Author Topic: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...  (Read 507875 times)

0 Members and 2 Guests are viewing this topic.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 27.546
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3350 on: 07-02-2020, 22:58:44 »
Upravo gledam film sa Kameron Dijaz, Kolin Firtom i još jednim glumcem koga izuzetno cenim. Zaključujem da je diskurs bez humora isprazan. Pišem ovo tek da se vidi da sam i ja opušten i da nema frke.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.507
    • Strahoslovni domen999
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3351 on: 08-02-2020, 19:27:26 »
Pogledali prvu epizodu Locke & Key. Sasvim obećavajući početak.

Ovo iščekujem, ali, k'o za inat, pre neki dan mi je istekla pretplata za Netflix, a mogu da je obnovim tek u ponedeljak.

No, pre toga sam gledao Ragnarok, norvešku seriju od 6 epizoda, u kojoj se radi o mitskim figurama nordijske mitologije koje žive kao ljudi u jednom lokalnom gradiću, sve sa srednjom školom i mnogo moderne muzike. Iako bi prva pomisao verovatno bila da su to Norvežani koji obrađuju svoju tradicionalnu mitologiju, to je samo delimično tačno. Glavni junak je inkarnacija Thora, a njegovog brata igra glumac koji nesumnjivo liči na Toma Hiddlestona, iako nije zvanično Loki. Za sada, pošto se prva sezona završila na opasnom klifhengeru.

https://youtu.be/7H9AaiBLHCo

Nije loše, dobro mi je došla promena okruženja, novi glumci i nova lica. I solidni vizuelni efekti. I koja šala na račun političke korektnosti.  :) Iako je sve još uvek bliže etosu Spider-Man-a nego izvornoj mitologiji. S tim da su za sva naša zla krivi divovi.
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.721
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3352 on: 08-02-2020, 21:00:38 »
Odgledali Good Place do kraja.... Ovo je jedna velicanstvena serija, koja na tako lagodan nacin prica o tako ozbiljnim stvarima. Divota.

klem

  • yeah
  • 3
  • Posts: 634
  • boss
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3353 on: 18-02-2020, 22:15:47 »
pogledo sam prve dve sezone sinner.

bil pulman omatorio, al jos se dobro drži
i'm hardcore



Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.273
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3356 on: 23-02-2020, 19:16:54 »
Problem sa novom Netflixovom serijom Locke & Key je sigurno i u tome da su moja očekivanja zidana duže od jedne decenije  i nazidana na visinu na kojoj ih verovatno ništa ovozemaljsko nije moglo dosegnuti. Strip Locke & Key je počeo da izlazi još 2008. godine za američki IDW i odmah se izdvojio iz ondašnje creator-owned ponude vrhunskim ugođajem horora izmešanog sa mračnom fantastikom i standardnom omladinskom literaturom. Joe Hill je pisao bolje dijaloge i imao jače likove od bar 70% tadašnjih strip-scenarista a Gabriel Rodriguez je, činilo se, čitavog života čekao da groteskne slike koje je nosio u glavi stavi na papir i u činu egzorciranja sopstvenih demona u našim glavama proizvede mnogo živih košmara. Ja i inače imam običaj da kažem da su tvrdo koričene kolekcije jedini način da se stripovi zaista čitaju, ali ovo je jedan od stripova gde je ovo objektivna istina. IDWove fantastične kolekcije tvrdih korica i visokokvalitetne štampe su zbilja medijum u kome Rodriguezov crtež i sugestivni kolor dobijaju dostatan tretman.
 
Naravno, kada sam tamo početkom decenije sa DušManom pričao o tome kako bi se naziv ovog stripa preveo kod nas a on insistirao da je „Lokot i ključ“ jedini način da se očuva sonornost originala nisam ni slutio da će za koju godinu Darkwood zbilja i objaviti kolekcije ovog stripa pod baš tim naslovom. Čuda su se događala pa tako i najava, pre nekoliko godina, da je Hill u pregovorima za ekranizaciju stripa, pa onda i prve slike scenografije, sve to je delovalo kao najprirodniji način da se jedan od najboljih stripova prošle i ove decenije približi publici širokog zahvata. Uostalom, Joe Hill je sin svoga oca i mada je napravio častan – i ogroman – napor da se od toga distancira i pokaže da je osoba za sebe i kreativac sa sopstvenim kapacitetima koji se ne kači na ćaletovu slavu, sigurno nije odmoglo što mu je najpoznatiji strip bio u priličnoj meri uporediv sa nekim atributima poetike Stephena Kinga. Locke & Key je imao elemente omladinske (tj. young adult) proze po uzoru na ono što je King radio osamdesetih (notabilno sa It), ali i prefinjenu metafizičku, a opet vrlo telesno ovaploćenu stravu malog grada u američkoj provinciji u kome je zlo poprimilo opipljivu formu kroz nebrojene male postupke malih ljudi – mala zla koja su na kraju porodila veliko zlo, da tako kažemo.
 
No, Hill je sin svoga oca, izgleda, i po drugim osnovama – Kinga je ne godinama već decenijama pratila i pravilnost da su njegova dela ekranizovana neadekvatno ili naprosto loše. Nakon vrlo dobrih početaka sa Shining i Carrie u sedamdesetima – a koje su radili pedigrirani Kubrik i De Palma – većina ekranizacija Kinga u osamdesetima i devedesetima je bila u najboljem slučaju osrednja a često totalni treš. Hill još uvek nema film snimljen po nekom svom romanu, ali pokušavam da kažem da problem sa Netflixovom serijom Locke & Key nije samo u mojim previsokim očekivanjima.
 
