Mac, vidiš da si našao svašta i koješta o pouzdanosti metode datiranja pomoću C14. Kao i svaka druga merna metoda ona ima svoju standardnu grešku. I metode kojima se uzorci obezbeđuju od spojlera okoline postaju radikalnije. Ono što smo datirali pre 50 godina manje je tačno od onoga šta datiramo istom metodom danas. Nedavno su nas neprijatno iznenadili da DNK forenzika ima ozbiljnih nedostataka. Jednostavno, neke metode su cuker piksla za fantastiku, ali se baš i ne možemo kleti u njih.
No, tebe zanima kako pozdanost opada što je uzorak mlađi. Datiranje uzoraka starih više hiljada godina, posebno ako nije zagađen erozijom tla, prevrtanjem površinskih slojeva ili prilikom uzorkovanja, daje vredne podatke, ali je greška metode i verovatnoća od dve trećine i dalje tu. Međutim, uzorak star pet stotina godina nosi više rizika da bude zagađen, greška je ista, ali je i verovatnoća ista. To znači da pozdanost rezultata merenja iznosi +/- 5 godina, ali i da postoji i čitava trećina mogućnosti da je tačna vrednost izvan utvrđene. Ko bi, onda, merio metodom C14, ako za nalaz znamo da je iz WWII? Potencijalna greška je veća od posredne sigurnosti u starost nalaza. Svaka metoda ima oblast primene, a za mlađe nalaze pouzdanije su neke druge metode koje, hvala nebesima, postoje. Ako nađeš grob za koji sumnjaš da pripada despotu Stefanu Lazareviću, nećeš koristiti C14, može da utvrdi raspon od kneza Lazara do nekog od potomaka. Nećeš upotrebiti ni DNK, jer ta metoda utvrđuje rodnu vezu, ali ne i ličnost. Tu mora da pomogne neka treća metoda.
Mene je način razmišljanja Scordiska potakao da se oglasim. Najpre je prošlost prepoznao kao izvor tema, a potom je istakao da mu je nedostatak informacija iz VIII veka Vizantije ponudio više slobode u pisanju. Upravo to je za mene bio povod izbora istorijskog perioda za "Rašane".
