Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 310585 times)

0 Members and 2 Guests are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 41.443
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2350 on: 21-12-2016, 09:13:16 »
Ovo im je onaj crtac koji je radio jedno vreme i neku od X-Force verzija, zaboravio sam mu ime... Mozda Klejton Krejn... ili je to ime nekog od junaka?? :( Nije on los. Ko je pisao?


Jeste Klejton Krejn a mislim, ovako napamet da je pisao Zeb Wells.

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2351 on: 21-12-2016, 09:17:44 »
pisao zeb wells, crtac clayton crain.
upravo zavirio u strejndza vol. cetvrti, joj, pa da citam 24 sata dnevno ne mogu pohvatati sve sto bih zelio. ne znam kako se ograniciti na jedan segmenat, dostupnost postaje prokletstvo. :cry:

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2352 on: 21-12-2016, 09:34:57 »
@agli: agli, je li ti mozda poznat jos koji alien (vizualno) bar priblizno dobar poput aktualnog serijala? sporadicno prelistao stare omnibuse, pa se na osnovi naslovnica nekih novijih izdanja poput more than human ponadao, ali place mi se od onog izmedju korica. mislim, ne nadam se previse, navodis kako im trebalo maltene 40 godina za odlican strip, ali pitati ne kosta. :lol:


zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2353 on: 22-12-2016, 06:21:55 »
sjetimo se da ennis nije jedini bog na nebu do krajnosti (pre)nategnute parodije.
elem, marvelovi zombiji volume prvi, kirkman, koji mi ujedno i najjaci, ali idu na citanje i ostali "manje intenzivni".

u paralelnom univerzumu imamo ekipu koju cine najistaknutiji borci pravde, tek u vjecno gladnom zombie-izdanju. captain amerika, spider-man, wolverine, giant-man, iron man, hulk, daredevil, thor... urnebesna ekipa ciji nas vrhunski dijalozi mogu posteno nasmijati.
spider-man i u undead varijanti uz preispitivanje morala.
mnoge scene za pamcenje, srebrni letac na pladnju, pa galactus, pa otisnuce (z)avengersa u vasionu u "zamijeni" galactusa. :lol:


neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.196
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2354 on: 23-12-2016, 16:34:17 »
Romulus, novi Imageov strip, izašle samo dve sveščice, ali mi se svideo naziv, pa reko da vidim o čemu se radi.


Tja, pomenuti naziv odnosi se na tajno društvo koje od osnivanja Rima usmerava svetsku istoriju (svim zamislivim sredstvima, uključujući i ubistva, za koja je koristilo svoje od malih nogu trenirane žene-ubice, Vučice). Elem, moderno doba donelo je genetski inžinjering, droge, steroide i razne vrste dopinga, formirana je nova grupa superiornih ratnika u službi Romulusa, pa je rukovodstvo odlučilo da penzioniše (čitaj likvidira) zastarelu ratničku kastu. Elem broj dva, ko god je gledao Soldiera sa Kurtom Raselom, neće biti iznenađen otkrićem da je jedna Vučica preživela...


... i da je od tada na putu osvete. Koji ju je zavrljačio kroz prozor mladog genija koga je Romulus odlučio da prisilno regrutuje u svoju organizaciju. Jedno filmsko spašavanje kasnije, formiran je dvojac koji će u nekom od budućih brojeva Romulusa doći glave istom.


Dakle, još jedan strip o tajnoj organizaciji i usamljenoj heroini čije srce kuca tam tam otpora. Dobro, gotovo usamljenoj, budući da joj društvo pravi klasičan cvikeraški šmokljan. Znam da smo u dvajes prvom veku i tako to, ali zar su i sa stripovske planete istebljeni svi alfa mužjaci? Zar moderna Modesti Blejz više nema prava na Vili Gervina? Zar ovu priču nismo čitali 1.237.565 puta? Zašto misle da će nekom biti stalo da je opet čita?


Pa, ne znam za druge, ali ja ću nastaviću da pratim strip da vidim oće li ovo dvoje da se uzmu.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.459
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2355 on: 24-12-2016, 10:46:44 »
Comixology ima neke sumanute popuste, pa sam pazario svih 12 brojeva OMEGA MEN-a za smesnih pet dolara i procitao mini-serijal za koji se ispostavilo da je medju pet najboljih stripova koje sam citao u poslednjih desetak. ako ne i vise, godina.

Scenario je pisao Tom King, a crtao je Barnabi Bagenda (uz pomoc par drugih crtaca na nekoliko brojeva). Nikada ranije nisam citao Omega ljude, niti sam znao ikakvu predistoriju, niti likove, nista. Jedino sto sam prepoznao jeste Kajl Rajner, nekada Green Lantern (koliko se secam, on je bio THE Green Lantern citavu deceniju, ako ne i vise, posle pada Hala Dzordana, pa sve do njegovog povratka pre desetak godina), a poslednjih par godina prvi i jedini White Lantern u DC univerzumu. Na pocetku vas doceka kratka uvodna strana sa textom, koja vam otprilike objasni sta se desava i zasto - i onda krene strip.

Prvo sto sam primetio je fenomenalan crtez i sjajno kadriranje - filmska naracija koja, kada se paneli listaju sa guided viewom na tabletu, deluje kao da gledate film, a ne citate strip. Zatim, uprkos uvodnom textu na pocetku, ubaceni ste nekako u sred price, potrebno je malo da se naviknete na to sto vidite, nije vam bas sve najjasnije ko je tu i sta... Ovo jeste strip koji zahteva pazljivo iscitavanje, i pazljivo gledanje svakog panela. Ovde nema ovlas prelistavanja i brzog bacanja pogleda na sliku, ovo mora da se lagano konzumira.

I jasno mi je zasto je ovaj strip bio na ivici da ga otkazu posle samo nekoliko brojeva - on ipak ne funkcionise na mesecnom nivou, sa po jednom svescicom od po dvadesetak strana, ne - ovo je strip koji mora da se cita u ovom formatu trejda, dakle, kao jedna prica od dvesta i nesto strana. I mogu samo da budem zahvalan sto je DC ipak, na kraju, izdrzao svih ovih 12 brojeva.

Necu mnogo da vam pricam o tome sta se desava u ovom stripu, osim da je to prica o tlacitelju i potlacenima, o ratu, o revoluciji, o ceni pobede, o dobru i zlu, o crnom i belom i o svim bojama izmedju - i o Kajlu Rajneru koji se nalazi u svemu tome, o njegovim licnim lomovima i verovanjima.

Tom King je bivsi savetnik CIAe, ili tako nesto. I deluje mi kao da je sve ono sto ga je mucilo dok je radio za tu sluzbu izbacio ovde da svi vidimo (a moguce da sve ovo projektujem i umisljam). Potpuno sam zapanjem nacinom na koji je ovde ispripovedao ovu pricu, u kojoj na kraju nekako, uprkos strasno gorkom ukusu koji ostaje u ustima, sve ipak dodje na svoje mesto (pa i taj cudni nacin na koji je vecina stranica kadrirana). Crtez Barnabi Bagende je takodje, neverovatan - savrseno se uklapa u pricu, a u kombinaciji sa kolorom (koji su razni radili) ovo mi je jedan od najbolje nacrtanih americkih stripova u poslednjih mnogo godina.

Prva stvar koju cu da uradim kada prodju praznici jeste da narucim ovo cudo u fizickoj formi trejda, zelim da ga imam na polici, da mu se povremeno vracam i uranjam u taj fantastican SF svet.

Tom King je posle ovoga dobio da radi Batmana (u Rebirth fazi), i jedva cekam ovaj prvi trejd sad u januaru da vidim kako to izgleda. 

 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 41.443
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2356 on: 24-12-2016, 13:43:23 »
Fino, ja sam spremio The end is here trejd za čitanje danas ili kasnije iduće nedelje i drago mi je da se tebi sviđa toliko. King je sa Batmanom prilično dobar do sada (osim što se posle prve priče odmah uleće u krosover), nije onako raspisan kao Snyder, njegov Betmen je ćutljiviji i priče su za sada više, reklo bi se zagrevanje za nešto veliko, ali su dobre.

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2357 on: 24-12-2016, 20:34:26 »
dobar osvrt, u omega mene inace ne bih zavirio, iako king. ovako ide na citanje.

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2358 on: 26-12-2016, 17:47:28 »
...
I jasno mi je zasto je ovaj strip bio na ivici da ga otkazu posle samo nekoliko brojeva - on ipak ne funkcionise na mesecnom nivou, sa po jednom svescicom od po dvadesetak strana, ne - ovo je strip koji mora da se cita u ovom formatu trejda, dakle, kao jedna prica od dvesta i nesto strana. I mogu samo da budem zahvalan sto je DC ipak, na kraju, izdrzao svih ovih 12 brojeva.

Necu mnogo da vam pricam o tome sta se desava u ovom stripu, osim da je to prica o tlacitelju i potlacenima, o ratu, o revoluciji, o ceni pobede, o dobru i zlu, o crnom i belom i o svim bojama izmedju - i o Kajlu Rajneru koji se nalazi u svemu tome, o njegovim licnim lomovima i verovanjima.