Da se još malo bavimo mnome: moj trenutni stav prema prestige televiziji je da je mnogi autori shvataju pogrešno. Televizijska serija nije film arbitrarno isečen na komade i dobre serije u prestige TV epohi i dalje razumeju da serijska naracija podrazumeva drugačiji tempo, drugačije strukture pripovedanja, drugačije naglaske. Nasuprot ovome, imam utisak da ogroman broj serija danas potpuno igoriše ovakav pristup i dobijamo filmove od pet, osam ili deset sati koji, pa, da tako kažem, nemaju opravdanja da traju toliko. Ne pričam ovde samo o serijama koje moja žena strpljivo gleda a ja se edžektujem posle pilota – tejk jor pik: Sinner, Dark, OA, Left Overs – već i o univerzalno hvaljenim uradcima poput lanskog Černobilja. Svakako, izbirljiv sam, možda do perverznosti ali Breaking Bad je bila serija koja je u potpunosti razumela serijsko pripovedanje i davala u svakoj epizodi akcentovanu temu i zaokruženu naraciju. Čak je i zlosrećni Westworld čiju drugu sezonu nisam mogao da izdržim do kraja imao makar naznake da shvata da su epizode celine za sebe i pravio makar simbolične napore da se njima na taj način i bavi.
 
E, Locke & Key je serija koja je ASPOLUTNO napravljena kao film od osam sati, jedna neprekidna naracija arbitrarno isečena na deset delova se narativnim lukovima koji traju daleko preko granica jedne ili dve epizode, sa tempom koji nije spor zato što se time postiže atmosfera ili nekakav osećaj uživljavanja u živote protagonista nego naprosto jer njeni autori misle da se ovako danas pravi televizija.
 
Drugim rečima, Locke & Key je serija koja nije razvučena u elementima, režija je uglavnom efikasna i scene su rešavane korektno, televizijski, sa sasvim uobičajenom dinamikom za ovakav medijum, ali koja je razvučena kao celina jer u njoj ima premalo priče. Ili, da budemo precizniji, premalo smislene priče.
 
Da je ovo petodelna ili četvorodelna miniserija, Locke & Key bi,čini mi se, mogla da bude značajno efikasnija. Autori bi time bili prinuđeni da skinu salo i ostave samo mišiće i ovo je mogla biti uzbudljivija i ubedljivija serija o velikom zlu koje se pomalja u gradiću Matheson u Masačusetsu i deci koja ga ne razumeju ali ga makar intuitivno prepoznaju pa ga onda, ne mogavši da se oslone na odrasle, zagubljene u formalnim socijalnim ritualima i racionalizacijama što im ne dopuštaju da vide ne- i natprirodno čak i kad ih ujede za facu, uz velike žrtve i odricanja i – pobede. Mislim, nije li to stivenkingovska formula i nije li u 2020. godini ta formula toliko izučena da bi profesionalni televizijski autori trebalo da su u stanju da je ispišu bez mnogo filozofiranja?
 
Delom, Locke & Key ima problem upravo jer dotični autori nisu idealno izbalansirali mračni fentezi sa horor elementima sa jedne strane i young adult fikciju sa druge. Kingovština u ovom kontekstu podrazumeva ulazak u neke prilično turobne životne detalje, u to neko zlo koje nije ni samo stvar ličnosti ni samo stvar mentaliteta ni samo stvar nefunkcionisanja institucija već prebiva baš u njihovom preseku. Hillov i Roriguezov strip-predložak ovakvu kingovštinu vrlo spretno oživljava i samo prelistavanje prve kolekcije ovih dana me je podsetilo koliko taj strip u čoveku izaziva nelagode, prikazujući polomljenu porodicu koja se jedva drži na okupu posle velike tragedije, ali i druge jedinke u društvu čije je zlo rezultat spleta nesrećnih socijalnih okolnosti ali koje je izraslo u razorni socijalni toksin.
 
Serija ovo ni slučajno ne uspeva da ponovi. Sam Joe Hill je pisao prvu epizodu koja, konsekventno, i ostavlja najbolji utisak i deluje kao da će ući u teme koje je strip uspostavio, no ostatak je napisan i režiran primetno „običnije“ sa veoma umekšanim socijalnim i porodičnim tenzijama. Porodica Locke je ovde, istina, preživela užasnu traumu, ali ne deluje zaista istraumirano, serija se vrlo simbolično dotiče izopštenja dvoje tinejdžera – Tylera i Kinsey – iz socijalnih krugova i klika srednjoškolske i smalltown scene, dok je majka, Nina, u stripu ozbiljno ruinirana alkoholom kojim pokušava da izleči zjapeću ranu u centru svog života, ovde jedna draga i simpatična Halmark-mama čiji su sudari sa flašom toliko usputni i neproblematični da je gotovo uvredljivo da je ova vrsta adikcije uopšte tretirana u narativu na ovako lapidaran način.
 
Serija se, dalje, prilično trudi da akcenat stavi na „magiju“, da simbolika ključeva i brava koja je u težištu priče bude oslikana najpre začudnim tonovima, bez previše ulaženja u to da je virenje u nutrine ljudske duše ne samo veoma intiman već neretko i katarzičan čin koji će i onog koji roni i onog u kog se zaranja nepovratno menjati. Tako je ovde ta „magija“ prikazana značajno vedrije, po uzoru na Narniju ili čak (HBO seriju) His Dark Materials a ovo, povratno, značajno otupljuje horor-oštricu koju serija pokušava da ipak donekle zadrži. Glavni „negativac“ ovde i sam/ sama zbog toga ima jednu young adult dimenziju koja mu umanjuje i harizmu i opasnost, pretvarajući ga/ je u blago frustriranu i siledžijsku osobu koja ima srazmerno male ambicije i sukob sa kojom nema dimenzije sudbinskog susreta sa onostranim. Primera radi, momenat u seriji u kome Dodge koristi Krunu senki da napadne kuću Lockeovih  je kulminacija radnje i violentno razrešenje mnogih dotadašnjih napetosti ali u stvarnosti je veoma pešadijski režiran i svodi se na gotovo prostački jednostavnu ideju da se senke, naravno, teraju svetlom. U kontrastu sa tim, Crown of Shadows priča u stripu je monumentalni, simbolički ali i fizički gigantski interpunkcijski znak u dužem narativu gde se dotadašnja logika ključeva i brava resetuje kako bi se pokazalo da ono što shvatamo kao realnost nije ništa više od jedne moguće interpretacije.
 
