Author Topic: top 10 srpskih romana  (Read 51450 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

kirihito

  • 1
  • Posts: 7
top 10 srpskih romana
« on: 09-08-2010, 16:09:24 »
dakle, trazim vase apsolutno subjektivne liste najdrazih/ najboljih romana napisanih u najsire shvacenom prostoru srpske knjizevnosti.
moze s objasnjenjima, ali i bez.
klasici, zanr, suvremenici, kakogod.
mogu i dvostruke liste, po vaznosti i po omiljenosti.
totalno sam neupucen, a htio bih se informirati malo, ponesto procitati.
moze i preporuka za nekakavu povijest knjizevnosti, pretpostavljam da ih ima vise :)
fala najsrdacnije!!! xcheers

Alexdelarge

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.318
  • Enfant terrible
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #1 on: 09-08-2010, 16:28:09 »
ne bih da pravim rang liste, evo nekih knjiga koje volim, zapravo neces pogresiti ako uzmes i nesto drugo od ovih autora

fama o biciklistima - svetislav basara
pescanik, grobnica za borisa davidovica, cas anatomije - danilo kis
upotreba coveka - aleksandar tisma
proljeca ivana galeba - vladan desnica
autobiografija - branislav nusic
kako upokojiti vampira - borislav pekic
pripovetke - radoje domanovic
travnicka hronika - ivo andric
kod hiperborejaca - milos crnjanski
moj se postupak čitanja sastoji u visokoobdarenom prelistavanju.

srpski film je remek-delo koje treba da dobije sve prve nagrade.

Kunac

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.927
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #2 on: 09-08-2010, 17:00:13 »
težajk zadatak si nam postavio. nije lako odabrati. evoj još nekoliko naslova za koje mislim da su bitni:::

seobe I & II - crnjanski
nečista krv - stanković
petrović - dan šesti
besnilo - pekić
strah i njegov sluga - novaković
"zombi je mali žuti cvet"

SIMERIJANAC

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.447
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #3 on: 09-08-2010, 17:27:07 »
 SRPSKA TRILOGIJA-Stevan Jakovljević
 TVRĐAVA-Meša Selimović
 VREME SMRTI-Dobrica Ćosić
 DAN ŠESTI-Rastko Petrović
 KNJIGA O MILUTINU-Danko Popović
 KAD SU CVETALE TIKVE-Dragoslav Mihajlović
 HAJDUCI i AUTOBIOGRAFIJA-Branislav Nušić
 HAJDUK VELJKO i JA KARAĐORĐE-Milovan Vitezović
 OPSADA CRKVE SVETOG SPASA-Goran Petrović
 STRAH I NJEGOV SLUGA-Mirjana Novaković
 
 +  uglavnom sve od Andrića i Ćopića

asja

  • 4
  • 2
  • Posts: 164
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #4 on: 11-08-2010, 17:52:41 »
sve od kisa. ja narocito volim skladiste, mansardu, grobnicu za b.d., pescanik, cas anatomije
borislav mihajlovic mihiz - autobiografija o drugima (upravo citam, a da nije roman)
sve od andrica, bezrezervno i pod obavezno!
selimovic - dervis i smrt, tvrdjava, devojka crvene kose
albahari - mrak, snezni covek
sve od crnjanskog. ja narocito volim roman o londonu.
radoslav petkovic - sudbina i komentari, savrseno secanje na smrt
dragoslav mihajlovic - cizmasi
milovan danojlic - brisani prostor, kao divlja zver
vidosav stevanovic - testament
moma dimic - ziveo zivot tola manojlovic
scepanovic - usta puna zemlje
pavic - atlas vetrova, srpske price, predeo slikan cajem
selenic - timor mortis, ocevi i oci
pekic - besnilo, hodocasce arsenija njegovana, 1999 - ma, gotovo sve.
ranko marinkovic - kiklop
mirjana novakovic - strah i njegov sluga
boban knezevic - crni cvet, poslednji srbin
petrovic - sitnicarnica kod srecne ruke

ah, mogla bih ovako do sutra, al ovo je otprilike to, sto mi je momentalno na pameti i sve je nabacano s brda s dola.
ne moze da bude top 10 srpskih romana i gotovo. to je nemoguce.

angel011

  • PsychoKitty
  • 5
  • 3
  • Posts: 8.341
  • meow
    • Hronika mačjeg škrabala
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #5 on: 11-08-2010, 18:21:44 »
Grobnica za Borisa Davidoviča, zar nije to priča u zbirci Enciklopedija mrtvih? (koju apsolutno preporučujem, kao i sve od Kiša)

Na sve što je pomenuto, dodala bih i "Hobo" Zorana Ćirića i "Novi Vavilon" Ilije Bakića.
We're all mad here.

Alexdelarge

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.318
  • Enfant terrible
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #6 on: 11-08-2010, 18:25:05 »
Grobnica za Borisa Davidoviča, zar nije to priča u zbirci Enciklopedija mrtvih?



ovo ti je veliki minus kod mene.
moj se postupak čitanja sastoji u visokoobdarenom prelistavanju.

srpski film je remek-delo koje treba da dobije sve prve nagrade.

angel011

  • PsychoKitty
  • 5
  • 3
  • Posts: 8.341
  • meow
    • Hronika mačjeg škrabala
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #7 on: 11-08-2010, 19:05:27 »
Ups... :oops: Koji bi to time warp bio, s obzirom na to da je Čas anatomije izašao pre Enciklopedije mrtvih... :lol:
We're all mad here.

SIMERIJANAC

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.447
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #8 on: 11-08-2010, 19:30:13 »
E,da,Usta puna zemlje od Šćepanovića.

Eriops

  • 4
  • 3
  • Posts: 2.237
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #9 on: 13-08-2010, 11:20:13 »
Mogu svoje omiljene, dakle čisto subjektivno.
Fantastika, sf, horor i ostalo :
Kraljevi - Zoran Jakšić
Poslednji Srbin- Boban Knežević
Vi što maštate o sreći- Ljubomir Damnjanović
Malteški šišmiš- Ljubomir Damnjanović
Zlatna knjiga - Dragan Filipović
Biblioteka- Zoran Živković
Četvrti krug - Zoran Živković
Besnilo- Borislav Pekić
Nakot- Goran Skrobonja
Škola sreće - Srđan Krstić

Klasika :
Tvrđava- Meša Selimović
Derviš i smrt- Meša Selimović
Travnička hronika - Ivo Andrić
Prokleta avlija - Ivo Andrić
Pesma - Oskar Davičo
Foliranti- Momo Kapor
Ruski hrt - Pavić
Ruski konzul - Vuk Drašković
Orlovi rano lete- Branko Ćopić
Deobe- Dobrica Ćosić



sleep

  • 4
  • 3
  • Posts: 535
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #10 on: 13-08-2010, 14:57:14 »
Quote
ranko marinkovic - kiklop

E,on je Hrvat.

"Ona htela fensi face, a ja Srbin sa dna kace"

Alexdelarge

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.318
  • Enfant terrible
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #11 on: 16-10-2010, 13:03:52 »
Srbi skitalice, od Crnjanskog do Velikića

Sa nedavnog međunarodnog simpozijuma u Bordou o „Srpskoj književnosti u evropskom kontekstu“ „Politikin” Kulturni dodatak preneće u narednim brojevima nekoliko saopštenja. U ovom broju prenosimo delove izlaganja poljskog slaviste „Mitologizacija prostora srednje Evrope u savremenoj srpskoj književnosti”(skraćenje je redakcijsko) koje je izazvalo polemiku

U književnostima zemalja srednje Evrope ispoljavaju se najčešći načini shvatanja pojma kulture srednje Evrope:

– kao ARKADIJE, odnosno prostora kulturno poistovećivanog s područjem zemalja srednjoevropske regije kojima se pripisuje posebna specifika identiteta i koju konstituišu odabrani (selektivni) elementi nacionalnih i nadnacionalnih kultura (tokova, pravaca, estetskih kategorija i vrednosti) i delimično se podudaraju s modelom nacionalnih kultura, a delimično postoje naporedo s njima ili grade paralelni kulturni model, koji je situiran nadredno u odnosu na pojedine modele nacionalnih kultura;

– kao ATLANTIDE, odnosno kulturnog prostora koji je u funkciji suprotstavljanja sovjetskoj dominaciji, kao svojevrsne Atlantide nestale u komunističkom potopu. Taj pojam pojavio se u publikacijama emigranata i disidenata (Havela, Konrada, Miloša, Mihnjika i dr.). U apelu objavljenom 1993. central Europe redivivus Konrad je proglasio trijumfalni „povrat” srednje Evrope;

– kao JERUSALIMA, odnosno mitologizovane kategorije, čija se modelska slika pojavljuje u stvaralaštvu Šulca, Kafke i Kiša, prezentujući nostalgični prostor Austrougarske monarhije u vreme Apokalipse, istrebljenja ili proročki predviđajući uništenje.

Srpska srednja Evropa,refleks međuprostora

SrednjaEvropaniječestoiskustvosavremene srpskeknjiževnosti, premda jedna od regija – Vojvodina čini njen sastavni deo. Ne postoji nijedno savremeno književnodelo, mislisenavremeposle 1990. godine,kojebi (auto)tematizovaloidejusrednjeEvrope. U prilog tezi o slabo izraženom prisustvu mita srednje Evrope u srpskoj književnosti možemo navesti i činjenicu o nedovoljnom broju istraživačkih radova koji bi tretirali srpsku, a posebno književnost Vojvodine kao integralni deo nadnacionalnog kulturnog prostora srednje Evrope. Neretko navođena u funkciji Jerusalima, srednja Evropa Danila Kiša kao simbol mnoštva jezika, kultura i tradicija, ali gledana iz perspektive „civilizacije na izmaku“, koja otkriva okrutno lice savremenosti, u principu čini izuzetak. Srpski put književnog i kulturnog komuniciranja sa Evropom nije vodio kroz srednju Evropu, nego nekako direktno od izvora – zapadne Evrope. Srednja Evropa u stereotipnom srpskom diskursu predstavlja periferni prostor. D. Kiš u Gorkom talogu iskustva naziva sebe srednjoevropskim piscem, ali istovremeno, povlačeći paralelu između srednjoevropskog i jugoslovenskog prostora, piše:

Mi, Jugosloveni, smo marginalni i marginalni ćemo ostati. Kao kultura, književnost, ne postojimo ni u Parizu, ni nigde u svetu. To je sudbina malih naroda, a tačnije malih jezika. Tako je. Mi smo egzotika i svet zanimamo kao takvi(D. Kiš, Gorki talog... Beograd 1990, s. 91).

Od holokausta do „ženskog kontinenta”

Stvaralaštvo Danila Kiša je – preko struktura različitih motiva, ideja i metafora – duboko ukorenjeno u semantičku strukturu multikulturalne stvarnosti srednje Evrope koja se javlja kao okrenuta Atlantida koja je potonula u Panonskom moru, a Nova zemlja se pokazala kada je more otišlo preko Dunava. (Predstava o Dunavu kao stubu i kičmi ovoga multikulturalnog prostora je svojstvena piscima okrenutim ideji srednje Evrope). Sem toga, u stvaralaštvu ovoga pisca u kojem srećemo srednju Evropu baroka, bečke secesije, psihoanalize, ekspresionizma i otpora protiv totalitarizma, ona postoji i kao bogat registar partikularizama čija su ilustracija sledeći pisci: Kafka, Broh, Muzil, Krleža, Karl Kraus, Frojd, Oto Vajniger, a iza toga Kundera, Konrad, Miloš.

U srcu srednje Evrope nalazi se jezgro evropskog košmara – Aušvic. Kiš je pisac „efekta holokausta” kojiposmatra kroz prizmu porodice, srednjoevropskog jevrejskog autsajderstva (Hans Mejer) i biblijske metafore. Veoma retko, samo u nekim intervjuima, Kiš je upotrebio termin holokaust.....

Nasilje, zlo i ništavilo –ključne su teme stvaralaštva Aleksandra Tišme, koji u više svojih romana poklanja pažnju progonu Jevreja u srednjoj Evropi. „Hladni dani” su takođe tema njegovog romana Knjiga o Blamu, a Upotreba čoveka i Kapo se odnose na stvarnost fašističkih logora. Nasilje i poniženje određuju život velikog broja likova u prozi toga pisca. Realističan postupak Aleksandra Tišme završava dosadašnji način tematizacije holokausta u srpskoj književnosti. JuditaŠalgou romanuPutuBirobidžannapušta temu holokausta a vraća se na jevrejskimitopotrazizaObećanom zemljom (zajedničkomdržavom) kojispajasautopijskimprojektomoženskomkontinentu. ...

