Author Topic: Tuno i Kris  (Read 2974 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Potopljeni

  • 2
  • Posts: 19
Tuno i Kris
« on: 09-09-2009, 16:03:31 »
Iako sam se tek sada registrovao, već sam više puta posećivao ovaj forum i čini mi se da biste mi mogli dati nekoliko saveta u vezi pisanja SF.
Evo i jedne moje kratke priče.

                                                Tuno i Kris




  Tuno je ustala namrgođena i potištena sa klupe. Uvek je dala sebi pola sata nade da će otac ipak doći po nju. „Već treći put ove nedelje! Prokleta da mu je ona mašina!“ pomislila je.
  Tuno je morala preuzeti brigu o kući nakon što joj je majka pre godinu dana poginula. Nije, da joj je bilo teško ali svojim desetogodišnjim slabim rukama baš i nije bila idealan kandidat da čisti za ocem, koji se zavukao u sebe i ništa drugo mu nije bilo bitno sem rada na svom novom izumu. „Promenio se!“ promumljala je tužno na putu kući iz škole „Veoma se promenio!“ i tiho pustila suzu.
  Stigavši do ulaznih vrata svoje kuće Tuno se ipak malo pribrala i ušla sa nadom za zagrljajem dobrodošlice. Ali kao i u većini slučajeva, njen otac nije ni primetio da je neko ušao. Stajala je neko vreme iza njegovih leđa u tišini a zatim besno bacila svoju torbu na zemlju. „Ah, ti si Tuno srce!“ reče joj otac okrenuvši se na zvuk buke „Oh, zar sam ponovo zaboravio? Izvini, ali znaš i sama ...“ i već se ponovo okrenuo ka svom radu „... kako znam izgubiti pojam o vremenu kada radim!“ nastavila je Tuno umesto oca, već dobro joj poznatu rečenicu. „Da, znam!“ dodala je besno i otišla gore na sprat u svoju sobu.
  Vratila se nakon desetak minuta rešena da da ocu još jednu šansu kako bi se iskupio za svoj nedolazak po nju. „Vidi tata, dobila sam četvorku! Učiteljica nam je dala za zadatak da nacrtamo kartu zemlje! Zaboravila sam jedino Australiju i dala mi je četvorku!“
  „Da srce, četvorka ...“ reče joj otac praveći se da je sluša ali su njegova belim mantilom ogrnuta leđa i dalje bila okrenuta ka Tuno.
  „A ona mala veštica, učiteljicina miljenica, Rukana“ bila je i dalje uporna Tuno „dobila je pet manje, a nije nacrtala pola Afrike na svom ...“ i tu je shvatila da je otac uopšte ne sluša.
  „Ako ovo kalibrišem na trista chroniona, možda bi ovaj put uspelo“ tiho prošaputa njen otac na šta Tuno pobesne : „Proklet da si i ti i tvoja glupava mašina“ i naglo ubaci svoj crtež u jedan od poluotvorenih sanduka, gusto povezanih žicama i cevima sa ogromnom metalnom konstrukcijom koja je zauzimala veći deo dnevne sobe! „Ne! Šta to radiš Tuno?“ obratio joj se otac uplašenim glasom. „Aha, SADA me primećuješ!“ uzvrati Tuno i uz trasak zalupi poklopac sanduka! „Ne! Ne!“ sa užasom viknu njen otac ali je bilo kasno! Mašina je počela nakontrolisano da se trese,dok ju je Tuno udarala iz sve snage, gde god je stigla!
  „Ne! Stani, molim te Tuno, ne znaš šta je ovo! Sve ćeš da uništiš!“
  „Baš me briga!“ odvrati Tuno i naglo skoči unazad, sada već sa strahom u očima, kada je iz mašine počeo kuljati dim, a prostoriju ispunila jarka svetlost!
  „Oh, ne, a bio sam tako blizu!“ prošaputa njen otac padajući na kolena. Bio je i bliže nego što je mislio!