Tom King je bivsi savetnik CIAe, ili tako nesto. I deluje mi kao da je sve ono sto ga je mucilo dok je radio za tu sluzbu izbacio ovde da svi vidimo (a moguce da sve ovo projektujem i umisljam). Potpuno sam zapanjem nacinom na koji je ovde ispripovedao ovu pricu...

upravo zavrsio sa trejdom.
odlican strip, veze paznju, iako po dubini slabiji od sherifa, sto kompenzira radnjom u spejsu. :lol:
blage stilske paralele. a volio bih jos zrelije likove (vizualno) i mracniji kolor.

slazem se da ovo trebalo izaci kao graficka novela, publika koja prati mejnstrim superherojske svescice ocekuje trivijalniju, pravolinijsku akciju, dok tu imamo prilican mozaik po jednoj "dosadnijoj" osnovi, gdje nista nije staticno/umjetno. kroz razvoj, lijepo se obracunava sa prividom pravicnosti koji se povremeno gura, klisheima, bez odlaska u parodiju, hladno i nemilosrdno.

nadam se nastavku, kraj nudi solidnu mogucnost.
a sad moram ubaciti i vision.

u pogledu projekcije/umisljaja, dodatak trejda o razvoju figura u opisu tigorra i groota otklanja svaku sumnju:


milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.459
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2359 on: 26-12-2016, 19:10:12 »
Meni je posebno genijalan onaj poslednji dijalog izmedju Kajla Rajnera i zemaljskog generala, gde King i Bagenda uspevaju na jedan tako suptilan nacin da poentiraju, pa cak i malo da probiju, sto se kaze, "cetvrti zid". Do tog trenutka mi je strip bio mnogo dobar, ali posle toga mi je postao remek-delo, i sve male zamerke koje sam do tada imao sam mu oprostio.

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2360 on: 26-12-2016, 20:01:51 »
meni na nekom psiholoskom nivou najjaca cetvrta svescica.
a sljedeci kadar mi kao uvod u ono sto neposredno sljedi, opcenita zbivanja, kao i individualni razvoj lanterna, pa finale i taj zavrsni dijalog urnebesan (bez slicnog razvoja mi american way ne bi legao, mislim, da slucajno ubacen neki prosti happy end, superheroj uspjesan po "trecem putu").


zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2361 on: 27-12-2016, 11:30:41 »
poslije fenomenalnog sheriff of babylon, imao sam namjeru jedno vrijeme stati sa kingom; kao, da si ne pokvarim dojam. negdje uz primisli da nije konstantan.
i onda dobijemo milanov osvrt na omega mene, koji kaze must read. i tu king velicanstven u obradi, rebootu i reinterpretaciji doticnih superheroja. tematike koje se dotice.
pa se zavirilo u novi vision.

elem, prve dvije svescice. nadrealno ozbiljan i dobar strip na temu outsider, nerds, integracija. taj king ozbiljno postaje fenomenalan.
na kraju druge svescice imamo tekstualni dodatak gdje autor daje prilican uvid u ideju, motive. iako ne dijelim slicno iskustvo, zagor ipak bijese mas-fenomen kroz sve uzraste i drustvene slojeve. :lol:
uglavnom, jos jedan kingov - koji ne djeluje skroman, ali s podlogom - predivan strip. promisljeno, klasa za sebe.


zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2362 on: 28-12-2016, 08:48:55 »
procitalo se prvih sest svescica kingovog visiona, sest to go.
sta reci, kako sazeti nakon sherifa, omega-mena i visiona? king je definitivno jedan od rijetkih ozbiljno vrhunski talentiranih autora.
vanredno iskace iz mase. prosto se osjeca lakoca s kojom gradi, suvislo, intrigantno, surovo, duboko, zabavno, beskrajno konzistentno. i osjeca se da to nije nista usiljeno nauceno ili rijeci moje hvalite me izdavastvo ili provincijalni amaterizam u napadu megalomanije, s publikom od tri babe koje ponosne na "autora" susjeda.
uziva se u svakom kadru, recenici. ovo je steta tek iscitati.

cak mi negdje zao sto, koliko shvatio, sad ekskluzivno dc-ov, pa i sto radi betmena. ne vjerujem da ce tu doci do punog izrazaja, sa betmenom mora ispostivati instituciju, uci u kompromis. volio bih da slobodniji. reboot sporednih junaka, postavljanje novih i sl.

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2363 on: 28-12-2016, 19:31:44 »
vision done. lijepo zaokruzeno, 12 svescica. moglo bi se i postaviti koje pitanje, no to bi bilo cjepidlacenje.
kingova djela cu uzeti u opipljivoj formi.
ide na top listu autora, autentican tip. sto nesto znaci, jer u pravilu ni ne pamtim imena, rijetko citam novosti, hvalospjeve i recenzije (osim ove na sagiti), te prilazim svakom stripu neutralno, bez usadjenog sentimenta. cesto krecuci u citanje uz preskakanje uvoda, navoda autora. a sto ne prepoznam, ne postoji.
dok mnoge izvikane autore ne cijenim. vecinu od moora, sve sa cupavom vlasuljom i psihodelija tripom, nisam uspjeo zainteresirano procitati.
a i maus smatram teskim sranjom, posebno kako nacrtan.
dok kod kinga i u zavrsnoj rijeci postaje jasna autenticnost koja izvire iz njegovih stripova. preporuka.


zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2364 on: 29-12-2016, 19:13:29 »
izasla osma svescica aliens - defiance!
u zadnje vrijeme malo koji strip ovako zeljno iscekujem, cita se u dahu. a jos ne pronalazim ni adekvatnu zamjenu za iscitanog kinga.
elem, imamo retrospektivu, ispreplicu se san i java, rezignacija, nazire mozebitni sukob, ostaje cliffhanger... ubrzati. :lol:


zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2365 on: 30-12-2016, 14:41:44 »
kao uvod u intenzivnije citanje elephantmena, procitao se hip flask od unnatural selectiona do ouroborousa. recimo kao origins, pa i prikvel i sikvel war toysu, sta vec.
substitucija (ovo se cita kao da stripovi droga, namjerno je) za kingovu tematiku iz viziona, integracija, etc.
hip flask vizualno najjaci dio elephantmena koji uslijedili.
giger, inkal, pa set 200 godina u buducnosti, distopija. tu su i reference na blade runner.
kao ideja nista posebno, nije ni nesto pretjerano napeto, ali crtez... :lol: steta sto cijeli opus nije istog stila. 




zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2366 on: 31-12-2016, 18:10:35 »
ako se jos tko odluci na intenzivno citanje elephanmena, krenuti od ovog clanka:

Полный гид по вселенной Elephantmen

amerikanci prilicno zapostavili objasnjenja oko ovog solidnog serijala, koji pomalo nestandardan po reading orderu, t.j. potpuno iskace iz uobicajenog imagea.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 41.443
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2367 on: 31-12-2016, 18:47:10 »
Meni je Elephantmen posle nekih 12-13 epizoda postao suviše labav u naraciji da bih mogao da ga sa zadovoljstvom pratim. No, još izlazi pa sigurno ima neki razlog što ga ljudi čitaju... Ipak bi trebalo jednom da mu se vratim...

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2368 on: 31-12-2016, 19:28:45 »
bas dobar opis, labav u naraciji, taj mi izraz nedostajao. jos uvijek izlazi, to me negdje ponukalo, sve cesce usao u fokus; svakih nekoliko mjeseci se spletem o koju svescicu. srecom, ne djeluje konstantan u toj labavosti. pri prelistavanju bude i epizoda koje djeluju odlicno.
a tematika mi prija, osim "zivotinja koje pricaju", no ipak je to postavljeno drugacije no u radovima za najmladji uzrast, pa mi ne smeta.

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2369 on: 01-01-2017, 13:18:13 »
izasla druga svescica white.
ovo je potpuno trashasto, cura nakon pada aviona pluta oceanom na krilu okruzena bijelim ajkulama (podrucje spot istih), sve u kontaktu sa dvoje znanstvenika koji upucuju savjete. jednostavno mi lezi.


zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2370 on: 01-01-2017, 18:12:55 »
Meni je Elephantmen posle nekih 12-13 epizoda postao suviše labav u naraciji da bih mogao da ga sa zadovoljstvom pratim. No, još izlazi pa sigurno ima neki razlog što ga ljudi čitaju... Ipak bi trebalo jednom da mu se vratim...

meho, batali. solidno je postavljen taj svijet, ali autor ocigledno ipak ne zna sta bi s njim. tvoj utisak vise nego potvrdjen. danas procitao dosta i ako ne odlozim, t.j. jos jednom ili 47. put procitam ponavljanje najosnovnije opce karakterizacije elephantmena, dok radnja istovremeno ultra-tanka, mappo, bla, vojnici, bla, kreirani, trabunj, skocit cu kroz prozor. :cry: :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 41.443
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2371 on: 01-01-2017, 18:33:03 »
Uh, pa to i jeste bio moj utisak, ali nekako... tolike godine izlazi, nadao sam se da posle određenog vremena tu ipak izroni neka dublja priča...
 
