znaš kako... ja volim zemaljski bend zagorelo delom i zato što im zavidim. zavidim im što mogu da svoj prvi koncert održe na titelskim šinama, bez publike. da odu u dvorsku baštu, naprave koncert za 5 ljudi, a zatim dosledno, do kraja, bez ikakvog smejanja i namigivanja (u stilu: gledaj što smo pametni, mi to sve iz ironije), pričaju kako su velike zvezde, kako je koncert bio zakrčen fanovima i kako disk košta 500 evra.
zavidim im što mogu da guraju svoje privatno ludilo, ili svoju viziju umetnosti, i ne obaziru se što će ih neko smatrati ludacima.
(na primer, moj otac, koji oba člana poznaje već godinama kao moje bliske prijatelje, čim se pomene zagorelo - odmahuje rukom, u stilu, fini su oni momci, ali taj njihov bend nema veze s mozgom.)
mislim, ja prvi ne znam da li bih išao da na titelskim šinama držim jebeni koncert ni za koga. ne znam da li bih ikada mogao da budem toliki zagriženik za svoju umetnost (ili "umetnost", kako god). verovatno ne bih.
ja sam mnogo puta video, naročito u srbiji, posebno u beogradu i novom sadu, ljude koji se "nose" kao umetnici, koji se ponašaju kao da su umetnici, ali u privatnom životu. ono, sretneš ih u kafani, ili na Akademiji, ili ih vidiš na žurci, i svu su nešto umetnički obučeni, umetnički pričaju, balave o tome čime se "bave", a onda kad ih gledaš na sceni, ili im vidiš slike, ili čitaš njihove priče i pesme - vidiš da paze šta će im mama reći, i da li će biti dovoljno pristojni, pametni i na distanci nam namigivati - ma, ja ovo sve onako, što je kul, u stvari sam ironičan i iznad toga. umetnost liči na imidž, na pozu, i sve lepo zvuči dok se priprema i kada se o tome priča, a kada odista počne da se dešava - ti vidiš da je to kesa. da se vodi računa šta će ko reći, kakav će to odjek imati, i da li će se dopasti ovom-onom.
a zagorelo pišu manifeste, objavljuju fanzine, održavaju koncerte i izložbe ne obazirući se ni na šta sem na svoju potrebu da furaju privatnu, ludačku viziju neke umetnosti. sad, zovu je dadaizam, nadrealizam, totalitarizam, pogrešno ili ispravno - nije ni bitno. ali zaista kreiraju neku čudnu, snažnu paralelnu realnost.
meni je, u stvari, bio važan intenzitet kojim se ta "umetnost" odigrava - da na -13 stepeni, po užasnom vremenu, ideš u Karlovce, zveckaš palidrvcima i ponavljaš četrdeset puta "imaš li šibicu". posle piješ u kafani "vilenjak", zezaš se sa ljudima, lupetaš, ispadneš budala, spavaš u vozu, ali neko osećanje života se pojavi, neko prijateljstvo postoji, nađes se u anti-lažnoj situaciji u kojoj ti je dobro.
a ja, recimo, čak ni tada nisam sasvim oslobođen, i uvek zadržavam distancu prema svemu, pravim se ozbiljan i fini, i ne umem da se stvarno, do kraja prepustim tom artu i pulsu. zato im zavidim.
eto, počeo sam sa sentimentalnošću, izvinte, ovde ću da prekinem.
