S vremena na vreme me uhvati neka potpuno neracionalna želja da se uhvatim hronološkog čitanja i komentarisanja serijalizovanih stripova. Svojevremeno sam pokušao da to uradim sa Dilan Dogom, od prvog do stotog broja, ali sam se srećom brzo otreznio. Zatim mi je pala na pamet ideja da ispratim period Divljeg mača koji je usledio nakon što je neko konačno (mada 50 brojeva prekasno) šutnuo u dupe Majkla Flejšera - jedinog čoveka zbog koga se nadam da pakao postoji - sve do Tomasovog povratka. Falilo mi je deset pročitanih epizoda da uspem. Što, jelte, znači da nisam. Uspeo.
Najzad, juče mi je sinulo koliko sam voleo da čitam DN Ninđu. I da na hardu imam prvih sto i kusur epizoda, hronološki od prvog broja. I da one najstarije nikad nisam pročitao. Ja sam u svet plavog ninđe ušao kada je njegova zvezda već bila na zalasku. Prvi broj koji sam pročitao bila je šeset osmica - Staza prokletstva. Prvi koji sam kupio na naslovnoj je imao dve devetke - Krv, čelik i kraj. Avaj, to je bila, ako ne poslednja, onda jedna od poslednjih epizoda koje je napisao Derek Finegan (za mene će Brana Nikolić uvek biti Derek Finegan). Već je priča stotke bila scenu po scenu prepričan zaplet filma Mornaričke foke sa Čarlijem Šinom - samo je u romanu foke u stopu pratio ninđa i obračunavao se sa negativcima koje su oni prevideli. Od Fineganovog magičnog pisanja ni traga.
Oću neću oću neću OĆU!!! Otvorim Kliknem na prvi broj i odmah se zaprepastim. Pisac je neki Vejd Barker, a ne Derek Finegan, ninđa nije nenadjebivi Lesli Eldridž, već neki tunjavi Bret Volas, njegov najbolji prijatelj ne satire australijsko pivo i ne odaziva se na ime Tabasko Pit, već Džef Arčer, a ninđina devojka - ninđina devojka zaslužuje posebnu rečenicu!!! To više nije Sumiko, najseksipilnija riba u istoriji svetskog palpa, već nekakva japanska kuvarica Ria. Samo je san Francisko ostao kao poprište zbivanja. Šta bre, ko bre, gde bre?!
Srećom, tu je drug internet, a on zna sve. Te sam nakon pola sata preturanja po njegovim stranicama saznao da u Americi živi jedan car po imenu Ričard Majers koji koristi pseudonim Vejd Barker. Lik ima žitije koju ću kad-tad detaljnije istražiti, jer je uspeo da se za života bavi pisanjem palpa, filmskih scenarija, glumom, kung fuom i još koječim, te da uđe u kuću slavnih borilačkih veština. Ali za našu priču je važno samo da je svojevremeno napisao seriju od osam romana nazvanu Ninja Master. Za kojom su sledile dve bratske serije od po četiri romana - Year of the Ninja Master i War of the Ninja Master.
E, za tu prvu seriju, Ninja Master, znamenite Dečje novine iz Gornjeg Milanovca su kupile prava na objavljivanje na srpsko-hrvatskom jeziku. I zaista ih objavile u ediciji Ninđa.
Ali samo prvih šest knjiga/romana. Za sedmu (The Skin Swindle) se nagađa da ju je tadašnja cenzura zabranila zbog prevelikog broja scena seksa, ali bih se usudio da pretpostavim kako je vrlo moguće da je tadašnje uredništvo DN shvatilo da za pisanje istih, ako ne i boljih priča može za manje pare da angažuje domaćeg pisca. I tu je na scenu stupio Derek Finegan sa Vašington DC, prvim romanom čiji je junak Lesli Eldridž. Imam ga u svojoj kolekciji ninđa kartonaca, što zapravo nije od bilo kakve važnosti, samo se hvalim.
