Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 561616 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.457
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3000 on: 08-04-2020, 09:55:58 »
Cinik koji mi čuči negde u glavi sad urgira da napišem nešto tipa: "Ma verovatno je pretresajući 254. put Lavkraftovu biografiju naleteo na podatak da je ovaj imao prepisku sa nekim tamo Robertom Irvinom Hauardom, i odlučio da proveri koji je sad taj."


Ali istina verovatno glasi da je Gul čitao Hauarda dok sam ja još nosio pelene.  :cry:

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.126
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3001 on: 08-04-2020, 15:41:51 »
Pa, ako ti je Casanova bio previše razbacan i konfuzan, November nije pravi izbor jer je još razbacaniji, plus, kad završiš ovu prvu knjigu nemaš pojma ni šta je zaplet.
 
The Weatherman je dobar, ali on nije gotov...
 
Evo par predloga:
 
Stray Bullets je tvrdo kuvani noar krimić, ako ga nađeš, to bi moglo da ti se dopadne.
 
Paper Girls je naučnofantastična priča sa '80s šmekom ali i sa putovanjem kroz vreme i raznim čudesima.
 
Criminal je vrhunski noar krimić a kad već juriš to, pogledaj i Kill or be Killed, od istih autora i sa vrlo intrigantnom trilerskom/ krimi pričom.
 
Za još malo naučne fantastike, možda da probaš Eclipse?
 
A za još malo kriminala, Thief of Thieves je meni veoma zabavan.
Хвала Механе! Цитирам те да би се препоруке нашле на наредној страни. Жив био!
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.598
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3002 on: 12-04-2020, 23:17:31 »
Od tolikih fanova Batmana, kako to da niko nije čitao ovo dole?



Ja bih, ali vidim da je jedna sveska 6 dolara na komiksologiji (+PDV), a nemam strpljenja da čitam onlajn (piratski), sa stranicama koje se ne uklapaju u dimenzije ekrana.

4 sveske, ali sa daleko više sadržaja od standardnih - 48 strana, ili tako nešto. Busiek, John Paul Leon koji ne samo crta, već i koloriše, i Todd Klein! Pa kad će da skupe bolju ekipu za mejnstrip strim?! Ne, htedoh reći, mejnstrim strip - i vi to znate! - iako ni onaj prvi izraz možda nije baš sasvim neupotrebljiv.   :lol:
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.353
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3003 on: 13-04-2020, 07:25:37 »
Ima vremena, stići će na red. Betmen ima toliko all star timova koji ga rade da bi čovek trebalo da ne čita sve drugo da bi sve postigao (evo trenutno Ellis i Hitch rade The Batman's Grave).
 
Ali evo kao mali znak pažnje John Paul Leon sa naručenim radom, ilustracijom iz, jelte, Blejd Ranera. Sveže, Leon je okačio na tviter pre 4 sata:
 
 

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.598
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3004 on: 13-04-2020, 10:06:41 »
Fenomenalno, naravno. Ilustracija.

Ali mislim da nisi mogao naći primer sa kojim bi se manje složio kad si pomenuo Ellisa i Hitcha. JPL nikad nije bio zvezda - on je "umetnik za umetnike", kako to kažu - i ja nisam čuo da je iko igde pomenuo Creature of the Night osim ljudi koji neposredno prate umešane talente. Leon je prema Hitchu ono što je Cuaron prema Michaelu Bay-u, možda. Sasvim je legitimno voleti Bayove filmove, ili ih čak voleti najviše, naravno, ali kada neke naredne generacije budu prosuđivale neke dublje vrednosti od pukog sjaja i subjektivne "zabave" - ako uopšte stignemo toliko daleko u budućnost, jelte :cry: - teško da će tu biti ikakve nedoumice ko je veći crtač od njih dvojice.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.353
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3005 on: 13-04-2020, 10:38:21 »
Ma znam ja da ti ne voliš Hiča, nego mi je on baš definicija mejnstrima i eto...  :lol:

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.598
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3006 on: 13-04-2020, 11:38:38 »
Mm, da, ali nije baš da ne volim njegov crtež koliko ne volim principe kojih se on drži. Mogu da uživam u pojedinom radu, kao što mogu da uživam u filmu Armageddon - da se vratimo na poređenje sa Michaelom Bayom - pod uslovom da mi scenario odgovara (što je i samo po sebi retkost  :lol: ). Hitch je na početku karijere kopirao Alana Davisa i tek je negde na prelazu vekova usvojio svoj poznati, kinematografski, widescreen pristup.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Jerome Drake

  • 2
  • Posts: 42
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3007 on: 15-04-2020, 22:15:19 »
The Batman's Grave pažljivo pratim ali još uvijek ne razumijem kuda vodi ni šta pisac hoće. Crtež je tamam. Ono u čemu uživam je trenutno For Better or For Worse od Lynn Johnston. Genijalne minijature.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.353
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3008 on: 15-04-2020, 22:47:53 »
Fino. Ja sam na aktuelnim Komiksolodžijevim rasprodajama popunjavao neke rupe u opusu Simona Spurriera i Housuija Yamazakija pa, eto, uskoro e možda da padne i mala preporuka  :lol:

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.598
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3009 on: 16-04-2020, 11:32:18 »
Kad smo kod tih rasprodaja, upravo videh da je Avengers (by Jason Aaron... i neki drugi potpuno, sasvim, apsolutno nebitni i slučajno odabrani likovi, pa ih nećemo pominjati) na popustu, i da je prvi tom besplatan. Da, dobro ste pročitali. Besplatan. To znači prvih 6 brojeva serijala.

No, pošto taj serijal nikome ne bih preporučio - pošto se čak i Aaronovi najzagriženiji fanovi čude posle 30 brojeva šta ... on ... to ... radi ..?*  - najbitnije iz ovoga je da to verovatno nije jedini primer takve akcije, i da se mogu naći ne samo pojedine sveske, već i čitavi tomovi besplatno. Ili ih možemo očekivati u neposrednoj budućnosti.


*odgovor leži u onome što sam jednom nagovestio: imitira Morrisona, ali za razliku od Doom Patrol ili JLA ništa ne završava, već samo nagomilava niti zapleta (slično kao što Morrison nagomilava ideje)
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.598
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3010 on: 24-04-2020, 20:04:23 »
Vertigo Vision: The Phantom Stranger je jedno od ranih originalnih izdanja u ediciji Vertigo, iz 1993.

Scenario (Alisa Kwitney) ovog horora je solidan... sve do trenutka kada pročitamo priču u celini i razmislimo kako su se likovi našli tu gde jesu i zašto. Tada postaje jasno da nema mnogo smisla. Ili ga barem ja ne nalazim. Ali kakva realizacija! Crtež! Način pripovedanja! Crtač ovog stripa je najbolji interpretator Dilana Doga ikada. Naravno, jasno je da nikada ne biste na osnovu toga pogodili ko je u pitanju, jer ta osoba nikada nije crtala Dilana Doga. Ali trebalo je. Guy Davis se svakako snalazi u toj materiji poput ajkule u moru, a njegov osećaj za ritam, emociju, i građenje napetosti je praktično nedostižan za Boneli-ja. Moram da pohvalim i kolor (Robbie Busch), koji je neuobičajeno dobro realizovan za ono vreme, poznato po prelasku sa analognih metoda bojenja na digitalne i svim manjkavostima novih, ali još neispitanih tehnoloških postupaka koje su s njim došle.

Davis je ovo radio otprilike u vreme kada je započeo Sandman Mystery Theatre, i očigledne su mnoge sličnosti u narativnim postupcima. Njegovi nepravilni, nesavršeni oblici i ljudske figure dobro dočaravaju običnost i svakodnevicu. Jednom je Warren Ellis rekao da je privlačnost Franka Quitelyja u tome da prikazuje ljude ružnim, ali istina je da je hteo da kaže 'Guy Davis', ne Quitely. Ali ni "ružno" nije prava reč ovde - još jedna hiperbola, Elise! - pa ćemo upotrebiti onda "ne-privlačno". Jer Davis, kada hoće - a hoće često i rado! - može da prizove vrlo ružno i vrlo neprijatno. Fizički neprijatno. I to je u očiglednom kontastu sa neprivlačnim-ali-običnim, i uobičajeni način na koji gradi vizuelnu dimenziju svetova koje prikazuje, koji su vrlo često u okvirima horora.

Ali ona jedna tabla na kojoj junakinja doživljanja otkrovenje a čitalac katarzu - ono je jedna od boljih tabli u istoriji stripa, i vredna čitave epizode, koja se sastoji od 50-i-kusur stranica. Naravno, neću je stavljati jer otkriva previše, ali evo nečeg sa početka:

"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Jerome Drake

  • 2
  • Posts: 42
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3011 on: 29-04-2020, 13:40:01 »
Tamam da imam šta čitati. Sviđa mi se tabla, naročito šrafure, odišu lijepim šmekom starine. A dobro će doći da odmorim od Byrneovog Supermana. Već sam došao do Vol. 5 ali čitanje jednog junaka uzastopno, baš umije izmoriti

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.598
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3012 on: 29-04-2020, 23:00:54 »
Da, klasičan Guy Davis. Samo... ne zahteva ovaj strip previše vremena. Ali Sandman Mystery Theatre je veoma sličan rad, vizuelno, sa više istorijske verodostojnosti i manje natprirodnog, ostajući na razmeđi sa hororom (poput filma Seven ili sličnih radova koji su bili popularni 90-ih). Nije sve crtao Davis, ali jeste većinu epizoda - dve trećine od 70 brojeva, recimo. Jedan od najzapostavljenijih Vertigovih serijala ikad, i jedan od najboljih.

Inače, uzeo sam prvi broj Batman: Creature of the Night, pošto je bio samo 1 dolar na Komiksologiji pre nekog vremena. Čitam sad nešto drugo, ali prijaviću utiske za ovo kad stignem.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Jerome Drake

  • 2
  • Posts: 42
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3013 on: 30-04-2020, 13:49:40 »
Pa svakako čitam strip, čak i onu sveščicu poprilično dugo. Volim proučavati crtež jer se i sam povremeno bavim ilustracijom, a šrafure su mi nešto najdraže u stripu. Pogledaću pa javim utiske.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.598
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3014 on: 08-05-2020, 22:22:48 »
Batman: Creature of the Night, 1 od 4. Već sam rekao da su u pitanju Busiek, John Paul Leon, i Todd Klein, za DC Comics. Iako sam saznao za strip zahvaljujući Busiekovom učešću, pročitao sam ga zahvaljujući Leonu, koji bi mi bio zanimljiv i da crta priču o ostavinskoj raspravi na entskom sudu ili topljenju leda na Antarktiku zimi, a kamoli triler sa ikonografijom i atmosferom noara (i dosta natprirodnog, zapravo). To bi bili sumorni stripovi, ali prelepi. Da bude potpuno jasno: Leon nije za one koji bi da vide humor u onome što čitaju. Ovde ga, u svakom slučaju, apsolutno nema, čak ni u nekoliko scena uprošćene stilizacije i jarkih boja, koje su tu da predstave stripovsku građu koja mladima izgleda uzbudljivije i životnije od pravog života.

   

Ko je kolorisao, možda se pitate? Pa, takođe JPL, i boje su uglavnom prigušene, osim u nekoliko pomenutih scena stripa-u-stripu, s žutim i plavim tonovima kao primarnim. I, naravno, mnogo crnog, ali to je  Leonov zaštitni znak. Senke nisu samo prisutne - jedna od njih ima i sopstveni život u priči. Slučajno ili verovatnije s namerom, žuta i plava su takođe boje pozadina za monologe dvojice različitih naratora. Kad smo već kod toga, pomenimo Kleina, i slavimo ga... ili ne, ovaj put. Možda imam takav utisak zato što sam čitao digitalnu verziju, na monitoru svog računara, ali tekst koji podražava pisani rukopis - a to su svi monolozi pripovedača u prvom licu - mi nije preterano čitljiv dok imam pogled na čitavu stranicu, bez uvećavanja detalja (što bi trebalo biti prirodno i difoltno stanje pri čitanju bilo kog stripa).