Između Arkadije i tamnice naroda

Put od kritike Austro-Ugarske kao tamnice naroda sledi ogled Jugoslavije koji ide u suprotnom pravcu. Nostalgičnoj slici Austro-Ugarske se pridružuje kritika Jugoslavije, jer njezin identitet prima oblik hibridskog mozaika i utopijskog jedinstva. SrednjaEvropakodgrupesrpskihsavremenihpisaca (DraganVelikić, SvetislavBasara, RadoslavPetković) javlja se u figuri putovanja koja otvara nove puteve kulturnog komuniciranja, trudi se da nađe partnere za srpski dijalog.

Dragan Velikić, u romanu Astragan i Slučaj Bremen, na nostalgičan i aprobativan način gleda na tradiciju Austro-Ugarske. Glavni junak romana Astragan Marko Delić povezan je s dvema kulturama i tradicijama. Za to je presudno bilo poreklo roditelja, dinarsko poreklo oca i srednjoevropsko/sredozemno majke. Napušta mračni, prljavi i demoralizovani Beograd, započinjući višegodišnje lutanje po evropskim gradovima. Putovanje omogućava ne samo bekstvo od brutalne stvarnosti, negoje i izvor samoidentifikacije.

Za druge junake Velikićeve proze putovanje postaje jedini cilj života. Za Ivana, junaka romana Slučaj Bremen, putovanje je još od detinjstva imalo ogroman značaj. Zamišljena putovanja izazivaju proces postepenog gubljenja kontakta sa stvarnošću. Ivanovo putovanje je put nikuda.

Sledeći način funkcionalizacije prostora srednje Evrope u prozi Velikića odnosi se na suprotstavljenje mitologizovane srednje Evrope kao Arkadije i Balkana kao proklete zemlje rata, nasilja i smrti. Ovaj diskurs je upleten u kritiku režima Slobodana Miloševića i izražava angažovanost pisca. Velikić uromanuAstraganoštrosuprotstavljadvagradskasimboličkaprostora, PuluiBeograd. Nostalgična Pula je mesto njegove mladosti, a Beograd mesto potpune demoralizacije, grad njegovog zrelog doba.

Sličnu sliku Beograda nalazimo i u kasnijem romanu Severni zid. Grad na ušću Save i Dunava podleže eroziji i raspadu, ugrožava svoje stanovnike i okolinu. Njegove funkcije se redukuju, postaje podvodni grad.

Pula, grad piščevog detinjstva, prezentovana je u kategorijama izgubljene Arkadije, to je nepovratno izgubljen svet zbog silovite kataklizme istorije. Melanholična slika Pule funkcioniše kao mesto mističnih promena, prostor povratka životnih brodolomnika; onih koji traže vlastite korene i žele da dostignu duhovni mir.

Treća karakteristika proze Velikića odnosi se na promenu figure Srba skitalice. Politika i istorija su dve stihije koje prete subjektivnosti junaka. Upravo one ih primoravaju da napuste kuću, osuđuju ih na političku emigraciju i na kraju su izvor problema s prihvatanjem vlastite egzistencije i identiteta. Ta pitanja su na poseban način predstavljena u romanu Severni zid. Taj roman donosi savremenu viziju nacionalne srpske sudbine – Srba skitalica – koju je razvijao Miloš Crnjanski. Velikićevi junaci su, kao junaci Crnjanskog, apolitička bića, upletena protiv svoje volje u vrtlog istorije. Emigracija junaka romana koji su često dezerteri prokletstvo je koje ih lišava vlastite kuće, otežava im prilagođavanje novoj sredini i onemogućava povratak u Beograd. Osećaju se kao u okruženju i neshvaćeni su i od strane Austrijanaca i od Srba koji ih smatraju izdajnicima. Ovde nam nema života. U Beču samo preživljavam bez snage i motiva da započnem novi život. (D. Velikić, Severni zid. Beograd 1995, s. 60). Glavna reka Evrope, Dunav, postaje granica koja odvaja emigrante od otadžbine, postajući i metaforična granica Srbije izbačene iz Evrope.

Mi ne možemo tek tako niz Dunav otići u drugi svet. Stalno smo negde između, i zujimo kao muve izbečenim očima sa obe strane stakla (D. Velikić, Severni zid. Beograd 1995, s. 61).

Kako bi savladali izolaciju, bol i odbačenost, junaci Velikićeve proze stvaraju prostor vlastite bezbednosti.

***

Prakse mitologizacije prostora u savremenoj srpskoj prozi skreću pažnju na vezu pitanja identiteta sa promenama i revalorizacijom kulturnih krugova, kao i teritorijalnim aspektima individualnog i kolektivnog identiteta u srednjoj Evropi i na terenu Balkanskog poluostrva. Pojam srednje Evrope je ne samo izdiferenciran u analiziranim primerima i vrši različite funkcije u nacionalnim diskursima, ali takođe evoluira. U srpskom slučaju trudi se da pobegne od presije nacionalnih tema i traži put za interkulturalni dijalog. Srednjoevropske mitologizirajuće naracije vidno podležu procesima evropeizacije, decentralizacije i globalizacije, a umesto velikih naracija pojavila se perspektiva pojedinca. Književnost malih otadžbina smešta čoveka u njegov najbliži, poluprivatni kulturni, istorijski domen, oslobađa jedinku od društvenih imperativa, oduzima literaturi njen etnocentrički i državni karakter. U savremenom političkom, naučnom i publicističkom diskursu naziv srednja Evropa, kao ideologizovan i mitologizovan pojam, ispoljava tendenciju zamiranja i širi se neutralan i podoban naziv srednjoistočna Evropa.

Dr Boguslav Željinski

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Srbi-skitalice-od-Crnjanskog-do-Velikica.lt.html
moj se postupak čitanja sastoji u visokoobdarenom prelistavanju.

srpski film je remek-delo koje treba da dobije sve prve nagrade.

scallop

  • 5
  • 3
  • Posts: 28.512
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #12 on: 16-10-2010, 13:52:19 »
Pih! :|
Never argue with stupid people, they will drag you down to their level and then beat you with experience. - Mark Twain.

---

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.854
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #13 on: 16-10-2010, 15:04:06 »
1. aleksandar tišma - upotreba čoveka

lični favorit. roman o pogromu jevreja, novom sadu za vreme II sv. rata, prostitutkama, mlađahnom tipu navučenom na seks po javnim kućama, opštem raspadu provincije... napisan minuciozno, detaljistički, ponekad naporno i monotono u svom napregnutom realizmu, ali roman koji se sigurno isplati kad ga pročitaš. NIN-ova nagrada, roman se radi u srednjoj školi, smatra se klasikom.

2. ivo andrić - prokleta avlija / na drini ćuprija

prokleta avlija je svedeniji, kraći, rigorozniji roman/novela od "na drini ćuprija", svakako lakši za pročitati. turski zatvor, tip koji je umislio da je reinkarnacija ličnosti iz povijesti, inspiracija za film "midnight express" :) i tako to. "na drini ćuprija" je klasik klasika, verovatno najpoznatija jugoslovenska knjiga u inozemstvu, mnogo stranaca koje sam upoznao čitaju je pre nego dođu u jugu.

3. miloš crnjanski - seobe

roman u kome je sadržan nacionalni arhetip. ljubavni trougao (dva brata a jedna žena), srpska vojska koja ratuje za austrougarsku, san o rusiji... lirski, gusto napisana, zahtevna za čitanje, ali sa zabavnim trenucima nalik na horor.

4. danilo kiš - peščanik

izuzetno značajna knjiga kasnog modernizma/ranog postmodernizma u jugoslaviji, na tragu francuskog novog romana, istorija oca koji je završio u aušvicu napisana kroz džojsovsku parodiju stilova.

5. borislav pekić - vreme čuda

prvi pekićev roman, revizionistički pristup bibliji: svako čudo koje je isus napravio posmatra se iz drugog ugla i uglavnom se pokazuje kao besmisleno. ima malo veze sa paskaljevićevim filmom koji je kasnije snimljen, roman je više antihrićanski nego antikomunistički (film je više ovo drugo), ako smem tako da pojednostavim.

6. rastko petrović - ljudi govore

kratak lirski roman, vrlo neobičan putopis, čak, u kome i nema konvencionalno ostvarene naracije već se priča prati uglavnom kroz razgovore ili monologe raznih ljudi koje "narator" sreće na putu. ljudi govore je pravo majstorstvo jednostavnosti, takođe se smatra klasikom i u lektiri je za srednju školu.

7. bora stanković - nečista krv

realizam i početak moderne, jedan od prvih erotskih romana u srpskoj književnosti. odličan, sugestivan, sa ženom u glavnoj ulozi.

8. dragoslav mihailović - kad su cvetale tikve

kultna knjiga. kada je čitaš u srednjoj školi pronađeš jednu od retkih knjiga obavezne lektire koja ti je super. priča o emigrantu u švedsku koji se seća jugoslavije i vremena provedenog u njoj, pre nego što je emigrirao: doba ib-a, raskid sa staljinom, posleratna nemaština, nesigurnost... a zapravo priča o odrastanju, igrankama, tučama, osveti.

9. david albahari - snežni čovek

takođe emigrantska storija, ali vezana za rat devedesetih. tip emigrira na severnoamerički kontinent i tamo se susreće sa pričama o istoriji, raspadu zemlje, predrasudama, istorijskim lekcijama i vlatitim osećanjem nemoći i odgovornosti. izvanredno napisan, intimistički, kao nekakav meki, meditativniji tomas bernhard. po meni, najbolji srpski roman devedesetih. 

10. svetislav basara - fama o biciklistima

"fama o biciklistima" napravljena je kao postmodernistički razigrano, mešavinom ezoterije, preterivanja, izmišljanja, teorija zavere i parodije na borhesovske postupke (lažna dokumentarnost, pronađeni dokumenti, izmišljeni citati), tako da je upravo neodoljiva.
Ti si iz Bolivije? Gde je heroin i zašto ste ubili Če Gevaru?

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 11.014
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #14 on: 16-10-2010, 15:21:07 »
bem ti ziko, taman pomislim da mi ne mozes postati jos veci idol, a ti me iznenadis. :lol:
meni, laiku, bi sedmica bila milan oklopdzic i ca blues, pekic bi verovatno bio besnilo, a ne vreme cuda, a ostalo bih zadrzala. naravno, moj spisak se ne bavi znacajnoscu vec je baziran na licnoj preferenci.
That’s how it is with people. Nobody cares how it works as long as it works.

Boban

  • 3
  • Posts: 22.679
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #15 on: 16-10-2010, 15:36:40 »
ca. blues... mokri snovi smešnog čovečuljka...
Put ćemo naći ili ćemo ga napraviti.

---

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.854
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #16 on: 16-10-2010, 16:33:13 »
bem ti ziko, taman pomislim da mi ne mozes postati jos veci idol, a ti me iznenadis. :lol:
meni, laiku, bi sedmica bila milan oklopdzic i ca blues, pekic bi verovatno bio besnilo, a ne vreme cuda, a ostalo bih zadrzala. naravno, moj spisak se ne bavi znacajnoscu vec je baziran na licnoj preferenci.


verovala ili ne, ali i ovu top-listu zapravo čine moje lične preference. dobro, činjenica je da ipak preporučujem nekom romane (pod pretpostavkom da kirihito i dalje prati ovu temu), tako da sam nekako vodio i računa da tog nekog ne udavim, jer, ma koliko ja cenio, recimo, travničku hroniku, to ne bih lake ruke preporučio nekom nepripremljenom: u pitanju je dosta obiman, složen roman za koji je potrebna povećana koncentracija, poznavanje istorijskih okolnosti, spremnost na praćenje psiholoških finesa između austrijskog konzula i njegovog odnosa prema okolini, pa francuskog konzula, treba imati malo poznavanja i diplomatije, eda bi se shvatila veličina tog romana.

sad, jebi ga, svestan sam da mi je ukus konzervativan, onako, klasičarski, ali tu i tamo, rekao bih, u toj davežnoj konvenciji dogodi se i pokoji eksces.

s druge strane, ipak je reč o romanima, i mada ja nešto nisam baš sklon kišu kao romanopiscu, više mi leže grobnica za borisa davidoviča i enciklopedija mrtvih, ipak ne mogu da tek tako zaobiđem peščanik. da ti pravo kažem, ne znam šta bih drugo stavio :) što se pekića tiče, jeste da besnilo slovi kao jedan od najboljih žanrovskih romana kod nas, sve je to ok, ali eto, priznajem da mi se ne dopada toliko. tu mi je baš istaknuta pekićeva boljka, to pretrpavanje koječim, raspisivanje, i velika iskonstruisanost priče, da mi brzo dosadi. u tom smislu, čak ni hodočašće arsenija njegovana ne mogu baš da svarim. možda će mi jednog dana sva ta pekićeva cenjena pisanija progovoriti, ali zasad me pomera samo vreme čuda. to je nekako zapostavljen roman u tim pretresanjima pekićevog opusa, a ja cenim da je jedan od najčitljivijih, najzabavnijih i najsloženijih pekićevih uradaka.

ima tu još trenutaka koji su sigurno top of the pops, ali ne bih baš mogao da ih preporučim bez dobrog poznavanja čitaoca koji me pita za preporuku: proljeća ivana galeba, roman o londonu, kišova "bašta, pepeo", odmor (pisac se zove rade kuzmanović, odličan tip), ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji (bora ćosić), pavićev hazarski rečnik (koji se meni ne dopada, ali eto, značajna je knjiga, treba je pročitati), albaharijev mamac, itd.

da su u pitanju pripovetke, tu bi stvar bila mnogo lakša, bar za mene. recimo, meni je branko ćopić jedan od najboljih jugoslovenskih pisaca, ali ja volim njegove priče više nego romane. isto važi za isidoru sekulić. njena kronika palanačkog groblja je na mene svojevremeno ostavila ogroman utisak, ali đakon bogoridičine crkve, taj njen neobični roman, nije. onda, jedan od najvećih srpskih pripovedača - laza lazarević, nije napisao roman. simo matavulj je krasan pisac, kao i petar kočić, ali mi je "bakonje fra brne" manje interesantan od matavuljevih odličnih pripovedaka, a petar kočić takođe nema roman u svom opusu.

