Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 546885 times)

0 Members and 2 Guests are viewing this topic.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.755
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2950 on: 03-02-2020, 19:12:34 »
...ja sam negde kod osme epizode, i moram da kazem da ovo trenutno, buduci da radim svaki dan, nije strip za mene. Neophodna mi je OGROOOOOMNA kolicina koncentracije da bih uopste shvatio sta se desava u svakoj epizodi.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2951 on: 03-02-2020, 20:03:13 »
Ogromna, slažem se. Najpametnije je sesti i pročitati sve odjednom, kako sam ja i uradio ponovo pre pisanja ovog teksta. To je Morrison, tu sad nema spasa, njega sada zanimaju samo ovako zgusnuti, višeslojni narativi, bez nekih postepenih prelaza, a svakako bez objašnjavanja više od jednom bilo čega što se pomene.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.577
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2952 on: 03-02-2020, 20:26:58 »
Mislim da ste vi, kolege, ovde malo previše pod uticajem opšteg mesta ili narativa ili nazovite-to-kako-želite u savremenom superherojskom stripu, gde se zahteva posvećenost u ovakvim slučajevima da bi se došlo do dubine i da bi se razumele stvari. Ja sam najviše uživao u Morisonovom pisanju kada se nisam opterećivao RAZUMEVANJEM. (Tu je velika razlika u odnosu na Mura, recimo.) Što sam više razumeo, manje sam bio najlovodaz...ovaj, zadovoljan. što sam više slušao "dubokih" tumačenja Morisona, manje sam se slagao... Napraviste od Morisona neku hegelovsku gromadu, bogte!!! Ovaj, kantovsku gromadu! Ok, može i Hegel, svejedno.  xjap Dok je on, zapravo, više pobornik nesputane mašte, intuicije, i halucinacije. A znate kako funkcionišu halucinogene droge? Prespajaju sećanja i znake i simbole. Prave nove, neuobičajene kombinacije, ali NE ČINE od vas genija metafizike ili logike.

Ali ovo je jedan od najmaštovitije nacrtanih superherojskih stripova novijeg datuma, i već i samo to ga čini izuzetnim. Iako neki kadrovi i table izgledaju kao da su iz Prometeje (pogotovo, npr. treća otpozadi) nije greh biti inspirisan najboljima, niti biti među najboljima. Ali, koja ironija! Više, Morisone, više! Kapiraš?  :lol:
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2953 on: 03-02-2020, 21:02:21 »
Svakako, Morrison je stari drogeraš i, svakako, on jeste neko ko ceni maštu i spontanost. ALI! Njegovi radovi za DC u poslednjih petnaestak godina su bez ikakve sumnje veoma arheološki i sintetički nastrojeni. On se, čovek, vrlo ozbiljno opseda superherojštinom kao modernom mitologijom, uostalom, evo pasusa iz predgovora njegove knjige Supergods koja se bavi upravo ovom temom:
 
Quote

We live in the stories we tell ourselves. In a secular, scientific rationalculture lacking in any convincing spiritual leadership, superherostories speak loudly and boldly to our greatest fears, deepest longings,and highest aspirations. They’re not afraid to be hopeful, notembarrassed to be optimistic, and utterly fearless in the dark. They’reabout as far from social realism as you can get, but the best superherostories deal directly with mythic elements of human experience thatwe can all relate to, in ways that are imaginative, profound, funny,and provocative. They exist to solve problems of all kinds and canalways be counted on to find a way to save the day. At their best, theyhelp us to confront and resolve even the deepest existential crises. We should listen to what they have to tell us.

 
I uz taj pristup superherojštini kao mitologiji dolazi i taj tretman postojeće građe kao semiotičkog eldorada. Naravno, ne mogu da tvrdim da Morrison pisanju stvari kao što su Final Crisis, Multiversity, Batman RIP ili The Green Lantern pristupa kao pisanju akademske disertacije, ili, naprotiv, kao ritualnom činu nakon pušenja čibuka skanka, ne stojim mu iza leđa dok kuca u mašinu, jelte, ali je ta vrlo izražena intertekstualna priroda ovih radova u kojoj, neću poricati, naprotiv, ima te psihodelične, soporifične, spontane dimenzije,* dakle ta vrlo izražena intertekstualna priroda ovih radova sa pažljivo povlačenim paralelama i ekstrapolacijama elemenata kanona u nove ideje svedoči o studioznom pristupu i ambiciji autora da pronađe dublje nivoe teksta. Daskle, ne nužno "značenja" u širem svetu, već značenja unutar tog mitološkog kontinuuma.
 
 
 
* "Zur-en-arh" iz Batman RIP deluje upravo kao nešto iščupano iz sna ili dobijeno slobodnim asociranjem radije nego "smišljeno" tradicionalnim intelektualnim procesom. Analog tome u The Green Lantern je Pengowirr, još jedna "nemoguća" anagramska smicalica koju racionalni um ne bi trebalo da može da smisli.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.577
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2954 on: 04-02-2020, 23:39:15 »
Morrison svakako veruje u to što radi, i neosporno ima ozbiljne namere, ali - kao što rekoh - čim pređe na racionalnu 'ravan' smesta mi postane neprihvatljiv. Od ovog citiranog dela, ne znam da li postoji išta sa čime mogu reći da se slažem.  Skoro sam rekao na drugom forumu da su mi intervjui sa Warrenom Ellisom uvek bili interesantniji, a razlog je, između ostalih, i taj što Morrison nije zanimljiv kada nije nadrogiran ili u "stanju povišene svesti". Da, kod njega su superheroji bliži idealnoj mitskoj građi nego u prosečnom superherojskom stripu, ali to je više zbog specifičnog načina na koji se on ophodi sa njima, nego zbog nečega inherentnog njihovoj prirodi. Čak i tako, sličnost je samo formalna. I gotovo da bih mogao da kažem da je to njegov lični pristup, i da se ne može ekstrapolirati na većinu drugih upotreba takvih likova i priča. Gotovo, ali ne sasvim, jer Morrison ipak izvršava veliki uticaj na savremenu scenu, iako malo njih može zaista da ga prati. I da ne pričamo o tome što mislim da su mitologizacija i intertekstualnost potpuno drugačije, i možda čak oprečne pojave/pristupi. Ovo drugo me više podseća na teologiju i višeslojna tumačenja koja su pokušavala da pomire protivrečnosti Biblije, i, samim tim, hrišćanske vere. (Iako se slične stvari mogu naći i za druge vere, u manjem obimu.) Mitologiju nije briga za takve "rasprave" i tumačenja, jer ona sama jeste simboličko pomirenje nekih drugih protivrečnosti.

Naravno, ovo je duboka tema  i zahteva puno vremena i posvećenosti. Evo jednog malog (ali i ogromnog!  :lol: ) primera koji pokazuje nešto od onog što hoću da kažem:



Ovo je iz Oriona #13, The Ordering of Earth, poslednja tabla. Crtao John Byrne, ali finiš je Austin-ov. Prikazuje jednog od prometejskih divova koje je Kirbi osmislio ali ih je samo ovlaš spomenuo u svojim Novim bogovima. No, ovde je poenta, kao i u većem delu Kirbijevog opusa, da je Zemlja sitna i ne mnogo moćna. Nema fizičke ili bilo koje druge sile na toj planeti (u okvirima DC-jeve enciklopedije likova) koja može da zaustavi ovo. I, takođe sam siguran da bi više od 90% pisaca rešilo ovaj problem baš na taj način koji kod Kirbija (i Sajmonsona) nije bio moguć, jer oni razmišljaju mitološki. To su primalne sile, pokretači univerzuma, nešto čemu čovek još uvek nije dorastao, ako će ikad i biti, uprkos busanju u grudi ili svojevrsnom narcizmu novih generacija (ali ne samo njih). Što ne znači da treba da se povuče, ali skromnost ima svoju dobru stranu. Da parafraziram Lao-tze-a, "možeš postati veliki tek kad postaneš mali". Nikad nije to bukvalno rekao, ali lako je mogao.

Morrison, sa druge strane, se hrani tim narcizmom ljudskog roda i metabolizmom svoje mašte ga pretvara u privid mitologije. Ali taj proizvod je uvek bio bliži religijama nego mitovima, i po postavljanju etike* u prvi plan, i po kvazi-teološkoj nameri i hermetičnosti svoje intertekstualnosti. S tim što je Bog zamenjen Čovekom. Drugim rečima, superheroji su uvek bili power fantasy, a mitovi to nisu.


*naravno, kad kažem "etika", ne mislim na tu oblast generalno, jer se etičkim pitanjima bave mnoga umetnička dela ikada napisana ili napravljena, čak i ona koja nemaju veze sa superherojima ili mitovima. Etika na koju ovde mislim je skup moralnih vrednosti prosečnog savremenog čoveka (ili žene). Vrlo uska perspektiva, takoreći.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2955 on: 05-02-2020, 16:22:25 »
Ah, složiću se da Morrison nije metafizičar tog kova. On je postmodernista koji se pali na tekst i kako tekst sa samim sobom može da se sudari i pari i donese neke nove, možda interesantne slojeve značenja. Kolko god postmodernizam bio ružna ili lepa reč danas, jelte.
 
 
Nego evo mene sa još jednim osvrtom na još jedan strip  :oops:
 
 
Kada je Marvel ponovo otkupio prava na Konana, tamo negde 2018. godine, to je zapravo bila dobrodošla injekcija energije za ovu franšizu. Dark Horse ga je, da ne bude zabune, godinama vrlo lepo pazio, objavljujući kvalitetne kolekcije starih Konan stripova koji su izlazili za Marvel od početka sedamdesetih, ali i publikujući nove priče u nekoliko serijala i mini-serijala. Bilo je tu odličnih autora, od Kurta Busieka i Tima Trumana, preko Caryja Norda i Tomása Giorella, pa sve do Roya Thomasa, Briana Wooda, Freda Van Lentea i Cullena Bunna te Becky Cloonan, Paula Azacete i Mirka Čolaka. Sasvim je u redu i primetiti da nisu svi Dark Horse serijali bili podjednako dobri i da je, kako se bližilo vreme isteka licence, postajalo očigledno da nema više nekih velikih vizija koje se moraju staviti na papir i da smo u periodu zalaska gde je bitno samo držati nekakav nivo.
 
Utoliko, kada je Marvel objavio da se Konan vraća njima – takoreći dolazi kući – a Jason Aaron tvitovao da je, čim je čuo vest, rekao uredništvu da će se golim rukama boriti sa svakim scenaristom koji pokuša da mu ovaj posao preotme, nije bilo lako obuzdati uzbuđenje.
 

 
I, ne mogu da kažem, nešto više od godinu dana kasnije sam prilično zadovoljan kuda su stvari otišle. Naravno, treba imati na umu da su danas stripovi ipak sitan biznis i da Marvelu oni, koliko god to cinično delovalo, služe najpre kao inkubator ideja koje kasnije mogu da budu pretočene u film i televiziju. No, baš zato je prijatno videti da je Marvel stripovskog Konana opremio vrlo ozbiljnom ekipom, počev od posvećenog urednika Marka Bassoa (kome asistira niko drugi do legendarni Marvelov urednik Ralph Macchio, za ovu priliku voskrsao iz penzije), pa do veoma kvalitetne reprezentacije crtača i scenarista na različitim projektima. Konan je, trenutno, za Marvel neka vrsta mini-univerzuma za sebe sa dva tekuća serijala (kako tradicija diktira, to su: Conan the Barbarian i Savage Sword of Conan) i nekoliko satelitskih miniserijala (od kojih u nekim i nema Konana) i lepo je videti sav taj entuzijazam, i na kraju krajeva novac, uložen u IP koji je poslednji put bio bioskopski potentan kada su scenario pisali John Milius i Oliver Stone. A to je bilo pre, ah, 38 godina. Relativno recentna rezurekcija u kojoj je Konana igrao glavom i, eh, bez brade, Jason Momoa, a režirao ozloglašeni njemački režiser muzičkih spotova Marcus Nispel (poznat, uostalom i kao čovek koji režira nove nastavke nekada popularnih filmskih serijala, od The Texas Chainsaw Massacre, pa do Friday the 13th) je bila ozbiljna produkcijska kaubojada i nije neko čudo da u međuvremenu niko s parama nije želeo da priđe ovom IP-ju. No, kako će Dizni, po slobodnoj proceni, ne kasnije od 2030. godine posedovati sve što postoji, prilično je razložno zamisliti da će se za naših života pojaviti još neka filmska verzija Konana Varvarina. Štaviše, ne bih bio PRETERANO iznenađen da se uz skori rolaut Disney+ na globalnom nivou i uspeh (dosta slabog) Netflixovog Witchera začuju i glasine o originalnoj seriji o Konanu za Diznijev striming servis…
 
A ako se to desi, Dizni ne bi uopšte imao rđav predložak u prvih dvanaest brojeva aktuelnog strip-serijala Conan the Barbarian o kome bih danas ispisao koju impresiju. Savage Sword of Conan i ostale aktuelne Marvelove stripove ćemo, daće Krom, obraditi nekom drugom skorom prilikom.
 
O čemu, dakle, pričamo? Prvih 12 brojeva Conan the Barbarian čine jednu kontinuiranu, i zaokruženu priču koju je celu napisao Jason Aaron a nacrtao (većinski) Mahmud Asrar i koja se, prigodno za nešto što treba da napravi ozbiljan spleš i podseti da je, dovraga, baš Marvel bio taj koji je Konana učinio relevantnim u poslednjoj trećini dvadesetog veka, zove The Life & Death of Conan. Ovo je neka vrsta IZJAVE, postavljanja estetskih i filozofskih temelja „novog“ Konana, uz duboko poštovanje prema tradiciji i ugrađivanje pokoje sopstvene cigle u sada već pozamašnu tvrđavu u kojoj stoji Konanov „lore“.
 
Jason Aaron je, rekao bih, čovek rođen da ovako nešto piše. Ne samo na ime svog prethodnog rada gde je sa Thorom demonstrirao izvanredan osećaj za pisanje epske fantazije ili na ime (meni srazmerno nezadovoljavajućeg) The Goddamned za koga sam onomad napisao: „recimo da je ovo priča o Adamovom sinu Kainu, ali kao kad bi Kain bio Konan. Na steroidima. Sa ukucanim čitovima za god mode. Plus, sve dijaloge je lekturisao trinaestogodišnjak sa turetovim sindromom.“ Jason Aaron je čovek rođen da ovako nešto piše zato što je on, kao što smo takođe već pominjali, pisac koji se kroz većinu svojih radova trudi da pomiri jednu zbilja primalnu, praktično varvarsku veru u individualnost koja se ovaploćuje u grubim, ultramačo muškim protagonistima (Dashiel Bad Horse, Kain, Wolverine, Hulk, pa i Thor mada je svakako par sezona ženskog Tora ovo uspešno zamaskiralo), ali njoj suprotstavljenu i veru u ispravnost izgradnje ljudskog društva na temeljima ravnopravnosti i solidarnosti, a koja verovatno dolazi iz njegovog hrišćanskog odrastanja, sa stalnim, vrlo snažnim, do nasilnosti intenzivnim propitivanjem odnosa čoveka sa Bogom koje ga vodi od razočaranja, preko bunta sve do nekih novih otkrovenja. Rekoh i to već: Jason Aaron je uprkos nominalnom ateizmu, najreligiozniji scenarista koji trenutno radi u američkom mejnstrim stripu i većina njegovih radova su pokušaj da se nađe mesto i za čoveka, i za zajednicu i za Boga pod istim filozofskim krovom.
 

 
Naravno, Aaronov Konan nije morao da ispadne dobar, The Goddamned je recimo bio strip suviše zabavljen svojom dozvolom za ubistvo (psovanje, seksualno nasilje…) i podsetio na to da su nekada upravo ograničenja (i dobri urednici) ono što kreativce provocira da izađu na teren sa svojom A-igrom. Sa druge strane, Aaronov tekući Wolverine je bio smeo pokušaj metafizičke igrarije sa idejom Wolverineove besmrtnosti i odnosa ne sa Bogom već sa njegovim antipodom – Đavlom (da se Vlasi, jelte, ne sete) koji se udavio u svojoj bukvalnosti. Međutim, Konan je dobar. Baš dobar.
 
Naravno, veliki deo dobrote ove priče dolazi od Mahmuda Asrara. Ovaj Turčin pakistanskog porekla je, kako sam već negde pominjao, na profesionalnoj sceni eksplodirao pre dobrih trinaestak godina, crtajući Faerberov dobronamerno dekonstruktivni superherojski serijal Dynamo 5 za Image. Već tada se videlo da je Asrar rođen za klasičan superherojski strip – što neprestano potvrđuje, u poslednje vreme odličnim radovima na X-Men – ali sa The Life & Death of Conan je demonstrirao i jednu prefinjenu ekspertizu sa Mačevi-i-Sandale podvrstu niskog fentezija i doneo Konanu baš onu kombinaciju znoja, prašine, nasilja, začudnosti, seksepila i dobrog pripovedanja kakva je potrebna da nas uljuljka u klasični, „marvelovski“ Konan ugođaj.
 
Drugačije rečeno, The Life & Death of Conan je jedna od najefikasnije pričanih priča u savremenoj Marvelovoj ponudi, pomalo i staromodna u svom gotovo manifestnom odricanju od “writing for trade“ pristupa koji dominira skoro već dve decenije, usredsređena na pakovanje zaokruženih, zadovoljavajućih narativa u svaku pojedinačnu epizodu, gde dvadesetak strana stripa treba da ima i zaplet i razradu i preokret i zaključak, sa sve povremenim iznenađenjima i pravljenjem spona sa metazapletom koji se lagano razvija kroz dvanaest epizoda. Asrar ovde ima sličnu ulogu kao i klasični crtači Konana, više ilustrator koji sažima duže, složenije događaje pomenute u tekstu i kreira atmosfere što tekstu daju potpuno značenje nego „montažer“ akcije. Naravno, kao neko ko je odrastao na eksplozivnoj Buscema-Chan kombinaciji što je oživljavala Thomasovog Konana, moram da primetim da je Asrar izvanredan izbor za ovaj strip i sa strane njegovog tona, ne zato što imitira Buscemine kompozicije ili anatomiju – Asrar to ne radi – već jer razume kako da postigne istu naglašenu hipermaskulinu erotičnost glavnog junaka i pravilno joj prilagodi okruženje tako da reflektuje sve one skoro halucinantne fantazije koje su se rojile po glavi Roberta E. Howarda u vreme prizivanja originalnih Konanovih avantura na papir, ali i da sačuva njihovu nerdovsku čistotu bez skretanja u fašizam.
 

 
Hoću reći, zapravo je jedno pravo čudo to da Konan (još uvek) nije kooptiran od strane modernih fašista kao ultimativna ubermenš fantazija s obzirom da u sebi sažima mnoge fašističke fetiše, od visoke borilačke ekspertize, preko superiorne erotske harizme, pa do prezira prema dekadenciji (moderne) civilizacije. Humanost koja je u korenu ovog karaktera, međutim, i koju Asrar perfektno kanališe bilo crtanjem mladog Konana, divljeg junoše nemirne crne kose i raširenih plavih očiju koje gutaju sva čudesa sveta, bilo prikazima starijeg Konana, kralja što ide nakon bitke bojištem kako bi umiruće neprijatelje pogledao u oči jer je svestan da ih je on ubio čak i ako nije lično podigao mač koji ih je probio – ta humanost je za sada spasavala ovaj lik od ove vrste kidnapovanja. A videćemo dokle će, naravno.
 
Asrar je, sasvim očigledno imao i mnogo prilike za zabavu kroz istraživanje lika jer ova priča zapravo prolazi čitav Konanov životni put, skačući iz decenije u deceniju i sa jedne na drugu geografsku širinu, pa gledamo dragog varvarina u različitoj odeći, na konju ili na moru, ogrnutog životinjskim kožama ili samo u omiljenoj pregači, sa mačem, kopljem ili sekirom u rukama, a njegovo okruženje nikada ne prestaje da biva savršena refleksija Konanovog odnosa prema drugim kulturama, nacijama, civilizaciji, religiji… Kako je Konan fantazija o moći individualnosti i čoveku koji trijumfuje u svetu oslonjenom na razne kolektivističke – i kako ih je Howard video, uglavnom dekadentne – konstrukte, snagom volje i verovanjem u samog sebe, tako oko Konana gledamo ili pritvorne „građaniste“ (sveštenike, trgovce) zadovoljne da se kriju iza krinke „civilizacije“ i preziru varvare (koji su, jelte, za razliku od njih, direktni i neiskvareni), ili pripadnike brojnih vojski, plemena, gusarskih i drugih bandi koji su iskrivljene kreature bez individualnosti što jedino u masi imaju nešto što podseća na volju, ili pojedince koji u Konanu prepoznaju posebnost individualnosti i njegovu nesvodivost na „klasu“ ili narod kojim pripada, ali su uglavnom nedovoljno snažni da toj individualnosti sami pariraju. Asrar je crtač koji sve ovo intuitivno razume isto onako kako je to Buscema razumeo i otud ova priča o Konanu ima tako „klasičan“ vajb, nastavljajući se direktno na Marvelove priče iz sedamdesetih svojim senzibilitetom ali bez pokušaja da ih direktno imitira.
 
Aaronova odluka da svaka epizoda bude jedna zaokružena priča je svakako zaslužna za veliki deo ovog senzibiliteta jer upravo vraća Konana njegovim palp korenima i stripovskoj klasici kada je pojedinačna mesečna sveska morala da bude priča za sebe. Naravno, pomaže što je u pitanju jedan poznat, u pop-kulturi dobro utemeljen lik čiji svet većina čitalaca intuitivno razume ako već ne i detaljno poznaje, pa Aaron i Asrar ne moraju da „objašnjavaju“ odnose i postavke i imaju taj luksuz da se pozivaju na događaje iz Konanovog života koje nisu sami prikazali – čak ni u flešbeku – računajući da su oni opštepoznati. Tako se piratska kapetanica Belit sa Crne obale pominje na više mesta a jedna od epizoda se i direktno bavi okolnostima vezanim za njenu smrt i ovo se lepo smešta u „poznati“ kanon vezan za Konana, a da nema potrebe da Asrar i Aaron prikazuju „svoju“ verziju nekih događaja koje znamo iz Howardovih pripovetki ili Marvelovih stripova.
 
