Author Topic: Milan Nikolić  (Read 40314 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Jonlan

  • 4
  • 3
  • Posts: 16.390
    • Radioaktivna aleja
Re: Milan Nikolić
« Reply #50 on: 27-06-2010, 10:48:23 »
:!: :!:

Mica Milovanovic

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 8.396
Re: Milan Nikolić
« Reply #51 on: 27-06-2010, 11:10:57 »
Pa, sudeći po ovom romanu, američki hard-boiled kriminalistički roman mu je bio dobro poznat...
Mica

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #52 on: 27-06-2010, 11:18:14 »
Kao tri glavna uzora/inspiracije Milana Nikolića navode se Agata Kristi, Žorž Simenon i Miki Spilejn. Tripp je već pisao o prepisci između Simenona i Nikolića, a čini mi se da se Virovitički Simenon dopisivao i s Kristijevom.

Sudeći po Čoveku koji je voleo gužvu, saglasiću se s Mićom, Nikolić je odlično poznavao američku školu tvrdog krimića.

Simenona nisam čitao, pa ne mogu da tvrdim, ali četiri Nikolićeva romana koja sam do sada pročitao ne podsećaju na krimiće Agate Kristi koja je uglavnom pisala klasičniji whodunit (mada i kod nje ima izuzetaka od pravila).

Znači, kod MN se pre svega osećaju hard-boiled uticaji - i to pogotovo u Čoveku koji je voleo gužvu.

Doduše, mene ČKJVG više podseća na Čendlera nego na Spilejna.  Spilejn je ipak malčice tvrđi. Naročito kada je u pitanju opisivanje obnaženih lepotica. Miranda i Saša su tokom čitavog romana sačuvale svoju odeću na sebi.
"zombi je mali žuti cvet"

Mica Milovanovic

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 8.396
Re: Milan Nikolić
« Reply #53 on: 27-06-2010, 11:45:39 »
Slažem se. I meni je Čendler bio prvo sumnjivo lice prilikom čitanja ovog romana. Simenon je, bez obzira na dopisivanje, drugačiji. To je, ipak, evropska škola. (Iako tu moram da se oslonim na krhko sećanje, jer ga nisam čitao trideset godina...)
Mica

Tripp

  • 4
  • 2
  • Posts: 319
Re: Milan Nikolić
« Reply #54 on: 27-06-2010, 15:20:30 »

     Filmski scenariji Milana Nikolića:


   1.   X-25 javlja – Triglav film, Ljubljana 1960; režija: František Čap, prema Nikolićevom romanu Špijun X javlja (na Pulskom festivalu 1960. godine prema glasovima publike osvojio 4. mjesto odmah nakon Devetog kruga, Kapetana Lešija i Izgubljene olovke; prvi naš špijunski film, prikazivan i u inostranstvu.

   2.   Srest ćemo se večeras – Bosna film, Viba-film, Filmoservis; Sarajevo/Ljubljana/Zagreb; režija: František Čap (svečana premijera ove filmske muzičke komedije održana je u Virovitici 26. februara 1962 godine u gradskom kinu "Zvijezda")

   3.   Minuta za ubistvo – Viba-film, Ljubljana 1962; režija: Jane Kavčić (originalni scenario: Milan Nikolić; dijalog razradio Marijan Rožanc; prema ideji ovog scenarija Nikolić je napisao roman Peti čvor, 1963)

   4.   Pošalji čoveka u pola dva – Kino-klub, Beograd 1967; režija Dragan Ivkov (prema istoimenom Nikolićevom romanu iz 1960; scenario napisali Nikolić i D.janićijević; Nikolić igrao i manju ulogu; premijera održana u Virovitici 6. maja 1967. godine u kinu Doma JNA)

P.S. Nikolić je sa Františekom Čapom radio i na filmskom scenariju o životu i djelu Ivana Gorana Kovačića, ali do realizacije filma nikada nije došlo


     Televizijski:


   1.   Stakleni paravan – RTV Zagreb, 1959; režija Maurizio Fanelli (prva naša TV krimi-priča; scenario: Ž.Senečić; muzika: M.Brajević)

   2.   Poštar zvoni dvaput – RTV Zagreb, 1960; režija Maurizio Fanelli (kriminalistička TV igra. Saradnici na scenariju K.Novosel i A.Kesić)

   3.   Kupe 9-10 – RTV Ljubljana, 1961; režija: Janez Šenk. (TV-drama. RTV Ljubljana dvaput prikazivala, a sa njom je učestvovala i na festivalu TV-drame "Sterijina pozorja" u Novom Sadu 1962 gdje je osvojila drugo mjesto)

   4.   Susret sa smrću – RTV Ljubljana, 1961; režija: Janez Šenk (TV-drama. Nastala na osnovu istoimene Nikolićeve novele(?). Radio Virovitica emitovala radio-adaptaciju na svojem programu 1967.)

P.S. Godine 1961 RTV Zagreb u režiji A.Marttija prikazivala je niz godina zabavno-muzičke emisije "X-100 000" kao svojevrsne parodije na detektivske priče Milana Nikolića.

Prema nekim podacima kranjsko "Prešernovo gledališče" prema prevodu na slovesnski roman Prsten s ružom i adaptaciji za pozorište izvelo je ovo djelo na pozornici.

Ovo biografiji valjda dodati i podatak da je Nikolić za Historijski arhiv u Virovitici izradio dvije biografije – narodnog heroja Mirka Fiketa i Josipa Bendaka, bivšeg sekretara KPH za Viroviticu. Za "Virovitički list" pisao je povremeno kritike o predstavama gradskog pozorišta.
'Hey now!'

ginger toxiqo 2 gafotas

  • 4
  • 3
  • Posts: 16.767
Re: Milan Nikolić
« Reply #55 on: 28-06-2010, 09:54:30 »
Na IMDbu je došlo do greške. Dva Milana Nikolića (a možda i više) su stavljeni pod kapu jednog. To treba ispraviti.

Na internetu je dostupna i Nikolićeva biografija, sa nekim zanimljivim deteljima.

BIOGRAFIJA

Ime:   Milan Nikolić
Godina rođenja:   20.VI.1924.
Osijek, Hrvatska
Godina smrti:   18.IX.1970.
Virovitica, Hrvatska
Područje:   Kultura i umjetnost

Ključne godine:

1924.   rođen u Osijeku
1957.   objavljuje prvi roman „Prsten s ružom“
1959.   snimljen „Stakleni paravan“ (TV Zagreb)
1960.   snimljen „Poštar zvoni dvaput“ (TV Zagreb)
1960.   objavljuje prvu knjigu za kuću „Duga“ (roman „Pošalji čoveka u pola dva“)
1970.   preminuo u Virovitici

Danas je manje poznata činjenica da je začetnik detektivskog i špijunskog književnog žanra na području Hrvatske i bivše Jugoslavije bio Milan Nikolić, rođenjem Osječanin, koji je veći dio života proveo u Virovitici. Još se manje zna da su njegova djela dostigla ukupnu nakladu od 700.000 primjeraka. Danas se njegovim likom i djelom, te pravednom valorizacijom bavi sveučilišni profesor, prof.dr.sc. Vinko Brešić, koji čuva Nikolićevu književnu ostavštinu.

Milan Nikolić rođen je u Osijeku 20. lipnja 1924. godine. Otac Franjo prvo je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i visoki časnik u vojsci NDH. Školovanje je Milan Nikolić započeo u Osijeku, gdje je završio pučku školu, nakon čega je u Beogradu završio gimnaziju. U Bugarskoj je krenuo u vojnu školu, koju pak nikad nije završio, a život ga je nakon toga odnio u Zagreb gdje je studirao pravo, koje također nije završio. Mada se u akademskim vodama nije snašao, uspjeh je Nikolić ostvario kasnije u tzv. trivijalnoj književnosti.

Nikolić je sudjelovao u antifašističkom pokretu, a po okončanju Drugog svjetskog rata radio je u obavještajnoj službi, živeći na samoj granici, prema Slobodnom teritoriju Trsta. Svoje će špijunske dane kasnije pretočiti u literaturu, koju su u njegovo vrijeme zdušno gutali brojni obožavatelji. U špijunskom poslu sigurno mu je pomagalo znanje niza jezika – posebno talijanskog i njemačkog, ali i francuskog, bugarskog, engleskog, češkog, ruskog, mađarskog i švedskog. Po okončanju špijunske karijere, Nikolić postaje knjigovođa, te neko vrijeme radi ovaj posao u Opatiji, te Iloku. Amaterski se bavio i novinarstvom. Nakon Iloka, neko je vrijeme proveo na liječenju u Zagrebu, te se ubrzo nastanio u Virovitici gdje počinje stvarati svoja književna djela.

1956. godine dobio je poticaj za pisanje jedne pripovjetke, koju je na ocjenu dao jednom virovitičkom profesoru. Povoljna kritika tog profesora potaknula ga je na proširenje osnovne radnje i nakon samo desetak dana nastao je njegov prvi roman – „Prsten s ružom“. Svoje prvo djelo poslao je sarajevskoj „Džepnoj knjizi“, specijaliziranoj za tzv. 'lako štivo', pod pseudonimom Malin. Nakladnik ga je uspio nagovoriti da ipak roman objavi pod punim imenom, te „Prsten s ružom“ izlazi 1957. godine. Nikolićevi uzori već su u prvom djelu prepoznatljivi – riječ je o legendarnoj Agathi Christie i Georgeu Simenonu, te klasiku žanra Mickeyu Spilaneu. Kao noseći likovi njegovog krimi opusa pojavljuju se novinar Miki, a kasnije agent Malin (nazvan prema njegovom nesuđenom književnom pseudonimu.
U nakladi „Džepne knjige“, odnosno „Svjetlosti“ izaći će mu 16 djela, a u beogradskoj „Dugi“ objavit će 11 djela. „Duga“ objavljuje njegov posljednji kriminalistički roman „Zeleni signal na prelazu“ iz 1970. godine – objavljen pod pseudonimom 'Džon Smit' (John Smith), te sva njegova vestern djela objavljivana pod pseudonimom Milton S. Nikols. Za vestern se odlučio zasićen kriminalističkim žanrom, kojeg su polako prihvatili drugi domaći pisci. Nikolić se okušao i u žanru znanstvene fantastike.

