Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 488762 times)

0 Members and 2 Guests are viewing this topic.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.663
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2850 on: 28-06-2019, 08:35:03 »
Hvala na odgovorima!!

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.045
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2851 on: 03-07-2019, 04:53:40 »
Whoa, da ne otvaram novi topik... Vest je da je The Walking Dead upravo završen.
 
 Walking Dead shock as comic series ends with unannounced finale

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.663
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2852 on: 03-07-2019, 07:55:03 »
Stvarno sok!!!

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.262
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2853 on: 06-07-2019, 15:59:37 »
Quote
Reality is an interpretation. I have never seen reality on a movie screen; I have seen dramatically constructed situations.  The strength of film or comics storytelling does not come from an ability to portray reality but rather from the expressive effects quite removed from 'reality'. There is no way to present life as it really is - you are presenting a theatrical synthesis which creates an expressive viewpoint from which the audience draws its own meaning.

Džef Džons, 2014.

Šalim se. Gil Kane, 1974*. Ako mislite da Džons može da izgovori ili napiše nešto ovako bez dodatne pomoći nekog dobitnika Nobelove nagrade za književnost, onda možda ostatak ovog posta nije za vas.

Ovo nije filmski ekran, ali hajde da konstruišemo dramsku situaciju i ovde.

Quote
Nije više tajna da su stripovi prestali da budu namenjeni samo najmlađoj publici.

Srbija, 2019. Nisam nikog imenovao, jer imam utisak da je to opšti stav, i sreo sam ga na više mesta. Odnosno, ako zanemarimo anahronizam - tj. osećaj da bi gornja izjava imala više smisla i opravdanja u 1989, ali sada je 2019. - ovo je optička varka. Glavnotokovski materijal nije ništa suptilniji, pametniji, ozbiljniji, prefinjeniji, ili - sledi magična reč - zreliji nego što je bio pre 30 ili 40 godina. Moglo bi se sa više ubeđenja tvrditi da je u svemu navedenom čak i slabiji. Jer ja se ne sećam da su ikad ranije u istoriji medija postojale crne rupe spisateljske veštine poput Milara ili Bendisa, i da su bile hvaljene kao zvezde. Čak i Image na svom početku je bio bolji, jer - iako je sama veština uporediva, dakle, postoji težnja ka nezainteresovanosti za istu, i osećaj da fanovi gotovo mogu da kreiraju isti sadržaj  - ti radovi nisu bili pretenciozni. A najnaivniji radovi iz zlatnog i srebrnog doba nisu ništa naivniji od priča pomenute dvojice "velikana" (ili nekih njihovih kolega), već se samo, da se poslužimo rečima Gila Kejna, interpretacija realnosti promenila. Dakle, zamenjene su neke fantazije nekim drugim fantazijama, koje nisu "uverljivije" po sebi već samo "poželjnije" danas. I zato verujemo u njih. Odnosno, javnost veruje u njih. Tako da imamo ironične primere da se filmovi koji imaju potpuno nerealne likove, situacije, i zaplet ogrću u najnaprednije naučne teorije iz astronomije ili kvantne mehanike - i, gle, sve odjednom postaje realnije, iako su likovi, situacije, i zaplet i dalje potpuno i apsolutno nerealni!

Ovo je moj uvod u Kapetana Ameriku iz 2013, koga su crtali Romita Junior i Klaus Janson, bojio Dean White, a pisao Rick Remender - uvod koji daje ovom stripu daleko šire značenje nego što zaslužuje. Ali, imao sam želju da i to jednom kažem, pa eto. JRJR i Janson nikad nisu bolje izgledali na papiru, ali jedan od razloga je sigurno i taj što je White odradio sjajan posao i kolor je odgovoran za izgled isto kao i rad pomenutog para. Međutim, otkrio sam da je priča daleko bolja za praćenje ako zanemarim tekst. E, sad, Remender nikad i nigde nije bio loš i trivijalan kao drugi pomenuti scenaristi, ali daleko je ovo od solidnog. Remender svakako nema nameru da ućuti tokom ove priče, osim u par nadahnutih situacija vizuelnog spektakla. Kapetan Amerika ima unutrašnji monolog čak i kad je u mukama, jedino što još nije formirao reči "Bol je toliki da ne mogu da razmišljam!" u mislima, da bi ironija bila potpuna. Ako je Remender hteo da bude ironičan, em što nije bio skroz dosledan, em što bi takvu ironiju umeo da napiše i vaš lični softver za intuitivno pisanje. U svakom slučaju, vredno samo zbog crteža, koji se i sam raspada posle nekoliko svezaka jer se tušeri i crtači menjaju! Change is good, kako kažu, i sada znam na šta su mislili!

I šta je sa tom opsednutošću nasiljem u porodici? Pa, jebote, svaki Marvelov lik je u detinjstvu doživeo nasilje u porodici! Čak i Ultron. Čekamo još samo Galaktusa!



*Bypassing The Real For The Unreal, The Harvard Journal of Pictorial Fiction
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.045
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2854 on: 06-07-2019, 18:23:21 »
E, sad, Remender nikad i nigde nije bio loš i trivijalan kao drugi pomenuti scenaristi, ali daleko je ovo od solidnog.

Tako je. Malo sam se iznenadio da praviš ovoliki uvod oko ovog serijala koji je... pa svakako najzaboravljiviji kapetan Amerika u poslednjih petnaestak godina  :lol:

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.262
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2855 on: 06-07-2019, 21:59:29 »
Takve sam sreće... odabrao sam na osnovu imena umešanih u produkciju. Skoro sam slušao Chrisa Simsa i Matta Wilsona (War Rocket Ajax, da se podsetimo) kako pričaju o Uncanny X-Force, ali to je više tvoja šolja čaja, iako generalno volim Openjin pristup. Ali nisam čitao mnogo od Remendera za Marvel, pa pomislih "ajde da probam ovo" - takođe i zbog toga što, uprkos svom kukanju koje čujem kada se pomene Romita Mlađi, više volim njegovo pripovedanje od onog od 90% drugih crtača u mejnstrimu. I lepo se slaže sa Jansonom (ništa novo) i White-om. Lepo ovo izgleda, zaista. Barem neko vreme.

(Iz nekog razloga TinyURL ne radi kako treba, pa ne mogu da postavim primere.)
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.262
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2856 on: 06-07-2019, 23:37:57 »
Nešto pre toga sam čitao delove DC-jeve izdavačke avanture sa Džonom Karterom sa Marsa, dok su imali licencu na Barouzove kreacije - što će reći, sa početka 70-ih. I verovali ljudi ili ne, nema ničega u tim pričama ili njihovoj izvedbi što je podrazumevano nezrelije ili slabije od ovoga iz 2013. što je Marvel radio sa Kapetanom Amerikom. Jedino su tehnika štampe i kolor primetno bolji u novijem slučaju. Sve ostalo je diskutabilno, a Rimender tu sigurno ne pomaže novoj generaciji stripova svojom lošom imitacijom Frenka Milera. A čak i tako, ovaj Kapetan Amerika ima sreće jer Dean White nema ništa od svetlucave izveštačenosti koja se sreće u (pre)mnogim primerima modernog kompjuterskog kolorisanja, a i JRJR ume da postavi scenu i predstavi akciju, a da ne bude sterilno ili uštogljeno kao kod mnogih drugih crtača danas. Dakle, netipičan kolor i netipičan pristup crtežu grafičkom pripovedanju danas. I sve je to bio razlog za onakav uvod.

Savage Critics su bili prilično brutalni prema Marvelovim scenaristima iz poslednjih 10-15 godina, i dobro su to obrazlagali. Naravno, Bendis je najzahvalnija vreća za udaranje (a i dobija solidne pare, koliko čujem, pa niko nema osećaj nepravde u tom udaranju), ali mnogo je rečeno i o drugima. U nekoj skorijoj epizodi Wait, What? (ko bi se setio kojoj?), Jeff Lester kaže kako Bendis, kad ne zna šta da radi, počne da piše o svemu i širi priču na sve strane, a Fraction se zamrzne, i kod njega se više ništa ne događa. I to nisu retki trenuci nedostatka inspiracije, već vrlo česte pojave u njihovim karijerama, do mere da ih gotovo definišu, računajući i radove van Velike dvojke (Casanova, recimo).

Ali, sad će neko reći da ne treba da obraćam pažnju na mejnstrim, već na nezavisne radove, ali onda opet poređenje nema smisla, jer i nezavisni radovi nisu odrasli juče, već imaju svoju istoriju nezavisnu od Nadzirača i Vertiga. Osim toga, nisu u mejnstrimu samo Marvel i DC, pošto evo i Milar objavljuje za Image, a, ako strip koji se pravi da bude osnova za projekat Holivuda ili Netflixa nije u ovom našem vremenu mejnstrim, onda ne znam šta je.
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.045
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2857 on: 13-07-2019, 06:32:02 »
Znam da ovo nije topik za vesti i zanimljivosti iz sveta stripa, al kad nemamo takav, dobar je i ovaj...
 
Čisto da se vide razmere idiotizma:
 
 
 St. Louis police union asks officers to post Punisher logo in solidarity with cops under investigation  
 
Mislim, Kurt Busiek je na tviteru morao da reaguje sa "The Punisher is a serial killer who works outside the law." a Steven Grant, dakle, čovek koji je napisao prvi Panišerov samostalni miniserijal je dodao "The Punisher also has nothing but contempt for the law. The only reason police would be identifying with The Punisher is if their ambition is to get away with murder, which is almost literally The Punisher's whole shtick."
 
Na kraju je i Gerry Conaway, dakle, čovek koji je krirao Panišera napisao "Steven's take on the character in the landmark mini-series he did with Mick Zeck revived the Punisher at Marvel and boosted him to iconic status in the '80s and '90s. Whatever he says is fine by me."

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.262
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2858 on: 13-07-2019, 10:05:21 »
Znam da ovo nije topik za vesti i zanimljivosti iz sveta stripa, al kad nemamo takav, dobar je i ovaj...

To čak i nije vest iz industrije stripa ili njegovog fandoma, već nešto sa širim kulturnim značajem, pa predlažem da se tema koju nemamo nazove "Strip u kulturi i politici", barem onako hipotetički:)

Elem, Swamp Thing iz Nove pedeset dvojke. Tri razloga za ovo: prvi, Swamp Thing, naravno, ali to nije fokus ovog mog opisa (inače bih dublje poredio sa kapitalnim periodom Mura, Biseta, i Totlbena na naslovu); drugi, Scott Snyder; treći, Yanick Paquette.

I moram reći da moje mišljenje o Snajderu nije postalo bolje posle ovog. Pročitao sam svega nekoliko svezaka, pa nemam širu sliku o njegovom doprinosu u celini, ali konture se naziru. Klišei, tendencije, i zanatska (ne)veština su sasvim vidljivi i u relativno malom uzorku. Ako odbacimo čitav beskrajno patetičan aspekat oličen u "Dad used to say...", ima Snajder dobrih ideja - zlokobno uvrnutih (bukvalno) - ali pola vremena provede pričajući i pričajući. Odnosno, njegovi likovi, ali poenta je ista. Tranzicije ismeđu scena su mi nepodnošljive sa svojim duplim tokom radnje: imam osećaj da gledam nemi film (mada nekad ima i dijaloga), preko kojeg čitam misli glavnog junaka koje su povezane sa njim samo u tematski najširim okvirima. Mislim, to se glatko čita kao neki sasvim prirodni i spontani tok svesti, samo takva svest nije preterano...svesna? Da, to je prava reč. Hoću da kažem, uvodna scena se čita kao jedno sećanje iz detinjstva protagoniste kojem dešavanja koja gledamo u slikama daju neku aktuelnost, umesto da je obrnuto, umesto da se naglasi zlokobnost aktuelne situacije. Naravno, to nije odlika koja je specifično Snajderova - isto radi i Bendis, i gomila drugih (ali, recimo, Lemire u Crnom čekiću radi tranziciju najčešće uvođenjem nemog kadra koji prikazuje mesto dešavanja, ali je Lemire, između ostalog i zbog takvih detalja, viša liga od pomenutih). I, da, i Mur je rečit i voli da piše, ali Mur ume da piše, i, kao što je priznao i Hauard Čejkin, Mur koristi reči najbolje od svih strip-scenarista*. Snajder koristi patetiku i očiglednosti** u jednakoj meri kao i reči - što će reći, MNOGO - i to mu sigurno ne ide u prilog kada ga poredim i samo sa Lemirom, a kamoli Murom, koji ovde zaslužuje više pomena i zbog činjenice da Snajder pokušava da ide njegovim stopama, tematski i stilski.

Sa druge strane, Yanick Paquette je ovde vrlo dobar, zapravo. I to kažem posle onog relativno lošeg prikaza njegovog rada na specijalu Supermena koji je radio sa Bendisom. Što znači ili da njegove sposobnosti vremenom opadaju (prošlo je 7-8 godina između ova dva rada), ili da Bendis snosi veliki deo krivice za nemaštovito kadriranje i razuđenu kompoziciju Supermena - što sam, uostalom, i naslućivao. Paquette se i ovde, u Swamp Thing-u, ne snalazi idealno sa realnim stvarima, i pokazuje svoje najbolje lice u čudnim, jezivim, natprirodnim situacijama. A upravo to čini samo angažovanje tog crtača za rad koji ne sadrži takve elemente, već više one prve, vrlo sumnjivom kreativnom odlukom. Joj, Bendise!  :x Joj! Opet, i Paquette podražava Biseta i njegovu psihodeličnu strukturu stranica i radi to mnogo uspešnije nego Snajder sa Murom.