Busiek je ovde u svojoj udobnoj zoni. Svako ko je čitao bar nekoliko njegovih radova zna da on ne piše toliko o superherojima koliko o uticaju superheroja na običan svet. Svet kao što sam ja, ili vi.  Št...? Ok, samo ja. I ovo je tačno strip o tome, nalik na Supermana: Secret Identity. Dame i gospodo, Batman: Identity So Secret Even He Doesn't Know About It! Možda je trebalo da se podsetim tog starijeg Busiekovog rada pre čitanja ovog, i da vidim koje su sličnosti, ali nisam znao za iste dok nisam počeo da čitam. A one su pregoleme! Nema veze, zapravo, jer sam ionako pročitao samo prvu svesku ovog novog serijala, sa solidnih 48 strana. Ostatak me čeka sa šoljom kafe u jednoj šaci i uputom za očnog lekara u drugoj, jer Klein nije hteo da popusti i promeni jebeni font...  :cry:

Busiek je ovde u svojoj udobnoj zoni, ali možda i previše, i prelazi na teritoriju predvidljivosti. Ipak, o takvim stvarima nije mudro suditi na osnovu jedne četvrtine. Ostaje još uvek dosta prostora za iznenađenje.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.598
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3015 on: 11-05-2020, 23:58:17 »
Kao što smo rekli na drugoj temi, umro je Martin Pasko. Nisam čitao mnogo stvari koje je on napisao, ali znam da je bio poznat po radu na Supermanu - ne samo u stripu, već i u drugim medijima. Međutim, duže vremena nisam čuo ili video njegovo ime i baš sam pre par dana kupio na Comixology-ji nekoliko epizoda jednog drugog stripa, gde je u jednoj on potpisan kao scenarista. Pisao sam o njoj na Darkwood-u sinoć, ali s obzirom na ovakav razvoj događaja, ponovo ću pričati - iz nešto drugačije perspektive, i sa naglaskom na Paskovu ulogu, iako ne znam mnogo o njoj.

Carmine Infantino je imao jednu genijalnu ideju sredinom 70-ih, ideju koja će u nekom kasnijem dobu postati rudnik zlata za izdavače stripova. Ali taj rudnik će kopati i izrabljivati neki drugi ljudi - Infantinov projekat nije bio posebno uspešan i završio se posle 13 brojeva. (Ako niste znali, Infantino je tada bio na funkciji izdavača za DC.)

Ideja je bila sledeća: pošto se prvi brojevi prodaju najbolje, kako bi bilo napraviti serijal koji se sastoji samo od prvih brojeva? Avaj, tadašnji čitaoci verovatno nisu bili zavarani petom ili desetom epizodom "prvog broja", i završilo se tako kako jeste. Ali tu je bilo dobrih koncepata i likova i neki od njih su nastavili život i kasnije. Kirbi je uradio Atlasa, Dingbat Love, novu verziju Manhuntera. Ditko se vratio sa Creeperom, iako samo kao crtač - scenarista je bio Michael Fleisher - a Creeper koga ne piše Ditko nije pravi Creeper! (Iako može biti Fleeper!  :twisted:) Mike Grell je započeo Warlord, koji će se pokazati kao uspeh. A Martin Pasko i Walter Simonson su se vratili jednom starom liku iz DC-jeve istorije i rehabilitovali ga za sva vremena. Pričam o Doctoru Fate-u.



Pre nego što sam seo da napišem kratak opis tog stripa za Darkwood, bacio sam pogled na obimni intervju sa Simonsonom u knjizi Modern Masters br. 8, jer sam se sećao da tamo imaju čitavu stranicu ili tako nešto posvećenu tom stripu. Ali sve što znam odatle (i sa drugih mesta) o genezi stripa je vizuelne prirode i odnosi se na Simonsonov pokušaj - vrlo uspešan, hvala lepo! - da izmisli vizuelni rečnik za magiju Dr. Fate-a i tog sveta uopšte, po uzoru na ono što je Ditko uradio na Doctoru Strange-u. Sam zaplet je korektan, ali je nešto što smo videli u stotinu drugih produkata popularne kulture: arheolozi iskopaju zapečaćeni sarkofag i nenamerno oslobode drevno zlo u obliku mumije, za koju se ispostavi da je arhineprijatelj Doktora Sudbine. Pripovedanje je jezivo kompresovano za naše razmažene navike, i sve staje na 18 stranica. Ali, moram reći da se unutra nalazi i poreklo Doktora Fejta - baram u ovoj varijanti, kao Kenta Nelsona - što je čini dobrom početnom tačkom za svakoga koga taj lik interesuje (i pod uslovom, jelte, da mislite da ono što je bilo "pre" prve Krize ima egzistencijalnu vrednost). Šta je tu Pasko izmislio a gde se samo nadovezao na tradiciju, budući da je Fate junak još iz "zlatnog doba"? Nemam pojma. A od toga zapravo zavisi koliki je Paskov udeo u renesansi tog lika. Ili je možda "renesansa" prejaka reč - Fate nikad nije bio bolji nego ovde, jer kasnije nije uspeo da realizuje sav taj potencijal koji je ovde pokazao. Pre svega u ikonografiji i dizajnu koji postaje deo priče i sveta, ali i po dvostrukoj, podeljenoj prirodi Doctora Fate-a, koji i jeste i nije Kent Nelson. (A tu spadaju i odnosi sa suprugom Inzom, i sva potencijalna (melo)dramatika koja sledi iz toga i koju tako volimo u takvim stripovima.) Pasko se kasnije u saradnji sa Giffenom zaista oslanja na iste te tematske i vizuelne elementa, u priči o Fate-u rađenoj u vidu dodataka stripu The Flash #306-313, ali moj utisak je da je ovo bio vrhunac.

 

"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.598
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3016 on: 12-05-2020, 13:07:24 »
Evo, da zaokružimo priču o Pasku i Doktoru Sudbini. Sa sajta DCinthe80s.com:

Quote
1975's 1st Issue Special #9 is essentially a jump-off point for a Bronze Age Dr Fate and re-introduces the reader to Dr Fate and Inza. [This re-introduction of Dr Fate was initially proposed by then-editor Gerry Conway, I learned in Back Issue #24, 2013.] There are a few substantial reasons why this issue always makes the top of the lists as 'most important Dr Fate stories', but the most important reason is that writer Martin Pasko retcons Dr Fate as having a 'split personality' — Kent Nelson is a human host to the spirit of Nabu, and when the Helmet of Fate is placed on his head he goes into a trance-like state as Nabu takes over. (As you can imagine, this wreaks havoc on Nelson's relationship with his wife, Inza,) This would be the template of the character on which other writers would build upon throughout the rest of the late 70s and the remainder of the Bronze Age. Prior to this, Dr Fate had sporadically appeared in stories in which the Justice League of America meet up with the Earth-Two Justice Society of America (Dr Fate was a member), he was always 'one of the gang' and not much solo attention was given to him.

Tekst je bio o serijalu Immortal Doctor Fate, koji se sastojao od reprinta (u tri sveske) svih bitnih i aktuelnih priča u trenutku kada je bio objavljen, krajem 1984. Prva sveska sakuplja starije priče (računajući i ovu kojoj smo posvetili specijalnu pažnu); sveske 2 i 3 sadrže gore pomenute epizode iz stripa The Flash od koju godinu ranije. Ovo drugo je sasvim solidno, i Keith Giffen je bio dobar izbor za crtača. Ono što su on i Pasko radili tamo može takođe da se poredi sa nečim što je Ditko radio na Strange-u: prvi Marvelov (ili DC-jev, ili od bilo koje američke kompanije da ja znam*) pokušaj epskog pripovedanja, odnosno predstavljanje priče sa velikim ulozima koja se proteže na (mnogo) više strana nego što je bilo uobičajeno. Ditko (sa Lee-jem) je uradio za Strange Tales priču koja je uspostavila Dormammua kao Strange-ovog arhineprijatelja za sva vremena. Iz današnje perspektive, izgleda mi je da je ta priča bila prekratka za ono što je htela (ili mogla) da prikaže i deluje zbrzano i, stoga, antiklimaktično. Ali sadrži dosta dobrih momenata. Ono što su Pasko i Giffen radili 17 godina kasnije me podsetilo na to, čak i tematski: Fate je sluga Reda, što znači da je neprijatelj Haosa, što znači da možete da pogodite šta treba da očekujete u priči.  xcheers

Poduhvatiću se jednom da napišem nešto i o tome (kao i o Ditkovom i Lee-jevom "epu")! Ovo nije obećanje, već samoispunjujuće proročanstvo! I, da... ako nekog zanima reprint ili kolekcija novijeg datuma ovih priča o Fate-u, nisam upućen. Sve ovo bi stalo u pola standardnog trejda, i verovatno bi danas bilo deo veće kolekcije.


*ne računajući novinski strip, naravno
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.457
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3017 on: 12-05-2020, 14:30:33 »
Batman: Last Knight on Earth će da dobije domaće izdanje. Zna li ko valja li to čudo čemu?

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.353
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3018 on: 12-05-2020, 19:29:56 »
Pa, jeste li čitali prethodnih nekoliko godina Betmena koga su radili Snajder i Kapulo, druže neomeđeni? Ako jeste i ako vam se išta od toga dopalo, onda će i ovo.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.457
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3019 on: 13-05-2020, 07:48:45 »
Samo ponešto. Inače bih nabavio elektronsku verziju i pročitao je pre kupovine, ali nedavno sam shvatio da u poslednje vreme uglavnom kupujem stvari koje sam već čitao i da mi se sve ređe dešava da mi se u rukama nađe strip o čijoj radnji neću znati ništa pre nego što okrenem prvu stranu. Pa sam to poželeo malo da promenim.


S druge strane, ne bih da bacam svoj lako zarađen novac na neko bezbezno đubre.  :lol:




Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.353
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3020 on: 13-05-2020, 08:15:38 »
Teška dilema. No, ako ništa drugo, mogu da potvrdim da je prva strana veoma dobra. Ali Capullo je takav autor, njemu je sve dobro. A posebno kad ima tušera kao što je Glapion. Dakle što se MENE tiče, ovo je vredno i vremena i novca, ali opet, druže neomeđeni, vi ste poznati po svom lovehate odnosu sa superherojštinom tako da... tko zna?

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.457
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3021 on: 13-05-2020, 08:31:51 »
Sastavio sam odgovor od dva tri retka kako je izgleda vreme i mene načelo, ali pojede ga internet.


U svakom slučaju, ide na može ne mora listu. Hvala, druže Meho!

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.598
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3022 on: 13-05-2020, 12:50:34 »
Sastavio sam odgovor od dva tri retka kako je izgleda vreme i mene načelo, ali pojede ga internet.

Ah, Internet, najopakiji sluga Vremena, spreman da proždere čitavu Istoriju, kamoli neki siroti post...  :lol: 
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.598
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3023 on: 13-05-2020, 14:23:58 »
Inače, čitam Damage Control pa sam raspoložen za šalu čak i u ova mračna vremena.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.457
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3024 on: 13-05-2020, 15:20:54 »
Predmet koji sam danas dobio mi je ubio želju za humorom, ali držite se tog raspoloženja koliko god možete, druže Ridiculuse. Potrebno nam je.

Jerome Drake

  • 2
  • Posts: 42
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3025 on: 14-05-2020, 18:59:37 »
Batman: Last Knight on Earth je zanimljiv, dinamičan i dobar do treće sveske. Razrješenje misterije je meh, a mada Snyder uživa pisati Batmana samog protiv svih, kraj je... da ne kažem čudan.