Svoja je djela Nikolić objavljivao na srpskom standardu jezika, prema zahtjevu ondašnjih nakladnika. Ljubljanska „Mladinska knjiga“ objavila je slovenske prijevode dvaju romana – „Prsten z rožo“ 1959. i „Vohun X poroča“ 1960. godine. Isti izdavač prvi je objavio kriminalistički roman „Nije bilo slučajno“ 1962. godine, koji se objavljuje iste godine u „Glasu Slavonije“. Preostala djela objavljena su mu kao feljtoni (u „Glasu Slavonije“, „Ljubljanskom dnevniku“, tjedniku „Tovarišev“, „Virovitičkom listu“ i „Oslobođenju“. Neki od njegovih naslova su: „Prsten s ružom“ (1957.), „Smrt traži drugoga“ (1958.), „Drug Pi“ (1961. i 1964.), „Mačak kroji pravdu“ (1968.), „Jastrebovo gnezdo“ (1970.).

Sa zagrebačkim nakladnicima nije imao sreće, ali je zato surađivao s ondašnjom televizijom – prema njegovoj je priči snimljen „Stakleni paravan“ iz 1959. godine, prva naša TV krimi-priča, kao i televizijska igra „Poštar zvoni dvaput“ iz 1960. U jednoj glazbeno-zabavnoj TV emisiji 1961. godine na TV Zagreb parodirale su se njegove detektivske priče. Autor je scenarija i za prvi špijunski film s ovih prostora „X-25“, nastao prema njegovom romanu „Špijun X javlja“ iz 1958.

Milan Nikolić preminuo je u Virovitici 18. rujna 1970. godine, ostavivši za sobom rukopise nekoliko priča, romana i radio-drama. Prof.dr.sc. Vinko Brešić danas nastoji valorizirati njegov rad i objaviti djela koja su ostala neobljavljena nakon smrti.

http://essekeri.hr/bio/66-milan-nikolic


"...get your kicks all around the world, give a tip to a geisha-girl..."

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.525
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: Milan Nikolić
« Reply #56 on: 28-06-2010, 12:05:35 »
Pomešani su Milan Nikolić i Milan "Peca" Nikolić, reditelj, scenarista i frekventni saradnik Gorana Markovića.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 26.932
Re: Milan Nikolić
« Reply #57 on: 28-06-2010, 12:36:07 »
I Milan Nikolić sa Eurovizije. :x
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #58 on: 11-07-2010, 10:20:54 »
Milan Nikolić: Petao u prozoru (1960)

Ovaj krimić je nastao 1960. godine - tokom koje je Nikolić objavio je čak šest romana, u proseku jedan na dva meseca, što je s jadne strane podatak za divljenje a s druge govori da je pisac skliznuo u hiperprodukciju - što najčešće nije dobar potez, bar kada je kvalitet dela u pitanju. Iz ove berićetne godine ja sam za sada pročitao samo Petla u prozoru, ali sam nabavio još dva naslova tako da ću pošto ih pročitam zaključiti koliko je kvalitet pretrpeo da bi se postigao kvantitet. Na osnovu Petla - ne mnogo.

Istina, PuP nije onoliko poletan, tvrd i bogat kao Čovek koji je voleo gužvu, ni približno, ali bez obzira na to radi se o sasvim pristojnom krimiću koji, doduše,  boluje, pre svega, od preteranih koincidencija koje umeju da umanje kredibilitet priče.

Zapet je fino postavljen i ovaj roman najviše od svih Nikolićevih romana koje sam do sada pročitao podseća na Agatu Krisiti. Nikolić ne odoleava a da u priču ne uključi svoje opsesivne teme - pre svega zločinačku organizaciju (sastavljenu od nekadašnjih okupatora i domaćih izdajnika koji su izbegli zasluženu kaznu) koja svojim kriminalnim aktivnostima (ovoga puta je u pitanju falsifikovanje novca) želi da naruši harmonični poredak u Jugoslaviji.

Glavni junak Petla u prozoru je inspektor Malin, slično novinaru Mikiju, još jedan autorov alter ego (Milan - Malin). Za razliku od svog prethodnika, Mikija, Malinu je pružena prilika da pripoveda u prvom licu. Doduše, ova promena ne donosi ništa suštinski novo pošto je Malin jedan od onih naratora koji samo beleži detalje koji su važne za priču/slučaj koji istražuje, introspekcije izbegava.

Roman počinje kratkom prologu smeštenom u Zagreb na sam kraj Drugog svetskog rata - u njemu se uvode glavni negatici, plavokosi Nemac, njegov pomoćnik "žutonja" (opasni Azijat) i domaći izdajnik. (U tkivo romana Nikolić kasnije na 4 mesta uključuje kraća  intermeca u kojima u trećem licu opisuje šta se događa s negativcima - ovo je bilo neophodno pošto Malin nije direktni svedok svih važnih događanja.)

Posle prologa, radnja se premešta u savremeni trenutak. Malin na autoputu Beograd-Zagred slučajno nailazi na teško ranjenog muškarca koji, pre nego što če umreti, uspeva da izgovori dve rečenice: "petao... stoji... u prozoru" i "Teuta... se... osve... oh!"

Inspektor Malin iz Sekretarijata za unutrašnje poslove počinje da istražuje slučaj. Srećna zvezda ga odovodi u malo neimenovano mesto u kome se osamio osramoćeni arheolog profesor Ljudevit Arman. Arman je, naime, pre izvesnog broja decenija navodno otkrio legendarnu narukvicu ilirske Kraljice Teute. Kada se ispostavilo da je artefakt zapravo kopija, Arman je izgubio ugled i povukao se u tešku ilegalu. Malin, vodeći se intuicijom i činjenicom da je pokojnik pomenuao Tautu, odlazi da poseti arheologa. Pored starca, upoznaje i njegovog vernog slugu Silvestra (modeliranog po uzoru na Maksa fon Majerlinga iz Bulevara sumraka) i dvadesetgodišnju unuku - buntovnu Dinu.

U priču se uskoro uključuje i misteriozna turistkinja - Nemica, za koju se uskoro ispostavlja da se zove Tauta. Sledi pucnjava, pronalaženje falsifikovanog novca, zatim još jedno ubistvo (i to ubistvo teškog invalida), itd...

Falsifikatori nisu jedini zločinci kojima je Malin za petama. Ponovo postaje aktuelno ubistvo koje se dogodilo '39 - kada je pri padu s litice nastradao jedan od dvojice obesnih profesorovih sinova blizanaca...


Pristojan je ovo krimić. Nikolić iskusno vodi priču, vidi se da je već pronikao u tajne zanata. Doduše, Malin je manje zanimljiv glavni junak od Mikija (ne pije i ne juri žene - bar ne u ovom romanu), ali je proaktivan i spreman za akciju kada je potrebno. Opsednutost Drugim svetskim ratom i stranim zločincima i domaćim izdajnicima je postalo već manir, ali u vreme kada je ovo delo nastalo rane su još bile sveže i ovaj pristup je verovatno bio neophodan da bi jedan krimić uopšte bio uzet na razmatranje za objavljivanje. Bivši gestapovac Helmut Braun i njegov "žutonja" su čist kliše, ali naletao sam u romanima iz ovog perioda naletao i na lošije negatice. Meni je najviše prijao kristijevski segment priče - istraga dvadeset godina starog ubistva i porodično proklestvo Armanovih koje se provlači kao lajt motiv.
"zombi je mali žuti cvet"

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #59 on: 29-07-2010, 13:44:33 »
Milan Nikolić: Reč odbrane (1961)

Ovaj Nikolićev krimić je jedan veoma interesantan eksperiment. Naime, iako se u romanu pojavljuje inspektor Malin, u to vreme već stalni Nikolićev junak, on je ovoga puta samo epizodni lik. Priča je ispripovedana u prvom licu, iz vizure advokata-istražitelja koji je preuzeo odbranu osumnjičenog za ubistvo. Reč odbrane nije sudski krimić, iako naslov i set-up na to upućuju. Advokat-glavni junak (ako se ne varam, njegovo ime se nijednom ne spominje u romanu - ali ne držite me za reč), postaje detektiv-amater kako bi pomogao svom klijentu. On polako odmotava klupko misterije u nastojanju da dokaže nevinost čoveka optuženog za ubistvo devojke. Zanimljivo je da se u romanu, za razliku od prethodnih Nikolićevih dela, nikada ne pominje ime grada u kome se odigrava radnja. Možda je u pitanju Zagreb, ali možda i Beograd. Imena junaka upućuju i na jedno i na drugo.

Alma Drejk Bintić, Engleskinja koja je zbog muža napustila rodnu grudu i došla da živi u Jugoslaviji, odlučuje da angažuje advokata-glavnog junaka kako bi spasila miža koji je u velikoj neprilici. Naime, Mirko Bintić je u pritvoru, pod istragom zbog ubistva mlade daktilografkinje Nede Ronić sa kojom je sarađivao na pisanju jedne stručne knjige. Sumnja se da su Bintić i Rondićeva bili više od kolega i saradnika, i da ju je on ubio kada je počela da ga ucenjuje.

Bez obzira na zdravstvene probleme koje ima, advokat preuzima slučaj. Uz dozvolu inspektora Malina koji vodi slučaj ubistva, advokat počinje da istražuje okolnosti pod kojima se dogodilo ubistvo. On i njegova sekretarica Vera, jedna veoma sposobna i svom poslodavcu privržena devojka, ispituju svedoke i prijatelje optuženog/ubijene. Advokat čvrsto veruje u nevinost svog klijenta i želi to i da dokaže - po mogućstvu još pre suđenja. Samo, kako? Jedostavno. Potrebno je samo otrkiti nitkova koji je jedne snežne večeri napao mladu devojku u njenom stanu i udarao je čekićem po glavi dok je nije ubio


Ovaj krimić po svom konceptu dosta podseća na jedan čuveni romana Agate Kristi iz dvadesetih (ne smem da otkrijem koji da ne bih spojlovao preokret). Takođe, moguće da je na Nikolića uticala i filmska umetnost - ali ni o tome ne bih smeo više. Ovo drugo je posebno očigledno na samom kraju romana. Ko je pročitao, zna o čemu govorim.