Serija, dakle, nema ni psihološku ni metafizičku snagu koju je strip imao, ali joj prema kraju ponestaje i bazičnih pripovedačkih oruđa. Preokret u poslednjoj epizodi je još i zanimljiv ali uglavnom zato što su gledaočevi kriterijumi značajno spušteni do ovog momenta, ne najmanje vrlo prostačkom naracijom u finalu. Likovi što se ni do tada nisu mogli pohvaliti prevelikom psihološkom dubinom u finalu postaju samo marionete u rukama scenarista koji su svesni da ne mogu da ponove set pisove iz stripa pa je kretanje od scene do scene, ulaženje iz jedne u drugu odluku primer kako narator može da izgubi gledaoca uterujući likove u postupke na silu, protivno ne samo logici iz sveta gledaoca već i logici koja je do tada važila u samom narativu.
 
Svakako i sa vizuelne strane serija pati od jedne nemaštovite, pešadijske izvedbe. Sama kuća Lockeovih je dobra i ključevi su lepo dizajnirani ali ovo je samo jer su scenografi ovde mogli da direktno prepisuju od Rodrigueza. Tamo gde je teže ponoviti njegovu psihologiju likova, njegovu grotesku ali i tenziju koju daje scenama, njegova šokantna, eksplozivna razrešenja – pa, tamo serija ostaje u domenu young adult srednjačenja sa šarenim CGI-jem i gotskim stilizacijama, nadajući se da je to ono što klinci danas vole.
 
Možda i vole, ja sam svakako premator da bih bio ciljna grupa ove serije, ali ostaje žal za tim da jedan od najboljih recentnijih stripova u mojoj kolekciji nije dobio dostojnu ekranizaciju. Kada sam pre nekih devet godina pisao o ovom stripu za UPPS napisao sam i ovo: „Najjači utisak koga Locke & Key ostavlja već početkom prve priče je taj da se ovde besprekorno kombinuju jedna visceralna brutalnost, psihopatsko nasilje, i jedan izraženi humanizam. (...) Hill uspeva da priču u kojoj ljudi ginu i bivaju ponižavani od strane sadističkih psihopata (od kojih su neki paranormalna a neki... er... normalna bića) ne pretvori u tek redovnu horor eksploataciju. Ovde mi, publika, zaista brinemo za likove, saosećamo sa njima, čak i proživljavamo njihove živote, bilo da se radi o predbubertetlijama, o tinejdžerima ili o odraslim ljudima.“ Kako stvari stoje, ova serija nema ni ambiciju, ali ni potrebna znanja da se upusti u sličnu avanturu te ja, sledstveno tome,  nisam siguran da ću se PRETERANO cimati oko druge sezone.

Linʞᴉn

  • Arhi-var
  • 3
  • Posts: 1.242
  • Kuća Rotsčajld
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3357 on: 23-02-2020, 22:14:30 »
Wow, Meho at his best...  :lol:

Svaka čast na detaljnom opisu. Ja još nažalost nisam stigao da odgledam, ali se spremam.   :|

Tužan sam što su osvrti ovako mlaki kao što je tvoj, jer svi za onaj Foxov pilot iz 2011 tvrde da je fantastičan, atmosferičan, mračan, što se da i videti na trejleru koji je svuda dostupan...

Inače, "Lokot i ključ" mi zbog nečega vuče na hrvaštinu, svaki put kad naletim na Darkwood izdanje... mislim da se čak ga čak i hrvati tako isto zovu "Lokot i kljuć", mada mi se čini da je Fibrino hrvatsko izdanje zadržalo engleski naslov.

Šta im je falilo srpsko "Katanac i ključ" kao naslov? Možda čak i "Katanić i ključ", pošto je u pitanju prezime.
"Koga briga za to što govore, ako nemaju muda da ti kažu to u lice?" - Toni Soprano

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.273
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3358 on: 23-02-2020, 22:21:39 »
Pa, valjda zato što bi onda bila aliteracija koje u originalu nema... Ali, da, mogli su da prevedu porodicu kao Katanići  :lol: :lol: :lol:
 
 
Enivej, serija je... slabunjava, nažalost. Nadam se da ću imati više sreće sa Deadly Class koji se spremam da gledam.

Linʞᴉn

  • Arhi-var
  • 3
  • Posts: 1.242
  • Kuća Rotsčajld
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3359 on: 23-02-2020, 22:40:27 »
Enivej, serija je... slabunjava, nažalost.

Lukavo si izbegao poređenje s Foxovim pilotom iz 2011 na koje sam te navodio!  :|

"Koga briga za to što govore, ako nemaju muda da ti kažu to u lice?" - Toni Soprano

ex pistol

  • 2
  • Posts: 132
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3360 on: 24-02-2020, 02:06:27 »
Hill još uvek nema film snimljen po nekom svom romanu

https://www.imdb.com/title/tt1528071/?ref_=nv_sr_srsg_0
evo ima 'Rogove' ali nisam gledao.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.273
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3361 on: 24-02-2020, 06:10:49 »
Zahvaljujem na ispravci!
 
