Tako je počeo moj novi život. Te noći sam se išunjao kraj zaspale bratije i veći deo svojih para,uvijenih u stare novine i najlone,sakrio sam u dopola zatrpani i odavno nekorišteni šaht nedaleko od moje nove jazbine. Uvijen u stare krpe kraj svoga novca sakrio sam i pre neko veče oteti pištolj. Para sam zadržao samo toliko koliko mi je bilo potrebno za moje planove. Sledeće jutro sam izvršio inspekciju prostorije koju mi je matori cigo prepustio i započeo sam iz nje, pred sumnjičavim pogledima svojih novih sustanara, da izbacujem ogromne gomile stare hartije, odrpanu i neuparenu odeću i obuću, nedefinisane komade plastike i metala kao i ostalih stvari koje su je ispunjavale do samoga plafona.Ceo dan mi je prošao u tom beskrajnom poslu i te noći sam spavao kao jagnje. Idućeg dana oko podneva stvari iz moje prostorije su bile na gomili ostalog krša, a ja sam sa ozbiljnom zabrinutošću shvatio da se krovna konstrukcija dobrim delom oslanjala na gomilu đubreta koju sam upravo bio izbacio.Zamolio sam, pružajući mu novac jednoga od namrgođenih posmatrača da trkne do grada i kupi mi kilo eksera, čekić i testeru, i dok se on nije vratio posvetio sam se intenzivnoj pretrazi gomile krša koji je zauzimao jedno dobro jutro zemljišta iza ruševne zgrade. To burlanje po kršu je privuklo pažnju dežmekastog ćutljivog tipa koga sam pamtio kao svoju senku u vreme dok sam osposobljavao njihov televizor prilikom svog prethodnog boravka kod njih. Zvao se Zoran i bio je najneomiljenije stvorenje u zajednici. Svi su uglavnom smatrali da je len, glup i dosadan, ali ja sam znao ono što oni nisu. Zoran je imao žicu za tehniku i njegova potpuna nezainteresovanost za njihovo burlanje po kontejnerima uglavnom je poticala iz te njegove osobine. Tako sam brzo i pomalo neočekivano našao saveznika koji će mi pomoći da ostvarim svoje planove . Kada je najzad naručena roba stigla, naravno bez kusura, ali sa jakim zadahom vinjaka na donosiocu, posvetio sam se izradi merdevina. Zoran je već tada prionuo ćutke i veoma snalažljivo na dodavanje i pridržavanje materijala u toku mojih aktivnosti.Taj dan do kasno uveče uz pomoć mog ćutljivog saradnika uspeo sam da skinem ruinirani krov i plafon. Sledeći dan posvetili smo se izradi novoga krova od starih dasaka, greda i lima, teškom mukom izvučenih iz gomile otpada.Treći dan posle započetih radova na krovu, najzad smo obojica bili dosta zadovoljni svojom tvorevinom i pozajmivši neke metle od ženskog dela zajednice i pronašavši neke krpe u đubretu, uspeli smo da učinimo da prostorija podseća na ljudsko stanište. Opravili smo vrata i prozore, a zatim orno navalili na izradu masivnog stola koji je zauzimao gotovo trećinu prostorije.Sledeći dan sto je bio završen i iznad njega smo postavili improvizovane police,a Zoran je dobio nešto para i zadatak da ode do radnje sa električarskom robom. Za razliku od svog prethodnika, on mi je doneo račun i kusur, a onda smo iz kolica koja je dovukao izvukli pedeset metara podzemnog kabla, ašov, kutiju sa osiguračima, grlima za sijalice i konektorima, dvadeset metara PPG kabla,izolir traku,kombinirke i razne odvijače i dok je Zoran kopao jarak do obližnje bandere, ja sam se žustro dao na razvođenje električne instalacije u prostoriji. Do večeri smo uspeli da položimo i podzemni kabel, ostavljajući povezivanje na banderu za sledeće jutro. Rad pod naponom nije baš preporučljiv po mraku, a nelegalni priključak ne podrazumeva isključivanje linije zbog radova na njoj. Kada je i povezivanje uspešno završeno mogao sam da počnem sa unošenjem inventara.Zoran je preneraženo zinuo kad
sam mu u ruku tutnuo pare i spisak prodavnica i robe koja mi je bila potrebna.Za trenutak sam pomislio da ću to malo bogatstvo morati poveriti nekom drugom,ali je posle podužeg mozganja,najzad uz nerazumljivo gunđanje strpao pare u džep i izgubio se u pravcu grada. Celo prepodne sam proveo diveći se poslu koji smo obavili, tek ponekad se štrecajući pri pomisli na pandure i Global Trejd. Pa opet, sada se to činilo toliko daleko od mene kao da sam se nalazio na sasvim drugom kontinentu.Oko podne Zoran je sav zajapuren dovukao pretrpana kolica i ponovo mi uredno ispostavio kusur i račune. Najpre smo na police rasporedili sitniji alat : ključeve,posebne vrste odvijača,klješta za skidanje izolacije,demontažu,sečenje, savijanje, lemilice, pumpice i ostale neophodne tričarije. Kraj njih sam postavio unimer i osciloskop, a onda smo naslagali razna sredstva za čišćenje, odvijače,, devedesetpetpostotni etil alkohol, kontakt sprej, tinol, pastu za lemljenje, šarafe, matice,ulje kao i sav ostali potreban pribor.Bliže vratima smo postavili onaj malo grublji alat. Fleks, bušilica, aparat za varenje i velika klješta za sečenje armature su se našli u nekoj vrsti soške pokraj samih vrata, pošto ćemo ih najverovatnije koristiti ispred naše radionice. Sa druge strane vrata su na policama našle mesto tečnosti za skidanje rđe, boje, lakovi, git, četke, lopatice i jedan mali kompresor.. Najzad smo vrata, na opšte negodovanje publike, obezbedili jakim katancem iz jednostavnog razloga što nisam nikako želeo da moja radionica počne da se osipa pretvarajući se malo pomalo u poneko pićence za Zoranovu braću.