Reč odbrane je jedan vrlo dobar krimić. Roman je važan i zato što pokazuje Nikolićevu raznovrsnost. Ovoga puta nema zapleta o zločinačkoj organizaciji. U pitanju je klasični whodunit. Čita sa lakoćom i posle pola veka još uvek deluje prilčno sveže. Istina, ima previše koincidencija za moj ukus, ali šta da se radi... Na taj način Nikolić pokreće radnju.

Bilo bi zanimljivo videti filmsku adaptaciju ovog romana - radnja bi se lako prebacila u savremeni trenutak, a uz malo brušenja odnosa između likova i ubacivanje još kojeg ubistva, dobili bismo jedan, po svim merilima, dobar krimi zaplet. Koliko shvatam, scenario već postoji...


"zombi je mali žuti cvet"

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #60 on: 30-07-2010, 17:15:31 »
Trenutno čitam Nikolićev roman Kristalna pepeljara. Upravo sam pročitao jednu koja me je oduševila zbog svoje neočekivanosti. Glavni junak Malin i policajka američko-italijanskog porekla Manuela razgovaraju o krijumčarima droge, i ona mu kaže: "Primetio si da mi drhte ruke, je li? Neka te to ne čudi. Priznajem da postajem alkoholičarka."

"zombi je mali žuti cvet"

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #61 on: 01-08-2010, 10:05:30 »
Milan Nikolić: Kristalna pepeljara (1962)

Do 1962. godine, Nikolić je bio već iskusan krimi pisac koji je pisanju pristupao sa određenom dozom rutine. Kristalna pepeljara svakako nije najbolji Nikolićev roman, jasno je ko dan da je Nikolić ovoga puta pisao na brzinu i bez većih ambicija, ali bez obzira na ovaj fakat, u pitanju je sasvim pristojan kratki roman s kojim se pisac vraća na dobro poznatu teritoriju ali uspeva da bude kompetentan i održi pažnju do poslednje stranice.

Naš stari poznanik, Inspektor Malin dolazi u Rijeku kako bi stao na put kriminalcima koji žele da dođu u posed makedonskim opijumskim pogačama i tako rasplamsaju pošast narkomanije. Da bi to postigao rezultate i raskrinkao odgovorne, Malin preuzima lažni identitet. Zanimljivo, on ne menja svoje ime, Malin ostaje Malin, ali se svojim novim pajtašima predstavlja kao Beograđanin, nezaposleni tipograf, kome je drug iz vojske, Kiro Nevovksi, predložio da iz Makedonije u Hrvatsku prenese opijumske pogače i zaradi koji dinar.

Radnja počinje in medias res. Malin je već u Rijeci i pokušava da pridobije poverenje kriminalaca.

Prva polovina romana se uglavnom bavi Malinovim odnosom sa Amerikankom italijanskog porekla Manuelom, agenticom Interpola koja mu pomaže u slučaju. Manuela je sposobna mlada dama sa desetogodišnjim stažom u službi (verovali ili ne, počela je da radi sa 17 - Nikolič je opsednut devojkama od 20 i kusur godina, tako da biografije svojih junakinja uvek tome prilagođava). Ali godine na terene ostavile su danak - Manuela se propila i toga je svesna. Uz to, platinasta seks bomba pokazuje i ninfomanske sklonosti. Čim je upoznala Malina - pokušava da ga zavede. Malin stoički odoleva njenim nasrtajima i otvorenim pozivima na seks. Ne dopadaju mu se Manuelina otvorena nabacivanja, smatra da to ne dolikuje jednoj dami i profesionalcu. Malin želi da se u potpunosti poseveti poslu, pa za ljubakanje nema vremena. (Ovo nije neuobičajeno za Malina. Za razliku od novinara Mikija i drugih Nikolićevih glavnih junaka, Malin uvek uspeva da sačuva svoju čestitost i odoli nasrtajima nežnijeg pola - bar u romanima koje sam do sada pročitao.)

Kada Manuela izjavi da će joj ovaj slučaj biti poslednji, da se posle hvatanja narko bande povlači iz službe - postaje jasno da je nesrećnica osuđena na propast - ako ništa, bar je pre smrti uspela da izvuče poljubac od Malina. Kada njeno mrtvo telo bude pronađeno u stanu u kome se skrivala, Malin se zariče da će pronaći i kazniti ubice. Roman od tada pa na dalje dobija osvetnički ton. Malin oprašta Manueli njene slabosti i svim silama želi da kazni zločinca-monstruma koji je odgovoran za njenu mučeničku smrt (Manuela je pretučena, a zatim preklana s leđa). Glavni osumnjičeni je neuhvatljivi Sančo a ispotavalja se da trag vodi i do korumpiranih policajaca iz tršćanske policije s kojima je Manuela održavala komunikaciju prilikom rada na slučaju. Dodatnu motivaciju Malinu daje kidnapovanje Jolande, petnaestogodišnje kćerke-usvojenice Viktora Truska, jednog od osumnjičenih. Malin dobija šansu da se iskupi. Manuelu nije uspeo da zaštiti - ali zato maloletna nimfica Jolanda (devojčica zarobljena u telu žene) treba njegovu pomoć.


Ovo je roman brzog tempa, Nikolić ne daje vremena za predah. Pripovedanje je (ponovo) u prvom licu a po zapletu (glavni junak se ubacuje u redove kriminalaca) dosta podseća na neke od ranije prikazivanih romana. Za razliku od romana Reč odbrane, poznaovaoci Nikolićevog opusa ovoga puta znaju šta mogu da očekuju. Prisutne su gotovo sve Nikolićeve opsesivne teme: relepa devojka (obično strankinja) s manom koja je predodređena da umre; internacionalna ekipa kriminalaca koja se kristi "domaćim izdajnicima" kako bi ostvarila svoje planove... Pored Manuele, Malinu na slučaju pomaže i Branko iz riječkog SUP-a, a jugoslovenska olicija se ponovo pokazuje na visini zadatka. Izgleda ga su jugoslovenski policajci bili pelcovani protiv korumpiranoti. Pretnja, po pravilu, uvek dolazi spolja. Završnica je, po Nikolićevom običaju, eksplozivna. Malin je sam protiv svih. Posle svega, riječka mrtvačnica će biti krcata leševima ali poslednje stranice romana donose i jednu moralnu dilemu. Malin na nišanu drži čoveka koji je ubio Manuelu. U njemu rastu mržnja i bes. Ali, da li je želja za osvetom dovoljna da Malin s leđa hladnokrvno ubije zločinca? Moraćete da pročitate roman kako biste to saznali.
"zombi je mali žuti cvet"

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.525
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: Milan Nikolić
« Reply #62 on: 01-08-2010, 10:23:28 »
A postoje li kod Nikolića neke instance u državi/policiji koje su na ovaj ili onaj način nesposbne, u smislu ako ne kormpirane a ono barem kao inspektor Lestrade, nevešte, spore i sl.?
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #63 on: 01-08-2010, 10:30:21 »
Ne, koliko ja znam. SUP kod Nikolića uvek isporuči.
"zombi je mali žuti cvet"

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #64 on: 01-08-2010, 11:04:35 »
Evo jednog odlomka iz Kristalne pepeljare, u kojima se obrazlaže zašto su žene najčešće nepogodne za rad u policiji - ali sa poentom da to nije slučaj u jugoslovenskim službama bezbednosti:::

"Primetio si da mi drhte ruke, je li? Neka te to ne čudi. Priznajem da postajem alkoholičarka."

Osetih joj u glasu neku čudnu tugu, nešto što kod nje nisam bio naviknuo.Ne rekoh ništa na ovo njeno priznanje. Manuela ćutaše nekoliko trenutaka oborene glave, a onda me pogleda u oči i produži ponovo energično i odlučno, čak smeškajući se: "U zadnje vreme sam počela da gubim živce. Već sam desetak godina u policijskoj službi. Imala sam tek 17 kad sam počela..."

Shvatih da joj je sada 27. Dakle, nije bila toliko starija koliko mi se htela predstaviti.

"Ipak to nije posao za mene. Bez obzira što sam pokazala da mnogo toga mogu i stekla najveće poverenje svojih predpostavljenih... Posle ove akcije tražiću da me razreše dužnosti. Inače, upropastiću se potpuno."

Savrešeno sam je razumeo. Policijski posao nikome nije lak i naročito ugodan. Naprotiv, u većini slučajeva je veoma dosadan, a katkada, iako ređe, čak i opasan po život. Na psihu jedne žene, osobito mlade žene, nekoliko godina rada u policiji, posebno u odeljenju za droge, gde ima prilike da vidi i upozna najdublje ambise ljudske bede, takav posao mora da ostavi neizbrisive tragove. Nije bilo čudo što je Manuela posezala za konjakom da u njemu utopi bar ponešto od onog što ju je opterećivalo. A možda je baš zbog toga onako otvoreno pokazivala želju da flertuje na svakom koraku. Bio je i to jedan od podsvesnih pokušaja da na taj način, kroz prolazne lake avanture nadoknadi ono što nije imala od života.

Da, razumeo sam Manuelu ali joj nisam odobravao. Poznavao sam, osim nje, još žena koje su radile u policijskom poslu, da se tako izrazim, pa opet nisu došle do toga da počnu gubiti živce i psihičku ravnotežu. Samo, bila je razlika u sistemima  kojima su se rukovodile razne plocije...


"zombi je mali žuti cvet"

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #65 on: 04-08-2010, 10:20:28 »
Dovršavam Ulaznicu za pakao, ali sam već bacio pogled na sledeći Nikolićev roman koji planiram da pročitam. Evo jedne lepe vesti. Ulica večnog vetra je, po sevemu sudeći, smeštena u Beograd. Prestonicu teroriše "vampir" koji ima pik na riđokose devojke, pa mi se čini da će ovo biti veoma zanimljivo štivo.
"zombi je mali žuti cvet"

Ygg

  • 4
  • 3
  • Posts: 2.281
Re: Milan Nikolić
« Reply #66 on: 04-08-2010, 16:44:49 »
Ulicu večnog vetra sam dovršio sinoć! Jeste, radnja je smještena u Beograd. Samo ja ne poznajem BG pa mi nazivi ulica, parkova, restorana i sl. iz romana nisu ništa značili. :)

Dobra i neuobičajena ideja: inspektor Malin ne rješava zločin, već pokušava isti da spriječi prije nego što se desi. Mada je nekako sve napisano previše naivno. Neke očigledne stvari objašnjavaju se po nekoliko puta, kao u TV sapunicama. Ipak, knjiga ima nekog šarma. Ako naletim na još neki Nikolićev roman zasigurno ću ga pročitati.
"I am the end of Chaos, and of Order, depending upon how you view me. I mark a division. Beyond me other rules apply."