A pilot iz 2011. nisam gledao pa ne mogu da poredim.  :oops:

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 27.546
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3362 on: 03-03-2020, 12:52:29 »
Polako studiram "Jagodiće". Po svim elementima izuzetan triler. O dobroj glumi da ne govorim. Kad se spremate da gledate koješta, proverite da li ste propustili nešto dobro.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

milan

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.721
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3363 on: 09-03-2020, 22:25:01 »
Gledao sam prvu epizodu Devs-a, sto je skraceno od Developers, ali, slutim, treba da asocira i na Deus, ne zato sto se film kreatora ove serije, Aleksa Garlanda, zove Ex Machina, vec zato sto je ovo, kako mi se cini posle prve epizode, serija o sudbini/slucajnosti i bozanskom kodu i svacemu jos. Na prvi pogled je rec o trileru, sa nekakvim uplivom spijunskog filma (industrijske vrste). Na drugi pogled, ovde su stvari mnogo komplikovanije, i ocekujem prilicno majndfak iskustvo.
Garlanda jako volim, i Ex Machina i Annihilation su mi izuzetno prijali, a ovo je na tragu toga, sporo, ali u isto vreme ne dosadno, vec fascinantno i hipnoticki privlacno. Veliki plus je i to sto u seriji igra Nik Oferman, kojeg, posle serije Parks and Rec prosto obozavam.
Serija je FXova, cini mi se, ali je kod nas ima na HBO Go-u. 

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.676
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3364 on: 12-03-2020, 00:17:23 »
Serija "Dare Me" snimljena po istoimenom romanu Megan Abot za mene je bila sve ono što su „Nevine laži“ želele da budu. U adaptaciji za televiziju koju su napravile sama književnica i iskusnija televizijska poslenica Đina Fatore spojena je specifična atmosfera krimića čije su protagonistkinje gotovo isključivo žene i izvanredno razrađena slika depresivne svakodnevice u američkoj unutrašnjosti u kojoj je jedina perspektiva bavljenje sportom i okolnim delatnostima jer je sve ostalo zamrlo od kada se industrija odselila.

Odavno nisam u nekoj seriji video tako strukturalno ubedljiv i kritički prikaz života u američkoj provinciji. Ono što su nekada bile jedine perspektive afroameričke omladine po getima – a to su afirmacija kroz sport ili odlazak u profesionalnu vojsku, ovde postaje obećani put za sve, nezavisno od boje kože ili pola.


Pa čak i uzrasta, ako uzmemo u obzir gradske moćnike koji jedini spas za grad vide u izgradnji novog stadiona za srednjoškolski fudbal i pratećih sadržaja.

Dok se momci dvoume između američkog fudbala na koledžu i odlaska u rat, a devojke sanjaju o odlasku iz malog grada tako što će dobiti stipendiju kao talentovane čirlidersice (i akrobatsko navijanje je forma sporta u SAD), marinci u holu škole imaju regrutni štand na kom vrbuju pitomce.

U trenutku kada mladi ljudi nemaju više šta da ponude osim svog tela, ti marinci slično prodavcima iz filma i pozorišnog komada Glengeri Glen Ros pokazuju divljenje prema svom komandantu kao harizmatičnom regruteru kom nijedan kandidat nije odoleo.

Pitanje je trenutka kada će tenzija između momaka iz vojnog odseka i devojaka iz navijačke ekipe da dovede do nekih neprijatnih događaja, i iz nje postepeno dolazimo do ubistva koje kao vrtlog razara odnose među dugogodišnjim prijateljima, ali i ostalim žiteljima ovog mesta.

Kroz sport rasprava o društvenim kontradikcijama

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, američki reditelj Majl Riči snimio je nekoliko filmova koji su se bavili duhom Amerike oličenom u takmičenju (Vozač spusta, Kandidat, Plunežno-polugrubo, Nasmeši se) i time je postavio temelje savremenog sportskog filma koji kroz temu sporta raspravlja dublje društvene kontradikcije.

Na Ričijevom temelju nastavio je da radi Piter Berg, izvorno glumac, a sada reditelj i producent koji se najupornije bavi temom sporta u američkom filmu danas.

Kao dalji rođak čuvenog sportskog novinara Baza Bisingera, Berg je na osnovu njegove nagrađivane knjige napravio svoje životno delo – film i seriju Svetla petkom uveče, a potom je producirao i HBO seriju Igrači, usput režirajući dokumentarce o hokejaškom asu Vejnu Greckom, kubanskoj školi boksa i čuvenom bokserskom treneru Frediju Rouču.

Berg je producirao ovu seriju Megan Abot i uprkos tome što je ona ženska po svom miljeu i rukopisu autorki, pa samim tim predstavlja izuzetak unutar njegovog mačo opusa, uticaj kritičke oštrice radova kao što je Svetla petkom uveče je evidentan.

Art-haus u televiziji

U rediteljskom pogledu, ova serija se nadovezuje na visokoestetizovani američki nezavisni film, ali i na aktuelne evropske uzore, naročito na art-haus filmove u mladima u kojima
se u snolikim deonicama kombinuju muzika i tela u prostoru.

Otud za ovu seriju možemo reći da u pogledu rediteljskog postupka donosi neobičan upliv art-hausa u televiziju koji više i nije tako redak.

Megan Abot je inače slična Bergu po tome što se ona na svom terenu, u kriminalističkim romanima često bavi sportskim miljeom – kod nas je i preveden njen roman Zapamti moje ime smešten u svet juniorske gimnastike. Otud kreativni susret njih dvoje nije sasvim neočekivan.

Posle ove serije, rekao bih da je pred Megan Abot i perspektivna scenaristička karijera. Ona je pekla zanat u ekipi HBO serije Hronike Tajms skvera, a sada se pokazala i kao uspešan vođa i kreator jednog projekta.