Strukturalno, dakle, The Life & Death of Conan ima prvu epizodu koja postavlja temelj glavnog zapleta (i sasvim nedvosmisleno najavljuje da će negde na drugom kraju Konana zaista čekati smrt) i poslednjih par epizoda koje se bave tim konceptom smrti čoveka koji je prevazišao ne samo svoje varvarsko poreklo kako bi postao kralj, već koji vrlo ubedljivo prevazilazi svaku vrstu provincijalizma, sektarijanizma praznoverja da bi potvrdio svoje dragoceno JA. Konan je, kako ga je Howard postavio a Aaron vrlo časno re-kreirao u ovom stripu, ultimativno biće zdravog razuma, ali, za razliku od današnjih (iznenađujuće ili ne, ali fašizmu neretko bliskih) korifeja „racionalne misli“, on nije sklon filozofiranju i igrama reči. To ne znači da Konan nije biće refleksije, naprotiv, bilo bi vrlo pogrešno doživljavati ga kao „all brawn, no brain“ stereotip, čoveka koji se sav sadrži u instinktu i akciji – Konan je zapravo veoma sklon refleksiji i promišljanju onoga što mu se događa i onoga što čini (klasični Thomasovi stripovi su na ovo stavljali solidan akcenat a Aaron ovo beznaporno hvata u letu i nastavlja) – ali nije sklon držanju lekcija drugima niti verbalnom nadmudrivanju. Njegova „zdrava seljačka pamet“ jeste ultimativna Okamova oštrica kojom on proseca kroz skramu simulakruma moderne civilizacije i profesionalno opsenarstvo sveštenika, vlastele, političara i generala koji svoju vojsku vode iz pozadine, pa čak i žena koje spuštaju gard u njegovom prisustvu, odriču se svoje „meke moći“ i dopuštaju da budu zavedene umesto da same zavode – ali Konan nije govornik, nije čak ni pregovarač a svakako nije demagog.
 

 
To neko temeljno poštenje čoveka koji je dobar deo svog života bio karijerni lopov i pirat jeste jedna od najznačajnijih karakternih osobina lika koju i Aaron uspeva da pravilno kanališe kroz svoje priče. Konan je lojalan samo sebi ali će, kada je jednom uzeo novac za svoje usluge biti nepotkupljiv bez obzira na okolnosti. Konan često prezire svoje poslodavce, na primer vojskovođe koji su nasledili svoju vojvodsku poziciju u jednoj od epizoda i što se podsmevaju njegovoj ratnoj strategiji do koje je došao preživljavanjem više bitaka nego što oni umeju da nabroje, ali će i dalje raditi za njih sve do momenta kada se – ne njegovom krivicom – susretnu sa nasilnim krajem života na ime svojih sopstvenih grešaka. U toj konkretnoj epizodi, Konan razgovara sa kraljem i podučava ga ratnoj strategiji bez trunke strahopoštovanja ali i bez trunke narcisoidnosti, obrazlažući zašto je njegova odabrana strategija jedina dobra. Kralj je impresioniran njegovim razmišljanjem, ali inercija tradicije ipak preteže i njegova se vojska drži starih pristupa koji joj na kraju donose poraz. Mnogo godina kasnije, Konan ovog kralja susreće na bojištu – sada ratujući za drugu stranu – i ubija ga bez negativnih emocija, svestan trenutka u kome su dva muškarca jedan za drugog osetili uzajamno poštovanje, ali i neopterećen njim.
 

 
Naravno, Konan nije samo ratnik, i različite epizode se bave Konanom najamnikom, Konanom lopovom, Konanom piratom, ali i ulaze duboko u fantazijsku prirodu Konanovog sveta. Spoj realpolitike, kvazinaturalističkog prikaza života nižih slojeva stanovništva i magije – stvarne, strašne i neobjašnjive – te pojava s onu stranu mašte je uvek karakterisao Konana, a Aaron i Asrar imaju nekoliko vrlo dobrih epizoda u kojoj stvari kliknu baš kako treba. Epizoda u kojoj najamnik plaćen da ubija pripadnike piktskih plemena u džungli na kraju radi zajedno sa njima kako bi zatro čitavu rasu džinovskih, natprirodnih zmija uspeva da bude i lepa parabola o tome šta varvarina čini varvarinom i kako je Konan sa svojom neumornom glađu za bogatstvom (ne samo materijalnim) koje će sam stvoriti – umesto da mu ga daju – arhetipski uzor prevazilaženja klasne (i etničke) sudbine. Drugde se Konan zatiče u pećini, zajedno sa grupom ljudi koji pričaju o Bogu što živi pod zemljom i ovo je još jedna od onih priča u kojoj Konan razume da ne može da razume starostavne i komplikovane metafizike vezane za božanstva koja danas nemaju ni imena ni vernike, ali ga to ne sprečava da vidi svoj put iz problema u kome bi neko slabije volje ostao zamrznut u metafizičkom – praktično lavkraftovskom, jelte* – užasu.
*Howard i Lovecraft su, na kraju krajeva bili dobri pen-pals ortaci
 
Epizode koje se bave Konanom iz poznijih godina, kada je već kralj Akvilonije, pak, imaju jednu težu, sumorniju atmosferu i Aaron i crtači (ovde pored Asrara imamo i odličnog Gerarda Zaffina na zadatku) pažljivo raspakuju kompleksnost emocija i motivacija čoveka koji je dosegao cilj što je sebi zacrtao u životu a sada treba da nauči kako dalje da živi. Ova nas analiza onda prirodno uvodi i u finale priče i najavljenu Konanovu smrt i ovo je, čak i ako vas je početna premisa o dvoje dece koja celog života prate Konana kako bi ulučila priliku za atentat nervirala, uzbudljiva završnica u kojoj će Konanov odnos sa simerijskim bogom, Kromom, biti ispitan u više detalja. Ponovo, ovakve stvari su Aaronova opsesija a moćni individualac, praktično ničeovski natčovek koji Boga ne proglašava mrtvim ali mu se nikada ne moli već ga samo kune, svestan da je Bogu svejedno, to je za Aarona prava droga.
 

 
I tako, vidno inspirisan, Aaron će priču dovesti do kraja, uspevajući da da i bogu bogovo i čoveku čovekovo, a da čitalac dobije i Konanovu smrt i šta je bilo dalje, i trijumf volje pojedinca koji se uvek oslanjao na sebe, ali i podsećanje da niko, nikada neće moći da se uvek i bez ostatka oslanja samo na sebe. Dobijamo i ubedljivu premisu za dalje priče ali i novi psihološki sloj lika koji uprkos svojoj nominalnoj jednostavnosti – Howard je sam insistirao da je Konan tek varvarin i zato sklon jednostavnim rešenjima komplikovanih problema – nikada nije patio od plitkosti. Sasvim lep paket.
 
Struktura naracije sa zaokruženim pričama u svakom broju možda neće biti po meri svakom čitaocu – kako već rekoh, meni se dopada što Aaron i Asrar uspelo oživljavaju ovaj stari pristup u kome je sve veoma sažeto i nema mesta dekompresijama – ali se mora prepoznati do koje su mere autori izbrusili ekonomičnost pripovedanja a da nisu žrtvovali ton, karakterizaciju ili dinamiku. Cena za to je, naravno, što se dobar deo narativa „prepričava“ kroz titlove dok slika sažima akcije, ali Aaron i Asrar se toliko skladno dopunjuju u ovome da meni to nije ni najmanje smetalo. Aaronov tekst ima tu palpoidnu, starinsku, klasično konanovsku kitnjastost a da je scenarista uspeo da izbegne zatrpavanje crteža prevelikim količinama teksta. S druge strane Asrar retko ima priliku da crta scene koje imaju „filmsku“ montažu i, pogotovo akcioni momenti su bliži slikarskoj logici, sa jednim centralnim trenutkom koji predstavlja kompresiju čitave scene, neretko čitavog perioda od nekoliko meseci, ali i on stopostotno izbegava slikarsku krutost i daje nam izuzetno sočne, dinamične scene koje pucaju od energije i pravilno kanališu tu intenzivnost sveta u kome Konan živi ali i samog lika.
 

 
Zapravo, iako je Konan naizgled strip koji počiva na akciji, i u njegovoj klasičnoj fazi su akcione scene najčešće bile moćne tapiserije koje hvataju reprezentativan trenutak a znatno ređe sekvencirane koreografije u kojima pokrete aktera pratimo raščlanjene po momentima. Asrar i Aaron rekonstruišu ovaj pristup na vrhunski način i upravo ovo njihovom stripu daje taj duh epskog narativa u kome protagonist ne govori mnogo već radi, ali i to što radi mi gledamo očišćeno od nebitnog, prolaznog i ponavljajućeg i dobijamo samo sam vrh krešenda, samo (idealno) JEDNU sliku koja priči daje krajnji smisao.
 
Naravno, nije sve prikazivano ovako „iz visine“, jedna upečatljiva epizoda bavi se Konanom koji čeka izvršenje smrtne presude u provincijskom zatvoru i ovo je tipično hauardovska „mala“ priča koja, iako je Konanov život ka kocki, nema očiglednih masivnih filozofskih koncepata u svom temelju. No, kako je Hauard umeo da poentu organski izvaja iz interakcije likova, tako i u ovoj (originalnoj) priči dobijamo zabavnu, krvoločnu ali na kraju i filozofski elegantnu vinjetu o Simerijancima koji se ne mole bogu i sujeverju – a ne veri – što nastaje nakon svedočenja čudu.
 

 
Drugde, Aaron piše jednu staromodnu ali i opet, mislim, savremeno politički korektnu epizodu o „jakim ženama“. U Konanu nikada nije manjkalo jakih žena, naravno, počev od Belit, ali veliki broj njih su bile jake na „ženski“ način – inteligentne žene sa sopstvenim agendama, svesne da žive u svetu muškaraca u kome moraju da koriste lukavstvo i drže se svoje vizije ako žele da prežive i pobede – od Hauardove Muriele u Zubima Gvalura pa do Isparane u Maču Skelosa, i baš kao ove poslednje dve, mnoge od njih su bile robinje, plesačice, lopovke, pripadnice nižih, eksploatisanih klasa što se bore za opstanak. U Aaronovoj tipično ambicioznoj varijaciji, Konan ima posla sa pet žena, kvalitetnih prostitutki koje i pored svoje „niske“ profesije imaju puno životne mudrosti, konkretnih veština, ali i empatije koja ih na kraju dovodi u simpatičnu – i, u kontekstu čak i romantičnu – „friends with benefits“ vezu sa Konanom.
 
Da ne bude zabune, Aaron ovde barata žanrovskim stereotipima i retko izlazi iz žanrovskog kalupa, ali ovo nije nužno loša stvar sem ako niste naoštreni na nekakvu dekonstrukciju. Konan je ionako sam po sebi dekonstrukcija starije fantazijske literature bazirane na viteškim arhetipovima i mada ga ne možemo dovesti baš u istu ravan sa Don Kihotom, on i dalje dobro funkcioniše u okviru svoje žanrovske premise. Tako je i sa ovom pričom o delatnim ženama koje ne prevazilaze svoju klasnu sudbinu, ali se unutar nje osećaju udobno i donose sopstvene odluke, pa je ona svakako emancipatorska na jedan starinski ali, barem meni, prijatan način.
 

 
Naravno, žanr nije panacea, pa je sasvim u redu primetiti da sa druge strane imamo veoma dugovečan stereotip o mladoj, lepoj ženi koja zavodi muškarce samo da bi se pretvorila u odvratnu – i zlu – baba-vešticu baš kad se oni usred snošaja opuste, ali hajde, barem dobijamo grupu prostitutki koje su obrazovane i samovlasne, to je čak i pri kraju druge decenije dvadesetprvog veka priličan ćar.
 
Još reč-dve o crtežu pa da se razilazimo: Asrarov stil je, kako rekosmo vrlo podoban za ton priče koja se priča a dizajn tabli pravilan i uredan, što meni neizmerno prija. Naravno, ovde ima blagog izletanja iz kadrova i dosta korišćenja kadrova različite veličine, ali u skladu sa goreopisanim pristupom – da su ovo više „tapiserije“ a manje „montaže“ – table imaju jednu skoro plakatsku veličanstvenost gde često maltene svaki pojedinačan kadar deluje kao poster kojim bi se strip mogao reklamirati, dajući nam trenutak zaustavljen u vremenu koji je sam za sebe zaokružen i razumljiv. A opet, kada Asrar i Aaron i idu na dekompresiju, to je sa jakom, svešću da je ona apsolutno neophodna u datom trenutku i trošenje, recimo, jedne cele strane na skevencirane kadrove Konana koji sedi na palubi broda, drži se za mač i pognute glave meditira je ključni trenutak u stripu u kome se menja njegova kompletna dinamika.
 

 
Kolor Matthewa Wilsona je, skoro da je izlišno reći, vrhunski ugođen sa Asrarovim crtežom. Wilson je radio na gomili stripova koje smo hvalili na ovom topiku (Azzarellov i Chiangov Wonder Woman, Chiangov i Vaughanov Paper Girls, Gillenov i McKelviejev The Wicked + The Divine, Aaronov i Dautermanov The Mighty Thor, Waidov i Samneejev Daredevil...) i ako postoji jedna stvar koja karakteriše njegov kolor – to je da je Wilson beskonačno prilagodljiv i ne ponavlja iste trikove sem ako se to eksplicitno traži od njega. Pa tako ovde, za razliku od nedavno predstavljenog The Wicked + The Divine koji je bio u jakim, neonskim bojama i izraženim kompjuterskim gradijentima da bi se složio sa McKelviejevim čistim konturama i mnogo belina, imamo pastelne prelive i nežne gradijente. Asrar poslednjih godina voli jak tuš, povremeno debele linije, dosta senčenja pa i velikih crnih površina i Wilson ne pokušava da se s njim takmiči u tome ko će „jače“ već, naprotiv, ide na to da donekle ublaži Asrarovu silovitost i rezultat je fantastično atmosferičan a opet „prirodno“ izgledajući strip. Na kraju na sve to dolazi letering Travisa Lanhama, poznatog najviše po radu za DC iako je, za moj ukus, najupečatljivije radove napravio baš u Marvelu (recimo, razigrani Moon Girl and Devil Dinosaur). U Conan the Barbarian Lanham uliva puno pažnje i ljubavi, raspoređujući ne malu količinu Aaronovog teksta u lake za čitanje titlove razbacane po kadrovima, dajući im izgled ugodno „starinskog“ teksta ali nikad ne žrtvujući jasnoću.
 
Dve epizode koje je nacrtao izvrsni Italijan Gerardo Zaffino (možda ga pamtite iz saradnje sa Warrenom Ellisom na miniserijalu Karnak od pre pola decenije) bave se veoma mračnim temama i njegov na tušu jako zasnovani, veoma kontrastni stil, ekspresionistički likovi i ultravisceralna akcija su im dobro legli. Ne kažem da bih voleo da Zaffino radi čitav serijal – suviše je neortodoksan, tj. premalo liči na Buscemu ili Smitha za moj arhaični ukus – ali ove dve epizode su mu odlično legle.
 
Sve u svemu, iako ne bih The Life & Death of Conan nazvao nekim remek-delom, meni je njegova starinska-ali-ne-zastarela forma veoma prijala, sa autorima koji su pravilno prišli klasičnom pripovedačkom postupku i prilagodili ga modernom senzibilitetu ali i priči koju su hteli da ispričaju, te sa temom koja je dovoljno prirodna za Konana kao lik i tradiciju, a opet dovoljno provokativna da na kraju ovo bude upamćeno kao priča koja je uradila nešto (novo i) značajno tom liku i u toj tradiciji. Aaron i Asrar posle dvanaestog broja koji je izašao pre par nedelja odlaze sa serijala a zameniće ih Roge Antonio na olovkama (nedavno radio Contagion sa Edom Brissonom) i Jim Zub (koji je već odradio solidan posao na Savage Sword of Conan) kao scenarista. No, ovo nije kraj Aaronove i Asrarove strastvene veze sa Konanom jer je već najavljen njihov rad na priči koja će kralja Konana dovesti u sukob sa jednim od najvećih negativaca iz njegovog asortimana. Thoth-Amon, kažete vi? Apsolutno, kažem ja. Bring it on.
 

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.799
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2956 on: 08-02-2020, 20:43:28 »
Krenuo sam da skidam cbr Nika Rajdera, omiljenog Boneli stripa iz detinjstva jer je najviše ripofovao filmove koje sam ja pak najviše voleo, i uoprkos tome što mi je u međuvremenu Dilan Dog postao draži strip (premda mi filmovi koj je DD ripovao nisu postali draži od onih iz Rajdera) ovo nostalgično repriziranje ispostavilo se kao nešto što nije bez osnova.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.577
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2957 on: 07-03-2020, 18:29:57 »
Slušao jedan intervju koji je John Siuntres (podkast Word Balloon) vodio sa DiDiom pre desetak godina, a upalo mi u oči (ili, tačnije, uši) da DiDio govori o "Kapetanu Marvelu". Ne mislim na njegovu ličnost ili istoriju, već na samo ime. Kapetan Marvel, ne Shazam. U vezi toga, dve stvari koje sam (relativno) skoro čitao su mi pale na pamet - a to su, između ostalog, i dve najbolje upotrebe tog lika u ovom veku:

- iz Oriona #12:


- iz The Multiversity: Thunderworld Adventures:



Ovo drugo je crtao Cameron Stewart, i moram priznati da sam tek posle ovog stripa uočio njegove kvalitete, uprkos solidnom Guardianu iz ciklusa o Sedam vojnika. Biće prilike da se još nešto od toga postavi ovde. Thunderworld Adventures su, uz Pax Americanu, najbolja epizoda najboljeg (uslovno rečeno) krosovera poslednje decenije, Multiversity. Scott Snyder? Ne, on bi morao da pređe barem na Džez ako hoće da uđe u konkurenciju!  ;)

Ali poenta ove priče je bila u tome da ne zaboravimo - usled doskočica i medijskih smicalica uzrokovanih pravnom problematikom (koja ne bi trebalo da se nas preterano tiče) - ko je Captain Marvel.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.577
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2958 on: 27-03-2020, 21:45:22 »
Chris Ware nije mnogo toga izmenio u svojim navikama, koliko vidim - čak je postao, ako je to moguće... srećniji?  :shock:   :lol:


"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.577
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2959 on: 28-03-2020, 13:30:20 »
Heh, kada videh da je Meho odgovorio na temi "Pokažite svoju macu!", i budući da čitam Twilight (ostala mi je još jedna epizoda), palo mi je na pamet da Čejkin voli da koristi mačke u svojim stripovima. Tako imamo mačku koja govori u Sumraku, ali imamo i u American Flagg!, i to kao jednog od glavnih likova tamo. Idealno za ljubitelje i vlasnike (ili prijatelje)! Možda bi i Captain Ginger (nalik Zvezdanim stazama, ali sa mačkama), u izdanju Ahoy-a, bio melem za njihovu dušu i radost u ovim vremenima?
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2960 on: 28-03-2020, 13:45:38 »
Da, trenutno izlazi njegova druga sezona  :|

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.577
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2961 on: 29-03-2020, 16:15:41 »
Evo, napisao sam koju reč o Twilight-u na forumu Darkwooda, i neću to ovde kopirati, pa, koga ne mrzi, neka skokne tamo preko datog linka.

Kad razmislim... napisao sam tamo da je Čejkin "literarni pisac", što bi pre nekoliko desetina godina možda bila nezamisliva budalaština za izreći, ali danas... nije  :cry: . Htedoh reći da njegovi uticaji u vezi zapleta, strukture, likova, i dijaloga dolaze uglavnom iz književnosti, ne drugih stripova. Ima tu i dosta tragova muzičkog pozorišta (Brodvej), ali, ipak, književnost, žanrovska ili glavnotokovska, je glavni uzor.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.799
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2962 on: 31-03-2020, 02:48:57 »
Lavirint se ISPRSIO tokom pandemije za drugi tom ZEROALCAREa za skidanje, besplatno, pre papirnog izdanja.

Prvi mi je prijao, pa se sad radujem drugom. Svakako lep gest i gledaću da ih izrespektujem u printu, kad se steknu uslovi...

https://issuu.com/lavirintanje/docs/zerocalcare-skoro.svakog.prokletog._e0c61e526ae0d2?fbclid=IwAR1uZ7MzXEIo-47MgKxn2Kz3tW-yqya78PWbRp8Sbng3GAhFQsa32gAhHbU

https://issuu.com/lavirintanje/docs/zerocalcare-skoro.svakog.prokletog.ponedeljka-parc?fbclid=IwAR2CdXW-bdy1y6yXChKps0sayZIgBsCa6tbE5A01zw0UweGRrTYFgcYpQw4
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2963 on: 31-03-2020, 15:33:23 »
Kažu da je Šekspir napisao Kralja Lira u izolaciji. Šta sam ja uradio? Well, čitao sam stripove... Evo nekih misli o nekima od njih.
 
Za početak, pročitao sam sve dostupne epizode Imageovog serijala Seven to Eternity a to nije baš TOLIKI uspeh kao što se čini jer epizoda nema beskonačno (a nema ih ni sedam) već svega trinaest. Seven to Eternity je počeo da izlazi još krajem leta 2016. godine i moja blaga uzdržanost spram početka čitanja ovog serijala tiče se pre svega toga da sam čekao da se on završi. Poslednji, trinaesti broj izašao je pre oko godinu dana i mada su autori najavili da će se serijal završiti poslednjom pričom koja treba da usledi (viđen je i jedan kadar iz još uvek neizašlog broja 14 na internetu, koga je postovao kolorist Matt Hollingsworth), ko u ovom trenutku može da kaže da ću ja to uopšte doživeti? Tako da je verovatno pravi trenutak da pogledamo kakav je to strip i vredi li uopšte čekati da se završi.
 
Za nestrpljive, evo kratkih odgovora: odličan i vredi!
 
Seven to Eternity je samo jedan od gomile nezavisnih strip-serijala ispalih iz glave Ricka Remendera nakon što je talentovani scenarista prestao da radi za Marvel i odlučio da svoju strip-sudbinu uzme u sopstvene ruke kroz osnivanje studija Giant Generator. Remender je i svojim radom pre Marvela (pre svega cenjenim serijalom Fear Agent) stekao dobru reputaciju a rad na Punisheru, mutantskim stripovima i Kapetanu Americi ju je cementirao u dovoljnoj meri da je njegov subsekventni rad za Image i druge izdavače bude obeležen dobrom produkcijom i saradnjom sa dobrim crtačima, koloristima, letererima... Nešto od toga bilo je više atraktivno nego dobro (Tokyo Ghost), nešto je bilo i lepo i dobro (Black Science), a nešto je, bogami dobilo i televizijsku adaptaciju i od Remendera napravilo skoro-pa mejnstrim zvezdu (Deadly Class).
 
Seven to Eternity je i lep i dobar strip i, meni posebno drago, ponovni kreativni susret Remendera sa crtačem Jeromeom Opeñom koji je sa njim radio izvrsni Uncanny X-Force za Marvel i neke epizode Fear Agent. Seven to Eternity je pritom fantasy serijal u smislu da zaplet priče prominentno ima magiju, ne-ljudske rase, fantastične, jelte, zveri i leteće gradove, a što je interesantan odmak od uobičajene Remenderovštine koja je sklonija žanrovskoj naučnoj fantastici (Black Science, Fear Agent, Devolution) ili kiberpanku (Tokyo Ghost).
 