Ja sam preko praznika potpuno otišao u retro smeru i čitam Lijevog i Ditkovog Spajdermena  :lol:
 

 
Fak mi, MNOGO je dobro.

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2372 on: 01-01-2017, 18:51:20 »
uh, sad bih najradije u rereading prvih marvelovih zombija. :lol:

Ugly MF

  • 4
  • 3
  • Posts: 4.004
    • http://comicsartist.blogspot.com/
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2373 on: 01-01-2017, 23:44:12 »
@agli: agli, je li ti mozda poznat jos koji alien (vizualno) bar priblizno dobar poput aktualnog serijala? sporadicno prelistao stare omnibuse, pa se na osnovi naslovnica nekih novijih izdanja poput more than human ponadao, ali place mi se od onog izmedju korica. mislim, ne nadam se previse, navodis kako im trebalo maltene 40 godina za odlican strip, ali pitati ne kosta. :lol:



Ja tek sad videh ovo...
Ja kao što rekoh, 40 im je godina trebalo....
ima simpartičnih radova, tu i tamo za po jedno prelist....čitanje, ajd baš,
što kao može malko pažnje zadržati.
Aliens Deadliest of the species -12 brojeva....khm,,,makar se neko potrudio napisat ono, posvetio se, jelte.
Postoji neki stari Judge Dredd vs Alien vs Predator,
Ali, odskora je izašlo nešto novo Predator vs Judge Dredd vs Aliens, ja imam tri broja dosad, nije loše, ipak je to Dredd u svom lucidnom svetu.

Meni lično su se svidjali prvi AvP stripovi, 1-4, i AvP war 1-4.
Ali do izlaska ovih novih serijala koje sam počeo preporučivati, NAJbolji strip sa recimo Predatorom je bio Batman vs Predator 1-3.
Prvi prvcijati Betmen vs Predator je nešto po čemu se trebalo snimit čak i film, iako malo na kraju....aj' neću spojlujem :wink: .
Ima posle gomile i Batman Aliensi, Batman AvP, Superman i Batman A vP, ali meni je sve to ostalo nečtljivo smeće.

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2374 on: 03-01-2017, 09:34:04 »
hvala, p vs. jd vs. a procitao onaj trejd, incubus and other, nove svescice tek slazem.
ubacujem batman vs. predator, crtez bas djeluje jak, nista njanjav.


milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.459

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2376 on: 03-01-2017, 10:27:35 »
hvala, ogledam fire and stone/life and death, jednom krenuo sa citanjem, ali nije me vezao, moram mu dati novu sansu.

Ugly MF

  • 4
  • 3
  • Posts: 4.004
    • http://comicsartist.blogspot.com/
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2377 on: 03-01-2017, 13:57:46 »
Ako oćeš kad završiš sa tim aliencima i prdatorcima da se osvežiš u tom umetničkom maniru, najtoplija preporuka 'StarWars Legacy 2'
http://starwars.wikia.com/wiki/Star_Wars:_Legacy_Volume_2
Predivno iskustvo čitanja nažalost prebrzo završenih 18 epizoda, zbog prodaje StarWarsa Dizniju/Marvelu.
Makar je zaokružena priča, na radost.

A ako nisi dosad Legacy 1
http://starwars.wikia.com/wiki/Star_Wars:_Legacy
To su stripovi 50 plus 5 epizoda Legacy War, koji stavljaju tačku na sagu,
koje sam ja pročitao dvaput, a bogami kad mi duša ponovo zaželi najboljeg StarWarsa ikada, i jopet ću.
Ima tu par Cheeezy kreacija, rešenja, ali ima i nekih koje šišaju nekoliko klasa iznad sve što smo videli dosad.
To da nadjem u trejdovima odštampano, verovatno bi kupio.

zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2378 on: 03-01-2017, 19:47:51 »
nisam citao, star wars tek sporadicno, kao ennisovu kratku epizodu ili neke nasumice. hvala.

inace se malo skrenulo u bd, lepage et lepage, est blanche kao mjesec.
vrlo neobican i simpatican strip.

nemamo klasicnu radnju. dokumentaristicki strip, reportaza, uz mnostvo informacija o juznom polu, ugradjene fotografije; prosto se uziva u nestvarnoj atmosferi negostoljubivo-ocaravajuceg podrucja, gdje svaki trenutak svakodnevnice avantura, obicni sudionici junaci, uz mnostvo zanimljivosti koje vezu.




zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2379 on: 04-01-2017, 13:02:01 »
pa lepage, putovanje, cernobil.

jos jedan dokumentarac u stripu, reportaza. vrlo atmosfericno prikazana cernobilska katastrofa, razvoj i aktualno stanje zeteceno pri posjeti podrucja.



zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2380 on: 07-01-2017, 01:55:45 »
pona/hervas, potop.

vizualno vrlo privlacan rad smjesten u apokalipticnu buducnost. post-potop, svijet dominiran vodom, distopija, mjesavina sf i f-a.
dok paralele novonastalih drustvenih uredjenja stereotip. da nije bilo nacizma, ovi bi ostali bez ideja. dijalozi plitki i povrsni, uz mnostvo trendova koje se trudi ispostivati u obracanju, mozda, mladjoj publici, akteri neuvjerljivi.


zosko

  • 4
  • 3
  • Posts: 12.199
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2381 on: 11-01-2017, 00:05:48 »
procitao se jedan solidan teks, libellus #45, tornado

boselli - font.
dvojac koji ne moze biti los. stil u mnogom podsjeca na popularni gigant "ubojice".
slicno karakterizirani likovi, prva polovica bez mane. akteri razni u pokusaju likvidacije odvjetnika na putu kroz pustaru. uplicu se teks, dodatni antagonisti, pa i tornado, ispreplicu sudbine.
karson izostaje do zavrsnice, rekao bih u podrsci mracnijeg tona, koji tako naglasen izostankom uobicajenih posalica protagonista.
u nastavku pomalo odlazi u stereotip i nudi spram pocetka relativno slabu zavrsnicu.


neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.196
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2382 on: 16-01-2017, 14:17:56 »
Privodim kraju treću knjigu Morisonovog Betmena. Ne znam, na trenutke mi je odličan, na trenutke me užasno nervira, čini mi se da će ipak, ako ne upropasti kraj, biti više pozitivnih stvari nego negativnih i u trećoj knjizi.


Pročitao Wake od 8. do 12. albuma. Skroz sam se navuko, nije ovo nikavo remek delo, ali jeste respektabilna svemirska sapunica koja je savršeno legla mojoj potrebi da čitam u stripu neki kosmički sf. Agli i ostali kamaradi, znate li mogu li kojim slučajem negde da se nađu ovi spin offovi na engleskom - Navis, Les chroniques de Sillage, Sillage Premieres armes? U mojoj trafici prodaju samo redovni serijal.

Ugly MF

  • 4
  • 3
  • Posts: 4.004
    • http://comicsartist.blogspot.com/
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2383 on: 16-01-2017, 15:04:04 »
joj...nema još...makar ja nisam našao skanlacije....pogledaću opet...
Probaj ako si još u fazonu Brodolomnici Itaka, les naufrages de ythaq....
ima skanlacija na Serbskom dok ne iziđe nešto iz Silllagea...
a na engleskom imaš Wake do 18. ....valjda....


neomedjeni

  • 3
  • Posts: 3.196
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2385 on: 16-01-2017, 17:39:37 »
Hvala Zosko, živ bio!!!


joj...nema još...makar ja nisam našao skanlacije....pogledaću opet...
Probaj ako si još u fazonu Brodolomnici Itaka, les naufrages de ythaq....
ima skanlacija na Serbskom dok ne iziđe nešto iz Silllagea...
a na engleskom imaš Wake do 18. ....valjda....


Imam Wake do 17. albuma na inglišu, ali to je još samo pet epizoda, mogu da ih spucam za jedno veče ako mi se ne spava.  :lol:


Probaću i Brodolomnike i Akvablu, imam to sve negde na hardu zakopano. Valja li kojim slučajem nešto ova Kokabura, Bukglob je nekad davno izbacio čak jedan album ovog stripa, pre nego što je pao u komu?


http://www.bedetheque.com/serie-39-BD-Kookaburra.html

Ugly MF

  • 4
  • 3
  • Posts: 4.004
    • http://comicsartist.blogspot.com/
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2386 on: 16-01-2017, 18:21:16 »
Onako, radio francuski potomak srba, Nikolas Mitric, glavni lik se zove Dragan Preko :)
Simpatično, meni se najviše sviđaju brodolomnici, prvih 7 brojeva koji su zaokružena priča mogu da se svrstaju u remek-delo francuskog sajfajfantazija, posle je od 8 nadalje inertna muzara za pare...
Akvablu, mislim da prvih pešes drže pažnju, posle 'nako, a zadnjih 3 su neki ubitačno maestralni crteži, briga te šta pišu, samo gledaš slike :)

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 41.443
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2387 on: 18-01-2017, 15:44:09 »
Imao sam malo vremena ovih dana da iščitam neke stripove koji su mi odavno u planu i programu, pa... zavalite se udobno... Trudiću se da budem sažet ali poslednji put kad sam to rekao, stvari se nisu dobro završile...