Kad se sve sabere i oduzme, prosek.


*dešavalo se da respektabilni spisatelji napišu koji strip, ali takve izolovane primere ne računam
**to je ona stilska figura kada scenarista ne veruje u inteligenciju čitaoca, pa mora da ispriča stvari koje je najbolje ostaviti neizrečene
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.262
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2859 on: 26-07-2019, 15:26:56 »
Čitao dosta toga nepovezanog, ali serijal koji je ostavio najbolji utisak je svakako DC-jev Will Eisner's The Spirit, i to onaj iz 2010. (s obzirom da postoji i starija verzija, iz 2007, koju je u početku crtao i pisao Darwyn Cooke). Taj kasniji serijal je trajao 17 svezaka i onda je prekinut, što je uostalom gotovo normalna praksa u istoriji DC-jevog izdavaštva kada se dođe do serijala zavidnog kvaliteta. Najveći deo "tereta" na ovom naslovu su podigli crtač Moritat i scenarista David Hine, iako je prvu priču pisao Mark Schultz. Većina brojeva je imala i dodatnu, kratku, samostalnu, crno-belu priču na kojoj su se izmenila mnoga čuvena imena američkog stripa (i šire), od Billa Sienkiewicz-a i Harlana Ellisona do Michaela Kalute i Garcia-Lopeza.

 


Čitao malo i Daredevila, pogotovo iz perioda kada je bio deo edicije Marvel Knights. Kevin Smith je živi dokaz da neko može da bude veliki fan stripa, i da teoretski ume da piše za drugi medij (film), a da nema blage veze sa kvalitetima koji se traže u stripu, pogotovo u vezi pisanja. Kris Klermont se danas često uzima kao školski primer pre-opisivanja i preterane ekspozicije u stripu (ne umanjujući njegove kvalitetne strane), ali ovo što je Kevin Smith pisao na početku Daredevila, u Đavolu-čuvaru (Guardian Devil) je nezgrapnije i nepodnošljivije za čitanje od svega što sam čitao od Klermonta, u kontekstu ostatka stripa. Kompletna priča u priči, koja postoji samo na nivou teksta, i nepotrebno opterećuje imerziju.

Drugo, Daredevil #28 je verovatno najbolja pojedinačna epizoda koju je Bendis ikada napisao! Gotovo veličanstveno! Realno, to znači "prosečno", ali u kontekstu Bendisove karijere to jeste gotovo veličanstveno. Priznajem da me je epizoda već na trećoj stranici ostavila zbunjenim, ali onda sam se setio da je Marvel u to vreme bio objavio "mesec ćutanja" ili tako nešto, i da su svi bili prisiljeni da naprave epizodu tekućeg serijala bez izgovorene reči. Imamo jedno napisano pismo, ali to je mala cena, koju ćemo platiti sa radošću samo da vidimo Bendisove likove figurativno vezanih usta. Malo šta u stripu može da ispuni čoveka takvom radošću!* Ako u životu čovek mora da pročita samo jednu epizodu stripa napisanu od strane Bendisa, neka ovo bude ta. Ostatak epizode je niz scena koje bi činile solidnu 5-minutnu TV epizodu ako bi se bukvalno prenele na ekran. Sudbina nas fanova stripa u ova moderna vremena... Dobijamo po 5 minuta TV zabave u mesec dana, i još moramo da se pravimo da je ova bila kvalitetna (čujem da se to zove pravilom isključenog mozga). Nije ni čudo da fanovi stripa čitaju SVE od tog medija što im padne šaka, mnogo češće nego samo odabrana dela. 100*5 minuta... vidite računicu?**

Naravno, neko će morati da se pošteno potrudi da bi mi objasnio koja je uopšte privlačnost tog i takvog Daredevila (Maleev + Bendis), a da to nema svaka prosečna kriminalistička TV serija (ton i ritam). Ali, koncetrišimo se na dobre stvari u ovoj turi. Moritat. Za mene je Moritat bio otkrovenje. Znam da je pre Spirita radio na Elephantman-u (za Image), a posle njega je radio na All-Star Western-u (fensi ime za Jonah Hex-a) u okviru Nova 52 naslova, ali ne postoji baš veliki broj dela potpisan njegovim imenom. To jest, nadimkom. Svejedno da li želite da uživate u okruženjima, interakcijama likova, ili akciji - Moritat isporučuje. Mali problem imam sa kolorisanjem tu i tamo, ali ništa dramatično - likovi se presijavaju od površinskog lakiranja, ali to je bio standard u ono vreme (pre desetak godina). Voleo bih da vidim Spirita samo u tušu, makar zbog poređenja, ali šta je tu je. Ovo u celini, nažalost, nikada nije sakupljeno - danas prava na Spirita drži Dynamite - i zato ne može da se nađe na Komiksologiji ili drugim digitalnim platformama.


*ovo je samo ironija, nije ovaj strip vredan baš tolike pažnje  ;)
**takođe ironija, znam da nije svaki strip prototip za TV seriju
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.262
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2860 on: 31-07-2019, 20:21:02 »
Nije da ništa ne čitam, čak i sa smanjenim slobodnim vremenom, već je razlog što se ništa ne postuje ovde taj što je TinyPic prestao sa radom (ili će uskoro prestati, nisam proveravao), a to je tradicionalno bio moj sajt izbora kada hoću da u javnosti pokažem divote određene slike ili fotografije. Naravno, samo je pitanje vremena kada ću se prebaciti na neko drugo mesto za skladištenje slika, ali, takođe, pitanje je vremena kada će se i taj lokal zatvoriti, itd. A čitava ova rabota bez slika ne ide. Strip je vizuelni medijum. To je osnovno pravilo kritike stripa, a ne poslednji, dodatni pasus u prikazu nekog stripa ("a, da, recimo na kraju i kakav  je bio crtač!"). Dakle, bez vizuelnih primera danas.

Ali prvo, u nedostatku teme sa vestima, recimo koju o nekim dešavanjima u (američkoj) industriji. The Walking Dead se iznenadno završio, i, dok me za sam strip nije mnogo briga, slušao sam neke rasprave* o tome šta to znači za Image (i za sve ostale). Jeste li znali da su TWD i Spawn jedina dva Image-ova naslova koja prodaju više od 20 hiljada kopija? A 20 hiljada je neka magična cifra, koja donosi tvorcima istinski profit. Čak i Larsen ne uspeva da proda više od 10 hiljada kopija stripa Savage Dragon**, koji traje godinama i ima vernu publiku. Image je ostao bez The Walking Dead, a pre toga je "izgubio" i Sagu, i njihova ponuda danas izgleda daleko siromašnije, u komercijalnom smislu. (A komercijalni aspekat je veliki magnet za kreatore.)

Čitao sam Void Indigo, Marvelov grafički roman iz 1984, na koji se nastavlja i serija objavljena pod Epic-om. Nažalost - ili možda na našu sreću  :twisted:  -  ta serija je prekinuta posle drugog broja (od planiranih šest). Pretpostavljam da je odziv bio isuviše negativan za Arčija Gudvina, urednika Epic-ove lepeze naslova, da aminuje mučenje čitalaca i dalje. Ali, ja sam pročitao samo roman, a ne i serijal. Tvorci su isti ljudi, Steve Gerber i Val Mayerik. Gerber važi kao neko ko je bio preteča Alana Moore-a u bronzanom dobu, i čitanjem ovog grafičkog romana može da se vidi zašto se tako smatra, barem kada govorimo i nakićenosti jezika i fluidnosti proze.

Quote
Taking care to employ only the simple, non-idiomatic phraseology the device can re-encode, he issues a terse command:

Ako govorimo o razradi ideja, i strukturi dela, Void Indigo je jedna salata svega i svačega. Počinje kao epska fantastika - ekstremnija, brutalnija verzija Konana - pa prelazi u okultizam, pa u palp SF, pa onda spaja sve to na Zemlji u današnje doba. Ne pomaže ni to što Mayerik više ilustruje Gerberovu prozu nego što pripoveda. Iz nekog razloga su odabrali da strip bude (uglavnom) naslikan, ali izbor boja je vrlo ograničen i nasumičan. Ponekad su ove tu u službi osvetljenja scene, ponekad zarad stvaranja atmosfere ili kontrasta, ali najčešće su tu samo da bi bile tu, bez nekog dubljeg smisla ili svrhe. Čak i završetak je samo početak prave, glavne priče (nastavljene u nesrećnom serijalu), tako da ne donosi nikakvo zadovoljavajuće razrešenje, a kamoli katarzu.

Kada bi čovek samo sudio na osnovu intervjua, i entuzijazma koji su u njemu autori pokazali povodom projekta, mogao bi pomisliti da je Void Indigo najbolja ideja za strip IKADA. (Ovde mislim na intervju u Marvel Age #21.) Mnogi moderni scenaristi su naučili ponešto iz takvog pristupa - ili su nezavisno došli do njega - pa su im intervjui često daleko životniji ili zanimljiviji od većine konkretnih radova. Primer? Matt Fraction (i gomila drugih koje nećemo imenovati). Čak i ljudi koji su radili na nekim elementima filma Justice League su mislili da rade fantastičnu stvar i bili su iznenađeni i razočarani negativnim reakcijama na taj filmski ispljuvak. Toliko o estetskim namerama.

Druga stvar koju sam pročitao je Usagi Yojimbo, priča Traitors of the Earth. Sveske #117-119 iz serijala koji je objavljivao Dark Horse, iliti deo kolekcije #26. I o ovome je nateže pričati, jer Usagi Yojimbo održava zapanjujući nivo kvaliteta gotovo čitavim svojim trajanjem (bar kad pričamo o serijalu pod Dark Horse-om) da nema ništa što mogu da kažem ovde a da se ne odnosi i na mnoge druge njegove delove - s obzirom da ne volim da jednostavno prepričavam dešavanja. Ovo je STRIP, i ovo je STRIP za sva godišta, ali to ga ne čini manjim. Sve je ekonomično gotovo do granica perfekcije, i svaki kadar i svaka rečenica imaju svoje mesto i ne bi se mogli zaobići. I ova konkretna priča je epsko-fantastična, na nama egzotičan japanski način. Kada bih na pusto ostrvo mogao da ponesem samo 30 (i kusur) tomova stripova za čitav život, i kada bi to bilo sve od Usagija što je Dark Horse objavio, smatrao bih da sam odlično prošao.


*Wait, What? podkast
** informacija sa drugog mesta
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.262
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2861 on: 02-08-2019, 22:20:07 »
Ok, evo kako izgleda grafički roman Void Indigo:




U vezi Spirita, potrebno je dodati na ovo:

Ovo [The Spirit, vol. ?] u celini, nažalost, nikada nije sakupljeno - danas prava na Spirita drži Dynamite - i zato ne može da se nađe na Komiksologiji ili drugim digitalnim platformama.

i informaciju da jeste objavljena jedna kolekcija - što sam saznao tek pre neki dan - koja obuhvata sveske #1-7 (od 17 ukupno), i koja se zove Angel Smerti, po prvoj priči.

Inače, obećao sam da ću pročitati nekoliko stvari (Earth X, prvi put; Doom Patrol od Morisona, Kejsa, i ostatka družine iz DC-ja, ponovo; verovatno još nešto čega ne mogu da se setim) i moj izbor je pao na Doom Patrol. Ali, potrajaće to neko vreme.
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.663
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2862 on: 07-08-2019, 20:29:09 »
Danas je izasao House of X 02, i desilo se ono sto sam i ocekivao kod Hikmana - covek ima muda velika kao soliter.
Odavno nesto ovako ambiciozno i hrabro nije vidjeno u Xmen naslovima, sto mene, kao daj hard Iksmen fana posebno raduje.
Necu da spojlujem, ali konacno posle toliko godina, ako ne i decenija, imamo jedan svez i nov pristup ovim likovima (posebno Mojri MekTagert - koja sa ovim brojem postaje jedan od najvaznijih likova u Marvelu, ikada). Jedva cekam da vidim sta ce je spremio za dalje.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.045
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2863 on: 07-08-2019, 21:01:58 »
 :lol: :lol: :lol:
 
 
A što reče i Frank Cifaldi:
 
 

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.262
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2864 on: 07-08-2019, 21:39:01 »
@Meho

Čekam tvoj opis! Zato što znam da nećeš ništa da spojluješ, a i znam da će da bude podugačko!  :lol: Inače, svi ljudi čije praćenje stripa pratim (! :lol: ) hvale i House of X i Powers of X, za sada.

A ja se bavim čitanjem Doom Patrol. Pretpostavljam da će se to završiti gledanjem Doom Patrol? Znam da su ga imali na Netflix-u kada sam poslednji put proverio, pre deset-petnaest dana. I, slučajno sam našao na Comixology prvi broj Doom Patrol (serijala iz 1987, tj. drugog po redu) besplatno, pa sam počeo da čitam i taj deo, čisto da vidim i osetim razlike u odnosu na ovo kasnije.

No, evo jedne kratke priče. 10 stranica, ali kakvih! "Goodness and Mercy". Pisao Walt Simonson, crtao Jon Bogdanove sa tušem Billa Reinholda. Objavljeno u Secret origins of Super-Villains 80-Page Giant (broj #1, ako nekog zanima, i jedini), krajem 1999. (Reprintovano u Orion TPB, i možda u omnibusu?)