što se tiče savremenih autora, tu ima dosta zanimljivih stvari, ali ništa još uvek ne ide u top-10 svih vremena :)
Ti si iz Bolivije? Gde je heroin i zašto ste ubili Če Gevaru?

sleep

  • 4
  • 3
  • Posts: 535
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #17 on: 09-11-2010, 22:33:11 »
Quote
simo matavulj je krasan pisac, kao i petar kočić, ali mi je "bakonje fra brne" manje interesantan od matavuljevih odličnih pripovedaka

Ima Matavulj još jedan roman,zove se "Uskok" koji baš nije u Bakonja fra Brne fazonu.
"Ona htela fensi face, a ja Srbin sa dna kace"

PTY

  • 5
  • 3
  • Posts: 8.602
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #18 on: 09-11-2010, 22:39:48 »

sad, jebi ga, svestan sam da mi je ukus konzervativan, onako, klasičarski, ali tu i tamo, rekao bih, u toj davežnoj konvenciji dogodi se i pokoji eksces.



ukus ti je besprekoran ali daleko manje 'yu' nego što bih to očekivala od tolikog nostalgičara u pop-domenu.  :)

---

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.854
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #19 on: 09-11-2010, 23:40:28 »
:)

a dobro, ovde je bila priča o srpskoj književnosti pa me povukao taj nacionalni pogled...

lista jugoslovenskih romana je mnogo šarenija, mada, iskreno da ti kažem, ja nisam neki novel lover. moje ti je jugoslovenstvo više u širem književnom smislu.

recimo, meni je slovenačka poezija iz doba moderne zakon, na mene je to užasno mnogo uticalo, kosovel pre svega, onda kocbek, pa ovi kasniji, dane zajc, šalamun... pa onda drama, taj dominik smoje, to je briljantna stvar...

a kad bi se pitanje o romanu proširio na jugoslovenski kontekst, pa to bi se otelo kontroli, recimo, morali bismo o krleži, bez toga ne možeš ništa, taj tip je bio pravi maher, i tako, otišli bismo u YU širinu, a tu nastaje haos. :)
Ti si iz Bolivije? Gde je heroin i zašto ste ubili Če Gevaru?

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 11.014
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #20 on: 10-11-2010, 09:24:59 »
yu sirina lepo zvuci. :lol:
meni je kiklop ubedljivo najdrazi roman a i etalon kako roman prvenac treba da izgleda.
That’s how it is with people. Nobody cares how it works as long as it works.

sleep

  • 4
  • 3
  • Posts: 535
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #21 on: 10-11-2010, 11:15:42 »
Samo što to nije srpska književnost.
"Ona htela fensi face, a ja Srbin sa dna kace"

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 11.014
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #22 on: 10-11-2010, 15:41:33 »
Samo što to nije srpska književnost.
nije, al valjda se iz konteksta 2 posta pre tog nikako i ne moze izvuci da je kiklop "srpska knjizevnost". al ajde, jos da dodam da je autor pred umiranje bio i poslanik HDZ-a u skupstini grada zagreba, tako da se i iz toga verovatno ne bi moglo izvuci da se radi o "srpskoj knjizevnosti".  :lol:
That’s how it is with people. Nobody cares how it works as long as it works.

---

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.854
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #23 on: 10-11-2010, 16:18:59 »
matvejević ima o tom periodu marinkovićeve hadezeovištine neke nadahnute pasuse :)
Ti si iz Bolivije? Gde je heroin i zašto ste ubili Če Gevaru?

lilit

  • 5
  • 3
  • Posts: 11.014
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #24 on: 10-11-2010, 16:20:41 »
potrazicemo, potrazicemo.  :lol:
That’s how it is with people. Nobody cares how it works as long as it works.

Alexdelarge

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.318
  • Enfant terrible
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #25 on: 23-04-2011, 13:06:33 »
MOJ ŽIVOT: BORA ĆOSIĆ
Doručak kod Mažestika

Pisac „Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji“ govori o svom detinjstvu u Zagrebu i Slavoniji, odrastanju u beogradskom nadrealističkom „laktu“, Miljkoviću, Vasku Popi, zabranamai „književnoj republici“ u berlinskom susedstvu

Više od decenije književnik Bora Ćosić (1932) sređuje uspomene. Njegov život, zasad, ima pet tomova. Objavljivani su tumbe i preko reda: upravo je izašlo „Najkraće detinjstvo u Agramu” (Durije, Zagreb), iza njega, hronološki, sledi „Consul u Beogradu” (Prosveta, 2007), pa „Novi stanar” (B-92, 1998), zatim knjiga koju će tek napisati – o kući u Rovinju, gde je proveo skoro pola života, a peta uskoro izlazi u beogradskom LOM-u („Doručak kod Mažestika”), i najesen, u Nemačkoj.

U razgovoru sa Ćosićem, na sajmu knjigau Lajpcigu, pokušavamo da rekonstruišemo taj bogati život, skriven iza rečenice: „Rođen u Zagrebu, umro u Beogradu, odrastao u Berlinu, gde i danas živi.”

Može li se, posle sedam i po decenija, pisati precizno o vlastitom detinjstvu? Može, kaže. „Detinjstvo u Agramu” je skoro lirska knjiga, nema više ironije, prisutne u njegovim romanima, ukojima je to detinjstvo karnevalski opisao, dodaje.

– To su primarna znanja koja malo dete stiče. Moj otac Luka, siromašno dete, otisnuo se u svet iz Like, u Gospiću učio zanat. Posle se oženio mojom mamom, Desankom, iz slavonske srpske familije Mioković, bogate. Vekovima su tu živeli, bili sveštenici u maloj župi pored Gradiške, u selu Medari. Generacija mog dede prekinula je tradiciju – moj deda imao je vinograde, imanja, vrtove francuske. Baka je bila Austrijanka iz Graca. I tu sam provodio letau detinjstvu nalik Prustovom, začaranom, sve do 1941, kada su došle ustaše. Dedin brat je bio čuveni prvak srpski u Hrvatskoj, lekar. Njegov unuk je veliki arhitekt, Aleksandar Cvijanović, koji je s Gropijusom napravio onu zgradu Pan Amerikena, kao i zgradu Bauhausa u Berlinu.

U Zagrebu nije bilo tako.

– Živeli smo skromno, otac je bio trgovački pomoćnik. Baka me je naučila da čitam i pišem u četvrtojgodini, zato imam vrlo „čvrsta” sećanja, jer sam razne firme, imena, još tada umeo da pročitam. Rodio sam se u Zvonimirovoj ulici, živeo u Mrazovićevoj, slepoj ulici, uterusu, kao da sam se tu rodio. Odrastao sam između stanice i Kaptola, oko Tomislavovog trga. To su „vedute” koje sam obnovio skorašnjim boravcima u ovom gradu.Još pamtim te sive kuće zagrebačke, iako sam imao četiri godine. Bio sam starmalo dete, išao na čaj kod jedne osamdesetogodišnje gospođe što je stanovala iznad nas, i vrlo smo ravnopravno razgovarali. Sećam se i mlađe gospođice u koju sam bio zaljubljen, pa sam joj svirao na mandolini pred prozorom. Od tatinih prijatelja, izdvojio bih mog krštenog kuma, Rudolfa Bićanića, jednog od najvećih hrvatskih ekonomista, levičara,zatvaranog kao takvog, ne znam kako se on sprijateljio sa skromnim trgovačkim pomoćnikom?

U istoriju će Bićanić ući i kao ratni viceguverner Narodne banke u egzilu,čovek koji je posle rata izdejstvovao povratak zlatnih rezervi u Jugoslaviju.

Godine 1937. porodica Ćosić dolazi u Beograd: „Dobrim slučajem, jer bismo možda stradali u Zagrebu da smo ostali tamo kad je izbio rat”. Otac postaje šef poznate gvožđare preko puta Skupštine, kod Avrama Filipovića, kasnije „Feruma”. Počinje drugi život:

– Beograd ima tu energiju koju ne zna baš uvek da iskoristi, ali, tu uvek nešto vri. A Zagreb je još uvek zatvoren, kako je Krleža govorio, „svračji zakutak”.Sa finim ljudima, koji su u manjini, većina su malograđani, ili došljaci. Bio je to veliki preokret.

Završio je Prvu mušku gimnaziju, u Dušanovoj, manje elitnu od Druge i Treće, jer je to bio Dorćol.„Sirotinja, naravno pametna, Jevreji, deca trgovaca, zanimljiv ambijent”. Opisao ga je mnogo kasnije, u knjizi još neobjavljenoj na srpskom, „Ptičji razred” (izdanje „Folio”), nadrealističkoj priči o jednom razredu u kojem đaci stalno živei ne izlaze nigde.

Posle mature 1950, upisuje čistu filozofiju na Filozofskom fakultetu, završava sve ispite, ali neće nikad diplomirati:

– Rano sam digao ruke od bilo kakve škole. Već 1952. bio sam urednik lista „Mlada kultura”, kao i Ivan Ivanji… Posle je došla saradnja u književnom časopisu „Danas”, 1962. do 1963, u kojem je Steva Majstorović bio urednik, a svi mi – teška avangarda. Bio je fin i otvoren čovek, osnivač NIN-a, s Najdanom Pašićem, Zirom Adamovićem. Stalno je imao probleme zbog nas, išao u Gradski komitet na ribanje. Posle 57 brojeva su nas ukinuli. Uređivao sam neku šašavu rubriku, „13. strana”. U njoj smo plasirali sve, nepoznate za našu sredinu, avangardne pisce iz prošlosti, od Lotreamona, Edvarda Lira, do dadaista. I već sam objavio dosta malih eseja, kasnije skupljenih u knjizi „Sodoma i Gomora”, 1962.

U to vreme, vezan je za generaciju nadrealista – neke od njih smatra svojim duhovnim očevima. Stalno odlazi kod Aleksandra Vuča i u čuveni salon Dušana Matića:

– On je imao te čajanke nedeljom, popodne. Rade Konstantinović je odlazio redovno, Mija Pavlović… Bilo je malo surevnjivosti, čak i u tom naprednom, avangardnom krugu. Mene je, recimo, veoma promovisao Bihalji, koji je bio izuzetan čovek. S njegovom ćerkom se družimo dan-danas u Berlinu, gde se rodila, jer je Bihalji 1929. u Berlinu vodio časopis „Linkskurve”, s Brehtom, bio je „velika faca”. I Oskar Davičo mi je bio veoma blizak i za prve moje knjige pisao recenzije. Ali 1968. smo se razišli, kada je CK, čiji je bio član, odobrio napad na Čehoslovačku.

Beogradski život Bore Ćosića odvijao se dobrim delom u krugu između Zelenog venca, Pop Lukine, Zmaj Jovine (Kneginje Ljubice), Knez Mihailove, gde je stanovao, u nadrealističkom „laktu”.

– Šta se u beogradskoj avangardi sve dogodilo na tih dvesta metara! Tu je, na tom potezu, bila redakcija zenitistička, Zenitova, Micićeva, a na ćošku Kneginje Ljubice i Obilićevog venca, preko puta Uprave grada,stanovali su Marko Ristić i Aleksandar Vučo.

