar.

https://whitemagicianmi.bandcamp.com/album/dealers-of-divinity

https://youtu.be/L3DKHHoCs5U 

Kada bend nazovete po FPS igri iz devedesetih – Shadow Warrior – a debi album vam se zove Cyberblade i na naslovnoj strani ima nekakvog futurističkog, kiber-samuraja koji katanom preseca čitavu planetu, pa, recimo da ste kod mene nazidali visoka očekivanja. Nažalost, ovaj poljski kvintet ne lansira se ovim albumom u sam vrh modernog heavy zvuka, delom zbog miksa, delom zbog određenih izvođačkih nesavršenosti, ali Cyberblade svakako nudi puno toga što ostarjeli metalac može da voli: jake NWOBHM/ speed rifove, pevačicu koja se pošteno dere, jak tempo, solaže... Ima ovde dobrog metala, ali recimo da meni Cyberblade više zvuči kao demo koji bi bend snimio da se ponudi izdavaču a koji bi u njima čuo potencijal i spakovao ih u studio sa dobrim producentom. Vokal je, recimo, miksovan previsoko i ne sedi sjajno uz pomalo potuljene gitare a bubanj zvuči programirano i prilično jefino na momente što znači da ovaj album morate aktivno slušati da biste uživali. Nadam se unapređenju kad drugi album stigne na red jer Shadow Warrior imaju štofa:

https://shadowwarrior.bandcamp.com/album/cyberblade

Debi album teksaškog dua Pneuma Hagion zive se Voidgazer i, pa, meni je njihov mračni, teški, atmosferični death metal baš po ukusu. Vidi se da je ovo projekat koji se krčkao pola decenije kroz demo snimke i rad koji je najvećma uložio Ryan Wilson a za potrebe snimanja albuma doveo je i bubnjara sa kojim svira u nekoliko bendova, Shanea Elwella i Voidgazer je kolekcija tamnih, istovremeno iznurujućih ali i prijatno hipnotičnih death metal komada gde se spori i brzi delovi smenjuju a da muzika ne menja dramatično svoju dispoziciju. Nije to ni lako postići da zvuči kako treba pa je pored odlično napisanih i odsviranih komada pošteno pohvaliti i produkciju koja je veoma dobro ugođena sa zamislima iza ovog projekta, uz lepu separaciju instrumenata i dovoljno dinamike. Devet je ovo pesama u kojima se bend ne trudi da isforsirano „iznenađuje“ slušaoca i zvuči progresivno po svaku cenu, već koje imaju jednu disciplinovanu, prirodnu ali ne stihijsku energiju i masivnost. Izvrsno:

https://pneumahagion.bandcamp.com/album/voidgazer

Kardroz su iz Austrije, iz Linca i pored toga što vole da se slikaju u belim majicama na tregere, vole i deathgrind. Nemamo zamerki. Doduše, novi im EP Exaltation | Degradation mahom vozi u srednjem tempu što za takvu muziku skoro da je jeres, ali je ovo uglavnom dobro, sa lepo odmerenim gruvom pa i dobrim idejama kada se pređe u višu brzinu (blek metalske teme u God’s Hangman, recimo). Produkcija prljava, ali snažna. Solidno:

https://kardroz.bandcamp.com/album/exaltation-degradation

Void Collapse su dva momka iz Mičigena i njihov EP Claymore je, pa... interesantan primer kako se može raditi eksperimentalni death metal koji meša klasičnu death metalsku ekspresivnost sa semplovanjem i drugim „elektronskijim“ strategijama. Ovo je pola death metal, a pola musique concrete i meni je zanimljivo:

https://voidcollapse.bandcamp.com/album/claymore

Iz Finske nam stiže treći album veterana Lie in Ruins, nazvan Floating in Timeless Streams. Nastali kao Dissected početkom devedesetih, ovi su se ljudi brzo raspali pa se u ovom veku okupili za zreliju, napredniju svirku koja, svejedno, i dalje ponosito baštini mračnjaštvo i energiju old school death metal zvuka. Floating in Timeless Streams nikako ne izmišlja toplu vodu i ovo je jedna prijatna stilska vežba iz atmosferičnog, tamnog death metala koji voli ravnomeran tempo i gitare što hipnotišu rifovima koji podsećaju na talase što udaraju o bregove i postojano ih potkopavaju i ruše. Moram da kažem da mi je miks i mastering ovog albuma jako prijatan sa dinamičnim zvukom koji pušta da se sve te ogromne gitare i bubnjevi čuju, preko njih rasprostire demonske vokale, a da sve to, ovako odjekujući, nije natrpano i spljeskano. Naravno, programska monotonija ovih kompozicija neće biti po svačijem ukusu ali meni ovo VEOMA prija, i obožavam da dobijamo još jedan monstruozan album OSDM-a pred kraj godine koja je i inače bila izdašna:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/floating-in-timeless-streams

Ovonedeljna doza odličnog švedskog death metala dolazi iz – Francuske. Naravno, švedski death metal je estetska, ne (više) geografska kategorija pa bendovi poput Skelethal imaju legitimno pravo da se takmiče sa „pravim“ Šveđanima kao što su, recimo, Lik, u težini i testeraštvu. Drugi album Skelethala, Unveiling the Threshold je, pa, odličan, sa dobrim rifčinama, jakim tempom i, uprkos veoma komprimovanom masteru, dobrim zvukom. Ovo je generalno jako solidno zaokružen paket na razmeđi, recimo, Carnage, Grave i Unleashed, sa moćnim, ubedljivim nastupom i podsećanjem da death metal može da bude i čista, nekomplikovana zabava.