Jerome Drake

  • 2
  • Posts: 42
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3026 on: 14-05-2020, 19:03:52 »
Kliknuh reply u neznanju. Od novoga čitam Tamba, child soldier i moram priznati da je jako, lijepo nacrtano, a radnja nije bespotrebno ispresijecana. Sve su svemu, preporuka za čitanje. Doduše crtež tu i tamo malo škripi, većinom zbog nerezonskog kadriranja ali autori voze po svome i osjeti se jaka želja da se za ovu priču čuje.

neomedjeni

  • 3
  • Posts: 4.457
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3027 on: 14-05-2020, 19:44:15 »
Batman: Last Knight on Earth je zanimljiv, dinamičan i dobar do treće sveske. Razrješenje misterije je meh, a mada Snyder uživa pisati Batmana samog protiv svih, kraj je... da ne kažem čudan.


Kul, hvala.  :)

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.760
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3028 on: 14-05-2020, 20:51:31 »
Ja dovrsavam Derdevila koji je pisao Soul, a crtao, najcesce, Ron Garni. I dosta je ovo dobro, jedino me nervira crtez. Iako je Ron Garni skoro pa ziva legenda, ovde su se odlucili - a to je sigurno urednicka odluka, posto i ostali crtaci koji menjaju Garnija deluju slicno - za neki artisticki poludovrseni crtez koji maltene izgleda kao skica. Inace me nervira kada ovakav princip crteza primenjuju kod superherojskih stripova, ali boze moj, verovatno im je to asocijacija na street level underground dark heroja.
Od broja 601 crta Marko Cheketo*. Radujem se tome, samo da i njega nisu primorali da skicira a ne da crta.


*Majk Henderson, sa Nejlbajtera, ne Cheketo.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.760
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3029 on: 14-05-2020, 20:55:02 »
A da, procitao sam i gomilu Bendisa u DCu - Action comics i Supermena i Ligu superheroja. Pa sad, slab sam na njega, svidja mi se kako je podelio cime ce da se bavi Action a cime Supermen naslov. I dalje je to onaj njegov isti manir u kojem su gotovo svi likovi preduhoviti i pricaju cesto kao da su u sitkomu, ima zanimljivih stvari, ali mi je od svega najbolja Liga - inace strip koji sam povremeno pratio, i uvek mi je smetao ogroman broj likova u njemu. Haoticnost ovog stripa se odlicno poklopila sa Bendisovom kenjazom, tako da je ovo i vise nego uspesan naslov.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.598
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3030 on: 14-05-2020, 21:15:12 »
Iako je Ron Garni skoro pa ziva legenda, ovde su se odlucili - a to je sigurno urednicka odluka, posto i ostali crtaci koji menjaju Garnija deluju slicno - za neki artisticki poludovrseni crtez koji maltene izgleda kao skica. Inace me nervira kada ovakav princip crteza primenjuju kod superherojskih stripova, ali boze moj, verovatno im je to asocijacija na street level underground dark heroja.

Hm, zar nije obrnuto? Mislim, "street level underground dark hero" bi trebalo da bude crtan realistično, ali "prljavo" - na taj način predstavljajući "sirovu stvarnost" - kao što je Colan radio na Daredevilu pre bogtepitakoliko godina. Ali, da, ne bi me čudilo da su urednici tako to shvatili ili umislili nešto treće. Možda je to asocijacija na Daredevilovo slepilo?  :!:

Inače, Meho, u poslednjoj epizodi Wait, What? opljunuše Cates-a za sve pare! Pričali su o Absolute Carnage, zapanjujuće prodavanom naslovu prošle godine.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.760
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3031 on: 14-05-2020, 21:43:57 »
Inače, Meho, u poslednjoj epizodi Wait, What? opljunuše Cates-a za sve pare! Pričali su o Absolute Carnage, zapanjujuće prodavanom naslovu prošle godine.

Absolute Carnage je bio simpa, ali mi je Kejtsov redovni Venom bas bas dobar.

Jerome Drake

  • 2
  • Posts: 42
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3032 on: 14-05-2020, 21:57:00 »
Milane, valja li taj Bendisov Superman?

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.353
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3033 on: 14-05-2020, 22:07:41 »
Meni je Garnijev crtež na ovom Daredevilu maltene nešto najbolje što sam ga video da je ikada crtao. Baš sam iznenađen da se Milanu to ne dopada.
 
A nisam iznenađen da se po Catesu oplelo. Pogotovo sada kada mu se pola interneta smeje za nezgrapno poređenje comicbook nerdova sa LGBTIQ itd. populacijom.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.760
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3034 on: 15-05-2020, 09:32:29 »
Milane, valja li taj Bendisov Superman?
Meni dobar, ali sam ja ostrascen, odnosno, bas volim Bendisa tako da nisam objektivni citalac.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.760
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3035 on: 15-05-2020, 09:41:04 »
Meni je Garnijev crtež na ovom Daredevilu maltene nešto najbolje što sam ga video da je ikada crtao. Baš sam iznenađen da se Milanu to ne dopada.

Odlicno kadrira i postavlja table, mislim, rekoh Garni je meni ziva legenda, ali mi sam finish, odnosno to sto cesto ostavlja crtez maltene na nivou skice, koji onda izvlaci boja, jako smeta. I nije on jedini, i vecina ostalih crtaca koji su radili na Soulovom ranu (osim Sudzuke koji je malo detaljnije radio), radili su istim principom, tako da kapiram da je ovo urednicka odluka. Moguce da ovo odgovara scenariju, odnosno, atmosferi stripa koju su hteli da postignu, ali meni se to ne dopada.

Sad sam na epizodama koje je crtao Henderson (od 601 pa nadalje), i to mi je bas dobro. Da, nisam komentarisao Soulov scenario, a prilicno mi se dopao - posebno oni pravni aspekti i Murdokov civilni rad, odbranu superheroja na sudu i rad u gradskoj vladi. Inace sam najvise voleo Derdevilove price u kojima se preplicu njegov civilni zivot, odnosno, rad u sudu, i zivot osvetnika, pa jos kad jedno utice na drugo - milina. Soul je valjda bio neki pravnik, advokat, sta li, tako da je ovo sve dosta realisticno postavljeno, odnosno, meni kao laiku, deluje tako.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.353
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3036 on: 15-05-2020, 11:47:56 »
Da, Soul je "immigration lawyer" i meni je ceo taj deo koji se ticao gradske uprave, nadmudrivanja sa Kingpinom itd. bio odličan ali me je solidno nerviralo ono oko istočnjačkog misticizma, tih stereotipnih Kineza itd.

Jerome Drake

  • 2
  • Posts: 42
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3037 on: 15-05-2020, 14:40:10 »
Milane, valja li taj Bendisov Superman?
Meni dobar, ali sam ja ostrascen, odnosno, bas volim Bendisa tako da nisam objektivni citalac.

A tako. Hajde, probaće se...

Truman

  • 4
  • 3
  • Posts: 9.126
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3038 on: 03-08-2020, 02:30:42 »
Bloodstar je moćan strip i bio bi još moćniji da su ga dali u boji. Onaj u stripoteci je izlazio obojen.
There is neither creation nor destruction, neither destiny nor free will, neither path nor achievement. This is the final truth.
Sri Ramana

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.353
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3039 on: 19-08-2020, 19:29:09 »
Pedigre Eda Brubakera i Seana Phillipsa u proizvodnji prestižnih kriminalističkih stripova nema ni potrebe posebno isticati. Iako su obojica pre dve decenije gro svojih računa plaćali radeći superherojštinu (ponekad eksperimentalnu, ponekad, posebno u Brubakerovom slučaju, surovi mejnstrim), iako je Brubaker, uostalom, poznat i po svom radu na Cat Woman, Daredevilu i posebno Kapetanu Americi čiji je dobar deo ideja na kraju završio u MCU filmovima o ovom heroju, ova dvojica autora već deceniju i po unazad stoje na braniku krimi stripa koji je, posebno u ovom stoleću, praktično tržišna niša što ima vernu publiku, ali te publike ima srazmerno malo.


Autori poput Davida Laphama, Briana Azzarella, Stevena Granta ili Gerryja Duggana svakako drže plamen upaljenim svojim često vrlo kvalitetnim radovima u ovom nekada velikom krilu industrije ali Phillips i Brubaker su uspeli, ne bez dobrog razloga, da se praktično brendiraju u ovom žanru, krećući polovinom prošle decenije sa praktično nezavisnim stripom – pod Marvelovim okriljem, ali bez podrške Marvelovog marketinga – Criminal, koji je upalio i kao izjava o namerama ali i kao izuzetna serija labavo povezanih priča o ljudima sa one strane zakona, a koju su dvojica autora u međuvremenu uspešno preselili u Image i potkraj prošle godine završili prvi serijal od dvanaest epizoda.

Već sam pisao o tome kako je Criminal praktično vratio krimi-strip, ako ne u mejnstrim, a ono barem u njegov komšiluk, osvajajući svetla reflektora i osvrte ozbiljnih kritičara najpre na ime visokog kvaliteta ali i Brubakerovog zaista izuzetnog CV-ja. Brubaker dolazi iz porodice uspešnih kreativaca, stric mu je, recimo, bio cenjeni holivudski scenarista i njegovi prvi notabilni radovi su bili unutar kriminalističkog žanra, ali je za prerpoznatljivost i respekt koji ima verovatno bitno to kako je radeći superherojske stripove uspešno u njih ubrizgavao elemente kriminalističkih i špijunskih žanrova, da bi na, kako je izgledalo, vrhuncu superherojske karijere odlučio da izađe iz korporacijskog stripa i radi autorske serijale, paralelno sa pisanjima scenarija za veliki i mali ekran. Scenaristi njegove generacije i sličnih senzibiliteta, poput Fractiona ili Remendera su imali slične trajektorije (sa Fractionovim nedavnim uspešnim povratkom superherojima o kome ćemo uskoro progovoriti koju) ali Brubakera zaista izdvaja ta vernost krimiću. Od Scene of the Crime, preko Gotham Central pa do Kill or Be Killed i My Heroes Have Always Been Junkies, Brubaker je držao jednu jasnu liniju nastavljanja tradicije kriminalističke proze, kinematografije i stripa, a uz Phillipsa kao ravnopravnog koautora stripovi poput poslednja dva nabrojana, Criminal, ali i The Fade Out (pa i Fatale) su, može se reći, skoro svi redom moderni klasici žanra.


Što nas dovodi do grafičkog romana Pulp izašlog pre par nedelja. Pulp je dokaz da format samostalne priče u jednoj (nešto dužoj) svesci koji su dvojica autora (zajedno sa Phillipsovim sinom Jacobom na koloru) testirala sa My Heroes Have Always Been Junkies dobro funkcioniše i za njih dvojicu i za Image Comics pa je ovo projekat urađen kao, pretpostaviću predah i rekuperacija između dve sezone serijalizovanog Criminal. Pulp je, da se ne pretvaram da ovde ima neke neizvesnosti, fenomenalan strip i baš onakav blagi iskorak izvan uobičajenog Criminal programa koji osvetljava kriminalistički triler iz nešto drugačije perspektive da se autori osveže a da publika dobije podsećanje na to da krimići imaju različite aspekte i senzibilitete.

Pulp je, naime, kako mu i ime sugeriše jedna pomalo arheološka tvorevina, smeštena u vreme pred početak drugog svetskog rata kada su žanrovski roto-romani štampani na jeftinoj hartiji (pulpi, jelte), činili dobar deo popularne kulture. Stripovi su još velikim delom bili vezani za novine kao osnovni medijum – dakle, namenjeni pre svega odraslima – pa su jeftini (bukvalno i preneseno) prozni radovi kupovani na kiosku za pet centi, pružajući grube vestern ili kriminalističke (ili avanturističke...) pustolovine momaka sa ne uvek sasvim idealne strane zakona bili neka vrsta „tamnijeg“ krila pop-kulture.


Brubaker i Phillips su u svom dosadašnjem radu demonstrirali veliku ljubav prema istoriji žanrovskog stvaralaštva: Fatale je u ogromnoj meri bio strip smešten u eru rođenja palpa i lavkraftovskog horora, a The Fade Out se bavio Holivudom sa kraja četrdesetih godina. Brubaker je, uostalom, u svojim brojnim esejima u Criminal pokazao i poznavanje i afinitet prema eri koja je praktično kreirala palp (i noar) senzibilitete koje danas shvatamo kao tvrdojezgreni žanr i readymade formulu.

