Author Topic: Strip album koji upravo citam  (Read 610226 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 53.547
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3150 on: 06-04-2021, 06:37:20 »
Die je naziv prvog velikog strip-projekta u koji je Kieron Gillen uleteo nakon završetka The Wicked + The Divine (aka WicDiv) pre nešto više od dve godine. U odnosu na WicDiv koji je trajao pola decenije i imao ogroman ansambl likova, Die je srazmerno skromnije preduzeće – do sada je izašlo petnaest brojeva i plan je da se serijal okonča, privođenjem svoje, takođe srazmerno jednostavnije priče, kraju, sa dvadesetim brojem kasnije ove godine. Ali Die je i demonstracija evolucije Kierona Gillena kao konceptualiste, mislioca i pripovedača, toliko nabijena slojevima, referencama i dijalogom sa kulturom i pop-kulturom da je u pitanju jedan jednako impresivan a dodao bih i naporniji i svakako za raspakivanje teži paket, bez obzira na manji broj likova i manje kompleksno pripovedanje.



Crtačica na Die je Stephanie Hans, sjajna ilustratorka koju je Kieron upoznao dok je radio za Marvel. Hansova je uradila nekoliko naslovnih strana za Jorney into Mystery dok ga je on pisao, a zatim i bila crtač na poslednjoj epizodi ovog serijala, i, impresioniran njenim raskošnim ilustratorskim stilom, čovek je uspeo da je nagovori da sa Die uleti u svoju prvu avanturu crtanja tekućeg serijala. Die je Imageov strip pa ima nešto relaksiraniji tempo izlaženja od grajnda koji vas čeka kada radite tekuće serijale za Marvel, no Hansova je svakako sa dosadašnjih petnaest brojeva opravdala poverenje i kreirala vrlo distinktan vizuelni kartakter serijala, pružila osobenu atmosferu i pripovedački pristup koji se vrlo dobro uklapa uz Kieronov tradicionalno raspisani, intelektualizovani rukopis.

Gillen je poslednjih godina osetno smanjio svoj rad za Marvel i trenutno tamo radi samo miniserijal Eternals sa Esadom Ribićem, što je, pretpostavljam, indikator njegovog uspeha sa creator owned stripovima poput WicDiv ili Uber, a sada i Die (kao i Once and Future na BOOM!-u) – ali i indikator njegovog ugleda u američkoj strip-industriji gde mu se poverava nastavljanje opusa koji je kreirao sam Jack Kirby u svojoj najuzvišenijoj fazi, a gde se i rad Neila Gaimana na nastavljanju Kirbyja uglavnom smatra nedovoljno dobrim. Kieron je čovek koji je fasciniran mitologijama, „zvaničnim“ ali i spontano nastalim, pop-mitologijama, nije li, uostalom i sam Uber na kraju imao vrlo mitološku, vrlo klasičnu postavku o ratovima koje ljudi na zemlji vode uz pomoć praktično mitoloških bića kojima su podarili nezamislivu moć? Ali Kieron je i gejmer, neko ko je, pre nego što je napravio karijeru od overthinkovanja superheroja i drugih strip-koncepata, imao karijeru overthinkovanja igara. U tom smislu, Die je strip koji bi napisao AI hranjen Kieronovim stripovima iz poslednjih deset godina, ali i koji je emanacija decenijskih Gillenovih interesovanja i pronalaženja moderne mitologije u oblastima koje ne bismo smatrali „religijom“ a neki čak ni „kulturom“.

Kieronova poluironična brza deskripcija za Die je „gotski Jumanji“ i mada to deluje kao uparivanje reči koje nikada nije smelo da se desi, zapravo je u pitanju i prilično dobro sažimanje onoga što Die nudi: ideju da igre na tabli nekako mogu da postanu „stvarne“, a onda ispitivanje postupaka likova koji su se zatekli u toj „starvnoj“ igri sa svim sumornim aspektima krize srednjih godina i ispromašivanih životnih karijera – i života uopšte – kakve bi Joy Division danas snimali da se Ian Curtis nije na vreme spasao ove proklete zemaljske bede.

Nazvati Die „postmodernim“ stripom je svakako preskromno jer ovde broj nivoa referenci koje se istražuju, nadgrađuju jedna na drugu i tvore sasvim individualne slojeve narativa daleko prevazilazi prosto citiranje uz prenaglašeno namigivanje i gurkanje u rebra, kako je postmoderna ponekad shvatana u popularnoj kulturi. Die je rad koji pokušava – i u priličnoj meri uspeva – da bude i dekonstruktivistička analiza nekih značajnih elemenata moderne popularne kulture (ili naprosto – kulture) ali i da sasvim zaljubljeno protrči počasni krug kroz te značajne elemente i opšta mesta, pružajući manje dekonstruktuivno nastrojenom čitaocu jednu punokrvnu pustolovinu istovremeno dok se sam koncept te pustolovine sagledava sa raznih strana – istorijske, mehaničke, simboličke.



U Kieronovim creator-owned radovima, pogotovou onim najboljim, se jako primećuju refleksije na njegov sopstveni život, pseudoautobiografske crtice koje te stripove čine ubedljivijim i stvarnijim iako se zapravo bave veoma čudnovatim, fantazijskim narativima. U Phonogramu i WicDiv ovo je prevashodno bila pop-muzika, a sa Die je, kako i naslov sugeriše, u pitanju mladalačka istorija igranja fantazijskih igara na tabli. Roleplaying kao hobi, ali i socijalni medijum, pa onda i osobena kultura unutar šireg konteksta popularne kulture je od sedamdesetih godina prošlog veka na zdravim i jakim nogama, a može se argumentovati da je svoje vrhunce doživeo osamdesetih i ranih devedesetih. Kasnije su video-igre preuzele jedan deo ove populacije, prevashodno na ime toga da je tehnologija uznapredovala u dovoljnoj meri da se socijalna komponenta igranja može dispergovati na površinu čitave planete kada je to potrebno, ali stoni RPG-ovi su i danas u solidnoj formi o čemu na kraju krajeva svedoči i to da je jedna od najvećih video-igara u ovoj polusezoni adaptacija izdržljive i popularne stone igre Cyberpunk nastale krajem osamdesetih godina prošlog veka.

U skladu sa tim, Die i kreće sa flešbekom na događaje iz 1991. godine u prvoj epizodi, pokazujući grupu mladih Britanaca koja se okuplja na šesnaesti rođendan jednog od njih i, umesto da se leše od alkohola ili igraju masne fote, tinejdžeri igraju posebnu RPG kampanju koju je od temelja do krova – uključujući sisteme, pravila, klase, svet, pa čak i same kockice – dizajnirao slavljenik. Ovo je uokvirujući kontekst za čitav strip, pokazujući igre na tabli kao ne puku „pasivnu“ zabavu u kojoj konzument troši nešto što je spravio neko talentovaniji i kreativniji od njega, već kao medijum mašte i kreativnosti, ali i sasvim primenjenih veština koje podrazumevaju poznavanje sistema i razumevanje međuzavisnosti njihovih delova.

Tridesetak godina kasnije, petoro od ovo šestoro klinaca više nisu klinci već odrasli, sredovečni ljudi sa porodicama i karijerama. Da to uglavnom nisu srećne porodice i uspešne karijere – iako je jedan od njih popularni pisac fantazijskih romana, jedan profesor na univerzitetu, a jedna od dve žene, bogami, radi kao programer video-igara – diktira već i činjenica da su ova deca odrasla deleći strašnu tajnu.

Sve to zvuči vrlo stivenkingovski – šestoro tinejdžera nestaje na dve godine i onda se petoro ponovo pojavljuje, bez dobrog objašnjenja gde su bili i zašto jednoj od njih fali ruka, ali decenije koje slede prekrivaju pokrovom običnosti taj jedan fantastični i traumatični događaj iz mladosti – ali Die zapravo samo koristi ovaj zgodni literarni predložak da uđe u narativ koji je istovremeno i intelektualniji (da ne kažem esejističkiji) od bilo čega što je King napisao, ali i više nerdovski. Posle trideset godina, petoro povratnika u stvarni svet, ponovo moraju da napuste svoje (disfunkcionalne) porodice i (polupane) karijere jer su ponovo, protiv svoje volje, uvučeni u IGRU.

Mislim, bukvalno, petoro sada odraslih ljudi pojavljuju se u svetu igre koju je pre tri decenije dizajnirao njihov šesti prijatelj, ponovo ulazeći u tela i ličnosti likova koje su tada igrali. Šesti prijatelj, koji je i tada bio Dungeon Master, dakle, koordinator igranja, ali i autor pravila, a koji nije napustio igru onda kada je ostalih petoro uspelo da se vrati u stvarni svet, sada je neka vrsta poluboga, tiranskog gospodara sveta koji se zapravo i sam zove Die, i ako žele da se ponovo vrate kući, naši junaci moraće da smisle kako da izađu na kraj sa njim.



Da je Die „normalan“ fentezi strip, ovo bi bio jedan sasvim klišeiziran mada primamljiv zaplet. Ali Die je dekonstrukcija klišea i tropa – već sam naslov se, očigledno, odnosi na „kockicu“, dakle reč kojom se u Engleskom jeziku obeležava jedna od kockica koje se koriste za igranje igara na tabli, ali istovremeno predstavlja jasnu referencu na pretnju koja postoji u fantazijskom svetu.

Svet Die-a je, kako i očekujete, splet neprebrojnih gejming i fentezi motiva i klišea, fantastična domaja u kojoj imate i elfe i patuljke, ali i „tehnološkije“ sile kao što su „Večna Prusija“ i „Mala Engleska“ uhvaćene u decenijskom konfliktu u kome se ne nazire pobednik. „Naši“ likovi su jedini „pravi“ ljudi u multinacionalnoj, multikulturalnoj sredini gde su svi ostali, praktično, konstrukti nastali obrađivanjem arhetipova fantazijske literature i gejmerske tradicije i Die je, treba to naglasiti, manje Jumanji, a zapravo više Zelaznijev „Gospodar svetlosti“, sa protagonistima koji, zahvaljujući karakteristikama svojih likova imaju praktično natprirodne sposobnosti čak i u ovako fantastičnom kontekstu.

No, odlika igara je da – iako neke od njih imaju narative – sve imaju sisteme i ti sistemi važe za sve igrače, pa Kieron ovde pravi jasnu razdelnicu između „običnog“ fentezija i gejming fantastike. Činjenica da su likovi koje igrači „igraju“ kreirani u zaista egzotičnim klasama što su impresivno dovitljive varijacije na D’n’D standarde pomaže da Die dobije jedan zanimljiv, dovoljno kompleksan narativ što umešno spaja fantastičku epiku i jednu zreliju „realopolitku“ mesta koje može da postoji samo u mašti, sa isprepletanim interesima bogova, različitih rasa i nacija koje naseljavaju Die, ali, a što je problematičnije, sa, pokazuje se, i suprotstavljenim, ili makar nekompatibilnim prioritetima svakog od „ljudskih“ likova. Tako priča o tome da petoro prijatelja moraju da poraze šestog, bivšeg prjatelja, da bi se vratili u svoj svet, vrlo brzo postaje nešto drugo, sa likovima koji vuku u svoje strane, imaju svoje agende i svetom koji se, bez obzira što se očigledno radi o kolekciji tropa, pokazuje kao politički složeniji nego što bismo se nadali.

Ovde Kieron radi neke vrlo zanimljive stvari – ako je ekonomija skup pravila po kojima igra „stvarni svet“, dakle, neka vrsta mehanike „naše Zemlje“, onda je skup pravila koje je izmaštao šesti ortak ove ekipe, mehanika po kojoj funkcioniše Die. Pričamo o ekonomiji duha i emocija, naravno, emanacijama ne samo duha i emocija samog kreatora pravila već i igrača koji su sa njim igrali originalnu kampanju i povratak u Die tridesetak godina nakon odlaska između ostalog suočava protagoniste sa posledicama ne samo njihovih postupaka već samih svetonazora koje su imali kao tinejdžeri a koji su sada svi deo istorije, mitologije i realnosti ovog sveta.

No, Gillen svoju igru igra na nekoliko ravni i mada je gejming ravan veoma bitna, ona nije i jedino bitna. Die se posle nekoliko epizoda otkriva i kao analiza i diskusija utemeljujućih dela popularne kulture – od fantazije i poezije sestara Bronte, preko tolkinovskog mitotvorstva pa do naučnije (i tehnološkije) ukorenjene fantastike H. Dž. Velsa ali i njegovog interesovanja za igre na tabli, pa strip smelo ulazi u višeslojnu eksploraciju svojih tema. Kieron je pomenuo strip-serijal Planetary Warrena Ellisa i Johna Cassadayja kao jednu od, da kažemo, „tehnoloških“ inspiracija za Die, ukazujući kako je Ellisov koncept arheologa pop-kulture bio dobar uokvirujući koncept za strip koji je zatim istraživao korene, položaj i vrednost superherojskog stripa u širem kontekstu moderne popularne kulture, ali rekao bih da ovde ima i odjeka takođe Ellisovog Frankenstein’s Womb sa jednim odlaskom izvan strogih granica fantazije i kombinovanjem ličnosti iz stvarnog sveta sa fikcijom na uverljiv način tako da nam postane jasno zašto su neki izmaštani svetovi postali tako „stvarni“ da su oblikovali današnju kulturu i svetonazor do mere koja ih čini „stvarnijim“ od stvarnog.

A što je čista postmoderna i način da se pričajući o fragmentima opiše i celina.



Naravno, Gillen jeste neko ko u mnogo smislova nastavlja Ellisov rad, ali je i autor koga sada već sa dosta sigurnosti mogu nazvati i mini-me verzijom Granta Morrisona. Ćelavost na stranu, ne govorim ovde samo o radu koji je itenzivno referencijalan i simbolički nastrojen, već i o vrlo posvećenoj eksploraciji medijuma koji, ako sledimo Mekluanovu krilaticu, sam po sebi jeste poruka. Kada je pre par godina Gillen uradio miniserijal o Peteru Cannonu za Dynamite, morrisonovština je prosto emanirala iz ovog stripa, sa vrlo formalnom analizom mnogih elemenata samog medijuma i njegovih pojavnih oblika kroz vreme. Die je u dobroj meri isto to, ali kroz eksploraciju formata i mehanika igara i, kao i dobar deo Morrisonovih radova, ima izraženu esejističku crtu. Gillen je svakao i sam svestan toga da su mu stripovi, čak ne ni samo oni koje radi u creator owned kontekstu, u velikoj meri postali disertacije, postavljanje teza i njihova diskusija i u njima određena „suvoća“ radnje i likova ume da pomalo zabode oko čitaoca. Ovo je svakako, i Morrisonova boljka i u recentnom The Green Lantern Season 2 on se protiv ovoga borio izrazito komprimovanim pripovedanjem i davanjem likovima energičnih, refleksnih, skoro somatskih reakcija na ono što ih okružuje.

Kod Gillena, u Die, stvari ipak stoje nešto drugačije, sa pripovedanjem koje je u mnogo većoj meri posvećeno worldbuildingu (iako sam scenarista naglašava da je napravio značajne napore da se strip ne svede na njega) ali i likovima koji su, pored sve svoje investiranosti u priču, na nekom nivou i dalje svesni da su u „igri“ i da drugi likovi oko njih (igračkim rečnikom rečeno NPC-jevi, non playing characters) nisu „stvarno“ stvarni. Tu dolazi do jedne interesantne filipdikovske tenzije između toga šta jeste a šta nije stvarno, toga da li je život suma iskustava individue ili suma odnosa koje individua ima sa drugim, istim takvim individuama i Die se na jednom nivou trudi da ne zapostavi psihologiju svojih likova iako su oni u ovoj naraciji mnogo više od običnih sredovečnih Britanaca – zaista neka vrsta avatara i polubožanstava čije su motivacije i moći dobrim delom s one strane moći poimanja običnog sveta koji naseljava Die.

S druge strane, naravno, svi oni imaju svoje „glasove“ i sve su to glasovi Kierona Gillena – za njega tipično prekomerno analiziranje svakog motiva i situacije, suvi, ironični humor („zašto biste uzimali metadon ako vam se nudi heroin?“) i opsesivna samorefleksija su deo karakterizacije svakog od likova. Srećom, autor je ovoga svestan pa likovi imaju distinktne ličnosti i istorije ali fakat je da, pogotovo posle WicDiv koji je u velikoj meri počivao na ogromnim razlikama između svojih likova, Die radi u jednom tonalno svedenijem opsegu. No, ima ovde sasvim dovoljno konvencionalno zabavnih dijaloških razmena i replika da se čovek zadovolji na jednom zdravo prizemljenom nivou. 