 
No, ovo nije bajkoviti fentezi sa vilama i patuljcima i Seven to Eternity ima sva uobičajena obeležja Remenderovog stvaralaštva: buntovni, ustanički senzibilitet, ciničnog, razočaranog i asocijalnog muškog protagonistu, jedan opipljivi prezir prema nametljivim autoritetima koji, u ovom slučaju, ne vladaju pukom silom.
 
Zapravo, God of Whispers (ili Mud King, kako ga zovu njegovi neprijatelji), glavni negativac ovog stripa je jedna od suptilnijih Remenderovih tvorevina, dijabolična figura koja grubu silu umotava u zavodljivi „božanski“ talenat da ljudima može da ispuni njihovu najdublju želju u zamenu za to da će oni od tog momenta pa zauvek biti „njegovi“, odnosno da će moći da gleda kroz njihove oči i vidi sve što oni vide, zna sve što oni saznaju.
 
Ovo je Remender koji nalazi konceptualno zlato jer mu omogućava da ima i jare i pare: God of Whispers je primereno „fantazijska“, natprirodna figura sa jakim simboličkim utemeljenjem ali je istovremeno i zgodan sažetak aktuelnih političkih košmara levo nastrojenih građana ovog našeg sveta: demagog koji ispunjava želje koje ste sami izgovorili, daje vam ono što tražite umesto onog što vam možda zaista treba a u zamenu nudi totalni nadzor i obilje fake news konfuzije. Scenario dosta spretno upliće političku diskusiju u fantazijski on-the-road zaplet odmičući se od crno-bele podele uloga i dopuštajući nas da vidimo i zašto puštanje ljudima da biraju način sopstvene propasti iz neke perspektive ima sasvim opravdivo utemljenje, dok istovremeno pokazuje da oni koji nominalno veruju u apsolutnu slobodu zapravo nemaju dovoljno poverenja u to da je ona zaista korisna za ljude. Remender ume da bude izrazito bukvalan u svojim političkim iskazima i Seven to Eternity uspeva da bude nekoliko stepeni suptilniji od njegovog proseka.
 
No, ako vas nije preterano briga za mapiranje naše deljene sadašnjice na mapu fantazijskog sveta koji su Opeña i Remender izmaštali, ova priča ima još gomilu interesantnih slojeva, sa društvenim podelama i mučnim porodičnim istorijama, plus čitav taj on-the-road pristup koji omogućava upoznavanje stalno novih delova sveta što se zove Zhal. Seven to Eternity može biti malo odbojan za čitanje na ime izrazito nesimpatičnog glavnog junaka, ali Remender se ovde većma potrudio da nam pokaže čoveka koji ima unutarnje konflikte kakve nikome ne bismo poželeli i koji je naspram njih – zaista čovek, sa svim slabostima i snagama koje to podrazumeva. Adam Osidis nije heroj kakvog priželjkujemo ali jeste neko u kome možemo prepoznati sebe čak i ako nam se to baš ne dopada. On je sebičan, često demoralisan, kad vidi priliku da istera svoje ne zastaje da razmišlja o tome šta će biti dugoročne posledice. Utoliko on je tragički junak u onom klasičnom smislu i, ovako okružen maštovitim životinjama i fantastičnim magijama i bićima je dobro odmereno sidro koje strip drži u realnom i ne da mu da se odlepi i zapluta u fantazmagoričnom.
 

 
Jer, da se razumemo, Opeña i izvanredni kolorista Matt Hollingsworth ovde odrađuju užasno mnogo posla u kreiranju zavodljivog, fantastičnog (i fantastičkog) (pa malo i fantazmagoričnog) sveta, dajući Remenderovim skeletalnim konceptima krv, meso i –život. Opeña je veoma spor crtač – otud i jako razvučen period izlaženja ovog serijala – ali se to na kraju itekako isplati. Filipinac je sa Seven to Eternity napravio do sada svoj najbolji rad ne samo u pogledu tehničke izvedbe sa nikad suptilnije tuširanim crtežom (a što je, bez sumnje, trajalo đavolski dugo) i detaljnom egzekucijom čak i kod najjednostavnijih kompozicija, već i sa maštovitošću koja je presudna za „prodavanje“ jednog sveta što istovremeno treba da bude drastično drugačiji od našeg ali i utemeljen u prepoznatljivom, svakodnevnom, „normalnom“, kako bi čitalac sa njim osetio jaku sponu. Zhal je u Opeñinoj viziji mesto potpuno čudesnih prizora kao ispalih sa omota hevi metal albuma, i bića koja su divna u svojoj onostranosti, ali i pored toga on ostavlja jak utisak da je ovo nešto što nam je dovoljno poznato, gde smo možda i sami bili ili ga znamo iz kolektivnog nesvesnog – dajući nam vajb američkog zapada i prostranih prerija gde časni ljudi pokušavaju da žive od teškog rada dok sile što stoluju negde iza obzorja gledaju kako da ih skrše. Hollingsworthov kolor je jak, bujan i ekstremno živ i to se, na moje iznenađenje, izvrsno uklapa uz Opeñin crtež. Navikao na uzdržanije kolorisanje njegovih radova u Uncanny X-Force (koji je jako igrao na velike površine pod belinama) i Fear Agent, prijatno sam bio zatečen težinom koju je Hollingsworth uneo u crtež a koja ga je produbila umesto da ga optereti. Naravno, letering Rusa Wootona je onaj poslednji deo formule i, priznajem, kada njegovo ime vidim na stripu, odmah znam da je u pitanju nešto vredno truda – Wooton je tokom godina rada za Image nepogrešivo nizao hit za hitom, od Invincible i The Walking Dead do Thief of Thieves, pa je njegovo mesto u ovom ansamblu sasvim prirodno – pogotovo što svaka epizoda kreće tekstualnim zapisom iz Adamovog dnevnika koji treba učiniti živim, ljudskim, ali čitkim.
 
Seven to Eternity je jedan od najimpresivnijih stripova koje je Remender uradio u poslednjih nekoliko godina i kako se čini da bismo do kraja 2020. godine MOŽDA mogli da vidimo kako se on završava (sem ako ova pandemija ne smrsi baš svačije konce), sada je idealan trenutak da mu date šansu. Nećete se pokajati.
 

 
Drugi strip za danas je prava poslastica jer – tek što je izašao (prošle nedelje) a, opet, on uz sebe nosi i patinu kakvu mnogi autori mogu samo da priželjkuju. U pitanju je Grafity’s Wall, grafički roman u jednom tomu koga je izbacio Dark Horse a koji predstavlja nešto proširenu verziju istoimenog stripa iz 2018. godine publikovanog putem Unbounda, izdavača specijalizovanog za crowdfunding projekte. Ovo je prilično idealan slučaj, u kome je originalna verzija stripa imala dobar odziv u periodu finansiranja a zatim proizvela toliko dobre volje da je renomirani Dark Horse sada došao da objavi „ultimativnu“ verziju i predstavi ovaj vredni projekat mnogo široj publici.
 
Naravno, verovatno je malo pomoglo i što je scenarista ovog stripa, Ram V, u međuvremenu postao čovek o kome se priča na ime njegovog rada za DC (Batman Secret Files i odnedavno Justice League Dark), ali možda još više na ime izvanrednog horor-stripa smeštenog u Indiju u vreme vrhunca kolonijalne vladavine britanskih okupatora – fenomenalnog These Savage Shores o kom smo i mi ovde već pričali biranim rečima.
 
Ram V nije bez razloga svačiji omiljeni stripadžija u ovom trenutku – njegov spisateljski rad je vrhunski ali, možda i važnije u pogledu marketibilnosti istog, njegov autor je u idealnoj poziciji da se izdvoji i nametne između gomile naizgled identičnih kolega, svojim iskustvom odrastanja u Indiji ali sazrevanja na zapadu i sposobnošću da spaja prepoznatljiv, standardni pripovedni jezik sa ličnim, dobro proživljenim uvidima u kulturu koja je većini njegovih čitalaca u najmanju ruku egzotična. These Savage Shores je pokazao koliko je V spretan u ovoj alhemiji, a Grafity’s Wall ima potencijal da eksplodira još jače iz više razloga: Dark Horse je prepoznatljiviji izdavač od (inače veoma dobrog) Vaulta, a Grafity’s Wall, iako ima odlike žanrovskog stripa, zapravo svojim, u dobroj meri autobiografskim tonom može da bude bliži mnogo širem krugu čitalaca, uključujući one koji prevrnu očima kad vide da u priči ima vampira. Ovde nema vampira, makar u onoj njihovoj gotskoj formi ali, kako rekosmo, Grafity’s Wall ima i žanrovske odlike pa u njemu figurišu i moćne lokalne figure koje prodaju drogu i koriste klince kao svoje kurire i koje su socijalni vampiri u sasvim prepoznatljivom obliku.
 

 
No, Grafity’s Wall i pored svojeg blagog zanošenja ka low-key kriminalističkom zapletu zapravo pre svega predstavlja osvrt na adolescenciju, mladost i odrastanje u predgrađu Mumbaija i ovo je, u najboljem, najizvornijem smislu tog izraza, gorkoslatka, dirljiva priča o četiri mlade osobe koje traže svoj put kroz pubertet i brzake tinejdžerskih godina, ali i kroz urbanu džunglu Mumbaija – megalopolisa koji danas ima skoro dvadeset miliona stanovnika a koji je već u vreme mladosti autora ovog stripa bio veći nego što je ijedna zemlja u kojoj mogu da razumeju ovaj tekst koji trenutno pišem.
 
Anand Radhakrishnan (poznat i kao Anand Rk) koji je nacrtao ovu priču je i njegova najvidljivije sjajna zvezda. Ne samo da je izvanredni mumbajski ilustrator ovim radom svoj grad predstavio uverljivije i življe nego što je inače standard u stripu sa ma kog kontinenta da dolaze, već je i priča o jednom od glavnih likova, malom Grafityju, očigledno bazirana na Radhakrishnanovom detinjstvu i momačkim godinama kao dnevnog ljubitelja stripova i polaznika Fakulteta primenjenih umetnosti, a onda noćnog crtača grafita na mumbajskim zidovima.
 
Grafityjev zid je, da bude jasno, fizički objekat u ovom stripu, zid u jednom mumbajskom kvartu oko koga se ruše stare, sirotinjske zgrade dok se krče placevi za nove, lepe hotele, i mesto oko koga se skuplja ekipa ovog stripa. To je i zid na kome Grafity (čije je pravo ime, naravno, Suresh, ali koji se, naravno, kao i svaki teger ponosan na svoju umetnost, ljudima što ga pitaju za ime, pa makar to bili i policajci u stanici, prvo predstavlja svojim umetničkim, uličnim pseudonimom) crta svoje murale, sprejem izvlačeći život iz skica prethodno napravljenih u svesci koju klinac svuda nosi sa sobom.
 
Grafity dolazi iz siromašne četvrti D’Mello a i njegovi drugari svi žive u okolini, ali ovo nije tek na-Gorkog-nalik socijalna drama o siromaštvu u senci bujajućeg kapitalizma već, kako rekosmo, zbilja gorkoslatka* priča o klincima koji odrastaju u siromaštvu ali sanjaju nešto više i bolje. Grafity želi da bude umetnik, Saira da bude glumica, njihov drugar Chasma studira, nada se da jednog dana postane profesionalni pisac i sebe izdržava radom u kineskom restoranu koji u imenu ima „Wok“ i kelnerima na glavu stavlja marame sa japanskim simbolom izlazećeg sunca. Chasma je posao tu dobio pre svega jer je iz Manipura i ima fizionomiju kojom podseća na Kineza. Tu je i Jay (pravo ime Jayesh), lokalni đilkoš sa ambicijom da jednog dana bude hip-hop zvezda – iako ne zna ni da čita – dobrim brejkdenserskim pokretima i poslom kod lokalnog dilera droge a od koga izdržava sebe i baku...
*Opet te petparačke igre reči! Neka me neko zaustavi!
 

 
Svi ovi likovi su oslikani sa zamamnom dubinom, očigledno bazirani na pravim iskustvima, stvarnim ljudima i ličnim istorijama i postavljeni u krug porodica, prijatelja, poslodavaca i lokalnih policajaca, hotelijera i reperskih zvezda u usponu. Grafity’s Wall ima zaplet i, zapravo, način na koji se u četvrtom poglavlju sudbine svih likova spoje u jednom katarzičom čvorištu a onda opet razvežu je impresivan, ali ovo gotovo da dođe kao bonus na glavnu stvar koju strip nudi a to je jedna bogata, debela tapiserija kojom se slika Mumbaj i težak, ali intenzivan život u ovom urbanom grotlu.
 
Radhakrishnan ovde predstavlja grad tako ubedljivo da, a ja zaista retko koristim ovu hiperbolu, čitalac ima osećaj da je ušao u strip i zajedno sa protagonistima oseća vrućinu i vlagu Maharaštre. Krkljanci na ulicama u vreme špiceva, fasade zgrada u siromašnim četvrtima načičkane balkonima gde komšinice suše veš i ćaskaju jedne s drugima, ulična prodaja voća, povrća i svega živog i mrtvog, pa onda hodnici u zgradama gde ispred vrata stoji obuća, statua Ganeše na toaletnom stočiću i stari tranzistorski radio na polici, ćale koji sedi u papučama i majici na bretele ispred prozora u predvečerje, puši, gleda da se rashladi i baca praznu flašu kroz prozor u kanal – Grafity’s Wall je onoliko ŽIV strip koliko je to uopšte moguće postići olovkom, tušem i bojom, mesto u koje se ulazi umesto da se samo posmatra, lokalitet sa mirisom, ukusom i karakterističnim zvukom.
 
Ram V je, uostalom, sasvim svestan da u Radhakrishnanu ima magičnog saradnika i mada je poglavlje u kome se bavi Chasmom srazmerno ispunjeno tekstom – na kraju krajeva pričamo o budućem piscu koji se za svoju odabranu profesiju sprema skoro neprekidnim dnevničkim beleženjem svojih misli u formi pisanja pisama – poglavlja o Jay(esh)u i samom Grafityju su u velikoj meri oslonjena na vizuelno pripovedanje. Grafity je, uostalom, samouki vizuelni umetnik koji inspiraciju pronalazi u svom okruženju, posmatrajući i osluškujući ritam grada, nalazeći pravilnosti u njegovom kretanju i disanju i Radhakrishnan strip i započinje majstorski ritmičkim ređanjem kadrova, motiva, prizora i zvučnih efekata da nas stavi u Grafityjevu perspektivu, pokaže nam kako klinac koji bombarduje zidove bojama i psihodeličnim oblicima vidi i čuje svoj grad.
 
S druge strane, poglavlje koje se usredsređuje na Jayja kontrastira haotičnu, distorziranu lepotu đubrišta na kome se klinci okupljaju sa urednim ali i dalje razigranim prizorima skupljih četvrti grada, luksuznih hotela gde odsedaju frajeri što vole da povaljuju skupe ribe i šmrču kvalitetne lajnije i jedini povezujući element je ovde Jay, drski, gladni tinejdžer koji ne zna da čita ali se izražava u „skoro pametnim“ rečenicama (kako kaže i jedan od druguh likova) i plesnim pokretima dostojnim gostovanja u spotu bilo koje indijske (ili američke!) hip-hop zvezde. Jayjeva priča je možda najoporija od svih, svakako najpriviknutija na nasilje ali Jay nije tragičan lik i strip nikada ne upada u prostu žanrovsku tminu, pamteći da u svakom svom momentu on treba da slavi život pored toga što pokazuje koliko je težak.
 

 
I tako i biva. Završno poglavlje oslikava odrastanje na vrlo simbolički ali i vrlo zanatski spretno rešen način i epilog koji dobijamo je „stvaran“ i ubedljiv kao i sve ostalo što smo ovde videli. Grafity’s Wall je jedna velika posveta urbanoj, pobujaloj kulturi moderne Indije ali je veoma univerzalna i moćna priča koja se lako razume i apsorbuje i na ovim „našim“ prostorima. Ram V – čovek za velika dela i podsećanje da i pored onoga što je u prošloj deceniji radio Virgin Comics, pa i recentnijih napora Granta Morrisona, o indijskoj strip-sceni i talentima koji na njoj delaju znamo apsurdno malo, imajući u vidu da pričamo o društvu od milijardu duša.
 
Radhakrishnan je kolorisao deo ovog stripa, ali glavni rad na koloru je odradila kanadska ilustratorka Irma Kniivila uz pomoć takođe Kanađanina, Jasona Wordieja i ovo je, kako smo već sugerisali, izuzetno bogato, masno kolorisan rad. Radhakrishnanov crtež je ionako voluminozan, sav u jakim, krivim linijama koje sugerišu pokret, masu i debljinu a na to onda dolazi i jak sloj boje, da nam obezbedi vitalnost i raskoš vizije sveta koju posmatramo kroz oči crtača grafita što živi u jednoj od vizuelno najgizdavijih kultura na planeti. Aditya Bidikar je radio letering i, zato što su na ovom projektu ljudi očigledno gledali da pruže bar 120%, uradio ga ručno, dodajući užurbanom, živom osećaju ovog stripa još jednu dimenziju „stvarnog“. Ako ste voleli Bidikarov izvanredni letering u These Savage Shores, obožavaćete ga u Grafity’s Wall, pogotovo što ovo izdanje ima opširan dokumentaristički tekst o tome kako je letering za njega rađen.
 
Sve u svemu? Grafity’s Wall je izvrstan strip koji, slažemo se, izlazi u najgore moguće vreme ali je možda baš zato esencijalan jer u njegovoj srži je upravo podsećanje na to da je život, što reče Kusturica, čudo, ali je njegova forma takva da nam ovu poruku isporučuje u žanrovski disciplinovanom paketu, bez gubljenja u patetici i trećerukaškim „kvazioblak u kvazipantalonama“ aforizmima. Obavezna lektira.
 

 
Pročitao sam i prvu kolekciju Imageovog serijala Dead Eyes izašlu početkom meseca a u kojoj se, po sada već uobičajenoj Image formuli, sakupljaju prve četiri epizode stripa izašle jesenas i zimus, čime se čitaocima kolekcije pruža kompletna prva priča a u pripremi za nastavak izlaženja serijala ovog Maja. Sem ako, jelte, urušavanje strip-industrije i šire civilizacije ne poremeti ove planove.
 
Gerry Duggan je imao tu sreću da je pre nekoliko godina uz Briana Pohsena dobio visokoprofilni gig pisanja relansiranog Deadpoola nakon okončanja izvrsnog rada Daniela Wayja sa ovim likom. Posehn, poznati (i imućni) komičar je bio ono što je bilo potrebno Deadpoolu da se levelapuje u mejnstrim orbitu ali je Duggan, koji je serijal nastavio da piše sam nakon Posehnovog odlaska, očigledno bio taj koji je Deadpoolu bio potreban da bi ulazak u mejnstrim bio ispraćen supstancom.
 
Duggan je ostavio izuzetno važan rad na Deadpoolu iza sebe, ali je i priliku iskoristio da metastazira na sve strane po Marvelu (i šire – radio je i za DC u isto vreme) i danas je jedan od najpouzdanijih scenarista „Kuće ideja“ koji može – i hoće – da radi sve, od preuzimanja u letu low-profile gigova poput Nove (o kome smo takođe pisali) pa do arhitekture company crossovera kao što je bio Infinity Wars. No, Duggan ima i svoju indie stranu i mada je Analog trenutno strip o kome svi pričaju, odabrao sam da prvo ovde predstavim Dead Eyes.
 
Ne najmanje zbog toga što je crtač ovde niko drugi do irski bad boy John McCrea, čovek koji je crtao (i to kako!) Ennisovog Hitmana i poslednji put ovde bio viđen radeći Hitmanov spinof All-Star Section Eight. McCrea je, svakako, čovek koji superherojski strip radi jer to donosi ’leba na astal, ali čiji stil, mračan i masnih, debelih linija, zaprljan tušem i zlovoljom podseća da je ovaj čovek profesionalni rad započeo uz Ennisa, Millara i Spurriera u Crisis i 2000AD. Dead Eyes je prilika za McCreu da pobegne od superheroja a da opet radi jedan tipično američki žanr – kriminalistički palp. I, mada su mi očekivanja bila velika, McCrea ih je tako lako prebacio da mi se malo plače. Ako Sean Philips ikada izubi volju da radi Criminal, nadam se da Ed Brubaker ima McCrein broj na spid dajlu jer ovih stodvadesetak strana Dead Eyes predstavlja čistu suštinu prljavog, krimi-noara onako kako ga najviše volimo, sa stilizovanim nasiljem i košmarnim crninama, dakako, ali i sa vrlo humanizovanim, vrlo stvarnim, pa i vrlo, eh, „običnim“ likovima u njegovom središtu. Uostalom, prva slika na kojoj lepo vidimo protagonistu ovog serijala, bivšeg pljaškaša banaka poznatog po pseudonimu Dead Eyes (zbog maske sa krstovima na mestima proreza za oči koju je nosio u akciji) prikazuje ga kako stojeći briše dupe jer zbog šuljeva koje je dobio pod stare dane suviše boli kada to pokušava da uradi sedeći.
 

 
Ovakav intro za protagonistu govori puno o prirodi ovog stripa. Duggan i McCrea su bez sumnje tokom planiranja ovog projekta negde u koordinatama imali Sopranos kao primer popkulturnog artefakta u kome su mafijaši predstavljeni manje stilizovano a više humanizovano i Dead Eyes majstorski hvata delić ovog senzibiliteta, pogotovo kad vidimo da nekada uspešni krimos koji je upadao u banke sa sačmarom i punio torbe svežnjevima novčanica i za koga se priča da je poslednjim velikim poslom pre penzionisanja ojadio lokalnu mafiju za nekoliko miliona dolara – pored hemoroida ima i druge sasvim ljudske i relatabilne probleme: ženu u invalidskim kolicima kojoj je muka od njegovog ne naročito veštog spremanja obroka, gomilanje dugova vezanih za njeno lečenje, osećaj neadekvatnosti i promašenosti pod stare dane...
 
Dead Eyes jeste jedna sasvim klasična krimi-noar priča o penzionisanom pljačkašu banaka koji se iz očajanja vraća zanatu za jedan veliki, poslednji posao na koji ga je muka natjerala, ali priroda ovog žanra ionako jeste ta da su priče skoro uvek tipske a da je lepota u tome kako ih pripovedate.
 
Naravno, McCrea i Duggan su ovde majstori pa je pripovedanje u Dead Eyes vrhunski melanž žanrovski pravoverne akcije (uz mrvu horora) i, žanru podobnog socijalnog komentara. McCrea me je pogotovo raspametio radeći u jednom realističnom, noaru primerenom ključu, napuštajući svoje jake stilizacije sa Demona i Hitmana i kanališući svog unutrašnjeg Butcha Guicea – za koga nisam bio ni svestan da u njemu živi – na izuzetno ubedljiv način. „Klasični“, stilizovani McCrea se i dalje mestimično pomalja, na primer u flešbek sekvencama koje su prljavije, nervoznije tuširane, da pokažu da je vreme u kome je Dead Eyes bio strah i trepet bostonskih ulica bilo traumatično i za njega samog i da je izbor da se ode u penziju bio posledica težnje ka normalnosti, a da je kriminal bio samo način da se preživi, ne filozofski stav.
 