Serija Dare Me nije imala podršku imperije kakav je HBO pa zato postoji rizik da vam promakne na vrlo dinamičnom televizijskom programu. Bilo bi šteta da je propustite.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

ridiculus

  • 5
  • 3
  • Posts: 5.507
    • Strahoslovni domen999
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3365 on: 22-03-2020, 19:18:13 »
Konačno sam ugrabio malo vremena da napišem koju reč o Locke & Key, Netflixovoj seriji. Naravno, ne bi bilo moguće išta reći bez osvrta na Mehov opširniji prikaz - kome ja neću ni pokušati da pariram po opširnosti, jednim delom zato što se slažem sa mnogo čime što je rekao, a drugim jer je već prošlo neko vreme od gledanja serije, i neke detalje (a verovatno i utiske) sam već zaboravio.

Da se još malo bavimo mnome: moj trenutni stav prema prestige televiziji je da je mnogi autori shvataju pogrešno. Televizijska serija nije film arbitrarno isečen na komade i dobre serije u prestige TV epohi i dalje razumeju da serijska naracija podrazumeva drugačiji tempo, drugačije strukture pripovedanja, drugačije naglaske. Nasuprot ovome, imam utisak da ogroman broj serija danas potpuno igoriše ovakav pristup i dobijamo filmove od pet, osam ili deset sati koji, pa, da tako kažem, nemaju opravdanja da traju toliko. Ne pričam ovde samo o serijama koje moja žena strpljivo gleda a ja se edžektujem posle pilota – tejk jor pik: Sinner, Dark, OA, Left Overs – već i o univerzalno hvaljenim uradcima poput lanskog Černobilja. Svakako, izbirljiv sam, možda do perverznosti ali Breaking Bad je bila serija koja je u potpunosti razumela serijsko pripovedanje i davala u svakoj epizodi akcentovanu temu i zaokruženu naraciju. Čak je i zlosrećni Westworld čiju drugu sezonu nisam mogao da izdržim do kraja imao makar naznake da shvata da su epizode celine za sebe i pravio makar simbolične napore da se njima na taj način i bavi.
 
E, Locke & Key je serija koja je ASPOLUTNO napravljena kao film od osam sati, jedna neprekidna naracija arbitrarno isečena na deset delova se narativnim lukovima koji traju daleko preko granica jedne ili dve epizode, sa tempom koji nije spor zato što se time postiže atmosfera ili nekakav osećaj uživljavanja u živote protagonista nego naprosto jer njeni autori misle da se ovako danas pravi televizija.

Drugim rečima, Locke & Key je serija koja nije razvučena u elementima, režija je uglavnom efikasna i scene su rešavane korektno, televizijski, sa sasvim uobičajenom dinamikom za ovakav medijum, ali koja je razvučena kao celina jer u njoj ima premalo priče. Ili, da budemo precizniji, premalo smislene priče.

Problem sa postavljanjem ovakvih zamerki u ovom konkretnom slučaju - iako se u principu slažem da je veliki deo produkcije postao takav, što ne mislim da je efikasan pristup za televizuju na duže staze - je što strip Locke & Key nije pravljen kao epizodni narativ. Mislim, formalno jeste objavljen kao takav, usled prirode strip-izdavaštva u Americi, ali zaplet, iako je podeljen u nekoliko "narativnih celina", nezaustavljivo ide napred. S druge strane, strip nema praznog hoda, za razliku od adaptacije, i tu se slažem da je ovo trebalo da bude ili kraće ili popunjeno sa više dešavanja.

Meni jedan drugi problem pada u oči. Adaptacije, nezavisno od vrste izvora, treba da zadovolje i one koji dobro poznaju original, ali i one koji se prvi put sreću sa materijalom. U idealnom slučaju. Pretpostavljam da je, statistički gledano, ova druga grupacija bila daleko važnija Netflixu i producentima, ali i sa te strane ona (povremeno) spektakularno podbacuje. U nekim slučajevima mi je jako teško da analiziram ovakav materijal bez pozivanja na original - recimo, toliko sam upio i "internalizovao" Gospodara prstenova da nisam siguran da bih mogao da pričam o Džeksonovim filmovima bez pravljenja referenci na roman, ili poređenja sa njim, i sudeći samo na osnovu onog što vidimo u samim filmovima. Međutim, Locke & Key nisu deo mene i moje mladosti kao što je to The Lord of the Rings, i u ovom slučaju mogu da napravim distancu. Tako da vidim da je svaka promena koja je uvedena u televizijsku verziju uvedena na štetu jasnoće priče ili njene smislenosti. Nigde u seriji nije nagovešteno zašto Dodge traži ključ-za-bilo-gde; nasuprot tome, u stripu se zna maltene od prvog pojavljivanja da ne može da izađe iz prostorije sa bunarom zato što su vrata magična. U TV seriji, deca pronalaze ključeve kad ovi počnu da se oglašavaju, kao vrlo komforan, ali neubedljiv deo zapleta, kad radnja to već zahteva; u stripu ih pronalaze na skrivenim mestima, što slučajno, što s namerom. (SPOJLER!!!) Čitav preokret sa kraja - ko je Dodge (ili Lucas)? - u stripu ne postoji jer je čitalac upućen u taj deo dešavanja od početka.

Kao dodatak na sve to, ton je potpuno haotičan. Ovo je čas dečja avantura, nešto između Home Alone i The Spiderwick Chronicles, čas arčijevska tinejdžerska srednjoškolska drama - tokom trajanja sve više ovo drugo - čas natprirodni triler smešten u malu varoš. Da, ključevi jesu dobro dizajnirani, ali to je direktno iz stripa, i ovde nije učinjen nikakav dodatni napor koji bi poboljšao seriju u vizuelnom smislu, ili je bar prilagodio drugom mediju. Za mene je najveće razočarenje bilo to što su tvorci serijala potpuno propustili priliku da urade išta zanimljivo (bar sa vizuelne strane, ako ništa drugo) sa ulaženjem u psihu pojedinih likova.