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #67 on: 04-08-2010, 17:15:13 »
Imaj u vidu da je roman nastao pre gotovo pola veka, a da se uz to radi o pioniru domaće žanrovske književnosti. Određene naivnosti su očekivane.

Pročitaću UVV u narednih 4-5 dana pa ću vas na ovom mestu izvestiti o utiscima. Posebno me zanima kako je Nikolić prikazao Bgd.
"zombi je mali žuti cvet"

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #68 on: 06-08-2010, 21:20:12 »
Milan Nikolić: Ulaznica za Pakao (1964)

Još jedan Nikolićev roman o zločinačkoj organizaciji koja dolazi iz inostranstva u Jugoslaviju kako bi sejala smrt u potrazi za brzom zaradom. Ovoga puta banda broji desetak negativaca. Slično Petlu u prozoru, glavni šef je Nemac koji je za vreme Drugog svetskog rata boravio u Jugoslaviji. Društvo mu prave prebezi jugoslovenskog porekla koji su utočište našli u Italiji, jedan italo bonvivan koji je zbog svojih kockarskih dugova uvučen u prljavu igru, kao i crnac za koga se ispotavlja da je ubačeni agent italijanske policije!

U pitanju je još jedan od slučajeva inspektora Malina. On vozi sportsku đulijetu, puca iz valtera i na raspolaganju ima vernog psa Vučka koji je uvek oran da nanjuši trag zločincima. Njegov pretpostavljeni, Mladen, ima razumevanja za Malinove metode i na raspolaganje mu stavlja sve raspoložive ljude. Znači, Malin je i dalje nema nikakvih problema na poslu što njegov lik čini prilično anemičnim. Glavni junak Čoveka koji je voleo gužvu umeo je da krši naredbe pretpostavljenih. Ali ne i Malin. On sve radi po knjizi tako da je bliži, u načelu, konerijevskom Džejmsu Bondu nego Filipu Marlou.

Roman počinje žestoko - jurnjavom kolima na kraju koje Malin biva onsevešćen. Begunci su kradljivci kola koji ostavlaju krvav trag, već su prilikom jedne krađe iza sebe ostavili leš američkog turiste. Malin istražuje slučaj i posle svojih uobičajenih lukavstava otkriva da su begunci sprovodili Vladu Mandića - šuraka Mirka Crnkovića, čoveka koji je proveo 18 godina u zatvoru zbog saradnje s Nemcima. Malin ispituje Mandića i njegovu ženu Mariju, a onda odlazi u posetu zatvoreniku. Crnković uskoro treba da se nađe na slobodi i pristaje da pomogne policajcima. Zatvor ga je reformisao, jedino što on sada želi jeste da vodi normalan život. Da bi u tome uspeo - zločunci koji ga progone i prete njegovoj sestri i šuraku moraju biti raskrinskani. Socijalistički sistem kažnjavanja, sudeći po Ulaznici za pakao, daje sjajne rezultate. ;)

Sledi odlazak Milina iz Zagreba u Sloveniju. Glavnica radnje se odigrava u primorskim mestima Koper i Portorož. Kriminalci se obračunavaju sa svima koji predstavlaju prepreku njihovom cilju (koji će biti otkriven na kraju i koji je potpuno proizvoljan), pa s tim na umu uklanjaju beskorisnog jataka Janeza Vrhovčeka itd.


Što se Vrhovčeka tiče, pomislio sam da je možda u pitanju jedan mali Nikolićev omaž slovenačkom glumcu Janezu Vrhovecu. Ima za to argumenata. Janez Vrhovec je bio pomoćnik režisera na filmu X-25 javlja koji je 1960. godine snimljen po Nikolićevom romanu - a kasnije je glumio u filmu Pošalji čoveka u pola dva (1967), još jednoj adaptaciji Nikolićevog romana. U romanu se, inače, pominje i hrvatski glumac Boris, Milinov poznanik, koji mu pomaže kada bude bilo potrebno da se jedna mlada dama preveze na određeno mesto. Da li je to knijiževni kameo Borisa Dovrnika? Bilo bi zanimljivo da jeste. Opet, ne znam kako ovaj mogući post-moderni postupak dokazati.

Kompozicija romana je sledeća: imamo dva junaka koja pripovedaju u prvom licu. Jedan je, naravno Malin, drugi je Crnković čije dnevničke zapise Nikolić s vremena na vreme "prenosi". Ova taktika je prilično nategnuta (naročito imajući u vidu da Crnković nikako nije mogao da vodi dnevik u situaciji u kojoj je bio), ali je Nikolić se očigledno prešaltovao na prvo lice. Tako mu je verovatno bilo lakše.

Roman je, inače, kratak, očigledno jedan od onih napisanih na brzinu ali veoma stilski ujednačen. Zapravo, možda je ovo i najbolje napisan Nikolićev roman koji sam do sada pročitao. Nema previše naivnosti, mada je završnica prilično razočaravajuća. Uz još jedan sloj priče i malo razrade, misli da bismo dobili jedan od najboljih Nikolićevih krimića. Krak priče o autostoperki Branki Polić je, recimo, ostao samo zagreban. Moglo se na tome poraditi.

Pomenuta završnica je prilično anti-klimaktična, ispripovedana post festum, mada poslednje dve-tri strane sadrže jedan sočan revolveraški obračun.
"zombi je mali žuti cvet"

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #69 on: 08-08-2010, 20:18:12 »
Milan Nikolić: Ulica večnog vetra (1965)

Ovaj roman mi je najomiljeniji od svih Nikolićevih koje sam do sada pročitao. Doduše, najomiljeniji ne znači i najbolji, a evo i objašnjenja...

Radnja Ulice večnog vetra je smeštena u Beograd, što mi je samo po sebi već izuzetno zanimljivo. Znači, tu su meni dobro poznate lokacije - ali pre 45 godina. Zanimljiv je to Beograd. Koliko je istinit - ne znam, ali svakako mi je milo što ga je Nikolić odabrao za poprište ovog svog dela. Glavni hit je ekspresni restoran na Terazijama (Kafe Terazije) u koji idu svi likovi kada požele da pregrizu nešto oko ponoći. Bioskopi su prepuni, a jedan od udarnih hitova je vestern Slomljena strela - koji je, ako Nikolić nešto nije izmislio, kasnio 15 godina u odnosu na američku premijeru. Ima još zanimlivih pojedinosti. Botanička bašta je, na primer, otključana noću. Glavna razonoda omladine je šetnja centrom i razgledanje izloga. Pozornici su na svakom ćošu. A uz sve to - punih deseta dana (koliko traje roman) ne posustaje gusta, gusta magla koja baš svake noći obavija prestonicu... A u toj magli ima svega i svačega...

Posle kratkog uvoda, radnja se prebacuje desetak dana u prošlost. Inspektor Malin jedne hladne maglovite večeri, oko ponoći, spasava devojku koja je, dok se vraćala s posla, napadnuta u Botaničkoj bašti. Stela Gorenić, lepuškasta riđokosa daktlografkinja, opisuje svog napadača kao vampiroliku priliku sa velikim sjajnim očima. Malin (koji ponovo vozi zastavu 1100, đulijetu su mu izgleda oduzeli) kreće da istražuje i otkriva da je u petak pre tog, isto noću, napadnuta još jedna riđokosa devojka. Slučajnost ili MO manijaka? Sumnja pada na Lazara Ivakića, automehaničara koji je nedavno pušten sa desetogodišnjeg lečenja na psihijatriji zbog ubistva supruge. Ivakićeva supruga je takođe bila lepa, mlada i riđokosa, pa se uspostavlja veza između ovog zločina i novih napada. Malin želi da postavi zamku "vampiru" koji vreba svoje žrtve svakog petka u centru Beograda. Uz to, Malin naređuje da se Ivakić - za svaki slučaj - prati...

Ovo je prvi Nikolićev roman u kome ima horor elemenata - doduše na kašičicu. Malo se čak koketira i sa natprirodnim, ali Nikolić od ove taktike brzo odustaje. Zaplet o "vampiru" koji progoni lepe mlade riđokose Beograđanke je prilično potentan. Mogao se odlično izmusti. Roman sadrži nekoliko saspens scena - onu u Botaničkoj bašti sam već pomenuo, a druga je još bolja - u njoj Malin po gustoj magli traži svoju koleginicu Miru koju je sasvim slučajno sreo u gradu, zatim izgubio iz vida, i koja će se možda, zbog boje kose, naći na udaru ubice. Nažalost, postojeći potencijal nije do kraja iskorišćen.

Početak je odličan, ali onda priča počinje da šepa. Nikolić nije spreman da čitaocima pruži bodycount. Ovaj njegov "vampir" je prilično neuspešan - žrtve uspevaju da se svaki put spasu. Malina to ne sprečava da se posveti slučaju -  ko zna, možda sledeća devojka ne bude bila te sreće? - ali to spušta uloge i ubija napetost. Po mojoj pretpostavci u to vreme bilo je neprihvatljivo da u SFRJ postoji serijski ubica, pa makar i u krimiću. Priča zbog toga postaje pomalo budalasta bez obzira što na kraju sve bude koliko-toliko objašnjeno. Nikolić izgleda želi da napiše serial-killer krimić, ali ne sme da ide do kraja. Ne može sa praviti kajgana bez par polupanih jaja.