                                                                      
                                                 *********************



  Kris se i tog jutra probudio sa glavoboljom. „Bože“ pomisli „pomozi mi da preguram još jedan dan!“.
  Ustao je iz kreveta, kleknuo i izrekao jutarnju molitvu. Zatim je obukao košulju i naredio svojim slugama da pripreme doručak i pošalju nekoga po Beatriz ali ona je već bila u kući i radosno ulepršala u njegove noćne odaje. „Zdravo dragi!“ reče sva ustreptala, na šta je on mrzovoljno odvratio „Ni juče nisam uspeo!“.
  „Ne brini, neko će te već saslušati. A znam i ko!“
  „A ko bi to mogao biti?“ odvrati Kris podsmešljivo.
  „Nemoj biti takav, nego me saslušaj! Ugovorila sam ti za danas primanje na Dvoru! Šta kažeš na to?“
  „Nemoguće! Pa ti si stvarno moj anđeo!“ odgovori Kris sa uzbuđenjem u glasu. „A za kada?“ doda.
  „Posle ručka primiće te i Kralj i Kraljica“ reče Beatriz i radosno obgrli Krisa oko vrata. Pokušala ga je poljubiti ali on je u mislima već bio daleko, te nežno odgurnu svoju dragu „Ne sada Beatriz! Moram se spremiti za prijem! Gde su mi karte?“ i žustro pođe ka velikom stolu krcatog ogromnim pomorskim kartama. „Šta je ovo?“ reče Kris podižući prvu kartu sa vrha. Otvorio ju je i počeo drhtati „Vidi Beatriz, vidi! Otkud ovo tu? Oh Bože, hvala ti na ovom poklonu! Vidi Beatriz!“ reče, na šta ona priđe ali ne shvati čemu sva ta vika.
  „Znaš ljubavi da se ja ne razumem u kartografiju! Zašto si tako uzbuđen?“ upita ona.
  „Beatriz! Dar od Boga! Napokon su se moje sumnje potvrdile! Vidi, obale su iste kao na Franciskovoj karti  samo su još razrađenije! A prvi put vidim ovu kartu! Dar od Boga, uistinu! Mora biti!“ odgovori Kris drhćućim glasom, nakon čega je naglo poskočio, nasumice prigrlio mnoštvo svojih karata; a među njima je bila i karta u čijem je dnu sitnim, dečijim slovima bilo napisano : "Tuno"!
  I sledeće, godine Božije 1492. Santa Maria, Pinta i Nina isplovile su ka zapadu pod vođstvom Kristofora Kolumba, koji  se tokom celog puta nije odvajao od karte nacrtane od strane devojčice, koja će se jednog dana naljutiti na oca.

Meho Krljic

  • 5
  • 3
  • Posts: 44.847
Re: Tuno i Kris
« Reply #1 on: 09-09-2009, 16:39:40 »
Malčice više pažnje treba da obratiš na gramatiku (na primer "Uvek je dala sebi " bi trebalo da bude "Uvek je davala sebi", "Nije, da joj je bilo teško" treba bez zareza) a korišćenje preterano oveštalih fraza ("i tiho pustila suzu.") i nezgrapnih konstrukcija ("ušla sa nadom za zagrljajem dobrodošlice") sugerišu da ti nije baš do lepote i elegancije jezika, to jest da smeraš na literaturu ideja. Doduše, ovo se i moglo pretpostaviti na osnovu kratkoće priče i odsustva karakterizacije no tu mi smeta što je, kako to i obično biva kod kratkih priča ovog tipa, pančalajn slab i neupečatljiv. U Siriusovoj rubrici "Nije za Sirius" bi ovo nazvali dosetkom, pošto se više oslanja na prepoznavanje od strane čitaoca da je u pitanju objašnjenje žanra alternativne istorije nego na pripovedanje koje zbilja ima dramsku srž. Pošto su likovi nebitni a njihova drama je isfabrikovana, nema ničega da podrži osnovnu "ideju" priče, a ta je da je u teoriji haosa utemeljen sticaj okolnosti u koji su umešanu palp-naučnik i njegova stereotipna desetogodišnja ćerka izmenio tok istorije. Ako se čitanjem priče ne dobija ništa više od ovog sižea (a ja ne osećam da sam dobio) onda je pitanje čemu uopšte priča a ne samo siže.

Dusan Arsenovic

  • 4
  • 2
  • Posts: 44
Re: Tuno i Kris
« Reply #2 on: 11-09-2009, 22:21:59 »
Run for your life.

Boban

  • 3
  • Posts: 20.604
Re: Tuno i Kris
« Reply #3 on: 11-09-2009, 23:42:02 »
Ovo je očigledno jedna početnička, vrlo klinačka priča i po spisateljskom umeću i po moći osmišljavanja radnje i po samoj koncepciji.
Ako je osoba zaista mlada ima neke nade, ali treba mnogo čitati, vežbati, pokušavati, razmišljati.
Put ćemo naći ili ćemo ga napraviti.