Takođe, uz sve prethodno navedene istine o tome da je ovo priča koja dekonstruiše mehaniku eskapističke pustolovine dok nam istovremeno daje i samu eskapističku pustolovinu, svakako valja reći da Die nije puka herojska potraga, već mnogo više Amber-olika, da ne kažem igraprestolika sapunska opera u kojoj su odnosi između likova kompleksniji od samog zapleta i smene u lojalnostima i afilijacijama su češće od borbi sa zmajevima.

Kad smo već kod borbi sa zmajevima – Stephanie Hans je urnebesan ilustrator. Doduše, u pogledu tehnike i estetike zaista više ilustrator, čak i slikar nego „običan“ strip-autor. Ovo, svakako, može da ima i svoju negativnu stranu. Već smo mnogo puta rekli da su pripovedanje i karakterizacija za strip-crtača višestruko važniji od „klasične“ ilustratorske/ slikarske tehnike a Hansova, kad pogledate njene crteže, ima ponešto od te slikarske statičnosti u svom stilu. Srećom, ovo nije strašno, čime hoću da kažem da je pripovedanje Hasnove prevashodno solidno. Stilizacije koje su prisutne u samom lejautu jesu povremeno vrlo agresivne sa kadrovima koji beže simetrijama ali uvek je organizacija table na nekom nivou logična i harmonična i Hansova uspeva da istovremeno bude vrlo disciplinovana u naraciji a da ima i taj artistički, razbarušeni energetski naboj.

Naravno, u samom crtežu je ovo potonje veoma naglašeno i ono gde strip ne pruža mnogo na polju karakterizacije sa likovima koji imaju pomalo „lutkast“ izgled, kompenzuje se vrhunskim dizajnom odeće, opreme, enterijera itd. jednom „avatarizacijom“ likova, ali i vrlo ekspresivnim kolornim radom koji često preuzima primat nad crtežom.Hansova sama koloriše svoje radove i ne znam koliko tačno je potrebno da se uradi jedna tabla njenog stripa, ali Die je strip koji se mnogo više ovaploćuje u svetlu, senkama i obrisima, uzvitlanim bojama i blještavim eksplozijama nego u striktnom radu sa linijama i konturama.



Da Gillen danas vrlo ozbiljno razmišlja o stripu kao distinktnom mediju svedoči to da Die ima ne samo urednika (a što nije norma u Imageu) u liku Chrissy Williams, već i Riana Hughesa zaduženog za dizajn. Weć je WicDiv bio strip sa naglašeno dizajniranim vizuelnim identitetom a Die je prosto prirodan medijum za ovako nešto. Konačno letering je ovde ponovo radio Clayton Cowles i njegovi dizajnerski podvizi na kakve nas je navikao sa WicDiv su sada prosto neodvojiv deo Gillenovih gustih, komplikovanih narativa.

Sa Die Kieron Gillen potvrđuje ne samo da je u kreativnom apeksu već i da nastavlja da evoluira kao autor ali i mislilac. Ovo jeste dosta esejistički rad, od toga se ne može pobeći, i sa svojim pomalo turobnim tonom, ne nosi istu vrstu mladalačke energije koju ste voleli u WicDiv (i Phonogram, na kraju krajeva). Ali Die jeste impresivan i intrigantan splet ideja i diskusija, teza i dokaznih postupaka koji se bave našim recentnim i nezvaničnim istorijama kao društva (gikova, ali i društva generalno) sa fascinantnom vizuelnom komponentom. Gillen je sebe uložio za sve pare u ovaj projekat, pročitavši tovar knjiga i usput dizajnirajući i čitavu stonu RPG kampanju, sa sve pravilima i likovima, koja se tokom ovih par godina dalje razvijala i trenutno je u verziji 1.3 (a pristupite joj slobodno ovde), dalje tanjeći granicu između „fikcije“ i „realnosti“, medijuma i poruke, igre i, jelte, života. Die je strip koji, ako ste na bilo koji način deo fantastičarske ili, uopšte, gik kulture, svakako dugujete sebi da pročitate. Prva tri dela su gotova i mogu se nabaviti papirno ili digitalno (izvolite), a finalni počinje sa izlaženjem u Maju. Pa, eto, pripremite se da... umrete? Bacite kockice? Možda je to sve na kraju jedno isto.


ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.734
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3151 on: 06-04-2021, 17:03:11 »
Ja ću samo da zagolicam Vašu maštu - dragi i jedini čitaoče ove teme! - sa naslovnim stranama onoga što čitam, ili ću tek da čitam, ovaj mesec.





Nenadjebivo, zar ne? Možda ću nešto o tome i napisati, uz malo vremena i inspiracije.

Sve ovo su zbirke, a od pojedinačnih svezaka imamo ovo:

"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 53.547
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3152 on: 06-04-2021, 17:40:39 »
Uh  :shock: :shock:
 
 
A ja jedva čekam da izađe malo više Beta Rej Bila, pa da mu se podam.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 53.547
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3153 on: 07-04-2021, 06:27:04 »
Kada je pre oko godinu dana Marvel pokrenuo novi Spider-Woman serijal, glasno sam ovo pozdravio, iz više razloga. Prvi je svakako jer je Spider-Woman kao lik poslednjih godina konačno umanevrisala u dobru poziciju. Poslednji put kada je imala solo-serijal, meni se to veoma svidelo, sa Denisom Hopelessom koji je ne samo uspeo da originalni melanholični ton stripa iz vremena kada ga je pisao veliki Marv Wolfman ublaži i osavremeni, ignorišući veliki deo zastarelih motiva i naplavina kontinuiteta koje su se pojavile u međuvremenu, već i da zaobiđe većinu Bendisovih nepočinstava iz Spider-Woman: Origin i, u dobroj meri ne baveći se komplikovanom pričom o poreklu, pruži nam jedan zabavan, osnažujući strip o nesavršenom liku koji se trudi da bude vredan svojih prijatelja ali i raste i razvija se kao ličnost. Hopeless posle ovoga zapravo nije napisao bolji strip u Marvelu.



Drugi razlog je što je kao kreativni tim za novi Spider-Woman postavljen tandem Karla Pacheco i Pere Pérez. Videti ženu na mestu scenaristkinje nije značajno zato što žene nužno umeju da pišu ženske likove bolje nego muškarci (ako bismo verovali da je ovo pravilo, uskoro bi veliki deo nas zahtevao da o muškarcima pišu samo muškarci i onda nikada više ne bismo imali Gail Simone na Deadpoolu a ko želi da živi u takvom svetu?), već zato što je žena koje pišu superherojske stripove i dalje veoma malo, a to nije zdrava koncepcija za svet koji superheroje danas prihvata na mnogo širem planu nego pre svega deset a pogotovo dvadeset i više godina. Naravno, poslednjih dana sam pisao o Runaways koje piše žena i Deadpoolu koga piše žena i imam utisak da se Marvelu ne daje dovoljno kontinuiranog kredita što neke vrlo bitne serijale (uključujući i Excalibur) rade kontinuirano baš žene. No, u ovom partikularnom slučaju ne samo da je kombinacija jednog vrlo „ženskog“ lika i žene na scenarističkim dužnostima srećno pogođena već je ovo i prvi tekući serijal koga piše Karla Pacheco.

Ljudi sa dužim pamćenjem sećaju se da je Karla godinama bila deo proširene PWOT ekipe, odnosno da je, kao životna saputnica Jayja Pinkertona – čoveka koga većina ljudi pamti kao scenaristu igre Portal 2 – pokazala da je jednako duhovita i kreativna kao i njena (samo nominalno) jača polovina. Njen kasniji rad za Cracked u njegovo zlatno doba uspostavio joj je reputaciju vrsne komičarke i osobe spretne sa rečima tako da sam sa mnogo interesovanja čekao njen propisni strip-debi. Karla jeste pre ovog serijala imala različite stripove za Marvel, ali to su uglavnom bili one-shotovi, godišnjaci i drugi trening-program. Spider-Woman je njeno stvarno vatreno krštenje i strip u kome se jasno vidi sa koliko je strasti scenaristkinja pristupila poslu. Sa druge strane, Pere Pérez je jedan od onih crtača koji su se, sigurno, samo greškom rodili u Evropi jer su očigledno predodređeni da crtaju bučan, akcijom nabijeni superherojski strip.

Imao sam zaista visoka očekivanja od ovog serijala a i nisam bio jedini: prvi broj, kada je izašao prošle godine u Martu, tik pred ozbiljnu ofanzivu aktuelne pandemije, razvalio je u maloprodaji, potukavši i Betmena u borbi za najprodavaniji strip meseca. Iskreno, ni sam nisam bio svestan da toliko ljudi žudi za novim Spider-Woman, ali pretpostavljam da je Hopelessov serijal od pre neku godinu zaista izgradio dobru reputaciju. Ispostavlja se da, kada liku pristupite ozbiljno, date mu i humanost i dubinu i duh i sjajne superherojske moći, pa i novi, kul kostim, publika to prepoznaje.

No, Hopelessov Spider-Woman imao je i dodatne značajne detalje, notabilno dobar ansambl sporednih likova i jednu vrlo feminističku (a opet tako prirodnu i zapravo nimalo „politički“ nametljivu) postavku u kojoj glavna junakinja, Jessica Drew ostaje u drugom stanju – a do danas ne znamo sa kim – nastavlja sa superherojskim i detektivskim poslom do duboko u trudnoći, rađa sina i prolazi kroz sva iskušenja mlade samohrane majke a da to ne umanjuje njenu superherojsku reputaciju.



E, sad, jedna od stvari koje se primete kada uzmete da čitate aktuelni Spider-Woman je da se ova dimenzija stripa ne baš sasvim briše ali potiskuje dosta duboko u pozadinu. Jessica Drew je i dalje majka, svakako, i dalje ima mladog sina koji je još uvek puzava beba (mada pošto mu je majka genetski dobrim delom pauk, njegovo puženje nije ograničeno samo na patos već se odvija i po zidovima i plafonu) o kome se stara Roger Gocking aka Porcupine, Džesikin, pa, recimo, hm partner – ali ne u romantičnom smislu – cimer, ali i neka vrsta muške guvernante koja živi sa njom i zapravo se mnogo više brine o malom Geraldu dok je mama „na terenu“, ali Gerry i Roger se u stripu pojavljuju maltene samo simbolično dok sama Jessica prolazi kroz avanturu što će je prošetati diljem naše planete a onda i odvesti u svemir...

Da budem brutalno iskren: Spider-Woman posle ovih deset brojeva koji zaokružuju prvu priču ne mogu da nazovem zaista dobrim stripom, mada mi je konzistentno zabavan i radujem se svakoj sledećoj epizodi. Ima više razloga za to, a prvi je svakako taj da uspostavljeni odnosi sa likovima koje smo zavoleli ovde bivaju uglavnom ignorisani za račun novih odnosa sa novim likovima koje ne da ne znamo od ranije nego i sada, kada ih upoznamo, nisu baš preterano simpatični. No čak i ako nemate prethodnu investiciju u likove, verujem da ćete već pri kraju prve epizode, najdalje na polovini druge početi da zagledate strip malo pažljivije, podizati obrvu pa se onda vratiti na neku od prvih strana da proverite datum kako biste bili sigurni da niste, greškom, nikako svesnom namerom, uzeli da čitate nešto iz devedesetih godina.

Spider-Woman i jeste, da se mi razumemo, lik u čijoj kreaciji nije bilo nekakvog ozbiljnog planiranja. Za razliku od na primer samo tri godine mlađe Dazzler koja je ipak nastala kako bi se Marvel nakačio na disko-groznicu koja je tresla Ameriku u ono vreme, Spider-Woman je prevashodno kreirana kako bi se sprečilo da neko drugi, dovitljiv i ne mnogo sputan etikom, registruje trejdmark za nešto što bi se zvalo Spider-Woman. Popularnost lika je uhvatila Marvel nespreman pa kad je postalo jasno da bi tekući serijal o ovom liku imao komercijalni potencijal, Marv Wolfman, u to vreme glavni i odgovorni urednik firme, je sam uskočio da ga piše. No, iako je Wolfmanov strip zapravo bio prilično zanimljiv, prevashodno na ime interesantnog glavnog lika i ubitačne trojke na crtežu (Carmine Infantino na olovkama, Tony DeZuniga na tušu i Glyins Wein na koloru), fakat je da se sam lik tokom decenija koje su sledile potucao od nemila do nedraga, bio zamenjen drugom ženom, dobio novo poreklo koje je bilo skoro jednako odvratno kao ono koje mu je namenio tvorac, Archie Goodwin (a mnogo komplikovanije od njega) i da je, čak i posle Hopelessove reastauracije, Jessica uglavnom bila korišćena da popunjava prostor u raznim timovima, sa malo ideja kako napraviti stabilan tekući serijal gde će ona biti u centru.

Pachecova za sada ima ideje ali, kako rekoh, ove ideje su mahom nalik na eXtreme period devedesetih godina. Naravno, nije to sad toliko čudno – novi scenaristi obično pišu superheroje onako kakvi su oni bili kada su oni počeli da ih čitaju a Pachecova je tačno tih godina i njen Spider-Woman je po mnogo karakteristika veoma nalik na nešto što biste zamislili da se događa na obodima Spajdermenove priče iz vremena kataklizmičnog lančanog sudara u slow motionu koji se devedesetih zvao Clone Saga.



Zaista, kada se jednom bude uspostavila istinska demokratija bilo gde na planeti i budemo imali slobodno i ničim manipulisano glasanje, verujem da će kao najgora ideja koju je Marvel ikada imao gotovo plebiscitarno biti identifikovana ideja kloniranja i klonova. Spajdermenu je ovo donelo malo interesantnih momenata i nanelo MNOGO štete a kad se Bendis onomad dočepao Spider-Woman, valjda je pomislio da nije fer da samo Spajdermen pati od viška klonova.

Pachecova se vrlo direktno nastavlja na Bendisovu priču iz Spider-Woman: Origin i umesto jedne simpatično humanizovane i relatabilno dramatične pripovesti kakva smo se nadali da će doći kao nastavak Hopelessovog rada, dobijamo urnebesnu ’90s priču o klonovima, porodici za koju nismo ni znali da postoji, daljim klonovima, retkim paucima, kloniranim dinosaurusima, robotskim HYDRA agentima koji bivaju pregaženi (kloniranim) dinosaurusima i pravim HYDRA agentima koji bivaju izujedani (nekloniranim) retkim paukovima, te o Jessici Drew čiji čitav svet biva okrenut naglavačke a onda i u dobroj meri iscepan na komade dok – sve se udarajući nogama u dupe da izda prijatelje i udruži se sa neprijateljima – protagonistkinja grčevito radi na tome da pobedi štopericu koja otkucava i nekako se dokopa tekućeg mekgafina pre nego što joj naučnomagična hemikalija koja joj daje nikad do tada okušenu snagu, oduzme život.

Aktuelni Spider-Woman je, dakle, ne samo gritty varijacija na neke prilično izlizane a i, zašto ne reći, zastarele motive* sa sve negativcima koji su deca starih negativaca, već su i sam ton stripa, pripovedni postupak i tempo, u velikoj meri nalik na devedesete.

*Mada se zna da se u Marvelu ništa ne baca i da i ideje koje su bile smatrane najgorim u vreme kada su bile originalne, godinama i decenijama kasnije ponovo bivaju ubačene u rotaciju kao da su sa vremenom postale pametnije. Pomenuo sam Clone Sagu koja je bila potpuni karambol kakav se dešava kada marketinško odeljenje ima veći uticaj na izdavača nego uredništvo, i koja je u nezanemarljivoj meri doprinela Marvelovom bankrotu u devedesetima, ali taj isti zaplet je pre desetak godina izvađen iz naftalina, malko olupan o zid da se otpraši pa su Howard Mackie i Tom DeFalco napisali „The Real Clone Saga“ koji je i pored solidnog crteža Todda Naucka samo potvrdio koliko je sve to trebalo ostaviti da počiva u miru...


Hoću reći, Jessica Drew je ovde BESNA i to sve vreme. Ima, naravno, opravdanje za to, ali strip o liku koji bukvalno sva vrata na koja naiđe otvara nogom,* u svim razgovorima koje vodi URLA a u jedno 80% i drži sagovornika za okovratnik i preteći mu diše u lice, o liku koji se tuče sa skoro doslovno svime što se pojavi u kadru, uključujući svoju majku, dvanaestogodišnjeg dečaka, dinosauruse, poslodavca, takav strip hteo-ne hteo deluje kao parodija.

*a kad nema vrata, razbije prozor – već u drugoj epizodi imamo scenu u kojoj ona razvali stakleni spoljni zid kancelarije jednog od likova jer je suviše besna da ide liftom i polomi vrata ko normalna žena, a on posle samo ostavi tu rupetinu na prozoru da stoji jer je i sam svestan da ako dođu stakloresci i naprave malo reda, to samo znači da će Jessica sutra opet da mu polomi staklo...