 
Dakle, pročitao sam Tales from the Dark Side, četvorodelni miniserijal strave koga je izdao IDW a koji je neka vrsta gorkoslatkog čupanja minijaturne pobede iz čeljusti supstancijalnog poraza.
 
Naime, TFTDS je osamdesetih godina bila televizijska serija rađena kao antologija, slično formatu Zone sumraka, dakle, sa zasebnim pričama u svakoj epizodi i solidnim onostranim tendencijama. Notabilna je po tome što je njen kreator bio niko drugi neko George Romero pa je na osnovu njegove zvedzaške harizme, ali i uloženog rada, gurala solidnih pet godina, donoseći ekranizacije Harlana Ellisona, Frederika Pohla, Clivea Barkera, Roberta Blocha pa i Stephena Kinga.
 
Pre četiri godine CW je u kooperaciji sa CBSom počeo pripreme za ribut serije a u kreativnu stolicu je postavljen niko drugi do Joe Hill, Kingov kvalitetni sin, no, nakon obećavajućih signala, CW se popišmanio a nakon što je kreativni tim poljubio vrata kod još nekoliko studija, od svega se oustalo i postojeći Hillovi skriptovi su adaptirani za strip od strane Michaela Benedetta.
 
Srebrni pervaz na tom mračnom oblaku je što je sve četiri epizode ovog stripa ilustrovao Gabriel Rodriguez, Hillov pouzdani saborac sa sada već klasičnog Locke & Key, ali i što su Hillovi scenariji u principu zabavni.
 

 
Opet, ne treba od ovoga očekivati rad kalibra Locke & Key, TFTDS je naglašeno „retro“, pa čak i „kempi“ u određenoj meri u svom pristupu i glavni element ovih priča je njihova začudnost te strava koja proizilazi iz neobjašnjivog, a ne minuciozna karakterizacija i složena pozadinska priča sveta u kome se sve dešava. Hill se ovde vraća na izvor „mejnstrim“ horora koji je zabavljao američku publiku putem televizijskih ekrana pedeset godina unatrag i njegovi zapleti su jednostavni, oslonjeni na primalne šok-efekte prikazivanja „normalnog“ američkog života koji se razara pod uticajem onostranog a poente i naučene lekcije su sve u klasičnoj orbiti narodne mudrosti.
 
Opet, ovo je elegantno plasirano i pod uslovom da ne tražite od ovog stripa više od onoga što on očigledno – i manifestno – jeste, sasvim ćete uživati u onome što pruža. Ovo, razume se, sve pojačava Rodriguezov crtež koji je na momente besprekorno disciplinovan, pokazujući sa kliničkom mirnoćom neke uznemirujuće prizore, a onda, u drugim momentima, razigran i groteskan na najbolje načine. „Mali“ strip koji, opet, to što ima, isporučuje vrlo efikasno i bez nepotrebne pompe. 
 
 





 
Dalje, još uvek držećoj Star Wars euforiji solidno hranjenoj uspehom Rogue One želeo bih da doprinesem pohvalama za dva miniserijala u okviru aktuelne Marvelove Star Wars ponude. Iznenađujuće, onaj od koga sam očekivao manje je bolji. Zaista živimo u vremenu čuda.
 
Prvi serijal o kome bih da zborim je Han Solo. Kako je ovo pisala meni draga Marjorie Liu i kako se radi o liku na osnovu kog sam ja modelovao celokupno svoje ponašanje u životu, bezbedno je reći da je u pitanju petodelni strip od koga sam očekivao MNOGO. Verovatno i previše i zato je važno da ovde ukažem na njegove jake strane ali i na potencijalno problematične, kako bi vaša očekivanja bila razumnija i, konsekventno, užitak u njegovom čitanju potpuniji.
 
Elem, da odmah uklonim zabunu, Han Solo je sasvim dobar strip. Kao i najveći deo aktuelnih Marvelovih radova, dešava se u periodu između A New Hope i Empire Strikes Back i ovo je, razume se, savršeno mesto na kome želimo da Han Solo bude. Naime, iako se već svojim dotadašnjim aktivnostima korelijanski krijumčar svrstao uz pobunu i dospeo na imperijalne liste za odstrel, Han Solo koga u ovom stripu vidimo je daleko od idealiste koji će u Return of the Jedi svoj brod prepustiti drugom na staranje a sam predvoditi specijalne pobunjeničke jedinice u akciji sabotaže od koje zavisi ishod čitavog rata. Han Solo u ovom stripu je mnogo bliži onom loveable rogue modelu u koga smo se, uostalom, zaljubili nakon scene sa Greedom u kantini u Mos Ajsliju – on je krijumčar, gunđalo, buntovnik protiv zakona a ne protiv ideologija i, da bi pobunjenici uopšte mogli da računaju na njegove usluge na opasnoj, skoro samoubičakoj misiji u kou bi da ga pošalju, moraju da primene komplikovanu kombinaciju prisile, ucene i podilaženja njegovom egu.
 

 
Ovo je dobra početna smeša i Liujeva dalje razvija razumno složenu whodunit spletku u kojoj su Solo i Chewbacca jedini koji mogu da pomognu grupici deep cover agenata pobune među kojima je jedan izdajnik, razbacanim po nekoliko planeta udaljenog sistema. Solo pristaje na misiju ne samo zbog para već i zato što mu je učestvovanje u ozloglašenoj interplanetarnoj trci svemirskih brodova idealna maska za nju. Cela postavka iz filmova o Hanovom nabreklom egu i hvalisanju pilotskim veštinama daje prirodan temelj za razvoj zapleta koji je delom Trka Kenonbol a delom Agata Kristi i Liujeva spretno vodi priču koja je u jednakoj meri napeta partija pokera i vratolomna akciono-vozačko-letačka ekstravaganca.
 
Ovo je jedan klasičan model u kome se scenaristkinja snalazi bez ikakvih problema: tu je glavni junak koji je zbog ega pristao da učestvuje ali da bi pobedio mora da izgubi, to jest da ego suzbije i podredi misiji, tu su ostali učesnici nadmetanja koji dobijaju kratke ali potentne karakterizacije i izgradnja čitave mitologije oko trke, njenih sumanutih pravila, kodeksa koji vlada među natjecateljima, ali i stava Imperije prema ovom hleba-igara-i-krvi spektaklu, sve je to vrlo dobro i zaokruženo u solidnom preokret-koji-ste-znali-da-mora-doći-al-evo-još-jedan finalu.
 
Zamerke koje imam, pak, odnose se na to da je Liujeva, nakon što joj je na staranje poveren jedan od najikoničnijih likova popularne kulture poslednjih 40 godina otišla možda mali korak predaleko u njegovoj razradi. Opet, sasvim je moguće da sam ja ovde budala i lupež i da mi smeta kad se moj totem osvetli i iz nekog drugog ugla, ko zna kakvi sve tu strahovi od emaskulacije prorade, no, čini mi se da je Han Solo lik kome nije bila potrebna dodatna humanizacija i da ona samo nespretno pokušava da podvuče nešto što smo o njemu već svi znali.
 

 
Hoću reći, Han Solo je tako uspeo lik baš zato jer svojom masivnom kurčevitošću prikriva bilo kakve unutarnje dileme, strahove, nesigurnosti, on je neko koga vidimo kao osobu koja pobeđuje svoje demone time što o njima ne priča i pravi se neranjivim, iako smo uvek svesni da a) nije neranjiv, b) ima sve nesigurnosti koje imamo i mi i c) shvata da nam ne treba još jedan ortak koga treba da razumemo već figura za ugled koja ustaje i RADI stvari umesto da kuka kako možda više ništa ne može da se uradi.
 
Liujeva svakako prikazuje Soloa kao obavljača posla, ali mi čitav deo koji se tiče njegovog unutarnjeg života deluje kao višak, prikazujući nam ono što o Solu već znamo i što smo već svesni da je prevazišao samim tim što svako jutro ustaje iz kreveta. No, ako vama ovo nije toliko bitno kao meni, neće vam ništa od toga ni smetati.
 
Max Brooks koji je ovaj strip nacrtao je na visini zadatka, svi likovi mu izgledaju kako trebaju a i junački se izborio sa povremeno masivnim količinama teksta na stranici. Čitati!
 



 
S druge strane, na petodelni miniserijal Lando praktično nemam zamerki i ovo je skoro pa udžbenički primer kako se radi „expanded universe“ materijal koji do tančina pogađa karakterizaciju sporednog lika kog smo zavoleli u filmovima, a onda je proširuje na smislene načine. Charles Soule koji je napisao ovo zabavno poglavlje iz života omiljenog haslera Landa Calrissiana je čak uspeo da ode korak dalje i iskoristi lik koji je u filmovima imao ulogu nemog sajdkika crnog epizodiste za emotivno težište ove priče.
 

