Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 441288 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.286
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2550 on: 05-12-2017, 15:42:00 »
Ima nečeg malčice bizarnog u tome što mi se sad čitaju sva tri opisana stripa, ali ću verovatno prvo stići do Deathstrokea iako spadam u kategoriju mrzitelja superheroja.


Inače, prešao sam i:


Detective Comics Vol 1 - The Rise of tThe Batmen


Iskreno, nadam se da će se ovo usput popraviti, jer je početak bio potpuno šablonski i prvih šest brojeva nisu doneli nijedan momenat koji bi me iznenadio, uzbudio ili naterao da osetim bilo kakvu emociju, makar i negativnu. Zasad me baš briga za Batmana, Batwoman i njihovu malu ekipu koja je hrabro pokazala srednji prst znate već kome.


Sledi Nightwing.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2551 on: 05-12-2017, 16:01:36 »
Deathstroke je najduži od sva tri, ali, da, pošto ste sada na Rebirth bindžu onda možda ima smisla da ga čitate prvog, druže Neomeđeni.  :lol:

Dajte šansu i Novim Tinejdž Titanima jer će vam to dati potreban kontekst za čitanje krosovera sa Deathstrokeom.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.286
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2552 on: 05-12-2017, 16:06:45 »
Naravno, i Teen Titans su u planu.

Josef K.

  • Rust Kolega
  • 2
  • Posts: 216
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2553 on: 05-12-2017, 18:18:02 »
Čitao sam ranije ovaj Kill or be killed, nikako da nastavim

ok stvar
And who in their right mind would call their place the Hotel Hitler?!?

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2554 on: 05-12-2017, 18:40:16 »
Dobar, meni baš dobar, ali ja sam istorijski slab na Brubejkera.  :lol:

Black swan

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.710
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2555 on: 05-12-2017, 18:40:51 »
koliko ti je sati trebalo da to napises
poruka se odnosi na posljednji post na prethodnoj stranici
Jedini forum na kojem pravim tipkarske grekše

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2556 on: 05-12-2017, 19:14:13 »
Tri i po.

Black swan

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.710
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2557 on: 05-12-2017, 19:38:25 »
eee grdne rane :)
Jedini forum na kojem pravim tipkarske grekše

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2558 on: 05-12-2017, 20:06:00 »
Jel' to znači nešto dobro?

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.602
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2559 on: 05-12-2017, 20:10:50 »
Ima nečeg malčice bizarnog u tome što mi se sad čitaju sva tri opisana stripa, ali ću verovatno prvo stići do Deathstrokea iako spadam u kategoriju mrzitelja superheroja.
Zasto citas superheroje ako ih ne volis? To bi bilo kao kad bih ja sad krenuo da citam Dzeremaju, ili Metabarone, ili (ne daj boze) Bluberija ili Mek Koja. :)

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.286
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2560 on: 05-12-2017, 22:22:47 »
Tu i tamo volim da probam nešto novo, proverim da li mi se ukus izmenio i tako to. Superherojski strip me je nekoliko puta i prijatno iznenadio - Milerov i Vejdov Daredevil, ceo The Boys, nekoliko Betmenovih priča, nedavno i kraj Amazing Spidermana.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.602
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2561 on: 05-12-2017, 22:27:13 »
Ja sam godinama probao (i probam i dalje) da citam stripove van americkog superherojskog stripa, ali polako shvatam da je to to. Sto se mene tice. :)
 

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.286
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2562 on: 05-12-2017, 22:40:24 »
I to je okej. Ali ja sam u svakoj školi našao nešto što mi prija, uključujući i superherojski strip, iako mi najmanje leži. Volim francuske autore, prijaju mi stripovi sa španskog govornog područja, mange obično ili obožavam ili ne podnosim, veoma mi se dopada ono što radi Image. Poslednjih godina sam počeo da otkrivam malo Britance i oni me takođe oduševljavaju. Tako da zasad nemam razloga da bilo koju školu brišem sa spiska.  :)

Black swan

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.710
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2563 on: 06-12-2017, 00:33:26 »
meho stvarno fascinanrno...otkud vrijeme i zivci
Jedini forum na kojem pravim tipkarske grekše

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.286
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2564 on: 08-12-2017, 09:23:30 »
Nightwing Vol. 1 - Better Than Batman


Joj, ovo ne funkcioniše na toliko nivoa da ne zam ni odakle da počnem. Zapravo, nema ni potrebe previše trošiti reči, problem svih problema je što se Nightwing u ulozi dvostrukog agenta ponaša poput bubuljičavog tinejdžera nesposobng da obuzdava svoje emocije bar na par sekundi. Ako se od Morisonovog runa nije desila neka značajna promena vezana za Demijanovu ličnost, i on je totalno promašen, uopšte ne liči na večno nadrkanog klinca iz tog vremena.


Batman: Night of the Monster Men


I evo konačno jedne solidne, nepretenciozne priče koja uglavnom dobro funkcioniše. Istina, čini mi se da je Strejndžov master plan za završnicu totalno neubedljiv i nije mi baš najjasnije zašto Betmen ne bi smeo da ga udari, ali pretpostavljam da tu postoji neka predistorija koje nisam svestan.


Marvelov bonus. Čuh da je Fibra ovih dana objavila neko superherojsko remek delo - Hawkeye kog su radili Fraction i Aja, pa pomislih da ne bi bilo zgoreg da proverim putem elektronske verzije imam li još materijala za pljuvanje. Nemam, ako je suditi po prve tri epizode, ovo je jako jako odlično, jedva čekam da nađem vremena da nastavim sa čitanjem.


Sledi Batgirl: Beyond Burnside.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2565 on: 08-12-2017, 10:11:15 »

Marvelov bonus. Čuh da je Fibra ovih dana objavila neko superherojsko remek delo - Hawkeye kog su radili Fraction i Aja, pa pomislih da ne bi bilo zgoreg da proverim putem elektronske verzije imam li još materijala za pljuvanje. Nemam, ako je suditi po prve tri epizode, ovo je jako jako odlično, jedva čekam da nađem vremena da nastavim sa čitanjem.






Whoa, nelly. Polako s remek dela. Mislim, ovo je dobar strip, posebno prvih deset epizoda ali kasnije... kasnije postaje manje dobar i meni je trebalo dosta snage volje da ga dokotrljam do kraja. Naravno, Ajin crtež je genijalan i prve epizode su pričane vrlo uzbudljivom tehnikom ali posle sve to... nije baš tako sjajno.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.286
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2566 on: 08-12-2017, 10:18:51 »
Hej, ja samo prenosim šta sam čuo o stripu. Nisam kriv ako se posle pokaže da je neopravdano hajpovan.  :lol:


Prve tri epizode sam slistio u dahu, zasad me vozi. Videćemo kako će se nastaviti.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2567 on: 08-12-2017, 10:31:26 »
Da, stvarno je odličan početak tog Hokaja. Ja i dalje držim prvi kadar iz prve epizode kao spleš skrin na mom tabletu, mnogo je to Aja dobro crtao. I nadam se da ćeš uživati, samo upozoravam da poslednja trećina može da bude malko naporna.

Takođe, vrlo me zanima da li ćeš imati sličnu reakciju meni na pojavljivanje tracksuit mafia likova.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.286
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2568 on: 10-12-2017, 16:07:22 »
Batgirl Vol. 1 - Beyond Burnside


Najbolje što mogu da kažem o ovome je da se lako čita. I da je tema priče zanimljiva. Ne i način na koji je obrađena. Užas.


Batgirl And The Birds of Prey - Who Is Oracle?


Priča o stvaranju tima. Nedavno sam pročitao jednu groznu u New 52 JLA, tako da ova uprkos svim klišeima može da prođe. Prelazna ocena.


Sledi Red Hood & the Outlaws Vol. 1 - Dark Trinity

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.286
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2569 on: 11-12-2017, 20:00:44 »
Red Hood & the Outlaws Vol. 1 - Dark Trinity

Druga uzastopna priča o stvaranju tima, ova nešto bolja od prve. Bez iznenađenja, ali zanatski hendlovano i sviđa mi se ova ekipa. Mogli bi da budu zabavni.

All Star Batman - My Own Worst Enemy


Koliko je ovo imalo potencijala. Šta je sve Snajder mogao da uradi sa ovom idejom. A uradio je ništa. Šteta, baš šteta. Inače, nije mi jasno da li je do mene, ili je ovde crtež Romite Mlađeg koji obično ne podnosim zapravo - dobar?

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2570 on: 11-12-2017, 20:08:43 »
da li je do mene, ili je ovde crtež Romite Mlađeg koji obično ne podnosim zapravo - dobar?

Do vas je, druže Neomeđeni. Mislim, Romitu mlađeg generalno smatraju jednim od najboljih crtača u istoriji američkog stripa.
 
Mada priznajem da u poslednje vreme ume da ošljari.
 
Ali ipak.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.286
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2571 on: 11-12-2017, 21:31:18 »
Smatraju ga za šta?!!!!!!!!!!


Okej, sto ljudi sto ćudi. Ja bih ga možda smestio u gornji dom sto najgorih crtača američkog stripa, ali verovatno me zato nikad ne konsultuju kada prave top liste.  :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2572 on: 11-12-2017, 21:58:05 »

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.602
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2573 on: 12-12-2017, 21:38:08 »
Da, i meni je, recimo, Romita JR jedan od omiljenih svih vremena.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2574 on: 15-12-2017, 16:16:47 »
Danas malo o stripovima o čijim sam prethodnim epizodama već pisao, a onda i o nekim – za mene, nas, pa i čovečanstvo – novim stripovima. Mešana vreća što bi rekli na engleskom, pošto su temeljito nepismeni kad je srpski u pitanju. 


Prvo da kažem da sam se konačno privoleo da do kraja pročitam Dark Knight III: The Master Race, miniserijal što su ga pisali Frank Miller i Brian Azzarello a crtali Andy Kubert i Miller sam uz tuš Klausa Jansona, koji je krenuo da izlazi još krajem 2015. godine a proletos se završio sa devetim brojem. Kad se uzme u obzir da je devet brojeva izlazilo solidnih osamnaest meseci ali da je meni svejedno trebalo više od pola godine da se nateram da serijal dovršim, kao i da su mi inicijalni utisci pre skoro pune dve godine bili vidno lišeni entuzijazma, bilo bi izvrsno sad reći nešto u stilu „Azzarello i Miller su do kraja serijala stvari izuzetno unapredili i priču koja je na početku tekla sporo i na mišiće, doveli do furiozne, duboko zadovoljavajuće završnice“. Naravno, već i na osnovu političke situacije u zemlji i svetu nagađate da ne živimo u najboljem od svih mogućih tajmlajna...
 
Dark Knight III: The Master Race je pre svega jedan temeljito nepotreban strip a to je za mene istinski bolno da napišem, pošto su na njemu radili neki od autora koje već decenijama izuzetno cenim. Millerov povratak DC-ju i Betmenu, uz pomoć mlađeg (ali ne i mladog) scenariste koji sa njim deli ljubav prema kriminalističkom i noir izrazu, sve nacrtano od strane nekih od najboljih ljudi koji su ikada radili u ovoj industriji – ovakva postavka stvari skoro da podrazumeva jednu istinski epsku priču koja će fundamentalno preispitati paradigme DC-jevog univerzuma, ili makar one njegove grane koja je pod upravom Franka Millera. Umesto toga, The Master Race je jedan umereno zanimljiv događajčić u kome planeta Zemlja dolazi pod udar grupe religioznih ekstremista sa kompleksom superiornosti, a kojoj Betmen onda pokaže kako biju specijalne jedinice Jugoslovenske narodne armije i razbuca ih sve ko svinja novinu, uspevši pritom da se i podmladi. Pa posle kažu da nasilje nije odgovor...
 
Nije ovo nužno najlošija priča svih vremena, pa definitivno ni najlošija priča u Millerovom superherojskom opusu (jer, ne zaboravimo, taj opus sadrži abominacije poput Holy Terror i All Star Batman & Robin), ali istovremeno se i na toj nekoj skali uzbudljivosti nalazi značajno ispod bilo čega što u ovom trenutku u DC-ju rade Snyder ili Taylor. Problem nije, na kraju dana, u samoj ideji koliko u izvođenju.
 
Naime, ideja je prihvatljiva i tiče se Kandora, minijaturizovanog kriptonskog grada u boci koji je kanonski deo Supermenove kolekcije u Tvrđavi samoće, poslednji očuvani deo nekada velike kriptonske kulture. Ovaj simpatični detalj iz zlatnog doba superherojskog stripa Miller i Azzarello tretiraju na savremen način i postavljaju sasvim legitimno pitanje: ako Supermen već ima vremena da rešava kosmičke probleme, spasava planetu Zemlju svake nedelje po par puta, putuje kroz vreme i svašta još nešto, nije li ljudski da se malo pomuči, možda pozove te neke svoje prijatelje iz Lige pravde, te genijalne naučnike i heroje koje poznaje, pa da se nekako reši i taj problem i građani Kandora spasu života u prijatnom, ali ipak zatvoru?
 
Stvari malčice komplikuje što je Supermen u ovom stripu odavno digo ruke od superherojisanja, ali i od života, i provodi vreme zamrznut u bloku leda, otuđivši se i od supruge (Wonder Woman) i od zajedničke ćerke Lare. Ali opet, Lara, i sama napola Kriptinjanka je tu da u pomoć pozove Rayja Palmera, JLA superheroja i naučnika sa pseudonimom Atom,  čija je glavna karakteristika upravo menjanje veličine raznih stvari. Palmer malo uposli svoj superiorni intelekt i brzo se dolazi do rešenja koje konačno omogućava građanima Kandora da se vrate u svoju pravu veličinu.
 
Naravno, koliko god delovalo prosto, ovo je u stvari jako interesantna premisa: jedan Kriptonjanin na planeti Zemlji: to je recept za najvećeg superheroja kog je čovečanstvo ikada poznavalo. Ali čitav grad Kriptonjana? Koji svi pod svetlošću žutog sunca mogu da lete, budu skoro neranjivi i prže lasere iz očiju? To već može da bude problem, čak i ako imaju najbolje namere.
 
Miller i Azzarello, nažalost, ovu premisu tretiraju skoro bez ikakve suptilnosti i ovde ne gledamo susret dve rase od kojih je jedna biološki neupitno superiornija u odnosu na drugu, a što bi dalo podlogu za zanimljivu, višeslojnu priču. Umesto toga, grupica verskih ekstremista među Kriptonjanima odmah povede sveti rat protiv Zemlje – istrebivši za početak sve ostale Kriptonjane, za svaki slučaj, da stripu ne ostane slučajno nekakav potencijal za nijansiranje – i ostatak radnje se svodi na to koliko je Betmen pametan i kako ima plan da pobedi i čitavu armiju Supermena.
 