Takođe, uz malo uredničkih intervencija, ovo bi bilo mnogo efektinije delo. Trebalo je izbaciti ponavljanja koja guše tekst. Malin često pravi rekapitulacije koje su potpuno nepotrebne pošto smo o svemu već detaljni (često i više puta) obavešteni. Ima i naivnosti, naravno. Pre svega u pogledu postavljanja likova. Nikolić ovoga puta pokazuje da nema previše visoko mišljenje o ženskom rodu (ili je samo realan - prosudite sami). Njegove mlade junakinje imaju samo jedan cilj: pronaći dečka ili (još bolje) muža. Kao neženja, Malin je na udaru lepšeg pola - ali i ovoga puta odoleva (mada je, zbog istrage, par puta morao da se pretvara kako je zainteresovan za pojedine mlade dame). Ne znam zašto Nikolić nikako ne dozvoljava Malinu da ima devojku - verovatno je smatrao da bi imao problema ako bi jednog pripadnika SUP-a opisao kao ženskaroša.

Inače, omiljeni deo u romanu mi je kada Malin u sećanje priziva Krležinu dramu Gospoda Glembajevi. U tom segmentu, roman agituje protiv onih koji su pre rata držali sluge i sluškinje, a sve to na primeru jednog starog advokata koji se nije previše dopao Malinu. Nikolić nema običaj da bude ovako otvoren, ne znam šta mu je bilo. Malin se čak priseća i svog druga iz detinjstva koji je umro od tuberkuloze izazvane napornim radom u bašti boga(tij)e učitelice kod koje je dečakova majka radila kao služavka.

Ulica večnog vetra jeste dete kompromisa, ali svakako zaslužuje pažnju. Veoma je retro, ali to ovom delu daje određenu draž. Takođe, sudeći po naslovu, rekao bih da bi ovaj roman možda ima neke veze sa jednim ranijim Nikolićevim delom (Nesuđeni vampir, 1960), ali to ne mogu za sada da potvrdim.
"zombi je mali žuti cvet"

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 19.525
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Re: Milan Nikolić
« Reply #70 on: 08-08-2010, 21:35:31 »
Srpski giallo!
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #71 on: 08-08-2010, 21:47:26 »
Za Italijane svaki krimić je giallo, ali u užem značenju te reči UVV je giallo u pokušaju.
"zombi je mali žuti cvet"

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #72 on: 05-01-2011, 16:30:12 »
Milan Nikolić: Četiri pokojna šerifa (1967)

Poslednji roman koji je Nikolić objavio za Džepnu knjigu. Posle toga je počeo (često pod pseudonimom) da piše za Dugin dodatak. Nekoliko godina kasnije je i umro.

Četiri mrtva šerifa su jedna od najboljih Nikolićevih romana koje sam do sada pročitao mada definitivno nije i najambiciozniji. Za razliku od Ulice večnog vetra, ovde nema viškova. Ako se izuzme problem sa kompozicijom (o kome će kasnije biti više reči), ovaj krimić je napisan na zavidnom zanatskom nivou. Misterija se lepo odmotava, zanimljiva je. Možda je kraj previše zbrzan i lik Vesne nedovoljno iskorišćen, ali očigledno je da je u ovom periodu Nikolić već pisao na auto-pilotu. Nije se previše udubljivao, već je nastojao da bude što efikasniji i da se ne raspisuje. To ga opet nje sprečilo da isporuči jedan kvalitetan krimić koji i dan danas može biti zanimljiv iz više razloga.

Malin je ponovo u akciji. Ovoga puta u pitanju je whodunit i to, kako će se ispostaviti, osvetnički. U Zagrebu je metkom u potiljak ubijen jedan šezdesetogodišnjak, izvesni Ivan Šantić. Malin počinje da istražuje slučaj. Uskoro se ispostavlja da je u pitanju samo prvo ubistvo iz serije sličnih. Gotovo identičan zločin se nedugo zatim odigrava u Ljubljani, a onda i u Sarajevu... Šta povezuje ubijene muškarce? Neka mračna tajna iz prošlosti? Pa naravno! Samo šta je tačno po sredi? Hoće li Malin uspeti da na vreme poveže konce kako bi od sigurne smrti spasao "četvrtog šerifa"?

Nikolić je do 1967. godine u potpunosti izgradio svoj stil. Dobro je znao šta radi, formu krimića je izučio do tančina. Istina, napetost u romanu Četiri pokojna šerifa narušava odluka da se priča pripoveda retrospektivno - na početku romana zločinac je već uhvaćen i pred sudom ispoveda svoje grehe. Malin posmatra suđenje i priseća se događaja koji su prethodili hapšenju. Ovo do izvesne mere kvari čitalački ugođaj. Bez obzira što do samog kraja ne saznajemo ko je ubica i koji su ga motivi naterali na zločin, Nikolić nam ipak već na samom početku spojluje kraj. Uostalom, i sam naslov romana je prilično spojleričan. Možda mu je to bilo nametnuto, ne znam.  Možda su SFRJ vlasti smatrale da bi bilo previše riskantno pred publiku otposlati roman u kome se do poslednjeg trenutka ne zna hoće li ubica biti priveden licu pravde? Možda su mislili da visoka napetost nije dobra za razvoj socijalističke omladine? U svakom slučaju, ova odluka narušava efektnost romana. Na primer: Malinova devojka Vesna je prisutna na suđenju. Kada je u retrospekciji ubica kidnapuje, odmah nam je jasno da će devojka preživeti. Imajući u vidu Nikolićevo iskustvo sa žanrom i umeće koje pokazuje u građenju priče, smatram da je ovo "razvodnjavanje" bilo na ovaj ili onaj način nametnuto.

Dobro ste primetili. Ovoga puta Malin ne beži od ženskog društva. U ovom romanu konačno ima devojku. Vesna i on ne žive zajedno, ali izlaze, idu na ručkove i večere, posećuju se...  Kako bi što više vremena provodio sa njom, Malin Vesnu vodi čak i kada istražuje. Seksa između njih dvoje nema, ali je impliciran.  Ipak su to bila socijalistička vremena. Policijski inspektor je morao da sačuva svoj moralni integritet... bar u romanima. Ko je Vesna? Da li je ovo njeno prvo pojavljivanje? Postojao je jedan epizodni lik u Ulaznici za Pakao koji se tako zvao. Možda je u pitanju ista cura? Odgovore na ova pitanja nemam, ali je zanimljivo videti da je Malinov lik evoluirao, da se promenio - pa makar i samo malo.

Zanimljiv je i politički aspekt romana... U istrazi je veoma bitan dokađaj koji se dogodio krajem Drugog svetskog rata kada je u jednom selu ubijen bogat ali pošten Nemac. Za ovaj zločin su optuženi partizani. Kasnije, tokom istrage, ispostavlja se da partizani nisu bili odgovorni za smrt ovog čoveka.

"zombi je mali žuti cvet"

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #73 on: 10-01-2011, 00:40:36 »
Milan Nikolić: Zovem Jupiter... Beležite... (1960)

Malo sam iskočio iz hronologije pošto sam ovaj Nikolićev SF čuvao za kraj šteka - želao sam da se prvo upoznam sa njegovim krimi opusom. Ispotavilo se da nije bilo preke potrebe da čekam. Zovem Jupiter... Beležite... je, naime, u svojoj suštini whodunit. Naučno-fantastični elementi su tu samo da bi malo zapržili čorbu.

Radnja romana se događa krajem 2000. godine; znači nekih 40 godina od trenutka objavljivanja. Zanimljivo je kako Nikolić vidi budućnost. Kao i većina SF pisaca mislio je da će se tehnika brže razvijati nego što jeste, tako da u romanu imamo neke čudne naprave koje, bez obzira na Nikolićeva predviđanja, još uvek nisu u upotrebi. Tu je, na primer, detektor mirisa uz pomoć koga može da se otkrije ko je sve dodirivao neki predmet, ili gamaradiodetektor - "aparat kojim su se policije raznih država služile već godinama, kad god je trebalo tačno rekonstruisati neki događaj, odrediti tačno mest na kom se neko nalazio u kritičnom mesto i slično". Nikolić nije previše zauzdavao maštu dok je pisao svoj krimi-SF, tako da u romanu imamo sijaset ovakvih detalja koji umeju da budu prilično naivni. Meni oni nisu smetali, već su mi na izvestan način bili šarmantni.

Nego, da se vratim na zaplet...

Mesto radnje: svemirska stanica Jupiter koja se nalazi na istoimenoj planeti. Stanica je izgrađena udruženim naporima svih zemalja na svetu a u cilju prikupljanja misterioznog IU-7 koji je kao izvor energije od neprocenjive vrednosti za čovečanstvo i koji se može pronaći samo na Jupiteru. U trenutku početka romana stanica je operativna već godinu dana i duga izolovanost počinje da utiče na psihu muškaraca i žene koji borave u svemiru. Ubistvo u svemiru se odigrava veća na prvim strancama romana. Tokom šetnje površinom Jupitera strada perspektivni francuski inženjer Rolan. Njegovo zaštitno odelo je oštećeno i otrovni gasovi Jupitera su učinili svoje. Kada otkrije da je neko sabotirao sistem za uzbunjivanje koji je Francuzu mogao da spase život, Stanko "Stan" Vuković, pripadnik Međunarodne službe sigurnosti koji je tek nedavno došao na stanicu, zaključuje da je u pitanju ubistvo. Kako glavnokomandujući ne žele da prihvate njegovu teoriju, Vuković počinje da istražuje na svoju ruku - uz pomoć Bolivijca Pedra i Gvinejca N'Kue, druge dvojice pripadnika Međunarodne službe sigurnosti. Na sreću, broj osumnjičenih je ograničen. U stanici Jupiter se nalazi dvedestak ljudi - naučnika i istaživača, pripadnika raznih nacionalnosti. Čak i jedna veoma lepa devojka - Grkinja Kira. (Stanko mora imati ljubavni interes, zar ne?) Jedan od njih dvadesetoro je proračunati ubica koji je do tančina razradio plan eliminacije Francuza. Stanko želi da krivca što pre uhapsi i vrati na Zemlju ali to ne ide baš lako... Uskoro će se dogoditi još jedno ubistvo, a zatim počinje serija sabotaža. Ako Stanko krivca ne otkrije na vreme - ko zna šta sve može da se dogodi. Znate kako to već ide... In space, no one can hear you scream.