Jedna od retkih priča američkog stripa u koju sam završio sa suzama u očima. I to ne od očaja!  ;) Mogli bismo pričati o tome kako forma kratke priče ima teži zadatak od svojih dužih sunarodnika da uspostavi komunikaciju sa čitaocem i izazove emotivni efekat, ali nećemo ovaj put. Generalno, Darkseid ima možda najbolju skupinu slugu - mislim na njegove poručnike, njegovu "Elitu" - u istoriji američkog "superherojskog" (relativno govoreći) stripa. Thanosov Black Order? Nemojte me Z-A-S-M-E-J-A-V-A-T-I! Ovde su svi potpuno različiti, potpuno arhetipski. I Granny Goodness je jedna od najprominentnijih, u poslednje vreme i zahvaljujući serijalima Female Furies i, u manjoj meri, Mister Miracle. I ova priča govori o njenom usponu, i njenoj žrtvi - ako je možemo tako nazvati. Jer shvatiti uvek dehumanizovanu, zastrašujuću strukturu društvenog uređenja na Apokolipsi nije uvek lako, iz ove naše perspektive. Fašizam u svom najčistijem, najarhetipskijem obliku. Crtež koji Bogdanove i Reinhold upotrebljavaju možda nije najbolje rešenje za istovremeno mračnu i emotivnu temu (posebno kada vidimo poprsje dotične Goodness iz mlađih dana!) , ali je bio dovoljno dobar da mi ne pokvari užitak, a i što mu nedostaje u stilizaciji, nadoknađuje dinamikom i vitalnošću.

Sve u svemu, jedna od najboljih kratkih priča koju sam ikad čitao u DC-jevoj ponudi.
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.045
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2865 on: 08-08-2019, 04:45:26 »
Pa, neće to tako brzo, prvo su na redu Disassembled, Age of X-Man i sve ovo drugo što prethodi Hickmanu. Nadam se da bar to prikažem u narednih par nedelja. A Hickman potom!

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.663
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2866 on: 08-08-2019, 08:29:34 »
A ja se bavim čitanjem Doom Patrol. Pretpostavljam da će se to završiti gledanjem Doom Patrol? Znam da su ga imali na Netflix-u kada sam poslednji put proverio, pre deset-petnaest dana.
Ovde (u Srbiji) je na HBO GOu, a na Netflixu su Titansi prva sezona. (zasto je DC striming servis to uradio, odnosno, zasto su jednu svoju seriju dali jednima, a drugu drugima, pojma nemam, posebno sto se Doom Patrol prvi put pojavi u jednoj od epizoda Titansa... Mada vidim da i CBS to radi sa novim Star Trekovima - Discovery je na Netflixu - zajedno sa svim ostalim Star Trek serijama ikada snimljenim, a Pickard najavljuju na Amazonu)

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.262
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2867 on: 08-08-2019, 09:22:18 »
Ah, da, tačno tako. Hvala. Ne znam što sam pobrkao to dvoje. Sad se sećam da sam video Doom Patrol na programu HBO-a, ali nisam hteo da gledam jer nije bila prva epizoda (nemam Go, samo 3 regularna kanala). Biće prilike.
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.262
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2868 on: 10-08-2019, 14:30:51 »
Grant Morrison je radio na Doom Patrol tačno 45 svezaka.  Richard Case je crtao (samo olovka) otprilike isto toliko, ali nisu se baš potpuno poklopili na epizodama. No, mislim da se slobodno može pričati o "Doom Patrol Granta Morrisona i Richarda Case-a". Naravno, vama je lakše da kažete samo Doom Patrol Granta Morrisona, i donekle to ima smisla u ovom slučaju, ali opet je uprošćavanje i prokleto favorizovanje  xdrinka , a i negde sam čuo da Morrison radi scenarije na Marvelov način - što znači da ostavlja crtaču veliku slobodu. (Nemojte me držati za reč dok ne proverim tu informaciju.)

Slučajno (ili ne?) sam naleteo na prvi broj Doom Patrol na komiksologiji, i video da je besplatan, pa sam rešio da ga pročitam, budući da nikad nisam čitao sam taj početak, i zainteresovan da vidim u kom smeru se to kretalo. Neke kasnije epizode, koje je crtao mladi Erik Larsen, jesam čitao, ali njihova glavna draž je bila u Larsenovom crtežu, koji još nije ušao u svoju zrelu fazu, ali je bio karakteristično vitalan i dinamičan, čak i tada. Prve epizode je crtao Steve Lightle (samo olovka, takođe), i taj deo serijala me vizuelno nikad nije privlačio. I... stvari nisu sjajne. Kvalitet skena je očajan, i ovaj je direktno pravljen na osnovu originalnog izdanja, sve sa mrljavom štampom i bledim bojama. Slova su jedva čitljiva, a na sve to, Paul Kupperberg, scenarista sve do dolaska Morrisona u broju 19, pravi od Doom Patrol bledu kopiju onoga što je Claremont radio u Marvelu sa raznim timovima junaka-mutanata. Zaista sam imao sam utisak da čitam X-Men Lite, koje je (sasvim odgovarajuće, barem u imenu!) ilustrovao gospodin Lightle!  :lol: Dakle, u tom smislu Morrison stvarno pravi revoluciju. Problem je što mislim da to nije tačno i u širim granicama (uslovno rečeno) superherojskog stripa.

Pošto nemam običaj da čitam toliki broj epizoda u kontinuitetu, kada se radi o čitanju digitalnog sadržaja, ovaj prikaz će se protezati kroz nekoliko poruka. Drugačije bi bio slučaj da držim u rukama papirno izdanje. Bilo ih je nekoliko, ali preporučujem kolekcije - postoji izdanje od 6 tomova, a postoji i ono od 3 deblja - zbog toga što, između ostalog, imaju i sjajne naslovnice Briana Bollanda.

Obično se tvrdi da je Morrison nekako izmenio paradigmu i uveo nadrealizam  na velika vrata u mejnstrim američki strip - iako on taj termin odbacuje, i umesto njega radije koristi "super-realizam". On sam nabraja uticaje kao što su animirani filmovi Jana Švankmajera. Što je lepo i krasno, ali stripovi su imali elemente "logike snova" još od svojih ranih dana i barem Winsora McCay-a. I Doom Patrol bi mi bio upečatljiviji da tada nisu postojale dve druge stvari koje su imale sličan pristup fantastici i odisale osećajem čudnovatosti:



The New Mutants #71, epizoda koja predstavlja čuveni događaj Inferno, koji je obuhvatao mnoge Marvelove naslove. Pa onda:



Excalibur #1. Oba primera su iz 1988, a Morisonova prva epizoda, Crawling from the Wreckage, je publikovana na samom početku 1989. Oba primera su puna čudnog i bizarnog, iako i crtež Breta Blevinsa i onaj Alana Davisa ima jake elemente humora. Case-ov nema, ali tu i nastaje problem. Doom Patrol bi, po Morisonovoj viziji, najbolje funkcionisao kao horor, hraneći se našim strahovima, no, on to u praksi nikad ne postaje, zato što se sve dešava suviše brzo i ideje su suviše nabacane da bi se stvorila ikakva atmosfera, a i naši junaci suviše lako savlađuju protivnike, kad iskrsne potreba.

Sličnost sa Infernom je posebno upečatljiva zato što u prvoj priči - pomenutom Crawling from the Wreckage - dolazi do uplava druge "realnosti" u ovu našu. Moguće da su Claremont i ostale arhitekte Inferna bili pod utiscima tada svežeg Hellraisera, ali motiv je potpuno isti kao u Doom Patrol. No, Morrisonov serijal ima specifične likove: ljudski mozak u telu robota, hermafroditno negativno biće, i ženu koja sadrži 64 različite ličnosti (sa različitim moćima). I, naravno, Niles Caulder, genije u kolicima. Da li su oni posebno maštovitiji, ili, da li ih je teže uklopiti u postojeće društvene norme od onih iz raznih serijala Claremonta i kompanije? Nekad davno sam mislio da jesu, ali sada nisam siguran. Mislim, Magik, koja je provela detinjstvo u carstvu demona učeći njihovu magiju? Rogue, koja izbegava fizički dodir da ne bi upila moći i ličnost dodirnute osobe? Warlock, tehno-biće sa druge planete koje je pobeglo od tradicionalnog sukoba sa svojim roditeljem-tvorcem?

No, Case je solidan crtač, koji, iako često koristi i tradicionalnu simetričnu mrežu od 6 kadrova (2*3), nekad ume da nas iznenadi lepim spleševima:



Njegovo pripovedanje je vrlo odmereno, zapravo, i ono što sam spomenuo o zbrzanosti i nabacanosti ideja je potpuno Morisonov udeo. Arhitektura od kostiju...ah, evo ih makazoruki...ah, crna knjiga čija slova se ne vide... ah, ljudi postaju siluete... ah, i neki junaci su postali... da li su živi ili mrtvi...kraj. Kraj? Usput smo videli i senke koje napadaju vlasnike, i rotirajuće piramide u vazduhu, i svašta još nešto, ali sve je to u formi nabacanih slika, bez poklanjanja ikakve pažnje. Kao što reče i John Kane, kod Morrisona je sve površina. Sjajna je to površina, ali nemam nameru da posvetim život njenom izučavanju. Naravno, uvek ostaje post-modernistički, samoorgazmički sloj koji stvara osećaj povezanosti sa svim drugim elementima i istorijom pop-kulture, ali, opet, ja bih radije uživao u takvom pristupu u obliku eseja, a ne fikcije.

Da ne zaboravim da pomenem udeo John-a Workman-a, koji je ispisivao tekst u balonima i zvučne efekte i sve ostalo što se tražilo od njega, i to od #1 pa sve do kraja sa brojem #87, sa kojom preskočenom epizodom. Njegovi baloni su karakteristični, sa puno prostora, često razbijajući granice kadrova, a ponekad se nalaze i između dotičnih, i postoji težnja da se strateški postave tako da navode pogled čitaoca preko strane. Doduše, kada radi sa autorom kao što je Walt Simonson to je očiglednije, i zvučni efekti su maštovitiji. Ne znam koliko slobode je imao tokom ovog projekta, i čije zaduženje je bilo postavljanje balona. (Upravo slušam jedan intervju sa njim, pa ću možda saznati.)

No, videćemo kako će se ovo razvijati. Prikaz se nastavlja, ne nužno u sledećoj poruci.
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.262
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2869 on: 11-08-2019, 11:03:40 »
Najvažnija Morisonova tvorevina u okvirima Doom Patrola je lik Crazy Jane, koja je zapravo najbolja metafora za njegov opus u celini. 64 ličnosti u jednom telu, a nijednoj nije posvećeno dovoljno pažnje!  :lol: Ne sećam se da je Morison ikada pomenuo Robotman-a pod tim imenom - samo kao Cliff-a Steele-a - dok je Negative Man-a promenio u Rebisa, koji poseduje fizičke odlike i ženskog i muškog pola, ali je to utopljeno u njegovoj "negativnosti", pa nije uvek u prvom planu. Doduše, John Workman daje njegovim balonima specifičan oblik, ali me s druge strane čudi što Steele priča potpuno normalno, tamo gde bih očekivao neku vrstu elektronskog govora ili bar verbalne jednoličnosti i ukočenosti. Hermafroditni Rebis je lik kakvog bih i očekivao od Morisona (ali Čejkina pre svih, mada bez super moći, u tom slučaju). Inače, u ironičnom obrtu sudbine, seksualno najčudnija i najnaprednija ideja ikada potekla od Velike dvojke je verovatno Cloud iz - pazite sad! - ranih 80-ih! (Gde je pobegao kulturni napredak? U druge medije, kažete? Moguće. U utočište naše vere, našu ličnu Tvrđavu usamljenosti? Skoro sigurno.) Cloud je lik koji se pojavljivao u Marvelovom serijalu Defenders, i koji menja pol svako malo. Dakle, kao što ja volim da kažem, Morison voli da piše o čudnom, ali ne piše o dovoljno čudnom. Njegova draž (ili nedostatak, u zavisnosti kako gledamo na to) je u ritmu i načinu na koji borbarduje čitaoca tim idejama, ne u samoj genijalnosti tih ideja.

A Crazy Jane? Stekao sam utisak da je ona X-ljudi (& co.) u jednoj osobi. U ovih nekoliko epizoda zapazio sam:
- Flit, osobu koja ume da se teleportuje - Nightcrawler;
- Black Annis, zver u ljudskom obliku kojoj sečiva izlaze iz šaka - Wolverine (ovde za sličnost može biti odgovaran više Case nego Morrison);
- Madame Pentecost, koja ume da provaljuje šifre i otkriva jezike - Cypher;
- neko ko ume da ispaljuje plamene lopte iz glave - Magma, donekle;
- telepatu - hajde sad, znamo valjda...