Nažalost, čak i ovo na kraju ispada prilično nedopečeno jer Betmenov plan je praktično Deus Ex machina rešenje: Bruce Wayne je bogat čovek a bogati ljudi mogu da priušte proizvodnju dovoljne količine kriptonita kojom se možete boriti i protiv hiljadu Supermena. Problem je time rešen već na polovini priče i do kraja moramo da gledamo prilično nezanimljive vratolomije koje Azzarello izvodi ne bi li nečime popunio stranice do završetka devetog broja.
 
Ovo, nagađate, ne ide lako i The Master Race je jedan primetno razvučen strip sa vidnim dobijanjima u vremenu i brojnim stranicama na kojim likovi izvode dugačke monologe, presecanim neubedljivim preokretima koji treba da dodaju malo drame u priču što je kulminaciju doživela već na polovini.
 

 
Nisam siguran da dovoljno naglašavam koliko je sve to do kraja beskrvno i nezanimljivo. Superherojski strip sa neuverljivim zapletom, ali čiji su likovi dobri, životni i zabavni može da bude sasvim probavljivo štivo (neki bi reki da je to jedina postojeća forma superherojskog stripa koja se uopšte može čitati, ali to su zlobnici), no ovde to nije slučaj. Kako je ovo treća „Dark Knight“ priča, u njoj se deo drame oslanja na ideju da je Betmen već suviše star da bi radio ono što Betmen radi – na početku se zapravo postavlja pitanje je li uopšte živ – i da je, ako uopšte ima ikakvu ambiciju, neophodno da se štafeta preda nekom mlađem, ko veruje u isti ideal borbe za pravdu i spreman je na najteža odricanja koja betmenovski lifestyle podrazumeva. Ovaj podzaplet, koji na početku deluje kao glavni je ne samo temeljito nerazvijen (Miller ga koristi samo koliko mu je potrebno da se vrati svojoj omiljenoj temi: mladoj ženi koja se biblijski loži na starijeg, mačoidnog muškarca, a ni on nije ravnodušan) već se i do kraja priče potpuno napušta na ime vraćanja Betmena u dobru fizičku formu i magijski indukovanu ponovljenu mladost. Ponovo, ovo je izvedeno toliko nenadahnuto da se A. Ne osećam loše što sam spojlovao taj preokret i B. Osećam loše što ću sugerisati da je ovo prilično očigledan žal dvojice scenarista za mladošću koja je prošla i sad su okruženi tom nekom dečurlijom koja nikako da im se skloni sa travnjaka.
 
Druga tema – ona vezana za Supermena, i njegovu ćerku i izbor između pravde koju diktira genetsko nasleđe i pravde koju definiše kultura u kojoj su rasli – ni ta tema ne dobija dovoljno prostora. Mada je lepo što su je Azzarello i Miller potegli i dobrodošla je u ovakvom stripu, nema se utisak da su na ovu temu bogznašta i rekli i jedina zanimljiva stvar u vezi sa ovim je taj podtekst seksualne tenzije između oca, ćerke i njenog (potencijalnog) mladog seksualnog partnera koji je ovde obrađen samo za dlaku suptilnije od  onog što smo gledali u Anđelima 2.
 
Ovo je strip koji je imao materijala za možda četiri epizode a, neobjašnjivo, razvučen je na svih devet. Miller je posle glavne priče u svakom broju dopisao i docrtao još i one-shot „dodatke“ koji su se bavili drugim likovima iz istog univerzuma i dok su neki od ovih dodataka esencijalni za praćenje priče, neki su agresivan višak. Čitav podzaplet sa Halom Jordanom je potpuno nebitan za radnju stripa i još jednom podseća da Milleru nikada, ni pod kojim uslovima ne treba u ruke dati da radi Green Lantern. To što je ovde otišao predaleko u pokušaju da oda poštu heroizmu ovog lika je nekakva kompenzacija za gadosti koje mu je uradio u All Star Batman & Robin, ali je ovo jednako slabo ispisana priča.
 
I, da bude gore, dosta slabo i nacrtana. Millerovi crteži u ovim dodacima osciluju po kvalitetu i mada ima tu povremeno nadahnutih milerovskih momenata, ima, bogami, i postiđujućih ja-ovo-ni-na-tviteru-ne-bih-pokazivao slika koje su jedva iznad nivoa skice i podsećaju na najcrnje momente Holy Terror. Kako sam već rekao, Kubert i Janson u glavnom stripu kreiraju boljeg „Millera“ nego Miller sam.
 
Reći da sam razočaran trećim Dark Knightom bi možda podrazumevalo da sam od njega išta i očekivao, a to nije slučaj. Posle svega, zaista se plašim na šta će ličiti četvrti Dark Knight koga Miller radi sam, bez koscenariste. The Master Race je ispao mlitav ali makar ne preterano uvredljiv. Dark Knight IV bi mogao da dovede do implozije stvarnosti. Čekaćemo drhteći.
 

 
Becky Cloonan je završila svoj rad na serijalu Punisher o čijem sam početku već pisao ovde po završetku prve priče i, nakon sedamnaest brojeva moram da kažem da je ovo definitivno za mene najubedljiviji klasični Punisher serijal u poslednjih desetak godina. Cloonanova nije ni imala ambiciju da se nadmeće sa Ennisovim i Aaronovim Punisher MAX legatima, ali je njen rad primetno elegantniji od onoga što su u poslednjoj deceniji sa glavnim Punisher serijalima radili današnji Image Comics šampioni Matt Fraction, Rick Remender i Greg Rucka.
 
Znajući da ovu trojicu muškaraca inače veoma volim, vredi reći da je Cloonanova napravila komparativno bolji strip time što je naprosto usvojila „back to basics“ pristup. Psihologiziranje (Fraction), hvatanje za kemp (Remender) ili humanizovanje Franka Castlea kroz uvođenje drugih likova (Rucka) su sve pristupi koji su legitimni, naravno, ali u poređenju sa ovim što je ispisala Cloonanova, pokazuju se kao čist višak i eksperimentisanje koje u krajnjoj analizi nije dalo najbolje rezultate.
 
Becky Cloonan je, u kontrastu, sasvršeno intuitivno razumela zašto je Punisher tako fascinantan lik i time napravila jasnu sponu sa Ennisovim čitanjem njegovog predloška. Njen Frank Castle je jednako monomanična osoba, usredsređena samo na jednu jedinu stvar, lišena sumnji i afekata koje bi je usporile ili skrenule sa puta. Cloonanova vrlo dobro shvata da piše strip o psihopati i pritom ne pada u zamku impulsa da ga učini šarmantnim. Kao i kod Ennisa i kasnije Aarona, njen Punisher je praktično mašina za ubijanje, čovek koga nikada ne biste poželeli za prijatelja ali – i ovo je ključno – čovek koga biste MOŽDA poželeli za komšiju kada shvatite da je komšiluk otišao dođavola, da su došli divlji i da će definitivno oterati pitome. Kako sam pre desetak godina već pisao o Ennisovom Punisheru: on je neko ko radi ono što mi ne bismo mogli, pa čak i ono što bismo javno osudili, samo da bismo se u sebi molili da nastavi da to radi jer ako prekine, ko će nas onda zaštititi?
 

 
Ta tenzija između liberalne kulture i primalne reakcije koju Punisher kreira kad o njemu razmišljate (on je zločinac koji treba da bude zaključan daleko od civilizacije... ali uklanja zločince koji su još GORI) je izvrsno zaoštren koncept generalnog viđilantizma koji nosi superherojske stripove i Cloonanova njime vrlo dobro rukuje.
 
Opet, njene priče su relativno jednostavne i mada taj bazični pristup vrlo osvežava, poštujem i da ovo nije na nivou visokog koncepta koji smo vezivali za Ennisa i minucioznu psihološku analizu likova u njegovom Punisheru. Svejedno, Cloonanova kroz svojih 17 brojeva provlači dugački zaplet sa firmom koja se bavi obezbeđenjem ali pokušava da pivotuje u biznis proizvođenja supervojnika i uspeva da nas ubedi u to da je njen sukob sa Punisherom ozbiljan, filozofski utemeljen i zahteva njegove (vrlo) drastične reakcije. Istovremeno, kroz nekoliko one-shot epizoda scenaristkinja demonstrira vrlo siguran, ponovo osvežavajuće back-to-basics intoniran kapacitet da piše kratke, poučne priče o Punisheru koje istražuju pitanja urbanog nasilja, straha građana za svoje živote, naoružavanja civila i viđilantizma kao odgovora koji dolazi sam od sebe čak i kad nije najbolji.
 
Cloonanova je imala sreću da je serijal započela sa Steveom Dillonom na mestu crtača i ovaj Punisher veteran, zaslužan za veliki deo popularnosti prvog i nekih kasnijih Ennisovih radova na Punisheru (da ne pominjem, jelte, Preachera) je u mnogome legitimisao ideju da je Punisher serijal na staranje poveren ne samo osobi ženskog pola, već i osobi koja je primarno i sama crtač a ne scenarista. I taman kada je postalo jasno da je Cloonanova definitivno „the real deal“, Dillon je umro.
 
Matt Horak koji ga je nasledio i nacrtao najveći deo ostalih epizoda je zapravo odličan izbor. Horak ne proizvodi „lep“ crtež, ali je izuzetno čitak i uspeva da pomiri jasnoću slika sa ekspresivnošću koju scenario Cloonanove zahteva. Ovo je izuzetno nasilan strip, sa mnogo scena vrlo detaljnih borbi (uz korišćenje, između ostalog, zamki za medvede kao oružja) i Horak tu pakuje eksplozivnosti i brutalnosti baš koliko treba, pogađajući pravi ton eksploatacije neophodan da nam se proda ovakav strip.
 
Marvel je u međuvremenu renumerisao serijal u naporu da pokaže povratak korenima i od pre dva broja Cloonanovu je zamenio Matthew Rosenberg koji iza sebe već ima respektabilne nezavisne stripove poput We can Never Go Home ili 4 Kids Walk Into a Bank. Rosenberg za sada pokušava da pomiri želju da Punisher učini spektakularnim stripom sa ambicijom da kaže i nešto o geopolitici pa je Punisher dobio stari War Machine oklop i poslat je u izmišljenu istočnoevropsku državu da pomogne golorukom narodu protiv novoustoličenog diktatora. Srećom, scenarista se trudi da priču ofarba svim mogućim nijansama i temeljito je pretrese sa svih ideoloških pozicija pa me strip o Amerikancu koji deli pravdu po Balkanu ne iritira onako kako je to moglo da bude. Ono što je potencijalno veći problem je to ponovno izvlačenje Punishera iz urbanog jezgra u kome najbolje funkcioniše i insistiranje da ovo bude nešto „superherojskiji“ strip nego što je bio do pre par meseci, no za sada to Rosenberg lepo piše a Guiu Vilanova pristojno crta pa imam oprezno optimističan stav. Ipak, neka ostane zabeleženo da je Cloonanova uradila najbolji Punisher strip u poslednjih deset godina i da je Steve Dillon umro da biste vi na taj strip obratili pažnju.
 

 
Pročitao sam i Imageov miniserijal The Old Guard jer me je zanimalo šta Greg Rucka radi između pisanja Wonder Woman (sa kojom je međuvremenu završio) i Lazarus (za koji nisam siguran da i on zna kako će se završiti). Petodelni strip izašao u prvoj polovini ove godine u atraktivnom crtežu Leandra Fernandeza je primer Grega Rucke koji se trudi ali ne preteruje u tom trudu, testirajući prvo koncept i proveravajući koliko će ovo čitaocima biti zanimljivo pre nego što se, eventualno, obaveže da piše dugoročniji strip sa tim konceptom. Sa jedne strane, ovo pozdravljam jer je ovih pet epizoda jasna priča sa zapletom, početkom, preokretima i krajem, koja se može pročitati i biti pročitanim zadovoljan – ni nalik na Lazarus u kome je i posle dvadesetak brojeva preovlađujući osećaj bio „fascinantan svet... ali kad će da počne radnja?“ S druge strane, The Old Guard je strip u kome su ti postojeći zaplet i radnja zapravo mnogo manje zanimljivi od samog koncepta i čoveka dok čita malčice proždire to što se ovde potežu brojna pitanja na koja bi bilo zanimljivo odgovoriti samo kad se priča ne bi opsesivno bavila jednim relativno generičkim akciono-špijunskim zapletom.
 
Ali dobro, čak i Rucka sa pola snage je najčešće bolja ponuda od većine drugih scenarista koji rade punom snagom i ovo je strip koji ima interesantne likove, ubedljivih karakterizacija i pošto ih smešta u dinamične trilerske situacije, ima tu energije.
 
Osnova koncepta stripa je da su glavni junaci, nominalno ekipa plaćenika koja izvršava poslove za bezbednosne agencije a koji su suviše teški ili opasni za regularne vojske, kadri da se time bave na ime svoje funkcionalne besmrtnosti. Svih petoro protagonista imaju wolverinovske kapacitete za izlečenje i najtežih povreda, a ovo podrazumeva i dugovečnost koja se meri stolećima, pa čak i milenijumima.
 
Rucka ovde praktično uzima Armstronga iz Valiantovog serijala Archer & Armstrong, a onda piše ozbiljan strip sa istom postavkom i istražuje kako uopšte izgleda život osobe koja je živa hiljadu ili više godina, kako se ona uklapa u ljudsko društvo, drži korak sa tehnološkim i socijalnim progresom, kako se krije, kako voli pa napušta one koje voli, i šta je uopšte motiviše da ide dalje, znajući da ne može da umre.
 

 
I ovo je vrlo zanimljivo obrađeno sa dosta kvalitetnog rada na karakterizaciji. Rucka, tradicionalno, uzima ženu za glavnog junaka, ali svi likovi ovde, muški, ženski, strejt i gej su duboko sondirani, imaju svoje glasove i doprinose istraživanju ovih pitanja iz više uglova. Skoro da onda u svemu smeta što moramo da se bavimo relativno školskim trilerskim zapletom sa gizdavim ali ultimativno plošnim negativcima. Potpuno je očigledno da je Rucka mnogo zainteresovaniji za istraživanje ličnosti dugovečnih protagonista i da su ostali likovi tu samo da bi ovi imali šta da rade i nadam se da će obećani naredni miniserijal sa istim likovima biti nešto bolje izbalansiran na ovom planu. The Old Guard jednostavno ima suviše potencijala u svojoj centralnoj premisi i zanimljivim likovima i zaslužuje malo ambiciozniji zaplet.
 
S druge strane, Argentinac Leandro Fernandez je naš stari znanac (ovde pominjan na ime rada sa Peterom Milliganom na The Names) i njegov crtež, sav u jakim kontrastima i ikoničnim konturama, dinamičan i užurban, daje dosta života ovom stripu. Fernandez, naravno, s vremena na vreme zna da bude i previše napadan u krivljenjima perspektive i dinamizaciji crteža ali sve je to s dobrom namerom i uz interesantna kolor rešenja koja je odradila Daniela Miwa (što stripu na momente daje monohroman senzibilitet iako je zapravo šaren) ovo je nedvosmisleno atraktivan strip.
 