McCrea izuzetno vlada pripovedanjem u ovoj priči, hvatajući autoritativno ključne trenutke prošlosti u flešbekovima koji deluju kao serija traumatičnih, razbacanih polaroida, a onda potpuno menjajući stil za sadašnjost koja je dosadna, uredno uokvirena u pravougaonim kadrovima, gde su figure prirodne a ne izlomljene, a prizori imaju dubinu kao da ste ih snimili kamerom sa skupljim objektivom za razliku od ekstremnih zumova i odsustva pozadina u flešbekovima. Naravno, ovo je noar strip pa onda i McCreina ljubav prema crnom tušu ima svoju ulogu i u tim „normalnim“ scenama, uokvirujući slike crnilom, manifestno zamenjujući za stripove uobičajeni beli prostor između kvadrata. „Gutter“, kako se naziva ovaj prostor u žargonu, uostalom, u stvarnom životu nije beo već crn.
 

 
Naravno, Dead Eyes nije dokumentaristički strip, ovo je žanr, ali žanr, kad je dobar, ume da deluje stvarno i Duggan nimalo skriveno bazira etičku diskusiju – obavezni deo svake dobre noar priče – na apsurdnosti trenutnog američkog sistema zdravstvene zaštite. Uobičajena, dakle, priča o pljačkašima banaka koji zapravo rade težak, opasan posao za srazmerno malu zaradu – pogotovo u kontrastu sa ljudima koji prodaju narkotike, rade prevare sa kreditima ili samim bankama za koje je par desetina hiljada što ih izgube u pljački prašina koju pokriva osiguravajuće društvo – a koju je u mejnstrim okruženju prilično dobro opričao Ben Affleck svojim najboljim filmom, ovde je dodatno produbljena idejom da očaj koji dolazi uz svest da zdravlje nije dostupno ako nemate da platite (uključujući davanje šifre za bolnički vajfaj koja se dobija uz skuplji paket) proizvodi socijalno destruktivno ponašanje po prirodi stvari. Duggan sasvim otvoreno ali zanatski spretno šalje poruku da je kriminal kao fenomen simptom društva koje nije dobro obavilo svoj posao a ne stvar pojedinačne patologije i utoliko je sasvim slobodan da svog protagonistu vešto romantizuje i prikaže kao modernog Robina Huda uz svu svest koliko je ova postavka zapravo bizarna.
 
Image inače ovaj strip reklamira i kao delom komediju ali nisam siguran zašto. Dead Eyes je brutalan, krvoločan noar krimić gde se ubija i muči a humor, kada ga ima, a to je retko, je od one vrlo suve, uzdržane sorte. Dead Eyes nije Deadpool i mada glavni lik zaista prolazi transformaciju kada stavi masku na lice i ima tu prirodu humanizovanog antiheroja, ova priča je pre svega narativ o očajanju koje je tim izraženije što kriminalci koje ovde gledamo nisu više napaljeni klinci što u adrenalinu nalaze „rad“ kakav ne donose ni koka ni spid, već matori ljudi sa porodicama i dugovima koji, poslednji put kad su stavljali masku na lice i upadali u banku, čak nisu morali da brinu ni o kamerama na mobilnim telefonima jer ih nije bilo.
 
Strip tu nalazi dovoljno prostora da uz urnebesne scene akcije i saspensa plasira ljudske, „stvarne“ epizode o osobama koje su nesavršene, sklone greškama ali na kraju dana dovoljno dostojanstvene da ne zaborave svoje bližnje. Dead Eyes jeste brutalan strip ali on nije eksploatacija i njegova romantizacija kriminalaca stare garde dolazi iz autentične brige za socijalno zdravlje naših zajednica.
 
McCrein crtež je u ovom stripu kolorisao fenomenalni Mike Spicer koji me je poslednji put oborio s nogu u serijalu Murder Falcon Daniela Warrena Johnsona. No, dok je Murder Falcon bio fantazmagorična, urnebesna metal-opera, Dead Eyes je noar strip gde Spicer mora da pronađe pravu ravnotežu između McCreinog bombardovanja tušem i svog doprinosa. Naravno, Spicer ovo postiže na najvišem nivou, pazeći da noćne scene budu u pažljivo razdvojenim tonovima sive i ljubičaste, sa promišljenim izvorima svetla i puštanjem tuša da kreira potrebni mrak, kupajući dnevne scene u uzdržanom ali bogatom koloru koji nalazi lepotu i u vremenu koje je za sve umešane jako traumatično, povlačeći se skoro potpuno iz priče tokom flešbekova gde su samo crveni krstovi na crnoj maski i prolivena krv bljesci boje u borbi crnila sa bledim senkama. Izgled stripa dopunjava letering iskusnog profesionalca Joea Sabinoa najpoznatijeg po radu za Marvel na previše serijala da bismo ih nabrajali. Sabino majstorski podešava ton i volumen teksta igrajući se sa formom oblačića, izbacujući tekst izvan njihovih okvira u momentima najvećeg adrenalina i traume, pogotovo dizajnirajući titlove kojima protagonista priča svoj tok misli tako da imaju crnu pozadinu i crveni okvir sa krstićima, u ponavljanju motiva same maske po kojoj je ovaj i dobio ime.
 

 
Dead Eyes je, dakle, izuzetno siguran žanrovski produkt grupe iskusnih strip-majstora koja je, da budem iskren, malko i prevazišla sebe ovde. Nije da noar stripova danas nemamo ihahaj na tržištu pored živih Brubakera, Granta, Laphama, Swierczynskog, Aarona i gomile drugih autora, ali Dead Eyes ima na svojoj strani ikonički dizajn glavnog lika – old school ali neprolazan – masku koja će privući superherojsku publiku, snažan socijalni komentar u srži pripovedanja i jako, humano srce koje bije sa svakom okrenutom stranicom. Jedva, nagađate, čekam naredne epizode.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.577
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2964 on: 31-03-2020, 21:02:19 »
Ja se godinama rvem sa Openjom. Godinama!!! Čas mislim da su mu radovi singularno izuzetni, a čas potpuno zaboravim na njih i nije me briga. Nisam još dokučuo razlog za taj raskorak. Za tako nešto bi mi možda bilo potrebno da dugo posmatram te radove, a ja sam ih čitao takoreći "u prolazu" i ne posedujem ništa na papiru. Možda je do kolora, tj. osvetljenja, koje me nekad podseća na neku od video-igara koje sam igrao (Chaos Reborn, recimo), i za šta ne verujem da ide u prilog dugotrajnosti ovog rada. (Pričam konkretno o Seven to Eternity ovde. Video sam neke table u crno-beloj varijanti i izgledaju mi bolje od onog što smo dobili u boji.) Možda je do želje da se bude previše fantastičan i posledičnog nedostatka iskrenog uzbuđenja u prikazu neobičnog. Stvari su nekako samo...tehničke? Kombinatorika oblika. Ja sam najveći akolit one estetske i književne struje koja je želela da dokaže da obične i mundane stvari mogu biti neobične i izuzetne ako se sagledaju iz pravog ugla, a često imam utisak da Openja čini obrnuto - neobično i fantastično postaje sasvim obično, zbog svoje stalne prisutnosti, kao i formalnosti, i više nije izuzetak nego pravilo. Naravno, ako neko primeti da je strip vizuelni medij i da služi tome da prikaže stvari, odgovoriću mu da greši, i da greši strahovito. Ne u vezi "vizuelnosti" već njene primene. Da, to jeste prvi impuls - crtati ono što vam srce ište - ali baš zato nije i najbolji impuls, kamoli najsuptilniji. Najbolji filmovi to ne rade, ni u hororu, ni u fantastici uopšte, a i film važi za vizuelni medij.

Ipak, Openja jeste sjajan crtač, verovatno najbolji ili bar najkompletniji crtač neo-realističnog pristupa u modernom glavnotokovskom američkom stripu, ali fantastika ove vrste (poput Seven to Eternity) je žanr na koji sam bolećiv i mislio sam da će mi se svideti više nego što mi se svidelo. I sigurno više nego Mehmetu. Na primer, Coda mi je draža u tom vizuelnom aspektu. Tako da je moj stav ovde ispao negativniji nego što objektivno jeste. (Možda zato što je Meho imao samo reči hvale?  :lol:
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2965 on: 31-03-2020, 21:16:44 »
Pa, meni je Coda bolji strip od Seven to Eternity i Bergara je izražajniji od Openje, ali opet, ja se svakako užasno ložim na te "neo-realiste" a Seven to Eternity sa Hollingsworthovim kolorom uspeva da pogodi tačno tu neku sredinu između realizma i fantastičnosti da mi radi na način na koji mislim da su autori hteli. Da se dobije začudnost ali da sve bude ukorenjeno u jednom konzervativnom "middlewest" realizmu, kakav je Remender voleo još u  Fear Agent i svakako pokušavao da pogodi i ovde.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2966 on: 01-04-2020, 15:24:39 »
 Pa... danas je prva Sreda posle... ne znam koliko decenija da u Americi skoro da neće izlaziti novi stripovi. Diamond, veliki distributer koji pokriva gotovo sto procenata tzv. direktnog tržišta prestao je da prima narudžbine (uprkos lavovskim naporima striparnica širom SAD da nastave sa prodajom makar uz gubitke na troškovima lične dostave svojim mušterijama) pa su i izdavači reagovali. Nešto digitalnih stripova hoće izaći, ali trenutna situacija deluje zaista sumorno:
 
 
2000 AD: Continuing as normal, with the exception of the Best of 2000 AD series (planned to start at the end of April, now delayed indefinitely).
Aftershock: No new monthly comics.
Archie: Will be releasing for this week only (April 1st), then stopping, with the exception of Vampironica: New Blood #4 on the 15th.
Aspen: No new monthly comics.
Black Mask: No new monthly comics.
BOOM! Studios: No new monthly comics.
Dark Horse: No new monthly comics.
DC: Monthly titles delayed until the end of April. Until then, will continue to publish their digital-first titles as normal, as well as uploading new back-issues for the first time. Are also reportedly exploring new printers and distributors for physical.
Dynamite: No new monthly comics, and no new GNs/collections either.
IDW: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.
Image: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.
Lion Forge: No announcement I can find, but likely the same as sister company Oni Press (see below).
Marvel: No new monthly comics.
Oni Press: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.
Valiant: No new monthly comics.
Viz Media: No announcement yet, but no digital titles seem to be listed for this week.
Yen Press: Still releasing according to Comixology, but no official announcement made.
Zenescope: Still releasing according to Comixology, but no official announcement made.
 
Ekonomski potresi koje će ovo izazvati u strip-industriji su bez sumnje veliki, od toga da verovatno dobar broj striparnica neće preživeti, preko gotovo neizbežnog otkazivanja gomile tekućh serijala i prelaska mnogih serijala na samo digitalnu publikaciju pa do SIGURNO neizbežnog preispitivanja toga je li oslanjanje na jednog, monopolskog distributera uopšte prihvatljiv model za budućnost.
 
Kao da prisustvujemo kraju jedne epohe, drugovi i drugarice. A kad ambis tako drsko gleda u nas, moramo i mi da mu uzvratimo pogled. Danas pregledom recentnih superherojskih stripova koje sam pročitao, ovog puta ekskluzivno u Marvelovoj publikaciji.
 
Za početak, red je da kažemo i poslednju reč o radu Jasona Aarona na serijalu Thor, odnosno na poslednjem serijalu o Thoru, bogu groma koji je Jason Aaron pisao. Odnosno, na poslednja dva serijala od kojih je jedan bio normalan, tekući (sa šesnaest epizoda), a drugi miniserijal od četiri broja, ali svi su oni bili deo jedne iste priče koju je poslednjih pola decenije Aaron dosledno pričao u Thor stripovima i, bez ikakve se sumnje upisao vrlo visoko na tabelu značajnih autora Thora, rame uz rame sa Walterom Simonsonom. Ako mi je dopušteno da ovako nešto kažem.
 
Naravno, sve to može biti i stvar ukusa, Aaronov Thor je po tonu, pogotovo u ovom poslednjem tekućem serijalu bio značajno žovijalniji od onoga kako inače zamišljamo stripove o Thoru, na rubu parodije praktično, pa sasvim mogu da razumem ako poređenje sa Simonsonom namah iznervira nekog čitaoca i natera ga da baci telefon iz ruke i pripreti u neodređenom smeru.
 
No, ono što veoma cenim kod Aarona je da je uspeo da napiše više od sto brojeva stripa o Thoru sa veoma jasnom idejom o tome kako uopšte o ovom liku pisati u dvadesetprvom veku, da je imao jasan filozofski cilj i da ga je do kraja dostigao snažnim finalnim iskazom.
 

 
Problem sa Thorom je svakako u tome da danas, skoro punih šest decenija nakon što se pojavio u osamdesettrećem broju magazina Journey Into Mystery, 1962. godine, ideja o nordijskom božanstvu koje dolazi iz Asgarda ali je i superheroj sa punim radnim vremenom deluje skoro neprihvatljivo kempi. Stan Lee, Jack Kirby i Leejev brat Larry Lieber su, kada su kreirali Thora imali vrlo malu ambiciju da se uhvate u koštac sa implikacijama činjenice da su uzeli postojeće božanstvo i stavili ga da hoda po Zemlji (i leti unaokolo po Sunčevom sistemu, jelte), a u narednih nekoliko decenija u Marvelu je narastao čitav panteon bogova i bogolikih bića koja su Thorovu poziciju (i poziciju ostalih asgardskih božanstava) dovela u vrlo neobičnu metafizičku dilemu.
 
Možda je neko jednom i seo – ili će sesti – i napisao definitivnu disertaciju o tome kakva je ZAISTA hijerarhija bogolikih entiteta u Marvelovom univerzumu, kako istovremeno postoje Thor i Hercules (čuj, postoje, igraju za isti tim!), šta nam dođu Eternalsi a šta Celestialsi, koliko su Death, Living Tribunal, Galactus, Entropy, a posebno Eternity i Infinity bliski ideji „Boga“, sa velikim „B“ onako kako je danas shvataju monoteističke religije, gde se tu uklapaju Korvac, Beyonder i Cyttorak, kako imamo i Mephista i Satana i Lucifera i kako se već zvao onaj Đavo iz Aaronovog Wolverinea, da ne pominjem kako se u TO uklapaju recentni Hickmanovi kosmički entiteti nastali od mašinskih inteligencija i naseljeni u crnim rupama. Ali sve to znači da kada danas treba da pišete strip o bogu čiji otac, Odin, i dalje insistira da nosi i sufiks „Sveotac“ i tvrdi da je on taj kome se univerzum pokorava, imate mnogo komplikovanih zastavica na stazi oko kojih morate da vozite divlji slalom.
 
Utoliko sam bio impresioniraniji Aaronovim poslednjim Thor serijalom koji je išao od 2018. godine do pred kraj prošle a u kome je scenarista uspeo da se provoza između ovih pitanja skoro bez pretrpljene štete, kreirajući visokooktanski, energijom nabijen strip o Thoru, sinu Odinovom, koji se vratio svom originalnom pozivu boga groma (nakon dva serijala u kojima je umesto njega ulogu Thora igrala Jane Foster i o čemu sam, na kraju, imao prilično pozitivno mišljenje). Ovaj serijal, primereno, ne prelazi tek tako preko događaja iz Original Sin i Unworthy Thor i jedna od najboljih stvari koje je Aaron uradio je upravo ta humanizacija Thora Odinsona kroz, za Marvelove superheroje inače uobičajeno, dovođenje u pitanje njegove „vrednosti“. Aaron je kroz svoje serijale pokazao i hubris koji po prirodi stvari ide uz nekog ko stolećima uživa status božanstva i direktnog potomka Sveoca univerzuma, ali i kasnije odrastanje i sazrevanje Thora koji nije proglašen „nevrednim“ na osnovu neke veštačke zvrčke u zapletu već na osnovu sasvim fundamentalnog pitanja za dvadesetprvi vek: jesu li i kome bogovi danas uopšte potrebni?
 
Ovaj poslednji tekući serijal uspeva da ovo pitanje drži na agendi dok se, istovremeno, sve vreme vozi u visokoj brzini akcione komedije, prikazujući Thora sa novom dimenzijom ličnosti, skromnošću i praktično skrušenošću (koja svakako ima određeni hrišćanski miris) ali i požrtvovanjem koje je nanovo inspirisano dubljim shvatanjem svoje uloge kao osobe i bića koje je jače i izdržljivije od drugih i kome drugi veruju pa mu se čak i mole.
 
Ovo je za mene dobrodošlo u pogledu razvoja lika koji postoji skoro šezdeset godina, a sam strip je, kako rekoh, brz, zabavan i iznenađujuće duhovit.
 

 
Ili ne TAKO iznenađujuće, na kraju krajeva, Aaron ima reputaciju ozbiljnog autora koji piše gritty stripove što u centru imaju teška socijalna (Schism, Scalped, PunisherMAX) ili religijska pitanja (Wolverine, Ghost Rider, originalni Thor: God of Thunder) ali Aaron je izuzetno talentovan za komediju i zapravo je, recimo, Hulk koga je pisao početkom decenije postao značajno bolji strip kada se scenarista manuo ozbiljnog, tragičkog tona i pretvorio ga u on-the-road komediju, a Wolverine and the X-Men je bio jedan od najzabavnijih serijala svoje ere.
 
Thor je, dakle, u ovoj poslednjoj aaronovskoj inkarnaciji bio akciona komedija, strip slikan na veoma širokom platnu, sa letenjem kroz svemir, skakanjem između carstava nordijske mitologije, sa Thorom koji ume da bude autentični bogoliki ratnik iz severnjačkih eda ali i kozerski šaljivdžija kakvog danas publika privučena stripovima Waititijevim filmom s pravom očekuje. Mike Del Mundo kao glavni crtač ovog serijala je bio... pa, moram reći smeo izbor. Del Mundo je prevashodno poznat kao autor naslovnih strana – ima milion nominacija za Harvija i Ajznera u ovoj kategoriji a Šusterovu nagradu u istoj je i osvojio 2013. godine – i njegov rad na crtežu samih stripova (dakle, „interior art“) je do susreta sa Aaronom bio uglavnom sporadičan, po jedna epizoda u ovom ili onom serijalu gde je uskakao da zameni glavne crtače dok oni uhvate priključak. Aaron ga je uposlio za miniserijal Weirdworld 2015. godine a očigledno je da mu se Filipinčev rad veoma dopao jer ga je uzeo i za ovaj serijal.
 
Del Mundo je za mene neko čiji je senzibilitet svakako bliži posteru nego stripu i stoji da je s obzirom na način kako on koloriše svoje stripove i koristi mnogo efekata da utopi figure u pozadine, ponekada njegovo pripovedanje teže za praćenje. Ovde svakako pomaže što je Aaron hiperefikasan sa tekstom i besprekorno vodi čitaoca kroz narativ pa Del Mundo ima slobodu da svoj psihodelični pristup odvrne na jedanaest, kupajući sve u bljeskovima svetlosti i jake boje i kreirajući urnebesno natrpane table na kojima nije nužno uvek jasno gde se koji kadar završava a gde počinje naredni. Mislim, kada se u šestom broju Christian Ward pojavi da ga na kratko zameni, a on je KRALJ psihodelije, a čitalac odjednom ima utisak da se pripovedanje malo smirilo, onda znamo da Del Mundo ovde puca iz svih oružja.
 
I, mislim, razumeću ako to nekome bude prepreka u čitanju. Del Mundo malo smiruje stil prema kraju serijala, prilazeći bliže klasičnom strip-pripovedanju, pa je završetak prirodniji za praćenje ali i dalje stoji da Del Mundovi prizori često deluju kao gravure ili posteri radije nego kao strip. No, to je svakako uvek impresivno.
 

 
Poslednji tekući Thor je uspešno profitirao od zaključka priče koju je Aaron započeo još 2015. godine sa mračnim elfima i korporacijom Roxxon i njihovim pohodom na ostala carstva, pa je čak i War of the Realms, company crossover koji sam pročitao i bukvalno odmah zaboravio samom Thoru doneo dovoljno dobrog da se priča o Odinsonu i njegovm ponovnom osvajanju statusa „vrednog“ udobno doveze do kraja. Aaron je ovde i umešno rukovao drugim dugačkim zapletom koji je postavio pre pola decenije, dovodeći Thorov odnos sa svojim ocem i, uopšte, položaj Odina u „današnjem“ univerzumu do jednog logičnog zaključka, ostavljajući na kraju serijala svoje likove na jednoj zrelijoj, progresivnijoj poziciji nego kada ih je preuzeo. Momenat kada u broju 14 Thor i Odin nasred bojnog polja imaju sasvim prirodan, neusiljen dijalog o čekiću, tom falusnom simbolu koji „meri“ nečiju „vrednost“ i pronalaze u sebi kapacitet da budu darežljivi, zreli i nimalo sebični je maltene bio vredan čitave War of the Realms frtutme i pravilno postavio figure na tablu za dirljiv i veoma dostojanstveno ispisan poslednji broj koji napušta komediju, gazi po elegiji i deluje kao jedan inspirisan kraj epohe.
 
Osim što, naravno, tu nije kraj, jer je,kako rekosmo, Aaron posle svega uradio i četvorodelni miniserijal King Thor sa Esadom Ribićem na olovkama i to je bio njihov „stvarni“ oproštaj od ovog lika ali i stvarni kraj priče započete od strane ove dvojice autora 2015. godine.
 
King Thor baštini deo mitosa o Thoru koji je Aaron uveo još u serijalu God of Thunder, prikazujući Thora na kraju životnog puta, pred kraj same smrti univerzuma, gde samo milošću Thora Sveoca Zemlja ponovo ima na sebi život dok se u ostatku svemira zvezde gase a Thorove tri unuke su ostarelom bogu jedini izvor istinske životne radosti. Aaron je temelje ove priče postavio odavno a sada, u njenom finalu on povezuje sve konce razbacane poslednjih nekoliko godina, Lokija sa njegovim patološki antagonističkim odnosom prema bratu i novom moći koju je osvojio, ali i finalno suočavanje sa idejom koju je još u God of Thunder izrekao Gorr the God Butcher – da su bogovi neprihvatljiva, nepravedna anomalija u univerzumu koji bi bolje živeo da ih nema.
 