Dakle, Ninđa - Borilačke veštine br. 1.
Pisac Vejd Barker (Wade Barker - Richard Meyers)
Naslov orginala - Vengeance Is His. U našem prevodu - Osveta je njegova.
Hajde da navedemo i ostale podake iz impresuma za ovu priliku.
Roman je izašao u junu 1983. godine.
Za prevod sa engleskog je bila zadužena Branka Kostić - Jurišić. Lektor je bio Slobodan Jovanović. Recenzija je zapala Slobodanu Lukiću. Glavni i odgovorni urednik je bila Mirjana Šterijevski.
Kao što sam već napomenuo, glavni likovi se razlikuju u odnosu na one o kojima je u svom ninđi pisao Derek Finegan, ali je očigledno da su poslužili kao inspiracija za svoje Fineganove.
Bret Volas je bogati naslednik i majstor borilačkih veština koji se nakon lutanja po svetu vratio u SAD sa ženom japankom. Avaj, jedne večeri, dok je vozio pripitog porodičnog prijatelja kući, u njegov dom su upala tri nasilnika i ubili mu oca, majku i nevestu. Nakon što ih je pokvareni advokat oslobodio optužbi za taj zločin zahvaljujući nekoj nemogućoj formalnoj pogrešci, momak odlučuje da ne okreće drugi obraz već kreće u totalnu osvetu. A nakon totalne osvete odlazi u Japan da dovrši trening za ninđa majstora, kao bi mogao da posveti život borbi protiv zla. I posle kažu da je Rat i mir uzbudljivo štivo.
Ovde bih samo da napomenem da mi se mnogo višem sviđa origin Leslija Eldridža, koji nikad nije do kraja pojašnjen, ali iz flešbekova saznajemo da je Lesli nekad bio naivni mladić koji je dozvolio da ga regrutuju u vojsku i pošalju u Vijetnam, nakon koga je nekako završio u školi za ninđe senseija Tanake.
Eh da, u orginalnoj verziji, sensei Tanaka se zove učitelj Tori i još uvek je živ. Takođe, značajna razlika je što u Barkerovoj verziji škole za ninđe ovoj veštini uče samo ljude dobre duše i što osim Breta u svetu postoji samo još pet ninđi. Kao što znamo, po Fineganu ninđa škola ima više i svaki šljam može postati ninđa, štavište, to je i poželjno, kako bi jednog dana mogao da se nacrta nadohvat katane Leslija Eldridža.
Lik Džefa Arčera, najboljeg prijatelja, koji je kasnije evoluirao u Tabasko Pita, u prvom broju je totalno bezličan i nema ni trunku harizme koja će krasiti plavokosog rmpaliju. Arčer je majstor karatea koji je završio u bolnici nakon što su ga prebili članovi ulične bande čije je uništenje Bret Volas sebi dodelio kao prvi zadatak nakon povratka u Ameriku i koji veći deo priče igra ulogu dame u nevolji vezane za bolnički krevet koju treba spasavati.
Najveće razočarenje je orginalna Sumiko. Devojka nemalog srca, velikih sisa i još većeg poznavanja hakerskih veština ovde je Ria, japanska kuvarica i Bretov kontakt u Americi, koja će u njegovo ime otvoriti restoran japanske kuhinje kako bi mu poslužio kao paravan pred vlastima za slučaj da se neko zainteresuje za njegove izvore prihoda.
Barkerovo pisanje u prvom broju je, pa, grozno, a da sve bude još i gore, nema ni jedne jedine scene seksa. Vidi se da je Osveta je njegova delo pisca početnika koji još nije upoznat sa osnovnim pravilima zanata. Trećina teksta je protraćena na napomene o jelima i pićima koje je Bret Volas konzumirao za doručak, ručak ili večeru. Dijalozi su usiljeni i deluju neprirodno. Scene borbi su površno i nemaštovito opisane. Zaplet praktično ne postoji.
Ali, jebiga, ovo je prvi broj plavog ninđe.