Pa, hajde da čekamo sledeći miniserijal i vidimo kuda će to dalje da ide. Za sada, ovo je solidan, obećavajući početak.

 
 

Za kraj, pročitao sam i prvih devet epizoda Imageovog/ Skyboundovog serijala Extremity i prilično sam impresioniran. Skybound je imprint koji se trudi da bude neka vrsta krema onog što Image objavljuje, na kome će taj kombo autorskog i žanrovskog stripa po kome je firma poznata da bude još izraženiji, još jači, i ne mogu da kažem da sam se malo iznenadio kada sam video da Extremity piše i crta Daniel Warren Johnson, čovek koga sam do tada znao uglavnom po autorskom naučnofantastičnom/ space opera web serijalu Space Mullet. Ne da je Space Mullet loš strip, nije, pristojan je, ali Extremity je strip daleko veće ambicije u konceptu i daleko većegg intenziteta u izvedbi. Skoro kao da je zabavni ali relativno skromni Space Mullet bio samo za vežbanje a Extremity je priča koju Johnson u sebi nosi celog života i pući će ako je ne ispriča.   
Extremity sam video na nekim preliminarnim listama za strip godine, primetio da je crtež atraktivan i dao mu šansu uprkos tome što je ovo zapravo tek još jedan u moru steampunk/ fantasy radova kojima su svi mediji, pa i strip – i američki i francuski – zatrpani poslednjih godina. Johnson sa Extremity jasno pokazuje da problem nikada nije u mizanscenu nego u tome kakve priče pričate i njegova priča je takva da ćete već posle prve epizode uhvatiti sebe kako se znojite i pitate se šta ste bre ovo pročitali i smete li uopšte da idete dalje.
 
Verujem da je ta prva epizoda impresionirala Skyboundove skaute i Johnsonu isposlovala serijal jer je u pitanju skoro perfektan primer stripa koji na standardnom broju strana ne samo da uspeva da nam proda jedan komplikovan futuristički svet već i da nam ispriča jednu sasvim integralnu priču sa početkom i krajem koja rečito govori o ljudskoj surovosti, ratu i osveti i dovede nas do veoma jasnog kraja i zaključka. Skoro da sam se pitao šta će Johnson uopšte da radi u drugom broju kada je prvi bio ovako  zaokružen, ali ispostavlja se da je Extremity, uprkos utisku koji ostavlja – da se radi o sprintu – zapravo solidan maraton u kome se rat, surovost i osveta ispituju na duge staze, a sve uz očuvanje zaista visokog intenziteta radnje, akcije i emocija koje nam je prodala prva epizoda.
 

 
Možda bi najbliže poređenje bio serijal Monstress Marjorie Liu i Sane Takede o kome smo već pisali na ovom topiku jer sa njime Extremity deli jednako ambiciozni fantazijski worldbuilding i jednako beskompromisan pristup prikazivanju ljudske okrutnosti sa eksploatacijom, ubijanjem i amputacijama koje garantuju da ovo nije strip kojim ćete nutkati adolescente. No, razlike u pristupima su ogromne. Extremity karakteriše poseban intenzitet akcije koji me zapravo asocira na evropski strip (na primer na, takođe na ovom topiku pominjani, francuski klasik, ratnici sa Akbara/ Quest for the Time Bird) i koji čini jak kontrast mirnijim, mada ne manje intenzivnim scenama kontemplacije. Takođe, mizanscen je sasvim drugačiji i iako društvo koje u Extremity gledamo ima i leteće mašine i inteligentne robote i visokotehnolška oružja sudnjeg dana, ono je po senzibilitetu zapravo bliže tribalnoj zajednici i rat koji pratimo je, zaista, tek nešto malo više od plemenskog sukoba.
 
Ovo nikako ne znači da strip nije sofisticiran, naprotiv, Johsnon impresionira načinom na koji sa malo teksta i puno dobro pogođenih scena prikazuje svu nesrećnu složenost ratovanja, tribalizma, koncepta odmazde, pokazujući da dobri momci nisu baš komplet dobri, a i da loši, ma koliko bili sadistička čudovišta, zapravo možda nisu imanentno zli već su naprosto produkt društva čije su vrednosti usvojili. Extremity je praktično hronika ratovanja u kojoj bez problema možemo da se pronađemo i mi sa ovih prostora sa isprepletanim nacionalnim istorijama i stalno vraćajućim motivima da se naplate stari dugovi i istera neka povijesna pravda.
 
Sve je to smešteno u svet koji naprosto kipti od života. Johsnon nije Loisel, ali njegov dizajn sveta, likova, odeće, opreme i oružja, vozila i čudovišta je moćan i daje mnogo karaktera ovom stripu. Kada crtač o svetu uspe da vam kaže mnogo više od onoga što je scenarista rekao rečima (pa makar imali srećnu okolnost da su, kao u ovom slučaju, ista osoba), znate da ste dobili nešto dobro. Johnson je skoro genijalan u tome koliko nam o kulturi i običajima likova i naroda koje ovde gledamo saopštava bez suvišnih reči ili nedajbože dopunskih tekstualnih infodampova, samo prikazujući odeću, rituale, opremu, habitat...
 
Extremity je i kompleksan narativ, sa likovima koji umiru i transformišu se i interesantnim kulturama koje u njemu srećemo, ali i, ponavljam, izvanredno intenzivnim scenama akcije pa time uspeva da postigne pravu ravnotežu između cerebralnosti, emotivnosti i autentične zabavnosti. Zaista nisam očekivao ovako nešto od fentezi serijala koga radi autor Space Mullet, ali eto, Image i Skybound su ponovo iznenadili. Nek tako nastave i u narednoj godini.
 

 
 

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 8.558
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2575 on: 24-12-2017, 20:01:41 »
Kralj Konan: Knjiga Prva
https://www.goodreads.com/book/show/36666643-kralj-konan?ac=1&from_search=true

Poslednji serijal, ako se ne varam, o Konanu. Matori Konan pripoveda mladom pisaru o svojim doživljajima iz perioda kada je osvajao vlast. Vredi kupiti!
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2576 on: 24-12-2017, 22:53:04 »
Nije poslednji, trenutno ide Conan the Slayer, ali meni je sav Trumanov Konan prilično dobar.

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 8.558
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2577 on: 24-12-2017, 22:54:00 »
Čim je Truman radio mora da je dobar! ;)
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.286
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2578 on: 25-12-2017, 13:57:11 »
Još nisam odustao od Rebirtha, čak sam malko i ohrabren kvalitetom upravo pročitanih naslova. Ukratko, ali stvarno:


Batman Vol. 2 - I Am Suicide


Solidno, ništa više, ništa manje. Rutinska priča o upadu u neosvojivu tvrđavu. Nemam čime da se oduševljavam, ali nemam ništa što bih posebno želeo da ispljujem.


Detective Comics Vol. 2 - The Vyctim Sindocate


Početna premisa priče je tako debilna da nikakva radnja nije mogla da je spase. I što je najgore, nije gotova.


Superman: The Final Days of Superman


Ovo ja valjda strip koji pripada New 52 liniji, ali ga je neophodno čitati radi razumevanja onoga što sledi. Nisam razočaran, priča je u pojedinom momentima previše njanjava i melodramatična za moj ukus, ali kada se sve sabere i oduzme bilo je ovo pozitivno čitalačko iskustvo.


Superman: Lois andf Clark


Ovo je zapravo... gulp... odlično. Nisam očekivao apsolutno ništa, a na kraju sam shvatio da ne bih imao ništa protiva da ovaj strip imam u papirnoj varijanti. Najbolji Rebirth strip koji sam do sada pročitao. Nadam se da je u pitanju mini serija i da neće kvariti utisak nastavljanjem.


Superman Vol. 1 - Son of Superman


Gde su dve pohvale, tu je i treća, pomislio sam nakon prve dve sveske Sona koje su veoma vešto plele priču o problemima s kojima se možete suočiti kada vaspitavate dete koje može pa peče prasiće svojim pogledom. Ali onda je u igru uveden jedan od najnezanimljivij negativaca sa kojima sam se susreo i sve je otišlo dođavola. Bedak.


Action Comics Vol. 1 - Path of Doom


Superherojska makljaža koja ne pokušava da bude išta više od toga što je. pošteno, te stoga nećemo gledati u sitna crevca.


Sledi Trinity Vol. 1 - Better Together.




Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2579 on: 11-01-2018, 15:14:16 »
Evo kratkog pregleda onoga što sam pročitao preko praznika, a u skladu sa mojim nepodnošljivim političkim i seksualnim ubeđenjima, sve su to na kraju bili stripovi pisani i crtani od strane žena i manjina. Žena i manjina koje sam nedavno hvalio u vezi sa Punisherom, štaviše. 


Prvi je Imageov tekući serijal Southern Cross koji već nešto duže od dve godine rade donedavna Punisherova gazdarica Becky Cloonan na mestu scenaristkinje i Andy Belanger na mestu crtača. Serijal izlazi relativno sporim tempom pa je zbog toga do sada nazidao jedva trinaest epizoda, ali 1) ovo su epizode duže od standarda za severnoamerički strip i 2) ovo je prilično dobar i izrazito intrigantan serijal kome sam spreman da dam koliko god je neophodno vremena da diše i razvija se jer me odistinski zanima šta će biti na kraju.
 
Southern Cross je pripadnik tog nekog, recimo, novog talasa naučnofantastičnog stripa na Image Comicsu u koji možemo ubrojati serijale poput, na primer, FTL, Eclipse, The Fuse, Descender, pa i Roche Limit. Ne da tu sad postoji ikakav manifest ili „zvanično“ nastojanje da se ovi stripovi predstave kao deo nekakvog pokreta, ali ja među njima vidim određenu, koliko god labavu povezanost u smislu da su ovo sve radovi koji se bave „pravom“, žanrovskom naučnom fanatstikom (dakle, visoka tehnologija, svemir, astronomija, robotika, egzotična fizika ili biologija...), bez naklona fenteziju ili kakvoj fantazmagoriji, ali i da su očigledno inspirisani klasičnim žanrovskim naučnofantastičnim tropima iz literature, sa filma i televizije.
 
Southern Cross je mene najpre podsetio na neke od radova Karla Hansena ili Harryja Harrisona koje sam kao klinac čitao u Siriusu, mada hitam da ukažem kako ovo nije military SF i kako su sličnosti samo u tome da je ovo prljav, umazan futuristički mizanscen u kome se sva ta neka magična naučna dostignuća (gravitacioni pogon, kosmički brodovi, eksploatacija vanzemaljskih resursa) uparuju sa depresivno familijarnim socijalnim postavkama u kojima ljudi jedni druge izrabljuju, zastrašuju, lažu i kradu. Titularni Južni krst je zapravo ime svemirskog broda koji dvaput godišnje dovozi i odvozi radnu snagu sa Zemlje do Saturnovog najvećeg meseca, Titana na kome rudarske kolonije prepune nezadovoljnih i frustriranih radnika kopaju resurse od kojih se kompanija na Zemlji posle bogati i, uprkos naslovu serijala, samo se prvi deo priče zapravo dešava na ovom brodu.
 

 
Taj pomenuti prvi deo je intrigantna i napeta misterija smeštena u razumno klaustrofobični enterijer kosmičkog plovila, sa protagonistkinjom koja ima kriminalnu prošlost ali je u ovom trenutku na putu ka Titanu kako bi preuzela telo svoje tamo nastradale sestre. Southern Cross je čudo tehnike i tehnologije, naravno, ali njegova posada i putnici su ljudski, odveć ljudski, počev od kapetana koji je konfliktna ličnost, preko oficira i službenika koji svi kao da imaju prste u raznim koruptivnim pričama, pa do nekih od saputnika koji su strejt-ap gangsteri. Kada ljudi počinju da nestaju a protagonistkinja da halucinira (or is she?) Souther Cross krene da poprima formu svemirskog horora koji je nešto manje Alien a možda nešto više Event Horizon mada bi najtačnije bilo reći da se Cloonanova ovde inspiriše Lovecraftovom metafizičkom stravom.
 
Sve ove silne reference koje sipam da bih delovao načitanije ne treba da sugerišu kako je Souther Cross izrazito derivativan rad. Scenaristkinja vrlo sigurno demonstrira da u glavi ima neku svoju priču i sopstvene ideje o tome kako da je ispriča pa su i scene halucinantnog horora autentične i snažne na svoj način, a strip posle bučnog krešenda tog prvog dela priče vrlo smelo menja skoro sve: mesto odvijanja radnje, glavnog junaka, donekle čak i žanr.
 
Ovo je jedna od najhrabrijih ali i svakako najriskantnijih odluka koje je Cloonanova napravila u pisanju i druga sezona Southern Cross nastavlja se na Titanu, sa novim likovima (i jednim od epizodista iz prve sezone u glavnoj ulozi) ali u priči koja se direktno nastavlja na kraj prethodne sezone i istu misteriju napada iz drugog ugla. Navikavanje na nove likove i komplikovane odnose na rudarskoj koloniji zahteva određeni napor i to stripu može da oduzme malo na tempu. Videćemo, uostalom, koliko će i to pored sporog ritma izlaženja da mu zaista naudi. No, ono što je nesumnjivo je da Cloonanova piše tvrdi, sirovi SF horor sa zapletom koji uspeva da izbalansira elemente onostrane strave sa uzemljenijim „radničkim“ plotom u kome ima mesta za socijalni komentar i likove koji prolaze kroz značajne lične krize. Do trinaestog broja niti pripovesti iz prve i druge sezone počinju da se zadovoljavajuće prepliću i sasvim je realno očekivati velika krešenda i potrese u trećem delu priče koji će biti zaključen osamnaestom epizodom. Za sada mogu da kažem da je ovo strip koji dosta rizikuje sa svojim promenama protagonista i (pod)žanrovskim meandriranjima ali da ima snagu kojom vuče na čitanje i čija će možda najveća vrlina biti spajanje različitih tokova radnje u jedan tokom narednih brojeva.
 
Andy Belanger je izvrstan izbor za crtača ovog serijala. Ovog Kanađanina uglavnom poznajemo sa serijala Kill Shakespeare i njegov veoma prepoznatljivi stil je perfektno ugođen sa ambiciozno diversifikovanim tonom ovog stripa. Belanger kvalitetno posreduje neurednost i prljavštinu, neobrijane muškarce i raščupane žene, depresivne metalne hodnike i musave kantine, strašnu ali na kraju dana banalnu površinu Titana, no, njegov talenat se na tome ne iscrpljuje. Belangerov dizajn u ovom stripu blista (podvučeno i bonus stranicama sa prikazima robe koju prodaje kompanija čiji su zaposleni u centru narativa), dajući, recimo, samom brodu Souther Cross jedan impresivno pomorski izgled i time besprekorno komunicirajući senzibilitet sveta u kome se strip događa. Tu su i oklopi i oprema korišćeni na Titanu, a kada treba nacrtati scene onostranog, halucinantnog užasa, Belinger prelazi na potpuno drugi nivo i isporučuje vrhunsku psihodeliju. Kolor iskusnog Leeja Loughridgea dopunjava Belingerove crteže karakterističnim hladnim tonovima i ovo je strip koji verovatno nikada nećete nazvati „lepim“ ali čiji vas karakter sigurno neće zaobići.
 
