Nedelja 16.12.2007.
pošto je žika u krevetu kraćeg daha, prethodnu noć sam, u najvećem delu, zapravo – uspeo da prespavam. čak sam malo nadoknadio od sna koji sam sebi zakinuo one burne noći kod ace rad, tako da nedelju dočekah grdno naspavan i odmoran i spreman za okršaj sa srpskih psihima.
da ne bih na duel išao polu-gladan i slabunjav, a budući da je žika poklonik te ogavne perverzije vegetarijanstva, ja sebi za doručak spremih šniclu sa graškom, na njegovo jedva prikriveno zgražavanje ('zar to… mrtvo meso.. za DORUČAK?!).
'ćuti,' rekoh, 'zamalo da kupim pasulj s kobas'com, al u zadnji čas u meni proradi humanost i svest o tome da dolazim na višečasovno druženje s ljudima u zatvorenim prostorijama, pa ne bi valjalo da me peristaltika creva dovodi u nevolje te vrste…'
onda odosmo do žikinog komšije, mehe.
kako to STALNO biva, trebalo je da ja potegnem čak iz niša pa da povežem i spojim dve srodne duše koje žive na par stotina metara jedna od druge. tako i ovog puta, odvedoh žiku po prvi put u mehov neskromni, velelepni dom.
da proslavimo taj istorijski trenutak, ja otvorih flašu šampanjca koju su mi slovenci poklonili u znak divljenja prema mom izveštaju s grossmana. na svu sreću, meho je jedva zalečeni alkoholičar koji ako samo pomiriše pampur smesta pada u delirijum tremens, te ostade više alkohola za nas dva p'janca: flašu iscedismo žika i ja ko da je nije ni bilo. nešto malo pjenušca poprskalo je mehovu fotelju kuljajući iz flaše, na blago užasavanje njegove ženice, ali joj meho istog časa odbrusi: 'šta sad, neka kuća malo zamiriše i na nešto što nije pišaća tvog omiljenog mačora! ajde sad, obriši patos pa idi u svoju sobu.'
dobra bre vina prave ovi slovenci, sto mu gromova, trebalo je energičnije da ratujemo ONIH DANA kad su se otcepljivali – glej šta smo pustili da nam ode!
enivej, uz smeh, druženje i razmenjivanje salveta neosetno prođe i tih 90ak minuta, pre nego što sam morao da napustim tu družinu e ne bih li prisustvovao psiho tribini. dok sam zatvarao vrata, s one strane već se čulo momačko kikotanje i zvuci skidanja odeće.
'ah, prokleti psihi, this better be worth it!' mislio sam dok sam odmicao od mehove kuće i posmatrao kako se roletne spuštaju na svim prozorima!
u malu salu DKSG-a sam zadihan stigao oko 15.40 h, ali u njoj na moje olakšanje spazih kako sigma, relja, boban i zstef smaraju nedužnu publiku svojim naklapanjima.
'eee, ZAKASNIO si na promociju gradine!' rekoše oni uglas.
'ne, nego sam PORANIO na psiho-tribinu!' odvratih u svom dobro poznatom maniru, misleći još o onom šampanjcu.
oni, na svu sreću, brzo okončaše to svoje, a ja stadoh da se osvrćem oko sebe, pogledom tražeći maminog sina of mana.
on je, naravno, ispao pičkica, i nije se pojavio da svojeručno zakolje oba 'psiha' kako je mesecima unazad obećavao na svim forumima sa kojih ga još nisu banovali.
normalno.
kad treba da se u čoporu ostrvljuje na nezaštićene organe usamljenih organa reda – tu je prvi!
kad treba da se jedu govna po forumima – ne mo'š ga zaustaviti!
ali kad mu kažeš: 'ovde je rodos, skači' – odnosno, 'evo ih psihi, kolji!' – on se, prosto, ne pojavi.
u duel sam ušao krajnje neravnopravnih snaga.
svi moji prijatelji su me, kao i obično, izdali.
son of man, kao najveći mrzilac 'srpskog psiha', prvi je poklekao. verovatno popio neku tabletu više nego što treba, i zanemoćao. il otišo na utakmicu. il se prosto usro.
meho i žika su više voleli da vode ljubav nego rat!