 
King Thor je superspektakl, naravno, sa Ribićem koji crta stare, jedva još uvek žive bogove kako lete kroz zvezde i bacaju jedni druge u crne rupe, sa epskim tonom koji svejedno i dalje nosi u sebi pripovednu efikasnost i ima vremena da uživa u detaljno razrađenim borbenim scenama, ali ovo je istovremeno i Aaronova poslednja reč – barem za sada – na temu toga ima li mesta za bogove u današnjem svetu i ako ima – gde je ono? Aaron je, već smo o tome pričali, bivši vernik koji veoma očigledno kroz svoj kreativni rad pokušava da razreši sopstveni odnos sa božanskim, da pronađe koja je tačno forma božanskog koju on, kao čovek, može da poštuje i, možda, voli i u King Thoru se odgovor na ovo pitanje elegantno pronalazi. Naravno, ponovo ovde imamo donekle hristijanizovano čitanje sazrevanja odnosa boga prema onome što je (nominalno) njegova kreacija, jedno insistiranje na ljubavi i uzajamnom poverenju koje nije prirođeno nordijskoj mitologiji (u njoj su bogovi, posle Ragnaroka praktično ražalovani), ali ponovo, Marvelovi stripovi o Thoru nisu „nastavak“ nordijskih mitova pa čak ni polemika sa njima. Oni su, pogotovo u Aaronovom (i Ribićevom) poslednjem jurišu, pronalaženje iskre duhovnog u materijalnom svetu i verovanje u nešto što je neprolazno, bez obzira kako ga zovemo, verovanje, na kraju dana, da jaki u sebi moraju prepoznati da je snaga DUŽNOST, ništa više ali i ništa manje od toga. U poslednjem, četvrtom broju ovog serijala, Thor na kraju, sopstvenom kontemplacijom pronalazi odgovor na sva pitanja koja nije razrešio sa ocem, ali i svoje konačno mesto u večnosti, a spektakularno ređanje različitih Thorova kroz istoriju univerzuma (što je na samom kraju svog postojanja u ovom stripu) nam ostavlja mogućnost za brojne buduće zanimljive serijale. Aaron i Ribić su se na veličanstven način oprostili od lika kome su udahnuli novi život i, važnije, izgradili novi karakter i ostavili Donnyju Catesu i Nicu Kleinu ozbiljan legat u amanet. Respekt.
 

 
Matthew Rosenberg je Marvelu bio, reklo bi se, dobra investicija. Drčni momak iz Njujorka koji se deset godina bavio muzikom na sve moguće načine je, posle kratke ali strelovite karijere u nezavisnom stripu (ozbiljno, 4 Kids Walk Into a Bank je jedan od najboljih stripova decenije) postao jedan od najpouzdanijih Marvelovih scenarista sa uspelim radovima na X-Men, Punisheru, Star Warsu... Toliko da mu je prošle godine omogućeno da orkestrira mali company crossover pod imenom Annihilation Scourge.
 
Originalni Annihilation, krosover započet još 2006. godine bio je u najvećoj meri delo Keitha Giffena (čini mi se poslednji njegov značajan rad za Marvel) ali je poslužio kao odskočna daska za scenaristički duo Dana Abnetta i Andija Lanninga koji su u okviru Annihilationa započeli pisanje serijala Nova a zatim odmah bili postavljeni kao scenaristi nastavka, Annihilation: Conquest iz čega je izrasla nova verzija Guardians of the Galaxy a koja je godinama bila predmet hvale upućenih čitalaca i tavorila sa relativno malim tiražom. Dok se nije desio film, baziran na upravo ovim likovima i pretvorio GotG u jedan od najpopularnijih Marvelovih stripova poslednjih godina.
 
   
 
Naravno, Abnett i Lanning su odavno prestali da ga rade (i razišli se kreativno) ali jesu posle Annihilation Conquest ispisali još nekoliko krupnih svemirskih priča, nastavljajući kosmičku sagu kroz War of Kings, Realm of Kings i, konačno, The Thanos Imperative čime je simbolički završen najveći deo njihovog rada u „svemirskom“ delu Marvelovog univerzuma a koji je građen na temeljima velikih prethodnika poput Jima Valentina i Jima Starlina.
 
Annihilation i njegovi nastavci su meni bili vrlo dragi stripovi a to to što je nakon velikog uspeha filma Guardians of the Galaxy novi serijal radio Brian Bendis i, da kažemo to najnežnije što možemo, ostavio bled utisak, je značilo da bi za bilo koji „novi“ rad vezan sa Annihilation bila potrebna sveža krv.
 
Matt Rosenberg je ta sveža krv i Annihilation Scourge je, čini mi se, bio idealan poligon da se isproba može li ovaj momak da se uopšte igra na ovolikom terenu.
 
Jer, da budemo jasni, Rosenberg je scenarista koji ume da piše spektakl, ali su njegovi stripovi u Marvelu mnogo bliži ulici, i „normalnim“ likovima nego kosmosu i bićima iz paralelnih univerzuma. Njegov Uncanny X-Men je bio priča o urbanoj gerili radije nego kosmička, multiverzalna saga kao u Hickmanovoj izvedbi koja je usledila, a Punisher mu je i pored mnogo pucnjave i eksplozija, bio strip o nekoliko likova i njihovom odnosu.
 
Otud i Annihilation Scourge najbolje funkcioniše kada se priča fokusira na likove i bavi njihovim reakcijama na još jednu pretnju koja se nadvila nad univerzum. Rosenberg je ovde napisao uvodni i finalni broj (Alpha i Omega, jelte), kao i epizodu o Novi, dok je Beta Ray Billa pisao Michael Moreci, Fantastičnu četvorku Christos Gage, a Silver Surfera povratnik Dan Abnett.
 
Ono što je jasno je da je Rosenberg i sam bio zainteresovaniji za likove nego za zaplet. Osnova krize kroz koju ovog puta kosmos mora da prođe je skoro pa prozaična, titularni scourge je zapravo invazija bića iz „kancerverzuma“, paralelnog univerzuma koji smo posetili u The Thanos Imperative, u kome smrt ne postoji i sve što živi živi i raste večno, baš kao nekakav nezaustavljivi tumor. Prvi na udaru su Blastaar i Annihilus, stari oponenti Fantastične četvorke, a koji žive u „Negativnoj zoni“, i Rosenberg se vrlo očigledno zabavlja stavljajući dva stara, primitivna Marvelova negativca jednog naspram drugog dok pokušavaju da razumeju pretnju koja se nadvila nad njihov domen, a potom se širi i na sve ostale.
 
Da ne spojlujem sad baš sve, Sourge nisu samo nasumična pretnja, imaju određen plan i predvodi ih jedan nama dobro poznati lik, ali glavna priča koju Rosenberg ovde gleda da ispriča je to kako Annihilus mora da se ponizi, ode u pozitivnu zonu, tj. normalan Marvelov univerzum i tamo traži pomoć. Annihilus i Nova (Richard Rider) su neočekivan i nekompatibilan par, pogotovo u regrutnom pohodu po Zemlji i univezumu i Rosenberg ovde kreira duhovitu i funkcionalnu hemiju koja dobro nosi narativ.
 

 
No, Annihilation Scourge je kratak narativ. Sve četiri epizode između Alpha i Omega događaju se istovremeno i njihovi autori imaju malo vremena da se pozabave svojim likovima. Oni to uglavnom odrade zanatski solidno i čitanje po jedne avanture Beta Ray Billa i Srebrnog letača a koje podsećaju na jake strane ovih likova je udobno iskustvo. Ironično, iako su temelji cele ove priče u prošlosti Fantastične četvorke, njihova epizoda najviše deluje kao nepotrebna – ovo je na kraju krajeva tim koji trenutno ima tekući, prilično visokoprofilan serijal i njihovo umetanje u Annihilation Scourge, uprkos Gageovom trudu deluje najviše kao odrađivanje posla.
 
U celini, ne verujem da će Annihilation Scourge biti pamćen kao značajan momenat u Marvelovoj istoriji. Priča je uglavnom ukalupljena u standardne trope i njena najveća snaga je u radu sa likovima. I taj rad je dosta dobar – vrlo rado bih čitao tekući Nova serijal koga piše Rosenberg čak i da u njemu nema Annihilusa da mu bude partner – ali šanse da uskoro dobijemo novi tekući Silver Surfer, Nova a pogotovo Beta Ray Bill serijal su bile bliske nuli i pre aktuelne izdavačke apokalipse.
 
Ako se Annihilation Scourge shvati samo kao Rosenbergovo ispipavanje granica do kojih može da se ide, podsećanje na neke poluzaboravljene likove i, dodatno, podsećanje na slavu voljenog Annihilationa, onda je ovo sasvim opravdan projekat. Ipak, iako sam ga pročitao bez napora, nisam siguran da bih ga preporučio ikome ko nije već intenzivno investiran u Annihilation i ko, istovremeno, nije spreman da vidi da se ovaj voljeni koncept ovde pomera samo za milimetar unapred. Ako spadate u takve, crtež Ibraima Robersona u Annihilation Scourge: Nova je svakako najbolji od svega što ćete u ovih šest epizoda videti.
 

 
Pre par nedelja se završio i petodelni miniserijal Gwenpool Strikes Back i u vezi sa njim imam veliki broj konfliktnih emocija. Sa jedne strane, tu je sreća i radost što Gwenpool nije zaboravljena, što joj je, da budemo sasvim jasni, omogućeno da i dalje živi, sa druge, dobar deo vremena tokom čitanja imao sam osećaj nelagode da autori zaposleni na ovom oživljavanju nisu zaista shvatili ne samo ŠTA već i KO je Gwenpool.
 
Pošto sam prilično siguran da to ne zna ni većina naših čitalaca, evo malog razjašnjenja:
 
Gwenpool je strip koji je sebi verovatno učinio najlošiju moguću uslugu odabirom imena glavnog lika i magazina, sugerišući (ne)upućenoj publici da se radi o liku iz paralelnog univerzuma u kome Spajdermenova devojka, Gwen Stacy nije poginula kao u glavnom univerzumu (Zemlja 616) niti je sama postala Žena-pauk, kao u Spider-Gwen univerzumu (Zemlja 65) već je postala tamošnja verzija Deadpoola. Kostim koji asocira na Deadpoola (slična kapuljača, dve katane na leđima) ali uz velike bele površine, a što je zaštitni znak Spider-Gwen, je uneo dodatnu konfuziju.
 
Jer, sve ove pretpostavke su pogrešne. Gwenpool je svoje ime odabrala iz najbanalnijeg mogućeg razloga – njeno pravo ime je Gwen Poole – a paralelni univerzum iz kog je ona došla u Marvelov univerzum 616 je ovaj naš u kome sad sedite i čitate tekst o stripu Gwenpool – i više u njega ne može da se vrati.
 
Unbelievable Gwenpool je, dakle, uprkos sigurno namernoj asocijaciji na Gwen Stacy i Deadpoola i time asocijaciji na lako zezanje na temu aktuelnih trendova u Marvelovom izdavaštvu zapravo bio strip visokog koncepta fokusiran na intertekstualnost i seciranje psihologije lika koji ne samo da je svestan da je u stripu već, za razliku od, na primer Deadpoola koji će tu svest koristiti za povremene duhovite komentare, nju upregnuti u naporu da potpuno prekrši pravila strip naracije i pronađe razlog svog postojanja.
 
Ko je TO očekivao?
 
Niko, ali Christopher Hastings, kreator Gwenpool je čovek koji očigledno voli da se igra sa očekivanjima publike, kao i da igra jako dugačku igru sa svojim zapletom i narativom.
 
„Christopher Hastings?“ kažete vi, „Otkad nismo čuli to ime!“
 
Od 2008. godine, kažem ja, kada sam o njegovom web stripu The Adventures of Dr. McNinja pisao u 69.epizodi svoje kolumne za UPPS. Ala vreme leti!
 
Hastings je, podsetimo, scenarista i crtač koji je studirao kod Waltera Simonsona a Dr. McNinja je bio urnebesno duhovit „meta“ strip o doktoru koji je istovremeno i (američki) Škotlanđanin i nindža, spajajući akciju i komediju na perfektan način sa svakom tablom koje su izlazile triput nedeljno. Mislim, nemojte mi verovati na reč, strip je i dalje onlajn pa možete da ga proverite sami: http://www.drmcninja.com/
 
Dr. McNinja je doživeo i štampana izdanja a Hastings je u Marvelu uradio par tezgi pre nego što su on i japanski ženski crtački tandem Gurihiru seli da rade Unbelievable Gwenpool a na osnovu dizajna Chrisa Bachaloa.
 

 
Unbelievable Gwenpool je imao svega 26 epizoda između 2016. i 2018. godine ali je bio voljen velikim delom i zbog toga što je, pogotovo pri kraju serijala, njegov lik napravio ogroman napor da pronađe smisao u onome što radi i što mu se dešava, i da osigura da bude zapamćen kao pozitivac.
 
Moj glavni problem kada sam počeo da čitam Gwenpool Strikes Back je bio upravo u tome da je scenaristkinja miniserijala Leah Williams akcenat veoma snažno bacila na intertekstualnu dimenziju stripa, gotovo potpuno ignorišući razvoj karaktera koji je Hastings odradio u originalnom serijalu.
 
Jer, originalno, Gwenpool je bila izrazito nebrižljiv lik, čak amoralan do granice sociopatije. Transportovana iz našeg sveta u svet stripa, svesna ne samo da je u stripu već i naoružana poznavanjem svih istorija i tajni likova koje sreće (uključujući tajne identitete i najskrivenije slabosti), u prvo vreme se Gwenpool ponašala ekstremno neodgovorno, odlučujući da će biti superheroj koji koristi automatsko oružje i ubija bez mnogo razmišljanja – pošto je u stripu – i ne brinući sa koje se strane zakona nalazi sve dok radi stvari koje je zabavljaju.
 
Hastings je ovde stvari radio polako i postepeno, pokazujući kako devetnaestogodišnjakinja korak po korak odrasta i razvija moralno čulo prepoznajući da su likovi oko nje „živi ljudi“ isto koliko i ona sama i da je njeno poznavanje njihovih identiteta i istorija u ovom svetu zapravo samo još jedna supermoć, ne zeleno svetlo da se igra sa tuđim sudbinama. Unbelievable Gwenpool je od puke meta-zajebancije prvo evoluirala u iznenađujuće human i topao strip u kome Batroc the Leaper (!!!) služi kao moralni stožer i uzor psihopatskoj klinki a zatim i u filipdikovsku eksploraciju samog medijuma u kojoj je ova klinka svoje „moći“ (poznavanje ritma pripovedanja, razdvajanje bitnih likova od onih koji samo popunjavaju radnju, osećanje gde se nalazi ivica kadra i njeno prelaženje kad je potrebno – a što je de fakto kontrola nad vremenom i prostorom) koristi da bi opravdala svoje postojanje i na kraju dana, ostavila iza sebe vredan umetnički artefakt u kome će Batroc i drugi likovi nastaviti da žive makar u sećanjima čitalaca.
 
Gwenpool Strikes Back sve ovo kao da zaboravlja i prve tri epizode su gotovo lišene jasnog zapleta i sastoje se od intenzivnih metatekstualnih diskusija u kojima se Gwenpool ponovo poigrava sa životima drugih likova kao da ni malo ne brine kakav efekat njene razorne moći mogu da imaju. Zaplet, onoliko koliko ga ima, se tiče njenog nastojanja da do kraja pete epizode miniserijala izbegne da bude retkonovana u lik koji može da se koristi u „običnijim“ Marvelovim kontekstima i osigura kanonski kontinuitet za sebe koji će joj omogućiti kasnija solo pojavljivanja u novim miniserijalima, pa, možda, jednom, i u nekom novom tekućem serijalu.
 
Ovo nije rđav zaplet, ako niste gadljivi na čitavu tu metakoncepciju, ali radnja Gwenpool Strikes Back je u prvoj polovini serijala vođena izrazito neuredno, bez jasne narativne linije, sa stvarima koje se događaju jer je potrebno da se dogode, ali bez jasne veze između radnji glavnog lika i onoga što se događa u ostatku sveta. Ovo je, pored toga što iritira čitaoca i u direktnoj suprotnosti sa kanonskim Gwenpool konceptom u kome je glavni lik odavno shvatio da ono što ona radi ima opipljive posledice u svetu koji naseljava. Hastings jeste uživao u tome da zbunjuje čitaoca ali njegovi narativi su imali jasnu kauzalnost i centralni zaplet na čijoj pozadini su metakoncepti onda mogli da dobro „rade“.
 
Williamsova, kako rekoh, akcenat stavlja upravo na „meta“ dimenziju i tek negde u četvrtoj epizodi radnja i zaplet ovog stripa počinju da ostavljaju utisak koherentne priče. Opet, to je najviše jer strip konačno prestaje da samo diskutuje sam sa sobom i pređe u akciju i ovde izvrsni Španac David Baldeon ima priliku da zablista crtajući bizarnu ali konzistentnu „meta“ akciju u kojoj učestvuju različite verzije Gwenpool i... drugi likovi.
 
Do kraja miniserijala Gwen uspeva da pronađe „sebe“ kakvu može da poštuje – najvećim delom zahvaljujući Kamali Khan koja se pokazuje kao pravi drug i superheroj velikog formata* – i zapravo prihvata retkonovanje koje je istovremeno i duhovito ali i daje mnogo potencijala za kasniji njen život (pogotovo što je i samo lako podložno ponovnom retkonovanju), no iako me je strip ipak odobrovoljio ovim finalom, moram da primetim da je glavna junakinja na kraju, u smislu emocionalne i etičke zrelosti tačno na istom mestu na kome je bila kada su Hastings i Gurihiru završili originalni serijal. Dakle, Williamsova je morala da je prvo „onezreli“ da bi joj dala priliku da ponovo sazri što, razumem, jeste jedan način da ponovo pišete o Gwenpool ali ne i najkreativniji.
*Ne, zaista nisam pravio najgoru igru reči svih vremena. Jeste prvi April, ali ipak je vanredno stanje, nije vreme za nedogovornu zajebanciju!
 

 
Drugo i možda još problematičnije je što je retkonovanjem njenog porekla, Gwen sada pogodna za učestvovanje u mnogo superherojskih timova, ali jedna od glavnih teza originalnog serijala je bila upravo da Gwenpool koja gostuje u tuđim serijalima ili u timskim stripovima nije ona „prava“ jer čitlac ne vidi svet iz njene metaperpektive već se njene „moći“ tretiraju kao puka alatka radije nego kao svetonazor. Drugačije rečeno, većina likova u Marvelovom univerzumu smatra da je Gwenpool mentalno poremećena jer razgovara sa nevidljivim sagovornicima, obraća se nepostojećoj kameri i govori o drugim osobama kao da su likovi u priči – njeno pojavljivanje u timskim stripovima bi moglo da je cementira u baš takvoj karakterizaciji, potiskujući upravo esencijalnu prirodu ovog lika koji je naučio da od nepažljive, brljive devojke koja ne razmišlja o drugima, postane odgovorna, brižna zrela osoba.
 
Treći način na koji je Gwenpool Strikes Back inferioran u odnosu na originalni serijal je i u tome da je Hastings sa puno apetita koristio vrlo trećerazredne likove da Gwen, okružena njima, nauči nove lekcije. Od pomenutog Batroca, preko M.O.D.O.K.-a i Paste Pot Petea pa do odmetnutog Doombota koji živi svoj život nezavisno od Doktora Dooma, originalni serijal je imao galeriju toplih, zanimljivih likova koji su imali svoje živote i služili kao moralni kompas nekontrolisanoj protagonistkinji, pa su tu gostovanja Milesa Moralesa i samog Doktora Dooma bila samo višnja na vrhu, jelte, torte.
 
Gwenpool Strikes Back ne ume da ponovi ovakav pristup i od početka krećee sa najjačima, koristeći Spajdermena, Kapetana Ameriku, Iron Mana, Deadpoola, Fantastičnu četvorku i Hulka kao tupa oružja kojima ovom serijalu treba da se obezbedi određena relevantnost. Naravno, niko od njih nema karakter – sem Deadpoola koji se nekako uvek otme kontroli – i ponovo tek pri kraju serijala dobijamo stvarne karakterne i emotivne momente, a što je šteta.
 
David Baldeon je makar odličan crtač. Originalni serijal je imao izrazito shōnen/ shōjo estetiku – na kraju krajeva crtačice su bile japanke i rasle pod uticajem Akire Toriyame – ali Baldeon je dovoljno veliki umetnik da ovo ne mora da imitira a da opet pogodi pravi ton stripa. Zapravo, Baldeonov stilizovani, karikaturalni pristup je ovom stripu i primereniji nego što je bio u Domino serijalima koje je pre ovoga radio za Marvel pa su intenzivni meta-koncepti koje Williamsova osmišljava za njega realizovani besprekorno, sa čestim promenama tona i stila, poigravanjem sa geometrijom kadrova i stalno novim, svežim načinima da se prikaže Gwenino „ispadanje“ iz kadrova i sa stranica, prelaženje iz jednog u drugi deo stripa i kontrolisane protoka vremena. Baldeon je ovde potegao najteže oružje i ovo je i pored sve buke koju on unosi u pripovedanje stalno novim trikovima zapravo vrlo tečan i lak za praćenje narativ.
 

 
Ostaje žal što taj narativ nije bio nešto više od ponavljanja – i to manje spretnog – karakternog luka koji je Gwen već imala u originalnom serijalu ali kao ljubitelj Gwenpool, srećan sam što je ipak krajem 2019. godine imala prilku da nas podseti na svoju energiju i ako ništa drugo, pronađe način da se makar povremeno pojavljuje u stripovima koje čitamo.
 
Sad samo da vidimo da li će oni uopšte izlaziti...

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.577
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2967 on: 01-04-2020, 17:50:44 »
Uh, brate Krljiću, ti si se baš bacio na stripove ovih dana i ispisaćeš više u nedelju dana nego u prethodnih 12 meseci, ako ovako nastaviš!!! Neka, neka. Ja sam se više bacio na prozu i filmove/TV serije, i jedino se još ne usuđujem da pokrenem neku strategiju koja me strpljivo čeka...godinama.  :cry:

Što se tiče Aarona i Thora, već neko vreme pratim (s bezbedne udaljenosti, uglavnom) sukob proponenata i oponenata njegovog rada na tom stripu. I nekako još uvek mislim da greše i jedni i drugi: ovi prvi ga vole iz pogrešnih razloga, ovi drugi mrze takođe iz pogrešnih razloga. Da, znam šta ste svi pomislili - ljubav je iracionalna, nema "pravih" i "pogrešnih" razloga, često nema ni "razloga" - ali onda nazovimo to što kažem da ne postoji "racionalnim razlozima". Oni koji ne vole šta je Aaron uradio uglavnom osećaju tako zbog onoga što je učinjeno sa likom Thora (sina Odinovog). A to je nešto za šta mene nije mnogo briga, jer - već sam rekao više puta - ne priznajem "likove" u kontinuitetu bilo Marvela, bilo DC-ja, jer, pogodićete, ne postoje. Postoji marketing koji nas ubeđuje da su ovi stvarni, ali u stvarnosti postoji samo određena ikonografija, neka imena koja su pod trejdmarkom, i, eventualno, zamišljeni ideal.