I zašto su u pop-kulturi uvek negativci ti koji slušaju klasičnu i, posebno, baroknu muziku?  xfuck5
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.045
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2870 on: 04-09-2019, 15:02:08 »
Ja prvo moram da se izvinim cenjenom auditorijumu na tome što sam vidno umanjio svoje učešće na ovom delu foruma. Ne radi se, barem ovog puta o lenjosti, već o tome da je projekat na kome sam bio zaposlen poslednje tri godine došao do svog kraja i da smo sada u periodu kreiranja obimnog izveštaja, što narativnog, što finansijskog, dok istovremeno projekat prolazi kroz evaluaciju i finansijsku reviziju. Kako se sve to poklapa i sa sezonom godišnjih odmora za moje kolege, tako i to znači da ja poslednjih par meseci ulažem relativno abnormalnu količinu svog vremena u rad. Nije to neki veličanstven rad, štaviše pošteno bi bilo reći da je substandardan ali jako mnogo mog vremena trenutno odlazi na to, uključujući deseto- i jedanaestočasovne radne dane i poneke vikende, a kad ne radim, nagađate, prilično sam umoran i radije ću čitati stripove i igrati igre nego da o njima još i pišem. 
Elem, ako smo to apsolvirali, evo kratkog pregleda nekih interesantnih stripova koje sam propustio kroz šake poslednjih par nedelja. Naravno, to je samo vrh ledenog brijega, ali pošto vremena zaista nema i ovo što pišem, pišem najviše da se ne misli da sam permanentno prestao da se ovim bavim (a što bi možda i bilo dobro po čovečanstvo), onda danas samo ovih nekoliko autorskih i nezavisnih radova. Obećani osvrti na X-Men, ali i druge superherojske radove vredne pažnje će doći u nekoj nedefinisanoj ali suštinski bliskoj budućnosti.
 
Da bismo očuvali leftfild imidž, pak, danas ćemo najviše o stripovima koje su pravile žene i osobe iz trećeg sveta, mada, naravno, sve u okvirima udobno poznate i predvidive američke strip-industrije.
 
Prvi na redu je Dark Horseov serijal Calamity Kate koga je pisala Magdalene Visaggio a crtala Corin Howell i kako je ovo neka vrsta relativno niskoprofilnog projekta za obe autorke, a na osnovu naslovnih strana sve je delovalo kao dinamičan akcioni strip, očekivao sam stotinak strana jeftine zabave i ne previše filozofiranja. Naravno, nisam baš to dobio, ali Calamity Kate je interesantan pokazni primer kako pripadnici mlade generacije svoje uticaje ne kriju, ali njihove motive interpretiraju na prilično svež i originalan način tako da na kraju dobijamo nešto osobeno.
 
Visaggio je svakako poznatija od dve autorke ovog stripa na ime svoje nominacije za Eisnera sa serijalom Kim & Kim koji je radila za Black Mask. Ova Njujorčanka sa bekgraundom u filologiji ima interesantan strip-portfolio u kome ima mesta i za sasvim autorske radove poput Quantum Teens are Go ili Morning in America, ali i za plaćeničke gigove (Transformers vs. Visionaries, Power Rangers), pa onda i za nešto između (rad za Marvel na Dazzler ili za DC na Eternity Girl) i Mags za sada kao da uspeva da pronađe zdrav balans u kome nije izložena riziku da izgori u vatri korporativnih angažmana (onako kako se desilo Brubakeru, Fractionu pa i Remenderu) ali i gde ima prostora da istražuje široku paletu interesovanja. Naravno, Visaggiova vazda mora  da se bori protiv zlonamernih kritičara koji je otpisuju kao puki „diversity hire“ na ime njenog trans identiteta, ali njeni stripovi, daobog, govore uglavnom sami za sebe i izdržavaju analiziranje.
 
Ovo naglašavam jer Calamity Kate nije nekakav naglašeno „feministički“ ili „politizovan“ strip, ali jeste strip koji u kome se preispituju svetonazor i životni izbori pripadnika mlade generacije – a od strane istih tih pripadnika mlade generacije – ispričan kroz ženske protagoniste i uzimajući formu akcionog, skoro pa superherojskog narativa.
 

 
Naime, Calamity Kate se događa u svetu, da ne kažem Kaliforniji, koji su identični kao naši osim što su zagađeni stalnim pojavljivanjem čudovišta – goblina, trolova, zmajeva – uglavnom monstruoznih i neartikulisanih sila prirode koja donose destrukciju i nemir za građane. Pošto su ovo Amerikanci, država ne radi bogznašta na rešavanju ovog problema, sem što plaća lovcima na čudovišta da frilensuju, ubijaju ih, i na taj način doprinose povećanju opšteg bezbednosnog* nivoa u populaciji.
* Primetiti pravilno pisanje ove reči koju osam od devet korisnika srpskog i srodnih jezika promašuje u osam od devet slučajeva
 
No, Calamity Kate nije oštra politička satira Trampove Amerike gde je „a good guy with a gun“ jedino zamislivo rešenje za poplavu nasilja počinjenog vatrenim oružjem i usmerenog na nedužno stanovništvo, već, zapravo više intimistička i pomalo gorka priča o self-aktualizaciji, jelte, odnosno o odrastanju, napuštanju iluzija rane mladosti i prepoznavanju odgovornosti koju sa sobom donosi to neko odraslo stanje.
 
Znam, zvuči užasno, ali zato je Visaggiova sve i umotala u sub-superherojski narativ sa mnogo atraktivnog odsecanja glava (i drugih delova tela) džinovskim, antropomorfizovanim reptilima. Calamity Kate je zapravo strip o besu, o ljutnji usmerenoj na ceo svet a prevashodno na sebe koja je za mnoge deo procesa hronološkog ali ne i sinhronizovanog emotivnog odrastanja, i kao takav on je ugodno smešten u mizanscen u kome je nasilje nad predimenzioniranim i do karikature „drugim“ stvorenjima društveno odgovoran čin. Drugim rečima, ovo je kao da čitate Ghost World ili kakav drugi kultni indi strip o odrastanju, samo sa dekapitacijama i mnogo više facijalnih pirsinga.
 
Ali sve drugo što očekujete je tu, i Cate je možda ne baš TRAGIČAN lik ali onaj lik u kome prepoznajemo sumornu pravilnost sa kojom se energična, čak kreativna ali nikada dovoljno usmerena osoba suočava sa kalupima odraslosti u koje se ne uklapa. Strip vrlo efikasno prikazuje polaroide iz Cateine prošlosti, sa sve propalim vezama i nesposobnošću da zadrži stalan posao a rivalitet sa drugom lovkinjom na čudovišta i opsesija dokazivanjem čitavom svetu da je ono što radi korisno i da je u tome što radi NAJBOLJA je centralna nit zapleta.
 
Neću da prepričavam kraj ali Visaggiova nas dovodi do snažnog i prilično gorkog finala bez mnogo objašnjavanja, puštajući da slike govore same za sebe i mada nekakva eksplicitna „pouka“ priče nije data, mislim da strip solidno funkcioniše kao podsticaj na refleksiju i razmišljanje. S druge strane Howellova ovom stripu daje ogromnu količinu potrebne energije. Ovo nije „superherojski“ strip u kome se akcija fetišizuje niti prikazuje pornografski detaljno već, zapravo, kvazi-superherojski strip u kome se akcija gura DALJE od fetiša, sve do granice apsurda a pornografski prikazi susretanja hladnog čelika sa živim mesom poprimaju kliničke elemente. Bes koji Cate oseća – i ne uspeva da iskontroliše – je sav prikazan crtežom koji je munjevit, lišen finih detalja i ornamentike što bi odvraćali pažnju i sveden na grube – ne i primitivne – kadrove dinamične geometrije i debelih linija. Howellova nije tipičan „indi“ crtač, naprotiv, najveći deo njenog portfolija otpada na licencirane stvari poput X-Files ili Ghostbusters pa je i u Calamity Kate njen pristup odlična kombinacija studije karaktera – sa pažljivo rađenom facijalnom i telesnom mimikom – i apsurdno prenaglašene akcije. Mali strip, sa sasvim ugodno dubokim premisama gde se granica između onog što je fiktivno i onog što je realno istanjuje na svež, interesantan način.
 

 
OK, ovaj sledeći strip je prilično nestandardno štivo. Pričam o četvorodelnom miniserijalu za IDW pod naslovom Amber Blake a koga sam uzeo da čitam zato što ga je nacrtao Jackson „Butch“ Guice. I čudnovatost stripa nije toliko u njegovom sadržaju koliko u neobičnom uparivanju autora. Naime, ovo je nacrtao Guice, veteran američke strip-industrije koga praktično bez pitanja sledim u ma kom smeru da se zaputi, ali ga je napisala… er… Jade Lagardère. I sad vi kažete „ko?“ a ja teatralno stavim šaku na grudi i zapanjeno odgovorim „Štaaa? Hoćete da mi kažete da ne pratite instagram naloge evropskih supermodela i da niste čuli za manekenku koja od svoje dvanaeste godine pravi reklamne fotografije, udata je za poznatog francuskog biznismena i svojevrsni je krstaš protiv zlostavljanja dece?“
 
Elem, nemam pojma kako su se Lagardèreova i Guice spojili, još manje kako je supermodel koji je snimio svega dva malo poznata filma još u prošloj deceniji odlučio da se okuša u poslu strip-scenariste, ali Amber Blake je prvo izašao na francuskom, za Glenat, 2017. i 2018. godine u dva albuma (La Fille de Merton Castle i Operation Cleverland) a ovo američko izdanje je kako je i red izdeljeno na četiri epizode i dato nam na raspolaganje proletos.
 
Reći ću da je Guice čovek rođen da radi evropski strip. Mislim to već decenijama a pogotovo u poslednjih petnaestak or sou godina kada je njegov stil postao još više nalik na – dubok uzdah – britanski novinski strip iz šezdesetih i sedamdesetih. Guice je neko ko špijunsko-akcioni-politički-triler toliko dobro vizuelno razume da se malko i razljutim kad pomislim da uglavnom mora da radi superherojske stripove koji nisu uvek prilagođeni njegovom mračnom, malo naturalističkom a malo teatralnom pristupu. Al dobro, tu smo gde smo i Amber Blake je zato tako dobar projekat za Guicea jer je ovo strip do obrva zamočen u eksploatacijsku paranoju iz vremena hladnog rata (iako se događa u savremenom trenutku), smešten velikim delom u evropske mizanscene sa arhitekturom i urbanim krajolicima koje crtač radi sa očiglednim velikim guštom ali i povremenim izletima u pitome provincijske pejsaže što su jednako upečatljivi. Naravno, ovo je, kako i očekujemo, i strip nabijen nasiljem i seksom – pa i nasilnim seksom – i Guice ovde zaista može da se razulari. Evropski strip, naravno, nije toliko osetljiv na prikaz kopulacije kao američki pa iako u Amber Blake nemamo pornografskih scena, ono što se da videti je u principu „jače“ i više uznemirujuće (pomenuto seksualno nasilje, jelte) od većine onog što mi pada na pamet iz američke produkcije. Što se akcije tiče, Guice je ovde na vrhuncu moći i njegova elegantna, izdužena tela su u akcionim scenama oslikana sa baletskom ljupkošću, a destrukcija koja nastupa je izrazito atraktivna. Guice nije najdinamičniji crtač akcije, naprotiv, jedan od njegovih kvaliteta i jeste ta neka statičnost kadrova, osećaj da gledate scenu zamrznutu u deliću vremena i divite se njenoj likovnosti, a sa Amber Blake je veštim sekvenciranjem panela uspeo da spoji najbolje od oba sveta i prikaže nam i perfektne pojedinačne scene, ali i njihov energični dinamički tok tako da dobijemo moćan akcioni film iseckan na fantastične stop-kadrove. U drugoj epizodi, recimo, ima momenat kada Amber i njen partner imaju sukob sa grupom Jakuza a Blakeova spasava stvar pronalazeći motocikl i ulećući na njemu u zgradu, vozeći uz stepenice, probijajući staklene barijere i skačući kroz prozore i ovo je serija slika koje treba da stoje u muzeju, sa vrlo malo teksta, uređene u savršenom vizuelnom pripovedanju.
 

 
E, sad, što se tiče samog scenarija… Uh… recimo da se vidi da je ovo pisala osoba sa relativno malo iskustva u ovom poslu a da Glenatovi urednici nisu od svega napravili baš savršeno konzistentnu priču. Amber Blake je prilična salata motiva, ideja i zapleta koja nije sasvim dokuvana i promišljena pre serviranja (ovo ako prihvatite moju metaforu o kuvanju salate) i bilo bi vam oprošteno ako biste negde na pola ustali i rekli „šta je bre ovo, kuda sve ovo ide, zašto ja ovo čitam?“ Mislim, nije Amber Blake LOŠ strip ali jeste strip koji uvodi više motiva nego što ume da izžonglira do kraja i pati od vidne inflacije ideja u odnosu na egzekuciju. Ulazeći u čitanje imao sam prijatne Modesty Blaise vajbove i zbilja, Amber Blake ima srodne motive koji se bave devojčicama što moraju da se snađu u svetu koji prema njima nije prijateljski nastrojen, ali stvari brzo odlaze u veoma komplikovanom smeru i ovo je politički triler koji se ne zadovoljava jednom zaverom ili jednom korumpiranom organizacijom ili jednim setom operativaca sa maltene natprirodnim moćima nego sve to fotokopira, trpa u blender i udara iz sve snage dokle god može. Rezultat je da se nisam naročito jako vezao ni za lik same Amber koja bi trebalo da ima ikoničku snagu, niti za njenu priču u kojoj bogate elite čine neverovatno svirepe stvari (i deci) a mračna organizacija pravednika bi da ih u tome spreči. Ali nisam ni bio potpuno nezainteresovan: Lagardèreova ima generalno dobre ideje o opštem zapletu i preokretima koji treba da ga dinamizuju i ovo je suštinski zdrava trilerska postavka kojoj je bilo potrebno malo uredničkog peglanja u razradi. Opet, potrebno je naglasiti da je unutar pojedinačnih scena pripovedanje veoma dobro jer Guice i Lagardèreova imaju razrađen ritam i osećaj za atmosferu pa Amber Blake ni u kom slučaju ne bih nazvao napornim štivom.
 