nyarlathotep je obećao da će svojom razbacanom sirovom građom i ćelavom lubanjom doći da uliva strah u kosti eventualnih nasilnika ako bude zatrebalo – samo da bi mi dan-dva pred susret javio da naprasno ide da se brčka u crnogorskome moru! u decembru!
ukratko, od telesne garde mogao sam, možda, da računam na žgoljavog milosha koji je sedeo do mene, i eventualno na ništa mišićavijeg dushmana, koji je od naoružanja imao fotoaparat čijim blicem je valjda hteo da zaslepi neprijatelja. ali, on je sve vreme šetkao po sali, i nisam smeo da računam na njega u svakom trenutku, a nisam mogao da pretpostavim kada će, tačno, i s koje tsrane, neprijatelj da udari.
ništa od toga me nije sprečilo da se raspištoljim na sjedalu u jednom od prvih redova.
navikao sam da ratujem sam.
i tako, poče tribina: MLADI PISCI FANTASTIKE.
pavle je bio voditelj, i smesta je osetio sasvim razumnu potrebu da prizna koliko je glup naziv tribine, budući da 'srpski psiho' nije roman fantastike. da su neki časni ljudi, psihi bi tu ustali i rekli 'e pa onda izvinite na nesporazumu', ali umesto toga oni rekoše da, zapravo, u romanu IMA nešto malo kao fantastike, a pavle im poverova na reč (pošto je očito on jedan od onih srećnika koji su umakli bliskom susretu s tom knjigom).
tribinu su, dakle, činili a. ilić i željko obretković, lagunini psihi, plus trio fantastikus:
Ivan Vukadinović — VEČNA VATRA
Aleksandar Mandić — SALIR
Ivan Marković – PUPPET-MASTER’S MARIONETTE
od te trojke, ne zna se koji je gori: reklo bi se da su pozvani ne po principu 'mladosti' ili 'fantastike', nego 'humorističkih potencijala': da je u klubu, kao što nije, neko od zajebanata tipa spajder ili džej-bi, ovo bi bila izvanredno smehotresna tribina sa sadističkim iživljavanjem nad učesnicima a la džeri springer šou! no, kako je tribinu vodio pavle, sve je bilo u granicama finoće i krotkosti, u kojima bi i ostalo – da u publici nije sedeo boban!
tri mladunca su očito zalutala u pisanje: jedan od njih je maltene kazao da on nije pisac, već se samo 'bavi pisanjem'; pričali su o pisanju kao o hobiju, kao – neko ode 2 nedelje na skijanje, neko štatijaznam gde, a on sedne pa par nedelja nešto piskara, i sad se kao 'bavi pisanjem'.
Ivan Vukadinović ("Večna vatra") kaže da je započeo da piše kada je dao jedan ispit i imao nedelju dana bez obaveza do odlaska na more (!). Tada je odlučio da napiše krimi roman čija se radnja dešava u Rimskom carstvu. Pošto je sam sebi izdavač nema problema da li će uopšte biti objavljivan.
ivan je govorio pojačanim glasom, 'takva mu vreva' što bi se reklo, a i po fizionomiji izgleda kao najveći geek i freak među ovima. podseća na one fanatike koji pošten svet spopadaju po književnim tribinama, ili nakon njinih okončanja, sa nekim sumanutim teorijama ili apsurdnim pitanjima. njegov lik bi mogao da se turi u rečnik pored fraze 'pisac-amater'.
kao drugi kraj ovog glasnog extrema bio je Ivan Marković ("Puppet Master's Marionette"), koji je nježnim glasom i glatkim likom bio sušta suprotnost svog kolege po žanru (fantasy!), iako je suština njegove priče ukazivala na srodnost po (ne)ozbiljnosti – za slučaj da ona već nije očigledna u činjenici da mladunac piše na ENGLESKOM! kad su ga pitali zašto bre, nesrećniče, otkud ti to, on je kao najlogičniju stvar kazao da je fantastiku uglavnom čitao na engleskom jeziku te je tako gradio jezik, ali i da za njega engleski ima veću zvučnost, pravu "muziku reči": "Više volim da pišem na engleskom i neću pisati na srpskom ali će dela biti prevedena."