Mada, nije ovo ni posebno loše, jer je gledljivo kao neobavezno i nezahtevno štivo. Ali to je veliki pad u odnosu na original. I, da... televizijska adaptacija mi po mnogo čemu liči na Seriju nesrećnih događaja Lemonija Sniketa (glavni likovi su deca, tajno društvo odraslih i njihovi simboli, misteriozna prošlost koja upravlja sadašnjošću, beskrupolozni neprijatelj koji menja lica), s tim što je tamo stimpank, a ovde je magija kao osnova začudnosti. Koja je daleko bolja Netfliksova serija, da bude jasno. Ali takvo poređenje mi nikad nije palo na pamet u vezi samog stripa Locke & Key.
 
"I call this interesting effluvia synergy! A distillation of poison and malice bound to an artificial will by a pseudo-life!"

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.273
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3366 on: 22-03-2020, 20:11:06 »
Fakat da je ovo  povuklo na tu stranu. Original, tj. strip, je meni uspešna Kingovština, a da nije puki pastiš ćaletovih radova. Serija ne može da se pohvali da hvata isti ton. I, da, ključevi su lepi ali serija je vizuelno na kraju prilično nemaštovita.

Linʞᴉn

  • Arhi-var
  • 3
  • Posts: 1.242
  • Kuća Rotsčajld
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3367 on: 22-03-2020, 20:21:22 »
Slažem se za Locke & Key i s Mehom i s ridiculijem. Serija ima previše nedostataka da bi bila posmatrana kao dostojna adaptacija stripa. I previše prosečno realizovano.

Pre svega, najviše mi se nije svidelo proširivanje tog sveta i izlazak izvan okvira stripa s novim ključevima i njihovim moćima. Tu im se nekako raspala osnovna koncepcija Džoa Hila i sve je previše otišlo u neverovanje i treš. Bar meni.

I atmosfera je pogrešna, suviše ublažena u odnosu na strip da bi me privukla. Foksova adaptacija, bar sudeći po pilotu, je bila tu prilično vernija i mnogo je više obećavala. Nažalost, priča originalnog stripa verovatno nije dovoljno ispunila standarde vezane za udovoljavanje celokupnom auditorijumu, koncept je verovatno bio nedovoljno komercijalan za tv, pa je s ovom novom adaptacijom previše omekšan i ne liči na original.

Treća stvar koja me je odbila je izbor glumaca. Dok su neki pogođeni, poput braće, drugi poput pokojnog oca ili glavnog negativca iritiraju pri svakom ulasku u ekran. Glumac po konstituciji ne odgovara ostalim Locke-ovima, plus potpuno pogrešan profil ličnosti (ok, i ovde su očito išli na proširivanje, pošto lik deluje mistično, ali to su upravo ona nepotrebna pojašnjavanja koja ubijaju priču i čine je preterano dvodimenzionalnom).

Možda jeste gledljivo, ali s druge strane je pitanje što bi ovo neko gledao, pored toliko boljih stvari.
"Koga briga za to što govore, ako nemaju muda da ti kažu to u lice?" - Toni Soprano

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 10.219
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3368 on: 22-03-2020, 23:42:59 »
meni krenuo the blacklist posle tromesečne pauze. raymond reddington je lutka! (kao i u prethodnih 7 godina  :lol: )
Some things you have to do yourself.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.676
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3369 on: 25-03-2020, 20:51:45 »
THE OUTSIDER je adaptacija Stephena Kinga iz pera čuvenog Richarda Pricea i moram priznati, ako imamo u vidu koliko uvažavam Pricea, bio sam istinski šokiran koliko je ovo bilo loše.

Naravno, tonalni prelazak iz relativno zanimljivog procedurala u nešto drugo nije novost u istroiji televizije. Čak naprotiv, zar nije TWIN PEAKS kao temeljna serija za ono što danas smatramo televizijom uradio upravo to - uzeo nešto što počinje kao serija o istraživanju ubistva i pretvorio je u nešto posle čega ni televizija ni životi gledalaca više neće biti isti.

THE OUTSIDER počinje kao pristojan procedural u HBO formatu i onda se pretvara u jednu potpunu koještariju. Reći da se serija pretvara u glupost je uvreda za gluposti jer gluposti su samo glupe, a ovo je istovremeno užasno glupo i nepodnošljivo pretenciozno, usput opterećeno svim onim što je loše u Kingovom opusu a to je limitirana mašta u domenu strave i jedan mehanicistički pristup sklopu događaja.

Teško je podneti deset epizoda nečega u čemu od recimo treće epizode gledaš kruto, mehaničko razvijanje jedne sulude treš premise, koja može da funkcioniše samo ako joj se priđe maštovito ili krajnje nepretenciozno. Ovde imamo događaje koji su kretenski i junake koji ih pola vremena ne shvataju jer su jelte racionalni, a drugu poloviu vremena ih razumeju ali su silom nemoćni pred njim da bi ovo mrtvorođenče kako bilo učinjeno živim.

Sve u svemu, budale su i ono što su ovo snimili, a ni ja nisam bolji što sam gledao. No, u redu, ja sam izrespektovao Pricea. Bilo bi lepo kada bi on ubuduće malo izrespektovao nas.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 51.273
Re: Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...
« Reply #3370 on: 28-03-2020, 21:16:16 »
Pogledali smo drugu sezonu Netflixove serije Altered Carbon.
 