A baš takav strip imamo. Jessica je ovde non-stop u akciji i imamo gotovo nula procenata njenog „civilnog“ života (a ovde uključujem  i retke scene gde ona i Captain Marvel sede u kafeu), sa radnjom koja ne popušta tempo i ako nismo usred ogromne akcione scene to je zato što se vodi kratak, pretnjama ispunjen razgovor koji će nas uvesti u akcionu scenu ili zato što Jessica spava i ima košmar koji je i sam akciona scena ali sa nadrealističkim prelivom. Ovo je, naravno, prilično riskantno – superherojski čitaoci možda nekim delom MISLE da od stripova žele „sva akcija sve vreme“ pristup ali ovo je ne samo ekspresna karta za monotoniju nego i najčešće dolazi u paru sa vrlo rudimentarnim karakterizacijama, isforsiranim dijalozima i nekvalitetnim zapletom.

Sad, to da ovaj strip ipak nije odron epohalnih dimenzija imamo da zahvalimo u velikoj meri Pérezvom majstorstvu ali i Pachecovu ovde treba pohvaliti za stvari koje očigledno funkcionišu. Konkretno: zaplet je, pa, bezvezan i nakon što se nagomilaju svi mogući klonovi, serumi od kojih ljudi budu jači ali i postanu agresivci što ne znaju da prepoznaju prijatelje, ćerke i sinovi, majke i klonovi koji se pojavljuju čim malo duže trepnete, čoveku bude teško da oseti ozbiljniju emotivnu investiciju u ovu priču. Jessica je svedena na jednodimenzionalan lik pokretan samo očajem a koji se izražava samo agresijom i priča o njoj ni sama nije niti suptilna niti, uopšte, zaista zanimljiva nakon što po peti put vidite šta se sve klonira, ko se sve klonira, sa kakvom se lakoćom svi kloniraju a, eto sad kurca, niko se ne seti da klonira te retke paukove koji su u centru zapleta i oko čije se genetike vrti veliki deo konflikta.

Ali Pachecova uspeva da uprkos svemu tome lik Jessice Drew, tako sveden na bes i očajanje bude, pa, simpatičan. Delimično jer su dijalozi pisani lako, lepršavo, duhovito, bez previše melodramskih uzleta i sa (možda tipičnim) elementima nerdovskog humora po kome je autorka uostalom poznata, delom jer je tempo stripa vrlo dobar sa veoma malo praznog hoda i momentima refleksije koji su kratki i ne opterećuju radnju a da ipak liku daju dragocenu dodatnu dimenziju koja ga malčice produbljuje.

No, Pérez je ovde svakako vrlo važan za to da je su ton i energija Spider-Woman dovoljni da me pridobiju čak i kada zaplet kao da čini sve da me odbije. Ovo je „najprljaviji“ njegov strip koji sam do sada čitao sa lejautom koji prosto eksplodira po tablama i non-stop tučama u kojima se baš ne pazi strogo na anatomsku pravilnost ali Pérez uspeva da ovaj ’90s senzibilitet dopuni savršenim pripovedanjem i dinamičnošću kakve ipak ne nalazimo u radovima proto-Image škole iz te decenije. Pérez sa očiglednim uživanjem postavlja kadrove u komplikovane rasporede po tabli, često varirajući arahnidsku simboliku i uspevajući da oko čitaoca vodi bez greške pravilnim redosledom, potpuno poništavajući potencijalnu konfuziju koji njegove užurbane kompozicije nagoveštavaju. Čak su i jednostavne table, sa, recimo samo dva ili tri kadra, po pravilu uobličene tako da imaju određenu geometrijsku tenziju i Spider-Woman je vizuelno izuzetno dinamičan strip a da jasnoća izlaganja priče ili, već, akcije u akcionim scenama nije žrtvovana.



Na nivou samih kadrova, a rekosmo već da je akcija ovde prisutna jedno 80% vremena, Španac samo na momente prikazuje svoje čiste, lepe konture i kompozicije na kakve nas je navikao u X-Men i uglavnom nam pruža gritty ’90s akciju sa puno otvorenih usta, grimasa, iskrivljenih anatomija. No, opet, ovo nije na uštrb jasnoće, a kada dođe baš do tuča, Pérez nam pruža jedan od najboljih programa u savremenoj superherojštini. Već sam se ovde vajkao kako neki od modernih superherojskih stripova uključuju akcione scene jer to tako mora u ovom žanru ali da se one svode na seriju postera koji su lepi svaki za sebe ali ne tvore stvarni sekvencijalni narativ. Ništa od toga nećete naći ovde, Pérezov Spider-Woman je kao da čitate adaptaciju nekakvog pedigriranog tajlandskog akcionog filma, sa kadrovima u kojima likovi nešto RADE a ne samo poziraju i scenama koje teku kako se akcija preliva izjednog u drugi kadar. Pérez ovde radi sa jednim od najmanje maštovitih kostima Spider-Woman ali ovo ga spasava od fokusiranja na detaljčiće – da ne pominjem na Džesikine obline koje su harale tablama kada je ovaj strip crtao, recimo, Greg Land – i oslobađa da nam nudi akrobatsku akciju i urnebesno razmazane prikaze suludo jakih udaraca. Frank D’Armata na koloru i leterer Travis Lanham ga prate u korak i mada Spider-Woman nikada ne postaje „lep“ strip, njegova ružnoća ima jedan pankerski šarm i nepobitnu energiju.

Nakon deset brojeva i obaveznog učešća u King in Black krosoveru – gde je Pachecova spretno izbegla da strip bude kidnapovan i iskoristila prostor da svoj zaplet pogura dalje – prva priča je završena i lik protagonistkinje – ali i njen privatni život – resetovani su na neke „normalnije“ pozicije i nadam se da je scenaristkinja iz sebe izbacila taj obavezni program emuliranja devedesetih te da će priče koje slede biti zanimljivije na polju zapleta i karakterizacije. Ako Spider-Woman zadrži energiju i tempo koje ima a popravi ova dva elementa, biće to vrlo dobro.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 53.547
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3154 on: 08-04-2021, 06:30:56 »
Pročitao sam prvu epizodu novopokrenutog serijala Michel Vaillant koja je u Francuskoj izašla još 2012. godine, a Europe Comics ju je publikovao na Engleskom pre pet, no Comixology je ovo novo izadnje učinio digitalno dostupnm tek pre neke dve nedelje i evo nas sada. Michel Vaillant – In the Name of the Son se, tako, pojavio na engleskom jeziku i u digitalnoj verziji skoro u dan dva meseca nakon što je originalni autor serijala, Jean Graton, preminuo u svojoj devedesetosmoj godini, nadam se srećan i zadovoljan znajući da njegov sin, Phillipe Graton nastavlja njegovo životno delo, radeći i dalje u okviru Studija Graton i izbacujući nove albume o Michelu Vaillantu u dosta pravilnim razmacima. Ova nova verzija serijala, začeta 2012. godine do sada je dobacila do sedmog albuma, izašlog 2018. godine a nadam se da ćemo i njih videti na Engleskom jer se In the Name of the Son završava na emotivno zadovoljavajućem mestu ali i jednim umešno spravljenim klifhengerom koji mi je razgoreo radoznalost...



Michel Vaillant je institucija evropskog i francuskog stripa i odličan primer kako jedan projekat, rađen sa opsesivnom posvećenošću, može ne samo da vam obeleži život već i da bude zaslužan za najveći deo vaših prihoda tokom narednih decenija, pa i preraste u porodični biznis. Strip o automobilskim trkama ne deluje na prvi pogled kao nekakav brutalan moneymaker ali Graton je sa njim izgradio mini-porodičnu imperiju koja ga je nadživela i predstavlja u dobroj meri i glavni posao njegovog sina.

Graton je bio tek jedan od crtača koji su radili u franko-belgijskom stripu krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina prošlog veka, radeći prvo za Spirou a onda i za Tintin magazine. U ovom prvom je radio po tuđim scenarijima a za Tintin je smišljao svoje priče i likove. Fokusirajući se pre svega na sport i automobilizam*, Graton je nekoliko godina tesao svoje veštine i pristup, da bi 1957. godine debitovao njegov serijal Michel Vaillant i prvo osvojio veliku naklonost čitalaca Tintina a već dve godine kasnije je Le Lombardi objavio prvi Michel Vaillant album. Graton je kreirao i mnogo drugih likova i stripova tokom narednih decenija ali Michel Vaillant će ostati njegov najuspešniji rad sa sedamdeset albuma publikovanih do 2007. godine. Sam Jean Graton se povukao iz posla 2004. godine (tada je već imao osamdeset) ali su studio i izdavačka kuća Graton Editeur koje je osnovao sa sinom početkom osamdesetih nastavili da rade. Novi Michel Vaillant serijal je, kako rekosmo, započet 2012. i izašlo je sedam albuma do sada...

*njegov otac bio je sekretar Moto-kluba u Nantu i Jean je od mladosti bio okružen trkačima, odlazio na 24 časa Le Mana svake godina otkad je napunio 12, i sam vozio motor čim je stasao za to


Popularnost Michela Vaillanta je rezultat ne samo srećnog izbora tematike već i ekstremne pažnje koji je Graton posvetio mnogim detaljima ovog opusa. U vreme kada je serijal začet, automobilske trke su postajale značajan deo sporta i popularne kulture ali i veliki biznis. Formula jedan je postojala manje od decenije kada je prvi album Michela Vaillanta stigao u prodaju a u to vreme je ona bila prevashodno evropsko takmičenje, nastavljajući se na tradiciju Evropskog vozačkog šampionata iz tridesetih koje je organizovalo Međunaordno udruženje autoklubova AIACR – preteča današnjeg FIA. Michel Vaillant je svojim uspehom legitimisao ovu vrstu tematike u evropskom stripu pa se u narednim decenijama pojavilo dosta serijala koji su se bavili vozačima, šampionatima i zapletima oko njih. No, da bi se shvatilo koliko je Michel Vaillant zapravo uticajan strip čovek se mora odmaći nekoliko koraka nazad da bi obuhvatio pogledom čitavu sliku. Ne pričamo samo o veoma uspešnoj seriji albuma koja izlazi u kontinuitetu, evo, već šezdeset i kusur godina*, već o pop kulturnom pa i mas-kulturnom fenomenu. Već 1967. godine, dakle, svega deceniju nakon nastanka, Michel Vaillant dobio je televizijsku adaptaciju od trinaest epizoda u Francuskoj a onda 1990. godine i animiranu seriju koja je emitovana i u SAD, da bi 2003. bio realizovan i igrani film (koga je, naravno, producirao Luc Besson). Dalje, solidan broj šampiona Formule jedan je izjavio kako su ovom sportu bili privučeni nakon čitanja stripa, uključujući jednog, jelte, Alana Prosta i Enca Ferarija, a automobili u stvarnom svetu su dizajnirani da podsećaju na vozila iz serijala, sa, recimo, vozilima na trci u Le Manu koja su između 1997. i 2003. godine nosila logo fiktivne kompanije Valliante iz stripa, ali i dizajnerom Lucom Donckerwolkeom koji je otvoreno govorio da su rešenja iz stripa inspirisala njegov dizajn (a čovek danas radi za Lamborgini...).

*A koju su publikovali jaki izdavači: Dargaud, Fleurus, Novedi, sve dok sam Graton nije počeo da se bavi i izdavaštvom



Michel Vaillant je, naravno, postao popularan jer se autor veoma ozbiljno posvetio svojoj tematici. Pokazalo se da ima mnogo ljubitelja automobilizma i trka koji vole da kupuju stripove kada ti stripovi imaju opsesivan pristup dizajnu vozila, ali i jedan sasvim uverljiv prikaz života u i oko trkačkog biznisa. Ne samo da su trke i šampionati na kojima je protagonist tokom decenija učestvovao sve preuzete iz stvarnog sveta, već su i mnogi stvarni vozači „učestvovali“ u različitim epizodama, sa izuzetno realističkim tonom i trudom da se drame u zapletima drže na nivou plauzibilnog. Ovaj naučni rad, koji analizira prvih šesnaest albuma Michela Vaillanta ukazuje da je strip i u velikoj meri išao „niz dlaku“ tadašnjim društvenim vrednostima i normama, prikazujući jednu idealizovanu sliku evropskog (prevashodno francuskog) društva, pogotovo sa tim prepoznatljivim fetišizovanjem automobila kao simbola progresa i jednom didaktičkom, edukativnom crtom koja se tada smatrala maltene obaveznom u francuskom stripu.

Elem, „novi“ Michel Vaillant, odnosno njegov prvi album, In the Name of the Son (na Francuskom Au nom du fils) vrlo verno nastavlja u stilu i sa tonom originalnog sedamdesetodelnog prvog toma. Philippe Graton je ovo pisao u tandemu sa scenaristom po imenu Denis Lapière, koji je jedan iskusan strip-pregalac što je svoju karijeru započeo još osamdesetih pišući za Spirou, a dvojica crtača, Benjamin Benéteau i Marc Bourgne su ulila sve što znaju u kreiranje stripa koji treba da izgleda realistično i ozbiljno u meri u kojoj se to od ovako pedigriranog serijala očekuje.

Mislim da se rezultati vide uz, svakako, napomenu da In the Name of the Son podseća i na to da Michel Vaillant po svojoj osnovnoj postavci ne može da bude preterano uzbudljivo štivo. Ovo treba da bude praktično naturalistički prikaz stvarnog života porodice koja ima kompaniju što se bavi dizajnom i proizvodnjom automobila pa kao takvo izbegava veliki broj žanrovskih stilizacija koje bi na neki način oživele ovu suvu osnovu. Ovde nema „slice of life“ drame koja se pronalazi u emocijama i karakterizacijama, niti napetih trilerskih zapleta koje bi kulisama dale mitološku dimenziju. Ovo je naprosto strip o sredovečnim i starim evropskim muškarcima (i ženama) koji rade na tome da prodaju mnogo automobila, smanje troškove proizvodnje, ostvare neke dobre marketinške sinergije i ako vam to deluje zanimljivo koliko i sedenje na tri konsekutivna Zoom sastanka, koliko sam ih ja danas imao, pa, niste u krivu. In the Name of the Son je jedan vrlo izbeljen, vrlo kapitalistički, vrlo buržoaski strip u kome je većina oštrih ivica isturpijana do nežne zaobljenosti i mada se likovima dopuštaju određene ekscentričnosti, ovde nećete naći „stripovsku“ dramu i dinamiku.

Da ne budem nefer, naravno, ovo je pre svega izuzetno nacrtan rad. Borgne i Benéteau uspevaju da nam podare ansambl maltene identičnih kavkazoidnih muškaraca – jer pričamo na kraju krajeva o porodici – koji se razlikuju najviše po tome ko ima više sedih u kosi, te žena koje se oblače i imaju frizure kakve su Francuskinje nosile početkom prošle decenije a da strip ne izgleda vizuelno monotono. Neuzbudljivo, možda, ali ne monotono, ovo je prikaz „stvarnog“ života na mestima gde se okreće dosta para i crtači hvataju tu udobnost i nenametljivu raskoš ovakvog življenja. Naravno, obavezne scene trka su urađene vrlo lepo, sa fetišističkim usredsređivanjem na same mašine i njihove školjke, te visokim nivoom detalja (gledajte sve te reklame i logotipe), a da se ne može govoriti o slikarskoj krutosti. Ovo je vrlo lep strip.



S druge strane, nije da i sam scenario ne nudi makar naznake da će ovde biti više stvarne drame u nastavcima. Osnov zapleta ovde je pre svega napor da se porodična kompanija Valliante oporavi od smanjenog opsega proizvodnje i redukovanih budžeta što su pratili veliku krizu sa kraja prve decenije ovog stoleća i scenario se lepo bavi aktivnostima vezanim za ponovno aktiviranje trkačke karijere samog Michela, ali i tenzijom između sinova i oca na ime ideje da se valja razmišljati o razvoju električnih vozila. Otac, koji i dalje formalno predvodi kompaniju je strastveno suprotstavljen bilo kakvoj primisli o tome da Valliante uđe u R&D vezan za električna vozila, držeći se ideje da ova kompanija slavi tradiciju. S druge strane, partneri, ali i novinari stalno zapitkuju o tome priprema li se nešto na tom planu i sinovi im daju ohrabrujuće ali neodređene odgovore. Ovo će verovatno imati odjeka u narednim albumima, kao što će i, bez sumnje, blaga naznaka potencijala za preljubništvo koji se pomalja u odnosu između Michela i novinarke što s njim provodi nekoliko nedelja u pripremi TV specijala koji treba da prikaže kakav je život vozača što se nadmeću u WTCR šampionatu, gde Michel trenutno vozi.