Coffin Annal

  • 4
  • 2
  • Posts: 257
  • HLR
Re: Tuno i Kris
« Reply #4 on: 12-09-2009, 04:20:24 »
Fenomenalna ideja - loše realizovana. Posveti više vremena. Ne dozvoli da ti se nestrpljivost odrazi na formu.
Wake up and smell the coffin.

Eriops

  • 4
  • 3
  • Posts: 2.237
Re: Tuno i Kris
« Reply #5 on: 12-09-2009, 08:13:26 »
Isto bih rekao, dobra ideja, ali je prica nekako bleda i neuverljiva. Tmda, citao sam jednu tvoju pricu na drugom forumu, i dosta je dobra. Mozes ti sigurno bolje i lepse od ovoga. Samo polako, strpljivo, i meni se cini da zuris.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 23.805
Re: Tuno i Kris
« Reply #6 on: 12-09-2009, 08:32:02 »
Ponovo pročitaj Mehin post. Pa, još jednom. Tekst nije dobro napisan, a "ideja" bi se dala realizovati na jedno 20.000 načina. Toliko je "originalna". Bobanovo pitanje o godinama je standardno važno. Ako si mlad pa ne znaš, imaš šansu. Ako nisi - nemaš.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Eriops

  • 4
  • 3
  • Posts: 2.237
Re: Tuno i Kris
« Reply #7 on: 12-09-2009, 10:06:36 »
Mislim da je pogresno tako govoriti o originalnosti ideje. Ako cemo tako gledati, sta je uopste originalno ? Koji su to domaci i strani pisci originalni ? Svaka prica je na neki nacin vec ispricana i slicna nekoj drugoj, svaka vuce korene iz neceg, i nesto joj je uzor.. ako tako gledamo, nista nije originalno.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 23.805
Re: Tuno i Kris
« Reply #8 on: 12-09-2009, 12:32:52 »
Tiha voda misli, a ja znam. Meho, takođe, zna i zato nisam imao šta da dodam. To je razlika. Zbog toga su "pisci u pokušaju" loša podrška drugim "piscima u pokušaju". Bobanova definicija početnika je samo eufemizam. Zna on da bude i direktan.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Eriops

  • 4
  • 3
  • Posts: 2.237
Re: Tuno i Kris
« Reply #9 on: 12-09-2009, 12:43:48 »
Nije bitno ko je kome podrska, rekao sam ono sto vecina zna, ne treba tu nikakva posebna mudrost. Svaka ideja je na neki nacin vec postojala i ranije; svaki zaplet je negde vec bio. Ako bi tako gledali, onda nista nije originalno, i niko nista ne bi pisao.
Jer je sve vec receno, nekad, negde.

angel011

  • PsychoKitty
  • 5
  • 3
  • Posts: 8.050
  • meow
    • Hronika mačjeg škrabala
Re: Tuno i Kris
« Reply #10 on: 12-09-2009, 13:30:28 »
Ko je Francisko?
We're all mad here.

Coffin Annal

  • 4
  • 2
  • Posts: 257
  • HLR
Re: Tuno i Kris
« Reply #11 on: 12-09-2009, 14:48:18 »
Niko nije govorio o originalnosti ideje. Rekao sam da je ideja fenomenalna. Postoji razlika.
Wake up and smell the coffin.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 23.805
Re: Tuno i Kris
« Reply #12 on: 12-09-2009, 14:51:06 »
Pizaro? To bi već bilo dobro. ;) Franko? To bi bilo još bolje. :)

Coffin: Da, da, fenomenalna bi bila prava ocena.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Potopljeni

  • 2
  • Posts: 19
Re: Tuno i Kris
« Reply #13 on: 15-09-2009, 13:32:39 »
                                               Tuno i Kris