Ali moglo je da bude i bolje. Ipak, Jackson Guice u životnoj formi, sa kolorom koji je nešto vedriji nego što je za njega u poslednje vreme standard – ovo je sasvim dobar razlog da se Amber Blake propusti kroz oči.
 

 
Sa dosta uživanja pročitao sam prvih pet epizoda serijala Invisible Kingdom izašlih za Dark Horse a u najavi nečega što bi trebalo da bude dugačka naučnofantastična priča koju ćemo, ako sve bude okej, dobijati u tim petodelnim inkrementima po modelu koji je Image već istestirao a sada vidimo da ga preuzimaju i drugi izdavači. Dobro, ne bunim se, pod uslovom da Invisible Kingdom preživi, zaživi i dokotrlja se do svog prirodnog kraja jer ovo što smo do sada dobili je tek uvod koji mi je, priznajem, žestoko razgoreo apetit. Uostalom, trenutak je pogodan – Saga u ovom momentu privremeno ne izlazi i sasvim je okej da u interregnumu dobijemo DRUGI svemirski naučnofantastični strip sa blago psihodeličnim prelivima ali i interesantnim antropološkim i sociološkim istraživačkim ambicijama.
 
Invisible Kingdom je posle dugo vremena novi autorski strip meni jako drage scenaristkinje G. Willow Wilson, ubačen negde između završetka njenog rada na Ms. Marvel i preuzimanja tekućeg serijala Wonder Woman kod „cenjene konkurencije“. Wilsonova nije specijalno prolifičan scenarista i nema običaj da, kao neki, u isto vreme piše gomilu serijala a kako je sa strane pisala još i svoj YA roman The Bird King, ovih pet epizoda Invisible Kingdom je očigledno bilo sve čemu smo se mogli nadati u ovom periodu. I sad, naravno, svestan sam da ćemo nastavak Invisible Kingdom verovatno morati dosta da popričekamo jer Wonder Woman plaća gro računa u domaćinstvu Wilsonovih, ali vredi skrenuti pažnju na ovaj strip jer dobre „svemirske“ naučne fantastike nikad nije previše.
 
Elem, Invisible Kingdom je crtao Christian Ward, fenomenalni britanski ilustrator koji je radio i superheroje (mahom za Marvel) ali čiji su talenti značajno bolje iskorišćeni kada ima priliku da radi nešto psihodeličnije – na primer Ody-C sa Mattom Fractionom pre neku godinu. I njegova i naša sreća je da je Invisible Kingdom strip dosta prijemčiv za psihodeliju.
 
Wilsonova se ovde bavi relativno starim ali uvek dobrodošlim motivom ispitivanja mesta religije i duhovnosti u društvu koje je tehnološki toliko napredno da je jasno da „nebo“ postoji samo i isključivo kao metafora. Invisible Kingdom je priča smeštena u jedan sunčev sistem gde između planeta lete teretni brodovi a razne kulture, rase i vrste žive & rade jedne uz druge u relativnoj harmoniji. Wilsonova ovde svakako ide na space opera ugođaj ali ne u smeru startrekovske utopijske harmonije već više u smeru starwarsovskog melting pota potpaljenog kapitalizmom u kome ima mesta i za predrasude, diskriminaciju i žestoka društvena raslovljavanja.
 
Utoliko, jedan od centralnih delova zapleta stripa je i odluka mlade žene da odbaci tradiciju svoje zajednice (i porodice) i umesto da serijski rađa potomke, a što je njena tradicionalna uloga, ode da živi u manastiru gde će se u celibatu i teškom radu približiti „nevidljivom kraljevstvu“ što stoji u centru fiktivne religije ovog sveta. Ova religija je bazirana ne samo na uobičajenom odricanju kakva mi ovde znamo iz islama i hrišćanstva već život u manastiru podrazumeva i nešto „ekstremnije“ tehnike razdvajanja od spektakla materijalnog sveta i raskalašne društvene zajednice kao što je vezivanje očiju i posvećenost pre svega unutarnjem životu. Vess, devojčica* koja je odbila da postane mašina za rađanje i koju svet generalno plaši jer je bučan i pun osoba spremnih da sude drugima, ona u ovom manastiru pronalazi svoj pravi dom. Or does she?
* „devojčica“ nije tehnički ispravan termin jer njena rasa ima više polova ali u simboličkom smislu smo sasvim na mestu da je tako percipiramo
 

 
Neću ovde da pravim neke divlje i nedokazive pretpostavke da Wilsonova priču o Vess i njenoj potrazi za duhovnošću, te religioznim otkrovenjem bazira na sopstvenom putu od obične klinke iz Nju Džerzija do konverzije i života praktikujuće muslimanke, ali Invisible Kingdom svakako veliki akcenat stavlja na kontraste između duhovnog i društvenog, ali i između duhovnog i religioznog – štaviše, jedan od centralnih elemenata zapleta je ideja da Vess mora da pronađe način da prepozna korupciju i u samom središtu onog što je smatrala najduhovnijim, najčistijim prostorom koji postoji, i da nekako pomiri svoja verska osećanja sa time. A što je potentan motiv koji ćemo tek u nastavcima videti kako se razvija do pune aktualizacije, inšalah.
 
Na drugoj strani, kao ravnopravne glavne likove imamo gomilu kosmičkih kamiondžija, odnosno posadu teretnog broda koja krvavo zarađuje svoj leba i bez ikakve svesne namere upliće se u zastrašujuću korupcionašku zaveru što bi mogla da se završi brzom i bolnom smrću za sve koji su i protiv svoje volje stekli opasna saznanja. Ovde na programu onda imamo niskoprofilni politički/ krimi triler u kome polufunkcionalna ekipa plavih okovratnika odjednom mora da apgrejduje svoje kolektivno razmišljanje i delanje ne bi li ispregovarala za sopstvene živote sa ozbiljnom mafijaško/ državnom strukturom. Wilsonova ovde žonglira sa nekoliko likova odjednom i – pogotovo uz Wardov psihodelični crtež – njih nije sasvim lako pojedinačno isprofilisati iz početka. Ima ovde dosta drame (i komedije) između različitih karaktera i kako strip odmiče dalje, čitalac počinje da ih bolje razlikuje, dublje upoznaje i razvija afinitete prema njima, ali priča sa petom epizodom stiže do kraja tog uvodnog dela i to baš kad smo se dobro zagrejali i zaželeli se da imamo još.
 
Ovo čak i nije neka zamerka, Invisible Kingdom je strip koji svoju radnju razvija sporo i metodično i ne hvata na buku i isfabrikovanu dramu. Wilsonova se ovde trudi da nas uvede u živote likova radije nego da nam ih prepriča i okruženje olupanog teretnjaka na kome se stalno nešto kvari je pogodno za ovakav pristup u kome obični šljakeri odjednom moraju da postanu stručnjaci za preživljavanje usred zajebano eskalirajućeg zapleta u kome vrlo ozbiljne (i ozbiljno beskrupulozne) interesne grupe postaju zainteresovane za ljude koje bi tipično ignorisale. Autorka nije, uobičajeno, scenarista koji piše ansambl likova i većina njenih radova je bila usredsređena na jake glavne likove pa je Invisible Kingdom osvežavajuće iskustvo u kome vidimo i kako ona sama pomalo uči kako se to radi i kako prema petom broju sve postaje razrađenije i čitaocu bliskije. Utoliko, kako već rekoh, finale stripa je praktično samo aperitiv za PRAVU priču koja će slediti u nastavcima ali se zbilja žestoko nadam da te nastavke nećemo morati da čekamo godinama (jedna Saga nam je u tom smislu sasvim dovoljna).
 
Christian Ward ovde kreira jedan raskošno vibrantan svet. Kako već rekoh, likovi mu nisu možda dovoljno distinktni, ali kad god ima priliku da se igra sa dizajnom njihove odeće ili opreme – Britanac razbija. Vess i njene koleginice u manastiru imaju impresivne odore i šešire, ali Ward je najjači kada crta grad, arhitekturu, fantastična kosmička plovila i sumanuti interplanetarni prostor. Naravno, „svemir“ kakav vidimo u ovom stripu nema mnogo veze sa onim kako znamo da svemir zapravo izgleda kada se mrdnemo izvan zemaljske atmosfere, ali Ward crta strip u kome je religija jedan od centralnih motiva a inspirisan je, očigledno, psihodeličnim omotima rok albuma iz sedamdesetih i kreira mnogo tabli od kojih čoveku legitimno zastane dah kada ih vidi. Dakle, kad likovi sede i pričaju, Ward se ne trudi mnogo da te scene oživi, ali kada krene akcijanje imamo na programu kaleidoskop PLUS tobogansku vožnju spojene u jedno. Iako ilustrator sa jakim veštinama u domenu samog crteža, Ward ovde često mnogo više radi kolorom nego samim linijama, ne dopuštajući konturama da odnesu preimućstvo nad svetlom i bojama. Opet, Invisible Kingdom nije nedisciplinovano crtan niti pati od slikarske statičnosti. Kada kadrovi jesu statični to je zato što je potrebno da posreduju utisak monumentalnosti nekog objekta recimo, ali kada se akcija, Ward je tu sasvim dorastao zahtevima medijuma.
 
Invisible Kingdom je, na ovom stadijumu, jedno ukusno predjelo koje obećava dobar, možda i klasičan serijal. On nema nokautersku snagu koju je imao početak Sage – sa kojom ga stalno poredim a pitam se da li bi i Vaughn i Wilsonova time bili srećni – ali meni je važno da pokazuje da je moja omiljena scenaristkinja savršeno sposobna za pisanje spejs opere dok Christian Ward kreira upečatljive, memorabilne prizore što zaslužuju da idu pravo na zid. Pa, eto, nadamo se da će uskoro i ti nastavci. Legendarna Karen Berger, koja sad uređuje ovaj deo Dark Horse izdavaštva je priličan garant da će vredeti čekati.
 

 
A iz svemira idemo pravo u – kolonijalnu Indiju. These Savage Shores je serijal vrste kakva u američkom stripu jedva da postoji. Čime hoću da kažem da je ovo strip koji se događa u tom nekom proverbijalnom trećem svetu a pišu ga i crtaju ljudi koji taj treći svet poznaju intimno i umeju da ga predstave bez klizanja u zapadnjačke predrasude i kolonijalne trope. Čime dalje hoću da kažem da Vault Comics, izdavač ovog stripa radi hvalevredan, veoma važan posao na proširivanju slike i ubacivanju u američki strip i radova koji su namenjeni Amerikancima ali se ne bave opsesivno Amerikom i njenim emanacijama po ostatku sveta. Skoro da deluje trivijalno, ali svakako vredi dodati: These Savage Shores je pritom IZVRSTAN strip.
 
Ram V koji je scenarista ovog stripa je britanski Indus koji živi u Londonu i čiji je strip-portfolio dosta raznolik (Paradiso, Ruin of Thieves, ali i recentni superherojski radovi za DC poput Batman: Secret Files). Sa These Savage Shores se prihvatio ne toliko posla da kritikuje britansku kolonizaciju Indije koliko da pokaže korupciju u srcu imperije sa jedne strane, ali i to da „Indija“ kao pojam i kulturni artefakt kako je zapad, pa i konkretni kolonizatori shvataju nije baš tako jednostavan, monolitan i za razumevanje i tumačenje lak koncept. Što je dobrodošlo „objašnjavanje“ od stane nekoga ko ima potreban kulturni bekgraund da razume obe kulture – i kulturu kolonizovanog ali i kulturu kolonizatora.
 
Još dobrodošlije je da Ram V ovu vrstu kritike i objašnjavanja pažljivo provlači kroz kontekst i podtekst a u prvom planu je zapravo žanrovski strip. I to žanrovski strip pun iznenađenja. Naime, These Savage Shores počinje kao priča o britanskom vampiru u Indiji ali se brzo raspliće i razvija u raskošnu političku sagu o igrama moći među različitim indijskim plemenitim porodicama i njihovoj saradnji sa/ borbi protiv okupatora, a sve to sa solidnim zahvatanjem u mitologiju i folklor. I taman kad ste zaustili da kažete nešto tipa „Twilight koji sreće Game of Thrones koji sreće Mahabharatu“ ja vam stavljam dva prsta na usne i uz osmeh kažem da ni ne pomišljate na to. These Savage Shores nije frankenštajnovski pačvork niti vežba iz postmodernističkog citiranja već solidno proživljen komad folklora koji se autoritativno ukršta sa političkom dramom i gotskim hororom.
 