No, „glavni“ element zapleta zapravo izranja tek u drugoj polovini priče, sa brigom oko Michelovog sina Patricka koji pohađa skupi koledž u Švajcarskoj a koji, pa, naizgled prolazi kroz za mlade tipični period buntovništva i džilitanja. Raspet između obaveza prema trkačkom timu i kompaniji ali i brige za sina, Michel povlači poteze koji su u najmanju ruku nestandardni i strip u svoje finale ulazi sa nekoliko preokreta koji sugerišu potencijalni kriminalistički podzaplet, ali i jednim naturalističkim razrešenjem gde se odnos oca koji je selebriti i sina koji se oseća kao da ga jedva poznaje analizira na dosta interesantan način.

Ipak, nekakav ozbiljniji sud moram da rezervišem za kasniji datum kada ću, nadam se, imati prilike da pročitam i naredne albume. Za sada je Michel Vaillant najbliži nekakvom senzibilitetu Halmark produkcije, sa vrlo ublaženim dramskim elementima ali sa druge strane i likovima koji su prirodni i uverljivi. Interesuje me šta će biti dalje, a mislim da su Graton mlađi i njegovi saradnici dobro pogodili ton originalnog serijala i da bi makar uobičajena publika ovim prvim albumom morala biti zadovoljna.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 53.547
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3155 on: 09-04-2021, 06:06:36 »
Vreme je, da sa velikim zakašnjenjem kažem nešto i o Marvelovom krosoveru Empyre, a koji je prošlog leta žario i palio američkom scenom ali koji se zaista može sagledati samo ako u analizu uključimo i uvodni deo, naslovljen Incoming! a koji je sa izlaženjem krenuo još krajem 2019. godine. Koliki je moj entuzijazam spram Marvelovih krosovera valjda svedoči i to da su kolekcije za Empyre izašle još u jesen prošle godine, da smo skoro pred krajem SLEDEĆEG Marvelovog krosovera, King in Black, a da sam se ja jedva privoleo da sednem i pišem o ovome, više iz osećaja dužnosti nego, jelte, zato što sam raspamećen onim što sam pročitao.

No, stvari treba gledati u kontekstu, pa tako odmah hoću i da podvučem da je Empyre za mene zapravo bio sasvim prijatan čitalački zadatak i DOGAĐAJ koji je imao više i supstance i istorijske težine pa i karakterizacije od svog prethodnika, a to je bio War of the Realms, jedan školski primer stripovskog Mc-obroka, komisijski sastavljenog narativa koji je zatim podeljen na obradu talentovanim scenaristima i crtačima što su od svega spravili probavljivu, čak na momente i sasvim zabavnu ali u nekom smislu hranljivosti (duha) sasvim praznu kašu.



War of the Realms je bio veoma jasno, i nimalo prikriveno, formatiran kao Marvelova ambicija da „namerno“ kreira materijal za neki svoj budući filmski uradak. Scenarista Jason Aaron koji je na sebe preuzeo ulogu glavnog arhitekte je i sam pojasnio kako je ideja da se kreira epski narativ uporediv sa Gospodarom prstenova, samo centriran na Tora i njegovu galeriju saradnika i neprijatelja. Meni je Aaronov Tor u globalu bio vrlo dobar, ali War of the Realms je bio vrlo mehanički sklopljen narativ sa tankim slojem političke motivacije (unutar samog Marvelovog multiverzuma, da se razumemo) koji je vrlo malo na kraju iskorišćen u cunamiju epske akcije od kog se ovaj događaj zapravo sastojao. War of the Realms mi, da ga i korektno gradiramo, nije bio uvredljivo glup kao Fear Itself ili Age of Ultron, a kako je ovaj drugi makar dao ime uspešnom filmu o Avengersima, sasvim vidim da će i War of the Realms za koju godinu u ovoj ili onoj formi biti iskorišćen kao predložak za nešto slično. Na kraju krajeva, od filmova iz Marvelove prve faze praktično samo Tor i danas ima bioskopsku budućnost.

Ne bi, međutim, bilo toliko neverovatno da Empyre dobije svoju filmsku inačicu i pre War of the Realms jer je ovaj krosover ne samo bolje ispisan, zanimljivije uvezan u Marvelovu istoriju i više se bavi likovima i karakterima, nego i jer se čini da su odabrani baš oni likovi i koncepti čija se eksploatacija tek nazire u Marvel Cinematic Universe kontekstu. Hoću reći, iako ovde Tony Stark, T’Challa i Steve Rogers po definiciji zauzimaju značajne pozicije u narativu i Avengersi su bitan deo ratnog napora u Empyre, priča je zapravo mnogo više fokusirana na Kapetana Marvela i Fantastičnu Četvorku, sa zapletom koji se oslanja na milenijumsko neprijateljstvo kosmičkih rasa Kreeja i Skrulla. Kako je Captain Marvel „svež“ MCU film i u njemu je ne samo uveden nepotrošen – i uspeo – lik Carol Danvers, već smo imali i postavljanje Kree-Skrull dualiteta kao okvira za neke buduće MCU priče, i kako su se Fantastic Four akvizicijom Foxa konačno vratili svome jatu a od prošlog (dosta slabog) filma je prošlo već puno vremena, možda nije puka slučajnost to da Empyre forsira porodicu Richards i njihove satelite, Kapetanu Marvelu daje značajnu ulogu, a zaplet i rasplet se u velikoj meri bave promenom kosmičkog status kvoa koji je trajao bezmalo pola veka.

Konkretno, Kree-Skrull War je jedan od vrlo ranih Marvelovih „događaja“, posebno sa mestom radnje u kosmosu, objavljivan u Avengersima od leta 1971. godine pa sve to proleća 1972. Radi se o priči koja prethodi kosmičkim sagama Marka Gruenwalda, Jima Starlina i Billa Mantloa i čini mi se da se Royju Thomasu nedovoljno priznaje koliko je stvari u Marvelu on postavio na pozicije koje su kasnije decenijama smatrane za podrazumevane. Svakako, u ono vreme Kree-Skrull War je bio uspešan i notabilan narativ – posebno uz AAA crtačku reprezentaciju u sastavu John i Sal Buscema plus veliki Neal Adams – i tu i tamo je proglašavan vrhuncem te neke prve faze Avengersa.

Dakle, trebalo je da prođe skoro tačno pola veka da se ideja o dva enormno velika i dugovečna kosmička carstva što su u milenijumskom sukobu zaista načne. Naravno, kosmos je u Marvelovom univerzumu (multiverzum sad možemo i da ignorišemo) veliko mesto i svako sa tog enormnog Švedskog stola uzima šta mu treba – Guardians of the Galaxy imaju svoje priče, Tor svoje, X-Men imaju Brood i Shi’ar (te Breakworld, a odnedavno, u Hickmanovoj eri i još čitavu mapu budućnosti kosmosa sa inteligencijama koje nadilaze kapacitet ljudskog poimanja) i u njima rase Kreeja i Skrulla uopšte ne moraju da figurišu. Istorijski, Skrulli su vezani prevashodno za stripove o Fantastičnoj četvorci, Kreeji za Kapetana Marvela pa je otud i Kree-Skrull War bio originalna i donekle smela ideja o spajanju motiva i likova iz dva različita magazina u trećem magazinu kog je Marvel tada izdavao.



Ovo, naravno, objašnjava i što su Fantastična četvorka i aktuelna Kapetanica Marvel tako bitni za Empyre, naravno, ali Empyre ne samo da se može opisati (vrlo bombastično) kao „događaj pripreman skoro pedeset godina“, već u njemu Marvelovi urednici i scenaristi dosta ambiciozno nastoje da povežu klasično i moderno, staro i novo, stavljajući neke nove i možda ne ni dovoljno popularne likove uz stožerne karaktere Marvelovog univerzuma i čineći napor da se izuvrši i svojevrsno „predavanje štafete“ u ne samo nepovratno promenjenom kosmičkom status kvou već i u stavljanju likova nastalih u ovom stoleću na istu ravan sa Kapetanom Amerikom ili Mr. Fantasticom, a zatim i guranjem svega korak dalje, do mere kada „novi“ likovi postaju u neku ruku i bitniji.

Naravno da se ovo može tumačiti i kao još jedan (ciničan) pokušaj da Marvel podmladi čitaoce i umesto podgrevanih likova starih po šezdeset i osamdeset godina u prvi plan izbaci mlađe, modernim senzibilitetima bliže karaktere, ali cinizam ne bi trebalo da nam bude prva ili nedobog jedina pozicija: inoviranje i eksperimentisanje jeste ono što stripovi mogu da rade mnogo lakše nego film ne samo u tehnološkom već i u ekonomskom smislu pa i pomisao da za imperatora čitave galaksije postavite osobu iz LGBT zajednice stoji u istoj ravni zamislivosti sa radikalnim potezom pomirivanja dve ratničke civilizacije što su jedna drugu satirale hiljadama godina i kreiranjem jednog unificiranog carstva posle pedeset godina u kojima vas je njihov sukob dobro poslužio na planu kreiranja novih stripova.

A baš se to, jelte, događa u Empyre, sa postavljanjem „mladog Avengera“, Hulklinga, aka Teddyja Altmana na čelo novostvorene pangalaktičke države. Empyre iz naslova je carstvo nastalo ujedinjenjem Kreeja i Skrulla u činu shvatanja da višemilenijumski rat obe rase zapravo koči u dosezanju svojih potencijala i da se, u ovom trenutku, ratuje više jer je u pitanju tradicija nego što postoji ekonomski ili ideološki razlog za to. Hulkling, kao proizvod nezamislivog ali dokumentovanog seksualnog, jelte, odnosa između princeze Skrulla Anelle i uglednog Kreeja (u liku originalnog Kapetana Marvela) je i simbolički idealna osoba da sedi na tronu novostvorene Alijanse. S obzirom da je u pitanju srčani ali emotivni gej-momak iz Njujorka koga je podigla samohrana majka da bude dobar Jevrejin i dobra osoba – dobijanje ovakvog radnog mesta je priličan potres za njega i njegov privatni život.

Nedavno sam, pišući o Runaways, više puta pomenuo kako su Young Avengers – kreirani približno u isto vreme sa namerom da budu podmlađena varijanta Avengersa, bliža mlađim čitaocima – bili neuspešan koncept. Sopstvene serijale su dobili u dva pokušaja i oba puta je to trajalo kratko*, pa su tokom petnaestak godina postojanja uglavnom izguravani na pozornicu tokom company crossovera, da se ne zaboravi da postoje. Realno, ja sam, evo, i zaboravio da Iron Lad postoji – da nisam malopre osvežio sjećanja na Wikipediji, možda bih i umro ne sećajući se ovog lika.

*drugi put, kada su ih radili Kieron Gillen i Jamie McKelvie, dakle superstar tim, magazin je dobacio do petnaestog broja, dva više od originalnog serijala, ali ovo je, očigledno ni blizu uspeha Runaways, Ms. Marvel ili Milesa Moralesa...



Opet, nisu svi likovi u Young Avengers bili jednako nememorabilni – Iron Lad, Marvel Boy ili mučeni Patriot su dosta zasluženo potpuno zaboravljeni, ali Hulkling i njegov momak Wiccan su imali sasvim okej narative učestvujući u nekim spinof-serijalima Avengersa. I ovo nije samo posledica njihovog „woke“ potencijala. Drugi likovi kreirani sa jasnim „woke“ agendama, poput Patriota (crni tinejdžer kao pandan Kapetanu Americi) ili Ironheart (crna tinejdžerka kao pandan Iron Manu) nisu imali uspešne ili zanimljive živote. Hulking i Wiccan su, na nekoj skali „reprezentacije“ možda zanimljivi jer su muški gej par, ali meni je uvek kod njih bilo zabavnije prvo to što su Jevreji iz srednjeklasnih porodica, a onda i to da je Hulkling isprva bio aluzija na Hulka, a onda vrlo brzo izgubio veze s njim a da je Wiccan jedan od likova sa možda najneuspešnijim kačenjem na trend u istoriji Marvela. Da, tačno je, vikanska „religija“ i (pop)kultura jesu dotakli neku vrstu mejnstrim prepoznatljivosti krajem prošlog i početkom ovog veka ali ne samo da je Wiccan kao lik došao prekasno da bi to iskoristio već je i način na koji njegova magija funkcioniše – Wiccan u suštini izvodi „magiju“ tako što u panici ponavlja rečenicu za koju se nada da će dati željeni magijski rezultat, tipa „Želimdanestanemodavde!!!“ – praktično parodija sama po sebi.

No, da se vratimo Empyreu, odnosno Incomingu. Incoming! je bio za mene dosta zanimljiv potez jer je Marvel ovde praktično napravio nešto karakterističnije za DC, regrutujući gomilu scenarista i crtača da kreiraju po jedan komadić, stripa, spajajući sve to u detektivsku istragu o misterioznim ubistvu u zaključanom stanu. Nisam mogao da ne pomislim da je komitet ovde na umu imao način na koji su Geoff Johns i Grant Morrison ranije u ovom veku sklapali uvode za Final i Infinite Crisis, krećući od lokalizovanih misterija ka kosmičkim posledicama. Incoming! ne daje previše esencijalnih informacija da bi bez njega sam Empyre bio nerazumljiv nekome ko generalno ima sliku o stanju stvari u Marvelovom glavnom univerzumu, ali je meni bio iznenađujuće intrigantan i spretno izveden uvod koji, naravno, postavlja osnove i za druge priče u Marvelovom univerzumu (uključujući malim delom i aktuelni King in Black).

Sam Empyre uokviren je po jednom uvodnom i epiloškom epizodom Fantastic Four i Avengers a „meso“ događaja čini šest epizoda miniserijala Empyre. Glavni scenaristi su ovde bili Dan Slott i Al Ewing a sa Ewingom koji je u samom sržnom narativu uradio više „pravog“ posla (dakle dijaloga) što mi se čini kao srećna okolnost jer je Britanac imao priliku da jedan ipak standardni „svemirski“ krosover prilagodi svom zanimljivom stilu i provede priču kroz masu epizoda koje, iako očigledno i dalje „komisijski“ osmišljene, nisu narativ previše opteretile podzapletima, trivijom i fakultativnim sadržajima. Empyre nije nikakva revolucija u krosover-biznisu ali je narativ koji vrlo lepo curi kroz tih svojih deset „zvaničnih“ brojeva i ima se utisak da je bilo tačno toliko materijala da se napravi ovoliko stripa od njega. Ovde nema veštačkih preokreta u minut do dvanaest da se izguraju još jedna ili dve epizode – zapravo zaplet se i bazira na jednom „neočekivanom“ preokretu koji se doađa vrlo rano i kasnije se sve iz njega konzistentno raspliće – nema besmislenih masovki i scena akcije razvučenih preko nekoliko spleš-strana, Empyre je naprosto primetno smislenije vođen i prilagođen svojoj formi od War of the Realms, Fear Itself ili nedavno živitopisanog X of Swords.



Ovo, naravno, ne znači da on ima predubok filozofski zaplet ili da je njegova tehnologija pripovedanja sad nešto vrhunski suptilna. Ewing je sa Immortal Hulkom prilično pomerio granice i što se tiče forme i što se tiče sadržaja, ali sa Empyre se prilagodio radu na „velikoj pozornici“ pa je i pored kvalitetnog skripta – i veoma, veoma dobrog crteža koga u samom Emypre serijalu daje Valerio Schiti, Italijan već vrlo izverziran za Marvelove svemirske narative – ovde sasvim lako videti koji su elementi nametnuti „odozgo“. Primer je Torovo upadljivo odsustvo iz glavnog narativa – on čak nije imao ni spinof miniserijal iako su Empyre miniserijale imali i Avengersi i X-Men, i Captain America pa su čak i mučeni Savage Avengersi imali jedan one-shot – ali i pozicioniranje „glavne“ borbe za budućnost galaksije na isto poljanče u Wakandi gde smo na filmu gledali kako se naši bore protiv Thanosa.

No, sve je to spakovano vrlo udobno – objašnjenje zašto je baš Wakanda strateški bitna za međuzvezdanu armiju koja planira da pokori doslovno celu galaksiju a čiji lider sebe smatra nečim višim od boga je sasvim prihvatljivo u okviru Marvelove istorije i nekakvog konsenzualnog „realizma“ u tom univerzumu, a prominentna uloga za Fantastic Four i njihov napor rame uz rame sa Avengersima mi je bila iznenađujuće lepo osveženje. Shvatio sam da, nakon gomile krosovera u kojima smo gledali kako udara brat na brata i junak na junaka i gde je Marvel neprestano istraživao tenzije unutar same superherojske zajednice,* izuzetno prijatno čitati strip u kome se superheroji udružuju, sarađuju ulažući sve napore da jedni druge podupru, pomognu, sa zajedničkim ciljem da odbrane Zemlju i ostatak galaksije, sa prirodnim poštovanjem između, recimo, Tonyja Starka i Reeda Richardsa, sa jakim ženskim likovima u vidu Carol Danvers, Sue Richards ili Jen Walters koji su svi na istoj strani, sa Benjaminom Grimmom i Johnnyjem Stormom koji su ono što treba da budu – heroji koji čak i dok spasavaju planetu pa i čitav Sunčev sistem, pre svega u mislima imaju porodicu i ljude iz svog kraja.