1. Tuno

  Sahrana je bila u četvrtak rano ujutru. Duga, rascepkana kolona u crno odevenih ljudi, stigavši do centralne kapele, postepeno se preobrazila u manje grupice. Ljudi tužnih lica tiho su se predstavljali  jedni drugima. Niko međutim od njih nije imao snage da priđe tamnokosoj devojčici koja je stajala kraj ulaza i desnom rukom se pridržavala za ogradu. Tuno je sa smeškom gledala u grm ruža prepun crvenih cvetova. „Kako su samo savršene! Volela bih da sam ruža!“ pomislila je.
  Ljudi su pokušali proći kraj nje što neprimetnije ali je njihov žamor ipak privukao lepotom zaokupirane misli male Tuno. Okrenula se ka njima a nekima je čak i mahnula. U njenim očima se jasno mogla videti zbunjenost što je svi gledaju čudno. Ali niko nije imao srca da joj objasni zašto. Ne bi ni shvatila. „Dođi malena.“ prišla joj je napokon jedna punačka dama „ Dođi Tuno, moramo poći!“ doda i nežno je obuhvativši oko ramena natera da krenu ka Tuninom ocu.
  Tuno je sneno pogledala na svoju tetku : „ Teta Klaro, pretvoriću se u ružu!“
  „Niko to ne može Tuno, niko.“ glasio je njen tužan odgovor.
  Kada su stigli do njenog oca on je žustro prigrli. Suze tog visokog čoveka Tuno nikako da shvati : „Oče, zašto si tužan?“ upitala ga je, međutim on joj ne odgovori, već je stegnu još snažnije. „Oh Bože! Zašto baš Eva? Zašto baš pred očima Tuno? Zašto?“ pomisli njen otac. I ovaj izuzetan naučnik i iskren vernik, koji je sve do pogibije svoje supruge bio duboko ubeđen da Bog ima cilj za čovečanstvo, postao je oličenje gorčine koju može stvoriti samo potpuno razočarenje. Razočarenje nastalo iz gubitka, iz patnje, iz prevare : „Šta bi dobro moglo proizaći iz ovih događaja? Šta Bože? Kako bi ovakva tragedija mogla dovesti do boljitka čovečanstva? Proklet da si Bože, i ti i tvoj plan ako Tuno mora da pati zbog njega! Proklet da si!“. I poče plakati bolom stotina neshvaćenih života. Života koja nestadoše kao i život njene ljubljene, ...bez smisla, ...bez razloga.
  Smirio se tek kada je počela služba i sveštenik svojim monotonim glasom natera prisutne na poniznost pred Bogom. Smirio se ali su se prethodne misli duboko, duboko urezale u njegovu dušu.
  Razmišljao je i šta da uradi povodom Tune. Njeno neprihvatanje majčine smrti mu je padala čak i teže od gubitka svoje žene. Tuno je pogibiju svoje majke zakopala u najskrovitije delove svoje podsvesti. Nije mogao ni zamisliti kako da razbistriti maglu u njenoj glavi. „Biće to stravičan šok za nju kada napokon bude shvatila!“ pomisli.
  A Tuno ga je i dalje gledala očekujući odgovor: „Oče zašto si tužan?“
  I dok se kovčeg njene majke polako spuštao, otac sakri njeno maleno lice u svom zagrljaju.

                                    **********************
  Slike saobraćajne nesreće koja je odnela život njene majke, naglo izroniše na površinu nakon tri meseca terapije.