u sredini između preglasnog vukadinovića i pretihog markovića bio je Aleksandar Mandić ("Salir") – i kao i svaka sredina, i ovaj je bio nekako mlak i neupečatljiv, najmanje je pričao i najmanje je uopšte bio zapažen u ovom društvu extrema.
sada je jasno da su na takvom backgroundu srpski psihi delovali kao oličenja urbanosti, profesionalnosti i XXI-vekovlja!
mislim, jebote, ovi gikovi iz trija fantastikus pričaju i pišu kao da ne mrdaju iz svojih soba i da nemaju pojma o svetu i životu i pisanju (sem tog bezveznog fantasyja koji im je jedini izvor znanja, života, svega).
za razliku od njih, psihi –tj željko, pošto je on više govorio- zvuče kao momci na svom mestu, socijalizovani, promišljeni, upućeni, u toku sa kurentnim dešavanjima u svom žanru a i šire (referencijalni raspon se kretao od balzaka do sin sitija i nazad). bili su duhoviti, umereno zabavni (npr. kada je na bobanovu provokaciju: 'dobro, a sad nam kažite kako ste STVARNO došli do lagune?' ž. sasvim fino odreagovao improvizujući čitav niz veza, što stanarskih, što rodbinskih, koje ga navodno vežu s lagunom).
u tom trenutku počeh da osećam nešto nalik poštovanju, pa počeh da se brinem! hej, pa ovi momci i nisu tako loši – dok ne sednu da pišu!
ja sam najviše zapitkivao, ali na granicama pristojnosti:
onog puppeta – koja mu je ciljna grupa, i što bi neko ovde uopšte čito to njegovo isprđivanje na engleskom, koji mu i nije maternji (kaže, baš ga briga, on piše za svoju dušu, ko oće da čita, nek čita, njemu je dosta i 50 čitalaca, tako nešto);
psihe – da li će i naredni romani koje najaviše da im budu brutalni i šokantni ('u pokušaju', ubaci se boban), i još par stvari, zaboravih više šta.
moram da pomenem miću koji je explicitno i bez okolišanja kazao da se ta 'večna vatra' ne može čitati, da je to pogrešan pristup pisanju, da je loše što to nije prošlo ni lektora ni urednika, samizdat=samoubistvo, itd. u istom cugu je priznao da je, za razliku od toga, USPEO (uz malo muke) da se probije kroz 'psiha', iako je i to slabo…
a onda, kad se činilo da je već kraj tribine – zbog kašnjenja se u vazduhu već javljala užurbanost glede predstojeće tribine sa radmilom na letećem tanjiru – boban uskoči sa torturom ovog najmlađeg nesrećnika, što piše na engleskom: 'dobro, kažeš da su ti tvoji likovi realistični. kaži ti meni: ima li u tvom romanu SEKSA?' a ovaj porumene, pa tuc-muc, pa ovaj, eto, hmmm, nema. 'pa kako nema, kakav ti je to realizam, postoje tri glavne sile koje vladaju ljudima, to su moć, seks, i… hm, nešto treće…' i stade da ga rešeta tako surovo da čak i meni ZAMALO bi žao momka. 'pa znate, glavni junak mi je mladić koji to još nije probao, a drugi glavni lik je sveštenik, pa ne sme…' al boban se ne predaje, samo strelja rafale, ovaj se brani da ne moraju svi ljudi da budu sirovine kao boban i da se rukovode istim principima, ali vidi se da bi jadan rađe zaplakao il u crnu zemlju propao no proveo ovde još jedan minut.
na svu sreću, u publici su bili i ljudi koji su svojim dobacivanjem malo obuzdavali bobana ('ej, bobane, JUČE je bila promocija erotske zbirke! opet su ti dali pogrešan program?' itsl.), tako da se to nekako okonča bez plakanja.
ipak, neće me iznenaditi da trauma koju je boban prouzročio u ovom junoši ne bude, već u II tomu njegovog petoknjižja, sublimirana kroz kreaciju zlikovca građenog po uzoru na bobana, e ne bi li bar djelomice zalečio pretrpljeni duševni bol.
onda oni siđoše s tribine, i dođe trenutak odluke. psihi krenuše ka prolazu na čijoj ivici sam sedeo.
'miloše, čuvaj mi leđa,' šapnuh ja, 'a ako neko nešto pokuša, baci bobana na njega!'