Ovo se vrlo eksplicitno tematski i tretira u Pulp gde je glavni junak, Max, ostareli njujoršli pisac palp vesterna koga izdavač večito krajca za pare a čak će mu, nakon što Max strada na ulici od lokalnih đilkoša, izgubivši nešto dostojanstva i sav honorar koji je primio za prethodni roman, i pokazati da ga je sasvim lako zameniti sedamnaestogodišnjakom koji tek uči da piše ali može da iskucava dovoljno slične vestern romane sa istim glavnim junakom koga je Max osmislio i tretirao godinama kao svoje čedo.


Brubaker ovde veoma elegantno analizira ideje autentičnosti naspram praktično industrijske proizvodnje „sadržaja“ a što je sukob koji je danas ekstremno aktuelan, verovatno i aktuelniji nego tridesetih godina prošlog veka. Pulp počinje sekvencom iz poslednjeg Maxovog romana, koju Phillips crta maestralno prenaglašeno dajući revolverašima ikoničke figure i poze dok njegov sin svedenim a opet neukroćeno razmazanim kolorom majstorski smešta u eru kada su stripovi često iz mašine izlazili razlivene boje što prelazi preko kontura likova i ivica kvadrata, sugerišući eru palpa jače nego i Brubakerov izrazito melodramatični tekst.

Naravno, Brubaker ovde mora da igra vrlo okretnu igru, pišući roman u romanu, jer je i onaj roman na nivou iznad pun (melo)drame i napraviti razliku između autentične žanrovske drame i prenaglašene, satirizovane drame može samo neko ko izuzetno vlada formom. Brubaker je taj a u Philipsu ima idealnog realizatora pa su kontrasti između fiktivnih epizoda na „divljem zapadu“, stvarnih epizoda u savremenom Njujorku (1939. godine) ali i flešbekova na stvaran život na američkom zapadu od pre četrdeset godina, sa krtaja 19. veka u kojima Max sve češće pluta, prefinjeni i izuzetno evokativni. Ovde se evolucija palpa preko nekoliko decenija razvoja tehnologije, ukusa publike i logistike industrije vidi i iz kolora koji je u Njujorku prigušen i „realističan“ a na starom zapadu divalj, neprirodan i razmahan, ali i iz organizacije stranice. U savremenim epizodama Brubaker i Phillips idu na aproprijaciju modernog „umetničkog“ pristupa pripovedanju sa dominantnim tempom od po sedam kvadrata po tabli a koji se onda ne samo intuitivno kontrastira sa slobodnijim, širim zahvatom uspomena na zapad, već i dobija izvanredna vizuelna krešenda u stranicama koje su cele jedan prizor, najčešće klaustrofobično smešten u mali okvir sa tekstom koji pada prema dnu stranice, ali i akcionim vrhuncima koji su disciplinovani i ne „iskaču“ drastično iz formata ali svođenjem tabli na šest ili pet kadrova perfektno posreduju urgenciju i energiju konačlnog oslobađanja napetosti.


Već sam jako mnogo puta hvalio Phillipsov potez koji je sa godinama postao još suptilniji i ikoničniji. Tanke linije koje poslednjih nekoliko godina Britanac koristi su vrlo lepo opslužene odmerenim kolorom njegovog sina, uz krajnji utisak da vidimo samu suštinu svake scene, sa svim viškovima uklonjenim kroz dosledni, disciplinovani rad, a da istovremeno imamo pun „miris“, „zvuk“ i „ukus“ vremena i mesta na kome se radnja događa.

To mesto je Njujork, pred rat u Evropi, sa parama kojih nikad dosta i nacistima koji se kurče po kafanama i pripremaju marševe u znak podrške Hitleru. Max je samo omatoreli pisac palp romana u kojima svojoj ludoj mladosti na još uvek neukroćenoj granici pokušava da podari plemenitiju formu i možda srećniji kraj nego što ga je u životu imao. Kada ga taj isti život pritisne sa svih strana – od nedostatka para do teskobe na poslovnom, porodičnom, pa i, nesvesno, političkom planu – Max će se prisetiti klinca kakav je nekada bio, zapravo manifestno nam priznajući u jednom monologu da on nije ono što vidi u ogledalu i da u sebi oseća isto ono što je osećao pre trideset ili četrdeset godina.

„Gerijatrijski noir“ nije egzotičan žanrovski pristup, naročito danas sa velikom kilometražom samog krimi žanra, pa smo od Christosa Gagea onomad dobili sjajni Sunset (živopisan na pokojnom UPPS-u), od Gerryja Duggana Dead Eyes, a Brubaker i Phillipsi sa Pulp uspevaju da okrenu iste motive – samoispitivanje ostarelog muškarca da shvati je li i dalje vredan kao čovek i kao muškarac, ako je ikada bilo ičeg vrednog u svemu tome – na svež način, povezujući postavku jednog „poslednjeg velikog posla“ sa vrlo dobro odmerenim i vrlo aktuelnim kulturološkim, pa i političkim iskazom.


Da je u 2020. godini  moguće čitati vrhunski palp krimić u kome su negativci nacisti je vrlo lepa spona sa klasičnim palp radovima i stripovima sa kraja tridesetih i iz četrdesetih. Brubaker je, uostalom, bio veoma inspirisan klasičnim Kirbyjevim i Simonovim Kapetanom Amerikom za svoj rad – a ne zaboravimo da je prva epizoda Kapetana Amerike iz 1941. godine, urađena od strane dvojice njujorških Jevreja imala na naslovnoj strani titularnog heroja kako Hitleru spušta moćan kroše na vilicu – ali Pulp nije samo omaž i odavanje pošte prethodnicima već i strip koji, pričajući o prošlosti (koja sanja o još daljoj, nevinijoj prošlosti u kojoj je i kriminal delovao pravičnije), priča o našem trenutku danas i daje nedvosmislen i snažan iskaz o tome na kojoj strani istorije valja biti (a Ben Shapiro nek, jelte, jede govna). Ne samo nasuprot nacizma – Pulp ima jaku antikapitalističku, veoma prizemljenu, levičarsku nit koja se jasno provlači sa Zapada sve do Njujorka – već na onom mestu koje podrazumeva brigu za bližnje i poštovanje za ljude koji će, uprkos svom cinizmu i mukom kojima smo okruženi, biti spremni i da poginu da bi sprečili zlo da se izjednači sa dobrim. Majstori ostaju majstori, to je valjda već i truizam, ali Brubaker i Phillipsi su sa Pulp isporučili jedan moderan klasik, vitak, energičan, sveden, lak za čitanje a višeslojan, emotivan a inteligentan – jednom rečju sve ono što je najbolji palp ikada mogao da poželi da u njemu vidimo.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.353
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3040 on: 03-09-2020, 15:51:25 »
Poslednjih dana sam čitao nominalno žanrovski različite stripove ali po tonu veoma slične. Svi se, naime, lako mogu identifikovati kao horor-radovi bez obzira na to kojem „pravom“ žanru zaista pripadaju. E, sad da li je to refleksija nekog mog psihološkog stanja ili puka slučajnost, utvrdiće, nadamo se barem forenzička analiza kada za nju dođe vreme.

Dugo sam odlagao čitanje šestodelnog (a u stvarnosti sedmodelnog (a zapravo osmodelnog)) miniserijala The Batman Who Laughs scenariste Scotta Snydera i crtača Jocka, no kako se primakao trenutak da sednem i pročitam i ovogodišnji Snyderov događaj, Death Metal, tako je i The Batman Who Laughs upao na agendu. „Ne može da boli“, pomislio sam. „Barem ne toliko da će mi biti potrebna terapija.“

Ispostavlja se da je Jockov crtež takav da sam se, čitajući ovo pred spavanje pre neko veče bukvalno uplašio da ću imati košmare. The Batman Who Laughs (dakle, lik, Betmen koji se Smeje) je originalno vizuelno kreiran od strane Grega Capulla, za potrebe Dark Nights: Metal krosovera, ali Jock (aka Mark Simpson) je onaj britanski crtač koji i „normalne“, svakodnevne prizore crta sa velikim nivoom nelagode i tjeskobe. Njegova prethodna saradnja sa Snyderom, na horor miniserijalu Wytches bila je notabilno jeziva u pogledu atmosfere i, generalno, strave pa je on bio i prirodan izbor za strip u kome se Betmen sreće sa svojom najgorom, najstrašnijom alternativnom verzijom.

Koreni Betmenovog lika prirodno zazivaju stravu i užas – Betmen persona i kostim osmišljeni su da uteruju strah u kosti prekršiocima zakona i izazivaju sujevernu, somatsku reakciju pa iako su originalne priče o ovom heroju bile više kriminalistički intonirane,  baziranje „modernog“ Betmena na gotskim tropima se u širokoj populaciji scenarista i crtača smatra „prirodnim“. Razume se, veliki deo istorije Betmena vezan je za kempi igranu seriju iz šezdesetih godina, ali se reinvencija „mračnog“ Betmena u osamdesetima koju je Frank Miller bazirao na strip-radovima iz sedamdesetih pokazala kao snažan predložak koji i danas rezonira sa autorima. U velikoj meri, čak, može da se kaže da je The Batman Who Laughs jako oslonjen na milerovsko shvatanje Betmena, iako Snyder posle toliko godina pisanja Betmena i drugih stripova vezanih za Betmena bez sumnje ima svoj glas. Miller se, uostalom, nikada nije preterano interesovao za multiverzum (iako je, tehnički, većina njegovog rada na Betmenu otpala na paralelne univerzume, gde je samo Year One kasnije priznat za kanonski rad), dok je Snyder sa DCNU Betmenom imao priliku da radi u alternativnoj istoriji a onda je posle Rebirtha osmislio multi-multiverzum. Iz koga je, notabilno iz mračnog multiverzuma koji je paralelan multiverum našem multiverzumu, The Batman Who Laughs i došao.

Suštinski, miniserijal The Batman Who Laughs je „nepotreban“ rad. Koncept i filozofija lika su već sasvim iscrpeni u samom Dark Nights: Metal i miniserijal ne dodaje ništa presudno našem shvatanju Betmena koji dolazi iz verzije stvarnosti u kojoj su svi naši strahovi postali realnost. Bazirajući lik Betmena-koji-se-Smeje na najvećem Betmenovom strahu – da će ga Joker ne samo pobediti već privući na svoju stranu nihilizma i manije – Snyder je u Dark Nights: Metal već prikazao sudbinski susret dva koncepta, sudar dva arhetipska lika, jednog „originala“ i jednog mračnog derivata, dve filozofije u čijem kontrapunktu čitalac treba da analizira svoje shvatanje dobra i zla i afirmiše nekakav svetonazor na koji je dosadašnje čitanje Betmena uticalo.

The Batman Who Laughs praktično sve ovo ponavlja i dobar je primer filozofije industrije superherojskih stripova u kojima se jedni isti motivi besomučno iznova vraćaju u cirkulaciju da bi se sa često sitnim izmenama u obradi ponovo servirali publici koja će ovo prihvatiti kao dopaminski fiks. Bez obzira na svoju nominalnu zasnovanost na drami koja menja čitav svet (univerzum, multiverzum), superherojski strip je velikim delom popularan baš zato što ponavlja istu, poznatu stvar mnogo puta.