O tome svedoči i u spomenutoj „geografskoj beletristici”, „Doručak kod Mažestika”.

– A opet, kod Ivanjija u kući, preko puta JAT-a, na Bulevaru, u broju 26, bila je druga važna kuća, puna pisaca. U njoj je živeo i Vasko Popa, pa se tu upoznamo. I onda sam ja bio u svim njegovim antologijama, „Urnebesnik“ i ostalim. Tu sam čitao njegove pesme, ceo ciklus „Igre”, koji je bio napisan rukom. Dođem kod njega, on leškari i čita mi svoju poeziju. Voleo je da kumuje naslovima mojih ranih knjiga, recimo, izmislio je onaj za prvu moju knjigu, „Kuća lopova”, pa za „Tutore”.Tu su bili i Zoran Mišić, Branko Miljković, s kojim sam se znao još od studija. 

– Miljković bio je strašno komplikovan, nesrećan čovek. Grandiozan talenat, imao je svetsku pesničku frazu u sebi. A s druge strane, nesrećan. Izgledao je kao težak provincijalac koji ne ume da se obuče, koji je jurio prostitutke po železničkoj stanici, a na fakultetu se zaljubio u „klozetfrau”, alkoholičar. Ponekad sam ga izvlačio iz neprilika. I onda je izbila ljubavna afera s nekom gospođom, koja se završila tako što je otišao u Zagreb i kroz nekoliko meseci stradao.

Ali, pamtim ga po mnogo čemu, imam čak i neke originale njegove, jedan veliki arhiv, koji sam ovih godina sredio, sa pismima, ne samo mojim nego i mojih prijatelja.

– Bora Radović je imao 18, Vava Hristić, u kratkim „hlačama”, 17, a Veca Lukić 16 godina, kada su došli kod mene u „Mladu kulturu”. A ja „čak” 20! I to je bila moja generacija, uz Konstantinovića, jer sam se dotle družio samo sa starijima, bio sam nekakav dvadesetogodišnji „anfan teribl”. Pisali smo prve romane koje danas smatraju nadrealističkim, ja „Kuća lopova”, „Anđeo došao po svoje”, a Radivoje Konstantinović: „Daj nam danas”, „Mišolovka”, „Čisti i prljavi”… To su bile toliko zamršene knjige, da su ideolozi, čak i neki dobri pisci, bili protiv: Mihailo Lalić, koji je bio urednik u Nolitu, rekao je da je to „kontrarevolucija”. I onda se Bihalji doseti: „Izvin’te, drugovi, vi smatrate da su ove knjige kontrarevolucionarne, a istovremeno nerazumljive. Kako jedna kontrarevolucija može biti nerazumljiva? Nije onda opasna!” I tako se izvučemo.

– Tada se družim i sa Brankom Vučićevićem, skoro svako veče društvance od nas deset–petnaest viđa se u Kinoteci. Koja je do šezdesetih imala grandiozne cikluse za malobrojnu publiku – skandinavski ekspresionizam, američka nema komedija... I onda 30–40 dana svako veče ideš i gledaš lude stvari!

U to vreme Bora Ćosić je već sarađivao na radiju, u emisiji Irme Flis o filmu. Te priloge je sakupio u knjizi „Vidljivii nevidljivi čovek”, koju je Fadil Hadžić objaviou Zagrebu. Sprijateljuju se. Ćosić nedugo zatim za njega piše scenario za film „Desant na Drvar”.

Knjiga koja je 1969. dobila NIN-ovu nagradu, „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ izašla jekao prvo privatno izdanje u zemlji:U izdanju autora, u štampariji Saveza gluvih Jugoslavije, s Mašićevim dizajnom.

Krajem šezdesetih, nastupaju problemi druge vrste. Oni zbog kojih je „umro” u Beogradu.

– Sedamdesete su bile dramatične za mene: nije smelo da se pojavi ni moje ime, a kamoli da objavljujem. I kao što je Andrić pisao za vreme okupacije svoje glavne knjige, ja sam  od 1973. do 1977. napisao „Tutore” od 800 strana. Zahvaljujući tome što je moja tadašnja supruga Lola bila zaposlena na televiziji, nekako smo preživeli. A onda nastupa novi val otopljenja. Vasko je i dalje u Nolitu. I Miša Stambolić, koji je objavio sijaset onih knjiga „Sazvežđa”, velikiintelektualac.

Insistiramo da pojasni okolnosti svog statusa „zabranjenog pisca”. Naš sagovornik podseća da je to period u kojem je Latinka Perović bila na vlasti.

– Ne mogu da tvrdim da je ona lično telefonirala, ali, kad pomenem njeno ime, pošto je ona sad veliki liberal, svi u Beogradu se bune i viču na mene, da ne diram Latinku. A ona je oličavala tu vlast koja je bila rigidna, dok je Tito nije „skinuo”. „Uloga moje porodice” igra u Ateljeu već 60, 70 puta, ima čitava jedna grupa koja napamet zna replike i dobacuje svake večeri, dok Zoran Radmilović izmišlja nove, koje uopšte nisu moje. Čarobna, prelepa atmosfera, a ta neka osoba, Mira Trailović nije mi rekla koja, stalno je kljuca telefonom: „Skini to”, „Skini to“. I na kraju je morala moj komad da skine. Kao što su skinuli „Kosu”, za koju sam pravio srpsku verziju, sasvim novi dijalog. Ali, dođupitomcivojne akademije ijedan kaže: „Ovo je napisano protiv JNA”, iako je bilo napisano protiv američke vojske u Vijetnamu!

Početkom devedesetih on i Lola odlaze u Rovinj, gde ih, iako su Srbi,„nisu dirali čak ni u to ratno vreme, jer je to bila Istra, srećom“. 

Piše obimni antiratni esej „Dnevnik apatrida”, koji u nastavcima objavljuje tadašnja nezavisna „Borba”. „Da, vi ste bili moja prva urednica u tom ratnom razdoblju u Borbi”,podseća me moj sagovornik.

– Drugi je bio Nenad Popović, koji objavljuje „Apatrida” u Zagrebu, u jeku rata, kao knjigu. U vreme kad Martić bombarduje Karlovac, mi idemo iz Rovinja u Zagreb na promociju. A tamo, stotine ljudi došlo zbog jednog, ne samo srpskog pisca, nego i pisca na srpskom jeziku, na ekavici. Prononsirani nacionalista Branimir Donat govori o toj knjizi, zajedno sa Velimirom Viskovićem. To je bio veliki obrt. Dalje, zna se već šta je bilo…

A bilo je da je posle jedne slučajne stipendije, Berlin postao prilika za novi život. Tamo je Bora Ćosić objavio dobar deo knjiga koje je napisao u protekle dve decenije, od početka rata (njih 25–26), a mnoge su na nemačkom imale po više izdanja. Ne boluje od egzilantskog sindroma, niti nostalgije. U „Novom stanaru” opisuje, s velikom dozom humora, zgode koje je doživljavao sa novim susedima, Nemcima. Ironiše na račun njihovih stereotipa o njegovoj zemlji, i svetu iza nekadašnje gvozdene zavese.

– U Berlinu, moja druga supruga Lidija i ja, imamo veliki krug prijatelja, uglavnom Nemaca. Naš ulica je mala književna republika: Tu je naša Irena Vrkljan, u kući preko puta Imre Kertes, u našoj, književnica Elizabet Plezent, žena reditelja Petera Zadeka, autorka knjige „Nepisani memoari Katje Man“, prvi sused na spratu je književnica američkog porekla Ajrin Diše, udata za advokata koji je branio Honekera, tako da mi, pisci, imamo i advokata ako zatreba! Imrea Kertesa upoznao sam pre nego što je postao nobelovac, bili smo kod istog izdavača u Berlinu, „Rovolta“, koji je uskoro „otkačio“ mene i Kertesa, i onda on dobije Nobela! On nam je prisan prijatelj, ponekad dođe na večeru sa suprugom. Iako lošijeg zdravlja, piše neprekidno, ima poriv da još nešto uradi. Mi smo istovremeno ranžirna stanica, jer nema naših ljudi koji ovde prolaze a da ne svrate. Lidija, koja je objavila književni i kulinarski vodič o Istri, odmah pravi specijalitete. Deca su nam rasuta, njeni sinovi su u Hrvatskoj, ja u Beogradu imam ćerku, na Voždovcu, sada bez posla, i unuku, prvakinju višestruku u karateu.

Uz brojne nove nagrade (priznanje Grasove fondacije i Velikameđunarodnu nagradaLajpciškog sajma knjiga), u juluće u Hemnicu dobiti inagradu „Štefan Hajm“. Prvu nagradu iz fondacije ovog velikog borca za demokratiju, pre tri godine, dobio je Amos Oz…

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Dorucak-kod-Mazestika.lt.html
moj se postupak čitanja sastoji u visokoobdarenom prelistavanju.

srpski film je remek-delo koje treba da dobije sve prve nagrade.

Alexdelarge

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.318
  • Enfant terrible
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #26 on: 24-04-2011, 21:57:58 »
da probam, mozda neko i zna...pre par godina (a bice i koja godina pride) je izasla knjiga o stvaralastvu bore cosica. ne znam kako se zove autor te studije, koja je izdavacka kuca u pitanju, samo znam da u naslovu postoji nekakav marcipan. moze li neko na osnovu ovih oskudnih podataka da pomogne oko naziva knjige?
moj se postupak čitanja sastoji u visokoobdarenom prelistavanju.

srpski film je remek-delo koje treba da dobije sve prve nagrade.

ginger toxiqo 2 gafotas

  • 4
  • 3
  • Posts: 16.767
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #27 on: 24-04-2011, 22:46:40 »
... to je ovo:

http://www.fabrikaknjiga.co.rs/more.php?book=113

...ali to je davnih dana rasprodato... ja imam, though
"...get your kicks all around the world, give a tip to a geisha-girl..."

Alexdelarge

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.318
  • Enfant terrible
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #28 on: 24-04-2011, 22:54:27 »
ti bokca! to je to! PODRUMI MARCIPANA! :!:

zahvaljujem. xjap
moj se postupak čitanja sastoji u visokoobdarenom prelistavanju.

srpski film je remek-delo koje treba da dobije sve prve nagrade.

Alexdelarge

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.318
  • Enfant terrible
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #29 on: 13-09-2011, 21:45:05 »
Moj neumoljivi porok

Sećam se jedne scene koju mi je opisao pesnik Dušan Matić, pripadnik beogradskog kruga nadrealista. Godine 1941, Matić je učestvovao u ustanku u Crnoj Gori. Dok su budući borci čistili svoje puške, pesnik je sedeo na obližnjoj terasi, pušeći i čitajući Ničea. Nerviralo ga je, rekao mi je, što je toliko vojnika dolazilo da upali cigaretu na njegovu. Nije imao živaca da podržava pušačke navike cele jedne narodnooslobodilačke borbe. Stoga se vratio u svoju sobu u Beogradu tokom neprijatnog perioda okupacije, sa svim opasnostima koje su vrebale u ovom gradu. Kada bolje razmislim o tome, ne verujem da se Matić distancirao od rata zbog ove epizode sa pušenjem, već pre zato jer su ga vojnici ometali pri čitanju.

Valeri Larbo pisao je pre mnogo godina o čitanju kao nekažnjivom poroku. Što se mene tiče, ja znam da dugi periodi zurenja u knjigu ometaju dnevnu rutinu moje porodice – priznanje čoveka koji je zaokupljen istim porokom koji opisuje Larbo. Meni lično je potrebno mnogo sati čitanja, jer najčešće čitam vrlo debele knjige, kao i one koje su u velikoj meri dosadne. Duboko verujem da u srcu svake teško razumljive rečenice leži veličanstvenost saznanja koje samo čeka da bude otkriveno. I tako ostajem veran pre-sokratovskim filozofima, Musilu i Lakanu.

Ali u ovome nisam usamljen. Pročitao sam knjige koje niko drugi nije čitao, kaže Pol Valeri. Zanimaju me knjige koje se bave tehničkim disciplinama. Balzak je sistematski čitao rečnike, i to ne pojedine odrednice, već od početka do kraja, kao da čita roman. Postoji tako mnogo interesantnih stvari za čitanje, koje na prvi pogled izgledaju beznačajno i besmisleno. Jedna žena je očekivala da Erazmo napiše nešto što bi pomoglo njenom mužu da se urazumi, piše Roland Bart, dok je Montekukoli, kako pominje Klaudio Magris, pisao aforizme o umetnosti ratovanja iz zatvorske ćelije u Stetinu, tokom pauze u tridesetogodišnjem ratu. Da sam pesnik, posvetio bih svoju najlepšu pesmu supi sa bešamel sosom, priznaje Bela Hamvaš. „Meditacija o metli“ naziv je jednog Sviftovog eseja. Kao što Ruso tvrdi kako bi dao sve da sazna šta je jedan Nemac pisao o limunovoj kori, tako bih i ja sve dao da saznam šta je Erazmo napisao da urazumi jednog neurotičara i šta piše u Montekukolijevoj „Umetnosti ratovanja“.

