Pošto je ovo pričaonica o srpskim krimićima a ja sam (na sreću ili nesreću),jedan od njih, neka mi vlasnici sajta ne zamere što ću ispričati još jedan detalj. Radi se o tome kako sam na Hejziju "zaradio" besplatno piće i hranu u jednoj od novosadskih kultnih kafana, pre dosta godina. Otišao sam u tu kafanu zajedno sa dva prijatelja iz novinarsko-pisačko-izdavačke branše, Dordjem Randeljom ( u Hejzi romanima Džordž Randal, sadašnji ugledni kolumnista i pisac) i Acom Bikickim ( u romanima o Hejziju Alek fon Bikic, boem, što je bio i u stvarnom životu, nažalost nije više sa nama, bar ne na ovom svetu). Bilo je to u cik zore, oko pola jedanaest pre podne. Kafanu je u zakupu držao izvesni Bela Beker (to mu je pravo ime). Randal, fon Bikic i ja naručimo piće, jedno, drugo i onda redom, zatim naručimo i madjarski gulaš da malo dodjemo sebi, (u kafani je bila madjarska hrana, jako začinjena), onda predjemo na vino i pivo i sve se vrlo lepo razvijalo... U lokalu nije bilo nikoga osim nas trojice, služio nas je vlasnik, Bela Beker a i on je popio po neku. Čovek je čuo kako mene ova dvojica stalno oslovljavaju sa HEJZI ili GREJČ i u jednom trenutku sedne sa nama i kaže nam da je on veliki ljubitelj (fan) HEJZIJA, da je pročitao sve romane o njemu i tako dalje. To je bilo neverovatno, znao je napamet čitave pasuse, znao je sve likove! Stvarno neverovatno! Nas trojica se zgledamo, znate ono "da li da mu kažemo" a onda odlučimo i objasnimo mu da ja pišem te romane koji mu se toliko dopadaju. Naravno da nam nije poverovao, možda i zato što smo već bili pripiti. Rekao nam je da on nije lud i da ne dozvoljava da pravimo budalu od njega. Mi smo na sve moguće načine pokušavali da ga ubedimo da sam ja taj T.H. Grejč, baš smo se zbiljski potrudili ali on ni opepeliti. U neko doba setim se i izvadim iz tašne upravo napisan roman o HEJZIJU, (radni naslov mu je bio "METAK ZA HEJZIJA" ali nije objavljen pod tim naslovom jer mi je sekretarica Mitra Miloševića-Frederika Eštona, rekl "da je krajnje vreme da i HEJZI već jednom dobije metak zna se već gde" i "da će se gej populacija oduševiti što je i Hejzi najzad dobio metak", pa sam iz rečenih razloga naslov izmenio). Nastavljam priču. U fascikli sa tekstom romana imao sam i koncept, imena i karakterizaciju likova, sve onako išarano i prepravljano, pribeležeme razne ideje o mogućim alternativnim tokovima radnje i sl. i, da ne dužim, nekako mi njega ubedimo da sam ja T.H. Grejč. Da ste vi to videli! Čovek je bio konsterniran, počeo je da se trezni! Onda je ustao, nestao negde iza šanka i pojavio se sa nekom sveskom formata geografskog atlasa povezanom u crnu kožu. Zlatotiskom je na koricama bilo upisano "Knjiga utisaka za VIP goste" ili nešto slično. Pre neki dan ovde je bio na ručku Dobrica Ćosić i on je posledni koji se upisao, rekao mi je. Dobrica Ćosić je u to vreme bio predsednik države u kojoj živimo, ne sećam se kako se tada zvala. Dobrica Ćosić je dobio jednu stranu a tvoje je sve do kraja, nastavio je Bela Beker, gledajući me kao... kao, ne znam ni sam... kao sa sam upravo sišao sa Nebesa i da mi je oreol oko glave. Ozbiljno, ne šalim se. Da li bi ti mogao, nastavi Bela Beker, da nekako izvedeš da se u jednom od romana o HEJZIJU spomene i ova moja kafana "Domino", da se spomenem ja, Bela Beker i da se spomene moja najlepša i najzgodnija konobarica, dugonioga i krupnooka Agica? Bio sam zatečen i nisam znao šta da mu odgovorim ali ova dvojica što su bila sa mnom imali su praktičniji pristup svemu tome i rekli su mu da je sve pitanje cene. Da vas ne zamaram, na kraju smo se dogovorili da ću ja to uraditi a njegova obaveza će biti da kadgod ja sa Džordžom Randalom i Alekom fon Bikicom dodjem u "Domino" imamo besplatno piće i hranu. Čim sam sledećeg dana došao sebi prionuo sam na posao i za nekoliko dana napisao sam nov roman o HEJZIJU, mislim da se zvao (nisam sto posto siguran), DVANAEST UBIJENIH I HEJZI. I, zaista u tom romanu spominje se Bela Beker, spominje se i njegova kafana "Domino" a spominje se i ta dugonoga, krupnooka konobarica Agnesa. Randal, fon Bikic i ja smo se kod Bele Bekera lepo udomili, džabe piće, džabe klopa, bili smo atrakcija za njegov lokal sve dok nije otišao u Švajcarsku a posle još dalje, preko bare, zgrada u kojoj je bila kafana je srušena, tamo je sad neka višespratnica...
Bobane, ako se ova pričica ne uklapa u koncepciju sajta, izvini, neću više. Mislio sam da bi nekome to moglo da bude interesantno. A ako smatraš da je ovo OK, možda bih u nekom od narednih javljanja (ako ih bude), mogao da napišem kako mi je Nenad Čanak (potonji političar), dok sam bio urednik SF romana, donosio svoje SF priče. Ili kako mi je naš veliki pesnik Miroslav Mika Antić, pričao svoje fantasmagorične snove znajući da pišem i horor priče, da bi mi dao ideje koje bih kasnije mogao iskoristiti i transponovati u nešto od čega tiha jeza počinje da klizi niz kičmu...
Pozdrav od Grade Pašćanovića.