Novina u The Batman Who Laughs je u tome da „naš“ Betmen rano u priči u kojoj Betmen Koji se Smeje pokušava da mu otme Gotam, sarađujući sa Grim Knightom*, biva na prevaru i sam zatrovan Džokerovim toksinom i bori se protiv transformacije u novog Jokera, paralelno sa tim da se bori protiv dve svoje alternativne verzije koje su svaka na svoj način užasno nihilistične.
*Još jedan Betmen iz mračnog multiverzuma, ovog puta varijacija koja je, nakon što je videla kako mu Joe Chill ubija roditelje u zabitom sokaku, dohvatila pištolj zločinca i na mestu mu presudila, a što ga je dalje odvelo putem viđilante osvetništva koje je preraslo u totalitarnu, fašističku maniju kontrole čitavog grada

The Batman Who Laughs je brutalan strip u kome se tragovi Millerovog utemeljujećeg rada, ali i Mooreovog kratkog (ali veoma uticajnog) vremena na Betmenu jako osećaju. Ovo je Betmen sveden gotovo na svoju životinjsku suštinu, neretko i sam uplašen, razgnevljen, Betmen koji nije uspeo baš SVE da isplanira i koji sada mora da improvizuje. Ovde jedva da ima tragova proširene Betmenove „porodice“ koju je u velikoj meri i sam Snyder osmislio (nastavljajući se na Morrisonov rad) i jedini prominentni likovi izvan kruga alternativnih verzija Betmena i Džokera su batler Alfred i policijski komesar Gordon, oba svojevrsne očinske figure koje Betmena humanizuju a koje će u ovom stripu zbog toga biti izložene zastrašujućim mukama i poniženjima.

Naravno, ovo je strip u dobroj meri o sadizmu jer „našeg“ Betmena nije dovoljno pobediti. Potrebno je da on sam na kraju poništi svoju apsurdnu personu koja veruje u pravdu i, mada je zasnovana na strahu, u postojanje ljudske dobrote i sreće. Snyder i Jock protagonistu propuštaju kroz nemilosrdnu šibu, pokazujući ne samo torturu kroz koju će proći drugi ljudi što on ne može da ih zaštiti, već i psihološko urušavanje koje se njemu samom događa dok prolazi kroz grad i u ljudima oko sebe vidi samo ono najgore i namračnije.

Snyder ovde dodaje jedan sebi svojstven element a to je taj gotovo organski, možda simbiotski odnos između Betmena i njegovog grada, Gotama. Još od prvih njegovih radova na Detective Comics, Snyder je vrlo insistirao na istorijatu Gotama (kao gotske, mitologizovane verzije Njujorka) i povezanosti Betmena, Brucea Waynea i njegove porodice sa tim istorijatom. U The Batman Who Laughs napad na grad se čita praktično kao napad na proširenu ličnost, skoro kao napad na prošireno telo Betmena i najveći deo osnovnog trilerskog zapleta se i tiče sprečavanja alternativnih Betmena da grad zatruju koristeći sistem koji je Bruce Wayne u tajnosti razvijao kako bi Gotam zaštitio od pretnji koje bi ga učinile ranjivim i zavisnim. U zgodnoj refleksiji ove ideje, dobijamo bonus epizodu (The Batman Who Laughs: Grim Knight, to je taj osmi, neobavezni deo koji sam pomenuo) u kojoj se vidi kako alternativni Betmen-ubica i fašist u „svom“ Gotamu transformiše grad u praktično mašinu za kažnjavanje i ubijanje prestupnika.

Ovo su simpatični kontrasti a Snyder se vraća liku koga je pisao na početku svoje karijere, sinu komesara Gordona, Jamesu, da mu da zanimljiv epilog i pokaže razliku između psihopate i psihotika. Naravno, finale stripa je, kako se i očekuje, veoma brutalno ali uz trijumf dobra i povratak na status kvo koji smo i priželjkivali. Betmen sada ima koji ožiljak više, nešto na telu a nešto na duši, ali u suštini The Batman Who Laughs je priča koju smo već čuli, samo sada ispričana detaljnije i mučnije.

No, Jockov crtež je ona potrebna dimenzija „opravdanja“ koja ovaj strip ipak čini prihvatljivom ponudom. Još otkada su Grant Morrison i Dave McKean krajem osamdesetih sledeći Millerov prevrat, umesto gotskog Betmena sa Arkham Asylum ponudili dekonstrukciju baziranu na evropskom ekspresionističkom filmu (a iste godine su Augustyn i Mignola uradili i uticajni Gotham by Gaslight), grafička dekonstrukcija Betmena postala je neka vrsta oznake za „prestižne“, često alternativne verzije Betmena. Utoliko, zanimljivo je koliko Jock daleko ide u dekonstrukciji i ekspresionizmu u nečemu što je suštinski vrlo kanonska priča u „glavnom“ univerzumu. Njegov Betmen koji se Smeje uzima Capullov predložak perverznog psihotika kao polaznu osnovu da bi ga do kraja stripa razvio u praktično demonsku pojavu, rušeći u poslednjim epizodama ivice figura, nakrivljujući i tresući kadrove, terajući koloristu Davida Barona da radi prekovremeno kako bi se sve te eksplozije boja koje seku inače tamne, klasično gotske tonove imale potreban intenzitet. Jock je majstor saspensa, varljivo realističkog crteža sa likovima koji izgledaju kao da dolaze iz „normalnog“ detektivskog stripa, samo da bi, kada krenu horor, užas i kasapljenje, stvari eksplodirale u zastrašujućoj ekspresionističkoj brutalnosti. Jock ne samo da uspeva da crta tri različita Betmena i svakom od njih da distinktnu ličnost i karakter (a kao bonus, jedan od njih, se tokom stripa bori protiv svoje transformacije u Džokera) već su tu i alternativne verzije Brucea Waynea, Jima Gordona, tu je i njegov sin James koga je Jock već crtao u Detective Comics i ovde ga samo još uspelije prikazuje kao potištenog, tihog mentalnog bolesnika u kome se krije čudovište. Akcija je, kada je ima, veoma brutalna – ovo je na kraju krajeva velikim delom horor strip u kome psihotični i psihopatski likovi ubijaju ljude na pornografski eksplicitne načine i Jock sve to crta fantastično.

Ali nije ni lako podneti ako ste nežnija duša. Betmen je poslednjih godina dobio zadovoljavajuće sveže čitanje od strane Toma Kinga i Jamesa Tyniona čevtrtog, gde su naglašavane i neke druge strane njegovog karaktera, i mada ne pozivam nužno na povratak šaljivom Betmenu i njegovim ludim izumima, The Batman Who Laughs me je podsetio zašto su konstantni mrak i brutalnost, konstantno vraćanje na formativnu traumu, mrtve roditelje i jedno skučeno čitanje Betmenovog karaktera formula koja sa godinama kao da donosi umanjene prinose.

No, ovo je tehnički vrlo dobar strip, zaključno sa leteringom Sala Cipriana koji je odradio lavovski deo posla da doprinese tom mračnom, polomljenom tonu priče sa svojim kolorisanim fontovima i iskakanjima iz oblačića. Ako ne osećate da vam je dosta priča u kojima Betmen susreće svoju najgoru moru i ona mu fundamentalno uništi deo ljudskosti, The Batman Who Laughs je svakako rad koji vredi pročitati.

Drugi strip koji nije počeo kao horor ali je onda skrenuo levo kod Albukerkija (eh, maltene bukvalno) je miniserijal Red Border koga je napisao Jason Starr a nacrtao Will Conrad. Ovo je ujedno i prvi strip koji sam pročitao a koji je izdao novi izdavač, AWA u svojoj ediciji Upshot. AWA, a što je skraćeno od Artists Writers & Artisans je nominalno nezavistan strip izdavač ali je u pitanju projekat koga su začeli Axel Alonso i Bill Jemas pre par godina, obojica Marvelovi veterani. To na papiru deluje slično onome što je devedesetih radio Jim Shooter nakon odlaska iz Marvela a kroz Valiant Comics, i zapravo i jeste novi primer uletanja „svežeg“ kapitala u strip-industriju. U Valiantovo vreme prve investicije dolazile su iz sfere video igara i profesionalnog rvanja, a utisak je da novi izdavači koji se pojavljuju ovih dana u određenoj meri nastaju kao prelivanje kapitala iz IT sfere i Silikonske doline u entertejnment industriju u pokušaju da se kreiraju IP inkubatori iz kojih će kasnije da se izrode plodnosni filmski i televizijski univerzumi.

Da budem jasniji, iako su Alonso i Jemas nesumnjivo stripadžije dobrog pedigrea, a u kreativnom savetu AWA sede J. Michael Straczynski, Garth Ennis, Frank Cho, Reginald Hudlin, Gregg Hurwitz i Margaret Stohl – sve ozbiljna strip imena sa iskustvom i u drugim medijima – predsednik odbora je ipak Jon Miller, čovek sa „tech“ zaleđem i to iz firmi sasvim sklonih predatorskom, neoliberalnom Sillicon Valley kapitalizmu, kao što su AOL (gde je bio generalni direktor) ili Fandom (gde je i dalje kopredsednik).

I da budem još jasniji, pozdravljam kada se krvave pare koriste da se osnuje izdavač koji proverenim – i meni lično veoma dragim – autorima daje mogućnost da rade u povoljnim kreativnim i produkcijskim uslovima, ali vrlo oprezno procenjujem da li će AWA (i neki drugi izdavači) sa svojim neizgovorenim ali prilično verovatnim stavom da stripovi sami za sebe neće zaraditi pare ali MOŽDA neki od njih bude zametak novog MCU-a, nama dragom medijumu doneti više bola ili slasti.

Elem, da se pozabavimo samim miniserijalom Red Border. Jasona Starra pamtim iz njegovog rada za Marvel kada su Alonso i Quesada doveli u isto vreme gomilu proznih krimi i horor autora (Starra, Hurwitza, Swierczynskog, Gischlera, Maberryja…) i dali im da rade superherojske stripove. Iako nije sve tu bilo jednako dobro (ili uopšte dobro), osetio se i određeni novi kvalitet u ovim radovima pa su neki, poput Starrovog Wolverine MAX meni ostali u vrlo lepom sećanju.

Red Border zapravo ima sličnosti sa Wolverine MAX utoliko što je u pitanju kombinacija noir krimića, akcije i horora što se mahom dešava podaleko od urbanih centara. Nisam čitao Starrove romane ali iz njegovih stripova imam utisak da voli da radi priče koje se dešavaju na granici, metaforičkoj i bukvalnoj. U Red Border se scenarista maša tog nekog aktuelnog i teškog motiva ilegalne imigracije iz Meksika u SAD i oko njega gradi priču koja se iz prvobitno sasvim kriminalističkog formata transformiše u psihotički hick-horror po uzoru na Hooperove i Cravenove filmove iz sedamdesetih. Što je eksplozivna smeša i Starr ovde ne radi naročito suptilne stvari, uglavnom se laćajući poznatih stereotipova i sa vidnim zadovoljstvom ih ubacujući u rernu.

Mladi par intelektualaca iz Meksika mora da preko noći prebegne u SAD na početku ove priče, jer su se zakačili sa lokalnim kriminalnim klanom koga predvodi old school šef ganga, lak na obaraču, besan na ceo svet a posebno na svoj nesposobne saradnike što samo blenu u telefone i nijedan posao ne umeju da završe kako treba. Naših dvoje mladih begunaca su, samo zbog osećaja građanske odgovornosti umešani u zastrašujuću egzekuciju i prinuđeni da beže daleko od domašaja ove ekipe. Naravno, kada ste Meksikanac, „daleko“ za početak znači „Teksas“.

Strip ideju ilegalnog prelaska granice tretira kao nešto što je uobičajena praksa i uspešno kombinuje taj (ne samo žanrovski) motiv bekstva od podivljalog kriminala sa „običnijim“ socijalnim motivima potrage za udobnijim i bezbednijim životom u razvijenijim kapitalističkim zemljama. Eduardo i Karina nisu „tipični“ prebezi, ono što su u SAD posprdno nazvali „wetbacks“, dakle, niskokvalifikovana radna snaga koja se nada poslu baštovana ili spremačice (šofera, prostitutke…) bez papira i neks stvarne socijalne sigurnosti, pa je i njihov susret sa Teksašanima drugačiji od tipičnog (žanrovskog i drugog) sudara između ilegalnih migranata i neke pogranične milicije.

Red Border ovde iz socijalne krimi-drame pravi očigledan zaokret ka hororu stavljajući protagoniste, jedva spasene od smrti u situaciju nelagodne, neobjašnjive stabilnosti koju dobijaju od porodice što živi na farmi blizu granice i pruža ruku pomoći ilegalnim migrantima.