Ljudi tek od skora čitaju u sebi. Pre samo dvesta godina, svi su čitali naglas. Ovo je diktirao crkveni ritual, u kojem je pojedinac, ili bolje reći svako, morao da sluša „sveti“ tekst. U prvim katedralama, celi horovi vernika naglas su izgovarali štivo koje su smatrali božanskim. Ovo mrmljanje je nadalje praktikovalo ono malo ljudi na zemlji koji su u to vreme, nekim čudom, znali da čitaju, kao da je svako od njih ispunjavao ulogu današnjih govornika i vođa. A onda je naišao neki anonimni Kopernik čitanja, koji je čitavu stvar okrenuo naglavačke tako što je počeo da prati tekst „u svojoj glavi“. I tako je izgubljena bukvalnost crkvenog ili školskog čitanja. Jer ono što prolazi kroz moju glavu dok obavljam čitalački posao, nije nužno identično onome što je neko drugi napisao.

Ovo postaje jasno čim se udubimo u ponovno čitanje štiva koje nam je nekada bilo poznato. Ne samo da se setim onoga što sam zaboravio, već ponekad shvatim da „tamo“ u tekstu koji sam davno čitao nema ničeg od onog što sam očekivao da pronađem. U ovome leži vrednost čitanja teksta, koju čitalac stvara u sebi tako što u vodenici svog uma melje gomilu nepoznatog štiva i pretvara ga u nešto drugo kroz neočekivane kombinacije. Kada nešto ponovo pročitamo, mnogi detalji koji su nam ostali u pamćenju od ranije sada nam se čine potpuno drugačijim.

Mi u sebi nosimo tekstove koje smo čitali. Postoje filozofi koji veruju: stvari koje nalazimo u knjigama su zapravo one koje smo u njih uneli sami. Borges je rekao da njegov glavni junak stalno ponavlja pisanje već postojeće knjige, ubeđen da postoji samo ponovljena verzija, a ne original. Uzgred, u Musilovom romanu postoji čudni bibliotekar koji čuva hiljade knjiga od kojih nikada nijednu nije otvorio. Ali ipak zna sve o njima, jer izgleda da mi ponekad čitamo i onda kada ne čitamo. Biblioteke normalne ljude inače čine nervoznim, jer ostavljaju utisak preopterećenja, nezavisno od toga koliko su sređeni katalozi knjiga. Stoga ja razumem one koji beže od čitanja kao da je kuga. Svako ima pravo na sopstvene strahove. U jednom romanu o knjigama, Kaneti nalazi način da se od ovog straha pobegne tako što biblioteka biva spaljena. Pa ipak, posle svakog varvarskog napada, naći će se neko ko će želeti da čita nekoliko preostalih prepoznatljivih slova koja su ostala da leže u pepelu.

I tako se moje dnevno prekopavanje po knjigama nastavlja, moj neumoljiv porok. Mnogi ljudi su krivi zato što sam ja postao ovakav kakav sam. Najviše od svih moja baka, koja me naučila da čitam i pišem kada sam imao četiri godine. (Kao što možemo videti, postoje dva fenomena koji se odigravaju paralelno; pisanje je jedna forma čitanja, dok čitanje znači pisanje.) Čim sam naučio da čitam, počeo sam da se bacam na sve što je bilo čitljivo, pažljivo dešifrujući nalepnice na kuhinjskim teglama za so, kafu i šećer, tekstove na reklamnim brošurama u kutijama od sapuna, na omotima čokolada, datume na zidnim kalendarima, reči na emajliranim pločicama koje su pokazivale gde se nalazi podrum ili toalet. Proučavao sam račune koje je moja majka donosila iz kupovine; bilo je svakojakih slova, pa i čitavih reči, u unutrašnjem delu tatinog šešira, na porubu mamine marame, na šavu moje majice. A zatim saobraćajni znaci, ambijent gradskih ulica u kome je započeo moj život!

Danas verujem da su baš ove stvari, jezički otisci svakodnevnog života, bili moj prvi čitalački materijal, mnogo pre Karla Maja i Toma Sojera. I kasnije, nakon što sam pročitao Dostojevskog i Prusta po prvi put, u meni je ostao ogroman prostor za globalne poroke opštenamenskih knjiga, priručnika, vodiča, onoga što nazivamo „tehničkom literaturom“, ali što obuhvata i veliku količinu nenaučnih, fantastičnih i skoro šašavih stvari. Od mladosti sam imao sklonost da se dograbim ovog čudnog čitalačkog materijala. U jednoj prodavnici starih knjiga u Beogradu prodavac je za mene uvek čuvao ovakve knjige: o migracijama ptica, neuobičajenim meteorološkim fenomenima u Alpima, načinu obraćanja u zvaničnim pismima i pčelarstvu. Čak i pre toga, u Sloveniji, odakle mi potiču i deda po ocu i deda po majci, posebno sam uživao u čitanju knjižica o kućnim lekarijama, odgajanju dece, „svetskim događajima“, pravilima za žensku i mušku poslugu u monarhiji, „večne kalendare“, školske bukvare i savete o pravilnom ponašanju u selu i gradu.

Kakve su samo šašave publikacije izlazile u Rusiji nakon Oktobarske revolucije! Potrebne su nam čitave serije novih priručnika u mekom povezu: za sovjetskog bravara, sovjetskog metalostrugara, sovjetskog električara – pisao je Trocki. U njima su se, između ostalog, nalazila objašnjenja kako piti manje, kako upadati u manje tuča i manje se kartati, kako se suzdržati od maltretiranja žene i dece, kako prati veš, otvarati prozore i čistiti sobu.

Od svega ovoga, moram priznati da me je kao dete najviše privlačila jedna kartonska knjiga, koja se zapravo sastojala samo od korica. Nije bilo nikakvog sadržaja, jer su korice bile dovoljne za reklamiranje fabrike čokolade. Bilo je i papirića obmotanih oko bočica lekova, kao i onih zadenutih u kutije slatkiša – sve mi je to bilo veoma zabavno dok sam bio u godinama kada još uvek nisam razumevao značenje pojedinačnih reči. I tako je ova stara egipatska tradicija – primenjena u proizvodnji modernih lekova i slatkiša – sa zadrškom uticala na svest jednog deteta, učeći ga da se knjige ne nalaze samo u knjigama, već i na mnogim drugim mestima.

Ovu ideju su ponovo oživeli pop umetnici, pa čak i naši avangardni umetnici slovenačke grupe OHO. Kakve su samo pesničke poruke pakovali u velike i male kutije, verujući da će na taj način moći da učestvuju u proizvodnji čitanja. Jednom priliko kupio sam gvozdenu knjigu, koja se bavila istorijom mnogih gvozdenih predmeta, ali su joj korice zapravo bile napravljene od lima. Jedan časopis objavljivan u bivšoj Jugoslaviji imao je plastični povez, proizveden od istog materijala koji se koristio i za proizvodnju kabanica. U svoje vreme pročitao sam veliki broj ne samo štampanih tekstova, već sam bio i pažljivi čitalac korica knjiga, poveza, i onoga što je napisano na zaštitnim koricama. Verujem da možemo naći celu jednu kulturu pisane reči u skraćenoj formi, ako samo bacimo pogled na uske stupce štampane na unutrašnjoj strani zaštitnog omota, gde se nalazi opis sažet kao u rečniku, koji nam govori o čemu se u knjizi radi. Kada bi sve knjige nestale (kao što se to dešava u romanu Farenhajt 451) i kada bi ostale samo zaštitne korice, možda bi neko mogao i na ovaj način da rekostruiše razvoj ljudske misli.

Tako sam rano naučio da nas najveća pokretačka snaga koja stoji iza ljudske kulture pisane reči neprestano vodi ka izuzetnom, neuobičajenom i zaprepašćujućem – iz čega su iznikli dadaizam i celokupna nadrealistička literatura. Odakle potiče čitanje očito nerazumljivih tekstova, ne samo iz vremena manirizma, nego iz šašavih dijaloga Luisa Kerola, Edvarda Lira i Joneska. Te čudesne fantazije pred smrt u Krapovoj poslednjoj traci (Krapp’s Last Tape) Semjuela Beketa. Kao da ljudi mogu da priđu svome kraju na jedan nadrealan način, koji se ipak čini normalnim. Kada očni lekar od mene zatraži da naglas pročitam jedno slovo na zidu njegove ordinacije, da li je tada ispred mene kraj svakog čitanja?

Bora Ćosić   

http://pescanik.net/content/view/7491/99/
moj se postupak čitanja sastoji u visokoobdarenom prelistavanju.

srpski film je remek-delo koje treba da dobije sve prve nagrade.

Alexdelarge

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.318
  • Enfant terrible
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #30 on: 23-10-2011, 11:04:47 »
RAZGOVOR NEDELJE: Svetislav Basara, književnik
Srbija je uvek bez nečega

Živimo u Srbiji u kojoj uvek nešto nedostaje. Jednom su to elementarne ljudske slobode, drugi put je to benzin, treći put deo teritorije. Evo, bližim se šezdesetoj godini i ne pamtim nijedan dan u kome je u Srbiji bilo sve u redu. Usud.

Izdavačka kuća „Laguna” objavila je novi roman Svetislava Basare (1953), pod provokativnim naslovom „Mein Kampf” (Moja borba), kako glasi i naslov čuvene knjige Adolfa Hitlera, objavljene 1926. godine, u kojoj su načela nacističke ideologije. Ova izdavačka kuća, čiji je Basara autor, već je objavila njegove knjige: „Ukleta zemlja”, „Looney Toons”, „Sveta mast”, „Napuklo ogledalo”, „Mongolski bedeker” i „Srce zemlje”.

U knjizi „Mein Kampf”, koju je književna kritika proglasila za antifašističku burlesku, autor se bavi fašizmom u današnjoj Srbiji. Radnja romana se događa u bolnici, sva sećanja glavnih junaka vezana su, takođe, za bolnicu. Basari, za pisanje romana, nije potrebna vremenska distanca, jer mi smo, kako kaže, narod – ekspres lonac. Ventil ekspres lonca je naše nebo. Mi tradicionalno živimo pod pritiskom od sedam atmosfera.

Inače, ovogodišnji 56. Sajam knjiga u Beogradu, pored Mije Koto, iz Mozambika, večeras će otvoriti i Svetislav Basara.

Moto knjige su stihovi V. B. Jejtsa u kojima se kaže: „Najbolji ni u šta ne veruju, dok se najgori nadimaju od neistine”. Ovo je baš nas slučaj?

Nije samo naš slučaj. Svet se nalazi na silaznoj putanji. Svi koncepti takozvane moderne i takozvanog prosvetiteljstva bili su urušeni još u vreme kada je Jejts pisao proročansku pesmu „Drugi dolazak”. Onda je došao Drugi svetski rat, pa kratko zatišje, period „lažnog mira” da bi se tamo negde, na kraju HH veka, procesi disolucije dramatično ubrzali. I sve se više ubrzavaju. Verujem da nije daleko vreme u kojem će se sve to još više ubrzati, u kojem će zlokobni događaji slediti jedan za drugim, kao „kada se prekine niska bisera” kako je to slikovito zapisano u islamskoj eshatologiji. Ali mi, po običaju, prednjačimo u „nadimanju od neistine” i u eskapizmu onih najboljih. Ne zna se šta je subverzivnije od to dvoje. Neprestano ponavljam da se najgori mogu domoći vlasti samo kada im je najbolji prepuste zbog kukavičluka. A to se nama dogodilo. Jedan deo najsposobnijih je u pravoj, drugi u unutrašnjoj emigraciji. I to je zatvoren krug. Tu vredi citirati kinesku mudrost koja kaže: Kada pogrešni ljudi koriste dobra sredstva, dobra sredstva donose pogrešan rezultat. Pretpostavljam da je to sada vidljivo i golim okom.

Da li ste se u izboru naslova rukovodili umetničkim ili marketinškim razlozima?