Southern Cross je strip koji se ne kreće perfektnim, ujednačenim tempom niti susreće čitaoca na svakom koraku pružajući mu ono što u tom trenutku očekuje. Ovo ga ne čini automatski više „umetničkim“ od drugih stripova koje možete kupiti u ovom trenutku ali podcrtava njegovu buntovnu energiju koja je sasvim u skladu sa karakterizacijama glavnih junaka i, kako rekoh, ima tu jake vučne sile koja ne da da odustanemo pre nego što vidimo kraj. Nije kasno da se uključite.
 

 
Drugi strip koji sam pročitao je takođe Imageov šestodelni Crosswind čija je poslednja epizoda izašla prošle nedelje zaokruživši priču i završivši prvu „sezonu“ ovog stripa. Ako druge nikada i ne bude, nećemo biti oštećeni jer je prva sezona potpuno samodovoljna i na zadovoljavajući način istražuje posledice svoje spekulativne premise. Opet, ako je ne bude, biće to šteta jer se tokom ovih nekoliko meseci osećalo da su autorke vrlo inspirisane i da bi verovatno imale šta da kažu u potencijalnim narednim nastavcima.
 
Crosswind je napisala veteranka Gail Simone i mada ona nikada nije pisala Punishera, postoji njen tvit iz 2014. godine u kome kaže da bi volela da ga piše. Pametnom dovoljno!
 
Ne da je to bitno, ali u kontrastu sa nedavno završenim Clean Room na Vertigu, sa Crosswind Simoneova kanališe vrlo solidno istesan senzibilitet gangsterskog stripa koji bi sasvim lepo pristajao Punisheru, tako da smo i dalje tu negde u temi. Kako god bilo, Crosswind je interesantan rad jer uzima jednu od najizlizanijih „mekih“ spekulativnih premisa ali onda sa njom gradi ubedljiv, dobro postavljen narativ u kome se likovi nepovratno menjaju prolazeći kroz drame koje već na startu imaju veliki potencijal da budu prost(ačk)e farse.
 
Naime, Crosswind se bavi zamenom tela u kojoj se muškarac budi u telu jedne žene a ona u njegovom i ovo je, razume se zaplet Schekleyjeve Trampe Svesti, pola srednjebudžetnih komedija iz osamdesetih PLUS trećeg nastavka serijala Mi nismo anđeli koga je napisao naš Cripple, pa bi vam bilo oprošteno ako biste pomislili da je ovo tako temeljito izraubovan gimik da nemate snage da čitate još jedan strip na istu foru.
 
No, Simoneova je suviše dobar scenarista da bi iko smeo tako lapidarno da je otpiše i Crosswind ne ide linijom manjeg otpora oslanjanja na farsu i komediju kao primarne izvore zabave.
 

 
Razume se, farse i komedije ima, ali najviše kroz likove koji su svesni farsičnosti postavke i ispisani kao trodimenzionalni, živi ljudi sa ozbiljno uokvirenim karakterizacijama. Glavna energetska linija priče je svakako u tome što je muškarac o kome pričamo mafijaški plaćeni ubica navikao na uniformni respekt gde god se pojavi, skupa pića i skupe žene, dok je žena o kojoj pričamo klasična dobrostojeća suburbana frustrirana domaćica, „fudbal-mama“ sa mužem koji je smatra glupačom (i kontinuirano je vara) i posinkom koji je prezire.
 
Zamena tela omogućava Simoneovoj da se pošteno izigra ispitujući i razarajući rodne klišee i strip uspeva da zabavi na nekoliko nivoa, pokazujući kako „nova mama“ transformiše porodicu ubrizgavanjem parčenceta mafijaške kurčevitosti u bogato predgrađe ali i kako se prekaljeni revolveraš blagim feminizovanjem zapravo vidno humanizuje. Opet, ovo nije satiričan strip niti jednodimenzionalni politički pamflet i Simoneova natenane istražuje oslobađajuće dimenzije zaticanja sebe u drugom telu sa životom koji ne poznajete. Cason Bennett tako shvata koliko je zapravo za njega zanimljivo da se maje po kuhinji i rešava probleme svog zbunjenog posinka umesto da ubija ljude, a Juniper Blue po prvi put posle mnogo godina ima iskustvo da je ljudi tretiraju sa poštovanjem i gledaju sa divljenjem.
 
Simoneova strip sigurnim potezima dovozi do finala u kome protagonisti moraju da rade zajednički kako bi sačuvali ne samo novopronađene, inspirativne živote već i živote uopšte i krimi rasplet koji priču zaokružuje nije specijalno originalan ali služi da pokaže način na koji se svaki od dvoje protagonista promenio i podvuče novopronađene vrednosti u životima koje su donedavno više podnosili nego voleli.
 
Tetovirana ilustratorka Cat Staggs je fenomenalan crtač sa solidnim iskustvom u filmskoj i strip industriji a Crosswind je podsećanje da bi joj trebalo češće davati da radi čitave stripove (umesto naslovnih strana za koje je specijalizovana). Crosswind se odlikuje jednim naturalističkim stilom izuzetno pogodnim za polu-krimi-polu-sapunica priču kakvu je Simoneova napisala i Staggsova uspeva da iskombinuje ilustratorsku disciplinu sa dinamikom i izražajnošću kakve zahteva sekvencijalno pripovedanje uopšte i Simonein sočni scenario partikularno. Ponovo, blagi farsični tonovi koji se ne mogu izbeći u ovoj postavci savršeno su balansirani realističnim, ozbiljnim crtežom i kolorom koji je u ponudi.
 
Crosswind je uspela varijacija na staru temu, iznesena snagom svojih likova i životnošću situacija u kojima smo ih zatekli. Simone i Staggs obećavaju i nastavke i ostaje da se vidi hoće li umeti ponovo da isti motiv obrade sa jednakom energijom. Čekaćemo!
 

 
Konačno, petom epizodom se završio miniserijal 4 Kids Walk Into a Bank koji je neujednačenim tempom izlazio tokom više od godinu dana, držeći nas na proverbijalnoj ivici sedišta i u stanju zapitanosti koje će sve još bizarne granice njegovi autori do kraja srušiti. Finale je, odmah da kažemo, veoma zarađeno i duboko zadovoljavajuće, dovodeći postepenu eskalaciju motiva i intenziteta pripovedanja u ovom stripu do prave erupcije. Sasvim ima smisla da je ovo izašlo za Black Mask Studios, jednog od najnovijih američkih izdavača, osnovanog tokom tokom Occupy Wall Street groznice a sa ciljem da publikuje stripove koje drugi izdavači ne bi ni pipnuli. Matthew Rosenberg, scenarista ovog serijala je u međuvremenu počeo da radi Punishera i još neke Marvelove serijale (Secret Warriors, recimo) i mada mu to dobro ide, veoma se pitam koliko će vremena proći pre nego što od njega ponovo dobijemo nešto ovoliko sveže i eksplozivno. Ali to je valjda ta razlika između rada za Dizni i rada za izdavača koji je nastao iz ideoloških pobuda da bi slavio transgresivnu umetnost.
 

 
4 Kids Walk Into a Bank je strip koji je Kieron Gillen opisao kao „Tarantino koji radi Goonies“ i to je zapravo jako dobar deskriptor. Rosenberg i njegov crtački saradnik Tyler Boss su uspeli da spoje senzibilitet detinje pustolovine sa decidno ne-detinjim senzibilitetom bizarne kriminalističke priče prepune sumnjivih likova u sukobu sa svakojakim zakonima. Pritom ovde je perfektno izbalansirana dečija naivnost sa „odraslijim“ tonom centralnog zapleta, bez idealizacije ili umekšavanja detinjstva i sa jasnim shvatanjem da su mlađi tinejdžeri, iako nominalno racionalne osobe, kadri da naprave gluposti galaktičkih razmera.
 
Svaka od epizoda ovog serijala tako započinje scenom u kojoj protagonisti stripa, klinci kao ispali iz Stranger Things, rade nešto sasvim klinački – igraju igre na tabli, trkaju se automobilima na daljinsko upravljanje ili šamaraju lokalne arkadne automate – sa sve totalnim uživljavanjem u svoje virtuelne uloge, a što pravilno uokviruje njihove kasnije postupke u kojima se ponašaju kao naizgled zrele osobe sposobne da planiraju i izvode vrlo „odrasle“ poteze. Protagonisti su izuzetno živi likovi sa karakterizacijama koje sadrže ogromne količine komičnog preterivanja ali istovremeno čuvaju sponu sa naturalističkom ubedljivošću i ovde Rosenberg zaista demonstrira prefinjenu veštinu u rukovanju likovima, dajući im bezbroj urnebesnih gegova u kojima će konstantno biti na ivici apsurda ali i uspevajući da čitaocu proda i sasvim uzemljene elemente zapleta koji se tiču vršnjačkog nasilja i disfunkcionalnih porodica.
 
Ove potonje teme su verovatno i razlog što ovakav strip teško da bi u neizmenjenoj formi mogao da izađe za nekog drugog izdavača, pogotovo jer Rosenberg nema nameru da humor žrtvuje patosu i neki od najriskantnijih motiva (seksualni grabljivci, zloupotreba narkotika) provučeni su kroz najsmešnije scene u serijalu. Na ovom mestu verovatno treba i eksplicitno reći da je 4 Kids Walk Into a Bank ekstremno duhovit strip, kombinacija komedije i, uh, drame, od koje su mi više puta išle suze na oči od smeha i, uz na ovom topiku već pominjani The Fix, svakako najbolja demonstracija kako se piše smešan strip u kome su vizuelno pripovedanje i komedijaški tajming perfektno uklopljeni jedno uz drugo da postignu maksimalan efekat.
 
Pritom, Tyler Boss sa ovim stripom nikako nije išao na nekakav uredan i konzistentan stil, i crtež koji ovde rabi je ćudljiv, energičan i naivan baš kao i sami protagonisti. Opet, ovo je potpuno u skladu sa tonom stripa i nešto što možda i ne bi prošlo kod nekog konzervativnijeg izdavača. 4 Kids Walk Into a Bank crtežom ruši konvencije i prilagođava sliku trenutnoj potrebi skripta, demonstirajući sinergiju između dvojice autora kakvu odavno nismo videli. Ovo je pravi primer indi stripa koji nema produkcijske kvalitete mejnstrima ne zato što su mu nedostižne nego jer bi to ugušilo njegov jedinstveni identitet, ali koji ako i u nekim momentima deluje „jeftino“, to čini na jedan u sebe siguran, pankerski način. Valjda se to uklapa sa činjenicom da je jedan od vlasnika Black Mask Studios i gitarista Bad Religion... Plus, naravno, veliki deo humora je u vizuelnim referencama.
 
Finale ove priče uspeva da bude i tragično i optimistično uz žestoku količinu nadrealističkog i sve vreme netaknuti humor i lagao bih ako bih rekao da se, uprkos jakoj zaokruženosti ove, ne nadam da će Rosenber i Boss uspeti da nađu načina da urade još jednu priču i protagonistima koji su mi se uvukli pod kožu daju još prostora da prave haos ali i rastu i sazrevaju. Pred novu godinu Boss je na tviteru i najavio „tajni projekat“ koji će dvojica autora sledeće raditi ali, razume se, to možda i bude nešto za Marvel. Kako god bilo, 4 Kids Walk Into a Bank je možda i najbolji strip koji sam pročitao u 2017. godini i žestoka infuzija nekontrolisane energije koju bih, da sam doktor, prepisao svakome. Pa vi sad vidite.
 

 

Father Jape

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.965
Blijedi čovjek na tragu pervertita.
To je ta nezadrživa napaljenost mladosti.
Dušman u odsustvu Dušmana.

https://lingvistickebeleske.wordpress.com

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2581 on: 01-02-2018, 20:02:51 »
Pa, ne, jer to nikada nije ni izašlo, kao što piše i u tekstu koji se završava rečima: An amended release date has not been given for The Ludocrats.

Father Jape

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.965
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2582 on: 01-02-2018, 21:28:14 »
Nisam video datum XD
Blijedi čovjek na tragu pervertita.
To je ta nezadrživa napaljenost mladosti.
Dušman u odsustvu Dušmana.

https://lingvistickebeleske.wordpress.com

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2583 on: 01-02-2018, 22:26:32 »
Da, pa vest je stara godinu dana al opet, ništa od toga u međuvremenu nije bilo. Kieron radi Uber i TW+TD a u međuvremenu je preuzeo i Star Wars od Jasona Aarona tako da će ovo verovatno još malo da pričeka.

Father Jape

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.965
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2584 on: 01-02-2018, 23:33:53 »
Danas je napisao, Kieron dakle, ovo:

"What's next? Well, Jim's up for the weekend, for a Ludocrats summit, which basically translates to shouting at one another while playing Warhammer 40k. "
Blijedi čovjek na tragu pervertita.
To je ta nezadrživa napaljenost mladosti.
Dušman u odsustvu Dušmana.

https://lingvistickebeleske.wordpress.com

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.286
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2585 on: 14-02-2018, 15:13:26 »
Trinity Vol. 1 - Better Together


Uh, prilično je tanko ovo. Kapiram da je ideja priče i izvedba bila u službi građenja novog trojstva i poverenja između njegovih članova, ali nije ovo izgledalo kao pravi put.


Supergirl Vol. 1 - Reigh Of The Cyber Super-Men


Mislio sam da će iza idiotskog naslova biti još idiotskija priča, ali ovo zapravo nije bilo toliko loše. Umereno zabavno.


Raport je ovaj put nešto kraći jer nikako ne uspevam da se probijem kroz prve tri epizode prvog trejda o Superwoman.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.286
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2586 on: 25-02-2018, 17:29:41 »
Superwoman Vol. 1 - Who is Superwoman?


Jedan od najgorih stripova koje sam čitao u životu. Ne prilazite ovome, toksično je.


New Super-man Vol. 1. - Made in China.


Nakon Superwoman sam bio blizu odluke da batalim DC Rebirth, ali kineski Supermen me je ubedio da se predomislim. Znam, pročitao sam nekoliko puta ovo šta sam napisao, zvuči apsolutno nadrealno, ali tako je. Priča je zabavna, dobro vođena i odlično nacrtana. Istina, od polovine je postala totalno predvidljiva, ali to nisam uzeo za zlo scenaristi ovog puta. Fora sa kineskim verzijama američkih superheroja je odlična.


Action Comics Vol. 2 - Welcome to the Planet


Već sam zaboravio šta sam ovde pročitao, a to je bilo juče.