Ne, tu smo mirni. Ali od stvari koje mi se ne sviđaju ili mi bodu oči i peku estetsko čulo, prvo što mi pada na pamet, a odnosi se na priču u celini, je ovo:
1. Esad Ribić
2. Russell Dauterman
3. Mike del Mundo
Ne, nisam rekao da ne volim ove crtače, ali poenta je u sledećem: kakve veze oni imaju jedan sa drugim? Pa, apsolutno nikakve! I ne samo to, nego su u nekoj vrsti opozicije, tri različite tačke pravilnog tonskog trougla. Svaki od ova tri crtača nameće priči potpuno drugačiji ton, potpuno drugačiji osećaj, maltene i žanr. Ajde, žanr manje-više - svi ovi naslovi koji traju li traju prelaze iz žanra u žanr poput prelaska temparature u ovim našim vremenima od nule do dvadeset i nazad - ali tonski ova tri dela često nemaju nikakvih zajedničkih tačaka. Prvo Ribić crta Heavy Metal, a ONDA Dauterman crta "lepuškaste manekene" (kako je cenjeni i poštovani McMillan ubo u sred srede kad je pričao o War of the Realms), neku poor man's varijantu Windsor-Smitha i Kalute upakovanih zajedno, a ONDA del Mundo, kog inače obožavam kao ilustratora i crtača naslovnih strana, ali i kraćih stripova, projektuje emotivno stanje svoje psihe na table. Imali su i Kirbi/Li promenu žanra ili paradigme - sad je spejs opera, sad je čisti fantazi, sad je superherojska melodrama - a imao je i Sajmonson (recimo, borba žaba i miševa je čista parodija), ali ujednačen crtački stil i pristup daje neku vrstu koherentnosti svemu tome, a to kod Aarona ne postoji... ne postoji... ne postoji... ne postoji... STOJ! Da isključim eho...eto.

Da iskoristim ovu nepovratnu priliku da se našalim na račun Marvelovog kontinuiteta! Evo kako on izgleda, na primeru Thora.

Thor, God of Thunder >> The Mighty Thor >> The Unworthy Thor >> Thor

Ovo su serijali o Thoru u toku nekoliko godina. Verujem da tu ima još neki kraći serijal koji sam zaboravio, a ne računam zasebne događaje kao što su Original Sin ili War of the Realms koji imaju veze s Thorom. U najstrožem smislu, pravilna reč za ovo prekidanje i nastavljanje priče pod drugim naslovom od broja jedan bi trebalo da se zove diskontinuitet, a vi me negirajte, ako možete!

Ali, dobro, to je bilo o generalnoj Marvelovoj politici, ne o Aaronu ili Thoru specifično. Ima ovaj dobrih momenata, ali čini mi se - a moguće da grešim jer nisam pročitao sve, već manje od pola - je da sve ovo ima dubinu koliko i Morisonova pisanija. Dakle, nema je uopšte. Sva priča o veri koja se može naći je samo ono što je Aaron sam stavio unutra - nema povezanosti, uniformnosti teme. Nema ničeg što meni može da kaže "Aha, tako dakle! Živa istina!" za nešto što nisam video od početka. Gorr, The God Butcher? (Što bi rekao cenjeni John Kane, prvi u trilogiji protivnika. Ostali su The God Baker and The God Candle-Maker da im se nadamo u budućnosti.) Ideologija mu je fascinantna... pod uslovom da imam 5 godina i nisam čitao ili video mnogo u životu. Kao mnogo ozbiljniji sukob čoveka i bogova, rekao bih da bacite pogled na Korbenovog Vama. Pa, jebo ga Gorr... ovaj, Bog, Tolkin piše čitavog Gospodara Prstenova baziranog na ideji da se ne može koristiti oruđe protivnika da bi se pobedio taj isti protivnik - a Tolkina smatraju vrlo konzervativnim - a onda se, posle 60 godina, javlji lik koji to ne vidi ili se pravi da ne vidi ili - najgore od svega - da njegova publika to neće videti, i njega smatraju naprednim. Zajeban ovaj naš svet. Hoću da kažem, ono od čega Aaron pravi dramu, triler, iznenađenje, i "neviđen" obrt je za mene bio samo gubljenje vremena, jer je povratak na sasvim očigledno.

Naravno, ni ovo rečeno nije ključno, jer se njegov Thor može čitati kao komedija... osim dela koji je Ribić crtao (prvi deo, nisam čitao završetak), ali to sam već spomenuo, zanemarimo na trenutak. Svejedno, meni ta komedija... nije smešna. Nalik na skoro pomenutog Asterixa, koga cenim iz nekih drugih razloga. Npr. ekspresivnost, čitljivost, vizuelna hiperaktivnost i uzbudljivost koju je Uderzo uspeo da ubaci. Ali se ne sećam da me je i jednom iskreno nasmejao svojim šalama. Možda bi se mogla povući i paralela sa delima Granta Morrisona, čiji je Aaron učenik, sasvim sigurno. Da li se može čitati kao satira? Možda. Ali Aaron voli strip, i to se ne može negirati. U stvari, suviše voli strip da bi ismejavao neke njegove starije oblike. U svakom slučaju - i kako ja stalno pričam - humor je najsubjektivnija stvar na svetu, i ono što meni nije smešno, vama je možda urnebesno.

A Kralj Tor... eh...eh...eh...ček',ček'...ok. Najinfantilnija fantazija o moći i baš zato meni beskrajno nezanimljiva... Jedna od najvećih genijalnosti Sajmonsonovog Tora je bila u činjenici da se Tor odriče prestola da bi ostao zaštitnik Zemlje a Balder postaje kralj, i samo su De Falco i Straczynski koristili taj momenat: ovaj prvi zato što je direktno nasledio takvo stanje, pa nije imao kud (osim da sve eventualno vrati na staro, narafski i predvidljivo) a ovaj drugi zato što... ok, ne znam zašto, ali ne verujem da bi to učinio da nije imao model u prošlosti. (Inače, Kralja Tora je  uveo Jurgens početkom ovog veka.)
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2968 on: 01-04-2020, 18:23:28 »
sve ovo ima dubinu koliko i Morisonova pisanija. Dakle, nema je uopšte.

(...)


Morrisona, čiji je Aaron učenik, sasvim sigurno.

 
Whaaaaaaaat????
 
Ako bih se trudo da nađem dva scenarista manje slična jedan drugom od ove dvojice morao bih ŽESTOKO da razmišljam.
 
Ali to je upravo lepota medijuma foruma, kad ljudi uđu da diskutuju, dobijem da vidim stvari koji mi nikad ne bi pale na um.
 
Butt seriously, ja volim i Aarona i Morrisona ali su meni oni skroz ko dupe i oko.
 
Aaron je vrlo direktan, sav u tekstu i manifestu, Morrison sav izokolan, u kontekstu i podtekstu.
 
Dalje, Aaron pokušava da sebe ubedi da je ateista a ateistu u sebi da boga ipak ima i da je dobar.
 
Morrison je ateista koji veruje da svi bogovi postoje, da su svi demoni stvarni i da mu ne mogu ništa jer on u njih ne veruje. Za razliku od drugih.
 
Aarona zanimaju raj i pakao, greh i iskupljenje, Morrisona seks-magija, rituali, čarobne reči i okultni simboli.
 
Dakle, meni su oni dve potpuno različite autorske figure, po interesovanjima, po temama, po tehnici rada, po svemu.
 
Čak mislim da bi, kada bi morali da se jedan od drugom izjasne (pod uslovom da Morrison uopšte zna ko je Aaron, a sumnjam da zna) da bi Aaron za Morrisona mislio da je škotski fićfirić koji se bavi svojim prčkanjem po strip-enciklopedijama i nema jaja da se bavi pravim temama a Morrison bi Aarona smatrao za nabusitu južnjačku seljačinu koja strip medijum koristi kao sopstveni blog. Otprilike bi se jedino našli na ideji da je Alan Moore odavno izgubio kompas.
 
Uzgred, dodaću da i kod Aarona ima cela ta ideja sa Baldrom kao glavnim i Torom sa svesnim uzimanjem uloge šampiona umesto vladara. Ali naravno, ne može da traje večno, pa u Catesovom i Kleinovom novom Toru sve kreće od toga da on mora da preuzme kraljevanje.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.577
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2969 on: 01-04-2020, 18:39:45 »
Mene više brine što sam u brzini napisao "Korbenovog Vama"!  :oops: Htedoh reći "Kordejevog Vama" i izvinjavam se gospodinu Kordeju, iako poređenje sa Korbenom ne može biti uvreda, samo po sebi. Avaj, tastatura ima svoj život...  :cry:

Elem, slažem se u vezi ovog što kažeš o razlikama između Morrisona i Aarona u mnogo čemu, i verovatno bih mislio potpuno isto pre par godina, ali:



Mislio sam konkretno na neke formalne sličnosti u načinu pripovedanja, i čini mi se da se ova može najbolje primetiti u Osvetnicima koje Aaron valjda još piše, u odnosu na JLA koji je Morrison pisao 90-ih. Ali, zaista, obojica vole superheroje, i čak se i Aaronova "mitologija" uvek vraća na to. Za razliku, na primer, od Sajmonsona ili čak - iznenađenje! - Kirbija, koji u suštini nisu mnogo zainteresovani za superheroje. Znam da će to o Kirbiju zvučati mnogima čudno, ali to je zato što pripisuju Kirbiju ono što nije njegovo. Ili su "čitali" Kirbija preko Morrisona, koji ne može da razume alternativu sopstvenom pogledu. Ili se možda može reći da je Kirbi bio zainteresovan, ali da su njegovi superheroji specifični i različiti od svih drugih u njegovo vreme. Skoro je svejedno, i to onda više postaje stvar semantike nego što dovodi u pitanje tezu da je Kirbi kao autor bio različit od svih drugih u svoje doba, čak i od Stena Lija. Ali to je za posebnu temu... drugom prilikom.


A Morrison je prilično uticajan među mlađima, čak i tamo gde se ne bismo nadali.

"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2970 on: 01-04-2020, 19:31:26 »
Oh, nisam znao za ovu kolekciju i Aaronov predgovor. OK, onda Morrison možda i zna da on postoji  :lol: :lol: :lol:
 
I, ja zapravo Aaronove Avendžerse tek treba da čitam, počeo sam ih kad su krenuli da izlaze ali sam pročitao samo prve dve epizode pa nemam za sada šta da kažem na temu toga liči li to na Morrisonov JLA. Ali pošto sam taj JLA obnovio jako skoro - oko nove godine - eto prave prilike da se tim poređenjem pozabavim pre pre nego kasnije.
 
Ovo za Sajmonsona i Kirbija mogu da potpišem, svakako. Obojica su radili u superherojskom kontekstu jer je to bo de fakto mejnstrim ali se kod obojice jasno videlo da ih ne zanima puki power fantasy i viđilantizam. Uostalom, Sajmonson trenutno radi Ragnarok koji nije, jelte, superherojski strip.
 
A Kirbijeve Eternalse spremam za obnovu pa i o njima možda napišem koju uskoro, sve, naravno dršćući od vaše stroge recenzije, druže Ridiculus.
 
Inače, i gornja djagnoza da je Gorr the God Butcher "glup" negativac je na mestu. Zato sam i napisao da Aaron svoje stripove (uz svu tehničku spretnost koju ima) radi kao svoj blog, baveći se temama koje njega privatno zanimaju i neretko je u njima ekstremno bukvalan. Ghost Rider i Wolverine su bili pogledi u Pakao, u Thoru Gorr the God Butcher je pogled u nebo na kome se ne vidi bog, naglašeno prost, nasilan simbol agresivnog ateizma koji je Aaronu potreban da bi u kontrastu sa njim mogao da kreira srazmerno suptilnu (po svom shvatanju i veri) verziju boga koji je skroman, skrušen, snažan ali osećajan, koji se ne meša u stvari zemaljske, na kraju dana, ali inspiriše nadu. Ponavljam, Aaron svuda piše kako je "bivši vernik" ali on čezne za ljubavlju božjom i Gorr the God Butcher je ono kako on, možda i ne sasvim svesno, vidi ateiste koji mrze boga jer nikada nisu upoznali njegovu ljubav a koju je on, prilično je verovatno, nekada u životu mislio da oseća.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.755
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2971 on: 01-04-2020, 20:46:20 »
Meni se Aronov Tor dosta dopao, uz ogradu da nisam dovrsio ovo sto je radio Majk Del Mundo, posto mi to jezivo bode oci i ne mogu da svarim. A dopao mi se i War of The Realms... Nisam poznat kao neki izbirljivi citalac, ali mi Mundov stil bas bas ne prija....

I samo da napomenem da mi je Hikmanov/Dautermanov XMen Giant special od proslog meseca FE-NO-ME-NALAN, i direktna referenca na onaj cuveni Morisonov&Kvajetlijev broj XMen u kojem nema dijaloga (osim jedne recenice na kraju).

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.124
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2972 on: 01-04-2020, 21:15:36 »
pozdrav Mehane, jesi li čitao Southern Bastards?
https://www.goodreads.com/book/show/22358444-southern-bastards-vol-1
ima besplatno da se čita online, fin strip koji se dešava u američkoj nedođiji.
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2973 on: 01-04-2020, 21:44:40 »
Jesam, ja sam Aaronov prilično verni pratilac. A i Latour je dobar crtač. Ima ovde mojih utisaka o Southern Bastards:
 
http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg597823#msg597823
 
 
Ovo što Milan kaže za Del Mundoa mi je sasvim razumljivo. Ja sam se zapanjio kad sam video da je on odabran za poslednji Aaronov serijal o Toru. Dobro, poslednji je tehnički King Thor a njega je uradio Ribić, ali poslednji tekući. Mednes. Mislim, Del Mundo je sjajan ilustrator ali je pogotovo u prvih nekoliko brojeva veoma naporan za praćenje. Pri kraju serijala se veoma primirio i to znatno više liči na Ribićev rad (u meri u kojoj Del Mundo uopšte sa svojom tenikom može da liči na Ribića), dakle, više je ikonično nego groteskno pa ako imaš snage, Milane, vrati mu se, nećeš se pokajati.

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.124
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2974 on: 02-04-2020, 01:47:08 »
Jesam, ja sam Aaronov prilično verni pratilac. A i Latour je dobar crtač. Ima ovde mojih utisaka o Southern Bastards:
 
http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg597823#msg597823
 

Хвала Мехо, срце си. Сад читам онај део где је полицајац главни, тј. из његовог угла. Успут, шта значи "трејд" у контексту стрипова?
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2975 on: 02-04-2020, 06:20:35 »
"Trejd" je skraćeno od "trade paper back" (ili TPB) a što je kolekcija nekoliko epizoda stripa u meko koričenoj "knjizi". Dakle, ono što se prodaje u knjižari. Naš izraz bio bi "kolekcija", ali eto, navikli smo ovako  :lol:

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.577
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2976 on: 02-04-2020, 11:06:06 »
Što se del Munda tiče, nisam previše iznenađen što je odabran, ali mislim da njegovi talenti nisu najbolje iskorišćeni. Del Mundo je najbolji od svih pomenutih crtača u prikazivanju začudnosti i magičnog, i to je sigurno jedan od razloga, ako ne glavni. Možda to sledi i zato što je njegov rad kompletniji i uključuje i kolor. Razlog nije ni bitan. Kad Ribić ili Dauterman prikazuju tako nešto, to je uglavnom bilo na plećima Deana White-a i Matta Wilsona, njihovih kolorista. Problem je što je Aaron (krivićemo njega, jer zaista ne znam koga bih drugog) želeo da njegov strip bude i mit, i metal, i satira i triler, groteskan, lep, zabavan, ozbiljan...

Ako ništa drugo, Del Mundo crta najmuževnijeg Thora... ili bar najmuževnijeg Chrisa Hemswortha.

A Kirbijeve Eternalse spremam za obnovu pa i o njima možda napišem koju uskoro, sve, naravno dršćući od vaše stroge recenzije, druže Ridiculus.

To!!! Mislim, ovaj prvi deo. Ja se uvek radujem kada neko hoće zaista ozbiljno da piše o Kirbiju.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2977 on: 02-04-2020, 11:39:02 »
Dobro, sad, "ozbiljno"... Nemojmo u startu očekivati nedostižno  :lol: :lol: :lol: :lol:
 
(Uzgred, malko će to da sačeka jer sam usred obnavljanja Simonsonovog Tora  :| :| :|  Ima tu znatno više od hiljadu strana, juče kad sam ženi dao Omnibus u ruke da vidi koliko je težak, zamalo ga nije ispustila)
 
 
Del Mundo istinski crta najmuževnijeg Tora i svakako mislim da si u pravu apropo toga da je odabran jer je najjači u tom začudnom i magičnom ali kako smo i primetili, pripovedanje malko pati zbog toga. Kasnije, kad se primiri, bude to lakše za praćenje. Na pamet mi u ovom trenutku pada naš dragi Tom Scioli koji ume i sam da udari u tom psihodelično, začudnom, mitološkom smeru ali zbog toga ne pušta da mu jasnoća pripovedanja padne. Utoliko, Del Mundo, pa i pomenuti Ward, su ipak nešto više ilustratori.

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.124
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2978 on: 02-04-2020, 18:49:47 »
"Trejd" je skraćeno od "trade paper back" (ili TPB) a što je kolekcija nekoliko epizoda stripa u meko koričenoj "knjizi". Dakle, ono što se prodaje u knjižari. Naš izraz bio bi "kolekcija", ali eto, navikli smo ovako  :lol:
У моје време се то звало алманах. Иначе, схватио сам да више волим европски стрип од америчког ( код филмова је обрнуто ) тако да мислим да ћу дозирано читати ове са бесплатних извора. Када будем имао опет неко питање или утисак да поделим писаћу овде само због тебе!
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2979 on: 02-04-2020, 18:53:59 »
Počastvovan sam  :lol: :lol: :lol: :lol:
 
Evropski strip je veoma cenjen u Srbiji (i staroj Jugoslaviji) tako da je tvoja preferenca deo jedne lepe tradicije. Mene su, inače, pre nekoliko godina zvali da pišem za kulturni dodatak Politike o stripu, al pošto ga je tad uređivala Ana Otašević (a ona me i zvala) a koja je francuski đak, morao sam da joj kažem da ja ipak mnogo više znam o američkom (pa čak i japanskom) stripu nego o evropskom koji ona bez sumnje ima u vidu kad kaže "strip".  :lol: :lol: :lol:  Mislim, žena mi je vazda bila simpatična pa nisam hteo da se pretvaram pred njom da znam nešto što ne znam. Al sam je uputio na nekog ko zna - Pavla Zelića  :| :| :|

Jerome Drake

  • 2
  • Posts: 42
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2980 on: 03-04-2020, 20:37:47 »
Pojavio se Batman: The Adventures Continue i podsjetio na neka veselija vremena. Nevjerovatno koliko je strip živahniji i bolji od aktuelnog kontinuiteta gdje je Tynion za volanom i čini se da ne zna da vozi. Ovaj je brz, pitak, kratak i jak u svakom segmentu. A vapi za daljim čitanjem. Doduše, meni je i Batman:Universe bio bolji od Kingovog... šta god ono bilo.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2981 on: 03-04-2020, 21:00:03 »
Pa, da, Paul Dini ponovo na Betmenu - to je definitivno razlog za slavlje  :| :| :|

Jerome Drake

  • 2
  • Posts: 42
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2982 on: 03-04-2020, 22:21:34 »
Sudeći po prvoj epizodi, u formi ko iz najboljih dana.

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.124
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2983 on: 04-04-2020, 00:31:42 »
Meho, jesi li čitao Sex Criminals? Krenuo sad na preporuku, ali nisam fasciniran. Tinejdž stvar.
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2984 on: 04-04-2020, 06:24:30 »
Pa... nije "tinejdž stvar", iako je prva epizoda vrlo smela - bar za američki mejnstrim strip - u tome kako se bavi ženskom seksualnošću u pubertetu. Ali Zdarski i Frakšn su pedigrirani majstori i strip ovu  i druge teme vezane za seks dalje istražuje kroz vrlo interesantan kontekst. Mislim, pisaću ja o ovome uskoro ali savetujem da nastaviš sa čitanjem, nema ga mnogo, super je nacrtano a i Fralšn ga piše iz sve snage.

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.124
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2985 on: 04-04-2020, 13:55:08 »
Ima 20 epizoda, barem na ovom sajtu preko koga čitam. Pročitao sam oko pola i dovršiću iako i dalje nisam fasciniran...možda zato jer me ta tema ne zanima toliko. :)
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2986 on: 04-04-2020, 15:29:45 »
Ma mislim, koga zanima seks, pa nismo deca, ali je ovo meni izuzetno dobro zanatski sklopljeno. Do sada je izašlo 26 epizoda, pa javi da doturimo ako poželiš da pročitaš sve.

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.124
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2987 on: 04-04-2020, 23:29:58 »
Хвала, али мислим да ме неће занимати највероватније.
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.124
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2988 on: 06-04-2020, 02:33:37 »
Nakon pročitanih svih epizoda  mišljenje o Sex Criminals mi se značajno popravilo. Reč je zapravo o neshvaćenim dušama koje traže svoj mir kroz sebi slične. Avaj, posebni su uvek u manjini i teško im je da opstanu pored mediokritetske većine.
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2989 on: 06-04-2020, 06:16:55 »
Suprb! Preporučujem Fractionovog Casanovu sada kad si se malo navikao na njegov stil pisanja. Casanova je mnogo manje "realističan" od Sex Criminals ali je vrlo uzbudljiv i braća Moon/ Ba su čuda napravila sa crtežom.

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.124
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2990 on: 06-04-2020, 13:18:12 »
Hvala, bacam se na to. Nego nije mi lako paralelno čitati i "debeli" roman Perl Bak i stripove.
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2991 on: 06-04-2020, 17:19:43 »
 Pre neki dan je drug Truman počeo sa nama da deli svoje utiske o serijalu Sex Criminals a ja sam kao nekakav sikofant krenuo da hvalim njegove autore, Matta Fractiona i Chipa Zdarskog. Kao nekom magijom, poklopiće se da danas u pregledu najsvežije pročitanih stripova pišem o novim radovima ove dvojice vedeta nezavisne scene (a koji, doduše, rade i visokoprofilne stripove za Marvel i DC u ovom trenutku, Fraction na Jimmyju Olsenu, Zdarski na Daredevilu). Alah, zaista, ponekad sve to tako uredi.
 
Prvi na redu za danas je November, odnosno prvi tom trodelne priče pod ovim nazivom a koji se, taj prvi tom, zove November: Vol. I: The Girl on the Roof.
 