*samo u prošlih desetak godina smo imali Civil War II, Secret Empire, Original Sin, Inhumans vs. X-Men pa i Avengers vs. X-Men, misllim, rodbino, što je mnogo – mnogo je

S obzirom da se uvod za Empyre poklopio i sa krajem Slottovog rada na Iron Man, prijalo mi je i kako je Slott odmerio ton za delove Empyre koji su se ticali Fantastične četvorke* – nostalgično, optimistično, porodično, vrlo herojski – i ton za Iron Mana koji je ovde dobio ulogu više inženjera i mislioca nego ratnika ili stratega. Ovo je strana Tonyja Starka koju scenaristi ne forsiraju dovoljno često – superherojski stripovi ipak zahtevaju obaveznu meru letenja i tuče, jelte – pa je narativ u kome Tony ima i sumnje u sebe i dileme, ali nikada ne odustaje i na kraju ubedljivim (pseudo)naučnim radom spasava stvar u minut do dvanaest u sklopu cele ove priče ispao zreo i prijatan.

*koju i dalje piše



Naravno, to da su se Hulkling i Wiccan ovde uzeli i da je Hulkling po okončanju rata u kome je bilo i izdaja, prevara i metaforičkih noževa u leđa (kako već i mora kad imate posla sa rasom što može da menja oblik i izgleda kako želi, te drugom rasom koja je rat stavila u centar svoje kulture) ostao imperator galaktičkog carstva ali nije izgubio ništa od skromnosti i požrtvovanosti momka sa njujorškog pločnika je vrlo lep element. Ewing je ovde na svom terenu i pitanja o tome šta znači ZAISTA biti kralj i u kojoj meri moć obavezuje a u kojoj čoveka izmešta iz zajednice na poziciju sa koje se promatranje ljudskih života ponekad svodi samo na matematiku su istražena efikasno, sa jasnim didaktičkim poukama ali bez opterećivanja preteranim količinama teksta ili veštački kreiranim dramama. Naprotiv, superheroji su ovde pokazani onako kako na kraju krajeva oni sebe i žele da vide: puni vrline, požrtvovani, sa poštovanjem jednih za druge, zreli ali ne ogorčeni. Ovo Empyre ne čini nekakvim kamenom-međašem u modernom superherojskom stripu u smislu pretresanja gradivnih elemenata samog žanra i nekakve metaanalize teksta (kakav je  bio DC-jev recentni Dark Nights: Death Metal) ali ga čini udobnim, blago staromodnim pa pomalo i nostalgičarskim štivom koje uzima neke poznate motive iz Marvelove istorije, a zatim ih pomera na nove pozicije, puštajući heroje da budu heroji i po cenu povremene naivnosti.

Ovo je, otud, u neku ruku i konzervativan narativ – na stranu sve te delatne žene i prominentni gejevi što se ljube u usta pred svima – ali ovo ne mislim u lošem smislu. Superherojski strip svakako ima dovoljno dekonstruktivnih i prevratničkih narativa da mu povremeno resetovanje na fabrička podešavanja i kreiranje korektnog mada ne revolucionarnog narativa o velikoj pretnji koja je zadesila Zemlju a herorji je požrtvovano odbranili neće naškoditi, naprotiv. Pa prijatno, vidimo se u King in Black.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 53.547
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3156 on: 12-04-2021, 05:25:26 »
To da je jedna srpska kablovska televizija nedavno emitovala (i još uvek emituje) meni inače dragu Netfliksovu seriju Jessica Jones možda je bio blagi podsticaj da se vratim i pročitam dva miniserijala o namrgođenoj Marvelovoj privatnoj detektivki a koja sam, iz ne sasvim objašnjivih razloga preskakao poslednje tri godine. Jessica Jones: Blind Spot i Jessica Jones: Purple Daughter su stripovi koje je napisala Kelly Thompson u 2018. i 2019. godini, a nije da sam ja poslednjih nekoliko meseci kao nešto krio svoju ljubav prema ovoj scenaristkinji. Dodatno, glavni crtač na oba serijala bio je odlični Mattia De Iulis (Italijan koji je napravio uspešan transatlantski krosover sa Bonellija do Marvela, i bio jedan od crtača i na nedavno pominjanom Incoming!) pa je ovo bio domaći zadatak koji se više nije smeo odlagati. Da bude jasno, doduše, odlagani užitak ume da bude najbolji užitak a kako sam užitak ovde očekivao, užitak sam i dobio.



Jessica Jones je zanimljiv i važan dodatak Marvelovoj uvek rastućoj ergeli likova a na tome se imamo zahvaliti činjenici da je kreirana dosta rano unutar karijere Briana Bendisa kao Marvelovog superstar scenariste. Ja sam dosta kritikvoao Bendisov kasniji rad u Marvelu, prigovarajući mu odustvo zanimljivih ideja i manirističko pisanje scena, dijaloga, teksta generalno, no njegove prve godine su umele da budu veličanstvene. Pored toga što je Daredevila i (Ultimate) Spider-mana ovenčao jednim vrlo svežim, revitalizujućim pristupom, veliki scenarista je zajedno sa crtačem Michaelom Gaydosom 2001. pokrenuo serijal Alias u kome su njegov novostečeni status belo usijanog superherojskog scenariste i stara karijera autora gritty kriminalističkih stripova mogli da se prirodno i slobodno ukrste. Jessica Jones, protagonistkinja Aliasa je postavljena kao antiheroj na interesantnom secištu supermoći, asocijalnog karaktera i zle sudbine, ali i secištu superherojskog senzibiliteta i detektivskog noira. Alias je izlazio za Marvelov MAX imprint što je u startu garantovalo zreliji, odrasliji i mračniji ton priča o privatnoj detektivki sa supermoćima koje ne voli i retko ih koristi, a za čiji je uglavnom nekvalitetan socijalni život i profesionalne neuspehe isto onoliko odgovoran njen nezgodni karakter koliko i objektivne okolnosti.

Bendis je u tim prvim godinama rada za Marvel bio izvrstan u kreiranju intenzivnih „malih“ drama fokusiranih na likove i utemeljenih u njihovim odnosima pa su i Daredevil i Spider-man i Alias bili stripovi intenzivnije, intimnije pa i „stvarnije“ energije nego što je u to vreme bio standard za Marvel. Kasnije se transformisao u arhitektu univerzuma,  pišući Avengerse i gradeći brojne krosovere i ove suptilnosti i fokusa je nestalo iz njegovog rada, mada im se povremeno vraćao (npr. u Moon Knightu i kasnijim pričama o Ultimate Spider-man likovima). Utoliko je i Jessica Jones iz MAX verzije Marvelovog univerzuma preseljena u regularni Marvelov univerzum, postala životna saputnica Lukea Cagea, rodila mu dete, učestvovala u masi krosovera, čak se i par puta vraćajući svom odbačenom, kostimiranom superherojskom identitetu pod imenom Jewel.

Iako je Jessica Jones na ovaj način u izvesnom smislu „pripitomljena“ i njen depresivni pogled na svet i agresivan karakter su pozicionirani više kao simpatične ekscentričnosti, Bendis i Gaydos su se svojoj protagonistkinji vratili još jednom u serijalu ovog puta nazvanom prosto Jessica Jones, iz 2016. godine koji je izgurao osamnaest brojeva, a urađenom da koincidira sa serijom. Bendis je po okončanju serijala već pripremao svoj odlazak iz Marvela, ali je i kontaktirao Kelly Thompson (pa još na tviteru) i pitao je da li bi ona bila zainteresovana da piše naredne Jessicine priče. Dodat je i Mattia De Iulis kao crtač i sama Thompsonova kaže da je ovo bila ponuda koja se ne odbija, iako je bila sasvim svesna da naslediti Bendisa na nečemu što je bio vrhunac njegovog rada u Marvelu neće biti lak zadatak. Opet, kako je poslednji Bendisov i Gaydosov serijal dobio i kritike da neki momenti predstavljaju upadanje u kliše, pogotovo kada se radi o ženskoj psihologiji, jasno je da je bilo pravo vreme za smenu.



Jessica Jones: Blind Spot je prvi od dva miniserijala koje će Thompsonova i De Iulis uraditi i on već na prvih par strana vrlo uspešno uspostavlja svoj identitet. Thompsonova je odličan superherojski scenarista koji uspeva da brz tempo i vrcav dijalog upari sa uglavnom odličnom karakterizacijom, spajajući komediju i akciju na idealne načine (videti, između ostalog, šta sam pisao o njenom Deadpoolu pre neki dan), ali se bez ikakve frikcije prilagodila protagonistkinji i u centar stavila depresivni detektivski noir koji, opet, nije izgubio ni duh ni vrcave dijaloge i monologe, naprotiv. Rekao bih da je Thompsonova ovde zapravo uspelo osvežila lik, smeštajući ga negde na idealnu sredinu između originalnog gritty noir senzibiliteta i kasnijeg razvoja lika u smeru porodične žene i lakšeg tona, sa za nju karakterističnom suvom, efikasnom komedijom ubačenom tako da ne naruši osnovni ton.

Blind Spot, uprkos imenu nema nikakve veze sa Daredevilovim sajdkikom po imenu Blindspot i u pitanju je detektivska priča u kojoj Jessica Jones biva ubijena već na kraju prve epizode. Thompsonova odlično rukuje ovim izlizanim superherojskim tropom i uspeva da njenu smrt-i-voskresenije ne samo odradi uz idealnu kombinaciju noir drame i frivolnog humora, već i da ovaj klasični klifhenger pretvori u jedan od osnovnih motiva zapleta koji deluje istovremeno i natprirodno ali i prizemljeno, pogodan za obradu kroz detektivski rad, ali uz uloge koji, kako priča ide dalje, postaju sve viši do mere kada se može legitimno reći da Jessica do kraja spasava svet u određenom smislu. Ova priča postavljena je u Marvelov „mejnstrim“ univerzum pa tako i Luke Cage i ćerka Dani imaju nezanemarljive uloge u njoj, a da sa druge strane dobijamo i necenzurisano psovanje na nekim mestima (pored dosta cenzurisanog psovanja, takođe), ne bsimo li se podsetili Jessicinih MAX početaka. No, najbolji element ove postavke da Thompsonova ima pristup „normalnim“ superherojima koji ovde dobijaju priliku da se ponašaju za mrvu „ekstremnije“ nego u svojim stripovima. Ovo nam daje uglavnom prijatan komični sadržaj u kameo-pojavljivanjima Matta Murdocka (u svojoj advokatskoj ulozi), smorenog Dr. Strangea čije dve zmije uspevaju da ukradu šou svaki put kad se pojave, ali i Else Bloodstone za koju Thompsonova očigledno ima posebno mesto u srcu i umeće je u svaki strip gde joj to nije eksplicitno zabranjeno.



Sam lik Jessice Jones je ispisan tačno kako treba, uzimajući za nju karakterističan bes i (auto)destruktivnu energiju, ali ih temperirajući humorom za jednu zdravu kombinaciju u kojoj Jessica, iako sebe i dalje vidi kao depresivnog luzera, ima ne samo jednu časnu posvećenost poslu i porodici već i nepobitne detektivske veštine koje je i pored krivice koju oseća, čine produktivnim i korisnim delom zajednice.

Blind Spot je priča-metafora u kojoj Thompsonova kroz superherojski/ detektivski narativ obrađuje neke savremene, jelte, društvene teme, pokazujući da eskapističke fantazije legitimno mogu da posluže kao sasvim korektan medijum za ozbiljnu analizu. Konkretnije, kako su superherojski stirpovi istorijski u dobroj meri fetišizovali/ seksualizovali žene – čak i kada su ih prikazivali kao nominalno snažne – tako je i Blind Spot priča o savremenim strahovima kod određenih grupa muškaraca, a prema ženama koje su percipirane kao snažne ili moćne, a koji mogu da mutiraju u nasilnost. Blind Spot nije nekakva „direktna“ naracija o alt rajtu, MRA i drugim formama manje ili više organizovane mizoginije, ali se dobro uklapa u savremene diskusije o tome šta zapravo neke muškarce plaši kod samovlasnih žena i kako „toksična muškost“  može od apstraktnog filozofskog fenomena za koji mnogi ne veruju da uopšte postoji, da se transformiše u akciju. Thompsonova ovde kombinuje alegoriju i strejt-superherojski fantastiku da priča o različitim aspektima ljudske i muške ličnosti i spreman sam da oprostim čak i prilično didaktički ispisanu i time, u odnosu na prethodne, dosta neprirodniju petu epizodu, na ime toga da je sama poruka, sama „metafora“ zapravo nijansirana i ubedljivo ukazuje da magična rešenja (ili, svejedno, „magična“ rešenja) nisu ono što zapravo kreira stvarnu ličnu ili društvenu promenu.

Iz nekog nejasnog razloga, šesta epizoda Blind Spot dolazi nakon što je priča već zaokružena u prvih pet, kao da se radi o tekućem serijalu, a ovde je crtač (takođe odlični) Marcio Takara i njegov crtež signalizira i potpunu promenu tona u scenariju. Ova epizoda je, naime one-shot mnogo okrenutiji komediji, sa zapletom koji se vrti oko drugog rođendana Dani Cage, Jessicine i Lukeove ćerke i služi i kao komični predah za nastavak priče.



Ali taj nastavak priče stiže u formi narednog, takođe digitalnog serijala, Jessica Jones: Purple Daughter i ovo je sa jedne strane još spretnija, impresivnije sklopljena noir priča ali i daleko mučniji narativ koji seče do koske i vraća se originalnim motivima stripa, istraživanim kroz Alias. Sa jedne strane, naravno da je bilo za očekivati da će se strip jednom ponovo vratiti Jessicinom arhineprijatelju, Purple Manu – pogotovo što mu je David Tennant dao memorabilnu televizijsku personu – a sa druge, ovo je priča od koje se čovek posle čitanja oseća prljavo i iznureno.

Čitava ideja sa Purple Manom je da je njegova supermoć da kontroliše umom druge osobe i pošto je u pitanju narcisoidni psihopat velikog kalibra, ovo podrazumeva potpuno antisocijalnu dispoziciju, eksploataciju ljudi na najperverznije načine i ponižavanja koja njegove žrtve potpuno dehumanizuju. Originalno Daredevilov negativac, Zebediah Killgrave je u Alias dobio ekstra dimenziju psihopatskog sadizma i transformisao se u jednu od najviše zastrašujućih persona u čitavom Marvelovom univerzumu na ime te duboke traume koju ostavlja čak i na osobama koje prežive njegovu manipulaciju.

Iako je Killgrave umro (sopstvenom voljom) a zatim je njegov leš, za svaki slučaj, Captain Marvel bacila u Sunce, Purple Daughter je ponovni susret sa njegovim legatom i užasnim moćima. Thompsonova ovde vrlo ubedljivo pokazuje taj osećaj dubokog nasilja koje ova vrsta kontrole čini nad ljudskim bićem i fer je reći da ovde još od Alias postoji i jedna naglašena rodna komponenta sa Killgraveom koji će ubijati i žene i muškarce ali koji žene generalno a Jessicu partikularno eksploatiše na posebno odvratne načine. Sve je to, dakle, i dalje na terenu metafore koja ovde nije delo same Thompsonove već sada kanonizovan deo Killgraveovog karaktera, a Purple Daughter je i pored izuzetno mračne, mučne priče, zapravo strip koji i dalje čuva lepršavost dijaloga pa i humor koji očekujemo od autorke.

Štaviše, mislim da su sa Purple Daughter Thompsonova i De Iulis dosegli viši nivo saradnje i ovo je još efikasnije pripovedana i realizovana priča sa tempom koji uspeva da čitaoca podiže i spušta, ne dozvoljavajući mu da potone zajedno sa protagonistkinjom u ambis depresije što se ispod nje otvara. Thompsonova ovde postiže vrlo težak balans između toga da na čitaoca zaista prenese osećaj beznađa, poraženost, praktično viktimizovanosti koji obuzima Jessicu, a da sačuva njen delatni suverenitet, integritet ličnosti, dostojanstvo. Takođe, gostovanja drugih likova su ovde još bolje urađena sa izuzetnim kameom Emme Frost iz X-Men, a osećaj ženske solidarnosti koji se ovde provlači nimalo ne narušava noir ambijent niti atmosferu strave koju strip umešno kreira.