  Sretni su. Prelaze ulicu. ...Sve više i više detalja se probijalo iz njene podsvesti!  Majka je zagolica. Škripa kočnica. ...Noćne more su joj postale svakodnevne! Izobličeno telo i krv na asfaltu. Bolničari. Policija. Otac. ...I Tuno nestade! Ostade samo neprestano ponavljanje ovih mrvica sećanja.
  „Tuno, izađi da se igramo!“ pitale bi je prijateljice. Ćutala je.
  „Tuno srce, dođi, idemo u zoološki vrt!“ mamio bi je otac na bilo kakvu reakciju. Pošla je ali i dalje ostala nema.
  „Kako si danas provela dan?“ raspitivala bi se njena tetka. Ništa. Tišina.
  Svet oko nje je postao tamni odjek stvarnosti. Čak i svog oca bi primećivala veoma retko. I mada se on trudio, tugu njene male Tuno moglo je izlečiti jedino vreme.
  Na savet psihijatara pustio je da se Tunino prihvatanje stvarnosti desi samo od sebe. Čak je i svoj posao radio kod kuće, kako bi što više vremena provodio uz nju. Radio je na problemu koji nije iziskivao njegovu prisutnost na fakultetu. A kako je bio retko vešt u predviđanju varijabli do kojih bi doveli matematički uokvireni problemi promena prostor/vremena, niko se od njegovih nadređenih nije mnogo ni bunio.
  I vreme stvarno učini svoje. Njeni košmari su postajali sve ređi i tuga napokon ispliva na površinu. Plakala je danima! Nedeljama! Neprestano. A njen otac ju je svih tih dana čvrsto držao u svome krilu.
  Došla je i prva godišnjica, prva poseta groblju od njihovog gubitka. Mešavina straha i tuge učini da se mala Tuno više puta spotakne dok ju je otac vodio među nadgrobnim spomenicima. Stigavši napokon do majčinog, Tuno izgovori molitvu, spusti se na kolena i sadnica ruže koju je donela polako postade deo groba njene majke. Otac joj je ćutao. Nije mogao ne primetiti koliko Tuno liči na svoju majku!
  „Volela bih te videti. Barem još jednom, da ti kažem koliko te volim!“ rekla je kada je završila. Na njene reči otac joj se sledio i u glavi mu se rodi suluda ideja. „... Da, da, da. Kako se nisam setio toga pre!“ nastavio je „Morao bih poneti neke stvari iz laboratorije kući ali mislim da bih mogao uspeti. Trebaće mi samo vremena! Mnogo vremena!“. Oči su mu sevale a telo grčilo. Srce samo što mu ne iskoči a mozak poče grozničavo preturati među milionima podataka koje je tokom života sakupio. Ispravio se i napokon nakon godinu dana njegov pogled više nije bio prikovan za zemlju već mu je ispuni nebesko plavetnilo.
  Tuno ništa ne primeti od toga. Poravna i poslednje neravnine i zali sadnicu. Napokon oseti neku vrstu olakšanja. Bila je spremna da se oprosti: „Zbogom majko!“ rekla je i uhvatila se za očeve prste. To ga prizemlji, osmehne se svojoj princezi, čvršće joj pritisnu prljave prstiće i upita : „Jesi li spremna?“
  „Jesam!“ odgovori Tuno, „Zbogom majko“ ponovi i krenuše kući.