Superman Vol. 2 - Trials of the Super Son


Ovaj trejd je zbirka kraćih priča koje se obično prostiru na jednu do dve sveske. Recimo da su uglavnom dobre.


Sledi Green Lantrerns Vol. 1- Rage Planet




Father Jape

  • 4
  • 3
  • Posts: 6.965
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2587 on: 07-03-2018, 22:52:42 »
Pošto nemamo temu o muzičkim časopisima, evo ovde šta je Kieron Gillen napisao povodom prestanka štampanja časopisa NME:
****
The NME is to cease publication of its print edition.
This is real end-of-an-era stuff. This is the sort of thing I could have probably got a whole arc out of if I was still doing Phonogram, and the news prompted all manner of outpourings. Including me. That's just one thread. There's multiple ones. It's huge.
Inevitably, this is going to be as much ME as NME.
I hated the NME, but that's not the point. I hated the NME and bought it every week, and read it from cover to cover, and argued with its writers on finer points in my head for years. It was there, and if you moved in a certain space, you inevitably defined yourself with it, in opposition to it.
While it had eras of being otherwise, in my teens, it was the more conventional indie, the more blokey, the more sober of the two indie papers. My heart belonged to the Melody Maker, and the difference could be basically boiled down to “The Melody Maker writers used the word 'I'.”
For most of my late teens and early twenties, I wanted to be a music writer. I worked at it. When I was in the position I felt capable, the Melody Maker had already transformed into an attempt at an Indie Smash Hits approach (which was bad as it was a bad, cynical attempt at it rather than any particular problem with the concept). But the NME carried on, NME-ing as always.
I applied to work there upon leaving University, and somehow bluffed my way to the interview stage for the site editor job. The interview ended with me asking the wage, them telling me, and me realising I was never going to get the job with my experience. Its starting wage was higher than any wage I later earned as a journalist. Later, I covered the reading Festival for NME.com, and I was basically said that if I wanted work, I should chase it, as I was good enough.
I was good enough. I'd given years to have those words apply to me. I walked away to a Flaming Lips performance, and felt like I had wings attached to feet, like some kind of Belle & Sebastian-esque take on Namor.
I woke up the morning after in a tent backstage, squinted and thought “But I don't want to work for the NME!”
I was already working as a games journalist then, and after looking at my talents, realised I would do better in writing about games. I think I would have been a mediocre music writer – perhaps a little better than mediocre, but not as good as the people I wanted to be. Conversely, over in Games, with a bag full of stolen music-press tricks, I was basically Nick Kent.
I let my music writing ferment, and in 2006, it came out as Phonogram. There's two covens referenced in that. One is the coven Kohl's in, based around Careless Talk Costs Lives and Plan B, the music mags I was writing for at the time. The other is a mysterious monolith referred only to as The Adversary.
Adversary, Enemy. Enemy, NME.
We come back to the beginning – it doesn't matter the NME was the only organ I considered necessary for inclusion in the cosmology of my fever dream of a universe, as if Sandman was made solely from fading music mag clippings.
There's a third time I almost ended up working for them – after Phonogram we talked to the editor of the NME about developing a comic strip for them. We considered it, but let it die on the vine. The actual real thing? I didn't feel I was the guy to write a weekly strip in a music paper any more. I wasn't willing to be in gigs every night. Still, much like the time I was asked if I wanted to edit PC Zone, it's an interesting alternate history I do occasionally wonder what it would have been like.
In short: I didn't pursue the job as I thought I'd do it badly. I respected the NME too much for that.
It was the NME. The narcissism of small differences made them the Enemy, but that made them important, and in their way, essential.
And, my friend Abigail Brady said on twitter, no-one ever wrote songs that namechecked the Maker.
(Except the Kooks, and that says everything, right?)
Thoughts are with anyone who's lost their job through this. Working on a magazine is stressful at the best of times, and this is always the opposite of that. When I was working at PC Gamer at Future Publishing, there were multiple times the company was clearly in bad straights. We ended up in a club the night before everyone knew an axe was going to fall. The DJ played the Sex Pistol's God Save The Queen. We jumped around in cathartic glee shouting NO FUTURE! NO FUTURE! NO FUTURE FOR ME! Me being me, I'm sure I recognised the lyric when it hit. “I use the NME” sneers Rotten. I can imagine myself thinking, on a magazine in pain, that the NME was Immortal. And it is. But, as a hack once wrote, just because you're immortal doesn't mean you live forever.
It'll be missed. To return to Sandman reference, my hell is now empty. I hope Lucifer is happy, wherever he ends up.
*****
Blijedi čovjek na tragu pervertita.
To je ta nezadrživa napaljenost mladosti.
Dušman u odsustvu Dušmana.

https://lingvistickebeleske.wordpress.com

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.286
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2588 on: 10-04-2018, 07:59:57 »
Fractionov Hawkeye se, baš kao što je drug Meho rekao, raspao u drugoj polovini runa (ja bih rekao poslednoj trećini, ali to je već sitničarenje). Stvarno je bedak kad te strip prvo onako oduševi, a zatim neočekivano postane krajnje nečitljiv za tili čas. Tja, marvel.


Momentalno obnavljam Bone Džefa Smita. Jedna od divota devete umetnosti koja nikad neće pasti na sudu vremena.

Scordisk

  • 3
  • Posts: 2.443
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2589 on: 13-04-2018, 14:03:41 »
ne znam da li ovo baš ide na ovu temu, pošto tehnički ne držim strip u rukama, al ko ajde, koga zanima može pogledati, a i za džabe je, na netu  :lol:

strip Kill 6 Bilion Demons je neka vird fantazija sa multiuniverzumima, demonima, anđelima, demijurzima, čabarnjacima, komplikovanom mitologijom, mnogo rokanja i studentkinjom koja dobija čarobne moći. dakle, sve što treba za dobru priču. Crtež je lep, šaren, detaljan i mada nije baš moebius, ima tog nekog nadrealnog šmeka. koga interesuje, ovde počinje:

https://killsixbilliondemons.com/comic/kill-six-billion-demons-chapter-1/

a evo i par slikica da začinim:








Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2590 on: 17-05-2018, 13:08:20 »
Dakle, kao što sam nedavno pomenuo, voleo bih da ovde kažem koju reč o događaju pod nazivom Metal (ili, produženo, Dark Nights: Metal) a koji je bio DC-jev veliki projekat u prethodnoj polusezoni i definitivna potvrda da se Scott Snyder, njegov arhitekta i ko-kreator polako ali sigurno od momka-koji-kapira-Betmena pretvara u preteći hibrid Granta Morrisona i novog DC-jevog pojačanja, Briana Bendisa.   


Čime ne želim da kažem da je Metal loš strip ili da mi nije bio zabavan za čitanje, naprotiv, pročitao sam ga bez mnogo hroptanja dvaput, za svaki slučaj, prvi put čitajući sve povezane priče u drugim serijalima i posebne one-shot dodatke, drugi put se usredsređujući samo na sržnih šest epizoda ne bih li opipao puls same priče i pokušao da ocenim koliko su njeni dinamički i strukturalni problemi posledica proširenog narativa a koliko su rezultat Snyderove, iskreno, hiperambiciozne postavke cele priče.
 
Svakako je zanimljivo bilo pratiti Snyderov razvojni put u DC-ju: ovaj relativno mladi pisac i scenarista je svojim prvim pričama o Betmenu – unutar Detective Comics serijala, nekih godinu dana pre velikog ributa celog univerzuma sa Flashpointom – uspeo da okrene mnoge glave i pokaže da mu Betmen toliko prirodno leži da se njegovog Vertigo serijala American Vampire danas malo ko i seća. DC-jev urednički tim ni sam nije ostao slep za Snyderov jedinstveni bet-senzibilitet pa je po lansiranju New 52 univerzuma Snyder za partnera dobio fenomenalnog crtača Grega Capulla i zajedničku dužnost rada na osnovnom Batman serijal koju su dvojica muškaraca više nego ispunili. Između 2011. i 2016. godine Snyder i Capullo su napravili „svog“ Betmena, opus koji će istorija bez ikakve sumnje pamtiti i pominjati u istom dahu sa radovima Dennisa O’Neila, Neala Adamsa, Franka Millera, Granta Morrisona...
 
Snyder je sa Batmanom krenuo putanjom stalne eskalacije, polazeći od prilično intimnih, urbanih priča koje su proširivale mitos i kanon vezan za Brucea Waynea, Batmana i grad Gotham, a nastavljajući sa sve veći akcentom na Batmanovoj „porodici“, kroz ojačavanje uloge postojećih i uvođenje novih likova. Snyder je ispričao i jednu od definitivnih pripovesti o Džokeru (impresivni Endgame o kome je već pisano na ovom topiku) a potom je uspeo i da nam proda Inspektora Gordona u ulozi hi-tech Betmena, lagano se pripremajući za Rebirth, novi ribut DC univerzuma u kome je glavni serijal o Batmanu preuzeo Tom King, ali Snyder se izmestio samo malo u stranu, radeći All-Star Batman, i obećao da će se uskoro ponovo ujediniti sa Capullom, na projektu koji po ambiciji i konsekvencama treba da prevaziđe sve što je do tada ovaj par radio.
 
Naravno, sada znamo da je taj projekat Metal i u kontrastu sa Snyderovim Batman počecima – ponavljam, naglašeno intimnim, usredsređenim na istoriju i „osećaj“ grada, te na ličnosti, a ne samo ikone – ovo je posve različita priča, jedan grandiozan, punokrvan superherojski krosover po uzoru na Wolfmanove, Morrisonove i druge DC projekte utemeljene u ideji paralelnih stvarnosti, kosmičkih pretnji, nezamislivih herojstava neophodnih da se spase sve što postoji.
 

 
Metal je impresivna građevina i kao prvi company-crossover ove veličine u DC-jevoj istoriji koji u centar stavlja Betmena, svakako mu se ne mogu osporiti smelost i ambicija. Snyder je pošteno zasukao rukave i mada se veliki deo zapleta i koncepata koje koristi u priči oslanja na njegove sopstvene dodatke i invencije u novijoj istoriji Betmena i DC-univerzuma (otud i simpatičan kameo Swamp Thinga pri početku), jednako se ovde može prepoznati i solidan arheološki rad u spajanju elemenata iz bogate DC-jeve istorije sa modernim idejama.
 
Ovo potonje se prevashodno može prepoznati u ulozi koju Carter Hall, superheroj poznatiji kao Hawkman ima u prepoznavanju pretnje što se nadvila nad multiverzumom. Hawkman je svoj poslednji samostalan strip izgubio još pre nekoliko godina, tokom New 52 faze, najviše zahvaljujući malom interesovanju čitateljstva ali Snyder mu sa Metalom praktično podiže spomenik i od Halla pravi ne samo „najvećeg detektiva ikad“ (u stripu koji je nominalno Betmenov, ovo skoro da zvuči kao jeres) već i posrnulog heroja što se bori da se vrati u igru, a od čijeg povratka zavisi sudbina svega postojećeg. No, Snyder ide i dublje ovom grantmorisonovskom putanjom, pa su u Metal ušnirani i Detective Chimp, i Plastic Man, ali i Sandman.   
Naravno, krosoveri ovog obima i služe da se protrese cela izdavačka linija i pripremi teren za neke novine, pa tako nije iznenađenje da smo dobili i najave novih serijala o Hawkmanu i Plastic Manu (koje, redom, pišu odlični autori Robert Venditti i Gail Simone), ali i Sandman Universe projekat u kome će Neil Gaiman nadgledati rad legije scenarista. Jedino je Detective Chimp, za sada, ostao kratkih rukava a neki od nas u suzama i dalje svakog dana iščekuju najavu da će Shadowpact biti obnovljen... Opet, ako će to da bude strip kvaliteta nedavnog miniserijala o Ragmanu, onda je i bolje da ga ne obnavljaju.
 
Elem, hoću reći, DC je očigledno mnogo toga uvezao u Metal, nudeći pored pomenutih novih serijala o poznatim likovima i čitavu novu galeriju novih likova koji su dobili svoje serijale u New Age of Superheroes liniji, gde su nekim proverenim autorima na raspolaganje stavljeni novi koncepti poput Damage, Silencer, The Teriffics, Sideways itd. Mada deluje nepravedno da Shadowpact ili Secret Six danas nemaju svoje serijale, da ne pominjem Deadshota ili, što da ne, Hitmana, a da je DC zalegao za gomilu sasvim novih likova (od kojih neke rade lično ko-izdavači: Dan Didio i Jim Lee), opet je zanimljivo videti da firma ima smelosti da u vazduh baci gomilu novih koncepata odjednom pa da vidi šta će od toga eventualno preživeti. A sve to izlazi iz Metala.
 
Dobro, ovo je mesto na kome je valjda jasno da je Metal solidno komplikovana smeša motiva i ideja i mesto na kome je razumno da i ja kažem da me je Metal više uzbudio svojim konceptima i tim nekim idejama nego nužno realizacijom i pričanjem same priče.
 
Što i nije neko iznenađenje kada su krosoveri ovog kalibra u pitanju. Metal je do te mere natrpan likovima i podzapletima da je zaista teško, gotovo nemoguće, ovde pričati o nekom ritmu i efikasnosti pripovedanja pa ako ste alergični na uobičajene superherojske boljke – slab rad sa likovima, sirova ekspozicija u dijalozima – pošteno je reći da ovo neće biti strip za vas.
 

 
Sa druge strane, Snyderova vizija je toliko neodoljivo grandiozna, toliko bezobrazno ambiciozna da je teško ne osetiti divljenje kada pripovest od pseudonaučne mambo-džambo ideje o posebnim metalima koji imaju određena magijska svojstva (a tu vam je i jasna konekcija sa Hawkmanom) krene u rastvaranje zavesa i pokazivanje kakve su zaista dimenzije najnovije zavere protiv Vučića Betmena, kada se sve poveže sa praistorijskim, iskonskim plemenima i zaverom Suda Sova, kada se, naposletku vidi u kojoj meri je postojanje ne samo planete Zemlje, ne samo univerzuma, već čitavog multiverzuma ugroženo ovog puta.
 
Snyder ovde gazi samo po gasu i ne pomišlja da koči. Uzimajući Wolfmana, Johnsa i recentne Morrisonove radove za osnovu i zatim se trudeći da nadmaši i samog Morrisona, on oslikava novu kosmologiju koja predviđa postojanje još jednog multiverzuma pored ovog „našeg“, i mukotrpno detaljiše o tome koji su razlozi njegovog postojanja, zašto on ugrožava „naš“ multiverzum, zašto je mračno božanstvo koje njime vlada odabralo baš Betmena kao provodnik, koja je tu Hawkmanova uloga... Pripovedački gledano, Metal ima mnogo džombi i barijera koje umanjuju uživanje, neke informacije su dostupne samo kroz tie inove za koje i ne morate znati da postoje, dok su druge isporučene u vidu zgusnutih infodampova (praktično jedina Sandmanova uloga u stripu svodi se na to da Betmenu i Supermenu objasni, sa sve grafičkim pomagalima, prirodu mračnog multiverzuma i kako mu doakati), ali na nivou koncepta, ponovo, teško mu je odoleti. Sama slika koju imate u glavi dok čitate poslednju trećinu serijala, sa Zemljom koja klizi i upada u mračni multiverzum, sa armijom paralelnih, zlih Betmena koju predvodi perverzni amalgam Džokera i Betmena iz jednog od najogavnijih zamislivih univerzuma, a koga „naš“ Betmen mora da porazi na praktično nezamisliv način, od svega ovoga, da se ne lažemo, malko zastaje dah.
 