Da budem iskren – i umetničkim i marketinškim. Naslov „Mein Kampf” već je sam po sebi dobra reklama. Naravno, preovladali su umetnički razlozi. Ima tu jedna zanimljiva stvar: kada kažete Mein Kampf to zvuči zastrašujuće. Kada to, pak, prevedete, prevod – Moja borba – zvuči otužno kičasto. Saharinski sladunjavo. Moja borba! Šio mi ga Đura. Taj naslov bi pre pristajao nekom romanu Mir Jam, nego Hitleru koji je izazvao verovatno najveće posrnuće ljudskog roda u istoriji i indirektno počinio najmonstruoznije zločine. Eto zbog čega stalno govorim da kič uopšte nije bezopasan, a da su malograđanština i palanaštvo nešto najopasnije u modernom svetu. Hitler je bio genije malograđanštine, velikan bezumlja, ali već naslov njegove autobiografije svedoči da nije mogao da makne ni pedalj iz palanačkog miljea. Da su ga umesto nacije, „velikih ideja” i lebensrauma više interesovali ljubavni jadi, dobili bismo mušku, austrijsku Mir Jam. Tako to ide u istoriji.

Na nacistički „Mein Kampf” odgovarate antifašističkom knjigom. Kakve efekte očekujete?

Uobičajene. Nadam se samo da moj „Mein kampf” nije dosadan, kao Hitlerov. Čudo jedno koliko je ta knjiga isprazna i dosadna. Dakle, oni koji su rado čitali moje dosadašnje knjige, pročitaće i ovu, pretpostavljam sa zadovoljstvom, a oni drugi, onikojima bodem oči i uši, ili će ćutati ili će zapomagati i naricati jer ta ekipa ništa drugo ne ume da radi. Ili ćute ili kukaju.

Hitlerov „Mein Kampf” najbolje se prodaje u Hrvatskoj, Rusiji i Indiji. Da li i vi računate na ova tržišta?

Roman je, takoreći, juče izašao, pa nisam siguran mogu li računati i na domaće tržište. Konačno, moj „Mein Kampf” nije nastavak Hitlerovog. Jedna je stvar sigurna: publika koja čitaHitlerov „Mein Kampf” neće čitati moj. Nema tamo ničega što bi ih moglo zainteresovati.

Radnja romana dešava se u bolnici. Živimo li mi u „bolnici bez Srbije” ili u „Srbiji bez bolnice”?

Živimo u Srbiji u kojoj uvek nešto nedostaje. Jednom su to elementarne ljudske slobode, drugi put je to benzin, treći put deo teritorije. Evo, bližim se šezdesetoj godini i ne pamtim nijedan dan u kome je u Srbiji bilo sve u redu, u kojem nije bilo neke histerije, neke nestašice ili neke pomame. Srbija je uvek bez nečega i nešto je uvek izvan Srbije. Usud.

Petooktobarsku „revoluciju”, čiju smo godišnjicu nedavno proslavili, nazivate „paradajz-revolucijom”. Kako, s jednodecenijske distance, gledate na ove događaje?

Kao na paradajz-revoluciju. Sa ove distance rekao bih da je veoma malo ljudi u ondašnjem DOS-u uopšte verovalo u promene. Malo je ko, štaviše, želeo promene. Ogromna većina dosovaca je htela pare, besna kola, besplatne ručkove i luksuzne prostitutke. Šta su tražili, to su i dobili.

Proizvod ove „revolucije” jeste i vaš junak Drempetić, koji je, i posle promena – „bog i batina”, i niko mu ništa ne može?

E, ovo je interesantno pitanje. Drempetić, naime, nije izmišljen lik. Odnosno, nije baš sasvim izmišljen. Tokom pisanja romana pročitao sam u nekim novinama da u nekoj beogradskoj bolnici leži jedan čovek koji uopšte nije bolestan, koji je tu bio na kratkom lečenju i koji jednostavno neće da izađe iz bolnice. Verovatno je još tamo. I verovatno mu je dobro. Sve čisto, sve besplatno. Ne vredi se pitati kako je to moguće. Kada „Mein Kampf”izađe u prevodu na neki jezik, tamošnji čitaoci će, a propo Drempetića, sigurno reći: E, baš ga ovaj Basara pretera sa ocrnjivanjem svoje zemlje. A čovek postoji. I neće da izađe iz bolnice. I tačka.

U romanu govorite i o našem potkazivačkom mentalitetu. Svaki drugi Srbin radi za Službu?

Ne znam koliko procenata Srba radi za Službu. Ali, sigurno ih ima mnogo. Potkazivanje je izgleda deo našeg identiteta. Jedan eminentni, takođe postojeći junak mog romana, bio je, a možda i ostao, potkazivač, što mu nije smetalo da napravi blistavu karijeru, iako svi znaju da je potkazivao. Takoreći po službenoj dužnosti.

Jedan od junaka romana je i predsednik Tadić. S njim imate neke „neraščišćene račune” oko oduzimanja diplomatskog pasoša?

Ne verujem da je to oduzimanje, koje je osramotilo ne samo mene nego i Srbiju na Sajmu knjiga u Skoplju, Tadićevo maslo. Taj pasoš je, uostalom, potpuno nebitan. Pominjem ga u romanu, ali i inače, da bi se čitaoci uverili koliko sam u pravu kada govorim o jadnom nivou postpetooktobarskih političara. Pretpostavljam da se Vuku Jeremiću, koji je više učinio za stvar kosovske nezavisnosti, nego Edita Tahiri, nije dopala neka od mojih kolumni u kojoj sam ga pomenuo. I šta? Ne daj mu, Borko, pasoš. Ironiju na stranu, jednostavno nisam mogao da verujem. To je nivo Ibarske magistrale. Tako se stvari rešavaju u motelu mog zemljaka Ere Ojdanića. Ili čak ni tamo. I takvi tipovi nas ubeđuju da će nas uvesti u Evropu i da će vratiti Kosovo.

Časopis „Gradac”, nedavno je vašem stvaralaštvu posvetio čitav broj. Smatrate li sebe klasikom srpske književnosti?

Ne! Ljudi koji sebe smatraju klasicima bilo koje književnosti najobičniji su imbecili. Još su veći imbecili oni koji ih klasicima proglašavaju. Da bi u književnosti nešto bilo „klasično”, mora da odleži bar stotinak godina. Tek onda možemo reći da je neka literatura klasična. Meni je neobično drago zbog temata „Gradca”, smatram to najvećim priznanjem koje sam dobio za svih ovih četrdesetak godina u književnosti. Konačno, naši takozvani „klasici” su veoma loše društvo. Ne, definitivno, ne.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Srbija-je-uvek-bez-necega.lt.html
moj se postupak čitanja sastoji u visokoobdarenom prelistavanju.

srpski film je remek-delo koje treba da dobije sve prve nagrade.

Alexdelarge

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.318
  • Enfant terrible
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #31 on: 21-07-2012, 16:00:13 »
Stanislav Vinaver - erupcija iz Šapca koja traje
Čudesni Srbin za koga Srbe nije briga

U junsko toplo veče, u bašti hotela Mažestik, dok se po ostalim kafićima na TV-ekranima pratilo evropsko fudbalsko prvenstvo, sa Gojkom Tešićem, koji krajičkom oka hvata napete situacije oko golova, razvezao sam razgovor o jedinstvenom intelektualcu, piscu, pesniku, prevodiocu. Iznenađen je mojom radoznalošću, nije je očekivao. Svikao se na ovdašnju ravnodušnost prema Stanislavu Vinaveru.

- Takvog nema, niti će ga ikada više biti u srpskoj kulturi - pričvršćuje Tešić. - Najfascinantnija književna činjenica moderne srpske književnosti...

Stanislav Vinaver je prerano nestao iz svog života, u punoj stvaralačkoj snazi. Vrlo brzo je i njegovo delo iščezlo iz našeg života. Gojko Tešić danas iz mraka ovdašnje tuposti vraća ogromno, savremeno delo Vinavera.

- Biće to moj testamentarni projekat... Najveća stvar koju sam uradio u životu - saopštava mi Tešić tonom fatalističkog posvećenika.

Balkansko rmbanje

Godinama sam tu i tamo po antikvarnicama nailazio tek na po koji Vinaverov rukopis. U knjižarama ga gotovo i nije bilo, niti u časopisima, u novinama ga niko nije pominjao.

Godinama nisam imao s kim ni da razgovaram o njemu i njegovom delu. Slučajno sam bio naleteo na njegov podsticajan tekst Za modernizaciju našeg govora, gramatika i nadgramatika, ali nije bilo intelektualca s kojim bi se moglo raspravljati na tu temu, nije ih interesovala, ostao je nepročitan. A u njemu Vinaver je još pre šezdeset godina razmatrao u kojoj meri beogradski govor (tonski akcenat) osposobljava jezik za brže, modernije mišljenje, za razliku od onog iz zapadnih krajeva Balkana sporog, patrijahalnog sa kojim, kako je govorio, r m b a m o, sa kojim se lepo peva, ali i konzervativno misli.

Devedesetih godina, prilikom sloma Titove Jugoslavije i raznih intervencija velikih sila na Balkan, od diplomatskih do vojnih, jedna knjiga je svim zapadnim političarima izgrađivala pojmove i predstave o tom iznenada podivljalom Balkanu. Bila je to knjiga Crno jagnje i sivi soko Rebeke Vest. Koautor je praktično bio Stanislav Vinaver (u knjizi Konstantin), koji je gospođu Vest proveo kroz Balkan, dao joj sve informacije iz svog enciklopedijskog znanja, a i radio na finaliziranju knjige čiji je, pred Drugi svetski rat, naslov bio Gone with the Balkans. Ni tada se, međutim, u našoj javnosti nije pojavila zapitanost Ko je taj Vinaver koji je tako iscrpno preko Rebeke Vest naše savremenike na Zapadu upoznao s nama. Ostali smo ravnodušni čak i kada je 2004. knjiga prevedena i izdata u Beogradu.

Kritika izbezumljene romantike

Grafički atelje Dereta je 2005. publikovao Vinaverovu studiju Zanosi i prkosi Laze Kostića, remek-delo srpske književnosti i publicistike, nema bolje analize i prikaza naše duhovnosti i kulture i sijamske povezanosti sa Evropom, reklo bi se rentgenski snimak srpskog genetskog koda. A tek u kakvim je spektakularnim internacionalnim dimenzijama otkrio Lazu Kostića! Prošla je nezapaženo kao i prilikom prvog objavljivanja 1963, a objavljena je tek sedam godina posle autorove smrti, jer su za života odbili da ga štampaju. Ta Vinaverova knjiga je za današnju tranzicijom raspamećenu Srbiju preko potrebna, aktuelna, otrežnjujuća. Da je masovno čitana kada je i napisana, verovatno bismo kulturno zreliji dočekali rastakanja i krizu devedesetih. Bili bi obazriviji prema primitivnom nacionalizmu, a debilnoj politici mnogi intelektualci ne bi tako žarko činodejstvovali. Knjiga o Lazi Kostiću jeste ubitačna kritika izbezumljene nacionalne romantike i tupavog populizma, koji još uvek ovde uzimaju svoj danak, a i dalje se prodaju kao „demokratija“.

Zanemarljivo malo se zna o Vinaverovom uzbudljivom životu. Prošao je sve srpske golgote do polovine dvadesetog veka. Jedan od hiljadu i trista kaplara sa majkom je preko Albanije stigao na Krf, oca su mu Austrijanci osudili na smrt. Studirao je po evropskim prestonicama matematiku, fiziku, muziku, sociologiju. Putovao s kraja na kraj Evrope, bio u Rusiji u vreme Oktobarske revolucije. Gestapo ga odvodi u nemačke logore, a majku Ružu likvidira u beogradskim gasnim komorama. Svo vreme piše, piše i diše - bezbroj eseja, putopisa, pesama, priča, kritika, reportaža za novine.

Vinaver je znao i govorio sedam jezika, bio je kosmopolita, što je u srpskoj provincijalnoj kulturi greh. Bio je enciklopedijski obrazovan, duhovni gorostas, što je takođe ovde greh. I što je najgore radio je mnogo i uradio mnogo. Prevodi, studije, tekstovi (Hemingvej, Gogolj, Gete, Bergson, Rembo, Keno, Nerval, Valeri, Rable, Stern, Kipling, Kerol, Prust, T.S. Eliot), poznavalac filma, atomske fizike, matematike, pozorišta, slikarstva, jedan od najvećih stručnjaka za muziku kod nas (klasika, Orf, opere, Stravinski, Šenberg, džez, Geršvin), balkanski etnolog i antropolog. Trebalo bi pročitati njegove eseje o Veneciji i Beču pisanih još 1924 i uporediti ih sa mucavim analfabetskim putopisima naših savremenika folirantskog obrazovanja na temu Venecije.