                                  **********************
    Prođoše godine i godine grozničavog rada i Tunin je otac napokon bio blizu svog cilja. „Sva ova odricanja će se uskoro završiti. Napokon će Tuno biti sretna! Napokon ćemo sve zaboraviti i tugu će zameniti radost!“ proletalo mu je među mislima dok je užurbano ispisivao jednačine i njihova rešenja na velikoj crnoj tabli. „Samo da Tuno bude sretna!“
  Tuno nikako da shvati kako je njen otac dospeo do ovog svog stanja lucidnosti. Prvih godina nakon majčine smrti sve joj se činilo normalnim. Otac ju je obasipao ljubavlju i pažnjom, nikad ne zaboravivši da je pohvali kad je bila dobra ili izgrdi kada je bila ... pa, ne baš toliko dobra.
  Ali kako su meseci prolazili otac joj postade sve zatvoreniji. Sve zaokupljeniji svojim radom. Sve tajnovitiji. Prvo je dovukao ogromnu crnu tablu ispisanu - za nju - nerazumljivim znacima i postavio je u trpezariji. Zatim je dovukao kompjutere, monitore, kablove, knjige i ko zna šta još, napravivši od njih neprepoznatljivu gomilu plastike, stakla i papira na kuhinjskom stolu. Tuno je mrzela tu čudnu skulpturu ali ne reče ništa. Prođe još jedna godina i skalamerija za skalamerijom se pojavljivala u njihovoj dnevnoj sobi.
  Pokušala je doduše da objasni ocu da to što radi više nije normalno ali ništa nije pomagalo. Prvih godina ju je otac doduše saslušao ali je smatrao da se devojčica pretvara zbog njega. A ona je bila istinski mnogo sretnija. Sećanja na nesreću su počela bledeti. Jedino što ju je vezalo za majku su bile njene povremene posete njenom grobu. I ruže. Sadnica se pretvorila u ogroman grm sa bezbroj predivnih cvetova. „Vidiš tetka,“ pomislila bi svaki put kada je stajala pred majčinim grobom „ipak je moguće! MAJKA se pretvorila u ruže!“
  Njen otac međutim ništa od toga nije primećivao. Nije video kako je njegova desetogodišnja devojčica imala bezbroj prijatelja. Kako je bila druželjubiva. Nije primetio koliko ga je trebala i koliko se plašila da će nakon majke izgubiti i oca. Oca koji je bio tu ali koji nekako i nije.
  Nakon bezbroj neuspelih pokušaja Tuno reši da učini nešto drastično kako bi izbila očevu opsesiju iz njegove glave. Otac joj je bio i previše tajnovit u vezi sa svojim radom. Bila je to verovatno greška sa njegove strane pošto je Tuno oca doživljavala kao opsednutu osobu koja gubi vezu sa realnošću. Tuno to više nije mogla izdržati i rešila je da sledeći put neće dopustiti da je umiri rečima : „Ne brini draga Tuno, sve će biti uredu! Samo mi daj još par dana i sve će biti u redu!“ što bi čula svaki put od svog oca. I svaki put poverovala.
  „Ne i ovaj put!“ reče sebi odlučno vraćajući se iz škole. „Ma šta da kaže, neću se smiriti dok me ne sasluša! Ovo ludilo mora prestati! Pogotovo ona njegova odvratna mašina nasred dnevne sobe! Razbiću je ako me ne sasluša! Razbiću je sigurno!“ stvori njen bes ove misli.
  Stigavši do ulaznih vrata svoje kuće Tuno se ipak malo pribra i uđe rešena da ne popusti ni po koju cenu. Ali kao i u većini slučajeva, njen otac nije ni primetio da je neko ušao. Stajala je neko vreme iza njegovih leđa u tišini a zatim besno bacila svoju torbu na zemlju. „Ah, ti si Tuno srce!“ reče joj otac okrenuvši se na zvuk buke: „Kako je bilo u školi?“ upita, što iznenadi Tuno. „Otkad njega zanima šta se događa sa mnom u školi?!“ pomisli i sede na stolicu koja je nekim čudom izbegla da bude pokrivena opštim kaosem koji je dominirao sada već skoro celom kućom.
  „Pa ...“ poče nesigurno „dobila sam četvorku.“. „Četvorku?“ upita njen otac. Sada je Tuno već bila u čudu.  „Zar ga stvarno zanima šta mi se desilo?“ pomisli.
  „Da.“ nastavi ona „Znaš, učiteljica nam je dala zadatak da nacrtamo kartu zemlje! Zaboravila sam jedino Australiju i dala mi je četvorku!“ i ustala je da pokaže ocu svoj crtež. „A ona mala veštica, učiteljicina miljenica, Rukana“ nastavi  „dobila je pet manje, a nije nacrtala pola Afrike na svom ...“ stiže do svoje torbe Tuno „... crtežu!“. Okrenula se naglo ka ocu očekujući da se on već predao svojim proračunima ili podešavanjima na svojoj mašini ali je on još uvek pažljivo pratio Tunino razmatranje školske politike.
  „Pa četvorka i nije tako loša ocena Tuno. Nego vidi, tata ima još nekog posla pa ćemo onda da nastavimo razgovor o ...“
  „Znala sam! Ništa se nije promenilo!“ prekinula ga je Tuno razočarano.
  „Nemoj tako, ovaj put sam ozbiljan. Još par sati i završio sam. Veruj mi ....“
  „Verovala sam ti i previše puta!“ prekide oca ponovo „Ali sada je već dosta. Ne želim više da slušam tvoje izgovore! Nikada nemaš vremna za mene! Samo ti je ta glupava mašina bitna!“ urlala ja sada već Tuno: „Proklet da si i ti i tvoja glupava mašina!“ i naglo ubaci svoj crtež u jedan od poluotvorenih sanduka, gusto povezanih žicama i cevima sa ogromnom metalnom konstrukcijom koja je zauzimala veći deo dnevne sobe! „Ne! Šta to radiš Tuno?“ obratio joj se otac uplašenim glasom, dok je Tuno uz trasak zalupila poklopac sanduka! „Ne! Ne!“ sa užasom viknu njen otac ali je bilo kasno! Mašina je počela nakontrolisano da se trese a Tuno ju je počela udarati iz sve snage, gde god je stigla!
  „Ne! Stani, molim te Tuno, ne znaš šta je ovo! Sve ćeš da uništiš!“
  „Baš me briga!“ odvrati Tuno i naglo skoči unazad sada već sa strahom kada je iz mašine počeo kuljati dim, a prostoriju ispunila jarka svetlost!
  „Oh, ne, a bio sam tako blizu!“ prošaputa njen otac padajući na kolena. Bio je i bliže nego što je mislio!