Nikolić je ovde imao sve sastojke potrebne za uzbudljiv SF triler. Mnoge je i iskoristio kako treba. Roman počinje veoma dobro, in medias res. Prva smrt je na samom početku tako da nema vremena za predah. Nažalost, ritam romana se posle previh pedesetak stranica prilično usporava. Stanko počinje da saslušava svedoke/osumnjičene i njihovoj priči kao da nema kraja. Roman je ionako podugačak (jedna od najdužih koji je Nikolić napisao - ima gotovo 250 stranica) tako da se taj središnji segment mogao prilično skatiti a da se ništa ne izgubi. Umesto svih tih dijaloga, moglo se nešto i preprirčati... Možda je Nikolić bio plaćen po broju šlafni pa je želeo da nakucavanjem sebi obezbedi veći honorar? Ili, što takođe nije isključeno, nije čitao i ispravljao ono što je pisao pa tako nije bio u prilici da načini poboljšanja.

Bilo kako bilo, dobra stvar je što je poslednjih 60-70 stranica prilično uzbudljivo. Iznenadio sam se šta je sve Nikolić sačuvao za finale. Od trenutka kada se dogodi dugo ubistvo, stvari se potpuno otimaju kontroli. Evo i malo spojlera... Ubica je izolovao stanicu od ostatka sveta tako što je uništio radio uređaje - a posle toga sabotirao i zalihe vazduha koga je ostalo taman toliko da podmiri potrebe posade u narednih 48 sati - a onda nastupa duga mučna smrt gušenjem. Ali to nije kraj nevoljama, Kada Stanko ustanovi da mu je neko iz kabine ukrao revolver - postaje jasno da za protivnika ima naoružanog manijaka koji je spreman na sve samo da bi sačuvao svoju tajnu - pa makar morao da pobije kompletnu posadu Jupitera...

Zovem Jupiter... Beležite... je dokaz Nikolićevog neizbrušenog talenta. Daleko da je ovo roman bez mana, ali me je raspon Nikolićeve imaginacije zaista oduševio. Te 1960. godine Nikolić je napisao čak 6 romana. U proseku: 2 mesečno! Nije tu bilo mesta za glancanje i doterivanje. U svakom slučaju, odlično je znati da je na ovim prostorima postojao jedan pisac koji je voleo žanr i koji je bio dovoljno talentovan da se sa njim uhvati u koštac.
"zombi je mali žuti cvet"

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #74 on: 21-01-2011, 13:35:35 »
Milan Nikolić: Dosije 1714 (1960)

Jedan od svega nekoliko romana koje je Nikolić publikovao u okviru legendarne Zelene biblioteke... U pitanju je još jedan Nikolićev krimić iz 1960. godine - kratak je, napisan između "krupnijih zalogaja".

Na ostrvcetu u blizini Dubrovnika dogodilo se ubistvo. Jedan čuvar svetionika ubio je drugog. Njih dvojica su bili jedini ljudi na ostrvu koje je nevreme odseklo od ostatka sveta. Na prvi pogled, nije teško zaključiti šta se dogodilo. Mađi muškarac je hicem iz službenog pištolja usmrtio starijeg. Postoji i motiv. Zapravo, dva motiva. Žena i osveta. Ali... Da li je baš sve toliko jednostavno?

Nikolić se nije previše udubljivao kada je pisao Dosije 1714, to je očigledno. Smislio je zanimljivu postavku o svetioniku smrti ali je nije previše razrađivao. Roman je izrazito kratak, likova je malo. Insistira se na dokumentarističkom pristupu. Sastoji od niza dokumenata u vezi sa slučajem: tu su rešenja, iskazi... Kamerna postavka. Islednik i okrivljeni/svedoci. Roman idealan za preradu u pozorišnu predstavu. U zbiru korektno, ali zbog odsustva svake ambicioznosti gubi na dopadljivoti. Takođe, razrešenje misterije je moglo biti efektnije i ubedljivije.

Samo za kompletiste.
"zombi je mali žuti cvet"

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #75 on: 21-01-2011, 13:40:05 »
Inače, sve Nikolićeve romane koje sam imao na šteku - pročitao sam. Voleo bih da se domognem i ostatka opusa ali mi je jasno da će to biti vraški teško. Naročito kada se radi o romanima objavljivanim u dodatku Duge. Ako neko ima ideju o tome gde mogu naći još Nikolića - neka slobodno pošalje dojavu.
"zombi je mali žuti cvet"

Mica Milovanovic

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 8.396
Re: Milan Nikolić
« Reply #76 on: 21-01-2011, 17:03:00 »
Napisi ponovo sta sve imas da vidim da li slucajno imam jos nesto
Mica

---

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.854
Re: Milan Nikolić
« Reply #77 on: 21-01-2011, 17:20:42 »
ja sam video neke knjige u zagrebu, ali ne znam koje. proveriću pa ću ti javiti
Ti si iz Bolivije? Gde je heroin i zašto ste ubili Če Gevaru?

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #78 on: 21-01-2011, 20:08:17 »
Rukovodeći se Trippovim spiskom, nedostaju mi:::

4]   Spijun X javlja, Dzepna knjiga 1958
5]   Smrt trazi drugoga, Izdavacki centar 'Viroviticki list' 1958
6]   Slucaj Johna Lubina, Izdavacki centar 'Viroviticki list' 1958
8]     Jedan stranac je stigao, Dzepna knjiga 1959
9]   Nesudjeni vampir, 'Oslobodjenje' Sarajevo, 1960
10)   Poslednja karta, Dzepna knjiga 1960
14)   Posaljite coveka u pola dva, 'Duga' Beograd, 'Plavi dodatak' 1960
15)   Drug PI, Dzepna knjiga 1961
17)   Igra klovnova, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1961
18)   Crno sunce, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1962
20)   Tajna kanarinceve krletke, Kosmos Beograd 1962
21)   Nije bilo slucajno, Mladinska knjiga Ljubljana 1962
22)   Peti cvor, Glas Slavonije Osijek 1963
24)   Posluzite kavin caj, Glas Slavonije Osijek 1965
27)   Jedan dolar za viski (krimic), 'Duga' Beograd 'Zeleni dodatak' 1968
28)   Tanka linija pravde, 'Duga' Beograd 1969 (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
29)   Zubor potoka Gvadalupe, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1969 (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
30)   Jastrebovo gnezdo, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1970  (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
31)   Podne u Menardu, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1970 (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
32)   Zeleni signal na prelazu, 'Duga' Beograd 1970 (pod pseudonimom Dzon Smit)
"zombi je mali žuti cvet"

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #79 on: 21-01-2011, 20:22:04 »
Od toga su Špijun X javlja, Jedan stranac je stigao, Poslednja karta i Drug PI objavljeni u Džepnoj knjizi. To bi još moglo negde da se pronađe. A i Tajna kanarinceve krletke koja je u Zelenoj biblioteci... Ostalo... :(
"zombi je mali žuti cvet"

Mica Milovanovic

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 8.396
Re: Milan Nikolić
« Reply #80 on: 21-01-2011, 20:22:51 »
Ja ti mogu pozajmiti sledeće:

Jedan stranac je stigao
Poslednja karta
Špijun X javlja
Drug "PI"

Imam i Tajnu kanarinčeve krletke - čitao sam je ponovo letos - ali sam je tako dobro zaturio da ne mogu trenutno da je nađem.
Dok pročitaš ove četiri, naći ću i nju.


Mica

Mica Milovanovic

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 8.396
Re: Milan Nikolić
« Reply #81 on: 21-01-2011, 20:24:16 »
Ne bi trebalo ni ove iz Plavog i Zelenog dodatka da su preveliki problem jer su bili veliki tiraži i gotovo sigurno je da ih ima kod prodavaca stripova.
Mica

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #82 on: 21-01-2011, 20:34:44 »
Mico, to bi bilo superkalafragilistic expealidocious! Prihvatam tvoju ponudu sa zadovoljstvom i zahvalnošću!

Da te pitam, to verovatno znaš... Kako izgledaju ti Dugini dodaci? Imaju format džepne knjige ili...?
"zombi je mali žuti cvet"

Mica Milovanovic

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 8.396
Re: Milan Nikolić
« Reply #83 on: 21-01-2011, 20:41:51 »
Ne. To je izlazilo u obliku pisanih romana - svezaka koji su prodavani na kioscima.
Mek povez - kao X-100 romani.

Mica

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #84 on: 21-01-2011, 20:46:45 »
Izgleda kao nešto što se lako raspada...  xrotaeye
"zombi je mali žuti cvet"

Mica Milovanovic

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 8.396
Re: Milan Nikolić
« Reply #85 on: 21-01-2011, 20:50:33 »
Da. Ali ima toga u solidno očuvanom stanju.
Mica

tomsak

  • 2
  • Posts: 22
Re: Milan Nikolić
« Reply #86 on: 28-01-2011, 16:16:49 »
Prije Pavla Pavličića, vrhunske krimiće pisao je kasniji klasik SF-a Branko Belan.

Biografija utopljenice, Zagreb 1962.
Obrasci mržnje, Zagreb 1964.

Oba se lako dadu pornaći svake nedjelje na Britanskom trgu u Zagrebu i po antikvarijatima.

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #87 on: 09-03-2011, 20:15:30 »
Milan Nikolić: Jedan stranac je stigao (1959)

Sjajan roman! Malo mu je nedostajalo da bude zaista odličan. Spada u Nikolićevu “tvrdu” fazu. Ovo je najbliže što su ex-Jugosloveni prišli Čendleru. Pripovedanje u prvom licu, iskusni istražitelj (doduše – nije privatni detektiv, to bi bilo previše zapadnjački, već policijski inspektor) i intriga oko testamenta bogatog Amerikanca jugoslovenskog porekla koje treba istražiti. Roman je napisan iste godine kada i Čovek koji je voleo gužvu koji se takođe može okarakterisati kao čendlerovski. Očigledno se radilo o fazi.