 
The Girl on the Roof je, prikladno, i izašao još u Novembru, i bilo bi vam oprošteno ako biste, poneseni atmosferom i tim podnaslovom, pomislili kako je u pitanju nekakav romantični zaplet. Fraction je spisatelj visokog koncepta, svakako, ali on nije morissonovska figura u kojoj su koncepti uvek u prvom planu a unutarnji život protagonista sekundaran, niti je ellisovski cinik koji bi ljubavnu priču mogao da zamisli samo kao farsu. Sve je to sasvim tačno i ja vam čestitam na ovom sasvim racionalnom i, uostalom, oštroumnom toku misli, ali bili biste sasvim u krivu. The Girl on the Roof i November uopšte predstavlja povratak Matta Fractiona žanru mračnog, noar krimića kakav je znao da skuva na početku svoje strip-karijere.
 
Zaista, Fractiona publika koja ga zna od pre njegovog rada za Marvel pamti najpre po kolumnama za Comic Book resources i ranim Image radovima poput Five Fists of Science i Casanova. Ovaj potonji će svojom intenzivnom maštovitošću i izrazito leftfield interpretacijom špijunske matrice biti i Fractionova karta za ulazak u Marvel gde je radio i neke visokoprofilne serijale (prevashodno Hawkeye, Uncanny X-Men i Invincible Iron Man) pre nego što se, nakon Fear Itself najstrašnije smorio i rešio da jedno vreme radi samo creator-owned stvari. Sada je, čini se, ovaj talentovani scenarista našao dobar balans pa radi i za DC i za Image u pauzama pisanja televizijske serije koju sa suprugom Kelly Sue DeConnick radi za Legendary.
 
Elem, November je, dakle, krimić donekle zaista po uzoru na Last of the Independents koga je još  2003. godine Fraction uradio sa Kieronom Dwyerom za kalifornijski AiT/Planet Lar. Iako se, naravno, vide skoro dve decenije razvoja Fractiona kao mislioca i Fractiona kao zanatlije, još je Last of the Independents imao u najavi specifičan način na koji ovaj autor vidi krimić, sa posebnom pažnjom posvećenom atmosferi i prostoru potrebnom likovima za refleksiju.
 
November: Vol. I: The Girl on the Roof za razliku od Last of the Independents nije strip sa jednom pomalo romantičnom slikom kriminala i kriminalaca. Ovde nema tog duha nemira i nesputane slobode koja, eto, ima neku svoju cenu a koji je krasio rani Fractionov rad. The Girl on the Roof je definisan svojom teskobom, urbanom paranojom, osećajem bezizlaza. Ovo je osamdesetak strana stripa koji počinju slikom ograde napravljene od gvozdene mreže, a nastavljaju se poemom „No!“ engleskog pesnika Thomasa Hooda napisanom jedva godinu dana pre Hoodove rane smrti 1845. godine, a što je nastupila nakon nekoliko godina provedenih u ozbiljno narušenom zdravlju. Pesma „No!“ govori o Novembru u Londonu, magli i smogu od kojih se ne vide ni Mesec ni Sunce, gde nema ni leptira ni pčela, ni voća ni cveća ni ptica i mada se strip November dešava u Americi (sudeći po urbanim prizorima koje Elsa Charretier majstorski predstavlja – negde na istočnoj obali) a maglu zamenjuje kiša, teskobnost Hoodove poeme je uredno prisutna.
 
The Girl on the Roof je izuzetno intrigantan rad jer njegovi autori uspevaju da priču samo započnu, ni slučajno razviju, kroz četiri vinjete o četvoro likova koji su, to je sasvim jasno, povezani zajedničkim zapletom, a da nam taj zaplet prikažu samo u najnascentnijoj formi. Utoliko, o čemu se u November radi još uvek ne znamo, ali intriga postoji i interesovanje da vidimo šta će biti dalje je na visokom nivou.
 
Fraction i Charretierova idu na vrlo „indi“ senzibilitet pričajući veliki deo narativa kroz dvanaestopanelne mreže na svakoj tabli. Ovo je veoma usitnjena, intenzivno fragmentirana forma pripovedanja u kojoj delići scena i misli slede jedni druge, često ne u hronološkom redosledu već više po principu slobodnog asociranja, dajući nam priču ne onako kako se odvijala nego onako kako umovi protagonista skaču sa krešenda na krešendo u njoj, smenjujući emotivne uzlete besa, stida, krivice, tuge, kroz slike, često za sebe sasvim nejasne, i komadiće teksta koji daju samo sentiment a skoro nimalo konteksta. Ovo, da se razumemo, može da bude naporno ili iritirajuće za manje strpljivog čitaoca, pogotovo jer je, kada pročitate ceo prvi tom, jasno da će kontekst biti razotkriven najverovatnije tek u finalnom tomu trilogije, ali autori svoje majstorstvo demonstriraju i tako što, poput neke jako iskusne striptizete, veoma dobro odmeravaju koliko mogu da nam pokažu da bismo ostali užasno napaljeni a da se money shot odlaže na čitavih godinu dana.
 

 
Konkretno, prva od četiri vinjete se tiče titularne „devojke na krovu“, Dee koja dobija posao o kakvom je mogla samo da sanja i koji se, kako i kaže njen tajanstveni poslodavac, Mann može opisati sledećim rečima: „Suviše dobro da bi bilo istinito? Ne. Suviše dobro da bi bilo legalno? Svakako.“
 
Dee je angažovana zbog svoje ljubavi ka enigmatici i britkog analitičkog uma ali njen novi posao je vrlo banalan – mada dobro plaćen, no, Dee će brzo otkriti da novac ne donosi i sreću. Najveći deo njene prve vinjete nam pokazuje isečke njenog života koji je ispunjen frustracijom i sukobima tako da su kratki uvodni i završni momenti razgovora sa poslodavcem, kao uokvirujući segmenti ovog prvog toma način da nam se sugeriše dramatična promena koja se ne tiče samo Dee, ali o kojoj do kraja nećemo mnogo saznati.
 
Ono što hoćemo saznati je da ovde ima i drugih likova i posebno su dve središnje priče primeri majstorskog preplitanja veoma malog, skoro banalnog zapleta u kome dve žene koje se ne znaju dolaze u kontakt jedna sa drugom, a sa bogatim i dubokim karakternim radom koji ovde odrađuje najveći deo posla. Nakon što zaklopimo The Girl on the Roof i dalje ne znamo šta se događa ali imamo likove u koje smo jako investirani jer smo sa njima proživeli nekoliko sati traumatične, dramatične noći ispunjene naporima i stresom, i imamo obrise zavere koja nam se pokazuje samo u parčićima i u pokretu, ali nas nepogrešivo hvata na udicu i vuče unapred.
 
Charretierova – nakon radova za velike kuće na Harley Quinn, Bombshells, Unstoppable Wasp itd. – ovde odrađuje najveći deo najtežeg posla sekući priču na parčiće i praveći zastrašujuće brze i smele rezove, prebacujući nam fokus pažnje na sasvim druga mesta, predmete i likove usred nedovršenih misli i još uvek tekućih rečenica, kako bi nas držala u sinhronizaciji sa razbacanim umom protagonistkinje Dee. Dvanaest panela po strani je, naravno, pakao za svakog crtača i Charrtierova uspeva da skoro pa thumbnail-art pretvori u funkcionalni narativ dinamičnim radom „kamere“ i pažljivom obradom likova koji su svedeni na ikoničke, funkcionalne i izražajne elemente, sa samo najneophodnijim elementima pozadine. Ritam od četiri panela po kaišu se prekida i lomi onako kako je potrebno udarati akcenat u izražavanju trenutne misli, a ovo izuzetno dobro predstavlja i afekte protagonista, zamenjujući potrebu da se tekstom ili prenošenjem kamere na neko drugo mesto dodatno „objašnjava“ šta se događa, November je strip intenzivno usredsređen na to kako protagonisti doživljavaju okruženje radije nego na samo okruženje, a uz sve prikladne napomene o nepouzdanom naratoru koje ovo podrazumeva.
 

 
Ovo je, dakle, veoma impresivan rad i svoje autore prikazuje na vrhuncu njihovih profesionalnih karijera, ali svakako mu treba prići dobronamerno i sa strpljenjem. November svoj rasplet, pa, iskreno, čak ni zaplet, neće pokazati u prvom tomu i mada je drugi zakazan za Maj, videćemo koliko će aktuelna svetska kriza da ove planove poremeti. Opet, na čisto pripovednom nivou, nemoguće je ne diviti se tome kako The Girl on the Roof rukuje likovima, protokom vremena, „osećajem“ grada, pomenutom teskobom koja nije samo predmet kriminalističkog zapleta već i sasvim svakodnevnih problema likova koji žive u istom gradu, u različitim socijalnim krugovima, pa i različitim klasama. Iako je November „očigledno“ krimić, on je istovremeno i humanizovan rad, onako kako određeni nezavisni stripovi skoro programski umeju da budu, bežeći od ikoničkih likova „većih od života“ i pokazujući nam ranjivo ljudsko telo i dušu (sama Dee, recimo, ne samo da je socijalno neuklopljena lezbijka koja ide po striptiz barovima i kiti sisate plseačice dolarima, već i hoda sa štakom).
 
Fraction ovde vrlo iskusno razume kada je potrebno da se oglašava a kada treba da ćuti i da pusti druge da rade svoj posao. Njegovi dijalozi su uvek bili efikasni, Fraction je rano u svojoj karijeri sebi zadao maksimum reči koje likovi smeju da imaju na stranici, a ovde se najviše usredsređuje na davanje samo najosnovnijih informacija o kontekstu (fragmenti sećanja Dee) i dijaloških razmena koje su u jednakoj meri bitne za karakterizaciju koliko i za teranje radnje napred. No, opet, on zna da Charretierova na crtežu i Matt Hollignsworth na koloru mogu da urade više slikama nego on sa hiljadu reči pa je „krimi“ senzibilitet stripa velikim delom njihova zasluga. Hollinsgworth ovde pokazuje koliko je spretan i kada na meniju nije bogati, topli kolor za koji smo ga toliko hvalili prošle nedelje na Seven to Eternity. November ima tu atmosferu hladne, jesenje noći u gradu, kiše i tmine i Charretierova već veliki deo te atmosfere kreira dubokim, crnim senkama i odsusttvom svetla i detaljnih pozadina. Hollihgsworth onda na to dodaje smirene, uzdržane tonove, bez gradijenata, dajući svemu veoma „stripovski“ ali i veoma „noar“ ugođaj. Leterer Kurt Ankeny je onaj ko ovde može da izazove najviše kontroverze i mrštenja s obzirom da je njegov – reklo bi se ručno rađeni – tekst vrlo karakteran ali ne lak za čitanje. November je strip u kome nema „stripovskih“ stilizacija u prikazivanju scena, nema ispisanih zvučnih efekata niti teksta koji ispada iz balončića ili menja font tako da Ankeny radi mnogo sa jako ograničenim alatom i meni se, na posletku, dopada kako se uklopio u ovaj ansambl.
 
November je, dakle, fascinantan projekat i baš ono što nam od Image Comicsa treba sada kada Vertiga više definitivno nema. Uz upozorenje da ovde pričamo o dugorčnoj investiciji pažnje i interesovanja, dajem najtopliju preporuku za čitanje.
 

 
 
A onda da vidimo šta je u međuvremenu Chip Zdarsky, trenutno veoma cenjen zbog Daredevila i recentnih radova sa Spajdermenom, radio u nezavisnoj sferi.
 
Ili, da li baš ZAISTA nezavisnoj? ComiXology je, na kraju krajeva, firma koja drži najveći deo tržišta digitalne distribucije stripova i već više od pola decenije je u vlasništvu Amazona. Po „normalnim“, kapitalističkim pravilima, ComiXology je srce korporacijske Amerike, ali po senzibilitetu, pa, recimo da je njihov ComiXology Originals program, u kome već dokazani autori rade originalne stripove za ovaj servis, bliži tim nekim nezavisnim kućama poput Ahoy ili Vault.
 
ComiXology Originals još uvek nije proizveo nekakav game changer, strip zbog koga će ovaj servis postati nezaobilazan i za najtvrdokornije čitatelje papirnih izdanja – zapravo selekcija mangi koje ovaj servis donosi kao „originale“ je za sada uzbudljvija od „pravih“ originala – ali jeste doneo nove i originalne stripove Richarda Starkinga, Andyja Digglea, pa, evo sada i Chipa Zdarskog.
 
Zdarsky se, inače, ne zove Chip Zdarsky kao što se ni Matt Fraction ne zove Matt Fraction. Fractionu je pravo prezime Fritchman a Kanađanin Zdarsky se zapravo zove kao kada biste basistu i gitaristu Iron Maiden spojili u jednu osobu: Steve Murray. Ne da je to bitno na nekom kosmičkom planu ali je lepo znati pa i pomisliti da se ni Jason Loo, partner od Zdarskog na projektu Afterlift, verovatno ne zove BAŠ Jason Loo i, kako je u pitanju Kanađanin kineskog porekla, da je njegovo ime kompleksnije i egzotičnije u svojoj originalnoj formi.
 

 
Dakle, Afterlift je bio miniserijal koji je počeo da izlazi u Oktobru i nedavno se završio petim brojem da bi ComiXology promptno izbacio i kolekciju koja je u trenutku dok ovo kucam na sumanutom, osamdesetšestpostotnom popustu pa je možete kupiti po ceni jedne jedine epizode od devedesetdevet centi (plus PDV). A vredi.
 
Afterlift, svakako, nije najbolji strip koji sam pročitao ove nedelje, niti nekakav novi prodor za Zdarskog i Looa ali kao projekat nastao da se zaradi za malo hleba i usput promoviše digitalni distributivni servis originalnim autorskim radom, on je i vrlo prijatan za čitanje.
 
Sam naziv je igra reči koja spaja engleski izraz za zagrobni život i aluziju na rajdšering servise a u glavnoj ulozi imamo Janice Chen, mladu američku Kineskinju koja je – na užas svoje porodice – batalila studiranje i za život zarađuje (i to JEDVA) vozeći kolima (kupljenim od njenog dela babinog nasledstva) strance u noći. Rajdšering je, naravno, danas kontroverzna tema, spoj ultimativne neoliberalne fantazije o neograničenoj moći i fleksibilnosti tržišta sa socijalnom realnošću u kojoj proletarijat gubi svoju delatnu karakteristiku i pretvara se u sve siromašniji i nemoćniji prekarijat dok firme koje Iz godine u godinu radom gube novac postaju sve bogatije na ime sulude investitorske politike. Afterlift se samo malo dotiče ove dimenzije našeg sveta i brzo se od slice-of-life narativa pretvara u fantastičnu priču o putovanju u zagrobni život i borbi za dušu mlade devojke Suzanne koja je umrla predoziravši se koktelom opioida. Suzanna je (uglavnom) katolkinja i njeno samoubistvo, iako nikog njime nije povredila do sebe, ispunjava kriterijum da demon Dumu dođe i, koristeći Janiceinu uslugu prevoza, poveze je u pakao.
 
Afterlift je jednostavna, priča koja, bez obzira na svoju potencijalno složenu duhovnu i mitološku zapletenost, zapravo ima u sebi jednu skoro školsku čistotu. U njenom središtu je Janice, ćerka koja je razočarala roditelje, sestra koja je izdala sestru, drugarica koja je odbacila sve svoje prijatelje i Afterlift je, na kraju dana priča kako ona pronalazi veru, ali na onaj najbolji način, kakav drugi vernici uglavnom nemaju prilike da sami iskuse: suočavajući se sa konceptima greha i iskupljenja, pakla, raja i čistilišta i dobijajući priliku da donese odluke koje će na kraju definisati kakva je ona zaista osoba. Zato, na kraju krajeva i imamo umetnost uopšte i strip partikularno, da bismo ovakve priče mogli da pričamo, čitamo i promišljamo – mislim, raj i pakao su, jelte, svuda oko nas a odluke koje donosimo od nas prave njihove arhitekte.
 
U ovom stripu su stvari, srećom, znatno „žanrovskije“ i dinamičnije od naših svakodnevnih života i kada Janice odluči da Suzanni pomogne ovo podrazumeva sumanutu jurnjavu kolima kroz purgatorijum i sam pakao, borbe mačevima (i pištoljima!!!) sa demonima, susret sa samim Luciferom koji će svoju filozofiju zla objasniti na najjednostavniji, najplastičniji način, ne baveći se partikularnim mitološkim detaljima već demonstrirajući da je zlo, prosto, sila bez kontrole. Tu je i pali anđeo koji nije izgubio svoja krila, a koji je em crn em gej, a što ne samo da podseća da je ovo strip sa kraja druge decenije dvadesetprvog veka gde smo se, hvala Sotoni, konačno odmakli od ideje da je beli, protestantski mitološki i sociološki ključ default pozicija za svu popularnu kulturu, već i šire, služi kao prečica da podseti na taj neki inkluzivni pristup ovoj pripovesti koji autori forsiraju. Glavna junakinja je, na kraju krajeva, Kineskinja čiji su roditelji originalno bili budisti ali je otac posle smrti njene sestre prešao u neki hrišćanski kult koji ga je solidno ošišao za keš i ovo je tako američki stereotip kakav samo pošteni Kanađani mogu da ovako dobro pogode u jednom kratkom, slatkom stripu. Zagrobni život Afterlifta, prigodno, ima formu preseka svih mitologija i verovanja iz istorije sveta, uzimajući partikularna imena i mesta onako kako odgovara onome ko ih u tom trenutku posmatra ali temeljeći se na neprolaznosti ideje da je zagrobni život ono gde se čoveku posle svega meri šta i ko je bio za života i razrezuje po zasluzi.
 
Utoliko, Janice od devojke što od krivice beži u neodgovornost tokom ove avanture izrasta u nešto više, pronalazeći ne samo svrhu već i svoj poziv i mada ovo nije najelegantnije razrešeno u finalu, jer strip prelazi iz akcione avanture na jednu filozofskiju ravan u samom finalu i to je malo nagao, nezarađen prelaz, opet je osećaj koji sve na kraju ostavlja dobar i filozofski optimističan.
 

 
Jason Loo nije mnogo poznat široj publici jer je njegov najveći rad, The Pitiful Human-Lizard (koga sam crta i piše) vrlo „kanadski“ strip i osim njega je najdalje do mejnstrima dobacio radeći jedan tom IDW-ovog Kill Shakespeare. No, za ovog će se momka, sigurno tek čuti jer je Afterlift vrlo siguran i konzistentno ubedljiv rad. Loo nije najdetaljniji crtač svih vremena i Afterlift, kao akciona priča, deluje korektno ali ne nešto ekstra atraktivno. No, Afterlift kao indie ljudska drama mora da ima i protagoniste sa „pravim“ emocijama, sposobnim i da odu u sasvim žanrovske ekstreme komedije i akcije i Loo je ovde na svom terenu. Dok su akcione scene relativno svedene i pripovednu jasnoću često stavljaju ispred spektakla, gluma Loovih likova je ono što upada u oči sa pažnjom koju crtač posvećuje tome da se „normalni“ ljudi u vrlo nenormalnim okolnostima – shvatanja da pakao i raj postoje, da su demoni stvarni a anđeli imaju krila i moćne mačeve – ponašaju uverljivo, onako kako bi slučaj bio u nekom sasvim drugom stripu, recimo, iz pera Terryja Moorea ili Craiga Thompsona. Loo takođe savršeno uklapa sasvim mundane prizore ljudi u odelima, automobila i urbanih četvrti severne Amerike, sa tminom pakla i demonima inspirisanim maskama iz indonežanske mitologije (koje crtač pamti iz kuće svog ujaka). Opet, Loo ne ide na prenaglašenu dramu, rezonujući da strip, radi svog filozofskog poentiranja, mora da izbegne odlazak u „čist“ žanr pa su automobilske jurnjave atraktivne ali ne hipetrofirane po tonu, dok se borbe rešavaju bez previše kinematskih kadriranja i spektakla. Kolorist Paris Alleyne, takođe Kanađanin, afričkog porekla, ovde vrsnim radom oplemenjuje Looov crtež, bojeći toplim tonovima porodične i urbane scene sa početka, prelazeći u snažnije nijanse crvene i žute kada krene demonska akcija, gradeći tmurnu, turobnu atmosferu u paklu pažljivim gradiranjem sive, ljubičaste, tamnozelene i plave i odlučujući se za svetle, vodenim bojama nalik prozračne kolore pred rajskim vratima. Alleyne je mladi umetnik koji je imao tek nekoliko tezgi na naslovnicama za Marvel i Image ali po onome što je tamo pokazao, kao i po koloru za Afterlift, pričamo o čoveku koji će imati izvanrednu karijeru kao kolorist. Paket zaokružuje leterer koga smo prošle nedelje jako hvalili za Grafity’s Wall. Aditya Bidikar se već odavno u mom srcu parkirao sa These Savage Shores i Indus i na Afterlift dokazuje svoju visoku klasu, dinamizujući Loov crtež i dajući svemu potrebni ekspresivni raspon.
 
Afterlift je, na kraju dana, „mali“ strip, sa jednom jasnom porukom i vrikoprofesionalnom egzekucijom. On neće izroditi serijal niti će njegove likove ljudi nositi na majicama dvadeset godina od sada ali ovo je kvalitetan, fokusiran rad koji se čita lako i pokreće emociju u čoveku. Ponekad je to apsolutno dovoljno.
 

 
Za treći strip danas odabrao sam The Weatherman, Imageov serijal koji je krenuo polovinom 2018. Godine i do danas naređao urednih dvanaest brojeva u dve „sezone“. Obe sezone su skupljene u dve fine kolekcije (takođe trenutno na 36% popusta na ComiXologyju ako vam se troše pare) od kojih je druga izašla krajem Februara i ovo je jedan od onih stripova kojima Image podseća na to zašto je u pitanju treći po važnosti – i popularnosti – izdavač u Severnoj Americi. Svakako, Dark Horse ima veću tradicionalnu „težinu“, pogotovo sa imperijom koju je unutar ovog izdavača sagradio Mike Mignola, da ne pominjem reprinte EC-ja i sjajne stvari koje trenutno tamo rade Jeff Lemire i Karen Berger, pretvarajući polako Dark Horse u zamenu za nekadašnji Vertigo itd. ali Image je firma koja i dalje uspeva da lansira najveći broj vitalnih serijala po jedinici vremena, koji će ne samo obeležiti trenutnu strip-epohu već i pružiti pipke dovoljno daleko u mejnstrim da se takmiče sa „velikim“ kolegama što imaju korporacijsku zaleđinu. Naravno da IDW, BOOM!, Dynamite, Vault itd. imaju svoje uspehe, ta pričali smo onoliko i o Locke & Key i o Codi itd., ali Image uspeva da konzistentno porađa visokokvalitetne strip-produkcije koje imaju taj zapaljivi kombo moćnih ideja i jake egzekucije, prikazujući renomirane autore u njihovim najboljim izdanjima (Fraction, Remender, Hickman, Brubaker, Philips, Dragota, Opeña, Warren Johnson...) ali pružajući i ljudima sa nešto manje iskustva priliku da se pokažu rame uz rame sa zvezdama.
 