Prva sezona Altered Carbon je imala plemenitu ambiciju da uzme jednu od najpopularnijih literarnih verzija kiberpanka 21. veka i od nje napravi televizijski šou koji će biti negde na sredini između preozbiljne HBO „televizije za odrasle“ i SyFyjevog trešerskog žanrovskog autputa. Ovo je svakako imalo svoj šarm ali je deset epizoda jedne na kraju dana nedovoljno zapletene whodunit kiberpank detektivštine bilo ipak previše i ma koliko da mi je Joel Kinnaman bio supersimpatičan i svojim sirovim muževnim nastupom uspešno zračio homoerotskom energijom, to je bila isuviše dosadna pripovest za svoj odabrani vremenski okvir. Altered Carbon je u prvoj sezoni mogao da iseče bar 30% ako ne i svih 50% svoje minutaže i da samo dobije na efikasnosti.
 
Druga sezona je svom trajanju pristupila nešto razumnije i u startu me odobrovoljila time što je priča raspoređena na osam epizoda. Nažalost, najbolja stvar koju mogu da kažem za drugu sezonu Altered Carbon je baš to – da ima svega osam epizoda.
 
Pre nego što pređem na konkretne kritike, možda vredi dati nekoliko opštih opservacija o tome kako televizijska inkarnacija Altered Carbon samu sebe sapliće na svakom koraku.
 
Naime, Altered Carbon zaista TREBA da bude kiberpank sa nešto ozbiljnijim likom, premisa narativa svakako udara temelje za dublje filozofske građevine koje mogu biti istraživane u žanrovskoj formi. Na kraju krajeva, i sama ta žanrovska forma, u ovoj drugoj sezoni pogotovo, bez mnogo stida zaziva blejdranerovske egzitencijalne zapitanosti, filozofske monologe iz offa i ikonična kadriranja sa usporenim protokom vremena.
 
Ali Altered Carbon spektakularno odbija da se uopšte pozabavi većinom očiglednih tema koju premisa postavlja. Ovo je, na kraju krajeva, svemir u kome su ljudi pobedili smrt time što je ljudsku svest moguće kompletno bekapovati u „stack“ koji se dalje može čuvati na bezbednoj lokaciji, umnožavati ili premestiti u klonirano telo („sleeve“). Ovo je omogućilo međuzvezdani let i osvajanje svemira, ali i nagomilavanje znanja (i bogatstva) u okviru jednog ljudskog života koji traje stotinama godina. Serija bez ikakve rasprave prelazi preko pitanja da li su svest i „duh“ ili „duša“ isto, da li su kopije „ista“ osoba kao i ona koja je bila kopirana ili ne. U ovoj drugoj sezoni imamo jednu istu osobu u dva tela, iz različitih verzija bekapa i mada se pominje da je „double sleeving“ strogo zabranjena rabota, neke velike filozofske priče, kada se ove dve verzije iste osobe sretnu – nema. One se umesto toga međusobno potuku a što je dobra metafora za to kako ova produkcija prelazi preko teških pitanja i tema.
 
Takođe, kako u seriji gledamo da digitalne kopije ličnosti (a što su same te ličnosti po konvenciji serije) mogu biti ubačene u digitalno konstruisane realnosti i svetove koje mogu da održavaju visoko sofisticirane veštačke inteligenijce (a koje su i same likovi u seriji), pitanje ZAŠTO ljudi uopšte troše vreme u „the real“ prostor, kako ga u seriji zovu, bi moralo negde biti pomenuto.
 
Konačno, serija bi možda trebalo da bude jasnija u vezi toga je li ljudsko pobeđivanje smrti efektivno zamrznulo društvenu evoluciju – socijalni, pa čak ni tehnološki standardi se u ovom svemiru ne menjaju vekovima: jedan od likova je bukvalno ubačen u novo telo nakon što mu je bekap napravljen pre nekoliko stotina godina i on se potpuno bez ikakve frikcije uklapa u društvo u „sadašnjosti“, poznajući sve socijalne norme ali i sve tajne modernog softvera, interfejsa, odnosa servera sa mrežom itd.
 
Ništa od ovoga, naravno, nije dilbrejker po sebi, pa čak ni na gomili ne mora da iritira. Altered Carbon bi mogao da bude žanrovski palp koji ove nabrojane stvari uzima za konvenciju žanra i da se lepo vozi na svojoj detektivskoj noar priči. No, druga sezona ovde ima dupli problem: prvi je pomenuto insistiranje na značajnim šutnjama, bremenitim monolozima i odnosima likova građenim tokom više stoleća a koje sve zaziva da se filozofija shvati malo ozbiljnije. Drugi problem je što ova sezona skoro sasvim napušta whodunit format i upušta se u jednu nepotrebno složenu a nedovoljno pametnu političko-akcionu priču.
 
Naime, druga sezona, koliko mogu da shvatim ja koji nisam čitao roman, otrže se književnom predlošku i gradi na premisama univerzuma ali ima originalnu priču i ona je na površini priča o planeti kojom vlada lukava i ne preterano etikom sputana guvernerka i njenim naporima da se otrgne uticaju moćne međuzvezdane države sa kojom ima viševekovni vazalski odnos, ali je ispod te površine jedna prilično zamorna skaska o likovima koje smo u prvoj sezoni upoznali, njihovim prošlostima, nerazrešenim odnosima, lojalnostima, ljubavima, strahovima, mržnjama itd.
 
I, kako sad to da kažem, ja Athonyja Mackeyja volim, bio mi je drag u Marvelu i urnebesan u Pain and Gain ali Anthony Mackey ne može da iznese ovakvu priču, posebno ne kad je napisana ovako prostački i nenadahnuto. Laeta Kalogridis koja ovde predvodi scenaristički tim i izvršni je producent serije je svakako ime koje garantuje određeni nivo ozbiljnosti produkcije i ambicije u realizaciji predloška, ali mada Altered Carbon 2 svakako može da se pohvali određenim elementima kao što su scenografija, kostimi, specijalni efekti pa i borbena koreografija, scenario, a pogotovo dijalozi ostaju užasno bolna tačka ove produkcije.
 