 
Način na koji V pripoveda daje nam mogućnost da radnju ispratimo iz različitih perspektiva, ali ovo je izvedeno spretno, sa prirodnim celinama koje gledamo kroz različite likove i dobijamo esencijalne informacije što nam pomažu da sklopimo celu sliku. Veliki deo priče, ali i karakterizacije dolazi kroz epistolarnu prozu i mada ovakav pristup nosi svoje rizike – ne najmanje što crtača može da svede na pukog ilustratora pozadine dok se prava radnja događa u tekstu – V ovo sjajno provlači dajući likovima distinktne i ubedljive „glasove“ i pomažući se njihovim pismima u premošćivanju vremenskih jazova koji bi inače morali biti prepričavani na neki manje elegantan način. Sa druge strane, strip ima i momente veoma brizantne akcije gde se uz malo teksta i mnogo crtačke energije prikazuju prelomni momenti u fabuli i kreiraju prirodna krešenda radnje. Ovo naglašavam da neko ne pomisli kako se, na posletku, ovde radi o pre svega proznom uratku a ne o „pravom“ stripu. Naprotiv – ovde imamo posla sa stripom gde je sinergija između slike i teksta izuzetna, sa skladnim dopunjavanjem i svešću kada jedno treba malo da se skloni da bi drugo poentiralo. Ono što posebno cenim je što Ram V uspeva da nam približi ne samo likove sa njihovim složenim unutrašnjim životima i političkim afilijacijama, već i kulturu, mitologiju i folklor, da zahvati i u britanske komplikovane odnose u periodu kada je kapitalizam bujao i osvajao imperiju iznutra – a da nas u svemu tome ne zatrpa prevelikom količinom teksta. Izuzetno cenim scenariste koji paze na broj reči i svesni su da je strip vizuelni medij, a kada još imaju za saradnika crtača kalibra jednog Sumita Kumara onda je ova pažnja još vrednija.
 
Jer Kumar je naprosto fantastičan. Ovaj njudelhijski crtač verovatno radi prilično sporo – These Savage Shores izlazi osetno ređe nego jednom mesečno – i to je jedini razlog koji mi pada na pamet što još nije kidnapovan od strane nekog imućnog američkog izdavača i pretvoren u zvezdu superherojskog stripa. Naravno, pomaže svakako to što čovek živi u Indiji i sve to, ali nemojmo prednosti domaćeg terena davati više težine nego što je realno ima. U prvom redu, Kumar ovde ne crta savremenu Indiju nego Indiju sa kraja osamnaestog veka, sa svim fantastičnim preterivanjima kasnog feudalnog perioda ali i mnogo zahvatanja u narodne tradicije. A sa druge strane, deo priče koji se tiče Britanaca, njihovih brodova, ali i Londona i njegove atmosfere, mode i arhitekture – sve je ovo više nego perfektno i svedoči o crtaču koji ne samo da je ekstremno temeljit u izučavanju referenci koje će mu pomoći u crtanju već i koji vrlo očigledno uživa da crta. Već negde u prvoj epizodi Ram mu daje par strana gotovo bez teksta na kojima se prikazuje pristajanje broda u Kozikode/ Kalikut* i ovo su kadrovi od kojih zaista može da se rikne. Pritom Kumar ima i disciplinovan, metodičan pripovedački tempo, sa urednim panelima iste veličine i pravilnim geometrijama koje uokviruju divlju lepotu sadržaja samih crteža. Gotovo da mi je suvišno da dodam kako Indus savršeno vlada atmosferom, dajući nam i erotiku i elegiju, pa i horor sa jednakom ubedljivošću. I naravno, njegov pristup pripovedanju ali i disciplina su bliži evropskom nego američkom stripu, ako je to uopšte bitno. Kolor Vittoria Astonea je bogat ali i dovoljno uzdržan, da nam sugeriše „egzotičnost“ i bogatstvo Indije ali i da strip zadrži jedan prilično svečan, ozbiljan ton. S obzirom da je ovo strip u kome imamo i vampire i lovce na vampire, ovaj ton je teže postići i držati nego što se na prvi pogled čini.
* not tu bi konfjuzd vid Kalkuta, moliću lepo
 
Ne bih sad da se razmećem epitetima i vičem kako je These Savage Shores remek-delo, ali jeste u pitanju izvrstan strip dvojice autora za koje verovatno niste čuli, tematski bogat, pripovedno svež a grafički više nego impresivan. Ne znam odakle tačno Vaultu para za ovakve ekstravagantne projekte, ali treba prepoznati kada je nešto vredno hvale. Peti broj These Savage Shores izlazi poslednje nedelje Septembra, pa eto razloga da se do tada upoznate sa ovim stripom.
 

 
Konačno, da kažemo reč ili dve o stripu koji je ovde već pominjan a za koga smo prilično sigurni da će potkraj godine biti pominjan na svim važnijim listama. Radi se, dakako, o dvanaestodelnom postapokaliptičnom fentezi miniserijalu Coda koji je započet još polovinom prošle godine i već tada okrenuo mnoge glave a sada kada se završio definitivno zavređuje sve pohvale što su mu unapred upućivane.
 
Simon „Si“ Spurrier je scenarista koga ja ovde često pominjem jer je u pitanju prekaljeni frilenser koji ne čeka da ga Marvel zove telefonom i ponudi mu novu tezgu (mislim, ko da oni to uopšte rade…) već stalno pronalazi nove ideje u sebi i kreira nove, interesantne projekte za različite izdavače. Neki od njih budu zaokružene priče (ovde pominjani Angelic, Cry Havoc, Weavers, Motherlands…), a neki budu zameci nečeg dužeg (recimo, njegov aktuelni rad za Marvel na Star Wars serijalu Doctor Aphra koga je započeo sa Kieronom Gillenom, ali i sjajni Crossed: Wish You Were Here). Coda je zaokružena priča sa jasnim početkom i krajem ali ako je kvalitet ovog stripa ikakav indikator, kao i reakcija koji je dobio od publike, ne bi bilo sasvim iznenađujuće da u nekoj doglednoj budućnosti dobijemo i neku novu priču u Coda univerzumu. Pritom ovo je izašlo za Boom! ali Coda je nešto što bi sasvim udobno ležalo i Imageu i zapravo, nadam se da su u Boom! svesni kakav biser imaju u svom katalogu i da će se potruditi da Spurrieru i crtaču Matiasu Bergari ponude nekakav naredni projekat pre nego što ih preotme Image.
 
Elem, postapokaliptični fentezi je nešto što smo pominjali i kada smo ovde pisali o Imageovom serijalu The Realm, a koji je neka vrsta Mad-Max-sreće-Cormaca-McCarthyja-sreće Dungeons’n’Dragons. Već tada smo pomenuli da, kvalitet The Realm na stranu (a meni se taj strip jako dopada), Coda sem te najšire ideje o fantazijskoj postapokalipsi, tonalno nema praktično ničeg zajedničkog sa Imageovim stripom. The Realm je priča o „našem“ svetu koji je posle apokalitičnog događaja postao poprište borbi onostranih sila i zatekao se zagađen invazijom orka, goblina i sličnih bauka.
 
Coda je, pak, strip o naizgled stereotipnom fantazijskom svetu koji je pretrpeo veliki, apokaliptični događaj čime je iz njega nestala magija.
 
Ovo je interesantna premisa ali ona je zapravo samo pozadinska kulisa i u Codi Spurrier priča jednu mnogo ličniju, intimniju priču kojoj je fantazijsko okruženje samo dobra pozornica da neke stvari osvetli jače, neke iskarikira smelije, a neke, bogami prikaže kao surovije nego što bi u realističnijoj postavci stvari išlo. Glavni junak priče, cinični fantazijski bard po imenu Hum (mada nismo sigurni da mu je ovo ZAISTA ime) na početku piše pisma svojoj supruzi i ljudima koje sretne (nevoljno) objašnjava da su je oteli orci i da je on u misiji da je spase. Naravno, misija se uskoro pokazuje kao znatno komplikovanija nego što smo na početku mislili a Humov cinizam i herojska potraga na koju se uputio takođe bivaju uspešno razobličeni već u prvoj trećini narativa. Coda, ispostavlja se, uopšte nije stereotipni fantazijski narativ o antiheroju koji ima plemenitu misiju – mada glavni junak tako sebe vidi – pa čak ni puka komedija na ovu temu – mada, da, Coda jeste u dobroj meri komedija na ovu temu. Coda je zapravo jedan vrlo ličan, iskren, smeo i prilično bolan projekat suočavanja sa ličnim i muškim strahovima, jedna fina analiza percepcije sveta iz pozicije nekoga ko zna da nije prirodni protagonist ali sebi dodeljuje posebnu herojsku potragu (a što smo, eh, skoro svi mi), pa i diskusija o etici i njenom odnosu sa jednom tako primalnom silom u međuljudskim odnosima kakva je ljubav.
 

 
Postavljanje barda u centar priče dopušta Spurrieru da se poigrava sa pripovedanjem, dajući nam uvide u „objektivan“ tok događaja i kontrastrajući ih sa onim kako ih glavni junak dalje predstavlja u svojim pesmama, pismima i prepričavanjima. Gde je granica umetničke slobode posle koje kreće manipulacija je jedno od pitanja koja Coda postavlja i o njemu raspravlja, ali ovo nije strip-esej. Uprkos svim tim dubokim temama i dekonstruktivnom pristupu, ovo je istovremeno i punokrvna avanturistička priča koja žanrovske trope ne prezire čak i u momentima kada ih okreće na komediju i put koji glavni junak prelazi, a koji se poklapa sa ogromnim političkim potresima je spektakularan i podrazumeva grandiozne planove, grandiozne izdaje i grandiozna ratovanja kao i svaki fentezi vredan svog imena.
 
Hoću reći, Coda uspeva da isporuči istovremeno i praktično parodiju ali i pun fantazijski obrok akcije, avanture, žrtvovanja i transformacije likova. Sve to postavljeno u svet u kome magije više nema (or does it?) ali koji i dalje nije izgubio komplikovanost što prirodno ide kada na istom prostoru imate bizarno različite rase, biologije, politička uređenja…
 
Pritom, ovo je strip čiji je humor veoma britanski i neretko veoma britak. Coda započinje scenom u kome skelet besmrtnog zmaja urla na barda sa imperativnim zahtevom da mu se počeše dupe iako rečeni zmaj dupeta zapravo i nema (da ne pominjemo nervnog sistema), ali mnoge druge scene su duhovite na veoma suptilan način, sa pančlajnovima koji se bukvalno svode samo na promenu izraza lica protagoniste. A to tako može kada na crtačkim dužnostima imate čoveka kao što je Matias Bergara.
 
Urugvajac je sarađivao sa nekoliko strip-izdavača u prošlosti (Vertigo, Humanoids) ali uglavnom kao ilustrator i koliko sam ja svestan, Coda mu je prvi strip u kome je jedan od koautora. No, prilično sam siguran da mu je nominacija za Ajznera za ovaj serijal donela i dosta poslovnih ponuda. Samo se nadam da će u narednim stripovima koje će raditi Bergara imati mogućnost da se razulari makar uporedivo sa ovim što je radio na Codi pošto je ovo strip čija je misija bila da bude veći fentezi od svog ostalog fentezija.
 
Tako je Coda kao neki produkt hiperaktivnog, grozničavog mozga sa direktnom linijom do obližnjeg rezervoara psilocibina, ona je delom, kako rekosmo, parodija, ali delom punokrvna akciona avantura i Bergara ubrizgava visokooktansko gorivo u svaki deo ovog projekta. Coda je prepuna neverovatnih građevina i suludih mehaničkih kontrapcija, nemogućih životinja i sumanutih bojnih polja. Njeni likovi su svi karikature, često groteskne karikature, ali imaju i unutrašnje živote i emocije i vrlo retko su tu samo da bi bili humoristički pančlajn. Akcija je vođena perfektno i mada Bergara ne voli miran crtež i uvek se trudi da unese malo nervozne energije i šuma, tonalno Coda uprkos svom jakom volumenu uspeva da osciluje između jakih amplituda akcije i spektakla, nudeći i srazmerno meditativnije momente. Bergara je naporan, svakako, jer toliko toga ima na njegovim slikama i stvari i likovi se često deformišu od sve te energije, ali je i toliko dobar da se stalno vraćate nazad da biste ponovo pregledali stranice i napajali se tom snagom. Kolor, na kome je pomagao Michael Doig je intenzivan i u ogromnoj meri zaslužan za tu energetsku preteranost, a ovom prilikom MORAM  da podsetim da se leteringa praktično nikada ne setimo sem kada naletimo neki nečitak font sa kojim se mučimo. E, pa, Jim Campbell koji je ovde radio letering je dominantno pokazao kako leterer može da bude ravnopravan koautor stripa i vidljivo ali ne i nametljivo utiče na nijanse izražavanja i ton.
 
Ako još niste čitali Codu, ovo je svakako poziv da joj date priliku. Ona priča priču koja je mogla da stane i u dvostruko manje svesaka nego što je na kraju izašlo – svakako – ali toliko uživa u tom pričanju i njeni autori su toliko vidno uložili deo sebe u njeno kreiranje da je ovo redak fantazijski strip koji apsolutno mogu da preporučim i čitaocu koji za fenetezi inače ne mari preterano. A ako ga volite – spremite se da budete (prijatno) iznenađeni.
 

 

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.262
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2871 on: 05-09-2019, 00:22:43 »
a ovom prilikom MORAM  da podsetim da se leteringa praktično nikada ne setimo sem kada naletimo neki nečitak font sa kojim se mučimo. E, pa, Jim Campbell koji je ovde radio letering je dominantno pokazao kako leterer može da bude ravnopravan koautor stripa i vidljivo ali ne i nametljivo utiče na nijanse izražavanja i ton.