Ovde je mesto da kažem kako sam se zapanjio koliko mi Mattia De Iulis prija kao crtač. U ova dva stripa pogotovo, Italijan svoj inače pomalo statični, čisti crtež dodatno uoštrava kompjuterskim kolorom i retuširanjem i mada ovde ima mnogo tehnika koje ja načelno ne volim, moram priznati da ih De Iulis primenjuje na iznenađujuće efektne načine. Jessica Jones time dobija jedan „ozbiljniji“, kinematičniji izgled i senzibilitet, sa, recimo, kompjuterski zamućenim pozadinama koje služe da se fokusira portret u prvom planu ili sa efektima refleksija ili preosvetljenosti koje sugerišu „filmsko“ osvetljenje. No, važno je da je De Iulis pre svega dobar u kadriranju, pripovedanju, ali i karakterizaciji i mada povremeno vrlo klinička čistota njegovih crteža zna da bude za mrvicu previše „slikarska“, on je ipak sa prave strane granice koju sam ja povukao u svojoj glavi. On ovde prevashodno odlično funkcioniše sa Thompsonovom pogađajući bez greške akcente, dramske i komičke, što ih diktira njen narativ, ali i dinamizujući lejaut na dovitljive načine, bez da se naruši ta skoro svečana čistota koja mu je prirođena. Sama Jessica je ovde urađena izuzetno dobro sa fizionomijom koja ima onaj pomalo izmučeni manekenski šmek Krysten Ritter ali i črvstinu i snagu što ne moraju da se pokazuju prenaglašenim pozama i grimasama. Kolorni rad je ovde veoma dobar sa Jessicinom kombinacijom kožne jakne i pantalona sa običnim majicama koja naprosto blista na stranici i zaista joj daje jedan upečatljiv izgled koji nikakav superherojski kostim ne može da „popravi“.

Jessica Jones koju su radili Kelly Thompson i Mattia De Iulis (Cory Petit je radio letering za oba serijala i bio sjajan kao i obično) mi se, dakle, veoma dopala. Ovo je skoro pa idealan kombo odličnih autora, familijarne ali neizlizane protagonistkinje, noir krimića, psihološkog horora, superherojštine i kul, šmekerske akcione komedije, zrelijeg tona ali i duhovitih gostovanja superherojskih zvezda – zašto Marvel ovo nije objavio na papiru (barem drugi serijal, prvi je dobio print verziju dve godine kasnije) mi nije baš najjasnije, ali srećom, makar ih možemo čitati u digitalnojformi. Ne propustiti.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 53.547
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3157 on: 13-04-2021, 06:02:24 »
Pročitao sam kolekciju Kitaro koju je 2013. godine izbacio kanadski izdavač Drawn & Quarterly. U odličnom uvodu za ovu zbirku klasičnih manga radova iz šezdesetih godina, Matt Alt* ističe da je u pitanju verovatno najpoznatiji japanski strip serijal za koga zapadna publika nije čula, a što, da budemo fer, i nije neko preterano iznenađenje. Mange iz šezdesetih godina su na zapadu ipak objavljivane vrlo retko (Astro Boy je, recimo, zvanično publikovan od strane Dark Horsea tek počev od 2002. godine, Golgo 13 je izlazio osamdesetih u SAD, Lone Wolf & Cub isto krajem osamdesetih...), a Kitaro je imao i dodatno otežavajuću okolnost što se bazirao na japanskim folklornim predanjima, narodnim pričama i bićima iz nacionalne i lokalne mitologije, pa je time i verovatno bio manje interesantan izdavačima koji su dugo vremena bili mnenja da zapadna publika želi da čita japanski materijal koji je bliskiji „našem“ senzibilitetu.

*o čijoj ću recentnoj knjizi Pure Invention pisati čim uhvatim malo vremena...



No, Kitaro je u Japanu bio zaista svojevrsni game changer i ostaje centralni deo opusa njegovog autora, mangake iz Osake po imenu Shigeru Mizuki. Mizuki je rođen 1922 godine, a umro 2015., time u toku jednog životnog veka ne samo svedočeći neverovatnim promenama u ljudskom društvu već i u dobroj meri utičući na ove promene, makar u domenu kulture. Za Mizukija kažu da je bio nezgodne naravi kao klinac, da je tražio kavgu i voleo da se tuče, ali mu je već u osnovnoj školi identifikovan veliki talenat za crtanje. Mladi Mizuki je tako na kratko bio i lokalni selebriti sa organizovanjem izložbe njegovih crteža od strane škole, a izašao je, što se kaže i u novinama. Druga važna karakteristika njegovog detinjstva bilo je izraženo interesovanje za narodne priče, bajke, lokalne legende o duhovima itd. koje je slušao prevashodno od starije žene po imenu Fusa Kageyama*. Ova Mizukijeva pasija će biti presudna za njegovu kasniju slavu isto koliko i njegov crtački talenat, a sakupljanje folklornih predanja pretvorilo se u praktično celoživotnu aktivnost.

*kasnije će joj posvetiti jedan strip

Mizuki je, nažalost, 1942. godine bio mobilisan u Imperijalnu armiju pa se brzo obreo i na ratištu, konkretno na Papui Novoj Gvineji gde je ne samo iz prve ruke iskusio strahote rata – kasnije je tvrdio da je jedini preživeli iz svoje jedinice – već i preležao malariju a zatim i izguvio levu ruku u jednom bombardovanju. Kako je leva ruka bila ona kojom je crtao, ovo je mogao da bude i kraj njegovog bavljenja finim umetničkim radom, pa je svoje dvadesete godine Mizuki proveo ne samo lutajući od posla do posla – uključujući prodaju ribe – već i gradeći jedan pacifistički svetonazor, pod dubokim uticajem strahota koje je iskusio tokom rata, ali i aktuelne američke opkupacije Japana, kao i činjenice da mu je stariji brat, oficir Imperijalne armije bio osuđen za ubijanje ratnih zarobljenika.



No, umetnički instinkt i potreba za stvaranjem su bili jaki i Mizuki se jednim delom izdržavao radeći kao ilustrator za tadašnje „crtane medije“, a koji su prethodili mangama kako ih danas razumemo. Kashi-hon je bio biznis zasnovan na iznajmljivanju stripova, magazina i knjiga pa je Mizuiki prvo radio za izdavače u ovom poslu, da bi onda dobio i posao kao ilustrator kartica za japanski „ulični teatar“ kamishibai. Kamishibai je na neki način bio preteča televizije (u smislu pop-kulture) jer su putujući umetnici svoje predstave izvodili prevashodno za decu, kreirajući minijaturne narative na drvenim i kartonskim pozornicama čije su ilustracije služile za promenu scena i okruženja. Posleratno okruženje u Japanu, sa velikom nezaposlenošću i siromaštvom pogodovalo je procvatu ove „industrije“ pa postoje procene da je u urbanim okruženjima i do milion dece dnevno posmatralo kamishibai predstave. Uprkos tome, ne pričamo o biznisu koji je zarađivao mnogo novca, pa je Mizuki jedva sastavljao kraj sa krajem. No, jedna važna dimenzija kamishibaija je bila i ta da su priče u ovim komadima bile bazirane i na narodnim skaskama i legendama, pa se Mizukijevo interesovanje za folklor pokazalo kao veoma korisno kada ga je 1954. godine tadašnji poslodavac instruirao da kreira nove priče u nekada popularnom kamishibai serijalu Hakaba No Kitaro (odnosno Kitaro s groblja).  Hakaba No Kitaro je bio baziran na narodnim verovanjima i sujeverjima i bio primer folklornog horora, u prepakivanju starih priča o duhovima i yokai-stvorenjima, nastavljajući se na postojeću tradiciju yokai-fikcije koja nije imala samo „čisto“ folklornu već i pop-kulturnu dimenziju iznenađujuće veliki broj godina unatrag.



Štaviše, uvodnik za ovu kolekciju navodi da je ilustrator Sekien Toriyama još krajem osamnaestog stoleća kreirao prvi ilustrovani vodič za yokaije sa profilima pedeset ovih đavolčića. Ovo ne samo da je prvi zabeležen slučaj da je neko seo, nacrtao i objavio grafičke prikaze mitskih stvorenja, već je i Toriyama pored nekih tradicionalnih yokaija dodao i neke koje je sam izmaštao sa satiričnim namerama. Njegov vodič je bio toliko popularan da je Seiken napravio još tri nastavka. Početkom dvadesetog veka je američki novinar Lafcadio Hearn bio autor serije knjiga sačinjenih nakon ekstenzivnog putovanja po japanskoj provinciji i prikupljanja narodnih umotvornina, a koje su, nakon prevoda na japanski proizvele interesovanje za foklor i ovu dimenziju tradicije i među urbanijom, obrazovanijom populacijom. Na ovo se nastavila knjiga Kunia Yanagite iz 1910. godine, Tōno Monogatari koja je bila uticajna u rastu akademskog interesovanja za folklor i proučavanje, između ostalog yokaija.

Yokai je termin koji se ne može baš 100% tačno prevesti na naš ili, uopšte, zapadne jezike. Politeistička japanska kultura podrazumeva prisustvo božanstava, duhova i natprirodnih bića (koja se poimence broje u milionima) u gotovo svemu što nas okružuje, u predmetima, zgradama, pojavama, elementima, konceptima... Yokai su jedan deo ovog ekosistema, možda u nekoj meri analogni našim, slovenskim, „vilama“ i vilinskim bićima, koja nisu nužno dobroćudna niti nužno zloćudna već često pre svega svojeglava, prevrtljiva i sa sopstvenim agendama, sklona da se u kontaktima sa ljudima ponašaju kao da se igraju, nanoseći nam štetu već time da ih mi ne razumemo i nismo obavezno svesni kakve posledice ta igra može imati.



Mizuki se, dakle, nastavio na jednu postojeću folklornu tradiciju ali je onda putem Kitara uspostavio dominaciju koja je praktično trajala pola veka sa ogromnim uticajem na japansku pop-kulturu, do mere da se danas i neki od tradicionalnih yokai likova smatraju njegovim kreacijama, već utoliko što su njihov grafički prikaz i prisustvo u kulturi zasnovani na Mizukijevim predlošcima. No, uspeh nije došao preko noći. Iako su prvi radovi na Kitaru pokazali kako je Mizuki u stanju da rafinira folklorne priče i osavremeni ih u jednoj meri, kashi-hon i kamishibai su bile industrije na zalasku. Tek kada je krajem pedesetih manga kao medijum postala defakto mejnstrim, sa etabliranim izdavačima, tržištem i populacijom čitalaca koji su mogli da priušte kupovinu nedeljnih magazina, i Mizuku je video svoju šansu. U stanju da drži korak sa brutalnim tempom proizvođenja nedeljnog stripa, Mizuki je tek ovde mogao da računa na redovnije prihode. No, čak i tako, Hakaba No Kitaro je jedno vreme tavorio u poluanonimnosti – iako objavljivan u nedeljnom tempu (u magazinu Weekly Shonen Sunday) ovaj strip je bio uglavnom zaobilažen od strane producenata animiranih serija koje su donosile, jelte, prave pare i slavu, a Mizukiju je sugerisano da je problem u naslovu koji je, eskplicitno pominjući groblje bio malo previše heavy za mlade čitaoce – glavnu ciljnu grupu – ali i sponzore. Mizuki će naziv mange na kraju promeniti u Ge Ge Ge No Kitaro, aludirajući na svoj nadimak iz detinjstva (kao dete je svoje ime Shigeru izgovarao kao Gegeru) ali i na onomatopeju žabljeg glasanja, tradicionano vezanog za yokaije, ali možda ključni korak ka osvajanju nacionalnog tržišta i ulazak u samo srce kulture glavnog toka je bila pažljiva promena duha samog stripa.



Naime, priče u kolekciji Kitaro su zasnovane na folklornim predanjima, ali ih sve povezuje upravo lik samog Kitara, dečaka sa natprirodnim moćima i dobrim poznavanjem populacije yokaija. Priče o Yokaijima koje je do tada Mizuki radio imale su jasno izraženu folk-horor komponentu, u skladu sa narodnim pripovedanjima pa je njegov ključni doprinos sa Ge Ge ge No Kitaro bio upravo da je uvedena naizgled mala ali presudna žanrovska izmena. Matt Alt u svom uvodniku povlači paralelu sa superherojskim stripom, ali ovo treba tumačiti više u ključu japanske strip-tradicije (od Astro Boy do, recimo, One Punch Mana) nego čitati kao kopiranje američkih predložaka. „Klasične“ horor priče ovde su adaptirane uvođenjem Kitara kao neke vrste modernog katalizatora koji je ne samo omogućio Mizukiju da poveže narative iz sasvim različitih delova Japana i lokalnih kultura u jednu tonalno konzistentnu celinu već i da ima priče u kojima se tradicionalni zapleti o yokaijima koji ljudima donose strah ili gubitke prepakuju u herojske narative gde požrtvovani momak u japankama i prugastom prsluku štiti te ljude kombinacijom dovitljivosti, znanja, natprirodnih moći ali pre svega srčanosti i požrtvovanosti koje skriva iza jedne indiferentne persone što luta Japanom bez cilja i praktično slučajno nailazi na nove slučajeve kojima će se baviti, spasavajući decu i poražavajući često zastrašujuće demone.



Mizukijev rad je proizveo pravu mali pop-kulturnu revoluciju pa je pored brojnih enciklopedija Yokaija koje će Shigero uraditi u narednim decenijama, Kitaro poroditi i gomilu televizijskih serija i igranih filmova a čak se i recentni Yo-kai Watch fenomen (video igre, filmovi...) u dobroj meri bazira na njegovim predlošcima.

Stripovi u ovoj kolekciji su namenjeni deci, pa je Mizukijev crtež jednostavan i efikasan sa likovima koji su urađeni kao jasne, brze karikature, tako da budu izražajni i prilagođeni tonu koji treba da nosi i dramu i horor ali i herojski narativ. Sam Kitaro je posebno upečatljiv na ime toga kako u sebi spaja „svakodnevnost“ i onostranost, na prvi pogled delujući kao običan provincijski klinac sa neurednom frizurom, a na drugi pokazujući da nije sasvim od ovoga svijeta, sa sopstvenim ocem – natprirodnim bićem po imenu Medama-oyaji koje je posle smrti vaskrslo u formi sopstvene očne jabučice – koji mu živi u levoj očnoj duplji. Sam ton stripa je bio pogođen na idealan način, kreirajući suptilne komične scene paralelno sa folklornim hororom koji nikada nije prelazio granice što bi ga učinile nepristupačnim ili odbojnim za decu. Utoliko, priče u ovoj kolekciji su „strašne“ i bave se duhovima koji posedaju decu, kidnapuju devojčice, isteruju ljude iz zgrada itd., ali su i energične i duhovite, sa Kitarom koji prolazi kroz herojske akcione scene gde će se i fizički boriti sa yokaijima, ali i demonstrirati neke svoje natprirodne sposobnosti – nevidljivost, mimikriju, kontrolu nad odvojenim delovima tela (tj. delovima tela odvojenim OD tela...), ekstremnu izdržljivost, korišćenje vlasi kose kao oružje itd.



Drugi ključan element uspešnosti ovog stripa bila je modernizacija koju je Mizuki sproveo, postižući srećan spoj između tradicionalnih motiva i zapleta sa jedne i savremenog okruženja sa druge. Ovo se prevashodno videlo u dizajnu samih yokaija i njihovom korišćenju nekih savremenih tehnoloških i socijalnih izuma (bejzbol utakmica sa yokaijima, voz za pakao u jednoj od ranih epizoda, ali i demonska agencija u jednoj od kasnijih, iz koje Kitaro isteruje yokaije paleći opuške od cigareta prikupljene u dve metalne kofe), ali i u jukstapozicioniranju japanskih natrpriodnih bića sa onima iz zapadnjačke tradicije te savremen(ij)e popularne kulture.

Danas su takvi krosoveri i mešapovi uobičajena stvar ali danas znamo da živimo u, kako reče Liotar, postmodernom stanju – šezdeseth godina prošlog veka je spajanje zapadnjačkih vampira sa japanskim yokaijima bilo originalno, pa malo i transgresivno i predstavljalo i neku vrstu pobune Japana protiv dominacije (kulturne i druge) zapada. Jedna rana epizoda sa vampirom je tek topla proba za kasniju, mnogo dužu i kompleksniju u kojoj Kitaro okuplja (preko oglasa u novinama, jasno) reprezentaciju japanskih yokaija što će se suprotstaviti invaziji zapadnjačkih čudovišta koja kreće sa jednog udaljenog japanskog ostrva. Vukodlaci, vampiri, veštice i Frankenštajnovo čudovište su, naravno, spoj tradicionalnog i pop-kulturnog u duhu ovog stripa, ali i ne preterano prikrivena alegorija za zapadnjački (kulturni, militaristički i ekonomski) imperijalizam koji je u Japanu i od pre Drugog svetskog rata percipiran kao jedna od velikih pretnji za Carstvo izlazećeg sunca.