Metal ima neobične skokove i padove u dinamici, od skoro pa humorističkog početka gde Justice League parodira Voltrona, preko prve trećine gde Betmen, kao i mnogo puta do tada, mora da pobedi i svoje neprijatelje i svoje prijatelje da bi spasao svet, te sredine u kojoj su Betmen i Supermen praktično izmešteni iz priče i finala u kome bukvalno imamo viteza-Betmena koji jaše na zmaju sa Džokerovim likom i demone nokautira opakim krošeom, ovo je jedna neujednačena, na momente malo frustrirajuća priča. Ali, kao i veliku većinu superherojskih krosovera, valja je informisano čitati. DC je ovde napravio dosta napora da se sržni serijal ipak može čitati bez previše upoznavanja sa satelitskim stripovima i mada su neke priče, uobičajeno, raspoređene sa svakom sledećom epizodom u drugi od postojećih tekućih serijala (Gotham Resistance, a koji je skoro sasvim fakultativan), najveći deo „ekstra“ sadržaja dobija se kroz opcione one-shotove. Ovo deluje kao solidna ideja: ako vas zaista zabole dupe za Hawkmana i ne padate na ideju da je u pitanju istinski značajan lik – a statistika kaže da je verovatno tako – onda mirne duše možete da preskočite one shot u kom Jeff Lemire posprema kontinuitet i motive ovog heroja i priprema ga za povratak na velika vrata (mada ćete time biti uskraćeni za uvek impresivni crtež Bryana Hitcha u tušu Kevina Nowlana). No, ako vas intrigira ideja da postoji gomila zlih, paralelnih Betmena iz različitih univerzuma mračnog multiverzuma, DC je tu da ponudi one shotove sa pričama o poreklu svakog od njih – i tu ima svakako zanimljivih priča (mada one i podsećaju koliko se nekada interesantan koncept Elseworldsa danas doživljava kao nešto posve obično i očekivano). U svakom slučaju ne bih savetovao da se preskoče uvodni one shotovi (Dark Days: The Forge, Dark Days: The Casting) ili Batman: Lost koji solidno utemeljuje karakterizaciju Betmena što prilično nedostaje u samom sržnom serijalu. Fakat je da kako god okrenete, priroda ovakvih stripova zahteva da se ima nekoliko tokova radnje koji idu paralelno (jer, naravno, naši junaci moraju da odu na sasvim različite krajeve univerzuma u potrazi za rešenjem) i ni jedan od njih, zbog relativno kratkog sržnog serijala, nema prostora da se previše razvija. Ponovo, Snyder je odličan u detaljima (mini-drama sa Halom Jordanom i Starrom), ali mnogi od ovih paralelnih tokova radnje kao da obećavaju mnogo više nego to na kraju isporuče. Ovde prevashodno mislim na uparivanje Deathstrokea i Aquamana gde likovi sa trenutno izvanrednim solo serijalima i disktinktnom karakterizacijom koja obećava ubitačnu dinamiku, na kraju budu tek sitan narativni detalj u velikoj tapiseriji...
 

 
Čime, kao i obično hoću da kažem da je Metal strip namenjen prevashodno posvećenom superherojskom čitaocu, onom kome ne smeta džombasta dinamika i neujednačen ton, koji neće da se buni što Betmena veliki deo vremena nema u sopstvenom stripu, koji će sa zadovoljstvom loviti tie inove i smeškati se na reference na Marva Wolfmana ili Jacka Kirbyja. No, za „normalnog“ čitaoca, Metal svakako treba da bude nešto čemu se pristupa sa oprezom. Ovde u velikoj meri na umu imam eksperiment druga Neomeđenog sa čitanjem po prvog trejda svih DC-jevih Rebirth serijala i generalno više nezadovoljavajućim nego zadovoljavajućim rezultatima koje je požnjeo. Dok ja, na primer, mislim da su Tynionovi Detective Comics odličan, zabavan serijal koji se bavi „klasičnijom“ betmenovštinom (pritom dajući sporednim likovima prostora da zaista zablistaju) a da je Kingov Batman mestimično legitimno remek-delo, njegovi su utisci vidno umereniji, pa mi se u tom smislu javlja da bi za njega Metal bio nerazaznatljiva salata referenci i likova u šarenim kostimima koji blebeću o multiverzumu, ali u kojoj se ništa primetno ne događa...
 
No, barem su šareni kostimi izuzetno odrađeni. Greg Capullo je, naravno, crtač rođen da radi dinamični, visokooktanski akcioni superherojski strip i, mada je i dalje nejasno kako tako brzo crta tako detaljne panele, Metal u velikoj meri profitira od njegovog mesta za volanom. Štaviše, mada Capullo nije i moj najomiljeniji crtač koji trenutno radi za DC – iz nekog razloga* ja sam skloniji „realističnijem“ stilu poput onog što radi, recimo Ivan Reis - rekao bih da je pravi blagoslov za ovaj strip što ga je radio crtač koji čak i kad crta „mračne“ i „ozbiljne“ stvari svoje crteže nabija energijom i vitalnošću. Ovo Metalu daje jednu pomalo obešenjačku komponentu koja taman fino balansira svu tu kosmološku ozbiljnost Snyderovih ideja, a kada i Snyder poželi da se povremeno našali – a nije mu strano – Capullo je uvek tu da odradi fini vizuelni geg. Ipak, čitav dizajn vezan za alternativne Betmene, zlo božanstvo u pozadini svega, te epske bitke, sve to Metalu daje nužni vizuelni identitet i ovde Capullo pokazuje koliko je razvio sopstveni stil, i dalje utemeljen u onome što je naučio radeći na Spawnu, ali razvijen, pročišćen, sazreo. Ovde i vredi ukazati da aktuelni Marvelovi stripovi ovog tipa često umeju da sa svakom sledećom epizodom menjaju crtača i primetiti da Metal izuzetno profitira od identiteta koji mu Capullov konzistentni rad daje.
*Nagađam da se taj razlog rimuje sa „Slim Naparo“
 

 
Metal je, kako to već i dolikuje, iako događaj sam za sebe, istovremeno i odskočna daska za narednu fazu DC-jevog izdavaštva. Pored već pomenutih novih serijala odozgo, Metal ima i praktično direktan nastavak u Justice League: No Justice a posle koga će doći i Snyderov rad na Justice League iz koga, po rečima samog autora, izrasta „nešto posebno“ pripremano „2+2 godine“. S obzirom da ovo dolazi posle stripa u kome jedan multiverzum pokušava da pojede drugi, nisam siguran kuda Snyder dalje može da ode sa svojom vizijom. Ali jesam zainteresovan. Pored Granta Morrisona – koji je sada zauzet uređivanjem Heavy Metala – Briana Bendisa – koji je ipak tek došao – i Geoffa Jonesa – koji baš i nema vremena da pored televizije, filma i držanja celog DC-ja u šaci još i piše sopstvene stripove – Snyder je uspeo da se izbori i zauzme čelnu poziciju čoveka-sa-vizijom i scenariste-sa-kreativnom-vatrom koja za sada ne pokazuje znakove jenjavanja. Pa, dobro, ćeraćemo se još!
 

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.286
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2591 on: 17-05-2018, 13:51:44 »

Čime, kao i obično hoću da kažem da je Metal strip namenjen prevashodno posvećenom superherojskom čitaocu, onom kome ne smeta džombasta dinamika i neujednačen ton, koji neće da se buni što Betmena veliki deo vremena nema u sopstvenom stripu, koji će sa zadovoljstvom loviti tie inove i smeškati se na reference na Marva Wolfmana ili Jacka Kirbyja. No, za „normalnog“ čitaoca, Metal svakako treba da bude nešto čemu se pristupa sa oprezom. Ovde u velikoj meri na umu imam eksperiment druga Neomeđenog sa čitanjem po prvog trejda svih DC-jevih Rebirth serijala i generalno više nezadovoljavajućim nego zadovoljavajućim rezultatima koje je požnjeo. Dok ja, na primer, mislim da su Tynionovi Detective Comics odličan, zabavan serijal koji se bavi „klasičnijom“ betmenovštinom (pritom dajući sporednim likovima prostora da zaista zablistaju) a da je Kingov Batman mestimično legitimno remek-delo, njegovi su utisci vidno umereniji, pa mi se u tom smislu javlja da bi za njega Metal bio nerazaznatljiva salata referenci i likova u šarenim kostimima koji blebeću o multiverzumu, ali u kojoj se ništa primetno ne događa...


Da, moram priznati da sam se zasitio Rebirtha i da momentalno baš i nemam želju da mu se vraćam. Pročitao sam u međuvremenu i prve trejdove Green Lanterna (sasvim okej), Lige pravde (zamalo pa odlično) i Wonder Woman (proliv epskih razmera), ali nisam našao motivacije da o njima pišem.


Čini mi se da mi kod supergaćeša više leži čitanje stripova koji prate pojedinačne heroje, i to u prizemnijim pričama koje retko za temu imaju spasavanje sveta/svemira/multiverzuma. Na odmoru sam u mojoj staroj sobi u selu našao komplet hrvatskog ultimate Spider-mana koji sam skupljao u studentskim danima. Porvem se malo sa nostalgijom, ona pobedi i počnem da ih čitam i... Dobri su mi i danas, čak i odlični, Bendis je bio u top formi kada je pisao ovu dvajas prvovekovnu verziju Pitera Parkera. Tako da je jedna od prvih stvari koje sam uradio kada sam se vratio u Bg bila svlačenje s neta kompleta US-a kako bih ovaj strip pokušao da izguram do kraja (komšije su stale na 60 svesci).




I da, ne mogu da verujem da branite Detective Comics, druže Meho. Pa scenario za početne Rebirth sveske je trebalo preventivno spaliti, kako nijedan mladi, povodljivi scenarista ne bi slučajno ta nedela iskopao iz neke prašnjave fioke godinama kasnije i pomislio da tu ima nečega što bi moglo da se iskoristi.  :evil:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2592 on: 17-05-2018, 14:38:46 »
Da, pa ja čak nisam ni neki preveliki fan Jamesa Tyniona Četvrtog ali mislim da sa Detective Comics odrađuje jednu korektnu timsku knjigu bez pretenzija da nešto dramatično menja u likovima ili kontinuitetu, a da opet ima dovoljno (melo)drame, da likovi imaju neke promene, da se fino kombinuju akcija i pričanje. Nije to neko remek delo ali je okej kontrapunkt Kingovom Betmenu koji je s druge strane naglašeno ličan i mnogo se više bavi likovima nego radnjom.

Kad to već pominjem, ako ste vi stali sa Betmenom posle drugog trejda, sugerišem da se naterate da čitate dalje. King lagano ali sigurno gradi jednu sjajnu istoriju veze Betmena i Cat Woman i daje nam Betmena koji je (iznenađujuće i) uverljivo emotivan, a da tu ima i dobrih "krimi" zapleta (The War of Jokes and Riddles, na primer).

Ultimate Spider-man, nažalost, negde posle tog šezdesetog broja vidno pada u kvalitetu da bi jedno vreme bio skoro pa nečitljiv. Srećom, kasnije Bendis uspeva da napravi kambek pa su relansirani serijalu svi bili vrlo dobri, al samo upozoravam, čeka vas sedamdesetak brojeva napora.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.286
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2593 on: 17-05-2018, 14:59:03 »
Ultimate Spider-man, nažalost, negde posle tog šezdesetog broja vidno pada u kvalitetu da bi jedno vreme bio skoro pa nečitljiv. Srećom, kasnije Bendis uspeva da napravi kambek pa su relansirani serijalu svi bili vrlo dobri, al samo upozoravam, čeka vas sedamdesetak brojeva napora.


 :cry: :cry: :cry:


Kad vi kažete, daću Kingu drugu priliku, možda ću samo prvo iščitati Snajdera, Sove su mi bile sasvim okej. Inače, neočekivano prijatno iznenađenje je bio novi Vulverin/Vulverinka. Nekad sam, ko zna zašto, svukao prvih 10 epizoda tog stripa na komp i nedavno sam prilikom pospremanja eksternog harda naleteo na njih, pa bacio pogled na prvih nekoliko da proverim jesu li za brisanje. zapravo su mi se svidele, kul akcija bez mnogo filozofije, a i gde je ima, nije naporna. Otprilike pravi način za pisanje takvog stripa. Čak sam odlučio da ga zasad poštedim brisanja.




Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2594 on: 17-05-2018, 18:53:45 »
Taj All-New Wolverine se upravo ove nedelje završio  odličan je. Preporučujem, naravno, i druge Taylorove stripove, uključujući Injustice o kome sam već pisao ovde.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.602
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2595 on: 18-05-2018, 16:07:56 »
Sa druge strane, Snyderova vizija je toliko neodoljivo grandiozna, toliko bezobrazno ambiciozna da je teško ne osetiti divljenje
Upravo ovo je mene kupilo, ta gomila sumanutih ideja nabacanih tako hrabro ovde. Jebiga, Snajder ima muda velicine Beograda na vodi, i ja coveku skidam kapu.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2596 on: 18-05-2018, 17:31:28 »
Istina.
 
I sa Snajderom DC sad dobija još jednog autora (pored Johnsa i Morrisona) koji počinje da stavlja veći akcenat na ideje & koncepte nego na karaktere i njihove priče, što je sad skoro pa i neki zaštitni znak DC. Srećom, Abnettov Aquaman, Kingov Batman i Priestov Deathstroke su dobra protivteža sa svojim fokusom na likove.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2597 on: 21-05-2018, 15:04:36 »
Pre nekoliko dana završio se Marvelov serijal The Mighty Thor, započet krajem 2015 godine i mada njegov scenarista, Jason Aaron, odmah nastavlja sa novim Thor serijalom, mislim da je zanimljivo osvrnuti se u nazad i podvući crtu ispod perioda naše zajedničke istorije u kome je Thor bio – ženskog pola. 