Bezimeni junak stiže u mali hrvatski grad. Tu ga dovodi poziv u pomoć devojke koju je upoznao još dok je bila devojčica. Naime, Miri prete smrću. O čemu se radi? Naš junak će to pokušati da otkrije. Ali nije lako. Ubrzo po dolasku inspektor (čije ime ne sazanjemo do kraja romana – možda je Malin a možda i nije) biva napadnut. I to dvaput. Prvi put samo pukom srećom uspeva da se spase iz hladne reke u koju su ga ošamućenog udarcem u glavu ubacili napadači. Drugi put, čini se greškom, strada muškarac koji je odseo u istom hotelu kao i naš junak. Zatim se događa još jedno ubistvo. Pa još jedno. U pitanju je okrutan i snalažljiv zločinac koji će učiniti sve kako bi postigao svoj cilj.

Veoma zanimljivo i uzbudljivo postavljena priča. Obilje likova i akcije. Ovoga puta nema vremena za predah. Nikolićev junak (koji je sudeći po naočarima i luli još jedan piščev alter ego) srlja iz jedne opasne situacije u drugu. Priča je pošteno zamršena u prepoznatljivom noir stilu. Nema toliko naivnosti po koje se mogu sresti u slabijim Nikolićevim delima. Zagrebački deo je posebno dobro napisan. Roman bi, uz manje izmene, mogao da se pretoči u ozbiljan film. Šteta što se to nije dogodilo u vreme kada je Jedan stranac je stigao napisan. Tu su ponovo Nikolićeve opsesivne teme: opasnost dolazi spolja, imamo tajne prelaske granice, zločinačke bande, tu su i povampireni domaći izdajnici, lepotice u opasnosti itd. Sve je i dalje pod budnim okom države, naravno, jasno je da zločinci neće proći nekažnjeni, ali to mi nije toliko smetalo. Nikolić ovoga puta ne trlja nadmoćnost jugoslovenske policije o nos i to je dobro. Ubica je veoma sposoba i preduzetan. U romanu se događaju (najmanje) tri ubistva. Uz to, ubica je niktalop tj može da vidi u mraku. (Zahvaljujući Nikoliću naučio sam jednu novu reč. Ko kaže da žanrovska književnost nema vaspitni karakter.) Finale u podzemnom delu razrušenog srednjovekovnog dvorca je na nivou ideje pun pogodak. Moglo se još poraditi na realizaciji, ali je u i u ovom obliku Jedan stranac je stigao za toplu preporuku.
"zombi je mali žuti cvet"

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #88 on: 11-03-2011, 09:54:00 »
Upravo čitam Poslednju kartu... Izgleda da je to prvi roman u kome se pojavljuje inspektor Malin.

Evo fizičkog opisa ovog znamenitog Nikolićevog junaka:::

Bio je to visok, snažan muškarac, koji je izgledao još krupniji u nepromočivoj kišnoj kabanici od gumiranog platna... Škiljava svetlost padne mu na lice, osvetlivši oštar profil muškarca tridesetih do četrdesetih godina, visokog, namrštenog čela, sa dve izrazite bore na obrazima, koje se tako često javljaju kod umornih i prekomernim radom iscrpenih ljudi, koji ne provode svaku noć odmarajući se u krevetu.
"Šta se dogodilo?", upita automobilista uperivši oštri pogled svojih sivih očiju u šofera autobusa...

"zombi je mali žuti cvet"

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #89 on: 13-03-2011, 10:46:40 »
Pokrenuo sam na Facebooku stranicu posvećenu Milanu Nikoliću pa pozovam sve zainteresovane da izrespektuju ovu krimi gromadu jednim lajkom.

http://www.facebook.com/pages/Milan-Nikoli%C4%87/195911413763711
"zombi je mali žuti cvet"

Mica Milovanovic

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 8.396
Re: Milan Nikolić
« Reply #90 on: 30-05-2011, 19:11:01 »
Mica

Mica Milovanovic

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 8.396
Re: Milan Nikolić
« Reply #91 on: 30-05-2011, 19:20:31 »



Mica

Mica Milovanovic

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 8.396
Re: Milan Nikolić
« Reply #92 on: 30-05-2011, 19:52:21 »
Evo još nekih "ulova"


Na konkursu za najbolji kriminalističko-avanturistički roman koji je raspisalo Novinsko-izdavačko preduzeće "Duga" između 63 romana koji su odgovarali propozicijama konkursa, roman "POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA" odabran je kao najbolji i nagrađen je sa 200.000 dinara...

Inače, cena Plavog dodatka je bila 50 dinara.

Ako bi cena ovakvog časopisa danas bila 100 dinara, znači da je kao nagradu dobio ekvivalent današenjih 400.000 dinara... Nije loše...
Mica

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #93 on: 30-05-2011, 21:47:18 »
Nije uopšte loše! Samo takve konkurse više niko ne raspisuje. Danas ako pobediš na konkursu - ti si taj koji treba da plati štampanje.

Da li si nabavio romane čije si naslovnice postavio?
"zombi je mali žuti cvet"

Mica Milovanovic

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 8.396
Re: Milan Nikolić
« Reply #94 on: 31-05-2011, 19:42:09 »
Da. Jesi li stigao da prethodnu turu iščitaš?
Mica

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #95 on: 02-06-2011, 17:39:59 »
Milan Nikolić: Poslednja karta (1960)

Roman Poslednja karta je najznačajniji po tome što se u njemu po prvi put kao protagonista pojavljuje inspektor Malin. Njega Nikolić opisuje na sledeći način: Bio je to visok, snažan muškarac, koji je izgledao još krupniji u nepromočivoj kišnoj kabanici od gumiranog platna... Škiljava svetlost padne mu na lice, osvetlivši oštar profil muškarca tridesetih do četrdesetih godina, visokog, namrštenog čela, sa dve izrazite bore na obrazima, koje se tako često javljaju kod umornih i prekomernim radom iscrpenih ljudi, koji ne provode svaku noć odmarajući se u krevetu. "Šta se dogodilo?", upita automobilista uperivši oštri pogled svojih sivih očiju u šofera autobusa...

Radnja ovog krimića je smeštana u maleno planinsko mesto, negde u Bosni (vide se obrisi Romanije, a i Sarajevo nije daleko), a intriga se vrti oko ergele koja postaje poprište niza zločina.

Jedne kišne noći u autobusu je otkriveno telo blagajnika ergele Oskara Matića koji se vraćao iz Sarajeva. Dok je autobus stajao na pauzi, blagajnik je otrovan strihininom rastvorenim u vinu i opljačkan. Uzeti su dolari kojima je doktor Žak Bifon, bogati Francuz, namereavao da kupi dva najlepša konja: pastuva Ildrerlina i ždrebicu El-Hafi.

Malin započinje istragu ne otkrivajući svoj identitet. Upoznaje ljude koji žive i/ili rade na ergeli. Tu su direktor ergele inžinjer Aleksandar Jović (koji je uz Malina glavni lik u romanu), zatim studentkinja iz Sarajeva Rajka (koja je došla na praksu i u koju je Jović zaljubljen), vodnik Petrović (predstavnik lokalne vlasti), veterinar Karasović i njegova čangrizava žena Mica, šumar Salić, luda Manda, uvek pijani Arifaga… Spisak je podugačak! (Pojavljuje se i Malinov pomoćnik Bora Janković, ali on, naravno, nije među osumnjičenim).

Kada se desi još jedno ubistvo (žrtva je ovoga puta Arifaga, poslednji izdanak nekada čuvene begovske porodice, čovek koji je pokušao da uceni ubicu), Malin shvata da se uhvatio u koštac sa ubicom bez skrupula.  Zločinac ne preza od novih zlodela kako bi prikrio tragove. Niko nije siguran. Uskoro slede jedan pokušaj ubistva (uz pomoć konja pomahnitalih zbog uboda pčela), pa finale sa poterom i još jednim smrtnim ishodom. Pored konja, od životinja su tu još krvožedni medved koji se krije u šumi i Malinov verni pas Vučko koji u ovoj misteriji igra važnu ulogu.

Ovo je jedan solidan, gotovo klasično ozveden whodunit. Nikolić je priču začinio akcijom, a finale je posebno uzbudljivo. Nije ovo veliki i značajan roman, ali spada u ambicioznije Nikolićeve krimiće i to treba ceniti. Početak je, na primer, izvanredan. Iz današnje perspektive ima previše praznog hoda, ali niko nije savršen.

:)
"zombi je mali žuti cvet"

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #96 on: 02-06-2011, 17:40:56 »
Da. Jesi li stigao da prethodnu turu iščitaš?
Na polovini sam. 2/4.
"zombi je mali žuti cvet"

Mica Milovanovic

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 8.396
Re: Milan Nikolić
« Reply #97 on: 02-06-2011, 18:42:09 »
Dobar si. Ja samo kupujem, malo toga sam uspeo da pročitam.
Mica

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #98 on: 15-06-2011, 13:51:50 »
Milan Nikolić: Špijun X javlja (1958)


Roman počinje veoma kratkim predgovorom. Dubrovnik, desetak i kusur godina po završetku rata. Pisac i obaveštajac X se sreću po drugi put posle mnogo godina. Pisac u prvom trenutku ne može da prepozna visokog muškarca koji ga uporno posmatra dok pije kafu na Stradunu, ali ga nedugo zatim obaveštajac podseća na njihov kratki susret u Zagrebu za vreme rata. Tada ga je pisac spasao tako što mu je dozvolio da se na kratko sakrije u haustoru njegove zgrade, a zatim uputio gestapovce koji su ga progonili u pogrešnom pravcu. X, sada srećno oženjen i otac dvoje dece, daje piscu svoje ratne beleške uz molbu da ih sredi – ali da ne oda tajnu njegovog identiteta.