No, možda najinteresantnija a svakako najduža priča u ovoj kolekciji ne samo da ima dugačak uvodni deo koji formatira Kitarov narativ kao herojsku potragu ekspedicije što se uputila na daleku, egzotičnu lokaciju – u odjeku avanturističke literature, filmova itd. iz poslednjih 60-70 godina – već ima i dublji socijalni komentar o sukobu modernizma i tradicije (ovde provueno kroz opoziciju nauke i „magije“), ali onda i urnebesnu, spektakularnu drugu polovinu koja je možda najbolje sažela Mizukijev melanž tradicionalnog i savremenog, dajući mladim čitaocima kinematsku kaiđu-akciju dok se džinovsko čudovište prekriveno kosom i ogromni robot koga vozi „naučnik“ sukobljavaju u urbanom centru Tokija.

Kitaro je, dakle, vrlo značajna kolekcija za svakog koga interesuje „klasična“ manga iz šezdesetih ali i jedan prevratnički rad koji je u velikoj meri preokrenuo tok razvoja savremene popularne kulture u Japanu. Vredi još dodati da je prevod u ovom izdanju izuzetan. Jocelyne Allen je ekstremno iskusna kanadska prevoditeljka sa dubokim poznavanjem japanske kulture i savremenog jezika i mada joj je Kitaro jedan od ranijih prevodilačkih radova, način na koji su jezik i ton prilagođeni engleskom duhu a da nije izgubljena osobenost japanskog izraza je ovde veoma uočljiv. Latinični letering koji je ovde zamenio japanski izvornik u domenu zvučnih efekata je takođe vrlo solidno prilagođen crtežu pa pričamo o izdanju koje, uz opširne fusnote i katalog yokaija na kraju  ima moje tople preporuke. Digitalna kopija nabavljiva je ovde.


ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.734
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3158 on: 13-04-2021, 15:58:40 »
Pročitao sam kolekciju Kitaro koju je 2013. godine izbacio kanadski izdavač Drawn & Quarterly. U odličnom uvodu za ovu zbirku klasičnih manga radova iz šezdesetih godina, Matt Alt* ističe da je u pitanju verovatno najpoznatiji japanski strip serijal za koga zapadna publika nije čula, a što, da budemo fer, i nije neko preterano iznenađenje.

Ja sam uvek imao utisak da su najpoznatiji japanski stripovi za koje zapadna publika nije čula radovi Fujika Fujia. Ako je neko bio blizu Tezuki po čuvenju, to je bio on, to jest oni. E sad, posle njega/njih idu Mizuki, Ishinomori, Yokoyama, pa drugi.

Što se tiče Mizukija, neki njegovi radovi imaju specijalno mesto u mojoj kolekciji, zato što su retki ili neuobičajeni. Imam neke zbirke stripova iz 50-ih, gde je adaptirao Lovecrafta. To čak nisu bile ni mange u tradicionalnom smislu, već stripovi za iznajmljivanje (kashi-hon), pravljeni za specifično tržište, koje se ugasilo pojavom klasičnih časopisa. Moje je novo izdanje, naravno. Ali vrhunac kolekcije je ovo:



Veliki priručnik jokaja, pun ilustracija, opisa anatomije, karakteristika i prebivališta za otprilike stotinu tih stvorenja mašte.

Dvousta žena!


Nupperabo!


Pisano lakim jezikom, jer je verovatno namenjeno deci. Što me raduje, jer mogu većinu da razumem. :)

Meni lično jedan od najdražih likova iz japanske kulture. Čak i kada odemo dalje od njegovog sopstvenog rada, dolazimo do učenika i sledbenika poput Hiroshija Aramate i Natsuhika Kyogokua, a gde ćete intelektualniji misticizam od toga? Bilo gde na svetu? Kakav bre Grant, sin Morijev...
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 53.547
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3159 on: 13-04-2021, 16:38:06 »
Dobro, Matt Alt je malo tu morao da doda gas, ali fakat je i da je Doraemon značajno poznatiji na zapadu od Kitara. Mislim, za njega su čuli i ljudi koji nikad nisu držali mangu u rukama, moja žena ima navlaku za kofer sa njegovim likom.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.734
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3160 on: 13-04-2021, 16:47:58 »
Lik/logo/slika je jedno, stripovi su drugo. Ne mora da znači da je tvoja žena svesna da ovi uopšte postoje. Hello Kitty nema osnovu za svoje postojanje u nekom mediju (osim ako tu ne računaš reklame), a Doraemon je prikazivan na televiziji godinama - mnogi ga van Japana znaju samo po tome. A i Fujiko Fujio imaju još mnogo toga drugog.

Ali, dobro, nisam ni ja tu neko merilo zato što sam čuo za Mizukija i Kitara još 90-ih. Meni je to jako poznat strip, lik, skup priča, šta god. Misliš li da mi nije odmah zaokupilo maštu? A vrlo brzo i novčanik?  :lol:
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 53.547
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3161 on: 13-04-2021, 17:27:27 »
Pa svakako ti nisi merilo, naprotiv, ti si prosvećeni zapadnjak.  :lol:  Normalan svet se ovde sa japanskom pop-kulturom upoznavao preko Tritona, Gospodara Mora a ne preko Kitara.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.734
    • Strahoslovni domen999
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3162 on: 13-04-2021, 20:17:53 »
Schodt je pisao o Mizukiju u svojoj knjizi Dreamland Japan, a moguće čak i u Manga! Manga! (ne mogu da se setim, mada mogu da proverim). Odatle i znam za njega. Postoji gomila poznatih crtača tamo o kojima nije bilo pomena na Zapadu, i maltene još nema. Ja sam zato batalio pisanje o tome, jer mi je bio potreban ogroman trud, vreme, pa i novac da dođem do informacija ili stripova, a ovde sve to izgleda nestvarno, jer niko bez znanja japanskog ne može da čita.

Šta imam u svojoj kolekciji od toga? Nekoliko desetina tankobona ili možda luksuznijih izdanja. Naravno, što se više ide u prošlost, značaj postaje sve veći, pa tako ne mogu da poredim nekog ko je radio uglavnom tokom 80-ih sa nečim iz 60-ih.

Ali rekao bih da je najnepoznatiji mangaka na Zapadu u odnosu na svoj značaj u Japanu Daijiro Morohoshi. Tu jednostavno nema konkurencije. Čak i Kyoko Okazaki je postala poznata kroz skanlaciju (i Michel Fiffe je pominjao negde), o Ryoko Yamagishi je Schodt takođe pisao, Yuu Koyama je (donekle) poznat van Japana po filmu Azumi (koji je ipak ništica u odnosu na strip), itd, itd.

Ishinomori je takođe bio jedan od bogova stripa. Ono što se generalno zna na Zapadu nije ni 10% stvarnog značaja ili talenta. Njegov kasniji rad ima opako dobre momente. Ali svako ko je gledao Kamen Rider verovatno barem zna za njega. (A tu je i onaj prelepi strip o Zeldi.)

Dakle, Morohoshi. Jedan od najspecifičnijih mangaki ikada, koga je Tezuka cenio kao retko kog. S druge strane, njegov rad bi bio nemoguć bez Mizukijevog, na koji se nadovezuje.

I, koliko se sećam, Mizuki jeste poznat u Francuskoj. Koja je još uvek bila deo Zapada kada sam poslednji put proveravao.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 53.547
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3163 on: 13-04-2021, 21:13:50 »
Fer, naravno, Alt je svakako prevashodno mislio na Severnoamerikance, a i ja o njima pišem u nastavku teksta.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 53.547
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3164 on: 14-04-2021, 05:49:45 »
Pre izvesnog vremena pisao sam o stripu Čovek koji je ubio Taličnog Toma, pola decenije starom „čitanju“ Taličnog Toma u stilu „novijih“ vesterna okrenutijih dekonstrukciji klasičnih mitova o Divljem zapadu nego optimističnim fantazijama o granici. Matthieu Bonhomme, autor ovog rada, kreiranog u čast proslavljanja sedamdesetog rođendana ovog strip-junaka je u međuvremenu dobio priliku da uradi još jedan album u istom stilu i pre nekoliko dana Wanted Lucky Luke izašao je paralelno na frankofonskom ali i na anglofonskom tržištu (ovo potonje, naravno, samo u digitalnoj verziji). Francusko izdanje je kooperacija između Lucky Comics i Dargauda, dok se za Englesko pobrinuo Cinebook uz uobičajeni standard produkcije i kome se dopalo kako je izgledao prvi Bonhommeov rad u ovom sad već, jelte, „univerzumu“, svakako ima čemu da se raduje i u novom albumu.



Wanted Lucky Luke je dalja reimaginacija Taličnog Toma kao „zrelijeg“ i „odraslijeg“ stripa koji iz sadržaja izbacuje najveći deo komedije što je karakterisala klasične radove (i danas ih takođe karakteriše), a pojačava atmosferu usamljenosti koja treba da sugeriše i određenu melanholičnu crtu kod glavnog junaka što se jedva nazirala u originalima. Takođe, teme kojima se Bonhome i u prvom albumu bavio su primerene jednoj kritičkijoj analizi vestern mitologije – tamo smo imali rasizam, ali i zlostavljanje u porodici – pa je ova kombinacija „tamnijeg“ tona i proširivanja tematskih interesovanja prisutna i u nastavku. Samo, čini mi se da Wanted Lucky Luke naprosto nije tako pažljivo i promišljeno urađen projekat kakav je bio prvi Bonhommeov pokušaj, pa se ovde i sam pristup, ta „realističnost“ i promena tona, legitimnije mogu dovesti u pitanje.

Jedna stvar sa kojom nemam nikakav problem u Wanted Lucky Luke je Bonhommeov crtež. Pričamo svakako o jednom od najatraktivnijih crtača svoje generacije (ovde smo prikazali njegov strip Omni-Visibilis sa početka prošle decenije urađen zajedno sa Lewisom Trondheimom i usta su mi bila puna hvale sa Bonhommea) i za ovu priliku je njegov stil možda još bolje nadgrađen na klasičan Morrisov rad, sa promišljenim korišćenjem „kinematskih“ tehnika u pripovedanju. Bonhomme, kao i u prvom albumu, ima na raspolaganju više strana od standarda, pa se veći broj tabli sa kojima radi upotrebljava kako bi scenama bilo dato još prostora i atmosfere. Naravno, i ovde ima kadrova koji su čist omaž Morrisu, možda zapravo i više nego prošli put, recimo scena u kojoj Apači na konjima kruže oko tipičnih kola sa arnjevima je maltene čist Morris, ali generalno table su kreirane sa idejom dekomprimovanog pripovedanja gde se akcentuje atmosfera, neverbalno pripovedanje, jedan vrlo filmski tok kadrova, rezova, rakursa. Bonhomme ovde izrazito pazi na to da maltene svaka tabla bude celina za sebe, često je započinjući kadrom koji uokviruje čitavu naraciju sve do poslednjeg kaiša na toj strani. Neke od ovih scena su veoma ikoničke, pogotovo što deo narativa otpada na prelazak gole i negostoljubive pustinje i čovek bi pomislio da crtač neće imati priliku da pokaže svoje veštine u scenama gde praktično nema ničeg interesantnog u okruženju. No, Bonhomme sjajno emulira filsmka kadriranja i osvetljenje, dajući ovim scenama puno karaktera i autentičnog spektakla.

Sa druge strane, karakterizacije su uobičajeno sjajne, posebno što ovaj album ima mnogo više starim čitaocima prepoznatljivih likova od prethodnog. Bonhomme neke značajne negativce iz prošlosti Taličnog Toma – ili njihove bliske rođake – redizajnira tako da sačuva ikoničke fizionomije i konture a da im doda jedan za nijansu „zreliji“ ton, odričući se komičnog koje je po prirodi stvari bilo deo originalnih stripova i vraćajući se suštini zla koje se ovim likovima pripisuje kroz istoriju popularne kulture.



Kolorom sam možda za nijansu manje zadovoljan jer Bonhomme forsira žutu i svetlosmeđu, a koje jesu „prirodne“ boje kada se veliki deo narativa dešava u pustinji, no, ovde mi se čini da je paleta možda prenaglašeno svedena. Naravno, u tehničkom smislu kolor je vrlo dobar i uklapa se uz crtež i tuš, samo bih rekao da je vizuelno strip nešto monotoniji nego što bi trebalo s obzirom na to kako su sam crtež i pripovedanje dinamični.

Ova dinamičnost se pogotovo vidi u scenama akcije kojih ovde ima dosta i koje su, zahvaljujući većem prostoru koji imaju na raspolaganju, veoma dobro izvedene sa energijom kakva Bohommeu izrazito leži. Bilo da je u pitanju pucnjava, tuča, stado krava u trku ili samo smandrljavanje kola niz strmu stazu, ovo su scene nabijene energijom koje je prava milina gledati.

I u samom tretmanu nekih ikoničkih prizora Bonhomme sjajno rukuje klasičnim materijalom – recimo dolazak u gradić koji je napušten pre par godina kada je lokalni rudnik presušio pruža nam upečatljive slike „grada duhova“ sa zgradama koje su načete vetrom i prašinom i firmama pisanim rukom koje su popadale... Ovo je pravi način da se signalizira kako imamo posla sa „poznim“ vesternom, u kome „granica“ nije više samo mesto nemerljivog izobilja i bekrajnih prilika. Bonhomme ne može da odoli da ne ubaci i jedan kadar na „kotrljajući korov“ tj. tumbleweed, taj tradicionalni vestern (a kasnije i šire pop-kulturni) simbol praznine i napuštenosti i ovo je verovatno najbliže što Wanted Lucky Luke prilazi dobronamernoj i visokofunkcionalnoj parodiji koja karakteriše „pravog“ Taličnog Toma.

I time je, ustvrdio bih, i nešto slabiji nego što sam se nadao da će biti. Ispostaviće se da je Wanted Lucky Luke, iako baziran na pristupu filmova što su najavili zoru dekonstrukcije, zapravo strip koji premalo dekonstruiše ne samo svoj stripovski predložak već i filmske uzore na kojima je sagrađen. Čime hoću da kažem da je za razliku od Morrisovog Taličnog Toma koji je parodirao vestern-stereotipe od početka do kraja i bio na kraju dana satiričan evropski rad što je koristio vestern oblandu da kritikuje savremeni svet, Wanted Lucky Luke priča koja previše lako poseže za tim vestern-stereotipima i koristi ih kao readymade materijal koji se bez odmaka ili dovitljivog preokreta ugrađuje u narativ što, na kraju i zbog toga, deluje manje upečatljivo i manje originalno nego što smo se nadali.

Na primer, ovde su Apači predstavljeni kao nedvosmisleno negativni, sa ružnim fizionomijama, decidno „zlim“ ponašanjem i bez ikakve diskusije o tome na koji način su im sve učinjene nepravde zbog kojih oni uopšte figurišu u ovom narativu. Ovako nešto naprosto nije moglo da se desi u vreme dok je ovaj strip pisao Goscinny (i svakako se neće desiti sada kada ga piše Jul, profesor istorije) i tamo su „Indijanci“ uvek imali više od jedne dimenzije, sa pametno ubačenim komičnim elementima i pažnjom da se ne dehumanizuju.

Drugo, sama osovina zapleta – to da se lik Taličnog Toma pojavljuje na plakatu uz obaveštenje da se plaća nagrada od pet hiljada dolara onome ko ga privede pravdi – je isuviše lapidarno odrađena, sa likovima koji deluju kao da nemaju dva grama mozga i prihvataju najnaivnije moguće pokušaje prevare zdravo za gotovo. Ovo nije minorna kritika da su neki likovi malko naivniji nego što bi mogli da budu – narativ bukvalno počiva na ideji o mobilisanju velikog broja ozbiljnih igrača oko nečega što je naprosto besmislica koju je lako demantovati a rad uložen da se čitaocu „proda“ ovakav zaplet nije dovoljan. Da ne pominjem za mene prilično nerazumljive momente u kojima sam glavni lik tvrdi stvari za koje znamo da nisu istina da bi kasnije objašnjavao da je u pitanju „tehnička razlika“ – Bonhomme kao da želi da istovremeno ima i moralno jednostavnog, čistog protagonistu, a da ga drži u stripu koji je moralno kompleksan i izaziva gomilu pitanja.