Pogrešan izbor nacije

Poreklom poljski Jevrejin, odlučio je da bude Srbin. Pogrešio je. Jevreji ga ne bi prepustili zaboravu. Čudesni Srbin, Srbin do koske i duše. Nijedan Srbin sa ne znam kakvim nabudženim rodoslovom nije tako srpski jezik proveo kroz modernu evropsku kulturu i nauku, kao što je i Engleskinju Rebeku Vest kroz naše krajeve pa je postala stručnjak za balkanske narode. Posle drugog svetskog rata u opustošenoj zemlji on svojim eruptivnim radom uzdiže kulturu i duhovnost prevodima Tristama Šendija, Dobrog vojnika Švejka, Gargantue i Pantagruela, Hiljadu i jedne noći, Veliko zaveštanje Fransoa Vijona... Povezuje socijalističku državu sa građanskom civilizacijom. Ali, u tim njegovim prevodima, recimo Rablea, može se učiti srpski jezik, može se ući u svo njegovo bogatstvo i nijanse. Danas njegov prevod Rablea treba čitati upravo zato - da se uči srpski, koji je ozbiljno narušen populizmom i nepismenošću političara, novinara i estrade, kao i bukvalnim prevodima sa engleskog.

Ali, on je iritirao. Iritirao je tesnogrude profesore i bahate mlade ignorante, raspojasane kulturtregere, histerične agitpropovce, usplahirene etablirane književnike, urednike i novinare na sve spremne, licemerne malograđane, karijerističke džimrije... Uvek je bio spreman bez obzira na cenu da se žestoko spori sa dogmaticima i ideolozima. Zapisao je: „Nema početnika koji ne smatra da može da me u svako doba i u svakom listu ili listiću najbanalnije napadne. Ja volim polemike, ali sa mnom se ne diskutuje, mene napadaju i negiraju... Meni se ne daje ni prilike ni prostora da objavim svoje članke. Obično me smatraju za ludog i pustog. Prema meni su, najblaže rečeno, nekorektni. Kada ja govorim u Udruženju književnika napadne me njih dvadeset, ja ih sve poklopim, a moj odgovor ne izađe u novinama, nego samo napišu da je Vinaver govorio zabavno.“ Njegova erudicija bila je crvena marama za neznalice pa su ga čak nazivali „kolaboracionistom“, njega - logoraša čiju je majku Gestapo likvidirao! Kakva blesava mržnja!

Repetiranje destrukcije

I tako su ignoranti i pigmeji ubili ovog gorostasa. Nije mogao više, prepuklo mu je srce. Ostaje nam samo da razmišljamo koliko bi beogradska kultura bila bogatija da je imala sluha za Vinavera. Makar da su ga poštovali! Ali ne, destrukcija i zavist su pružale čaršijsko-orgijastičko zadovoljstvo. Beograd je pokazao svu svoju čaršijsku zlobu i skorojevićsku bahatost. Nije to bilo tako davno, pa nije čudno što se i repetira do današnjeg dana. Odnos prema Vinaveru je pokazatelj srpske kulturne laži. Ima onih koji patetično govore o našem velikom srednjem veku, o našoj kulturi i spomenicima na Kosovu koju nam uništavaju neprijatelji, ali kriju Vinavera, tu duhovnu katedralu, u ćutanju dave najevropskijeg Srbina i kidaju onaj duhovni niz koji bi se mogao uspostaviti između Laze Kostića, Vinavera i Radomira Konstantinovića. Za njih je to subverzivan niz koji bi mejnstrim kulturnog i političkog života odvojio od smrtonosne epike zombiranih nacionalista. Dugo se kod nas gajila i gaji snishodljivost prema prostom. U komunizmu se klečalo pred „radnikom“ i kultura se saobražavala njegovim shvatanjima. Danas se kleči pred „narodom“ i kulture sve manje ima. Od „naroda“, od Srbije, pravi se i etalon demokratije, tako da su demokrate postale i najveći promoteri populizma. Gotovo do radikalskog usijanja (odstranili su samo granice Velike Srbije). Demokratija, međutim, nije prost puk, već institucije, zakon, red, niti je kultura ono što voli puk banalno, već poštovanje visokih vrednosti i značajnih dela. Zato je u Beogradu Vinaver loše prošao, jer nije bio prost, hteo je mnogo, hteo je da evropsku civilizaciju dovede u Beograd, a nije bio ni koruptibilan da bi se podprcavao sa raspištoljenim burazerskim ništiteljima.

Uskoro sabrana dela

Vinaver je u Beogradu radio, pisao, objavljivao od 1909 do 1955, spojio je devetnaesti i dvadeseti vek. Njegovo delo ne samo da je moderno, zabavno, edukativno - ono pokazuje dimenzije autentičnog intelektualca - sve ispod toga je foliraža, amaterizam, duhovna nepismenost, antidemokratija. Ili kako bi Vinaver rekao - r m b a nj e. Baš ovakvo kakvo smo rmbali poslednjih trideset godina.

Gojko Tešić je zatečen mojim interesovanjem, već četrdeset godina njegov pokušaj da spremi i izda sabrana dela Vinareva ovde nailazi na odbijanje. Upravo se vratio iz Zagreba, iz potrage za tekstovima objavljenim u časopisima po bibliotekama koji su u bombardovanoj beogradskoj biblioteci nestali.

- Pokušavam od sedamdesetih godina prošlog veka da objavim Vinaverova dela. Prvo sam ponudio Milošu Stamboliću i Nolitu. Nikada mi nije odgovorio zašto nije pristao. Zatim sam osamdesetih ponudio Milanu Komneniću koji je bio urednik Prosvete. Odgovorio mi je da „mi imamo mnogo veće pisce od Vinavera koji su zaslužili objavljivanje pre nego on“. Pitao sam - koji su to veći od njega. Odgovorio mi je: „Miodrag Bulatović“. Jedine dve izdavačke kuće koje su imale volju bile su Vuk Karadžić i Narodna knjiga, ali same nisu mogle...

Šta je tebe privuklo da se tako uporno toliko godina baviš Vinaverom i to uprkos tome što su ga i kad su ga svi odbacili, pitam Tešića?

- Moram reći da je san o objavljivanju Vinaverovih dela višedecenijski. Još kao gimnazijalac u Užicu pročitao sam Vinaverovu „Nadgramatiku“ u blistavom izboru Radomira Konstantinovića koji je najzaslužniji za njegovu rehabilitaciju, povratak u kontekst moderne srpske književnosti i pod magijom vinaverovskog jezičkog pijanstva i dan danas sam. Na studijama književnosti na pravi način sam počeo sanjati san o priređivanju Vinaverovih dela i o toj ideji stalno sam razgovarao s Konstantinovićem za koga mogu reći da je načudesniji baštinik baš vinaverovske tradicije u srpskom eseju. Sanjati jedan san skoro četiri decenije s uverenjem da ga nikad neću ostvariti jeste nešto što me ispunjavalo neopisivom setom koja se mešala s tugom. Znao sam da mi je to naprosto zavetni, testamentarni zadatak. I usred leta prošle godine dogodilo se nešto što i dan-danas ne mogu da verujem. Gospodin Slobodan Gavrilović mi jednostavno, sasvim nenadano saopštava da imam neodložni zadatak da priredim Vinaverova dela što pre, kako znam i umem. Sve se to dešava 26. jula prošle godine, iako smo na dnevnom redu Vinavera imali često. U tom trenutku stekli su se uslovi - pronađen je suizdavač - Zavod za udžbenike Srbije, traga se, još uvek, za trećim, iz Vinaverovog Šapca..

Objavljivanje sabranih dela Stanislava Vinavera je kapitalni posao za srpsku kulturu I izdavački poduhvat decenije, prilika za novu politiku. Kada njegova dela ugledaju svetlo dana razgovori sa Evropskom unijom mogu da počnu. Vinaver je studirao matematiku kod Poenkarea, a sociologiju kod Dirkema, zanimljivo je da su njegovo publikovanje upravo pokrenuli sociolog mr Slobodan Gavrilović I matematičar dr Miloljub Albijanić, vodeći ljudi Službenog glasnika I Zavoda za udžbenike Srbije. Pažnja! Sociolog I matematičar! Dobar šamar za tzv poslenike u kulturi, književnike, kritičare, akademike... Svakako da ovaj posao od nacionalnog značaja ne bi bio tako uspešan bez vrednog I bespoštednog učestvovanja urednice Milke Zjačić Avramović, dizajnera Gorana Ratkovića, tehničkog urednika Miodraga Panjića I lektora dr Aleksandra Gordića.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/cudesni_srbin_za_koga_srbe_nije_briga.26.html?news_id=244601
moj se postupak čitanja sastoji u visokoobdarenom prelistavanju.

srpski film je remek-delo koje treba da dobije sve prve nagrade.

Alexdelarge

  • 4
  • 3
  • Posts: 7.318
  • Enfant terrible
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #32 on: 21-07-2012, 16:01:50 »
Postsimpozijumski dijalog: odjeci sa bečkog skupa „Iskušavanje granica - Radomir Konstantinović“

Konstantinović, sve fascinantniji

U Beču je krajem juna održan simpozijum o Radomiru Konstantinoviću i nekim aspektima njegovoga književnog i filozofskog opusa. Domaćin skupa koji je okupio dvanaestoro književnih eksperata sa više svetskih univerziteta bio je Institut za slavistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beču i njegov profesor Vladimir Biti. Učesnici skupa Davor Beganović sa Bečkog Univerziteta i Branislav Jakovljević sa Stanforda, u dijalogu vođenom specijalno za Danas, ukazuju na osnovne tokove i domete rasprave.


Branislav Jakovljević: Nama predstoji veliki zadatak čitanja Radomira Konstantinovića. To je moj najdublji utisak sa simpozijuma-radionice „Iskušavanje granica – Radomir Konstantinović“, koji je održan na čuvenoj katedri za slavistiku Bečkog univerziteta 21-22. juna ove godine. Stanje jedne kulture može se sagledavati i po tome kako se u njoj ne čitaju određena dela i određeni pisci. U tom smislu, Konstantinović zauzima posebno mesto kod nas.

Značaj njegove misli u potpuno je obrnutoj proporciji sa njegovim prisustvom u ovdašnjoj kulturi. Za ovu nesrazmeru najodgovorniji su čitaoci Konstantinovića. Pri tome, ne mislim na ovog ili onog pojedinca, i nikako mi nije namera da bilo kome pojedinačno namećem osećaj krivice. Kada govorim o „iščitavanju“ Konstantinovića, tu pre svega mislim na institucije koje profesionalizuju čitanje i, rečju, postoje da bi uobličile diskurs i dale mu određen identitet: univerziteti, instituti, biblioteke, kulturni centri, izdavači, mediji. Za njih, bar što se Srbije tiče, Konstantinović jedva da postoji. U tome posebno mesto zauzima njegov odnos prema razarajućim ratovima devedestih, u čemu se on razlikuje od svih drugih pisaca sa ovih prostora. Ne radi se samo o uverenju da je Konstantinović anticipirao jugoslovenske ratove 90-ih. O tome su govorili svi koji su komentarisali njegovo delo u poslednjih 20 godina. Radi se zapravo o tome kako su ovi ratovi iskrivili i na izvestan način suzili prijem samog Konstantinovićevog dela. Pod „sužavanjem“ mislim na njegovo svođenje na par knjiga, pre svega na Filosofiju palanke i, donekle, na Dekartovu smrt, i na par tema, kao što su izolacija i nasilje. Zbog toga mi je, Davore, tvoja inicijalna ideja za naučni skup koji bi se bavio Konstantinovicevim ranim romanima učinila ključnom za razumevanje njegovog dela.

Davor Beganović: Konstantinović je, tu nema nikakve dvojbe, „težak“ spisatelj. Sužavanje perspektive, o kojemu govoriš, jasan je signal čitateljske lijenosti, odbijanja suočavanja s kompleksnim pripovjednim tekstovima i pokušaj svođenja jednoga opusa na njegove „mekše“, prijemčivije dijelove. Odbijanje, makar bilo i nesvjesno, iščitavanja ranih Konstantinovićevih romana i koncentracija na provokativne tekstove iz kasnih šezdesetih i sedamdesetih, poput Filosofije palanke i, donekle, Bića i jezika znak je kapitulacije znanosti o književnosti pred izazovom netransparentnih narativa. S druge strane, tvoja ideja sakupljanja i uređivanja Konstantinovićevih književno-kritičkih, publicističkih – u jednu riječ nefikcionalnih – uradaka iz pedesetih godina u sebi je nosila potencijal ponovnoga otkrivanja zaboravljenog koje će se, u to sam duboko uvjeren, pokazati neizostavnim dijelom diferenciranog i analitičkog izučavanja jugoslavenske kulturne scene u tim, može se sa sigurnošću reći, prijelomnim godinama. Opasnost svođenja jednog tako složenog opusa na nekoliko elemenata nije samo znanstvena nepravda prema jednom od najsvestranijih i najsveobuhvatnijih jugoslavenskih književnih djelatnika, nego je i čin kojim ga se želi ideološki zloupotrijebiti, učiniti ga predmetom relativno lake manipulacije, i tu ne treba biti pretjerano obazriv i slijediti vlastite preferencije, kako s jedne tako i s druge strane enormno suženoga i jednostranoga ideološkog spektra.