 
Možda sam ja samo naštimovan da mi se dopada Souleovo pisanje (čime činjenica da mi aktuelni Daredevil nije baš legao još više dobija na paradoksalnosti), a možda je ovo zaista tako dobro. Soule u ovoj priči prikazuje Calrissiana baš onako kako treba da bude, kao ponositog, veštog prevaranta, mahera sumnjivih poslova čiji veliki uspeh i odlazak u penziju nikako da dođu samo zato što pored svih svojih kriminalnih sposobnosti ima i te neke skrupule, lojalnost za prijatelje koja nadilazi instinkte onda kad mu oni govore da uzme novac i bježi. Ovo je lik humanizovan kroz ono što govori i ono što čini kada gomno udari o fen, oslikan pripovedanjem brzog tempa i sa minimumom potrebnih reči. Soule poštuje i Calrissiana i čitaoca, pa ovde nema potrebe da se ulazi u Landou glavu i slušaju misli u kojima se isti ždere i prevrće šta bi trebalo da uradi, da li da izda prijatelja kome je obećao stvari koje ionako nikada neće moći da ispuni ili sebe kome je obećao prijatan život na nekom tropskom ostrvu u dugačkoj, dosadnoj mirovini. Naprosto, ovo je besprekorno urađen pastiš vintidž bleksploatacije i jedna od najuzbudljivijih stvari koje su sa ovim likom urađene posle Empire Strikes Back, a što, uostalom podcrtava da se posle trećeg filma veliki deo Star Wars likova pretvorio u dosadne drde idealizovane daleko preko mere zanimljivog.
 

 
Sam zaplet je takođe veoma zabavan i Soule uspeva da glatko pređe sa ravni malog heist movie zapleta na OH SHIT nivo skupe space opere gde ulozi odjedared postaju astronomski visoki a neka bitna imena Star Wars univerzuma se pojavljuju na sceni. Uzbuđenja ne nedostaje, kameo pojavljivanja su perfektno odmerena, a finale je odlično i ostavlja mnogo mogućnosti za neke buduće slične stripove.
 
Na sve ovo dolazi i poslovično izvrstan crtež komšije Alexa Maleeva koji se ovim, pretpostaviću, kandiduje za ponovno crtanje Daredevila kad se Garney i Sudžuka umore. Maleevu odlično ide bleksploatacija-u-svemiru i mračniji ton koji on stripu nameće zapravo podseća na to u kojoj su meri prva dva filma u serijalu nastojala da budu „ozbiljnije“ priče za odrasle pre nego što će RotJ stvari pogurati više ka tween i mlađoj demografiji.
 
Da Billy Dee Williams nema godina koliko ima – seriously, čovek je već ozbiljno bio zagazio u četrdesete još kad je snimao Empire Strikes Back – ovo bi glatko mogao da bude predložak za solo film o Landu Calrissianu, a ako se Disney ipak odluči da ga radi, Jamie Foxx verovatno već ima pripremljene slike sa ovakvim brčićima spremne da se pičuju gde treba. Fak jea!
 





Dalje, pročitao sam drugi, poslednji tom Tokyo Ghost Ricka Remendera i Seana Murphyja i, kako sam se nadao, dobro sam se udao. Doduše, moji utisci o prvom trejdu su bili pozitivni, ali drug Neomeđeni se o drugom tomu izrazio decidno odmereno trudeći se da ga pohvali koliko može ali se očigledno ne gušeći u naletu entuzijazma.
 

 
Možda je najveći problem sa Tokyo Ghost to što Remender svoju sociopolitičku agendu prezentira sa svom suptilnošću udarca pesnicom u oko. Povodom prvih pet epizoda prigovarao sam pomalo nedorađen tempo pripovedanja ali sa drugim trejdom mi se čini da postaje jasno kako je ovo naprosto simptom činjenice da je Remender besan, željan da svoje poente zakuca čekićem u glavu čitaoca i da je građenje priče sa likovima koji bi te poente preneli efikasnije, da ne pominjem nijansiranije, ipak stajalo negde u drugm planu. Posledica ovoga je i da su u drugom trejdu protagonisti, to jest pozitivni likovi decidno nezanimljivi a što je popriličan problem kada vam u centru zapelta stoji idealizovana ljubavna priča koja transcendira vladajuće kulturne trendove i usvojene mentalitete i koja treba da, do kraja balade, spase svet.
 
No, ono što malo balansira stvari i zbog čega mi je drugi deo TG prijao je da je Remender ovo kompenzovao malo većim odlaskom u razradu negativaca koji su zapravo zanimljiviji, pričaju i rade interesantnije stvari od protagonista i na njihovim sumanuto ambicioznim planovima, da ne pominjem veličanstvenog prezira dostojnim karakterizacijama ova priča najsigurnije i počiva. Do kraja stripa skoro pa da i navijamo za negativce ne zato što njihovi planovi deluju progresivno nego zato što su oni kao likovi produbljeniji a hipi-agenda o životu u skladu sa prirodom koju imaju pozitivci je nekako bledunjava u poređenju sa suludim strastima koje svet treba da provedu kroz traumatičnu transformaciju.
 

 
Čime hoću da kažem da je Tokyo Ghost na kraju možda trebalo da bude strip o svojim negativcima a u kome bi sila koja im se suprotstavlja bila neimenovana, skoro lišena vidne motivacije, takoreći imunološka odbrambena reakcija same prirode – baš ono što je Remender, reklo bi se i želeo da dobije ali se pogubio u previše objašnjavanja i, za mene, ne sasvim dovoljno ubedljivoj ljubavnoj priči.
 
Opet, crtež Seana Murphyja je toliko dobar da bi ovaj strip zaslužio preporuku sve da u njemu nema nikakve radnje. Sve što sam rekao za njega prošli put (kao i za koloristu Matta Hollingswortha), važi i dalje i ovo je praznik za oči svakome ko je ikada imao oči. Pa vi vidite.
 





Onda, konačno sam seo i pročitao svih deset epizoda Oni Pressovog serijala The Auteur i bio patosiran. Priznajem, strip sam pratio iz prikrajka, podsećajući sebe da treba da mu u nekom momentu posvetim pažnju, znajući da je Rick Spears, njegov scenarista, u  prošlosti imao vrlo simpatičnih radova (na primer, meni dragi Repo), ali tek je prošlogodišnje ukazivanje druga Siniše na ovom topiku u meni proizvelo osećaj urgentnosti. Poređenja sa Garthom Ennisom se ne potežu olako i bio sam ozbiljno intrigiran, a opet sumnjičav i u tom natezanju, eto, prođe deset meseci, đavo ga odnio. Mislim, toliko o urgentnosti.
 
Dobra vest je da je The Auteur izvrstan strip, zbog koga vredi baciti sve drugo iz ruku kako biste ga pročitali što pre možete. Loša vest je da je meni za to trebalo više od godinu dana, pa, evo, sad ja da predam baklju dalje, ukažem i podstaknem da i drugi ne bi činili grijehe koje sam ja počinio.
 

 
Zašto The Auteur nije imao više ekspoužra? Zašto ljudi koji o stripovima na internetu pišu nisu sa vrhova zgrada izvikivali imena njegovih autora, zašto nisu uzimali taoce i pretili da će delove njihovih tela UPSom slati nasumično izabranim sedmogodišnjacima sve dok se The Auteuru od strane čitalaca ne posveti pažnja koju on svojim kvalitetom zaslužuje? Ovo će ostati jedna od onih misterija na koje filozofi, naučnici i klerici milenijumima traže pravi odgovor. A možda i jesu, nego sam samo ja bio grdna, ignorantna svinja, pa ne bi bilo prvi put.
 
Elem, The Auteur je strip orgijastičke energije. Naracija u njemu nije toliko linearna koliko je... halucinantna? Spears je za ovu priliku zahvatio poduboko u comix bunar i napio se psihodelične, satirične vode sa izvora u koji decenijama piške autori poput Chestera Browna, Gilberta Sheltona ili Roberta Crumba, ali je zatim sve uokvirio jednim ipak razumno disciplinovanim narativom koji pored divljačkih odlazaka u tangente ipak funkcioniše kao priča o jednom čoveku, njegovim strastima, ambicijama, porazima i, eh, sazrevanjima, ispričana na planu bespoštedne satire holivudskih mitova.
 

 
The Auteur je na jednom nivou zaista ekstremno sažižuća parodična pripovest o tom sudaru kreativnog i kapitalističkog u utrobi holivudske zvijeri, divlja, nepraštajuća disekcija svega lošeg što taj amalgam na kraju porađa, serija portreta polomljenih ljudskih bića koja čine užasne stvari u ime pohlepe i degenerisanih vizija o sopstvenoj kreativnosti i njenoj ulozi u daljem razvoju ljudske rase. Ali The Auteur, sa druge strane ima mnogo, mnogo ljubavi – ne samo razumevanja – za svoje likove i u njima konzistentno uspeva da pronađe humanizujuće elemente tako da kod čitaoca preovlađuje ne zgađenost nad onim što mu se pred očima odvija (od narkotičkih orgija do krvavih ubistava u ime „umetnosti“) već prepoznavanje da bi, u nekom drugom univerzumu, možda sasvim lako baš on (ili ona) bio jedan od likvoa koji se ponašaju ovako kako se ponašaju i čine to što čine.
 