Najproblematičniji deo zapleta je vezan za tri sestre koje se sve zaljubljuju u ćutljivog kauboja i ovaj romantični podzaplet, za moj račun, nije odrađen sa dovoljnom merom pažnje. Bonhomme ima dobre, simpatične likove na raspolaganju i nije jasno zašto ih stavlja u situacije koje su puka replikacija stereotipa iz starih vesterna. Da je ovo nekakav drugi strip, možda to ne bi toliko bolo oči, ali, ponovo, klasičan Talični Tom je stereotipa bio veoma svestan i spretno ih je parodirao, oslanjajući se nekada na jasnu satiru, nekada samo na groteskan humor. Kod Bonhommea, erotski element pripovesti koristi se vrlo pravolinijski, svođenjem tri inače delatne i smele žene na zaljubljene glupavice koje, da stvari budu gore, kasnije budu upotrebljene na još stereotipniji način. U finalu priče dobijamo pregršt „damsel in distress“ klišea sa ponižavajućim eksploatacijskim scenama i jasnom sugestijom seksualnog nasilja koja ovde služi samo da motiviše glavnog junaka i nije, kao u prethodnoj Bonhommeovoj priči o revolverašu bržem od svoje senke, deo kritike vestern-mita i dekonstruktivnog napora.

Da ponovim, ovde naprosto fali dekonstrukcije u stripu koji se velikim delom oslanja upravo na dekonstruktivne preteče što su kritikovale i secirale klasični vestern a koji je poslužio kao inspiracija za originalne albume Taličnog Toma iz četrdesetih. Bez ove dimenzije, Wanted Lucky Luke je izuzetno nacrtana, vrlo dobro ispripovedana ali suštinski previše klišeizirana, pa i tanka priča čiji je osnovni zaplet relativno neuverljiv – i čini se da najviše služi da bi autor imao opravdanje da upotrebi neke od ikoničkih likova iz Morrisovog stripa – a glavni podzaplet, onaj u kome se erotizuje figura usamljenog kauboja i razgara rivalitet između tri sestre, nije iskorišćen na pravi način i zapravo biva napušten za račun stereotipnog motiva u kome muškarac mora da dela ne bi li spasao žene koje se na njega lože a seksualno ih ugrožavaju drugi zli muškarci.



Moja poslednja kritika – pa da se razilazimo – odnosi se na ponovljeni geg u kome se Tomu prebacuje da je prestao da puši, pa mu je čak i na plakatu umesto slamčice u ustima, a koju poslednjih nekoliko godina nosi, nacrtan cvet. Ne znam iz kog ugla Bonhomme gađa ovaj motiv – Talični Tom u svom mejnstrim kontinuitetu već nekoliko albuma ne stavlja cigaretu u usta i umesto nje sisa slamčicu u jednom sasvim razložnom modernizovanju junaka koji ne mora da cima duvan da bi bio kul – ali pušenje i motanje duvana jeste bio naglašeno važan podzaplet u Čoveku koji je ubio Taličnog Toma. Možda je ovo samo dobronamerna šega, ali Wanted Lucky Luke previše insistira na tome da je odustajanje od duvana na neki način hendikep za omiljenog kauboja i gotovo da argumentuje da mu ovo umanjuje muževnost na neki način. Završna pesma u kojoj Tom odlazi – naravno sam – prema zapadu je i pomalo, što bi deca rekla, krindži, sa nekom vrstom finalnog opravdanja za celibat a koje niti je bilo potrebno niti je na nivou zrelosti kakvu ovaj strip nastoji da pokaže.

Sve u svemu, Wanted Lucky Luke mi nije bio neprijatan – crtež je, da ponovimo, jako dobar – ali je decidno slabiji rad od prvog Bonhommeovog pokušaja. Ako će za pet godina da se nanovo baci u ovom smeru, Mathieu bi trebalo da ponovo pročita klasične Gosinnyjeve radove, čisto da se podseti ZAŠTO ih je, kao i svi mi, voleo.


Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 53.547
Re: Strip album koji upravo citam
« Reply #3165 on: 15-04-2021, 06:15:34 »
Pročitao sam dvotomnu priču o mračnoj strani „zlatnog doba“ Holivuda, Anastasia, a koju su u protekloj deceniji kreirale dve cenjene poljske autorke. Kako to već biva, originalni radovi su izašli u Poljskoj 2017. i 2019. godine za njihovog izdavača timof i cisi wspolnicy koji je započeo kao nezavisna kuća što se bavi poljskim i evropskim stripom ali je u međuvremenu krenuo i sa izdavanjem nekih američkih nezavisnih radova, a Engleski prevod smo dobili sa malim zakašnjenjem. Kad pročitate Anastasiju, ili makar četvrtinu ovog materijala, bude vam vrlo jasno zašto je ovo moralo nastati negde izvan SAD, a to da je uopšte u digitalnoj formi izašlo na Engleskom u okviru Europe Comics inicijative i dostupno je i na Comyxologyju u dva toma izašla 2019. i 2020. godine jeste pravo malo čudo. Ne zato što je Anastasia strip sa nekoliko scena ekstremnog nasilja, pa ni zato što u prilično crnim tonovima govori o američkoj „fabrici snova“ već prevashodno zbog seksualno eksplicitnih scena koje u jednom činu hodanja-po-ivici u određenoj formi uključuju (ali ne stvarno) i decu.



No, Anastasia je strip pravljen iz feminističkog rakursa i njegova je namera da osvetli prakse i biografije koje su obeležile vreme poznog nemog i ranog tonskog filma u SAD, partikularno Holivudu, sa prvim instancama velikih filmskih zvezda koje su tada rađane/ građene i cenom koji su, posebno žene, plaćale za ovaj status. To da se u industrijama koje nisu bile preterano pažljivo regulisane od strane nekakvih vlasti često dešavalo da se eksploatišu deca ne bi trebalo da je neko preveliko iznenađenje, jelte.

Scenaristkinja Anastasije, Magdalena Lankosz je prevashodno novinarka koja se bavi filmskom kritikom za najveći poljski dnevni list, Gazeta Wyborcza, a da istovremeno piše i za feministički nedeljni magazin Wysokie Obcasy. Stavimo ovo u perspektivu: Poljska je danas veoma konzervativna država čije javne politike u velikoj meri idu niz dlaku vrednostima katoličke crkve, do mere da je, recimo, pravo na abortus izuzetno ograničeno, više nego u praktično bilo kojoj drugoj državi Evropske unije (osim možda Irske). U takvom kontekstu to da je filmska kritičarka najvećeg dnevnog lista ne samo feministikinja već i feministički aktivista je analogno tome da u Srbiji Dubravka Lakić redovno piše za, šta ja znam, Mašinu. Lankoszova ima iza sebe i dobar istorijat kreiranja kulturnih programa na televiziji ali i pisanja filmskih scenarija pa i produciranja filmova – trenutno je predsedavajuća Poljskog udruženja filmskih režisera.

Anastasiju je nacrtala Joanna Karpowicz iz Krakova koja za sebe kaže da je slikarka koja pravi stripove, ali i stripadžijka koja slika. Naravno, pohađala je Akademiju lepih umetnosti u Krakovu i tamo stekla magisterijum ali poslednjih dvadeset godina postojano radi stripove sa raznim scenaristima. Njen veoma slikarski ali i pripovedački jasan stil u Anastasiji je primer kako se efektno mogu spojiti dva sveta i postići i artistički senzibilitet i stripovska razgovetnost naracije.

Anastasia deluje kao biografija stvarne osobe jer je urađena jednim veoma uverljivim, naturalističkim tonom (osim kad je rađena u blago nadrealističkom ključu), ali zapravo se radi o izmišljenoj protagonistkinji, kao što su izmišljeni i svi producenti, režiseri, glumice koje sreće, studiji u kojima Anastasia snima, naslovi filmova u kojim igra glavne uloge, imena novinara i magazina koji o njoj pišu. Magdalena Lankosz je pazila da sve ovo zazvuči uverljivo i mnogi čitalac će se više puta tokom čitanja pitati da li su ovo stvarne ličnosti ili produkti fikcije. Naravno, Karpowiczeva to sve crta tako ubedjivo, uključujući plakate za filmove i naslovne strane novina koji emuliraju klasični dizajn da je iluzija zaista vrhunska.



No, Anastasia nije biografija ni jedne konkretne osobe već više fikcionalizovani amalgam iskustava različitih žena u Holivudu pre Drugog svetskog rata, sa prepoznatljivim elementima biografija pravih ličnosti koje su umešane i izmešane sa čistom fikcijom ili umetničkim sažimanjima. Recimo, iako je Natalie Wood svakako premlada da bi lik Anastasie bio baziran na njoj lično, elementi iz života Natalije Nikolajevne Zaharenko su više nego prepoznatljivi u ovoj priči.

Anastasia ima spretan početak u kome majka vodi svoju malu ćerku u Kaliforniju ne bi li je stalnim moljakanjem, prevarama, podmićivanjem i drugim taktikama preporučila producentima kao perspektivnu glumicu. Pričamo o 1926. godini, vrhuncu ere nemog filma i periodu u kome je Holivud bio u procesu građenja autentičnih zvezda čija će imena na plakatima prodavati bioskopske karte po automatizmu. Mala Anastasia nije zapravo preterano srećna što je majka stalno gura u ruke nekakvih ljudi koje ne poznaje i komanduje joj da glumi i reklo bi se da nema u vidu filmsku karijeru. No, uz mnogo prilično bezdušnog ubeđivanja (i pretnji), te nešto seksualnih usluga koje majka udeli gde treba, a sve uz stalno ponavljanje porodične istorije koja devojčicu i majku vezuje za Romanove i izgnanstvo iz Rusije, Anastasia na kraju ostvaruje karijeru deteta-glumca i nastupa u mnogo filmova tokom narednih godina, snimajući slepstik komedije i kreveljeći se pred kamerama na radost sve brojnije publike.

Preokret koji dolazi nije neočekivan, strip sasvim uredno signalizuje da je priča o ruskom poreklu izmišljena i da je samo deo majčine beskrupulozne borbe da svoje dete proda Holivudu po svaku cenu i time njima dvema obezbedi egzistenciju, no Anastasia je notabilan rad jer pažljivo idući unapred i unazad kroz Anastasijin život prikazuje kontinuum zlostavljanja i nasilja koji, iako su fikcionalizovani i data im je jedna dramska dimenzija, zapravo deluju vrlo svakodnevno. Od nasilnog oca, pa do ljubaznih producenata koji devojčici nude da im sedne u krilo, Anastasia je meta najgorih formi onog što bismo danas zvali toksičnom muškošću a tada je to naprosto bio another day in the office.



Strip trasira dalju Anastasijinu priču, njeno sazrevanje i pokušaj da se otrgne imidžu devojčice-koja-snima-komedije i postane prava glumica. Narativ je ovde jasan – i mučan – i demonstrira da je „napredovanje“ u ovoj karijeri vezano uz brojne kompromise koji podrazumevaju seksualnu eksploataciju ali i potpunu ekonomsku zavisnost od onih koji drže kapital, sredstva za proizvodnju i prolaze što vode do – navodno slobodnog – tržišta. Ovde je Anastasia veoma jasna i radije nego da je posmatramo kao savremeni „woke“ narativ koji nam otkriva toplu vodu o diskriminaciji žena, on je „tradicionalnije“ feministički postavljen sa jasnim utemeljenjem u marksističkoj klasnoj teoriji, pokazujući da je eksploatacija mladih glumica u Holivudu onog vremena od strane producenata, režisera, glumaca, pa i sitnije boranije, specifičan slučaj šireg fenomena eksploatacije onih bez moći (=kapitala) od strane onih koji imaju i moć i kapital. Štaviše, danas se često smatra da su uticajne osobe sa pristupom velikom broju očiju i ušiju (glumice, influenserke itd.) „moćne“ iako one možda nemaju pristup tradicionalnom utemeljenju u moći, tj. kapitalu i sili i mada je to zaista možda i tačno u ovom momentu woke talasa, nema garancija da će on i potrajati (na kraju krajeva, nije prvi u novijoj istoriji zapadnog sveta), dok se čini da je moć zasnovana na kapitalu mnogo izdržljivije prirode. Utoliko, Anastasia sasvim brutalno pokazuje kako protagonistkinja pokuša da iskoristi svoj društveni uticaj – oslanjajući se na to da je popularna glumica koju narod poznaje – i kako ovo biva smrvljeno od strane osoba, u ovom slučaju bogatih muškaraca, koje imaju stvarni uticaj i moć.

Anastasia je delom i psihološka analiza pored te svoje socio-političke i klasne dimenzije i odnos protagonistkinje sa svojom majkom, zasnovan na krivici i „prirodnoj“ zavisnosti a zatim produžavan stalnim naglašavanjem krivice i proizvodnjom i hemijske zavisnosti koja dolazi maskirana u terapiju što je nude doktori bliski Holivudu, taj odnos se ispituje na nekoliko tačaka u Anastasijinom životu i razobličava kao toksičan i pre svega utemeljen u klasnom ratu. Ponovo, strip ima nekoliko epizoda u kojima se glavna junakinja gorko prevari kada računa na žensku solidarnost, pokazujući da je rodno zasnovano nasilje u društvu u ogromnoj meri posledica klasnih razlika i ekonomskih nejednakosti, ne apstraktnih „bioloških“ ili „psiholoških“ karakteristika.



Naravno, sve to znači da je meni ovaj strip bio veoma po volji, bez obzira na izuzetno mračnu tematiku i brutalne scene sa kojima se čitalac suočava. Ovo jeste jedna „spoljna“ kritika Holivuda ali urađena disciplinovano i Holivud ovde može da bude metafora za društvo uopšte ako se odmaknete dovoljno daleko. No, želim da istaknem koliko je pripovedački postupak ovde zapravo elegantan. Magdalena Lankosz ima prepoznatljivo filmski pristup stripu ne u tome da likovi imaju „filmske karakterizacije“ ili da insistra na „montaži“ kakvu smo pre skoro tri i po decenije prepoznali u Watchmenu i divili joj se, već u tome da shvata da sarađuje sa vrhunskom vizuelnom umetnicom i da treba da joj se sklanja sa puta kad god je to moguće. Anastasia, konsekventno, ima srazmerno malo teksta, tek onoliko koliko je neophodno da se obezbedi pravilan kontekst za određene scene, a većina pripovedanja, ali i atmosfere odvija se na vizuelnom planu. Naravno, kada radite sa nekim koje ovako dobar kao Joanna Karpowicz, to je praktično prirodan način da se funkcioniše pa je Anastasia nalik na nekakav vrhunski fotografisan evropski film koji se igrom slučaja dešava u SAD, baš u centru ondašnje filmske industrije.

Karpowiczeva je zaista idealan prelazni oblik između slikarke i strip-crtačice utoliko da ma najbolje od oba sveta. Sa jedne strane, lejaut i pripovedanje su joj besprekorni. Pričamo o vizuelno smirenoj a opet dinamičnoj organizaciji tabli – ova dva albuma imaju po devedesetak strana svaki, pa prostora za raspakivanje pojedinačnih scena itekako ima, ali nigde nemamo posla sa dekompresijom i sličnim tehnikama usporavnja naracije kako bi delovala „filmskije“, naprotiv, svaki panel ima jasno opravdanje zašto je na tabli i ili nudi distinktan deo priče ili služi kao kadar koji postavlja scenu za sledeći panel. Sa druge strane, sama tehnika crtanja je veoma „slikarska“, sa korišćenjem hartije koja ima „krupniju“ teksturu nalik na platno i akrilnih boja koje daju energiju voštane boje ali i kontrolu bližu uljanom slikanju. Rezultat je da Anastasia izgleda ekstremno upečatljivo u svakom kadru sa jakim, naglašenim teksturama i kolorom ali i sa vrlo pažljivom kontrolom nad konturama, licima, geometrijom itd. Ovaj spoj stripovske discipline i čitljivosti sa ekspresionističkim slikarskim izrazom je pun pogodak, a što se pogotovo primeti u scenama nasilja koje dobijaju jednu nadrealističku dimenziju. Strip takođe ima brojne scene seksa, vrlo fetišističkog, u kojima Karpowiczeva postiže pažljv balans između pornografije i nadrealizma, mešajući eksploatativne tonove sa prizorima autentične strasti i ljubavi – ali između samih muškaraca. Ovo insistiranje na muškoj ljubavi sred orgija gde se žene koriste kao roba je potentan simbol klasne razdele u mizanscenu kojim se strip bavi.

Sve u svemu, dakle, Anastasia je mučna ali vrlo autoritativno pričana, impresivna storija koja nema stvarni hepi end pa čak ni stvaran kraj, sa sugestijom da ciklus eksploatacije u kome su žene uhvaćene, korišćene a zatim pretvorene u saučesnice nije lako prekinuti i da on, čini se, nije prekinut ni do danas. Na kraju krajeva, ovaj strip je praktično koincidirao sa otkrićima eksploatacije vezanim za Harveyja Weinsteina i #MeToo fenomenom koji je usledio pa se čini da nije mogao doći u povoljnijem trenutku. Anastasia vas neće zabaviti ali treba da je pročitate.