https://skelethal.bandcamp.com/album/unveiling-the-threshold

Grindcore publika ove nedelje ima poslasticu u vidu novog albuma kanadskih Fuck The Facts posle pola decenije mirovanja. Pleine Noirceur je, da budemo jasni, sve samo ne „normalan“ grindcore album, ali ni Fuck The Facts nikada nisu bili normalan grindcore bend, interesujući se za sve vrste progresivnih tendencija. Tako je i ovaj album miks tehničkog, vrlo kvalitetnog grindcorea (recimo apsolutno ubilačka Ailleurs) i dužih kompozicija koje naginju melanholičnijem izrazu sa solidnom količinom blek metal začina. Nothing wrong with that, rekli bi u anglofonom delu Kanade i Pleine Noirceur je vrlo spretno sklopljena mešavina klasičnijeg d-beatu sklonog grindcorea i blackened grind strategija, sa zvučnim i filozofskim konzistentnostima koje premošćuju te neke stilske jazove, ako su uopšte bitni. Zamerka ide na užasno preglasan master koji bukvalno uništava zvuk, ali jebiga, grindcore je to, ogluvi se posle par decenija. Valjano:

https://fuckthefacts.bandcamp.com/album/pleine-noirceur

Iduće nedelje Horror Pain Gore Death Productions objavljuje split EP četiri benda od kojih je jedan i naš Terrörhammer. Jednostavno nazvan „Split“ ovaj koktel blackened speed i thrash metala donosi i bendove kao što su odlični Holanđani Vulcan Tyrant ili brazilski lo-fi teroristi Whipstriker. Terrörhammer su ovde daleko najbolje producirani i, pa, najbolji. Srbija!

https://hpgd.bandcamp.com/album/split-10

Iznenađen sam da do sada nisam pisao o projektu Codex Obscura iz Severne Karoline jer je ovo baš po mom ukusu. Nije što je Miira Cide aka Amygdala trans-žena sa masom izdanja pod imenom Codex Obscura u poslednjih osam godina, nego što je upravo izašli EP人身事故 (Human Accident) jedno autoritativno JEBANJE MAJKE. Amygdala ovde svira sve instrumente, provajduje razaračke vokale i piše muziku koja kombinuje grindcore, powerviolence i malo brutalnog/ slamming death metala sa industrial i sludge elementima (slušajte treću pesmu i njen klaustrofobični gruv na sredini) za smesu koja je visoko zapaljiva i za mene skoro idealno izmešana. Ovo su, dakle, ubistveni blastbitovi, pakleni rif-rad, neverovatno distorzirani basovi, vokali koji ubijaju, sve to spakovano u kratke ali ne prekratke i vrlo pažljivo napisane pesme pa još miksovano sa osećajem. Ja ne znam zašto ste ovo krili od mene ali nije lepo od vas. Codex Obscura je fantastičan:

https://codexobscura.bandcamp.com/album/human-accident

Za kraj: neočekivano, iznebuha, sa najavom od pola dana dobili smo novi (mini)album projekta Disfiguring the Goddess. Hoću reći, slavlje u Novembru, usred zikre, kad mu se nismo nadali. Cameron Argon, aka Big Chocolate je tokom ove decenije svoju karijeru didžeja i producenta elektronske plesne muzike eksplozivno proširio i na karijeru kreatora najbrutalnijeg death metal zvuka sa ovim projektom, mešajući slamming death metal elemente sa eksperimentalnijim pristupom zvuku za nisku uzbudljivih, moćnih ploča. Iako je u poslednje vreme rad sa Disfiguring the Goddess naoko usporio, Argon je i prošle zime a evo i sada objavio nove albume. Sooth, kako se šesti album zove je svakako do sada najeksperimentalniji rad u opusu Disfiguring the Goddess, sa sedam mahom kratkih pesama koje su mnogo bliže elektronskoj plesnoj muzici nego brutalnom slemu. Ipak, Cameron se ne odriče ni jednog elementa svog stvaralaštva pa je Sooth smela kombinacija komprimovanih gitara, dubokih, grlenih vokala, programiranih ritmova, elektronskih lupova i atmosferičnih semplova. Bilo je ovoga i na prošlim izdanjima, ali Sooth je ploča na kojoj je metalski deo lagano uglađen, izbacujući blastbitove i ekstremnu brzinu a semplovi i lupovi su gurnuti u prvi plan. I mada ovo ne bi trebalo da funkcioniše – ono ipak funkcioniše, dajući muziku koja je hipnotička i zavodljiva ako joj date šansu da vas hipnotiše i zavede. Argon jeste imao „čistiji“ metal pristup na prethodnim DtG albumima, ali je ovde eksperimentalna priroda hip-hopa, hausa i drugih „semplujućih“ žanrova uvedena u osnovu zvuka vrlo ubedljivo, poštujući sve prisutne elemente i od njih praveći jednu, na kraju, funkcionalnu celinu. Impresioniran sam i nadam se da će nas Argon što skorije obradovati još nekim sličnim izdanjem.

https://disfiguringthegoddess.bandcamp.com/album/sooth