Ovo jeste odlika uspešne satirične proze, ne puko ukazivanje na nečije loše strane, već ukazivanje zašto su te loše strane deo kulturne (ponekada i biološke) matrice kojoj i sama publika pripada, neizgovoreno a snažno podsećanje da „biti pristojna osoba“ i „imati pristojno društvo“ nisu default podešavanja na kontrolnoj ploči univerzalnog kosmičkog regulatora nego aktivni procesi u kojima osoba mora da odabere da svesno učestvuje. The Auteur tako pokazuje ljude koji čine nezamislivo ružne stvari ali i sasvim jasno oslikava kontekst koji ih je doveo i situaciju da te stvari čine, dao im ne samo moć već i racionalizaciju za to da ih učine. Ovaj kontekst čini, naravno, čitavo društvo, ovde oličeno u publici koja gleda holivudske filmove i The Auteur je jedno potentno podsećanje na to da zapadna civilizacija danas u velikoj meri počiva na industriji zabave, čije su prominentne ličnosti zamenila proroke, heroje, pa i bogove nekih starijih vremena. A kako bogovi odvajkada imaju moć proporcionalnu verovanju koje im daruju mase, tako je i The Auteur potentan prikaz privilegija koje idu uz život u zemljama razvijenog sveta i dekadencije koja stiže uz zaboravljanje da su privilegije ipak – privilegije, a ne podrazumevano stanje stvari.
 
E, sad, možda to neće biti svakome smešno i zabavno kao meni, ali The Auteur svoje poente pravi na jedan veličanstveno neuredan način, kupajući se u telesnim izlučevinama, psihodeličnim narkoticima i strasti koja možda nema opravdanje ali i ne namerava da se pravda. Spears i njegov saborac James Callahan na crtačkim dužnostima ovde prizivaju jednu pazolinijevsku liniju društvene kritike svesni da ništa ne pravi poentu tako dobro kao seks a ništa ne smrdi tako dobro kao govno. Doduše, ovde je skatološka dimenzija zauzdana, a akcenat je više na telu i njegovoj disocijaciji, krvi, amputacijama, koji su ponekada stvarni, ponekada samo simbolični, u potrazi za višim znanjima o našim realnostima onako kakosu za njima tragali i, jelte, šamani.
 

 
Ili, drugim rečima, ovo je strip o holivudskom producentu poznatom po eksploatacijskim filmovima koji, iako svestan da radi prevashodno za pare, nikada u sebi nije zatomio žudnju da njegovi filmovi na kraju dana nešto i kažu. Kada mu ambiciozna spejsoperetska trilogija propadne na blagajnama, studio mu daje još jednu šansu da se iskupi snimanjem klasičnog slešera. Glavni junak, koga ni pod kojim uslovima niko ne bi mogao da opiše kao moralno biće, u nekom momentu shvati da on želi da njegov film ipak izrazi nešto više od pukog ponavljanja žanrovskih tropa.
 

 
Ono što protagonistu, Nathana T. Rexa inspiriše na ovaj zaokret je... pa, neko bi rekao ljubav ali u pitanju je ipak pre novootkriveni, veoma krambovski intoniran, fetiš za crnkinju sa ogromnim afrom i ogromnom stražnjicom. Coconut je mlada starleta koja traži uspeh u Holivudu a Rex je matori perverznjak koji će joj dati šačicu obećanja i oduzeti dušu. Stara priča o istrošenim ljudima tehnologije i kapitala koji traže injekciju života u ljudima prirode i siromaštva.
 
Ili barem tako sve izgleda na površini, ali The Auteur ima toliko skretanja pod pravim uglom, da ne pominjem toliko pirotehnike, narkotika i amputiranih udova da do kraja ovo postaje priča o pokušaju jednog muškarca da sazri, iako je svestan da je korektan period za sazrevanje prošao pre nekoliko decenija i da je sada zarobljen u personi koja je nekada možda ipak bila samo maska, ali koji uprkos svemu želi da učini pravu stvar.
 

 
Ili to, ili je ovo sprdnja sa nemačkim imigrantima u amazonskoj džungli koji hoće da snime eksploatacijski zatvorski film u kome su nacisti pozitivci, a jedno od urnebesnih finala pokazuje psihopatskog serijskog ubicu koji ostrvo preplavljenom zombifikovanim životinjama opisuje kao „veličanstveno“. Hoću da kažem da Spears uspeva da highbrow koncepte zgodno zapakuje u sasvim geeky lowbrow entertejnment i da strip uspeva da profitira od obe strane medalje, dajući dirljivu priču o duši koja zna da ne može biti spasena (ali je to i čini vrednom makar razmatranja za spasenje) u isto vreme kad i ekstravagantnu vožnju toboganom u kojoj suludi ansambl likova koje bismo sve redom pregazili kolima da ih sretnemo na ulici ipak deluje kao draga porodica. Neobično! I za američki mejsntrim strip realtivno retko pa zato još jednom treba ukazati na to da je Spears uspelo spojio underground comix elemente sa aktuelnim tendencijama u nezavisnom stripu i napravio kvalitetnu, krvavu smešu.
 

 
James Callahan je zapravo više ilustrator nego strip-crtač, skejter po ubeđenju, sa radovima objavljivanim u Thrasheru i Viceu, ali njegovo relativno skromno strip-iskustvo se ni malo ne primećuje u ovom serijalu koji je konzistentno vizuelno impresivan kombinujući ponovo tu andergraund primitivnost sa veoma suptilnim tempom i kompozicijama, te psihodeličnim vizijama visoke složenosti. Da je poslednja, deseta epizoda zapravo sklopljena od dve priče od kojih se jedna prezentira samo u formi iskucanog scenarija a druga je soporifična serija simboličkih vizija je šokantno smela odluka koja ukazuje na visokoartističku prirodu ovog stripa dobro uvezanu sa njegovim drugim, ekscesivnim elementima. Veoma dobro i, naravno, nadam se da će Spears i Callahan u nekom momentu da se vrate The Auteuru ili da se ujedine u nekom drugom stripu jer bi bila grehota da sve ostane samo na ovih deset brojeva. Esencijalno!
 

 

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 41.443
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2388 on: Yesterday at 16:18:30 »
Superheroje sam preskočio u prethodnom javljanju, ali to ne znači da ih nisam čitao. Čitao sam ih dosta ekstenzivno, kombinujući staro i novo i uviđajući kako se ovo novo poziva na ono staro i kako tu postoji jedno, što bi Niče rekao, večno vraćanje. Zanimljivo. 

 
Ipak, prvi strip koji bih ovom prilikom pomenuo nema nikakve veze sa superherojima. U pitanju je grafička novela starog kova, Neil Gaiman’s Troll Bridge, a zapravo jednotomna grafička adaptacija Gaimanove stare kratke priče Troll’s Bridge koju je uradila pedigrirana Amerikanka Colleen Doran.
 
Nazivam ovo „novelom“, radije nego romanom jer je u pitanju kompaktno pakovanje Gaimanove originalne pripovetke koje je tranzicijom u novi medijum, istina, dobilo novu dimenziju ali nije ispalo, jelte, predimenzionirano. Doranova, hvala svemu što je u islamu sveto, nije smatrala da Gaimanova proza zahteva proširenje, da likovima treba dati više bekgraunda ili da situacije u kojima se oni nalaze valja razrađivati, tako da je NGTB zaista samo ilustrovanje originalne pripovetke tako da se njenoj pravolinijskoj, jednostavnoj prozi doda fini preliv atmosfere i vizualizacija koji će je učiniti, eh, čarobnijom, bez ambicije da je „bolje objasni“.
 
 

 
 
Originalna Gaimanova priča je iz 1993. godine tako da se ne radi o najranijem, najiskrenijem njegovom stvaralaštvu, ali je svakako u pitanju jedan pročišćen, jednostavan koncept koji se nalazi na interesantnoj razmeđi između klasične fantazije, štaviše bajke, i realističke, eh, te neke post-pank proze, a što je karakterisalo (ne samo) Gaimanov autput u drugoj polovini osamdesetih i ranim devedesetima. Grafička adaptacija direktno prenosi tekst iz priče i ima dosta elegancije u Gaimanovim jednostavnim rečenicama kojima opisuje život dečaka što izrasta u čoveka, zamenjujući misterioznu, fantastičnu i bajkovitu mirnoću engleske provincije stvarnošću odrasle osobe u metropoli. Ovo je priča, pre svega, o gubitku nevinosti koji praktično neizbežno dolazi sa godinama ali Gaimanovo majstorstvo je svakako u tome što uspeva da se izmakne pukoj sentimentalnosti kada roni kroz nostalgična prisećanja na bosonogo detinjstvo, ali i programskom cinizmu kada razmatra fundamentalnu amoralnost života u sredovečju. Pančlajn priče je i dan-danas snažan i uzbudljiv i, ako niste čitali originalni predložak, iznenađujući i emotivno potentan.
 