Ovaj motiv je veoma star i izlizan – sa sve time da čimičange koje majka familije sprema imaju neobičan ukus – ali Starr i Conrad ovde ulažu dosta rada da makar dobijemo zanimljive likove. Iako sami Eduardo i Karina pored svoje interesantne dinamike (gde on, iako je prosvećeni asistent na univerzitetu prečesto svojoj devojci upada u reč i smatra da ona nema pojma) do kraja ne dobijaju previše nove karakterizacije, glavni negativac, Colby je pitoreskan i zanimljiv lik. Conrad ga crta sa ikoničnošću jednog Džeremaje a Starr ga piše gizdavo, razuzdano, sa personalitijem koji ima i magnetsku privlačnost i jednu, skoro pa ubedljivu racionalnost.

Naravno, kada strip odistinski pređe u hooperovsko-cravenovski mod rada, karakteristike likova se zaoštre do patologije i mada se ne može govoriti o nužno „racionalnom“ opravdanju za ono što Colby i njegova porodica rade, Starr ipak oslikava jednu upečatljivu karakterizaciju negativca u kojoj se patološki elementi ličnosti makar po energiji uklapaju sa prepoznatljivim nacionalističkim mitomanijama o hrabrim Amerikancima koji se plaše boga i vole svoju zemlju i podmuklim Meksikancima koji stolećima unazad gledaju da ih sjebu. Starr nije suptilan u ovome ali on je dobar pisac koji poentu, čak i kada je ona gruba i izraženo žanrovska, ume da plasira dovoljno elegantno da čitalac dobije i „poruku“ i željeni emotivni naboj. Razrešenje Red Border je zabavno krvoločno gde glavni likovi, a koji su skoro do samog kraja zaista obični, zbunjeni, nežanrovski karakteri, uspevaju da se dovoljno ubedljivo izvuku iz svoje „običnosti“ na taman toliko vremena da učestvuju u masakru i zapečate ovaj klišeizirani ali solidno vođeni narativ.

Conradov crtež je „ozbiljan“ onoliko koliko to i priča zahteva. Conrad je Britanac sa dosta iskustva u američkom superherojskom stripu i ovde vrlo sigurno radi „normalne“ ljude u nenormalnim situacijama ali i žanrovskije, veće od života likove koji treba da se uklope u priču koja je delom socijalna kritika, delom krimić, delom hack and slash horor. Ovo je mračna priča – koja se dešava mahom po noći – a čemu težak kompjuterski kolor Ivana Nunesa daje potrebnu atmosferu. Strip ume da zadeluje pomalo statično, neke Conradove kompozicije su više posterske nego, jelte, narativne, ali ovo mu zapravo ne smeta previše i doprinosi tom finom balansu između ozbiljnosti i eksploatacije koji priča traži. I ovde je letering radio Sal Cipriano, ali sada mnogo smirenije i disciplinovanije, prioritizujući jasnoću i čitljivost nad ekspresionizmom koji je kod Betmena neke momente činio teško razumljivim. Svakako, čitav Red Border paket (sa sve naslovnicama pouzdanog Tima Bradstreeta) ostavlja utisak profesionalnosti i ozbiljne produkcije a što je svakako očekivano od AWA. Vrlo pristojan početak mog odnosa sa ovim izdavačem.

A, sada, spektakl. Gore sam pominjao Jamesa Tyniona četvrtog, njujorškog scenaristu koji je godinama vredno radio kao drugopozivac u DC-ju, radeći dopunske Betmen stripove, a koji je trenutno „glavni“ scenarista Batmana, nakon Kingovog odlaska sa ovog magazina. Tynion je reputaciju izborio krvavim radom, koristeći sve pružene prilike i obavljajući sve zadatke sa uglavnom vrlo solidnim kvalitetom, pokazujući se kao pouzdan sajdmen za vedete poput Snydera i Kinga. No, Tynion, i pored svog sada prvoligaškog rada za DC ima i notabilnu karijeru kao scenarista nezavisnih stripova, uglavnom za Boom! gde je napravio stvari poput The Woods, UFOlogy, The Backstagers i još dosta toga.

No, najnoviji Tynionov projekat za Boom!, trenutno tekući horor-serijal Something Is Killing the Children je uspešniji nego što se, čini se iko nadao, jer je posle vrlo dobre reakcije na prvih nekoliko brojeva apgrejdovan sa miniserijala na tekuće izdavanje.

Mislim da je ovde u ogromnoj meri za uspeh stripa zaslužan italijanski crtač Werther Dell'Edera koji je nacrtao svih devet do sada izašlih epizoda i jednoj solidnoj horor-priči doneo osoben izgled i karakter.

Hoću da kažem, horor-strip je trenutno u vrlo pristojnom stanju na američkoj nezavisn(ij)oj sceni, sa radovima u brojnim podžanrovima iz pera gomile po senzibilitetu sasvim različitih autora (od Straczynskog, i Snydera, preko Williamsona, Hilla i Ennisa pa do Nilesa, mada nije neistina da jedno polovinu toga piše samo Cullen Bunn…), i u ovom vrlo naseljenom kutku industrije sada već morate imati nešto čime ćete se izdvojiti. Something Is Killing the Children ima dobar zaplet i odlično vođenje radnje, ali ono glavno što ima je vrhunski crtež Dell’Edere koji Tynionovom skoro klasičnom provincijskom hororu daje dimenziju takve psihotične strave da neću slagati ako kažem da od pogleda na neke od Dell’Ederinih panela bukvalno osetim strah i sebe podsećam da ovo ne treba čitati pred spavanje.

Kako i naslov ovog serijala, nimalo prikriveno saopštava, nešto ubija decu u malom američkom gradu Archer's Peak u državi Ilinoj, a to nešto, odmah ću vam reći, ne deluje kao da je sa ovoga svijeta. Something Is Killing the Children vrlo snažno, ali vrlo spretno ide na senzibilitet natprirodnog horora pa iako je ovo veoma grafički, veoma visceralan strip, sa prizorima raskomadane i osakaćene dece od koga će vam, sasvim moguće, biti malo loše, on je istovremeno i dobrodošlo fantastičan, sa sugestijama o postojanju nečeg onostranog. Motiv čudovišta koja mogu da vide samo deca je vrlo (stiven)kingovski, naravno, ali Tynion i Dell’Edera uspevaju da ga učine svojim velikim delom kroz Dell’Ederin dizajn monstruma koji je neverovatno evokativan a opet sasvim originalan, a delom kroz Tynionovo pažljivo kombinovanje kingovskog smalltown horora sa više young adult motivom tajnog društva koje lovi čudovišta.

Ako ste – kao ja – voleli Nilesov i Wormov The October Faction – a od koga je ove godine nastala i Netflixova serija – Something is Killing the Children koristi donekle slične motive, mada na mnogo mračniji, sumorniji način. Ovo je strip u kome se kontrastira jedan dobro postavljeni (socijalni) realizam male zajednice u hladnijim krajevima SAD sa vrlo žanrovskim ali ozbiljno intoniranim konstruktom tajnog društva koje štiti stanovništvo od onostranih užasa, ali po užasnu cenu po mentalno zdravlje i društveni, jelte,život.

Tynion ovde majstorski ne pušta da saznamo više nego što je neophodno i strip veoma pažljivo otkriva nove slojeve karakterizacija i mizanscena koji ih obogaćuju. Ovde se čitalac ne oseća kao da mu priča namerno prećutkuje vitalne segmente ne bi li ga držala u saspensu, naprotiv, misterija je pošteno i interesantno postavljena a novi podaci koje dobijamo na kašičicu deluju kao zaslužene nagrade što smo izdržali zastrašujući horor sa kojim nas svakih par strana suočavaju.

Tynion piše fine likove, čak, najmanje fine kada su u pitanju sami protagonisti od kojih je jedan siroti klinac što ne zna šta mu se dešava a druga je umorna i preko svih granica burnout sindroma izgorela lovkinja na monstrume. I ova dva lika su dobra, da ne bude zabune, i u punoj meri osvajaju čitaoca koji se s njima srodi i ne želi da im se nešto loše desi, ali su oni postavljeni u sasvim ekstremnu situaciju pa sijaju „žanrovskim“ sjajem, dok zapravo strip veoma obogaćuju i humanizuju drugi likovi, mahom javnih službenika u Archer’s Peaku (profesora, policajaca, mrtvozornika) koji priču uspelo uzemlje u jednom realističnom prosedeu tako da onda zastrašujuće, užasne scene koje gledamo kada se pojave čudovišta zaista služe kao snažna, katarzična punktuacija u narativu.

Opet, ne mogu da prenaglasim koliko Dell’Edera ovom stripu donosi kvaliteta. Nije samo stvar u tome da su mu scene horora i akcije užasno dinamične i strašne, čak ni u tome da je dizajn glavne junakinje i njenog „kostima“ (sa sve maskom) takav da sam sve vreme između konfliktnih emocija da bih joj držao poster na zidu i da ne smem da pogledam na spleš stranicu na kojoj se vidi da ona naprosto nije mentalno zdrava osoba. Stvar je u tome da je Dell’Edera IZUZETAN pripovedač sa fantastičnom intuitivnom kontrolom kamere tako da scene imaju narativ koji pored osnovne informacije o, jelte, „sadržaju“, daje i svu silu „metapodataka“ o atmosferi, težini, intenzitetu, emocijama koje uz njih idu. Tynion veoma dobro razume sa kakvim pripovedačem ima posla pa je ovo možda njegov strip sa najmanje reči koji sam do sada čitao, sa dobrim brojem tabli bez ikakvih dijaloga (ili, nedobog, naracije iz offa) koji bi samo smetali. Something is Killing the Children je sjajan primer „stripovske“ naracije koja radi ono što film ne može, razlažući neke scene na usitnjene, atomizovane kadrove tako da – sasvim prirodno – dobijemo informacije koje idu mnogo dalje od teksta, a onda opet druge scene sažimajući u samo jednom kadru tako da se ostvari ikoničnost i – ekonomičnost. Kolorist Miquel Muerto je, već se i po prezimenu vidi, rođen da radi ovakav strip i njegov kolor preko Dell’Ederinih oštrih tuševa je čudesna igra atmosfera sa plavičastim i tamnim prelivima noćnih scena, žutom svetlošću dana i crveno-crnim kontrastima za užasne, visceralne scene pokolja i akcije.

Something is Killing the Children je naprosto izuzetno siguran, majstorski napravljen žanrovski strip kome jeste ove godine izmakao Ajzner za najboji novi serijal ali koji je, izlazeći od prošle jeseni, doneo neobično moćnu dimenziju periodu epidemije koji trenutno živimo. Druga priča u serijalu trenutno je pred raspletom i slagao bih kada bih rekao da nisam NEVEROVATNO uzbuđen. Tynion, Dell’Edera i kolege imaju u rukama izuzetan materijal sa potencijalom da ga, čini se, razvijaju još barem nekoliko godina. Uključite se dok su još pri početku.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 52.353
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3041 on: 11-09-2020, 15:52:47 »
Teško je poverovati ali, 2020. godina je a ja sada po prvi put pišem o stripu Zandera Cannona, Kaijumax. A u sred smo pete sezone od šest originalno predviđenih. Kaijumax je još od 2016. godine strip o kome pričaju svi ljudi od ukusa a glavni razlog što do sada nisam pisao, pored toga da sam ovo ljubomorno čuvao kao kakvu slatku tajnu, je to da sam čekao da vidim da li će tokom novih sezona strip pokazati da ima nekakav metazaplet čije će razrešenje biti servirano u šestoj, poslednjoj sezoni, barem po originalnom planu autora. 
 