Poslednji je dan rata u Zagrebu, noć između šestog i sedmog maja 1945. X se vartio u rodni grad po naređenju druga Mladena. Igrom slučaja, naleće na svog starog (ne)prijatelja Waltera Poppa. Sledi pucnjava, a zatim X počinje da se priseća svega što se događalo prethodnih godina… X potiče iz porodice nemačkog porekla. Sa majkom živi u Zagrebu. Njegov Rođak Hans Binder je pristalica Hitlera. X ga mrzi, ali ga toleriše na predlog prijatelja Nikole Gregorića. On mu savetuje da se još više zbliži sa Binderom – to može koristiti “njihovoj stvari”. Naravno, Nikola je komunista. Kada je rat počeo, X je bio u završnom razredu gimnazije. Pre nego što napusti Zagreb, X obećava Nikoli da će uraditi sve u svojoj moći da se ubaci među Nemce… Rat besni.Ante Pavelić i njegove ustaše dolaze na vlast u Hrvatskoj. X se, uz pomoć rođaka, ubacuje u Poslanstvo Hitlerovog Rajha u Zagrebu. Radi kao neka vrsta činovnika, ali Nemci imaju ozbiljnije planove sa njim. Posle detaljne provere, šarmantni Walter Popp počinje da ga obučava da bude špijun, ne znajući da su komunisti X-a već vrbovali.  X se sa vremena na vreme nalazi sa svojim kontaktom Zoranom i donosi mu poverljive podatke. Prolaze dve godine. Nemci odlučuju da aktiviraju X-a. Šalju u Bihać. On skače padobranom sa ciljem da dobavi informacije o kretanju i sastavu partizanskih jedinica koje je za Nemce skupljao njihov špijun, advokat Mladen Sivačić. X sve poverava partizanima, Sivačić je po kratkom postupku streljan, a Nemcima poslati lažni podaci. X se, bez obzira na opsanost, vraća u Zagreb, gde uspeva da ubedi Nemce u svoju vernost, a svu krivicu svaljuje na Sivačića. Naravno, nastavlja da špijunira za partizane. Njegova koleginica iz poslanstva, Ruskinja Natalija Ivanovna, zatiče ga dok je pokušava da dođe do poverljivh informacija sakrivenih u sefu njihovog šefa. Na X-ovo izneađenje, ona ga ne odaje. Umesto toga, poziva ga kod sebe u posetu i zavodi ga. X se prepušta milovanjima lepe plavuše ali je oprezan. Sumnja da i ona igra dvostruku igru. Ispostavlja se da je Natalija sovjetska  špijunka – Nemci za to sazanaju i otkrivaju to X-u. Shvativši da će is am biti uskoro otkrivenm X ubija svog rođaka Bindera da bi došao do spiska komunitičkih simaptizera koji su dobavili Nemci. Zatim kreće po Nataliju kako bi pobeli na slobodu teritoriju. Ali, Gestapo ne mirjuje. Zahvaljujući pomoći slučajnog prolaznika, X uspeva da pobegne. Sa Tatjanom napušta Zagreb. Pre nego što X-a spase partizanska patrola, Tatjanu Nemci smrtno ranjavaju.

Špijun X javlja je špijunski triler, ali i istorijski roman smešten za vreme Drugog svetskog rata. Na poleđini džepne knjige stoji sledeći podatak:  “Ovo je već drugo izdanje svakakonajpoznatijeg i najkvalitetnijeg romana Milana Nikolića Špijun X javlja.” Ovo jeste jedan od boljih romana iz prvog razdoblja Nikolićeve karijere, a naklonost kritičara je svakako dobio i zbog “angažovane teme”.

Nikolić zaista veoma efektno dočarava okupaciju u Zagrebu. Ima zanimljivh momenata: na primer, kada Ante Pavelić po dolasku na vlast učenicima podeli svedočanstva o zaršenom razredu tri meseca pre kraja školske godine, ili kada se pomene da je za vreme rata u Zagrebu građena džamija. Oni privilegovani, u poziciji su da puše Drinu i jedu Gavrilović – bila je to tada luksuzna roba. Ima tu još potencijala, ali Nikolić nema strpljenja da se bavi detaljima. Špijun X javlja je kratak roman, nema za to vremena.

Roman lepo teče, veoma je pregledan i jednostano postavljen. Najkrupniji problem je glavni junak. On neprirodno brzo od jedva punoletnog mladića postaje komunistička verzija Jamesa Bonda. Njegova transformacija se odigrava na putu iz Bihaća u Zagreb.  U poslednjoj trećini, romana gubi na kvalitetu i deluje dosta zbrzano. Na primer, u vozu X hladnokrvno ubija nekog nemačkog provokatora, a kasnije i svog rođaka Hansa Bindera. Oba ubistva su motivisana (prvo je potrebno kako bi se X oslobodio dva metka iz pištolja kojim je, navodno, ubio Sivačića; drugo je izvršeno kako bi došao do spiska komunističkih simpatizera koji su nabavili Nemci), ali  ne idu uz lik. Takođe, X-ova vruće-hladna romansa sa Natalijom je samo zagrebana, ostaje nedorečena…  X je spreman da sve učini za partizane, ali nije najjasanije poreko te njegove privrženosti.  Jednom prilikom on kaže: “Već sam ranije spomenuo da ću izvršiti svaki zadatak koji mi je poveren”, što deluje kranje budalasto. Opet, pretpostavljam da je ta "bezuslovna ljubav"” glavnog junaka bila neophodna kako bi roman bio štampan. Ipak je to bila '58. Komunističke tekovine nisu smele biti dovedene u pitanje.

Po ovom romanu, František Čap je 1960. godine snimio film X-25 javlja u kome glume Dusan Janićijević, Tamara Miletić i Stevo Žigon.
"zombi je mali žuti cvet"

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: Milan Nikolić
« Reply #99 on: 16-06-2011, 22:14:31 »
Milan Nikolić: Drug Pi (1961)

Najbizarniji i najmorbidniji Nikolićev roman na koji sam do sada naleteo, a pročitao sam tačno polovinu njegovog opusa (šesnaest od trideset i dva naslova). Posle kraćeg uvoda u sadašnjosti (koji je napisan u prvom licu i opisuje potragu pripadnika Sekretarijata za unutrašnje poslove za fotografijom plavokose devojčice koja mu je za vreme rata spasila život), radnja se premotava unazad – u 1942. godinu. Nije tačno imenovano u koji jugoslovenski grad, ali pošto se pominju velika razaranja u bombardovanjima, to mogu biti samo Beograd ili Niš. Verovatno Beograd. Kompletan roman se odigrava u vremenskom razdoblj od 24 časa.

Partizanski kurir Krnja stiže u grad kako bi preneo važnu informaciju: otkriven je identitet komunističkog špijuna čije je tajno ima drug Pi. Pre nego što uspeo da prenese upozorenje, agenti ga napadaju u parku i ranjavaju ga. Svedok ovog događa je plavokosa devojčica. Ranjeni Kranja beži i sakriva se u podrum jedne zgrade u kome ga nedugo zatim otkriva devojčica iz parka. Nju svi zbog boje kose zovu Zlatokosa. Vesto o Krnjinom ranjavanju se prenosi gradom. Partizanski simpatizeri Matilda i Milan odlučuju da delaju, ali da bi mogli da pomognu Krnji prvo moraju da otkriju gde se nalazi. Samarićana ima još. Zlatokosa odlučuje da pomogne partizanu koji je ozbiljno povređen i u bunilu otkriva da je Pi u opasnosti. Devojčica shvata da mora da uradi dve stvari: 1) da spase Krnju; 2) upozori druga Pi-a da je u opasnosti. Matilda u međuvremenu od kapetana Gerharda Altmana, šarmantnog Gestapovca koji nije imun na njene čari, saznaje da je Pi razotkriven. Ispostavlja se da je ona jedina u gradu koja je do tada znala njegov identitet (!) - nebrojeno puta su razmenjivali važne poruke u njenoj prodavnici duvana. Matilda moli Milana da ga upozori na opasnost. Ovaj pristaje. Nažalost, ljubomorni nemački poručni Oto Hang (!) prati Matildu, i otkriva da se ona za vreme policijskog časa srela sa Milanom. Počinje da sumnja da devojka nešto muti… Zlatokosa se baca u potragu za komunističkim simaptizerima kako bi im saopštila gde se nalazi ranjeni Krnja. Istovremeno, želi da otkrije ko je taj tajanstveni drug Pi… Zlatokosa je prava mala detektivka! Kada je potrebno, ume da zavrne ruku drugu iz razreda kako bi saznala ono što je zanima. A spremna je i na emotivnu ucenu, kada zatreba… Kao da ju je Filip Marlou odgajao (da ne kažem – pravio). Nažalost, Zlatokosa ne ume da najbolje proceni ljude – tako da za mesto na kojem se Krnja skriva saznaju i Nemci i partizani. Počinje trka sa vremenom! Ko će prvi stići do Krnje?

Bizarno? Još kako! Zapravo, još je bizarnije dok se čita. Ima tu neverovatnih stvari. Ovo je pre svega jedan besramni propagandni roman koji govori o spremnosti običnog naroda da se žrtvuje kako bi pomogao bližnjem (čitaj: ranjenom partizanskom kuriru). Sve je crno-belo. Herojskih smrti ima koliko vam duša poželi. Neću sada da prepričavam detalje, ali neki od opisanih događaja su toliko melodramatični da su više komični nego potresni. A tek razrešenje. Zlatokosa otkriva identitet partizanskog agenta za vreme časa matematike, izračunavši decimalu broja pi koji formira telefonski broj raskrinkanog agenta (!!!). Zatim sledi veliki revolveraški obračun.

KRUPNI SPOJLERI: Pazite sad ovaj preokret… Drug Pi je zapravo Zlatokosin otac – što znači da Krnje sve vreme sakrivao u podrumu kuće čoveka koga je došao da upozori. Sledi neverovatno finale sa mnogo ispaljenih metaka u kome nastaje pravi pokolj. U obračunu Altmanovih jurišnika i partizanskih simpatizera ginu gotovo svi – uključujući Zlatokosu i njenog oca! Od “krupnijih” likova preživljava samo Krnja, koga odovoze automobilom dok doziva Zlatokosu – pravo ime devojčice koja ga je spasila nije nikada saznao. KRAJ SPOJLERA.

Roman Drug Pi je nagrađen na konkursu Duge kao najbolji roman lakog (!?) žanra. Nikolić je očigledno želeo da igra na sigurno. Uspelo mu je. Roman je čak dobio i pohvale zbog “pokušaja pisca da proširi tematiku svojih dela”. To jeste tačno, ali ovo je svakako jedan od slabijih Nikolićevih romana. Ako se čita u realističkom ključu – smetaju iskonstruisanost i patetika. Ako se čita kao komična soap opera – nije uopšte loš, ali je i u jednom i u drugom slučaju je veoma, veoma budalast.
"zombi je mali žuti cvet"