Pročitao sam LINDU G.V. Pešona, prvi roman o Bekstremu, njegovom signature dtektivu koji je potom dobio i nažalost kratkotrajnu televizijsku seriju. Bekstrema sam prvi put gledao naravno u američkoj seriji, potom u vedskoj seriji nastaloj po serijalu Pešonovoh elrojevskih romana o ubistvu Ulofa Palmea gde ima epizodnu ulogu, i konačno sada u prvom romanu iz njegovog serijala.
Bekstrem je u osnovi Falstaf savremenog švedskog krimića, dionizijska figura spadala, neradnika i smetala kroz kog Pešon želi da kanališe sve frustracije i čitalaca i napravi kopču u identifikaciji. U tom pogledu, Bekstrem je inovativna postavka jer donosi jedan potpuno nov sistem identifikacije čitaoca sa policajcem. Naime, Bekstrem nije tipični sposobni policajac autsajder. On je policajac autsajder koji je u konfliktu sa hijerarhijom iako esencijalno nije u pravu. Ipak, kao takav on i dalje ostaje nosilac osobina sa kojima se čitalac identifikuje, pa i u ovom romanu, iako on zapravo nema nikakvu značajniju funkciju za sam zaplet, on ostaje osnovna kopča čitaoca sa pričom.
U uobičajenim okolnostima, naravno, postojao bi američki princip u kome je detektiv autsajder najsposobniji i jednim delom ulazi u konflikt sa starešinama baš zbog svoje esencijalne superiornosti u odnosu na fundamente, da ne kažem supstancu policijskog rada, odnosno ono što je “u njemu važno” po mišljenju široke publike a to je kažnjavanje “zlikovaca” i osvarivanje subjektivnog osećaja pravde, sa zanemarivanjem procedure.
Pešon dakle donosi novinu, u entropiji policijskog rada, imamo junaka koji je prototip amričkog policajca otpadnika, sa novom osobinom - nije sposoban policajac, čak naprotiv.
Pešonov lik je u određenom smislu mutirao u svoje tri inkarnacije, dakle krenuo je iz epizodnog lika u hronici hladnoratovske Švedske u kojoj se volja velikih sila i klanovi naci-policajaca prelamaju na štokholmskim ulicama, potom je dobio svoju glavnu ulogu u romanu u istrazi u kojoj on ima sporednu ulogu - dovodeći do razdvajanja osnovnog slućaja - zapleta od detektiva, a to je zanimljiva formalna inovacija; i konačno Bekstrem dobija svoju američku televizjsku seriju, komični krimić u kome on jeste politički nekorektna lenčuga ali kada ga slučaj “uzme pod svoje” ispostavlja se kao kriminološki genije i vođa efikasnog tima.
Dakle, mogli bismo reći da je unutar ove transformacije Bekstrem komodifikovan, krenuo je od epizodiste u romanu koji fikcionalizuje istoriju, potom je na atipičan način ubačen u sopstveni serijal sa idejom da se od njega napravi nova senzacija Scandi Noira u čemu se delimično uspelo, da bi na kraju u američkoj seriji bio uključen u prilično tvrdu konvenciju te vrste programa.
Sama LINDA je neobičan roman u kome kako već rekoh glavni junak nije ključni detektiv za rešavanje slučaja, tako da se postepeno interesovanje čitaoca na nivou zapleta razdvaja od interesovanja na nivou lika i rezultira romanom koji je strukturalno krajnje dekomponovan.
Jednim delom, Pešonov rukopis je vrlo mek u pogledu karakterizacije, sa dosta blagim opisima istrage, bez mnogo žestine, ali je sam proceduralni deo dosta detaljno iznet. Posebnu specifičnost donosi i izlaganje policijske istrage koja je usledila posle identifikovanja i privođenja počinioca gde se krimići obično ako ne završavaju a ono privode kraju. Rezultat je roman koji svojom neobičnom strukturom ipak ne uspeva da nadoknadi utisak da je mnogo obimniji nego što sadžaj iziskuje i što je najvažnije opravdava.
Srećom, Pešonov stil je pitak i roman se brzo čita ali nema nikakve sumnje da je brzina čitanja srazmerna i niskoj kaloričnosti onoga što na tim stranicama piše.