B. J.: Postoje dve stvari koje se ovde nameću. Prva se odnosi na svođenje, pojednostavljivanje, i na kraju manipulaciju i iskrivljenje jednog dela koje je izuzetno složeno, ili kako si ti rekao „teško“. Ono je takvo pre svega jer dolazi iz pera jednog beskompromisnog pisca. Tu složenost je profesor Vladimir Biti u svom izlaganju nazvao „principom bilješke u Konstantinovićevoj prozi“. Prema Bitiju, ovaj princip prepoznatljiv je ne samo u famoznim beleškama u Filosofiji palanke, vec se proteže do same sintakse, u kojoj je upisana neka vrsta unutrašnjih margina kroz jednu originalnu upotrebu znakova interpunkcije kao sto su zagrade i upitnici koji predstavljaju, kako je rekao Biti, prepoznatljivu „rekvizitu Konstantinovićeve proze“. Ovaj aparatus interpunkcije, dakle punktuma, proboja i prekida, naglašava heterotemporalnost proze, odnosno pisanja uopšte, ili kako je rekao Biti „nevreme“ proznog vremena. Konstantinović uvek nekako dolazi u ne-vreme. On nije neki vesnik nevremena, recimo katastrofe 1990-ih. Ono što se jasnije vidi u njegovoj, za sada nepravedno zapostavljenoj, esejistici iz pedesetih i šezdesetih, nego u njegovoj novelistici iz istog perioda, jeste da „vreme“ nikada nije naklonjeno kritičkom diskursu.

Drugo pitanje koji ovaj skup implicitno poteže je pripadnost, odnosno ne-pripadnost Konstantinovićevog pisanja. Sama činjenica da je ovakav skup organziovan u Beču a ne, recimo, u Beogradu ili Novom Sadu govori da njegovo delo prevazilazi okvire srpske književnosti, što mu mnogi u Srbiji nikada nisu oprostili. Takođe, ovo delo daje izvesnu misaonu konkretnost i punoću pojmu Jugoslavije. To nije više neka bolja prošlost, predmet nostalgičnog sećanja, već konkretna geopolitička formacija u kojoj je postojala i razvijala se kritička misao kao što je, recimo, Konstantinovićeva. Da je ova misao i dalje relevantna, izazovna, i ni izbliza valjano ispitana, potvrđuju i izlaganja profesora Tatjane Jukić („Konstantinović ili sablasti Descartesa: Stanje duga, rad žalovanja“) i Tomislava Brleka („Tri mrtva pjesnika: Miloš Crnjanski, Momčilo Nastasijević, Marko Ristić“) iz Zagreba, Andree Lešić iz Sarajeva („Why is Beckett Konstantivic’s Friend?: Bilingualism, Cosmopolitanism, Flight from the Native Province and the Grain of Laughing Voice“), ili pak tvoje izlaganje („Razlika i ponavljanje: Konstantinovićev roman Daj nam danas“). Ono što još više ohrabruje je svežina Konstantinovićevog dela koja izbija iz radova postdiplomaca kao što je Ivana Perica sa Bečkog univerziteta („Preobraćanje natrag u dijete i uporna privrženost zakonu“) i Nemanja Mitrović iz Aberdeena („Smrt i umiranje u Dekartovoj smrti i Tankoj crvenoj liniji) .

D. B.: Ovaj mi je skup, osobno, donio otkrivanje jednoga Konstantinovića za kojeg sam slutio da postoji ali ga nisam mogao ekstrahirati iz intuitivne sfere. Tvoj prilog govori upravo o tome. Kontstantinović kao kritičar rasizma, kao beskompromisni borac protiv antisemtizma – jedno je osjećati, bolje slutiti, taj dio njegovoga angažmana a drugo dobiti ga precizno istraženog i analitički razlučenog u okviru znanstvenoga rada, materijaliziranog ilustracijom koja prati njegov tekst o stradanju Židova objavljen u Ilustrovanoj politici početkom šezdesetih. Stijn Vervaet iz Genta („Pisati subjekt nakon Holokausta: Konstantinovićev Ahasver, ili traktat o pivskoj flaši) na sličnom tragu čita Konstantinovićevog Ahasvera u svjetlu Agambenove studije Homo sacer, prepoznajući u njemu biće „pod zabranom“ a u njegovome pisanju pronalazi prisjećanje na postojanje prije antisemitizma – upravo je stoga ono tugovanje. Branko Romčević („Svet posle ručka i obris opšte ekonomije“) najizravnije vraća Konstantinovića u njegovo neotkriveno rodno mjesto, filozofiju postrstrukturalizma, gdje su ga već „prepoznali“ i Vladimir Biti i Tatjana Jukić. Stalno postavljajući pitanje žanra (doista – gdje možemo svrstati Konstantinovićevo „pismo“) on Filosofiju palanke osvjetljuje s potpuno nove pozicije – ekonomske, sa stajališta deridijanskoga „economimesisa“. No osim ekonomije skup nam je, u tekstu Tanje Zimmermann („Radomir Konstantinović’s Philosophy of the Province and the Yugoslav ‘third path’“) iz Konstanza donio i govor o politici – o „trećem putu“, o vezi između „revolucionarne avangarde“ i jednoga njezinoga sljedbenika. I Marija nam je Mitrović, u referatu „Metafore Pentagrama. Od Heideggera do Spinoze“, znala o tome govoriti.

Konstantinović tako postaje sve fascinantniji. Kako protumačiti njegovu povezanost s postsrtukturalizmom? Nemamo dokaza da je on recipirao njegove najznačajnije autore, ali nam se, što se više udubljujemo u lektiru, rastvaraju veze s Derridom, Blanchotom, Deleuzom koje svjedoče o afinitetu što ga se može protumačiti (možda?) intenzivnom recepcijom iste filozofske tradicije (Descartes, Spinoza, Hegel, Nietzsche, Heidegger). Jesu li to putovi budućeg istraživanja, pretjerujmo malo, uspostavljanja discipline koju ćemo nazvati „konstantinovićologijom“?

B. J.: Ha! Ma koliko bila neophodna, jedna takva «konstantinovićologija» predstavljala bi hiper-institucionalizaciju jednog zakletog usamljenika i nezavisnog stvaraoca kao što je bio Radomir. No, sasvim si u pravu da je neophodno, i odavno zakasnelo, jedno podrobno istraživanje njegovog dela u kontekstu intelektualnog miljea koje je daleko šire od onog srpskog, jugoslovenskog i istočnoevropskog. Na osnovu uvida u jedan mali deo njegove esejistike rasejane u jugoslovenskoj periodici, vrlo je jasno da je on bio, daleko više nego mnogi njegovi savremenici sa ovih prostora, upućen u dešavanja na evropskoj, posebno francuskoj, intelektualnoj sceni. Takođe, ako sagledamo totalitet njegovog dela – dakle, pesme, romane, eseje, korespondenciju, radio drame i književnoistorijske radove – videćemo da se tu ne radi o nekom odjeku dešavanja na francuskoj kulturnoj sceni, već o jednom projektu velikog integriteta i snage. Ne može se reći samo da je ovaj projekat bio pod uticajem poststrukturalizma, ili da se razvijao paralelno sa njim, vec se radi o jednom odgovoru na neke od njegovih centralnih tema, kao sto je ona o „smrti čoveka“. Jedna od konstanti Radomirovog opusa, od „Kuće bez krova“ (1951) do „Pozdrava Bori Ćosiću“ (1997) jeste upravo ova afirmacija subjekta.

„Iskušavanje granica“ potvrđuje da ma šta bude bila, jedna „konstantinovićologija“ ne može biti zabran istorije književnosti ili slavistike. U Beču su se ova dva dana juna okupili istoričari i teoretičari književnosti, filozofi, teoretičari kulture i teoretičari izvođenja. I to je tek početak. Možda bi bilo najbolje da završimo sa planovima za sledeći skup?

D. B.: Da, sljedeći skup. Ideje su tu. Dobra volja isto tako. Pred nama vidim Bodensko jezero, Konstanz, tradiciju koju ovo Sveučilište nudi, Konstantinović pristaje tu bolje nego igdje drugdje – sa svojom inovativnošću, spremnošću prihvatanja novoga, neistraženoga. Jedva čekam novi susret, uvjeren da će do njega doći, prije ili kasnije.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/konstantinovic_sve_fascinantniji.26.html?news_id=244602
moj se postupak čitanja sastoji u visokoobdarenom prelistavanju.

srpski film je remek-delo koje treba da dobije sve prve nagrade.

Nightflier

  • Geek Royalty
  • 5
  • 3
  • Posts: 9.844
  • Wolf Who Rules
    • Nightflier's Bookspace
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #33 on: 21-07-2012, 16:05:39 »
Vinaver je moj apsolutni idol. Zna li neko da li u Dereti još ima njegovih prevoda?
Sebarsko je da budu gladni.
First 666

Mme Chauchat

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 4.761
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #34 on: 21-07-2012, 17:03:12 »
Stanislav Vinaver - erupcija iz Šapca koja traje
Čudesni Srbin za koga Srbe nije briga

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/cudesni_srbin_za_koga_srbe_nije_briga.26.html?news_id=244601
Dakle, ovaj Đorgović što je napisao tekst ili nema blage veze ili je tendenciozan, a najverovatnije oboje. Podseti me kome je bio posvećen festival jednog pisca 2007? aa, Vinaveru. Koji naš prevodilac ima već desetak godina ediciju posvećenu samo njegovim prevodima, sasvim zasluženo? Aaa, Vinaver. U poslednjih par godina objavljena je bar jedna stručna knjiga o njemu, Gojko Tešić se ubi od pisanja i priređivanja o Vinaveru, COBISS za predmetnu odrednicu Vinaver izbacuje pedeset stavki za poslednjih šest godina, da sprovedem anketu među svojim prosečno obrazovanim poznanicima za koje su domaće prevodioce čuli, verovatno bi 90% prvo njega navelo, pa tek onda bilo koga drugog. Da ne pričam o neformalnim fanklubovima, ej bre, meni je drugar recitovao njegov prozni prevod na pasuse. Kakav bre "zaboravljeni Vinaver", kakvi bakrači.

Nightflier

  • Geek Royalty
  • 5
  • 3
  • Posts: 9.844
  • Wolf Who Rules
    • Nightflier's Bookspace
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #35 on: 21-07-2012, 17:16:59 »
Valjano zboriš - ali opet se mora priznati da je sve to nekako spontano i nezvanično. Možda je autor članka hteo da kaže kako ga je država zaboravila, na čelu sa Ministarstvom kulture?
Sebarsko je da budu gladni.
First 666

Biki

  • 4
  • 3
  • Posts: 2.197
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #36 on: 21-07-2012, 17:42:08 »
...
Hazarski recnik -Milorad Pavic
Predeo slikan cajem - Milorad Pavic
Sitnicarnica Kod srecne ruke - Goran Petrovic (moja najdraza knjiga)

Mme Chauchat

  • 8
  • 3
  • *
  • Posts: 4.761
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #37 on: 21-07-2012, 18:11:25 »
Valjano zboriš - ali opet se mora priznati da je sve to nekako spontano i nezvanično. Možda je autor članka hteo da kaže kako ga je država zaboravila, na čelu sa Ministarstvom kulture?
Onda je trebalo tako i da kaže... pritom, pazi, ne bi baš bio u pravu: Festival jednog pisca organizuje KCB - ide preko budžeta, dakle, a to nije ni jeftina, ni spontana ni nezvanična manifestacija. Što se tiče izdanja, ne znam da li je Dereta dobijala neku podršku, ali Zavod za udžbenike i Službeni glasnik, koje ovde pominju, jesu dva poslednja izdavača koje finansira država.
Mislim, naravno da se moglo i moralo i više, ali u odnosu na to kako su prošli neki drugi naši pisci, još je i dobro.

Nightflier

  • Geek Royalty
  • 5
  • 3
  • Posts: 9.844
  • Wolf Who Rules
    • Nightflier's Bookspace
Re: top 10 srpskih romana
« Reply #38 on: 21-07-2012, 18:19:07 »
Ja se baš namerio da pokupujem onu Deretinu ediciju s njegovim prevodima. Ranije mi je bila preskupa. Sada bih već mogao da izdvojim novac za to.
Sebarsko je da budu gladni.
First 666