Sasvim moguće da hoće, ali za sada Kaijumax je više kolekcija priča u jednom izvanredno zanimljivom univerzumu nego čvrst narativ sa jasnim lukom zapleta i raspleta koji pratimo tokom pet godina. Činjenicu da i sa prilično labavim „glavnim“ tokom narativa Kaijumax izvrsno funkcioniše strip ima da zahvali ne samo tom izvanredno zanimljivom univerzumu već i velikoj autorovoj spretnosti da nam proda svet i likove koji u prvom trenutku izgledaju kao da su dobri samo za jedan solidan vic, te da nam uz njih proda i momente vrlo umešno plasiranog socijalnog komentara pa i autentične ljudske drame.
 

Cannon je čovek koga, sem po Kaijumax, istorija uglavnom pamti kao saradnika Alana Moorea i Genea Haa na izvrsnom ABC-jevom erijalu Top 10 sa prelaska milenijuma u milenijum u kome je klasičan „pandurski“ strip o doživljajima pripadnika jedne policijske stanice savršeno doveden u domen visokog koncepta time što su svi likovi – od policajaca, preko prestupnika, pa do običnih građana – imali različite supermoći. Moore, Ha i Cannon su ovim sebi napravili prostor za sjajnu satiru a Cannon, čiji je zadatak uglavnom bio da radi lejaut preko koga je Ha crtao detalje, je objasnio da mu je Top 10 i poslužio kao glavna inspiracija za Kaijumax, sa svojim spojem apsurdnog i žanrovski realističnog, a što je u kompletu tvorilo finu satiru. Konkretno, pojavljivanje „realističnog“ lika Godzille u Top 10 koji se žali na mlada čudovišta koja samo duvaju i ne zanima ih alkohol je bio zametak iz koga će izrasti Kaijumax.
 
Cannon je imao i nešto sreće – u tome da je Oni Press, firma posvećena „pravom mejnstrimu“ u stripovima* izdavački stala iza jednog naoko sasvim šaljivog koncepta, ali i tome da je Kaijumax sasvim uspešno preživeo spajanje Oni Pressa i Lion Forgea u Polarity, bez značajnih promena u produkcijskim uslovima ili ritmu izlaženja.*dakle, firma koja smatra da je činjenica da su mejnstrim stripovi u SAD oni superherojskog žanra – anomalija 
 
Kažem „sreće“ ali Cannon je sa ovim stripom u velikoj meri kovač sopstvene sreće. Kao kompletan autor (sem pomoći koju mu pruža Jason Fischer na kolorisanju), Cannon je ne samo kreator jednog fascinantnog stripovskog sveta, već i isključivi crtač, scenarista i leterer serijala koji godinama ne izgleda kao ijedan drugi na tržištu i pleni izrazitim identitetom i karakterom.
 
Glavni „trik“, ili ako hoćete „gimik“ Kaijumax je spoj dve naizgled sasvim nespojive žanrovske matrice: zatvorskog fima (ili, radije, televizijske serije poput Prison Break ili OZ, koji je po autorovim rečima dao dobar deo rane inspiracije za strip) i japanskog Kaiđu filma/ televizijske serije, dakle, žanra u kome džinovska, često temataska čudovišta dolaze u kontakt sa „normalnom“ ljudskom civilizacijom i nastaje lom. Sam termin Kaijumax je spoj reči „kaiđu“ koja označava čudovišta i „supermax“ koji označava specijalni zatvor pa se i osnovna koncepcija stripa može sasvim lagodno spakovati u jednu jedinu rečenicu: Kaijumax je strip o ostrvu u Tihom okeanu koje je pretvoreno u specijalni zatvor za čudovišta.
 

Nešto što, kako rekosmo, deluje kao solidna priprema za vic koji će nas obradovati duhovitim pančlajnom do sada je, u pet godina trajanja, izguralo dvadesetosam epizoda izuzetno interesantnog i fantastično karakternog strip-rada koji je uspeo da ne izgubi svoju parodijsku svežinu i satiričnu oštricu ali i da nam ponudi već pominjani socijalni komentar i dramu bez upadanja u dnevnopolitičke igrarije. Cannon je ovde pronašao neku vrstu zlatne žile i mada je konzistentni uspeh Kaijumax  svakako baziran na toj šašavoj, vickastoj premisi, on je bez i najmanje sumnje u prvom redu rezultat atutorovog krvavog rada a koji, opet, sam Cannon u nekim pisanijima u mesečnim sveskama objašnjava do najsitnijih detalja, ne samo nudeći početnicima izuzetno korisne uvide u to kako izgleda rad profesionalnog strip-autora, već i jasno komunicirajući strast koja ga nosi kroz ovu avanturu.
 
Naravno, ljubav prema kaiđu filmovima i super sentai/ tokutatsu serijama (i njihovom krosoveru) nije danas nekakva egzotična ideja za zapadnjake, ali Cannon je uspeo da pronađe izuzetno dobru ravnotežu između kreativnog korišćenja te svoje ljubavi za pisanje i crtanje izuzetno upečatljivih likova i zapleta prepunih referenci i naklona izvornom materijalu, i jednog skoro agnostičkog pristupa žanru u kome se ne poštuje ni jedno od „zadatih“ pravila i izvorni materijal se tretira kao glina koju spretni majstor može da oblikuje po svojoj volji.
 
Cannon i sam kaže da sebe ne smatra dubinskim poznavaocem kaiđu problematike i da čitalac koji sve reference prepoznaje odmah i na prvu loptu zapravo poznaje žanr daleko bolje od njega koji je do mnogih od referenci došao čitanjem raznih wikija i knjiga. Možda ključno, iako je Godzilla – s dobrim razlogom – praktično simbol kaiđu žanra i prva asocijacija najvećem broju zapadnjaka i istočnjaka kada se o ovom žanru priča, Cannon je više puta insistirao da je zapravo osnovna tonalna i filozofska podloga za produženi rad na Kaijumax ne Tohov Godzilla serijal već Tsuburayin Ultraman, dakle tokutatsu serijal koji je spojio super sentai i kaiju ideje u jedan spektakl akcije i mašte, uglavnom nezainteresovan za čvrsti kontinuitet i zacrtani „lore“.
 
Ovo se jako oseća u Kaijumax ne samo u tome kako su prominentni ljudski likovi svi redom zatvorski stražari koji koriste specijalna „odela“ nalik Ultramanovom kostimu, a koja ih čine kadrim da se bore sa čudovištima veličine desetospratnice na ravnoj nozi*, već i time da Cannon izvanredno uspešno koristi tehniku sugestije bez mnogo dubinskog objašnjavanja da nam oslika jedan apsurdistički, nemogući univerzum tako da ga odmah „razumemo“ i da ne postavljamo mnogo pitanja tipa „ a kako ovo“ i „a zašto ovako“, dok nam je pažnja okupirana zatvorskim (ljudskim) dramama što se razvijaju između inteligentnih robota zavetovanih religiji pacifizma, planina koje manipulišu ljudskom voljom, džinovskih guštera navučenih na sisanje struje iz dalekovoda, jednoroga koji svojim rogom prave drugim robijašima tetovaže što daju i psihodelične halucinacije, intergalaktičkih dilera radioaktivnih izotopa koji se u zatvoru koriste kao narkotici, korumpiranih čuvara koji ne izlaze iz svojih kostima, trudnih ženskih robota...
*i da, videćemo kasnije, začnu život u seksualnom odnosu sa robotom
 
 
 
Kaijumax je svoj glas našao veoma rano u prvoj sezoni prikazujući populaciju zatvora kao ne puki materijal za smeh i parodiju već kao duboko tribalizovanu zajednicu, razdeljenu po ideološkim i, hm, etničkim, možda čak rasnim linijama, sa J-pop likovima čija porekla možemo naći u japanskoj popularnoj kulturi sa jedne strane, Kriptidima koji su mahom poreklom iz zapadnjačkih mitova (morske zmije, zmajevi, krakeni...), mehaničkim konstruktima... Ove grupe u zatvoru sve odreda imaju svoju hijerarhiju i određene rituale i mada Kaijumax nikada ne prestaje da bude duhovit strip, on ostavlja i utisak jake naturalističnosti sa bizarnim čudovištima koja sva odreda koriste zatvorski sleng, udružuju se u ekipe, prete jedna drugima, prave dilove, bore se za premoć, ucenjuju jedna druge, komuniciraju sa spoljnim svetom kako bi došla do narkotika ili bilo čega što će im dati ikakvu prednost u mikrozajednici koju na okupu drži samo šačica posebno obučenih i opremljenih čuvara.
 
Kaijumax svoj ton postiže, kako i Cannon sam kaže, time što prikazuje sistem koga više zanima sprovođenje pravila nego zaštita pravde pa i sam upravnik zatvora, Kang, ratni veteran i čovek sa interesantnom karakterizacijom u kojoj se mešaju korumpiranost i jedna suštinska čestitost, vrlo jasno svojim zaposlenima kaže da zatvorenike u zatvoru u svakom trenutku drži samo iluzija da su slabiji i razdeljenost po rasnim i kulturološkim linijama. „Ako bi se oni udružili protiv nas“, kaže on u jednom momentu, „Ne bismo imali nikakve šanse da ih ovde zadržimo“.
 
Otud je veliki deo šarma ovog stripa upravo u pokazivanju karaktera likova koji pripadaju različitim grupama ali imaju i svoje distinktne ličnosti koje neretko idu nasuprot psihologiji mase. Neki od likova ovde samo žele da budu uz skut lokalnog siledžije a neki, opet, samo žele svoj mirni kutak u zatvoru, da hrane ajkule-ljubimce ili da šišaju druge kaiđue koristeći iščupanu genrator-vetrenjaču kao trimer.
 
Zatvorenici, ali i kaiđui na uslovnoj slobodi koje povremeno pratimo u ovom stripu, pričaju duhovitim ali veoma autentičnim slengom koji, naravno, gradi deo svoje osnove koristeći žargon različitih entičkih i drugih društvenih grupa u SAD i kombinujući ga sa neverovatno prirodnom aproprijacijom žargona ljubitelja kaiđu i tokutatsu produkcije. Čudovišta otud uspevaju da deluju kao jasne parodije na „zatvorsku“  estetiku, sa jasnim analogijama onoga kako Afroamerikanci ili Latino zatvorenici u serijama govore jedni sa drugima, a da to opet ne ispadne ni eksploatativno niti jeftino i podsmešljivo. Sam Cannon je na pitanje o tome kako izlazi na kraj sa aveti kulturne aproprijacije odgovorio da je vrlo svestan u kakvu duboku vodu je zagazio kao strejt beli muškarac koji za strip o fantazijskim čudovištima – dobrim delom iz tuđih kultura – koristi analoge slenga američkih etničkih manjina da kreira nekakvu društvenu kritiku, ali da se nada da ga spasava njegov napor da se ne prave poređenja jedan na jedan niti direktna „prepisivanja“ iz stvarnosti.
 
Za moj račun ovo je vrlo uspešno i Cannon postiže izuzetan parodijski nivo time što čudovišta sama sebe tematizuju i mitologizuju paralelno koristeći tehnike američkih gangstera ali i reference na kaiđu pop-kulturu. Čudovišta tako koriste reč „mon“ onako kako bi u Americi koristili reč „man“ kada se oslovljavaju, a neretko jedni za druge govore „my lizza“, bez obzira da li su zaista gušterske tematike ili ne, a možda najzabavnije je kako se jedni drugima obraćaju sa „megafauna“. Bog je ovde „Goj“, fucking je „redking“ i tako dalje, a Cannon ide veoma duboko u oslikavanju jedne suštinski getoizirane, marginalizovane kulture pokazujući nam tipične gangsterske gestove i znakove, pa i dajući nam masivne količine rep-stihova koji uspevaju da istovremeno budu i parodija ali da imaju i taj ukus autentične reprazent i battle glume.
 