2. Kris                                                                     

  Kris je godinama obilazio gradove, tražeći na svim mogućim mestima svoj kamen mudrosti. Naravno nije to imalo nikakve veze sa alhemijom, štaviše pokušao je da se što više distancira od takvih okultnih učenja. I ovako je retko ko bio voljan da ga sasluša, a da ga je neko prijavio kako ima stavove koji su se protivili crkvenim, to bi bio definitivan kraj njegovom traganju. Da ne govorimo o tome kako bi verovatno završio na lomači! Ne on nije žudeo za zlatom ili večnim životom. Tragao je za konkretnim dokazom koji bi potkrepio njegove sumnje. Sumnje koje su se rodile još davno u njegovoj rodnoj Genovi.
  Tkalački zanat svoga oca nije baš prihvatio sa oduševljenjem. Ali je zato sa ushićenjem provodio vreme proučavajući mape koje je njegov brat, šegrt u kartografskoj školi, krišom donosio kući. Crteži Hekateusa i Herodota, nastalih u cik zore ljudskih pokušaja opisa sveta, preko arapskih mapa koje je stvorio Muhammad al-Idrisi, pa sve do najnovijih mapa moreplovaca Engleske uvodili su ga u jedan novi svet, svet ispunjen avanturama za nepoznatim. Jedna od tih engleskih mapa mu je i stvorila tu opsesiju. Prekopirana očigledno sa još starijih, verovatno mapa severnih naroda, ona je odavala utisak da je obim Zemlje mnogo manji nego što su skolastička učenja tvrdila. I još tada, sa nepunih osamnaest godina rešio je da dokaže kako je ta mapa u pravu, ma koliko da ga to bude koštalo! Opsesija ga je pretvorila u moreplovca i počeo je trgovati širom evrope, raspitujući se usput o najnovijim saznanjima po elitnim krugovima finansijera, privatnim primanjima lokalnih moćnika, ali i po prljavim krčmama. Niko nikada ne sazna od nikoga toliko, koliko je Kris saznao od mornara koji su žudili za besplatnim pićem.
  Čak ga je i njegov nesrećni brodolom na obalama Portugalije doveo bliže svome cilju. Upoznao je naime ćerku guvernera ostrva Porto Santo i nakon njihovog venčanja uspeo da se približi krugovima koji su mu mogli pomoći u ostvarenju cilja. Ali nisu! Išao je od vrata do vrata, na kolenima puzio pred Kraljem, molio svakoga. Ali ništa. Niko ga nije ozbiljno shvatao. Falio mu je ključni dokaz! Dokaz koji bi naveo ljude da mu napokon poveruju i finansiraju njegova, već za vreme svojih mlađih dana isplanirana putovanja. E taj dokaz Kris je tražio, a nikako nalazio.
  Kako ga u Portugaliji niko nije bio voljan saslušati, nakon što je postao udovac preselio se u Španiju. A kako i svugde, tako i ovde glavnu preokupaciju mu je predstavljala potraga za „mapom svih mapa“ kako ju je nazivao u svojim sanjarenjima.

                                  ********************

  Njegova potraga je i u Španiji ostala bez uspeha. Ni tu ga niko nije želeo saslušati. Međutim odustajanje za njega nije bila opcija. Nastavio je putovati, raspitivati, moliti, tražiti ....
  Nije slušao ni brata : „Vidi Kris, ta tvoja suluda traganja neće dovesti nikuda!“ pokušao ga je odgovoriti više puta  „Potrošio si pravo bogatstvo na osnovu jedne mape vrlo nesigurnog porekla. Okani se toga! Imaš sina ...“
  „O mom sinu se brine Beatriz! I to vrlo dobro! A tragaću za mojom mapom pa makar morao otploviti i do kraja sveta!“ glasio bi njegov odgovor.
  Ali kao i sva bezuspešna traganja i ova je počela da četrdesetogodišnjeg Krisa pretvara u oronulog očajnika. Sve više je sanjao a sve manje radio. Čak i svakodnevne molitve u još nezavršenoj katedrali Santa María de la Sede ostale su mu neuslišene. A pomoć, činilo mu se mogao je očekivati jedino od Svemoćnog!