Colleen Doran je žena sa ogromnim brojem stripova u svom CV-ju, a neki od njih su ekstremno mejnstrim (mislim, radila je ekstenzivno za Marvel), ali NGTB je urađen gotovo kao serija slikarskih platna (platana? Nemoguće, to su drva!!!), ne toliko po kompozicijama koliko po prelepom pastelnom koloritu i dinamici pripovedanja. Ovaj rad ne napušta stripovsku filozofiju i njegove ilustracije nisu zamrznuti polaroidi u vremenu već punokrvno sekvencijalno pripovedanje, ali Doranine ilustracije perfektno prate Gaimanovo jednostavno, dinamički ujednačeno pričanje, pogađajući savršeno atmosferu i zaista delujući kao prirodna nadgradnja teksta radije nego njegova nekakva interpretacija.
 
Neil Gaiman’s Troll Bridge je skoro pa idealan poklon nekome koga volite (pa, čak i sebi ako tako inklinirate) jer uprkos nihilističnom srcu koje kuca u njegovom, er, srcu, ovo je na kraju dana duboko humanistički rad koji podseća na to da ljudi nikada neće biti savršeni, ali da ljudsko društvo nikada i nije bilo izgrađeno na savršenstvu, samo na ideji da ono negde, možda, jednog dana može da postoji. Prelepo!
 
 

 
 
Dalje, a prvi u nizu superherojskih naslova za ovu priliku je Jupiter’s Legacy Marka Millara i Franka Quietlyja. U pitanju je petodelni miniserijal serijal iz 2013. godine koji je zapravo prva polovina priče a koja se bavi komplikovanom međugeneracijskom superherojskom tenzijom i revolucijom što ostavlja pečat na čitav svet.
 
Millar je, zna se, ništa ako nije ambiciozan, njegovi stripovi su po pravilu spektakularne pripovesti u kojima su posledice po svet, istoriju i čovečanstvo često ogromne, ali otkada je odlučio da radi striktno nezavisne stripove i oslobodio se proverbijalnog korporacijskog jarma, njegove radove karakteriše jedna vidno kalkulantska dimenzija. Ovim hoću da kažem da su mu stripovi, sve osetnije, pre svega bazirani na ideji, dok je razrada rutinerska, često neinspirisana a na momente i neskriveno cinična. Ovo je, uostalom, sasvim u skladu Millarovim poslovnim pristupom u kome stripovi koje proizvodi služe samo da se prava na njihove adaptacije prodaju holivudskim producentima a njihovi skript-doktori će ionako od njegovih nerazrađenih ideja da naprave nešto svoje. Nije neka velika jeres reći da su ekranizacije Kick-Ass ili Kingsman bile osetno bolje od svojih strip-predložaka (a deluje kao i da će Logan biti bolji od svog Old Man Logan originala) a na ovom topiku već pominjani Chrononauts ili Huck su opisani kao relativno slaba preduzeća.
 
 

 
 
Sa Jupiter’s Legacy situacija je nešto bolja, ovo je strip čija je premisa malo razrađenija kroz pripovedanje i koji je generalno ambiciozniji. Uostalom, razlog što sam do sada čekao da ga pročitam je što se završetak drugog toma očekuje negde narednog meseca, pa je ovo sa deset brojeva u totalu (plus spinoff u vidu Jupiter’s circle) jedna od najdužih stvari koje je Millar napisao još otkada je prestao da radi za Marvel.
 
Jupiter’s Legacy je Millarov pokušaj pisanja „odraslije“ superherojštine, pogled na svet u kome su se superheroji vaistinu pojavili tridesetih godina prošlog veka i to kako je njihovo delanje oblikovalo globalnu (a pre svega američku, jasno) kulturu i istoriju. Protagonisti stripa su supermoći dobili na izgubljenom atlantskom ostrvu čiji su položaj saznali u snu, a ovo im je garantovalo i dugovečnost koja ih čini živim i aktivnim i u našem vremenu. Sržna tema prve polovine priče je, čini se, kontrast između originalnih superheroja, očigledno oblikovanih po uzoru na superheroje zlatnog doba američkog stripa, i njihovog potomstva, rođenog sa moćima, ali sa vrednosnim sistemima i prioritetima primerenim milenijalsima. Od Millara, terminalnog gunđala se svakako dalo očekivati da dobijemo mračnu satiru koja će se podsmevati današnjoj omladini, ali ovaj strip se ove teme zapravo ne drži ni konzistentno ni dugo i brzo evoluira u obrađivanje tematike građanskog rata među superherojima koji se bazira ne toliko na generacijskom jazu koliko na razlici u interpretacijama odgovornosti koju moć sa sobom nosi.
 
Razume se, mnogi prilično ozbiljni autori su se već bavili obrađivanje sličnih tema, od Moorea i njegovog Top 10 (društvo potpuno oblikovano superherojskim prisustvom), do Ellisa u Black Summer  (superheroji pokušavaju da preuzmu političku vlast svesni da političari ne rade nužno u svačijem interesu) ali i Waida i njegovog Irredeemable, no Millar ovde prevashodno otima sam od sebe, služeći se bez mnogo zadrške predlošcima kao što su The Authority koga je radio za Wildstorm početkom stoleća i, dakako, Civil War koji je pisao za Marvel pre deset godina.
 
Ovim neću da kažem da ovo nije „ozbiljan“ strip, koliko to da Millar zapravo ne pokreće neku novu i revolucionarnu raspravu na zadate teme i da njegova egzekucija relativno bezbedno varira stvari koje je na bolje (The Authority, Red Son) ili lošije (Civil War) načine već odradio u prethodnoj deceniji. Opet, za razliku od Chrononauts ili Huck, Jupiter’s Legacy je strip čiji likovi makar deluju uverljivo, sa jasnijim motivacijama i ako ne baš produbljenim, a ono makar postojećim psihologijama a priča nije samo niska najizlizanijih klišea pokupljenih od drugih autora, već, makar, varijacija na relativno uspele radove samog Millara. Ne deluje kao neka jaka pohvala, nije, ali ovo je intenzivno čitljiv strip, bez iritantnih millarovskih insistiranja na spektaklu kojim se prikriva odsustvo volje da se razmišlja o supstanci, a čitalac je legitimno zainteresovan za sudbine likova i planete.
 

 
Opet, Millar definitivno ne ide preduboko u ovome što radi – tematski, strip se u jednom momentu temelji na raspravi o tome da li superheroji treba da se zadovolje tučom sa zalutalim asteroidima ako imaju moć da pomognu u rešavanju globalne ekonomske krize, ali kasnije se pretvori u špijunsko-ratni spektakl – tako da je lavovski deo simpatija koje imam za Jupiter’s Legacy zapravo zaradio crtač Frank Quitely.
 
Millarov škotski komšija Vincent Deghan, poznatiji pod svojim duhovitim pseudonimom je svakako jedan od najboljih crtača koji su stavili pero na papir u američkom stripu poslednjih dvadeset godina. Čuven na ime sada već klasičnih saradnji sa oba velika škotska scenarista u američkoj industriji (The Authority sa Millarom, te New X-Men, We3, Batman and Robin i, dakako All-Star Superman sa Grantom Morrisonom), Quitely je meni jedan od najdražih superherojskih crtača ikad na ime jedne nezemaljske gracioznosti koja karakteriše njegove radove. Jupiter’s Legacy nije izuzetak, Quitely ovde tako pažljivo rukuje geometrijom da su mu table prava mala remek-dela ukusa i raspoređivanja linija u prostoru na način koji u mom mozgu izaziva hormonske emisije zadovoljstva čak i pre nego što on (moj mozak) shvati da se na slikama radi o superherojima. Quitely ima taj idealni spoj čistote i dinamičnosti crteža koji je karakterisao pokojnog Mebijusa, pa je kadar da i najužurbanije scene pretvori u perfektno estetične vizuelne objekte obožavanja, a to je veoma primereno superherojskom stripu. Naprosto, čini mi se da i neko kome superherojski strip nije baš prva ljubav ne može a da ne bude zaveden ovakvom lepotom koja se opet ne zasniva (ili barem ne sasvim) na obožavanju arijevskih karakteristika ljudi sa supermoćima – nešto što se da primetiti kod Alexa Rossa ili Bryana Hitcha.
 
Enivej, Jupiter’s Legacy je, u svojoj prvoj polovini pristojan strip o superherojima koji su se igrali pa zaigrali. Od Millara sam, nažalost, počeo da očekujem stripove koji ne dosežu čak ni nivo pristojnog, tako da je ovo prilično dobra preporuka. Uzgred, prava na filmsku adaptaciju su, ima li potrebe da se to naglašava, prodata još 2015. godine.
 
 
 
 
 
Pročitao sam sa velikim zanimanjem i prvih pet epizoda novog DC-jevog serijala New Superman koga piše Gene Luen Yang a crta Viktor Bogdanovic.
 