 

 
 
 
Ova autentičnost preslikava se i na ostale elemente prikazivanja života u i izvan zatvora sa vrlo jasnim i dobro odmerenim prikazivanjem da „čudovišta“ svoj status prestupnika i otpadnika od zakona duguju ili odrastanju, ili pripadanju drugoj kulturi, nedostatku obrazovanja koji bi im omogućio prilagođavanje mejnstrim kulturnom modelu itd. Ovo je vrlo tipično bela, liberalna vizura iz koje se gleda na marginalizovanost manjina ali Cannon uspeva da je plasira bez paternalističkog opterećenja, prikazujući nam dinamiku odnosa među samim čudovištima vrlo žanrovski realistično, oslikavajući njihove životne izbore kao često loše i po njih fatalne ali bez pridikovanja, kritike ili ponižavajućeg sažaljenja, uvek uspevajući da kaiđu estetiku upsosli na najbolji način da se izbegnu patetičnost ili eksploatacija.
 
Ovo pomaže da se i neke zaista teške teme provuku bez frikcije – pa tako različiti karakterni lukovi tokom razlilčitih sezona pokazuju porodično nasilje, dečiju prostituciju, rasnu diskriminaciju (i to u priči o kaiđuu koji je na uslovnoj slobodi i kao jedan od njenih uslova mora da ima posao i aktivno radi na svojoj socijalizaciji sa ljudima), te uobičajene zatvorske epizode sa korumpiranim stražarima koji šuruju sa mafijom, sa zatvorskom doktorkom koja ima najplemenitiju nameru da leči čudovišta ali se zaljubi u harizmatičnog psihopatu na odsluženju itd.
 
Cannon sve ovo crta sa takvim karakterom da je Kaijumax uprkos svojoj jasnoj, manifestnoj farsičnosti istovremeno izuzetno „stvaran“ strip. Kada su ljudi u kadru – a što je srazmerno retko – podsetimo se zapravo njegove farsičnosti jer Cannon ljudske likove – mahom azijskog porekla – crta u jednom skoro pa superdeformisanom stilu, sa velikim glavama i manjim telima, kako bi nas podsetio na suštinski infantilne (u nimalo negativnom smislu) korene velikog dela popularne kulture koju koristi za preldožak. No, većina ljudskih likova većinu vremena provodi u odelima i oklopima koji su dizajnirani po Ultraman, Kamen Rider i  Voltron uzorima i, paradoksalno, Cannon postiže da veliki, nezgrapni i nominalno bezizražajni oklopi budu ekspresivniji od običnih ljudskih figura.
 
Ovo sve još više važi za same kaiđue koji, kako sam već nekoliko puta rekao, imaju fantastičnu količinu karaktera. Cannon je apsolutni majstor izražajnosti i uspeva da svoje groteskne, karikirane džinovske guštere, kamene monstrume, pokemone (u petoj sezoni) i druge kaiđue ne samo humanizuje već učini istinski dubokim, ubedljivim karakternim „glumcima“. Electrogor je recimo izvanredno ubedljiv kao uplašeni, očajni otac dvoje dece koja su ostala da se staraju sama o sebi kada je on uhapšen i odveden u zatvor, Zonn je snalažljivi, opasni karijerni gangster koji i u zatvoru nalazi razlog da se samozadovoljno smeška i preokreće svaku situaciju u svoju korist, Stvorenje iz Đavoljeg potoka je džinovska koza koja ide na dve noge i pokušava da prevaziđe traumu odrastanja u porodici gde je majka pristojna, pobožna žena a otac sam Satana itd. Čitava treća sezona prati događaje u ženskom krilu zatvora i Cannon ovde uspeva da nam podari gomilu fantastično osmišljenih ženskih likova koji nemaju ni trunku uobičajene stripovske eksploatacije, ni trunku „muškog pogleda“ i koje su time značajno životniji od stripovskog proseka, dok nas provodi kroz priču o trudnoći i porođaju predstavljenim grafički ubedljivo i dramatično a da opet nema ni govora o nekakvom pornografskom prikazivanju.
 
 

 

 
Kaijumax pritom ima jedan od najčistijih lejauta u savremenom stripu, sa urednim, pravilnim kadrovima, jasnim, disciplinovanim linijama, minimumom potrebnih detalja i svetlim, živim kolorom. Cannon ne koristi „napredne“ pripovedne tehnike sa ispadanjem iz kadrova ili poigravanjem formatom (mada ima momente kada oblačići sa tekstom ne mogu da se vide čitavi u kadru jer likovi, zbog intenzivne unutarnje drame ne čuju dobro druge likove koji pričaju) i njegov pripovedni postupak je besprekorno odmeren i elegantan u odabranom, disciplinovanom pristupu, oslanjajući se na tajming i dinamiku prelaska oka preko stranice, vođenog pažljivo naglašenim detaljima da se postignu dramatični ili, neretko, komični efekti. Pošto Cannon sam radi i letering, i to ručno upisujući tekst u oblačiće, ovde imamo onu idealnu sinergiju teksta, crteža i dizajna da dobijemo strip koji je potpuno usklađen sa svojim unutarnjim „ja“, strip u kome je karakter gotovo isto što i priča.
 
Utoliko, iako svaka od sezona priča neku svoju priču, Kaijumax kao celina, za sada nema jedinstven zaplet niti vidimo da se skup od šest planiranih sezona kreće ka nekom jednoznačnom zaključku. Ovo jeste njegova snaga, da ne bude zabune, jer Cannon vrlo svesno i namerno ide na pojedinačne priče i karakterne lukove, stavljajući svoje likove na teška iskušenja i dopuštajući im da se menjaju (ili, eh, lome) a da generalna postavka zapravo ne mora da se menja. Ovo uostalom, po prirodi stvari nije strip u kome likovi mogu da menjaju mesto na kojem se radnja dešava, a priroda zatvorskog okruženja je u tome da se stvari iz dana u dan, meseca u mesec i godine u godinu – ne menjaju. Cannon vrlo spretno barata likovima koji su izvan zatvora ali su za njega vezani organskim vezama, da nam ipak podari pogled i u širi svet, ne samo naučnofantastičnu Zemlju koja je očigledno ova naša Zemlja ali u jednoj paralelnoj istoriji, već i da ode dalje, u svemir, iz koga neka od čudovišta kanonski i dolaze, i prikaže nam deliće šireg, kosmičkog konteksta u kome sve ovo postoji.
 
 

 

 
Čudo nije da je Kaijumax jedan od najboljih stripova koji izlaze u Americi poslednjih pola decenije već u tome da do sada niko nije snimio film ili seriju po motivima ovog stripa. Autor pominje da su se nekakvi pregovori dogodili ali konkretnih vesti još uvek nema.
 
„Da li je Kaijumax strip za mene“, pitate se sada, „čak iako nisam poznavalac Toho produkcije i ne znam ništa o Ultramanu?“ Svakako, Kaijumax će biti zabavan onima koji prepoznaju aluzije na različite verzije Godzille i proširene menažerije što uz Godzillu ide u Toho univerzumu, onima koji su gledali Ultramana i odrastali uz Kamen Ridera i Voltrona, ali Kaijumax je strip koji sav taj kaiju/ tokutatsu sloj koristi kao ukras da bi pričao tvrde a veoma humane priče o najgorim mestima u našem društvu. Poznavanje izvornog materijala nikako nije uslov da bi se u ovom stripu nesputano uživalo a, uostalom kako Cannon uz svaki broj ima i po jedan odlično napisan prikaz nekog klasičnog kaiđu filma, posle pet pročitanih sezona ćete imati vrlo solidnu ideju šta sve možete da pogledate da biste se uputili. Kaijumax je pritom dostupan za zaista skroman novac u lepim kolekcijama a imućniji čitaoci će se obradovati na vest da postoje i deluks kolekcije koje za duplo više para nude i verzije stripova sa obimnim i detaljnim anotacijama. Kako sam već rekao, trenutno smo u drugoj polovini pete sezone a šesta će, ako svet pre toga ne potone u varvarstvo, biti urađena iduće godine – poslednji je trenutak da uskočite na voz za ostrvo monstruma!
 

džin tonik

  • 4
  • 3
  • Posts: 14.514
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3042 on: 13-09-2020, 19:08:14 »
procitao se kao uvod u zanimljivu tematiku i inspiracija marti misterija - longituda nula



klasicni bonelli, klasicni mm nastao bez velike inspiracije, t.j. plagiranjem i sazimanjem sadrzaja izvucenog iz raznih medija. marti prica, prica, prica, te se pred kraj sudara sa radnjom, kako vec cesto zakljucili. no strip ima odredjenu vrijednost koja suvremenoj svjetskoj produkciji uglavnom nedostaje: odlican je poticaj, uvod u zanimljivu pricu. plus, sto vrlo cijenim, nema istaknutih pedera, nema manjina, ugrozenih plemena, nema djecurlije u ulozi profesora, inzinjera, strucnjaka, nema aktualnog mejnstrimskog mentalnog gang-banga. odlicni karakteri koji poludili prirodno, kroz godine, rad i iskustvo, nekonvencionalni i karakteristicni na uvjerljiv nacin, sve bez klinacke poze.

sazeto, strip sazima nekoliko teorija zavjere oko juznog pola, nacisticke baze, nlo-a, tehnologije, tehnomagije, magije, thule, ahnenerbe, njemacke ekspedicije, u 530, neuschwabenland, americke operacije, britanske, itd. mnogo hrd sf-a, ponesto matematike, 11 dimenzija, operaciju highjump, itd. i solidan je uvod za koje opusteno vece uz istrazivanje, gdje se nadovezuju: spomenute teorije zavjere, pa ruski dokumentarac koji hrani zavjere, pa ozbiljni peer-reviewed (!) esej koji teorije zavjere argumentirano rasclanjuje, pa kontra-argumenti, mnogo na odlicnoj, akademskoj cak, razini. 

ako vas slicno istrazivanje moze zabaviti koje vece, preporuka. ovo je vrlo zahvalna tema, manite piramide, usput pratim istrazivanje onih kanala koje traje vec tridesetak godina i u medjuvremenu bih postrijeljao sve arheologe i odgovorne, piramide porushio (upuceni znaju o cemu pricam, za one sa jeftinijim ulaznicama: national geographic i lajf-prijenos). hocu reci, na piramide je zasjela klasicna akademska zajednica (kao i na pedere): od niceg se stvara znanost, postavi prica i cliffhanger, te desetljecima jasi na istom. showbiz. juzni pol mnogo je zahvalniji.

džin tonik

  • 4
  • 3
  • Posts: 14.514
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3043 on: 13-09-2020, 20:33:24 »
procitao se last of the atlases, 12 svescica, serijal u toku.



prilicno neobican serijal. u prvom redu obradjuje novo normalno, u ovih 12 svescica utkano je bezbroj klasike kojoj svakodnevno izlozeni i s te strane ne bi bio zanimljiv. sto ga cini posebnim: kolicina elemenata koji integrirani, te spoj istih.
tu je u prvom redu alternativna povijest alzira, francuske, a sadrzi: razne bande, albansku mafiju, robotiku, ilegalnu kocku, probleme migracija, trgovinu ljudima, globalizam, informatiku, feminizam, klimatske promjene, problematiku zbrinjavanja otpada, indiju, arapske zemlje, politiku, europu. mislim da sam s ovim obuhvatio 20%.

tesko je strip pripisati odredjenom zanreu, radnja, iako uglavnom naivna i u skladu novog normalnog, prati vrlo suvislu liniju, a u ovom trenutku bih pomislio da ulazi i u superherojski strip. naginjem pomisli da ulazi u superherojski strip, jer odlicno karakterizirani akteri novog normalnog prelaze u nadrastanje sebe na neki nenametljivi nacin, ali ipak naivni, koji realnu snagu crpi iz necijeg minulog rada. trenutno prelazi u neku vrstu farscape-a na japanski.

solidan pokusaj ulaska europske skole na americko trziste bez gubitka osnovne karakteristike, odredjene dubine, iako i ovom prilikom autori zahvaljuju bezbroj suradnika za 8 godina rada, sto je pretjerano, moglo je i za 8 tjedana. uglavnom vrijedi ispratiti, tu je u biti i torpedo. farscape, torpedo, svasta, nindza kornjace, transformersi i trudna batwoman (ali bez photoshopa).


džin tonik

  • 4
  • 3
  • Posts: 14.514
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3044 on: 13-09-2020, 21:02:13 »