ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

"Heroji" bez stava

internetski filmski kritičar, VERN, počinje svoju kritiku filma HURT LOCKER ovim rečima:

"It takes place in Iraq 2004 and it says something about war, but it's not especially political. It's more about a place and a time and a mindset. Nobody in the movie talks about why the Americans are in Iraq or whether they should be. They're just there. It's their job, they gotta survive until the end of their rotation"

iako se radi o jednom od najbistrijih i najduhovitijih internet-kritičara, ove reči pokazuju da to ipak ne vredi - amerikanci KONSTITUTIVNO nisu u stanju da spoznaju da im se zla ideologija uvaljuje na kvarno upravo kroz tu filmsku (i ne samo filmsku) idolatriju PROFESIONALACA - ljudi koji 'samo imaju posao da obave' i ne zanima ih politika.

'ne znam ja šta će amerika u iraku, i zabole me za to; ja sam ovde da odvajam crvenu od plave žičke, a za ostalo me nije briga', kaže taj moderni heroj.

znači, plasiraju se 'heroji' koji su nemisleće copine bez stava (ili nebitnog stava, što je svejedno) prema mašineriji čiji su deo, zadovoljni time da zavrnu taj jedan šraf za koji su plaćeni da zavrnu, ne baveći se time čega je taj šraf deo.

očito, prošla su vremena junaka koji su imali STAV, i koje je upravo taj STAV činio posebnim i herojskim, a naročito hrabrost da taj stav iznose uprkos opšteprihvaćenim stavovima i vrednostima.

"It's their job, they gotta survive"
=znači, glavna 'vrlina' modernog američkog heroja je njegova sposobnost da preživi.
'stavovi' i 'vrednosti' su apstrakcije, koga zabole za njih; život je opipljiva, konkretna stvar. golo preživljavanje je – vrlina!
glej svoju guzicu, i budi heroj samo zato što si je spasao, bez obzira na kolateralnu štetu.

moj osvrt na ovaj film, u kome se bavim i 'nepolitičnošću' ovakvog pristupa, ovde:
http://ljudska_splacina.com/2009/02/hurt-locker.html

Znaš šta, ja nisam Amerikanac, ali se u velikoj meri ne slažem sa tvojom kritikom Hurt Lockera gde ti film posmatraš iz jedne moguće, ali po meni uske perspektive koja se ukratko svodi na to da svaki film o ratu koji nije otvoreno anti-ratni na neki način jeste pro-ratni, svesno ili ne. Ja mislim da se Hurt Locker na jednom nivou zaista može čitati i kao pro-ratni film, ali da to čitanje teško da može biti jedino legitimno, pa ni dominantno osim ako se ne pretvori u učitavanje; i ne mislim da je to urađeno svesno već da proizilazi iz toga kako su tretirani junaci i posao koji obavljaju, naprosto oni jesu profesionalci koji su dobri u tome, i taj njihov posao sa distance posmatrano će nekom svakako izgledati kul. S druge strane, film se može posmatrati i kao suptilno anti-ratni, upravo je ispod Vernove kritike jedan tip lepo uočio kako ona sekvenca u kojoj glavni junak pomisli da je neko smaknuo klinca i želi da ga osveti može da posluži kao prilično očigledna metafora za američko angažovanje u Iraku; takođe, u filmu se čuje Ministry i to ne samo kao filmska muzika već i gl. junaci to slušaju, a koliko znam u pitanju su pesme sa otvoreno antibušovskog albuma. Međutim, akcenat jeste na individui, i na odnosu pojedinca spram rata koji nije ideološki već je na nivou bazične psiho(pato)logije i suštinski bi bio isti, ma o kom ratu da se radi, i upravo iz toga proizilazi suštinska apolitičnost, iako naravno da film nije (niti može biti) 100% apolitičan. Ukratko, mislim da si film generalno potcenio na nivou ocene i da je tvoja kritika donekle promašila temu, tako da je pomalo ironično da drugima spočitavaš slično.

miloše, hurt locker je samo POVOD; oko detalja procene tog filma, da li je on za 3 ili 3+ ili za 4 možemo da diskutujemo negde drugde, ali ja govorim o TENDENCIJI koju ne možeš da porekneš - dakle, o SMISLU koji se provlači kroz to u-USA-ustaljeno glorifikovanje 'profesionalca', čoveka koji odlično obavlja svoj posao - nema veze koji, može da bude pljačkaš, zavodnik, prostitutka, plaćeni ubica, serijski ubica, šta god - ali sve dok je najbolji u struci, dok je 'vrhunski profesionalac' - sve je ok sa svetom, i ona/a nam je prikazan/a kao junak i idol.

a profesionalac je onaj koji se ne bavi filozofiranjem šta, kako i zašto, nego - radi svoj posao. bez pitanja.
a ako počne da se pita, ako počne da u posao uključuje emocije - ETO PROPASTI!

Ja ipak mislim da si naprosto izabrao loš primer za sopstvenu tezu i da učitavaš. Glavni junak ovde NIJE prikazan kao heroj i idol, i ako će neki Amerikanac da se do kraja identifikuje sa njim taj ili sam ima nekih problema koje ili je film za njega bio previše suptilan, ili verovatno i jedno i drugo.

Quote from: Ghoul on 28-07-2009, 19:47:17a profesionalac je onaj koji se ne bavi filozofiranjem šta, kako i zašto, nego - radi svoj posao. bez pitanja.
a ako počne da se pita, ako počne da u posao uključuje emocije - ETO PROPASTI!

Ali glavni junak u jednom trenutku zaista i bude emotivno angažovan u trenutku kada pomisli da je neko ubio onog klinca. Međutim, čitav njegov emotivni, intelektualni i kakav god angažman proizilazi isključivo iz njegovog ličnog odnosa spram rata kao situacije, iskustva, adikcione supstance, i u tome se nalazi i njegova patologija koja je dodatno potcrtana u poslednje dve scene. Bigelow je napravila film koji se dotiče konkretne situacije (rat u Iraku) koja je do tačke pucanja zatrpana različitim političkim i ideološkim pogledima i tumačenjima. Međutim, ona želi i uspeva da se uprkos svemu tome fokusira na ono što je opšte ljudsko, prelomljeno kroz psihološki profil jednog konkretnog pojedinca, ideologija na stranu. Ovaj film nije skoro pa remek-delo samo zato što je zanatski perfektan (oko čega se gotovo svi slažu) već baš i zbog idejne dimenzije, koju ti po mom mišljenju pogrešno sagledavaš kroz ideološku prizmu.

Ah da, za slučaj da nije bilo jasno, ja uopšte ne sporim tezu o glorifikaciji profesionalizma u svojoj samodovoljnosti, koja se provlači kroz mnoge američke filmove, ali zaista ne mislim da je ovaj film dobar primer za to.

Američki antiratni film je oksimoron. Ako zanemarimo Kosu.

Quote from: Harvester on 28-07-2009, 22:52:12Američki antiratni film je oksimoron.

Naravno da nije tako. Doduše, kvalitetan američki antiratni film je malo teže pronaći ako se fokusiramo na noviju produkciju. Od nešto starijih, eto ti npr. "Johnny Got His Gun" iz 1971.

Eh, da je Srbiji takvih profesionalaca...

Kod nas, nit hoce da obave posao, nit imaju iole koherentan i smislen stav.