Naprotiv, druže Meho, nema potrebe da se setim leteringa jer ga nikad ni ne smetnem sa uma! Ne postoji strip koji čitam, a da ne obratim pažnju na veštinu ispisivanja teksta i efekata. Ako do sada to nije bilo jasno, moraću žešće da se potrudim!  :cry: Naravno, pri pravljenju stripa danas često se samo ubace fontovi preko kompjutera, pa rezultat ima običaj da bude jako neinteresantan, i takve slučajeve zaobilazim. Ali Ken Bruzenak, John Workman, Todd Klein, Stan Sakai, Tom Scioli, Michel Fiffe, i Tom Orzechowski su pomenuti i biće pominjani i ubuduće, kao i Richard Starkings, osnivač Comicrafta.

Nego, Invisible Kingdom? Gde nastade Republika? Sledeći i poslednji deo trilogije o dekadenciji ljudskog društva: Invisible Tribe! Verovatno za IDW, pošto je prvi bio za Image, a drugi za Dark Horse. (Da je Wildstorm nezavisni izdavač, pa da oni izdaju a mi da dobijemo akronim I-D-W! Moćno, a!)

Šalim se, znam za ovaj naslov. Avaj, nisam stigao da ga pogledam, mada je Christian Ward obično efikasan magnet u takvim situacijama.
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.045
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2872 on: 05-09-2019, 07:47:14 »
Hahah, dobro, da bi Invisible Tribe bio u duhu prethodna dva isto bi trebalo da ga piše žena, na primer Keli Tompson  :lol: :lol:

Inače, kako rekoh i gore, Ward u Invisible Kingdom ne blista kad ima neke obične scene gde ljudi pričaju i tako to, mislim tu je uslužan ali ne sad nešto upečatljiv, al zato DRUGE scene, kao ona dva kadra koja sam okačio, to je PREDIVNO.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.262
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2873 on: 05-09-2019, 13:05:36 »
Ward je pre 6-7 godina crtao strip The Infinite Vacation, gde sam dobro video njegove talente. On mi deluje kao ilustrator čiji stil nije pogodan za klasični (tvrdi) SF - za razliku od Gabriela Hardmana - ali jeste za dikovštinu. Sad sam se setio filma A Scanner Darkly i stila tamo upotrebljenog! Slučajnost?
Znate... u početku beše Šala, i Šala beše...itd

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.045
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2874 on: 05-09-2019, 13:35:01 »
Pa verovatno nije slučajnost. Ward je opsednut jakim bojama i kad se pogleda njegov sajt, tu sve šljašti od psihodelije. Recimo: http://www.cjwardart.com/personal-work
 A šta je A Scanner Darkly do Dikov dugački esid flešbek  :lol: :lol: :lol:

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 50.045
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #2875 on: 11-09-2019, 15:08:52 »
Dakle, prošle nedelje se četrdesetpetim brojem završio poludecenijski Imageov serijal The Wicked + The Divine i sada, kada sam završio njegovo čitanje, ispunjen sam emocijama. Ali i racionalnim, jasnim, kritičkim mislima. Koje sve idu u otprilike istom smeru: ovo je bio strip koji je DALEKO prevazišao moja inicijalna očekivanja a moja inicijalna očekivanja su već bila su sramotno previsoka. Imam utisak da prisustvujemo kraju jedne ere, takoreći, a to nije mala stvar. 


Recimo, takođe, da je sa ovim serijalom Kieron Gillen, njegov scenarista i jedan od kreatora, u mojoj beležnici konačno prešao prag i preselio se iz „dečko koji STALNO obećava“ u „klasičan autor koji je iza sebe ostavio nepatvoreno remek-delo i referentan serijal sa kojim ćemo druge kasnije porediti mrgodeći vjeđe“ deo panteona strip-pregalaca. Ono što je za Aarona bio Scalped, za Azzarella 100 Bullets, za Ellisa Transmetropolitan, za Ennisa Preacher a za Vaughana Y the Last Man, za Gillena je došlo, pa, recimo možda iznenađujuće kasno u njegovoj karijeri.
 
A opet, Gillen nije standardni strip-scenarista ni po kom ključu – ne najmanje zbog toga što ovaj Britanac stalno nastanjen u Bathu stripove praktično nije čitao do zrelog doba i zapravo se za njih zainteresovao jedva par godina pre nego što će svetu postati poznat kao jedna polovina dvojca koji je kreirao kultni – i, sada to možemo da kažemo, uticajni – Phonogram.
 
Phonogram, crno-beli urbani fentezi ispleten oko brit-popa i ciničnog muzikalnog maga, napravljen od strane dvojice Britanaca za koje niko nije čuo, je bio iznenađujuća pojava u tadašnjem Image katalogu ali je od strane mnogih kolega i dela publike zapažen kao jedan od najinteresantnijih stripova te godine i Gillena i crtača Jamieja McKelvieja odmah stavio na proverbijalnu mapu.
 

 
I znamo kako su stvari od tada tekle, Gillen je vrlo brzo dospeo do Marvela, odrađujući usput razne smene u indi rovovima, ali dobijajući sve ozbiljnije mejnstrim gigove šokantnom brzinom. Njegov beznaporni intelektualizam i ekonomičnost u pisanju su ga brzo od šegrta Matta Fractiona dovele do toga da bude jedini scenarista Uncanny X-Men, pisao je Thora, Iron Mana, a do nedavno i Star Wars, sve sa ekskluzivnim ugovorom za Marvel. McKelvie je imao svoju karijeru  širokog dijapazona radeći dosta za Marvel, a kreirajući i serijal Subrurban Glamour za Image gde je bio i scenarista i koji je bio dosta logična ekstrapolacija Phonograma. Gillen i McKelvie su se udruživali na Marvelu više puta, radeći Young Avengers i delove Generation Hope, recimo, ali njihov ponovni susret na The Wicked + The Divine je nešto po čemu će, mislim, biti upamćeni u istoriji.
 
Kažem da je za Gillena ovo pomalo neobična trajektorija jer Marvel obično pričeka da se nezavisni autor dokaže nekim jakim serijalom za nezavisnog izdavača pre nego što ponudi ekskluzivni ugovor i ubaci ga u mašinu (Wood sa DMZ, Aaron sa Scalped, Fraction sa Casanovom itd.). Ovde ispada da je Phonogram bio toliko ubedljiv strip da je tih šest crno-belih sveščica bilo dovoljno da Brevoort i Quesada prepoznaju kakav talenat čuči u Gillenu.
 
I nisu loše prošli, Gillenovi radovi na Thoru, X-Men, Iron Manu i Darthu Vaderu se načelno smatraju kvalitetnim i fanovi ih poštuju, ali ja, koji sebe ubrajam u ozbiljne poštovaoce Gillenovog lika i dela – uostalom, dugi niz godina sam pratio njegovu karijeru gejming novinara, pre nego što je postao uticajni strip-autor – sam, čini mi se, predugo čekao da nešto što je Gillen probudio sa Phonogramom evoluira u punu formu skoro deceniju kasnije. The Wicked + The Divine je ta puna forma i, u retrospektivi čini Phonogram još važnijim stripom nego što nam se onda činilo.
 

 
Gillen jeste na neki način jedinstveno opremljen da pravi ovakve stripove. Karijere muzičkog i gejming novinara iz kojih je prešao u kreatora stripova daju mu obimno poznavanje (ali i potvrđuju opipljivu strast spram) dva medijuma popularne kulture koji u stripovima najčešće dobijaju samo površnu obradu. Sa Phonogram Gillen je tako ubedljivo predstavio popularnu muziku kao formu magije da nije neko čudo da je, recimo Warren Ellis Phonogram smatrao najznačajnijim stripom 2006. godine. Sa The Wicked + The Divine Gillen i McKelvie idu toliko daleko preko granica koje je Phonogram postavio da a) je u pitanju nešto što uz dosta stida moram nazvati epskom sagom i b) dobijamo savršenu demonstraciju razlike između umetničkog dela koje rade hipertalentovani početnici sa STVARNOM supstancom u sebi koju su iskrvarili u svoje delo i umetničkog dela koje rade isti ti ljudi samo posle decenije brutalnog grajnda u rovovima profesionalizma, naoružani iskustvom, stručnim veštinama i vizijom kako da supstancu koju i dalje krvare, uobliče u delo koje će provocirati na više nivoa, duže vremena i postaviti mnogo više pitanja (a na neko dati i odgovore) nego što je to ranije bilo moguće. Ovim ni ne želim da kažem da The Wicked + The Divine nužno mora da bude smatran boljim stripom od Phonograma – mada je svakako tehnički značajno spretnije i impresivnije uobličen – jer Phonogram zaista ima taj jedinstveni došao-niotkuda-i-jebao-keve energetski naboj kakav serijal koji ima, sa specijalima više od pedeset epizoda naprosto ne može da zapakuje jednako gusto, ali opet – pričam o ličnom utisku: čitajući Phonogram zaista jesam osetio da gubim dah i spuštam strip povremeno da bih malo razbistrio vid i misli – sa The Wicked + The Divine ovakve stvari su mi se desile više puta tokom serijala.
 
Elem, The Wicked + The Divine je strip koji u najširem smislu diskutuje o popularnoj kulturi kao o svojevrsnoj zameni za folklor, mitologiju pa i religiju. Levelapovanje od Phonograma na sledeći nivo je jasno: ako je muzika magija, ljudi koji je prave su magovi – poštujemo – ali kada te ljude koji je prave sve više i više drugih ljudi počne da prati, poštuje, obožava, da se njima opseda i idolizuje ih, onda dobijamo religiju a magovi više nisu magovi već i sami počnu da veruju kako su – bogovi.
 

 
Gillen ovde sklapa kompleksan narativ u kome dobijamo impresivan krosover mitoloških i religijskih motiva a gde je sasvim lako izbeći brojne zamke vezane za diskutovanje i ukrštanje tema vezanih za ljudsku duhovnost time što je scenarista iskoristio čest trik japanskih autora i prikazao nam sve te jelte, duhovne teme i religijske motive kao pop-kulturni spektakl. Naravno, Zelaznyjev Gospodar svetlosti (i svakako Stvorenja svetlosti i tame) je jasan zapadanjački presedan ali ne treba da zaboravimo da je Gillen pisao Thora i da tretman religije kao pop-fenomena gde kanonske granice više ne važe jeste u neku ruku jedinstveno stripovsko oruđe – uostalom Zelaznyjevi radovi su i u vreme kada su izlazili opisivani kao „stripovski“. The Wicked + The Divine je samo ovakav pristup izdignut na nivo vrlo dosledne filozofske rasprave o prirodi verovanja, samobitnosti, slobodnoj volji itd. a onda provučen kroz prizmu savremene popularne kulture.
 
I sad, Gillen je čovek od solidne 44 godine, JA, kao čitalac imam i četiri više – koliko mogu da verujem da Gillen korektno ulazi u psihu omladine i uspeva da uhvati zeitgeist – ili makar deo zeitgeista od pre 4-5 godina – toliko i mogu da kažem da The Wicked + The Divine skoro po definiciji nije nešto što bi mene trebalo da zanima. Jer, jeste, ako u stripu pišete o božanstvima, to je često sapunska opera. A ako su ta božanstva još slinavi milenijalsi koji komuniciraju samo WhatsAppom, ne znaju s kim bi se pre pojebali i zašto im je posle žao i imaju sve neke silne interpersonalne drame koje odraslom čoveku deluju potpuno trivijalno – pa to je sapunska opera na sedmu potenciju i postavlja se legitimno pitanje zašto bih ja to uopšte čitao. Ne bi li trebalo da vreme koga mi je još malčice ostalo na ovoj planeti utrošim na štivo bliže mojim staračkim, namrgođenim senzibilitetima?
 
Ah, ali znate li šta je još utemeljeno na sapunskoj operi ukrštenoj sa apsurdnim spektaklom? Superherojština srebrnog doba, baš ona na kojoj sam slučajno odrastao. The Wicked + The Divine je superherojski strip? Pa, ne, osim kada je to potrebno. Onda postane TOTALNO superherojski strip pa posle opet više nije.
 