The Weatherman je upravo pokazni primer ove Imageove filozofije tretiranja svakog svog stripa podjednako ozbiljno. Njegovi kreatori, Jody LeHeup i Nathan Fox nisu neke velike zvezde u svetu severnoameričkog stripa – LeHeup se do sada prevashodno bavio uređivanjem (radeći za Marvel, između ostalog na ikoničnom Uncanny X-Force) i ima samo jedan prethodni serijal za Image kao scenarista (Shirtless Bear Fighter, naravno), dok je Fox prevashodno komercijalni ilustrator i podučitelj čiji je stripovski CV takođe veoma kratak (pojedine epizode Vertigovog DMZ, jedan miniserijal za Marvel) – ali je The Weatherman serijal visokog koncepta, eksplozivne izvedbe, sa pažljivim uredničkim radom Josha Johnsa koji LeHeupa zna još iz vremena sarađivanja za Valiant i strip koji može da stoji rame uz rame sa uratcima poznatijih kolega.
 

 
Image Comics, naravno, nije firma u kojoj urednici mnogo diktiraju šta i kako mora da se radi. Kada nema brige o decenijskom kontinuitetu i likovi i priče su u vlasništvu samih autora, urednik može da se bavi svojim osnovnim poslom, dakle, UREĐIVANJEM materijala, brigom za njegovu unutarnju konzistentnost, ritam, ton i mada u nekim od Imageovih izdanja vidimo da su autori imali mnogo veću moć od samih urednika, čini se da je The Weatherman pokazni primer jednog izvrsno sklopljenog tima na delu gde je svako razumeo šta mu je posao i priču, razbarušenu i nepoćudnu, na kraju spakovao u urednu, visoko funkcionalnu formu.
 
The Weatherman je, za početak, naučnofantastični strip koji se događa u poznom dvadesetosmom veku. Zemljani su do 2770. godine uspešno kolonizovali najveći deo Sunčevog sistema, sa Marsom koji je bujajuća, vrlo urbanizovana sredina ali i funkcionalnim kolonijama na Veneri, pa i Titanu. Glavni junak, Nathan Bright je čitač vremenske prognoze na marsovskoj televiziji i svojevrsna zvezda koja, uprkos tome da firme zadužene za to zapravo kontrolišu vremenske prilike umesto da ih samo prate i predviđaju, od svog segmenta emisije vesti pravi šou zbog koga ga prepoznaju i – uglavnom – vole kad izađe u čaršiju.
 
Iako je u pitanju XXVIII vek, Mars koji vidimo u The Weatherman najviše podseća na Ameriku, jelte, kasnog XX i ranog XXI veka. Leteća prevozna sredstva koja piče po plavom nebu iznad grada Redd Bayja na stranu, prizori iz The Weatherman na početku stripa pokazuju nam užurbanu, vitalnu urbanu zajednicu gde biznis cveta, rase i kulture se mešaju slobodno i bez mnogo razmišljanja i niko ne pita kako se oblačite ili kojim naglaskom pričate. Nathan Bright se u ovo društvo uklapa projektujući personu ekstrovertnog minornog selebritija koji istovremeno nema prebogat socijalni život, ali voli svoju kerušu, ramen i šale na svačiji, a najviše sopstveni račun. Nathan Bright je, dakle, onako kul kako može da se dopadne nama, nerdovima koji čitamo stripove, a da ipak zrači aurom osobe koja ima prepoznatljivost pa i uticaj i među normalnim ljudima.
 
Već na kraju prve epizode SVE ovo se ruši i The Weatherman se izmeće u nečuveno razuzdanu akcionu priču koja istovremeno isporučuje sve trope što ih očekujemo od klasičnog fish out of water akcijaša, a da ih je istovremeno svestan i pažljivo ih dekonstruiše i potkazuje kako priča odmiče. U tom smislu The Weatherman uspeva da ima i jare i pare, nudeći eksplozivan komad sa puno pucanja i klanja – nešto kao da ste Neveldinu i Tayloru dali da režiraju rimejk Čoveka iz Akapulka – a da istovremeno ispada i pametan, baveći se ne samo visokim naučnofantastičnim konceptima već i nijansirajući svoje likove pažnjom kakvu ovi obično ne uspevaju da dobiju u stripovima ovog nivoa intenziteta.
 

 
Jer, mislim, intenzitet je ogroman. Bright vrlo brzo nakon početka stripa biva uvučen u poteru epskih razmera, koja se nalazi u preseku nekoliko istovremenih zavera iza kojih stoje tajne državne službe, terorističke organizacije, kriminalni sindikati i plaćeničke firme i postaje deo potpuno nekompatibilnog ali do kraja iznenađujuće funkcionalnog ansambla likova skupljenih sa potpuno različitih strana zakona i sa potpuno različitim motivacijama, ali koje ljuta muka natjera da se usredsrede na dosezanje istog cilja. Ovaj cilj – kontraintuitivno ali možda i genijalno – uključuje potragu za mekgafinom koji će učiniti da Nathan Bright nestane. Ne da samo umre – što bi bilo suviše jednostavno – već da bude poništen, izbrisan. Zašto? Ne bih da spojlujem ali dovoljno je reći da je na kocki život na Zemlji i Marsu a da će nervozni, nerdi Nathan Bright, svestan da će se epska avantura u kojoj učestvuje u NAJBOLJEM scenariju završiti njegovim nestajanjem, ljude koji aktivno rade na njegovom uništenju negde pred kraj druge sezone nazvati svojim prijateljima.
 
Ova druga sezona se, evo MALOG spojlera, dobrim delom dešava na Zemlji koja prolazi epohu INTENZIVNE medmaksovske postapokalipse u kojoj preživeli ljudi rade NEZAMISLIVE stvari da bi očuvali ono malo života i društva što je preostalo i u ovom delu stripa The Weatherman demonstrira i svoje najveće nedostatke. Ovo nije preteška priča za praćenje, pa je i pored obilja likova i zavera koje se međusobno prepliću u njegovom narativu, uvek jasno kuda su naši junaci krenuli i šta ih motiviše – a to je stvarno minimum koji jedan pošten akcioni strip treba da ispuni – ali u nastojanju da se u drugoj sezoni urnebes koji je prva donela sa svojim revolucionarnim preokretima, visokim body countom i agresivnim naučnofantastičnim tropima, da se taj urnebes premaši, priča dobija gotovo fantazijski preokret sa (pseudo)naučnim tezama koje su pokretale prvu sezonu što se izmeću u još pseudonaučnije, gotovo farsične ideje. Istovremeno, LeHeup i Fox uvode likove koji gotovo kao da su upali iz nekog drugog stripa – konkretno iz nekog stripa koji su radili Le Tendre i Loisel, recimo – i The Weatherman u ovom svom središnjem delu trilogije skoro da menja žanr, prepuštajući začudnosti mesta, stvorova i događaja da maltene odnesu prevagu nad tvrdim karakternim radom i uverljivom pseudonaukom koje smo do tog momenta gledali.
 
Maltene, ali srećom, ne sasvim. Iako su neki od koncepata iz druge sezone dosta neplauzibilni, pogotovo u sklopu znanja koje smo stekli u prvoj, energija stripa je toliko velika a glavni likovi toliko čvrsto postavljeni da uspevaju da sa sobom povuku priču čim ona zapreti da se zaglibi u zemaljskoj politici i mnoštvu novih likova.
 

 
Opet, istovremeno, nauka, tehnologija i njihove društvene aplikacije ali i uticaj na evoluciju društva su uvek interesantno osmišljene i u The Weatherman vidimo bizarne, ali pravoverno naučnofantastično-socijalno-kritičke ekstrapolacije tehnologije virtuelne realnosti koja, stimulišući sva čula a ne samo vid i sluh, cveta kroz pornografsku industriju ali dobija zloslutne dimenzije kad postane jasno da će neki ljudi dobro platiti da virtuelno muče druge osobe koje će svako virtuelno sečivo ili plamen osećati kao da su stvarni.
 
Ovaj strip ipak živi i umire na temelju svojih likova i nije slučajno da je u njegovom naslovu upravo onaj glavni iako je on veliki deo vremena samo putnik u karavanu koji vode drugi – obučeniji za akciju i, valjda, spremniji da ubiju. Bright je moralno i emotivno težište priče oko koga se okreću otvrdli policijski službenici, plaćenici sa privatnim agendama, naučnici koji ga preziru, pa čak i preživeli Zemljani. On je onaj „stripovski“ lik koji ide unaokolo i sapliće se pa i pada „unapred“, uz ludu sreću, ali i jedno ipak plemenito srce koje kuca u grudima što se najvećma koriste za ispaljivanje frivolnih šala kad im je najmanje mesto. Utoliko je dubina Brightovog lika primamljivija kao motiv oko koga će biti izgrađen treći tom The Weatherman, i gde će komedija, akcija i tragedija imati najveće uloge da sa njima igraju.
 
Nathan Fox je ovim stripom sebe stavio na mapu crtača u severnoameričkom stripu na spektakularan način. The Weatherman je strip u kome se izuzetan, gotovo pahekovski preteran dizajn (zgrada, opreme, plovila, uniformi, oružja...)  spaja sa anarhičnom energijom pripovedanja i jednom gotovo nezaustavljivom SIGURNOŠĆU linije sa kojom se crta. Znam da je hvaljenje jednog crtača tako što ćete ga uporediti sa drugim, poznatijim, bedna praksa, ali Fox je jedan od retkih autora koji može da priđe Danielu Warrenu Johnsonu po tome kako će svaku geometrijsku logiku rastegnuti i izlomiti da dobije tačno onaj naboj silovitosti koji mu je potreban, a da ne žrtvuje jasnoću prizora i smera u kome se radnja odvija. Ako kažem da je Fox prevashodno ilustrator, istovremeno mislim i da je taj ilustrator u sebi godinama krio strip-crtača koji se borio da izleti napolje i pokaže šta zna. Weatherman je onoliko preteran i urnebesan koliko je dovoljno da se shvati da, pored sve primamljivosti ideje da bi od ovoga mogla da se napravi televizijska serija, ona nikada ne bi mogla da uhvati snagu i distorzirani ton stripa. Foxove kompozicije su sumanute i naizgled anarhične ali uvek i u svakom trenutku ČITLJIVE. U borbi žene sa nožem protiv trostruko težeg oklopljenog muškog protivnika, Fox razmazuje udove po papiru jer se kreću prebrzo za „kameru“ i uklapa gomilu sitnih panela da oslika jedan neprekinuti pokret kojim ona čini nezamislivo. I sve je to sasvim jasno, sasvim tečno, sasvim PRIRODNO. Drugde vidimo scene demonstracija na Marsu i možemo da prepoznamo individualne likove u masi, pa scene kosmičkih plovila koja se sudaraju u svojim orbitama, sumanute ulične jurnjave automobilima i rafale kojima se u sekundi ubijaju čitave jedinice vojske – Fox sve ovo odrađuje sa jednakim balansom jasnoće i groteskne, neprirodne, samo u stripu moguće iskrivljenosti linija, nakrivljenosti geometrija panela, komprimovanja vremena da vidimo nemoguće i pomislimo da je moguće. Kada se u drugoj sezoni akcija apgrejduje na praktično Kaiđu vs. Transformers nivo, Fox kao da samo otvori novi ventil na tušu i krene da crta još neverovatnije prizore.
 

 
No, nije ovaj strip samo akcija. Likovi u njemu, kako rekosmo, drže temelje i oni su ikonički dizajnirani (gledajte Nathanovu frizuru, Amandin beli oklop, Marshalov kauojski šešir i brkove...) a istovremeno stripovski ekspresivni sasvim u skladu sa maničnom energijom priče. Sam Nathan je izuzetan kao lik i u komičnim scenama koje mu prirodno leže i, zapravo, malo mi je i žao što The Weatherman treba da se završi trećom sezonom jer je ovo lik sa kojim bi možda moglo još toga da se radi.
 
Iskusni Dave Stewart je radio kolor za prvi tom dok ga je u drugom nasledio manje poznati ali odlični Moreno Dinisio i The Weatherman veliki deo svoje atmosfere i identiteta bazira na njihovom radu. Ovo je strip jarkih boja, futurističkog optimizma u čijem srcu raste ogromna pretnja i ovaj kontrast između raspoloženja je sjajno uhvaćen u crtežu koji je nervozno energičan, često namerno „ružan“ i koloru koji je uvek intenzivan, pun primarnih boja, ŽIV. Ni Stewart ni Dinisio ne baziraju „futurističnost“ koju strip treba da posreduje na vidljivim „kompjuterskim“ kolorisanjima, ovde nema napadnih gradijenata, kompjuterskog umekšavanja svetla ili rastera, već svuda idu na prirodnije ali i dalje jarke, snažne, ponosne boje koje se savršeno uklapaju uz ton crteža i radnje. Leterer Steve Wands je iskusni profesionalac koji je radio neprebrojne stripove za razne izdavače (Betmena, Flasha, Trinity, Supergirl, Gideon Falls, Six-Gun Gorilla...) ali koga najlepše pamtim iz odličnog Starve gde je radio letering preko crteža Danijela Žeželja. U The Weatherman, Wandsov letering je integralni deo anarhične ali usmerene energije crteža i pripovedanja, umećući zvučne efekte da oživi scene akcije ali i kontrolišući ton i intenzitet dijaloških razmena suptilnim promenama veličine i pozicije fonta.
 

 
The Weatherman je, kako već rekosmo, još jedan Imageov uspeh i potvrda da se i manje poznati autori mogu pokazati kao fantastično kreativni kada imaju podržavajuće okruženje, dobru produkciju, urednika koji razume ton i energiju stripa i dovoljno vremena da se sve uradi po najvišim standardima. Naravno, The Weatherman neće nikada biti prodavan onako kako se prodaju Avengersi niti bi, siguran sam, televizijska adaptacija ikada mogla da ima intenzitet koji strip emituje sa svake table, ali tim je važnije prepoznati ga kao fenomen koji, na kraju krajeva, može da nastane i postoji samo u stripu, sa kompleksnom, razrađenom vizijom sveta i energijom koja bi u svakom drugom medijumu koštala daleko više nego što može da se zaradi. Slavimo The Weathermana za to što jeste, slavimo ga onako kako on slavi svoj medijum i daje mu sve što ima dok od njega uzima sve što ovaj može da ponudi. Slavimo ga!

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.577
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2992 on: 06-04-2020, 19:00:38 »
U sred sam troipočasovnog intervjua sa Stephen-om Bissette-om, pa nemam previše vremena ni za pažljivo čitanje ovolikih postova, kamoli detaljan komentar, ali osvrnuću se na par stvari:

ComiXology Originals još uvek nije proizveo nekakav game changer, strip zbog koga će ovaj servis postati nezaobilazan i za najtvrdokornije čitatelje papirnih izdanja – zapravo selekcija mangi koje ovaj servis donosi kao „originale“ je za sada uzbudljvija od „pravih“ originala

Nikad i neće proizvesti. Zato što ljudi ne shvataju dobro koncept "digitalnog" u odnosu na potencijal stripa. Strip se razvio s obzirom na svoja fizička ograničenja. Kompletna stranica je osnovna jedinica a ona je takva kakva jeste iz praktično-istorijskih razloga. A onda dolaze "digitalni" servisi i digitalne alatke proizvodnje stripa, koji potpuno razbijaju ta ograničenja, ali ih u praksi gotovo niko ne upotrebljava za bilo šta što izlazi iz okvira predigitalnog doba. Pa ne ide to tako, prijatelji i kolege! Niti je ikad išlo u istoriji bilo čega, jer istorija bilo čega je istorija neophodnosti i oportunizma, ne dekadencije i hedonizma, i posebno ne nostalgije. Dok god "digitalni" strip bude samo eho fizičkog stripa po formi, neće se tu javiti ništa zaista bitno. (Ne kažem da neće i popularno.) Zapravo, o ovome se može pričati nadugačko i naširoko, i stvarno bih voleo - posebno ako neko ima šta da kaže - ali, rekoh, moram biti kratak ovaj put.

Što se tiče Fractiona, i pošto pamtim takve stvari (jer me zanimaju), Čejkin je izjavio u nekom intervjuu da je ovaj vrlo literaran pisac. I to ne u istom smislu u kojem sam ja skoro upotrebio tu frazu za samog Čejkina, već u smislu da piše scenario kao da piše prozu, ne strip. Dakle, nema vizuelnih indikacija, odrednica, i "predloga". Ili uglavnom nema. Ne mogu ni ja biti sasvim siguran jer je to rečeno samo u prolazu, i odnosilo se na Satellite Sam, strip koji je Čejkin crtao a Fraction pisao. Ali, ako je to tačno u nekom širem smislu, to znači da uspeh stripa zavisi od crtača više nego što je (trenutno) standardno za američki strip. Ne postoji Fractionov Casanova ništa više nego što postoji Casanova Moona i Baa. Ili možda ništa više nego što postoji Pileggijev film Goodfellas (to je onaj film koje biste vi zvali Skorsezeovim). Osim možda u smislu da je u pitanju Fractionova fiktivna autobiografija, ali i to je na nivou teme, ne izvedbe.

Što se tiče The Weatherman, JOJ! Davno sam to obećao, a kasnije je taj serijal izgubio svežinu u mom umu, i nisam čitao drugu sezonu, ali setimo se šta je neko rekao na forumu pre skoro godinu dana:

Nathan Fox, narode! Zapamtite to ime.

I, kao što je rečeno taj put, Nathan Fox je sa čuvenim Joe-om Lansdale-om radio na Pigeons from Hell, za Dark Horse, pre desetak godina, i to je prilično dobro (prema onom što sam video, ali nisam sve). Zato mi je čudno poređenje sa D.W. Johnsonom - koji je enorman talenat, živa istina! - ali Fox je dosta stariji od njega.


Svaka čast na opisu, naravno.  xjap
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2993 on: 06-04-2020, 19:52:56 »
Ovo je, drugovi i drugarice, drug Ridiculus kada "nema vremena za detaljan komentar". Da je neke sreće da mu dodelimo nacionalnu penziju pa da po ceo dan samo piše svoja mišljenja o stripovima i komentare. :| :| :|
 
 
Da, oštroumno zapažanje povodom digitalnog stripa. Američki strip jeste cementiran u formi, dinamici i filozofiji koje su stare pola veka najmanje i videćemo kuda će i kako dalje. Ova aktuelna kriza bi mogla biti momenat prevrata.
 
Fraction, koliko ja znam, jeste scenarista koji svojim crtačima ostavlja punu slobodu i veruje im. Naravno, uglavnom je sarađivao sa najboljima pa mu se to moglo i i dalje može. Ono što Charretierova  i Hollingsworth rade na Novemberu je podvižništvo prvog reda i mislim da Fraction ovde u fullu shvata da ne treba da se ičim nameće i da je ovo zbilja kolektivni proizvod.
 
Ja nisam bio ni svestan da je Fox radio Pigeons from Hell. U Imageovom profilu za njega na kraju Weatherman kolekcija se ovo uopšte ne pominje a ja sam bio suviše lenj da idem do Comic Vinea da vidim šta je još radio. No, sad sam pogledao i vidim da pominje FBP koji jesam pregledao i sećam se Foxovog sjajnog crteža ali jutros, kad sam ovo pisao ni u ludilu nisam mogao da se setim gde sam već video Foxa.
 
I jeste stariji od Johnsona, nego je Johnson metalac a to je ipak najstarije.

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.124
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2994 on: 07-04-2020, 01:08:15 »
https://readallcomics.com/casanova-acedia-001-2015/
задовољан сам првом епизодом Казанове. За разлику од неког тамог секса, овај стрип нуди оно што највише волим - мистерију.
Читаћемо и даље.
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.577
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2995 on: 07-04-2020, 16:13:03 »
I jeste stariji od Johnsona, nego je Johnson metalac a to je ipak najstarije.

Pošteno, ali ja sam mlad, i metal je jedan od retkih žanrova koje ne slušam!  :lol: No, mislim da se svakako Johnsonov talenat može videti i voleti bez obzira kakav stav prema metalu imali.

Inače, objašnjenje za kolegu neomeđenog, budući da je fan određenog pisca: Pigeons from Hell je horor-priča Roberta Hauarda.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.124
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2996 on: 08-04-2020, 01:57:13 »
Након прочитаних осам епизода Казанове могу рећи да је за мене мало превише конфузно и разбацано, прелетео сам епизоде јер ми нису привукле пажњу колико сам се надао.
Сада оно чувено питање - шта даље? Новембар,  The Weatherman или нешто треће. Можда је време да се врати старим епизодама Дилан Дога уместо ових американских новотарија.
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.928
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2997 on: 08-04-2020, 07:03:10 »
Pa, ako ti je Casanova bio previše razbacan i konfuzan, November nije pravi izbor jer je još razbacaniji, plus, kad završiš ovu prvu knjigu nemaš pojma ni šta je zaplet.
 
The Weatherman je dobar, ali on nije gotov...
 
Evo par predloga:
 
Stray Bullets je tvrdo kuvani noar krimić, ako ga nađeš, to bi moglo da ti se dopadne.
 
Paper Girls je naučnofantastična priča sa '80s šmekom ali i sa putovanjem kroz vreme i raznim čudesima.
 
Criminal je vrhunski noar krimić a kad već juriš to, pogledaj i Kill or be Killed, od istih autora i sa vrlo intrigantnom trilerskom/ krimi pričom.
 
Za još malo naučne fantastike, možda da probaš Eclipse?
 
A za još malo kriminala, Thief of Thieves je meni veoma zabavan.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.455
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2998 on: 08-04-2020, 08:02:45 »
I jeste stariji od Johnsona, nego je Johnson metalac a to je ipak najstarije.
Inače, objašnjenje za kolegu neomeđenog, budući da je fan određenog pisca: Pigeons from Hell je horor-priča Roberta Hauarda.


Ma to se ništa ne važi bez informacije u kom broju Sevidž Svorda ju je Tomas inkarnirao kao priču o Konanu.  :lol:


Inače, pukim slučajem sam čuo za priču, jer me pre par meseci nije mrzelo da bacim pogled na jednu Gulovu temu na Darkvudu.


http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=41284.0

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.577
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2999 on: 08-04-2020, 09:11:22 »
Inače, pukim slučajem sam čuo za priču, jer me pre par meseci nije mrzelo da bacim pogled na jednu Gulovu temu na Darkvudu.

http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=41284.0

Dakle, Ghoul se bacio na Howarda!  :lol:

Povodom toga, na Kickstarteru se završava (uspešna) kampanja za finansiranje štampanja i publikacije zbirke odabranih Howardovih horor priča, Rattle of Bones. Ono što je nama ovde (na ovom delu foruma) od posebnog značaja je da će knjiga imati i nekoliko ilustracija, koje je radio određeni Gabriel Rodriguez.  :)
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"