'zdravo', rekoh' ja sam dejan,' pružajući im ruku.
'aha, ghoul!' rekoše oni knowingly u isti glas, sa neznatno ciničnim osmjesima, ali dovoljno suzdržanim i opreznim, jer ne znaju u kojoj ruci oštricu držim.
ovo upoznavanje je samo 3-D formalnost, NARAVNO da oni vrlo dobro znaju ko sam ja. smesta počeše da se žale na onaj moj prikaz u betonu: kažu, šta mi je to trebalo, vrlo loš text, obrukao sam se, nije na mom nivou, vidi se da je pljuvački, da kipti od zavisti, besa, mržnje, ko zna čega… u poletu trenutka ne setih se da željka podsetim da mi je on slao početak tog nedela još pre par godina, kad je za mene on bio tek tamo neki neznanac koji me je navatao preko foruma i tražio mi mišljenje o svom pisanju – i ja mu ga dao, bez okolišanja. dakle, kazao sam mu da je to slabo još pre nego što je to od 'arhitektonike straha' postalo 'srpski psiho' i pre nego što je niko-i-ništa postao zvezda lagune.
enivej, nisam ni pokušavao da branim svoj text, on stoji kano klisurina, sam za sebe, šta će mu odbrana. ipak, obradovalo me je kad mi rekoše da im je moj text kao sudbina, kadgod ukucaju naslov svog romana na gugletu, moj prikaz je uvek među prvim linkovima! evo, sad sam proverio, i više nije tako, ali verovatno je tako bilo neko vreme nakon što je taj text izašao – a možda i oni imaju malu maniju gonjenja i (sasvim razumljivu) opsesiju mnome.
uprkos tome, upustismo se u sasvim pristojnu priču: zapitkivao sam još malo o tim romanima koje pišu (odvojeno), a i oni su se interesovali kad ću ja nešto novo da izbacim. željko me je najviše kupio kad reče da je u 'trećem trgu' –gde su ga turili za urednika nečega- objavio priče ligotija, b. hodža i t.e.d klajna. naravno, masirao sam ga što je reprizirao JEDINU do sada prevedenu ligotijevu priču, umesto da ponudi neku novu, neobjavljivanu – i čak pitao bobana zna li da su mu ovi maznuli priču iz monolita 9 – ali sam i sasvim izrespektovao činjenicu da su od predragog mi klajna objavili jednu priču koju ni ja nisam čito!
inače, kad sam čuo taj triling - ligoti, b. hodž i t.e.d klajn – nisam mogao da ne primetim da je to a) znak odličnog ukusa, ili barem b) da su čitali na pravim mestima prave preporuke (pošto sam negde na ZS forumu upravo ova 3 imena svojevremeno naveo kao najbolje žive pisce horora). na ovu drugu opasku se željko kiselkasto nasmeši, ali nije dalje komentarisao.
inače, bobana je oslovljavao sa 'boBANE' (dakle sa jakim akcentom na II slog, kao bobana zdravkovića u DŽET SETU) – što je takođe bio jedan plus više u opštem saldu.
sve u svemu, da podvučem crtu: moj utisak o njima je nakon sureta značajno popravljen – mada o 'romanu' i dalje mislim SVE što sam ikada o njemu napisao.
na osnovu novih momenata biću slobodan da ustvrdim da MOŽDA za njih ipak ima nade, ako samo malo pametnije kanališu tu svoju nadobudnost i nedokazanost, ako porade na zanatu, i ako ne veruju baš svakoj pohvali i svakoj lepoj kritici koju neki laik u nekim lagunoplaćeničkim novinama o njima napiše.
pošto je bilo krajnje vreme za početak radmilovog lajkovačkog tanjira, poitah u salu, s razlogom očekujući da psiho-popodne kulmira u orgiji iracionalnosti, besmisla, apsurda i naučnofantastičnog ludila.
mislim, fuck, kako odoleti tribini na kojoj su 1) radmilo, naučnik-pisac, 2) boban, zakleti skeptik i 3) mlakobrija, zakleti vernik u NLO-e (inače majstor za spec. efekte!), i gde treba da raspravljaju o lakobrijinom snimku navodnog NLO-a?!
i bio sam u pravu: to mu beše vrh celog beokona.
nastaviće se.