                                *********************

  Zaslepljujuće svetlo probudi ga jednog aprilskog jutra. „Šta je ovo bilo?“ zapita se zbunjeno Kris. Ali dok je otvorio oči blještavilo nestade i on je pripiše snu.
  Ustao je iz kreveta, kleknuo i izrekao jutarnju molitvu. Zatim je obukao košulju i naredio svojim slugama da pripreme doručak i pošalju nekoga po Beatriz ali ona je već bila u kući i radosno ulepršala u njegove noćne odaje. „Zdravo dragi!“ reče ona sva ustreptala, na šta je on mrzovoljno odvratio „Ni juče nisam uspeo!“.
  „Ne brini dragi, neko će te već saslušati. A znam i ko!“
  „A ko bi to mogao biti?“ odvrati Kris podsmešljivo.
  „Nemoj biti takav, nego me saslušaj! Ugovorila sam ti za danas primanje na Dvoru! Šta kažeš na to?“
  „Nemoguće! Pa ti si stvarno moj anđeo!“ odgovori Kris sa uzbuđenjem u glasu.
  „Primiće te i Kralj i Kraljica“ reče Beatriz i radosno obgrli Krisa oko vrata. Pokušala ga je poljubiti ali on je u mislima već bio daleko, te nežno odgurnu svoju dragu „Ne sada Beatriz! Moram se spremiti za prijem! Gde su mi mape?“ i žustro pođe ka velikom stolu krcatog ogromnim pomorskim kartama. I tu ga dočeka iznenađenje!
  „Šta je ovo?“ upita Kris podižući prvu kartu sa vrha. Otvorio ju je i počeo drhtati. Polako je počeo naslućivati da svetlost koja ga je probudila možda i nije bio samo san! Proučavao je kartu sa velikom pažnjom „Sve je tu! Sve što sam pretpostavio je tu!“ prelete mu kroz glavu.
  „Vidi Beatriz, vidi! Otkud ovo tu?“ upitao je i okrenuo se ka svojoj ljubavnici sa nevericom na licu „Zar je moguće da mi je Bog saslušao molitve?“. Još uvek nesiguran, ponovo pogleda na mapu. Međutim sumnji nije bilo mesta, to je bila mapa koju je tražio!
  „Bože, hvala ti na ovom poklonu!“ nastavi ushićeno. „Vidi Beatriz!“ reče, na šta ona priđe ali ne shvati čemu sva ta vika.
  „Znaš dragi da se ja ne razumem u kartografiju! Zašto si tako uzbuđen?“ upita ona.
  „Draga! Dar od Boga! Napokon su se moje sumnje potvrdile! Vidi, karta koju sam tražio celog života! Dar od Boga, uistinu! Mora biti!“ odgovori Kris „Kada je prijem?“ doda drhćućim glasom.
  „Posle ručka.“ odgovori Beatriz.
  „Odlično! Imam vremena da se pripremim! Dar od Boga ni Kralj, ni Kraljica neće moći osporiti!“
  Prijem je prošao i bolje nego što se nadao!
I još avgusta iste, godine Božije 1492. Santa Maria, Pinta i Nina isplovile su ka zapadu pod vođstvom Kristofora Kolumba, koji  se tokom celog puta nije odvajao od karte na čijem dnu je sitnim dečijim slovima stajao potpis : Tuno!

Coffin Annal

  • 4
  • 2
  • Posts: 257
  • HLR
Re: Tuno i Kris
« Reply #14 on: 15-09-2009, 13:38:04 »
Al' si ga usisio!   :evil:
Wake up and smell the coffin.

angel011

  • PsychoKitty
  • 5
  • 3
  • Posts: 8.050
  • meow
    • Hronika mačjeg škrabala
Re: Tuno i Kris
« Reply #15 on: 15-09-2009, 13:50:00 »
Kolumbo, kao ni bilo ko drugi u njegovo vreme, nije znao za Ameriku. On je verovao da putuje u Indiju. Da se pojavio na dvoru sa mapom na kojoj je Amerika, proglasili bi ga ludakom, ili ga spalili na lomači kao jeretika, ili oboje.
We're all mad here.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 23.805
Re: Tuno i Kris
« Reply #16 on: 15-09-2009, 14:09:54 »
Angel, to nije mnogo važno. Tmda se potrudio da obogati priču, ali je to učinio stavljajući veći ram na svojoj slici. Sad je to pismenije, ali ne pomera trivijalnost zapleta i raspleta. Lepo je Coffin Anal zapazio da ga je "usisio".

Kolumbo, zapravo, nikada nije kročio na tlo Amerike, zamajavao se po Karibima. Dobra karta je postojala u to vreme, ali je pronađena znatno kasnije. Arapsko-turski admiral Piri je napravio tu kartu. Bio bi veći štos da je Tuno - Piri. Izabela i Ferdinand su tek oformili špansku državu te su imali silne obligacije prema Mavarima i Jevrejima. Znači, spaljivanja na lomačama još nije bilo. I to je nastalo kasnije.
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

angel011

  • PsychoKitty
  • 5
  • 3
  • Posts: 8.050
  • meow
    • Hronika mačjeg škrabala
Re: Tuno i Kris
« Reply #17 on: 15-09-2009, 14:27:17 »
Nisam mislila bukvalno to za spaljivanje, samo da ideja, ovako kako je uobličena, ne funkcioniše. :)
We're all mad here.

Potopljeni

  • 2
  • Posts: 19
Re: Tuno i Kris
« Reply #18 on: 15-09-2009, 14:44:43 »
Bar je pismenije.  xremyb
Da, priznajem. Pogrešio sam što se tiče pokazivanja karte na dvoru Kastilje. Ignorišite taj deo.
Ali zašto je trivijalan zaplet i rasplet?
I ovim pitanjem ne pokušavam da branim svoje delo, već me iskreno zanima vaše mišljenje.  xjap
Unapred zahvalan.