 
Recimo to ovako: The Wicked + The Divine je intrigantna, izuzetno pažljivo sklopljena priča o ciklusu što traje više hiljada godina a u kome se svakih devedeset godina dvanaest božanstava pojavljuje na zemlji i tokom dve godine kreću se među običnim ljudima, ovde pomognu, onde nešto i zajebu ali su generalno nedodirljivi za mase – a zatim umru. Sve se onda vraća u normalu do sledećeg ciklusa. U prošlom ciklusu, tokom dvadesetih godina prošlog stoleća, ovi su bogovi uzeli identitete pesnika i umetnika, ali u OVOM ciklusu, započetom polovinom ove decenije, bogovi su – pop izvođači, pevači, kantautori, didžejevi i reperi. Njihovi nastupi su, jelte, spektakl i duhovna, ne, RELIGIOZNA iskustva, psihodelija i tripovanje su konačno načini da dotaknete STVARNO božanstvo a pres-konferencije su neka vrsta gospela koji stiže pravo iz usta proverbijalnog konja, neukaljan interpretacijama apostola i kojekakvih prepisivača tokom milenijuma. Tvist? Pa, sva ta božanstva bila su do juče obični tinejdžeri i dvadesetogodišnjaci i dobijanje BOŽANSKIH moći nije nužno unapredilo njihove filozofske skilove. Neki od njih, svesni da imaju moć i samo dve godine da u njoj uživaju, su rešeni samo da jebu, šmrču koku i zajebavaju novinare i političare – skoro kao pop zvezde kakve i mi poznajemo, jelte. Drugi vrlo ozbiljno shvataju svoje religijsko poslanstvo pa započinju unapređene verzije religija sa kojima su asocirani (Shinto, recimo, postaje ShinTWO, sa sve gomilom prigodnih haštagova jer klinka koja se inkarnirala u Amateratsu nije ozbiljan poznavalac japanske kulture, mitologije i istorije već rekluzivni weeb koji je sve naučio iz video-igara i stotina sati gledanja animea). Niko od njih, isprva ne shvata najozbiljnije kada im mudra proročica koja ih vodi kroz sve objasni da su ovde da se bore protiv Velike Tmine koja preti da uništi ljudsku rasu…
 
Ako Velika Tmina zvuči kao užasno generički koncept – jasno vam je valjda da je Gillen u ovoj igri bar šest poteza ispred vas a verovatno dva-tri i ispred samog sebe jer su neki preokreti u radnji ovog grafičkog romana naprosto spektakularno agresivni i sve što ste mislili da znate o svetu The Wicked + The Divine biće temeljito protrešeno, pretumbano i mutirano više no jednom tokom čitanja. A što je svakako odgovorno za deo užitka koji ekstrahujete čitanjem. The Walking Dead je serijal koji je užasno profitirao od spremnosti da eliminiše jako utemeljene protagoniste i da se završi kad treba, pa Gillen i McKelvie ovde pokazuju da su naučili mnoge lekcije od drugih a zatim spremili svoje verzije tih istih lekcija koje su – pa, sveže, originalne i naprosto neočekivane. The Wicked + The Divine ne prestaje da iznenađuje do samog kraja a mene nije prestajalo da iznenađuje koliko me je jako serijal držao uz sebe iako je zapravo imao samo naznaku zapleta i mnogo skoro na snagu isfabrikovane drame.
 

 
Hoću reći, prvo se čini da je The Wicked + The Divine whodunit, takoreći murder mystery strip u kome bogovi moraju da shvate ko je među njima ubica, ali ispostavlja se da je ovo samo dobar način da upoznamo likove i strip je zapravo samo jako našminkana indie priča o odrastanju mlade devojke mešovite rase koja gleda bogove oko sebe, shvata da nikada neće biti kao oni i treba da nauči te neke lekcije o zrelosti iz jukstapozicije sebe kao „prave“ osobe i hipertrofiranih persona pop-idola što se doživljavaju kao božanstva. Osim što onda gomila likova pogine, i ovo postaje superherojski strip o borbi protiv Velike Tmine u kojoj naši junaci, bogami*, moraju da solidno promisle sa koje strane istorije žele da ostanu kad se prašina slegne jer borba protiv Velike Tmine zahteva ne samo Velika Odricanja i Velika Muda/ Jajnike nego i postupke koje bi u normalnoj situaciji možda smatrali, eh, etički dubioznim? Ah, da monstruoznim, to je reč koju tražim – pričam o ubijanju dece, masovnim pokoljima itd.
* Izvinjavam se.
 
Ali, onda, The Wicked + The Divine nije BAŠ superherojski strip jer odbija da ide uobičajenom trajektorijom zapleta, kulminacije, peripetije i raspleta i ubacuje nove detalje u priču. Praktično svaki od likova se razotkriva kao nešto drugo od onoga što smo mislili da jeste kada smo ih upoznali. Neki imaju tajne agende, neki su samo ZAISTA budale iako smo mislili da je to sve samo namešteno ponašanje pop-zvezde koja je brzo bljesnula i svesna je da će se brzo ugasiti, neki uopšte nisu ti ljudi koji smo mislili da jesu. Gillen ovde neverovatno uspešno krši sva pravila, menja žanrovske trope i podešava ton priče potrebama eskalirajuće složenog zapleta a da istovremeno uspeva da me sve vreme zadrži i uz taj zaplet i uz te likove koje malko prezirem, pa malko navijam za njih, pa me onda uplaše, pa ih onda mrzim, pa ih opet razumem i saosećam sa njima. Mislim, ne znam za druge, ali MENI je ovo odlika DOBROG pisca, ne samo sposobnost da likove uverljivo i radikalno transformišete, i to ireverzibilno, već i sposobnost da oni i dalje ostanu legitimno interesantni za istog onog čitaoca koji je tu bio i malopre i, idealno, i sam se uz njih malo transformisao. Kierone – znao sam da u tebi ovako nešto čuči iako me sa Uberom nisi baš sasvim kupio.
 
Dakle, na makro planu ovo je vrtoglavo složena priča o omladini koja se obogotvoruje ali ostaje klinački napaljena što bi rekao Kristijan, a koja do kraja treba da razjasni pre svega sebi šta znači biti božanstvo, koje odgovornosti uz to idu i je li ciklus koji se ponavlja neizbežan – sve uz obilne količine glupiranja, seksa, preljube, narkotika, dramatičnog dopisivanja mobilnim telefonima, i dosta kvazisuperherojske akcije – ali na mikro planu Kieron koga poznajemo i volimo blista u detaljima.
 

 
Gillen je, kako sam gore napisao, istovremeno veoma intelektualan i veoma ekonomičan spisatelj. Njegovo pisanje izvan medijuma strip-scenarija ume da bude veoma opširno – Gillen je definitivno skriboman sa kompulzivnom potrebom da previše raspravlja o svakom konceptu koji mu padne na pamet i jedan od parodičnih specijala The Wicked + The Divine koji su izlazili izvlači solidnu količinu humora iz ovoga – ali u stripovima ima izuzetnu disciplinu i samokontrolu. The Wicked + The Divine je Gillen na vrhuncu discipline i samokontrole, kadar da neprebrojne koncepte i ideje, socijalne, političke, emotivne, istorijske itd. kondenzuje u kratke, jasne izjave i rasprave, koje poentiraju efikasnošću boksera-veterana svesnog kada je pravi trenutak da se protivniku spusti taj jedan odlučujući kroše na bradu i da se odmah podignu ruke u pobedi. Plus, naravno, ovo je Gillen, pa je sve obilato garnirano sočnim jezikom u kome se cinizam, psovke ali i nepatvorena, gola ljudska emocija mešaju da ožive likove na papiru.
 
Naravno, nekome će to biti malo isforsirano, poštujemo, kao što će nekom drugom (ili istom tom nekom) za oko zapasti to da je strip praktično agnostičan u pogledu rasnih i rodnih identiteta i seksualnih preferenci – ovde se o rasi ne raspravlja, a niko te i ne pita jesi li biseksualan ili aseksualan ili šta i mada je ovo svakako u skladu sa naučnom fantastikom na kojoj sam JA podignut (Norman Spinrad, anyone??) kapiram da ima tu prostora da se kmeči kako je strip „suviše politički korektan“ i kako je agresivan sa svojom identitetskom agendom. Mislim, to je sve besmislica i dokaz da su ljudi spavali na času zadnjih 40 godina, ali pominjem ga baš zato što je The Wicked + The Divine priča upravo o toj generaciji u kojoj je znatan deo omladine rešio da su identitetska i klasna politika deo jedne iste borbe i da namrgođeni matori marksisti mlitavih ćuna koji ih stalno kritikuju kako se samo brinu ko će kakvom zamenicom da bude oslovljen a ne haju za sredstva za proizvodnju i njihove vlasnike – nisu u pravu. Gillen ima jedan panel na kome toliko jasno pokazuje zašto je razdvajanje klasne i rodne politike besmisleno i da su optužbe da to rade „progresivci“ fundamentalno pogrešne da mi je prosto milo što ovakav strip postoji i mogu da ga pokažem svakome ko je na internetu u krivu a da ne moram da kucam esej svaki put ispočetka. Ali to je umetnost – sažimanje kompleksnih koncepata u semantički guste ali estetski elegantne artefakte. Molim lepo.
 
Kad smo već kod umetnosti – Jamie McKelvie, jebem mu mater, Jamie McKelvie nije jedini koji je crtao ovaj serijal, čitava jedna priča u njemu je rađena od strane gostujućih crtača a tu su i specijali, ali Jamie McKelvie je, čini se, jedini crtač koji je stripu The Wicked + The Divine mogao da podari ovakav identitet. Ovo je strip koji je agresivno GLAMUROZAN iako iznova pokazuje koliko je glamur plitka, površna kategorija. Ali nije li ovo i njegova poenta? Magija koja nam daje prečice za stvari za koje tek kasnije u životu shvatamo da ne mogu da se zaista osvoje prečicom nego moramo da sazrimo do njihovog nivoa? Glamur, vizuelna upečatljivost, prepoznatljiv identitet, instant simbolika i pop-filozofija, sve ovo se spaja u magiju kojom mlade osobe osvajaju deo svoje teritorije ili barem malko ličnog prostora u javnom. Da li je to nivo na kome treba da ostanu? Eh, verovatno ne, sem ako nisu Madona (jelte, originalna pop-IKONA koja je sebe uporedila sa nečim božanskim), ali da li je to nivo na kome je razumljivo da ih zateknemo? Pa, svakako da. The Wicked + The Divine je zato strip omladine koja ikonički izgled shvata na sasvim različite načine – od skupih a elegentno jednostavnih odela, preko „etničke“ šminke, hipertrofiranog gotskog izgleda i queer gender-bendinga pa do praktično superherojskih fetiša a Jamie McKelvie je arhitekta, dekorater, dizajner i kostimograf ovog sveta, sa identitetima koji su upisani u izraze lica i gestove, svakako i McKelvie je ovde bolji nego ikad, ali koji su emitovani iz sve snage putem kostima, frizura, mejk-apa i ikoničkih poza. Pop art? Apsolutno.
 

 
Ali McKelvie, veliki dizajner, je izrastao i u velikog pripovedača i decenija superherojskog argatovanja ne samo da mu je istesala scene borbe u nešto na šta i Avendžersi mogu da budu ljubomorni, već je i porodila savršenstvo detalja, fokusiranja pažnje čitaoca na najvažniji deo kadra da se postigne ne samo prenos najvažnije informacije već i sa najboljim mogućim tajmingom. Gillen i McKelvie ovde funkcionišu kako samo stari ratni drugovi umeju, sa perfektno dekompresovanim scenama, savršenim rezovima kroz stoleća i milenijume, agresivnim promenama tona od (sub)urbanog glamura i šljaštećih lasera do htonskog podzemlja i body horrora prostim okretanjem stranice, dajući nam seks, nasilje, rejvove i stadionske koncerte, ali i savršeno isporučene humorističke pančlajne broj za brojem. Ovakva sinergija između dva autora je nešto što strip-industrija samo priželjkuje ali kada se na ovo dodaju kolorista Matt Wilson i leterer Clayton Cowles – inače ravnopravno potpisani na naslovnicama kao koautori - The Wicked + The Divine dobija svoju konačnu formu. A ona je neka vrsta toboganske vožnje na LSD-ju dok su vam na oči privezana dva kaleidoskopa a na slušalicama imate didžeja koji pola decenije (i pola stoleća) popularne muzike komprimuje u miks sa hiljadu rezova.
 
Hoću da kažem, ovo je elegantan ali i vrlo BUČAN strip. McKelvie je ekstremno disciplinovan u organizaciji stranice i ne iživljava se sa lomljenjem geometrije, kadrovima različitih veličina, dijagonalnim sečenjima, takoreći moj čovek – uredan, čist i jasan, ali istovremeno sposoban da agresivnim dizajnom stvari uzburka do opasnih granica a onda ih Wilson i Cowles poguraju u teritoriju prestupa. Ne znam da li je to tehnički tačno ali The Wicked + The Divine je najšareniji strip koji sam čitao, pa, ikada, sa korišćenjem kolora ne samo da oživi likove i scene, da im pruži adekvatnu atmosferu i značenje, već i da privuče pogled čitaoca na pravo mesto u kadru, možda najvažnije, da opčini onako kako bogovi u samoj priči opčinjuju mase – ovo jeste strip o tome kako nama svima zastane dah i osetimo nešto duhovno kad se suočimo sa lepotom, na kraju krajeva. Cowles onda radi za sve pare i dobijamo letering koji jednako nosi karakter i snagu iskaza likova, a brojne table bez oblačića, gde je tekst ispisan između kvadrata ili table sa samo simbolima postavljenim u krug i jednim jakim podnaslovom u centru podsećaju na to da je najbolji dizajn često onaj koji ni ne primetite.
 
Uz svu tu buku i šarenilo, energiju i raščupanost, autori uspevaju i da se na kraju dočekaju na noge za desetku i pruže serijalu dirljivo finale lišeno spektakla i suptilno onoliko koliko smo uopšte mogli da se nadamo od stripa koji je svoj naglašeni intelektualizam uspešno umotao u oblandu tinejdžerske drame i superherojske sapunice. Da se The Wicked + The Divine, ovako glasan i raspričan, kaleidoskopski šaren i hiperdizajnrian završava belom stranicom bez crteža, teksta i boje i da je ovo savršeno finale poludecenijske epopeje uz koju su, ako pogledate malo po internetu, mnogi odrastali i od srednjoškolaca postajali, jelte, pravi ljudi – pa to skoro da je dovoljno da kažem da Gillen, Mckelvie i ekipa više ništa u životu ne moraju ni da urade. Oni su svoj dug ljudskoj civilizaciji odužili.