 
Ova priča o istoriji nije nešto što se tiče samo Thora, jer, kao što je već pisano, promena u Thorovom uglu ringa samo je deo šire inicijative koju je Marvel gurao nekoliko godina unazad, a relativno nedavno artikulisane pod nazivom „Legacy“. Ova inicijativa je u zajednici (i delu medija) percipirana kao napor učinjen pre svega iz perspektive nekakve, recimo, socijalne pravde, sa vidnim naporom da se ansambl Marvelovih superheroja diversifikuje rodno, rasno, verski, seksualno itd., iako je podjednako istina da je za Marvel ovo bio i pokušaj da se reši problem koji ih mori već duže od deceniju i po – to da superherojske stripove danas kupuju isti ljudi kao pre dvadeset godina i da današnja mladež u velikoj meri svoj novac (i novac svojih staratelja) troši na neke druge sadržaje.
 
Kako god bilo, Marvelovo okretanje blue ocean strategiji tržišta nije u suštini ni pogrešna ni nužno nezdrava ideja – dosezanje novih čitalaca, bilo kroz uvođenje mladih superheroja sa kojima se današnja omladina može identifikovati, bilo kroz davanje većeg učešća ženama i manjinama, sa namerom da se, jelte, privuku žene i manjine, sve to ima smisla ako se u procesu ne kompromituju neke temeljne vrednosti koje kompanija gaji (ili koje joj sržna publika pripisuje).
 
Naravno, Marvelovi stripovi su često i dosledno kompromitovani po različitim osnovama i to je nešto što traje već decenijama – nije da je superherojski strip nekakav egzemplar doslednosti i neprikosnovenosti kreativne vizije u odnosu na komcercijalnu stranu posla – i čini se da je negativna reakcija od strane određenog dela čitateljstva, koja se može sažeti u rečenicu „ratnici za socijalnu pravdu uništavaju uspomene na naše detinjstvo“ malo preterana.
 
Ovim hoću da kažem da je Marvel svakako napravio nekoliko teško opravdivih poteza sa kreativne strane poslednjih godina, kao i da su neki od njih nesumnjivo vezani za sociopolitičku agendu, ali da se, sa druge strane, može naći mnogo primera u kojima je „predavanje štafete“ mlađoj generaciji (ženi, osobi druge boje kože...) izvedeno elegantno i u konačnici donelo dobre stripove.
 

 
Već sam pisao o serijalima poput All-New Wolverine ili Ms. Marvel koji su odlični primeri ovakvog rada (i, tipično, produkti su po jednog jedinog scenariste koji je mogao da se bavi sopstvenom kreativnom vizijom), a Mighty Thor je jedan od najvisokoprofilnijih primera ove Marvelove nove „rodne politike“, vredan pažnje ako se već i ne radi o toliko dobrom stripu kao što su ova dva nabrojana.
 
Kod ocenjivanja kvaliteta ali i značaja Mighty Thora treba imati na umu da je Jason Aaron već ostavio prilično ozbiljan trag u istoriji Thora i da je njegov serijal Thor: God of Thunder svakako jedan od najboljih stripova o Thoru urađen u novijoj istoriji. Nakon događaja u Marvelovom krosoveru Original Sin, pak, originalni Thor je proglašen nedostojnim nošenja čekića Mjolnir i „ražalovan“ sa pozicije Thora na puku „poziciju“ Odinsona a čekić, ulogu i ime Thora preuzela je misteriozna žena sa sjajnim oklopom čiji joj vizir zaklanja najveći deo lica.
 
Aaronov rad na Thoru nije ni u kom slučaju kreativno ograničen onime što su radili slavni prethodnici (uključujući Waltera Simonsona koji je nacrtao neke od Aaronovih epizoda) pa je u Thor: God of Thunder kanon o Thoru i asgardskim božanstvima bogato proširen skokovima u prošlost i budućnost i novim tumačenjima odnosa božanstava u Asgardu jednih sa drugima ali i sa ostatkom kosmosa.
 
Već sam pisao o prvom serijalu sa ženskim Thorom a koji je započet 2015. godine. Mighty Thor je samo direktan nastavak ovog serijala, praktično renumerisan isti serijal nakon događaja kojima je univerzum prekomponovan u Secret Wars ali u njemu Aaron ima mnogo više prostora da se pozabavi svojom, jelte, agendom. A Aaronova agenda, ako ga poznajete, praktično nikada nije samo sociopolitička i ovaj bradati scenarista u svojim superherojskim stripovima redovno preispituje religijsku tematiku trudeći se da pronađe filozofski odgovor na pitanja odnosa čoveka sa božanskim.
 
Nije da tu nikakve sociopolitičke kritike nema, jedna od najočiglednijih stvari kojim će se ovaj serijal baviti je učešće žena u strukturama moći i način na koji se tradicionalni pogledi na distribuciju odgovornosti u društvu mogu menjati kada postane jasno da se njihova pravičnost legitimno dovodi u pitanje.
 

 
Sad to zvuči užasno suvo i politički pa onda treba imati na umu sledeće: Mighty Thor je serijal smešten na pozornicu rata koji se vodi između „carstava“ što ih znamo iz nordijske mitologije, obimnog osvajačkog napora koji je još u prošlom serijalu pokrenuo poglavar mračnih vilenjaka Malekith, a uz pomoć zemaljske korporacije Roxxon koju Aaron već izvesno vreme koristi kao skoro do parodije zaoštreni simbol brutalnog, posve amoralnog kapitalizma. Ovaj spoj je izveden prilično elegantno: mračni vilenjaci imaju istorijski ubedljivu motivaciju da prošire valdavinu Svartalfheima na druga carstva (a njihovi saveznici iz Helheima, recimo, takođe se istorijski ubedljivo stavljaju na njihovu stranu), dok korporacija Roxxon svoju naprednu tehnologiju i ljustvo (uključujući moderne tenkove i plaćene vojnike tretirane Hulk-serumom) stavlja na raspolaganje u zamenu za neizmerno rudno bogatstvo carstava izvan Zemlje.
 
U skladu sa opaskom da je za trijumf zla dovoljno da dobri ljudi ne urade ništa, Aaron prikazuje kako se Savet carstava, telo sastavljeno od predstavnika svih mitskih oblasti koje treba da služi kao regulator – neka vrsta mitološkog Saveta bezbednosti – davi u suprotstavljenim političkim agendama ali i samozadovoljnom teoretisanju koje omogućuje da se i praktično neopisiva zverstva što ih Malekithova vojska vrši relativizuju i ublaže u raspravi čiji je zaključak da treba još raspravljati pre nego što se dela.
 
U ovakvoj postavci stvari, ljudima koji znaju kako stvar zaista stoje ne preostaje bogznašta do da u akciju pređu pre ikakve odluke Saveta, ne bi li se zaštitile nedužne civilne žrtve rata ali i sprečila velika nasilna promena balansa moći u univerzumu.
 
Naravno, ovo je tipično američka percepcija globalne politike i Aaronu ona nije ni malo strana tako da je Mighty Thor na jednom nivou apologija „humanitarnih intervencija“ kakvih se normalan svet u principu gadi jer shvata da su one samo eufemizmi za imperijalnu agresiju. Naravno, ovo je strip i njegovi su heroji etički neupitni likovi pa je sve ovo samo pozadina za zanimljiv unutarnji sukob koji se vodi u samom Asgardu i koji ima nešto „filozofskije“ elemente.
 
Utoliko, Asgard je rastrzan Odinovim slepim, tvrdoglavim držanjem tradicije i insistiranjem da je on Sveotac kome se univerzum uvek i u svemu mora povinovati, iako događaji kojima svedočimo u stripu jasno pokazuju da ovo zapravo nije istina niti da je, reklo bi se ikada i bila istina. Sukob između Odina i njegove supruge Freyje ima sve odlike trvenja između okoštalog patrijarhata koji odbija da prepozna da se vremena menjaju i insistira da će puko držanje tradicije biti rešenje za sve probleme od sada pa do kraja večnosti. Aaron ovde uspeva da se uzdrži od pisanja puke ustaničke pamfletske proze i da pokaže da tradicija ima mnogo slojeva i nijansi, te da ona, ključno, nije imperativni recept za život koliko je podsećanje na temeljne vrednosti jednog društva, koje pak, mora da samo smisli jesu li mu te vrednosti i danas jednako vredne i kako da ih zaštiti.
 
U praksi, Asgard je u opasnosti i od spolja ali i još više od iznutra – i, kao što to obično biva kada su u pitanju bogovi, ova opasnost je jednako u vezi sa korumpiranom novom administracijom, kao i sa teškim porodičnim odnosima. Aaron ovim u određenoj meri reflektuje stanje u Evropi sa početka prošlog veka, igra se motivima susretanja stare, na krvnom srodstvu i monarhiji zasnovane slike modernog sveta i „stvarno“ modernog sveta koga karakteriše brza industrijalizacija ali i brza evolucija sociopolitičke filozofije.
 
Nije, naravno, neko iznenađenje da će Aaron sa ovim stripom ukazivati da je liberalna filozofija ravnopravnosti i inkluzije nešto što trijumfuje nad duboko u dekadenciju ukopanim „tradicionalistima“ koji se drže starinskih parola i nesvesni su kuda je svet zaista u međuvremenu otišao, ali, ponovo, njegov pristup je filozofskiji od puke pamfletske propagande i stvarna vrednost ove priče je svakako u preispitivanju toga kakvu odgovornost božanstva imaju prema svojim vernicima i kakvo je mesto religije – ali i drugih sistema moći i društvene kontrole – u današnjem društvu u kome narodne mase zapravo imaju mnogo više moći, i svakog drugog potencijala, nego ikada u istoriji.
 

 
Ovo su zanimljive i, uostalom, značajne teme a Aaron dodatno produbljuje priču prikazivanjem svojih likova kao, na kraju dana, prilično naivnih, čak plošnih heroja koji veruju u svoj (mitološki) PR, iako ih praksa surovo demantuje i ovo je interesantna diverzija u jednom inače nominalno sasvim crno-belom herojskom narativu.
 
Naravno, najkontroverzniji element za mnoge čitaoce nije to da je Thor zamenjen ženom, već da je Thor uopšte zamenjen, odnosno da se pojam „Thor“ tretira kao titula radije nego kao ime.
 
Ovo je nešto što se može sasvim razumeti – dok su Spider-man ili Captain America očigledni konstrukti, alter-ego identiteti dizajnirani da svesno akcenat stave na određenu simboliku, pa je stavljanje drugih ljudi u njihove kostime nominalno lakše za progutati, Thor je mnogo intimniji identifikator, zasnovan na religiji, mitologiji i, jelte, krvi, pa je i stavljanje druge osobe u ovu ulogu – bez čak i prefiksa „Lady“ ili „She-“ – jasnije problematična ponuda.
 
Ipak, Aaron sa ovim Thorom radi zanimljive stvari, otkrivajući da je njen ljudski alter-ego stara-dobra Jane Foster koja trenutno boluje od raka u jednoj od završnih faza i čije su terapije citostaticima stalno prekidane – i poništavane – njenim čestim transformacijama u Thora i akcijanjem da se spasu Zemlja, Asgard i ostala carstva.
 
Rad sa karakterom Jane Foster nije najdublji koga je Aaron ikada obavio, ali kontrast između umiruće ljudske ljušture i naizgled nedodirljivog, moćnog božanstva je potentan i istraživan na više zanimljivih nivoa. Fosterova nije neko ko troši vreme na samosažaljenje, uostalom svesna da se nalazi u sasvim jedinstvenoj poziciji koja joj daje nesrazmerno mnogo moći u odnosu na prosečnu osobu koja živi sa malignom bolešću, pa je ona i „politički“ aktivna predstavljajući Zemlju u Savetu carstava gde trpi različite podmetačine i poniženja zbog svog zemaljskog porekla. Ima tu i rodne politike ali je ona odmerena pažljivo. Ne treba, na kraju krajeva, zaboraviti da su stripovi o Thoru i ranije imali prominentne ženske likove, od Lejdi Sif pa do relativno nedavnog ženskog Lokija.
 
U svakom slučaju, ono čemu Aaron posvećuje posebnu pažnju je prikazivanje herojstva koje ne podrazumeva uvek prizivanje munja i udaranje čekićem u gubicu najnovijeg čudovišta rešenog da proždere Asgard. Njegova Jane Foster ne odustaje od ponovljenog ulaženja u ulogu Thora, čak i svesna da je ovo ubija – žrtvujući se za kolektivnu dobrobit – ali jednako i odbija da sve svoje vreme provede kao Thor i odrekne se svog smrtnog, originalnog identiteta koji je, uostalom, izvor njene „dostojnosti“ da Mjolnir uopšte podigne i da se stavi u službu onih koji podižu lice prema nebu i bogovima se mole za zaštitu i pomoć.
 
Utoliko, poslednja priča u ovom serijalu, ona o smrti Moćnog Tora i smele Jane Foster je primereno epska i emotivna sa jasno poslatim porukama i zaokruživanjem svih motiva kojima je Aaron baratao, ali i optimistično, humanizovano predavanje štafete natrag Odinsonu i povratak „tradicionalnijem“ Marvelu – što korektno podvlači poentu da puki bunt protiv tradicije nije isto što i socijalni progres.
 
Ako vam sve ovo deluje isuviše hajbrau i pitate se je li ovo strip zabavan za čitanje, mislim da tu nema mesta strahu. Aaron piše vrlo dinamičnu, visokim konceptima nabijenu ali neopterećenu epsku fantastiku. Godine do sada provedene na Thoru daju mu vrlo siguran glas u bavljenju mitološkim aspektima priče pa je ovo veoma zabavna ekstrapolacija nordijskih motiva, pažljivo uvezana u generalni Marvelov kontinuitet (sa povremeno lepim kameo-gostovanjima) ali dovoljno samostalna da je možete čitati bez potrebe da skrećete u druge serijale. Takođe, Aaron je svoju reputaciju u prošloj deceniji izgradio prevashodno na ime mračnih, ozbiljnih stripova o mračnim i ozbiljnim ljudima ali se u međuvremenu ispostavilo da mu je humor skriveno oružje (videti Wolverine and the X-men ili kasnije epizode Hulka), i Mighty Thor u mnogome profitira od dobro odmerene ravnoteže ozbiljne tragičke priče o ratu, bolesti, gordosti i njihovim žrtvama i duhovite herojske avanture u kojoj bogovi mogu da budu i do parodije samozaljubljene tupadžije, a smrtnici cinični komentatori dešavanja koja određuju sudbinu univerzuma.
 
Kako je Aaron trenutni čuvar znanja vezanog za asgardski deo Marvelovog univerzuma, tako je i imao slobodu da u nekim stvarima ode prilično daleko, insistirajući, recimo, još više na tome da je Thor pozicija a ne ime, kroz prikazivanje novog, trećeg Thora u okviru priče o ratu, ali i podsećajući na mnoge Lokijeve inkarnacije i verzije kroz istoriju. Štaviše, Loki je, ne mnogo iznenađujuće, jedan od najbolje odrađenih likova u celom serijalu sa kompleksnom i zabavnom karakterizacijom i kolopletom tajnih (i često podmuklih) motiva što ga pokreću. Ne bih se žalio na mogućnost da u budućnosti čitam čitav serijal o Lokju koji bi Aaron pisao, mada, za sada moram da se zadovoljim time da je u novopokrenutom Avengersu – koga takođe piše Aaron – Loki negativac prve priče.
 