Ni prva sezona ovde nije blistala ali druga sezona udvaja napore da se uđe u likove, da se oni zapitaju šta je ljudskost, kome su i zašto lojalni, je li porodica samo reč u svetu gde se tela menjaju po želji (zajedno sa rasom, izgledom, polom) itd. itd. itd. ali glumci dobijaju samo najizlizanije zamislive replike da ih izgovaraju dok stoje u poluosvetljenim prostorijama i značajno se gledaju. Konsenzus diljem interneta (a i u delu našeg domaćinstva)  je da je Anthony Mackie loš glumac, a da ni ostali nisu dobri, ali mislim da je ovo tipičan primer produkcije koja je premalo radila sa glumcima, nadajući se, na kraju kreajeva da će ime iz Avengersa na špici druge sezone biti dovoljno da se zameni švedski Brando iz prve.
 
Njuzfleš: naravno da neće. Joelova harizma je u mnogome pomogla da se džombe scenarija prve sezone ipak nekako izglade, njegova sirova mačo energija je bila dovoljne razine da se par emotivnih momenata koje je glavni lik sebi dopustio čitaju kao stvarno iznenađujuća, bolna otvaranja duše. Mackie nema tu vrstu sirove snage, naprotiv, on je lep i ima čulnu fizionomiju – rekao bih da je rođen da voli a ne da se bori – i vrlo ga je teško kupiti kao ozbiljnog siledžiju koji ima poneku emotivnu koščicu u telu kad mu i scenario sve vreme ubacuje sapunske replike i tera ga da ima izraz lica napuštenog kučeta.
 
Al, kako rekoh, drugi nisu bolji i ovo je velikim delom surova šmira od strane svih umešanih.
 
A opet, nije da su serije koje sam voleo kao mlađi, manje ciničan čovek bile pune glumačkih remek-dela: Altered Carbon bi mogao da bude zabavan – nisu li to bile i Blejkova Sedmorka i prva Galaktika? – da je napisan lepršavjije, brže, manje egzistencijalno zapitano (kad već zapravo nema šta da kaže na te teme o kojima se, šatro, našao zapitan) i da udari više akcenta na zanimljive kiberpankerske stereotipe. U ovoj sezoni već imamo tetovirane svemirske jakuze, AI-je koji se zaljubljuju jedni u druge, upravljanje orbitalnim oružjem samo snagom volje, gomilu futurističkog hakovanja (svako malo neko ispali termin poput „dekompresija“, „kod“, „server“ „dekripcija“), dakle ovde postoje svi elementi da dobijemo zabavan televizijski fast food i, zbilja, kad serija malo prestane da se loži da je Blade Runner za cord cutter demografiju, imamo nekoliko sasvim lepih set pisova. Bio sam razumno impresioniran sa nekoliko scena borbe koje su imale odličan rad kamere i koreografiju kakvu nismo navikli da gledamo na televiziji i što je, uostalom, nešto u čemu Netlfix objektivno ima istorijski edge (setimo se prve sezone Daredevila). Uz likove koji imaju sve potrebne osnove da budu harizmatični palp karakteri (crna lezbijska lovkinja na ucene koja u glavi ima hardver što joj dopušta hakovanje na daljinu svega što ima čip, cinični AI oblikovan po Edgaru Alanu Pou, sadistički vojni oficir koji koristi skakanje iz tela u telo i promene imena preko stoleća da uvek bude neprimetni uticaj iza sile koja je trenutno na vlasti) ovo je zaista mogla da bude bolja serija.
 
Ali, eto, nije. Akcija je okej, ali ovo je televizija a ne film i glavni lik, po zanimanju „envoy“ se izdvaja od drugih, „običnih“ ljudi svojom natprosečnom socijalnom inteligencijom, diplomatskim skilovima izdignutim na nivo magije, opsesivnim intuitivnim osećajem za detalje na kakvom bi mu i Šerlok Holms pozavideo. Serija ovo pominje tačno jednom pre nego što ga sasvim zaboravi i nastavi da se kreće putem osrednjeg ’80s SF akcijaša snimljenog u, recimo, Italiji.
 
Finale je napisano i režirano sasvim pešački sa neubedljivim „očajničkim planom“, još neubedljivijim preokretom i JOŠ neubedljivijim post-preokretskim preokretom nafilovanim saharinskim emocijama i svejedno naruženim nedovoljno dobrom akcijom na kraju. Altered Carbon, na moju priličnu žalost, drugu sezonu završava insistiranjem da su likovi i njihovi međusobni odnosi najvažniji element njegove formule te da, sledstveno tome, neki budući zapleti ponovo neće izlaziti izvan tog uskog kruga ljudi i AI-jeva i neće, u krajnjoj liniji, biti bitni za išta drugo do da se opet pretresaju njihovi odnosi.
 
Ovo je šteta, druga sezona je pored lepih unformi vojske protektorata imala i ne preterano dubok ali potencijalno potentan zaplet o tome zašto neko ubija stare i uticajne ljude na planeti i mogućnost da na osnovu tog zapleta nešto kaže o kolonizaciji i eksploataciji pa čak i genocidu koji uz njih istorijski ide. Ali je sve to elegantno izbegla i držala se „porodičnog“ narativa. Nisam siguran da ću imati snage da gledam anime-spinof Resleeved koji je pre neki dan postao dostupan a za treću sezonu će marketing Netfliksa morati ozbiljno da se potrudi ako misli da mi je proda.