Gene Yang je pisao odličnog Supermena u prethodnoj DC-jevoj fazi, nastavljajući se na Geofa Johnsa i uspevajući da temeljito humanizuje jednu od najvećih američkih popkulturnih ikona a da se istovremeno uklopi u širu uredničku viziju koju je DC u tom trenutku imao. Ovim je zaslužio da posle Rebirtha dobije sopstveni serijal o Supermenu koji sada ide paralelno sa dva glavna serijala (Superman i Action Comics) i, kako to vele ljudi diljem interneta, ovo je trenutno najbolji strip o Supermenu koji izlazi.
 
 

 
 
Yang je verovatno najpoznatiji kao kompletan autor ne-baš-autobiografskog stripa American Born Chinese koji je pokupio silne pohvale i po koju nagradu svojim interesantnim obrađivanjem tema vezanih za amalgamizaciju kulture kineskih imigranata i njihovog potomstva u melting potu američke nacionalne kulture a nakon marljivog rada za Dark Horse rekao bih da je strip o kineskom Supermenu zanimljiva – i duboko ispravna – upotreba njegovih veština i znanja.
 
Kineskom Supermenu? Tako je, kineskom Supermenu. Supermen čije doživljaje pratimo u New Superman nije ni jedna od do sada poznatih inkarnacija čoveka od čelika već sasvim nova kreacija koja uspeva da pokrene pravu lavinu intreresantnih pitanja i tema, zadržavajući usput formu akcione avanture za mlade (i, eh, one koji se tako osećaju) nadevenu humorom i spektakuarnim tučama.
 
U prvom redu, razume se, nije nikakava tajna da je veliki deo entertejnment industrije SAD – prevashodno filmske – danas baziran na kineskim investicijama i očekivanim prihodima od kineskog tržišta (na ovo i Trampa poslednjih dana upozoravaju kineski investitori u nadi da će da iskulira malo sa protekcionaškom ekonomskom politikom koju najavljuje), pa tako mnogi holivudski filmovi danas kao svoj primarni market zapravo gledaju Kinu (od World of Warcracft pa do aktuelnog Great Wall). Stripovi su, razume se, druga priča, njihova je penetracija na tržišta drugih zemalja daleko manja, ali vredi pomisliti da u poplavi identitetske reprezentacije i diversiteta koju konkurentski Marvel uspešno provlači u svojoj strip-produkciji, DC elegantno pronalazi demografiju koju Quesadina armija još nije pokorila i okreće se brojnoj domicilnoj populaciji istočnoazijskog porekla nudeći joj kao znak pažnje ne bilo koji lik već – samog Supermena, svoj krunski dragulj.
 
New Superman je strip koji možda ne možemo nazvati nacionalističkim jer ga piše državljanin SAD rođen u Kaliforniji, ali ovo je svakako interesantan primer visokoprofilnog korporacijskog stripa sa visokoprofilnim brendingom čija se radnja dešava unutar kanonskog kontinuiteta, a na teritoriji Kine, čiji su protagonisti kineski građani zaposleni u državnoj službi i čiji je opšti ton nesumnjivo patriotski u odnosu na NR Kinu. Svakako, i DC i Marvel su u prošlosti imali stripove koji su koketirali sa „orijentalnim“ elementima, ali New Superman je stvari pogurao na distinktno sledeći nivo.
 
Razlika je svakako, između ostalog i posledica toga da je Kina poslednjih godina postala više „kul“ nego što je nekada bila. Politika Đinpingove administracije je još naglašenije liberalna u ekonomskom pogledu od onoga što je pokrenulo ogroman kineski rast u prvoj deceniji ovog veka – na kraju krajeva nije li ovaj Vučićev drugar u Davosu pre dva-tri dana govorio o slobodnom tržištu a protiv protekcionizma sa žarom koji bi i Miltonu Fridmenu naterao suzu radosnicu u oko – a sa kretanjem kapitala kreću se i druge stvari. Pomenute holividske filmove dopunjavaju savremene konzole za igru (prethodna generacija konzola nije smela da se legalno prodaje u Kini) i kineski građani su sve ravnopravnije učesnici u globalnoj popkulturnoj razmeni.
 
New Superman odlično hvata ovaj dah moderne Kine, zemlje brzog ekonomskog rasta i radikalnih promena životnog stila, određene vesternizacije kineskog mentaliteta ali i karakterističnih kulturnih odlika istočne Azije koje se spajaju sa zapadnim uticajima i tvore savremeni identitet ove velike države. Ovo je urban strip koji pokazuje zemlju u periodu intenzivnog privrednog razvoja praćenog kulturnom ali i političkom evolucijom i mada je Yang svakako napravio idealizovanu verziju ovog istorijskog trenutka, to je sasvim u skladu sa estetikom superherojskog stripa. Uostalom, ovo je strip prevashodno o likovima koji treba da istorijskom mizanscenu udahnu život.
 
Glavni junak, šangajski srednjoškolac Kenan Kong nije tipičan superherojski materijal, pomalo je narcisoidan, traume zbog poginule majke leči maltretiranjem školskih drugova a sa ocem, časnim automehaničarem koji savija grbaču da sinu obezbedi bolju budućnost ima predvidivo zategnute odnose. Ipak, kada u jednom neočekivanom momentu ispolji veliku smelost (opet rezultat narciosidnosti i potisnute agresije) a to snimi jedna od popularnih televizija, Kong postaje ne samo kratkovečni selebriti u užurbanoj infosferi savremenih društava već i neko kome će svevideća kineska administracija ponuditi posao.
 
 

 
 
Naslov prve priče, „Made in China“ ukazuje na zanimljivu temu koju Yang obrađuje pokazujući kako kinesko rukovodstvo ima tehnologiju da kreira nove superheroje (pored već u DC-jevom univerzumu postojećeg državnog superherojskog tima The Great Ten koji radi za vojsku), ali pored supermoći jednako je važno da im se daju identiteti koji će imati moderno značenje. The Great Ten su superheroji sa atributima vezanim za kinesku mitologiju ali projekat stvaranja kineske Lige Pravde koji pratimo u New Supermanu je vrlo svestan napor da se stvore superheroji koji će imati univerzalnu prepoznatljivost i, pogotovo Amerikancima, demonstrirati da Kina prepoznaje globalni kulturni i istorijski trenutak, da je spremna da bude kul, da je spremna da bude uvažavajući konkurent ali i partner. Made in China u ovom stripu – i u savremenom kineskom političkom naporu – treba da prestane da bude sinonim za jeftine i nekvalitetne kopije već za produkte koji će imati globalnu prijemčivost i kul senzibilitet.
 
Razume se, članovi kineske Lige Pravde – pored Supermena koji je najnoviji član tu su i Batman i Wonder Woman – su veoma mladi ljudi različitog porekla ubačeni u žrvanj nacionalne i globalne politike, sa zadatkom da redefinišu identitet ne samo sopstveni, ili svoje generacije već i najveće nacije na svetu i Yang spretno piše young adult pustolovinu u kojoj klinci, ma koliko inteligentni i supermoćima obdareni bili, na kraju dana rade ono što mladi uvek rade – bune se protiv nepravdi, delaju impuslivno, neretko ishitreno i žele, zaista žele da kreiraju bolji svet. Sudar sa kineskom birokratijom koja ima nekoliko nivoa što ne samo da ne funkcionišu kompatibilno već neretko i ratuju međusobno, naravno nije lak, i naši junaci sa Kenanom na čelu brzo se upliću u složenu zaveru koja ih tera da odaberu stranu na koju će stati.
 
Realistično, sukob sa mangupima u sopstvenim redovima je uvek i morao da bude sukob koji će biti u centru ovavkog stripa, nismo sigurno očekivali da kineski Supermen doleti u Ameriku da preslišava „pravog“ Supermena a bilo je i jasno da ovaj strip ne može biti neka hladnoratovska fantazija u kojoj Superheroj ruši autoritarnu kinesku vlast i vodi kineski narod putem demokratije zapadnjačkog tipa, no za sada ja nemam zamerki na njegovu predvidivost. Pomaže što Yang svoje likove piše jednako uspelo i životno kao što je radio dok je pisao „običnog“ Supermena, samo ovde još ima mnogo više slobode da ih razrađuje na svoje načine, lišen tereta 80 godina istorije. New Superman je zato veoma zabavan strip, nabijen mladalačkom energijom, britkim dijalozima i humorom. U DC-jevoj post—Rebirth ponudi jedan od svakako najsvežijih serijala a daleko ispred Tomasijevog sržnog Superman magazina.
 
Viktor Bogdanovic koji ovo crta je čovek sa potrebnim veštinama da Yangovu scenarističku energiju pretoči u vizuelnu dimenziju i ovo je strip koji superherojsku ikonografiju provlači lako, dajući nam sve scene tuče i letenja koje očekujemo, a da je istovremeno i blago karikira, prateći taj neki pomalo subverzivni ton stripa koji se bavi idejama kopiranja ikona i redefinicije identiteta. Ne znam koliko će ovaj serijal poživeti ali u inače po tonu veoma ozbiljnoj ponudi DC-jevih glavnih serijala, ovo je pravi dah svežine i energije koji preporučujem svakome, pogotovo jer ne zahteva poznavanje dugih istorija likova ovog izdavača.