Pored toga, dobili smo iznenađujuće zanimljive uvide u pravu prirodu Mjolnira, veliku promenu status-kvoa vezanu za Asgard i njegovu poziciju u kosmosu, još priča iz Odinsonove (ne)slavne prošlosti, majstorski izveden sukob Shi’ar civilizacije sa nordijskim bogovima... Ovo jeste strip u kome se najveći deo najvažnijeg sadržaja odvija u ljudkoj, jelte, nutrini, ali vatrometa i spektakla u njemu nikada ne nedostaje.
 
Za to je, takođe, u velikoj meri zaslužan odlični crtač Russell Dauterman čiji je  ovo do sada najveći posao u industriji, koji je na sto doneo veliki dar za kreiranje spektakularnog, dinamičnog i ikoničkog a da mu je istovremeno i pripovedanje besprekorno. Dautermanovi crteži su detaljni, nabijeni energijom i istovremeno jako čisti a čak i u sasvim portretskim momentima, u njima nema ni trunke „slikarske“ tromosti koja neretko zna da superherojski strip učini atraktivnim za gledanje ali neprivlačnim za čitanje. Dauterman je nešto stilizovaniji, čak i psihodeličniji od „realističnih“ superherojskih crtača poput meni inače omiljenih Bryana Hitcha ili Johna Cassadayja ali postiže isti nivo ikoničnosti koji vezujem za njihove radove tako da se nadam da će mu ovaj posao obezbediti neke jake pozicije u budućnosti.
 
Ta budućnost, ipak, za sada još nije stigla jer posle završetka Mighty Thora Aaron je preuzeo Avengerse od Marka Waida (a Marvel je serijal ponovo pokrenuo od jedinice potvrđujući da su nas samo zajebavali sa onim vraćanjem originalne numeracije), koje crta Ed McGuiness, i novog Thora, sa Odinsonom natrag u glavnoj ulozi koga će crtati Mike Del Mundo. Videćemo kojim putem Marvel namerava da nastavi posle svoje „diversity“ faze – rani signali su, naravno, da se vraćaju bezbednim, tradicionalnim konceptima koje pišu provereni autori (mada... nije li Avengers iz pera Marka Waida bio baš to???) pa ako Mighty Thor označava oficijelni kraj jednog dela naše zajedničke istorije, mogu da kažem da smo i mnogo, mnogo gore mogli da prođemo.
 

 
Ako vam je sva ova priča o Thoru razgorela glad, preko puta, u DC-ju imamo na jelovniku još jedan dobar serijal o plavokosom, snažnom muškarcu kraljevske krvi koji pokušava da pomiri pripadnost starostavnom, na krvi i tradiciji zasnovanom društvu sa životom u modernom, liberalnom svetu. Pre neki dan, pišući o Dark Nights Metal, pomenuo sam da je aktuelni Aquaman odličan strip i, pa... recimo da ni za mene to nije bilo malo iznenađenje.
 
Aquaman je, naravno, najviše poznat kao pančlajn šala već decenijama unazad, superheroj u kupaćim gaćicama čija je posebna supermoć da „ume da razgovara sa ribama“ i neko koga u Justice League uključuju da bi se popunila kvota plavokosih muškaraca širokih ramena propisana u superherojskim stripovima. Nije da DC nije iza njega postojano stajao, publikujući mu serijale sa solidnom učestalošću još od četrdesetih godina prošlog veka i vremena magazina More Fun Comics i nije da tu nije bilo i jako dobrih autora na zadatku. U prošloj, New 52 fazi DC-jevog izdavaštva Aquamana je u početku pisao sam Geoff Johns, trudeći se iz sve snage da za podmorskog heroja učini ono što je u prethodnoj deceniji učinio za Hala Jordana i Green Lantern, i to je bio pristojan strip ali tek kada je serijal preuzeo Britanac, Dan Abnett mogao je da se namiriše dah stvarne promene.
 

 
Abnett je na kormilu Aquamena i u aktuelnoj Rebirth fazi i njegovo pričanje jedne dugačke i srazmerno slojevite priče o podvodnom kraljevstvu Atlantide i njenom nevoljnom vladaru materijalizovalo se u jednom od najboljih Aquaman serijala u istoriji. Pa, ko je to očekivao?
 
Dobro, Abnett je odličan scenarista, zaslužan između ostalog i za praktično reinventovanje Marvelovog „svemirskog“ odseka stripova sa Annihilation/ Annihilation Conquest, Guardians of the Galaxy, War of Kings, Realm of Kings, Thanos Imperative i njima srodnim radovima, sve to u kolaboraciji sa Andyjem Lanningom. Abnett i Lanning su u DC-ju radili Resurrection Man tokom New 52 faze ali se njihova kreativna saradnja u međuvremenu raspala, no Abnetta će istorija svakako pamtiti po tome da je sa aktuelnim Aquamanom ostavio neizbrisiv pečat na ovom liku, zgodno, baš u vreme kada se pripremamo da o njemu pogledamo i film.
 
Ono što je kod Abnettovog pristupa Aquamanu sjajno je – pored toga što je Britanac koji neke stvari (čitaj: geopolitiku) ipak shvata malo drugačije od Amerikanaca – spremnost da svoje likove i radnju uzima za ozbiljno, bez insistiranja na „stripovskom“ odmaku koji često viđamo u savremenoj superherojštini, a da istovremeno isporučuje svu akciju, tuču, avanturu i epiku koju očekujemo od superherojskog stripa što se najvećim delom odvija ispod površine okeana. Ponovo, Abnett je iskusan scenarista, ali treba odati prizanje tamo gde je ono zasluženo: sa aktuelnim Aquamanom smo dobili izuzetno dobro pogođen balans geopolitike, dvorskih intriga, sukoba liberalizma i tradicionalizma, te kinematske superherojske akcije. Ovo nije strip koji redefiniše superherojski medijum ili u pitanje dovodi neke njegove temeljne vrednosti, već primer jako kvalitetnog „običnog“ superherojskog stripa u kome je pažnja posvećena svakom sitnom detalju.
 
Sam početak serijala je opasna navlaka jer pokazuje kralja Atlantide, Arthura Curryja kako pokušava da pomiri svoje dualno nasleđe. On je istovremeno i kralj nacije koja hiljadama godina živi izolovana od površine, u društvu zasnovanom na naprednoj tehnologiji, moćnim magijama i složenim sistemima religije i državne administracije, ali i superheroj koga zna čitav svet na kopnu, član Justice League i, ne zaboravimo, američki državljanin. Curry želi da bude zapamćen kao reformator, neko ko je Atlantidu konačno ubedio da vidi koja je godina i da izolacija od kopna može da dovede samo do problema u budućnosti – pa makar to značilo odbacivanje nekih okoštalih običaja – ali i da bude predstavnik onog najboljeg što Atlantida može da ponudi kopnu, simbol benevolentne moći koja drugoj moći – oličenoj u Sjedinjenim američkim državama – pruža ruku mira i saradnje.
 
Plemenit plan, koji odlazi u tandariju već na samom početku. Abnett vrlo sigurno ispisuje seriju incidenata koji dovode Ameriku i Atlantidu na ivicu bespoštednog rata i mada se u pozadini mnogih od njih nalaze mračni igrači sa sasvim malevolentnim agendama, koji pomeraju ljude i sudbine kao po šahovskoj tabli, impresivno je kako se nacionalizam, ksenofobija, kolektivni strahovi i ponosi odlično prikazuju u uvodnoj priči, kulminirajući sa praktično rasističkim odnosom kome Aquaman bude izložen od strane samog Supermena. Paralele sa „pravom“ geopolitikom se praktično povlače same a bez potrebe da Abnett poseže za nekakvim karikaturama Trampove administracije – uostalom, kada je serijal započeo Amerikom je još upravljao Obama i on se i pojavljuje (doduše neimenovan) u nekim od prvih epizoda.
 

 
U daljim pričama težište se premešta u samu Atlantidu i Abnett sa velikim guštom analizira funkcionalnost tradicionalističkog, na nasleđivanju zasnovanog sistema vlasti u modernom istorijskom trenutku. Njegov veliki doprinos ovoj raspravi je prikaz Atlantide koja je daleko od nekakvog monolitnog društva sa konsenzusom o svim stvarima i politička trvenja i prevrati prikazani u kasnijim epizodama deluju realistično i ubedljivo bez obzira što su neretko zasnovani na magijskim rešenjima.
 
Drugim rečima, Abnett slično Aaronu u Mighty Thoru suprotstavlja nasleđenoj, nominalno apsolutističkoj vladavini jednu vrstu liberalne demokratije, ali joj daje vrlo solidnu podlogu pokazujući zašto je realistično da građani Atlantide – makar njihovi najviši slojevi – imaju moć da praktično smene kralja, kako drugi građani Atlantide – oni iz nižih slojeva – nikoga iz viših slojeva ne vide kao svog predstavnika ili makar saveznika, zašto je kralj tu značajan kao simbol čak i kada sam nije (više) zainteresovan da vlada, kako religijski prvaci, iako skloni intrigama i zakulisnim političkim igrama mogu u odsudnim trenucima da ipak odigraju i kohezivnu društvenu ulogu u skladu sa tradicionalnom rolom organizovane religije...
 
Drugim rečima, Aquaman uspeva da delom bude Game of Thrones, sa sve političkim atentatima, starom magijom i mrtvima koji čuvaju Atlantidu s onu stranu groba, a drugim delom legitimna sociološka diskusija o tome kako se danas društvima upravlja i zašto to nikada nije rešenje jednako idealno za sve pripadnike tih društava (čak i kada su, u praktičnom smislu, to društva izobilja što se hvale svojom moći i nasleđem).
 
Istovremeno, ovo je i zanimljiva psihološka studija, pre svega glavnog junaka koji ima nasleđenu obavezu da vlada i moć koja uz nju ide, ali je istovremeno i običan čovek koji najviše od svega priželjkuje miran život sa osobom koju voli, pa nek kruna i dužnost koja je uz nju priheftana ide dođavola. Abnett je jako dobar u portretisanju protagoniste koji je zapravo izuzetno nesebičan i ima na umu ono najbolje za obe nacije kojima po nasleđu pripada, ali koji na kraju nije spreman na moralno dubiozne kompromise koje diktira visoka politika i okreće mu se stomak svaki put kada shvati da posle silnih odricanja kojima sebe i sebi bliske osobe izlaže, krajnji rezultat može da bude samo još više prezira, besa i povike da je kralj slab, nesposoban da vlada i da naciju izlaže poniženjima. Strip izuzetno uspešno hvata taj momenat kada osoba od krvi i mesa počne da očajava pred masivnom inercijom sistema i kada kralj shvata da je, na kraju dana, samo figura na tabli koju, ipak, kontrolišu neke druge sile.
 

 
Zato su i najnovije epizode krvavog raspleta i građanskog rata u Atlantidi vrlo potentne, pogotovo jer je Arthur izgubio praktično sve osim ambicije da svojoj naciji omogući da makar bira svoju sudbinu umesto da prati put kojim je vodi mračna politička vrhuška. Čitalac Aquamanu veruje jer je lik duboko humanizovan kao neko ko je u dva sveta poštovan kao moćan ali nikada prihvaćen kao svoj, kao neko ko i pod stare dane trpi mikroagresije (cela podsmešljiva „razgovara sa ribama“ priča je uspelo tematizvana vrlo rano u stripu) i guta poniženja jer radi na polzu naroda – dakle, sve ono kako Vučić zamišlja sebe – ali i neko ko zaista direktno podmeće svoj vrat da zaštiti slabije, pa i na kraju neko ko ima izuzetno trezvenu romantičnu priču u središtu šire političke storije.
 
Abnett uspeva u jednom prilično teškom naumu: da nam izuzetno moćnog superheroja i aristokratu proda kao „normalnu“ osobu koja je em puna nesigurnosti, em čini česte greške, em popizdi kada se suoči sa ljudskom zlobom i tvrdoglavošću, a da na kraju, kad izmet opiči o fen, uleti glavom tamo gde drugi neće ni nogom i pokaže kako se heroji zaista ponašaju, te da „plemenitost obavezuje“ nije tek prazna priča već ključna vrlina nekog vaspitanog u aristokratskom ključu.
 
Aquaman je istovremeno i zabavan strip, pun lakog, uzgrednog humora koji ne pretenduje da stvari okrene na komediju – što je Abnettova specijalnost – kao i spektakularnih prizora podmorske civilizacije, ali i kinematske akcije. Naravno, ovde moram da pomenem armiju odličnih crtača koji sa Abnettom sarađuju, od Scota Eatona koji je serijal započeo sa raskošnim widescreen pristupom pa do novijih epizoda gde vidimo dugokosog, bradatog, mukama ophrvanog Aquamana u srazmerno mračnijem, teskobnijem ambijentu zabranjene magije i dvorske izdaje gde stvari odrađuju Stjepan Šejić i za mene izvrsni italijan Riccardo Federici čije su meke olovke prirodan medij za kreiranje podmorskog stripa.
 
Aquaman je trenutno jedan od najboljih serijala koje DC izdaje i za sada se ne bi reklo da njegovi autori imaju nameru da koče. Abnett nam je ovde dao jednu dragocenost koja je karakteristična za superherojski strip, ali se i u njemu srazmerno retko viđa: narativ koji ima jednu temu i zaplet kroz veliki broj nastavaka, a da ga prirodno razvija kroz mnogo sukcesivnih kraćih priča i da se glavni junak kroz sve to zapravo primetno i nepozivo menja i sazreva. Svakako, Betmen nam se u aktuelnom Kingovom serijalu konačno ženi Selinom Kyle a Wonder Woman je pre par godina postala bog rata, no Aquaman je lik za koga, da se ne lažemo, do nedavno skoro nikog nije bilo ni briga pa je ono što se sada sa njim dešava tim upečatljivije. Abnett trenutno radi i miniserijal o Meri, Arthurovoj devojci i nesuđenoj supruzi, a koji osvetljava drugi deo priče dok se u Atlantidi vodi građanski rat, a ja za sada toplo preporučujem čitanje svih 36 do sada izašlih epizoda tekućeg serijala Aquamana, kako onima koji nemaju pojma o ovom liku i nikada nisu ni zamišljali da će ga čitati, tako i onima koji su ga godinama lojalno pratili znajući da jednom mora doći i Arthurovo vreme. E, pa, došlo je i u njemu treba uživati dok traje.
 

 

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.286
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2598 on: 24-05-2018, 08:10:08 »
Problem sa modernim superherojskim stripom krije se u tome što je čitanje prikaza druga Meha o istom daleko bolja zabava od čitanja stripova tog tipa.  :cry:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 48.372
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2599 on: 24-05-2018, 08:22:02 »
Eh, nije baš tako. Aquaman bi vam se bez sumnje dopao, druže Neomeđeni.