Posle nešto više od nedelju dana napornog posla sve je bilo spremno da počne da se realizuje ono što sam naumio. Idućih nedelju dana Zoran i ja smo izvlačili i sortirali isluženu i odbačenu tehničku robu iz one gomile otpada,da bi najzad započeli rastavljanje i ispitivanje pojedinih delova i sklopova. Zoran je bio sasvim oduševljen svojim novim poslom, posebno otkad ga je matori ciganin na moju molbu oslobodio redovnog obilaženja kontejnera i neobično brzo je usvajao sve veštine koje sam mu pokazivao.Uskoro smo naslagali popriličnu gomilu sasvim ispravnih delova i prešli smo sa istovetnim žarom na čišćenje i doterivanje onih kućišta koja nisu bila sasvim uništena. Izgitovana i ofarbana delovala su sasvim kao roba iz onih sjaktavih izloga u centru grada. Poslednja faza je posle sušenja boje bilo ponovno sklapanje uređaja od ispravnih delova i testiranje ispravnosti u čemu je Zoran posebno uživao. Najzad, mesec dana od moga dolaska imali smo prvi kontigent robe za Jociku. Dogovor je glasio da ću mu redovno isporučivati robu koju će mi plaćati kada je proda po cenama koje on odredi. Zoran i još tri njegova brata su utovarili robu u nekoliko kolica i otperjašili su u grad, a ja sam nastavio sa inspekcijom novopridošlog krša koji je u međuvremenu ta vredna bratija navukla na novu gomilu, ovog puta isključivo tehnološkog otpada. Ubrzo posle toga jedna je od kontejnerskih patrola donela vest da je Jocika javio da je prvi novac od naših rukotvorina spreman.Napomenuo sam Jociki još pri prvom dogovoru da novac daje samo jednoj osobi koju ću za to ovlastiti i Zoran je sa pismom i mojim potpisom odjurio da digne naš teško zarađeni novac. Posao je ispao mnogo bolje nego što sam se nadao jer je Jocika prodate stvari platio mnogo poštenije nego što sam očekivao. Sve pare sam predao matorom, iako je on insistirao da deo uzmem za sebe. Rekao sam mu da nekako moram platiti svoj smeštaj i najzad je stvar prihvatio zdravo za gotovo.Tih mesec dana,zauzet neprestano zahtevnim poslom, retko sam pomišljao na nevolju koja me je tamo dovela.Kako je vreme prolazilo gotovo da sam se počeo osećati opušteno kao nekada, još u vremenima pre rata. Uskoro se naš posao ustalio pa je uporedo sa odašiljanjem te naše robe dolazio i novac od one već prodate. Ubrzo smo deo novca počeli da izdvajamo za materijal koji smo trošili, ali na opšte zadovoljstvo zajednice ostajalo je sasvim dovoljno para da se njihov grozni standard malo pomalo popravlja. Užas od hrane koju sam od početka sa njima delio i čiji me je ukus navodio na ideje da upotrebim novac koji sam sakrio za neki hamburger, sada je počinjao da dobija kakvu takvu aromu zahvaljujući namirnicama koje su kupovane od naše zarade.Zoki i ja smo ženama sastavili jednu mašinu za pranje i jedne noći smo od hidranta udaljenog par stotina metara preko creva koje su braća zdipila iz neke zgrade doveli do nje vodu i aktivirali tu čudesnu napravu. Radne akcije na kojima sam insistirao i koje su neizmerno radovale ženski deo populacije dovele su u red kuću i prednje dvorište. Sredstvima koje mi je Zoran doneo iz grada počeo sam žestoko da uništavam insekte i glodare koji su tamo bili prava napast i uskoro su nestali iz delova kuće gde smo boravili.
Bez namere i sasvim nesvesno moje skrovište se počelo pretvarati u moj novi dom. Matori je sa vremena na vreme, kad bi procenio da je to moguće i potrebno, svojima delio ponešto para.Petoro braće od kojih su trojica imali svoje porodice i tri sestre od kojih je jedna takođe imala svoju familiju, činili su zajednicu od dvadeset i jedne duše i kada se novac deli na toliko delova, a matori je imao potrebu da to budu potpuno jednake sume za svaku osobu, jasno je da su rezultati jadni. Pa ipak, i ta mizerna količina novca činila je mnogo. Kako drugih troškova nisu imali, pošto je kuhinja bila zajednička i kao takva, briga predvodnika, a smeštaj i svi troškovi su bili u stvari ilegalni upad u vlasništvo neke tajanstvene građevinske kompanije, taj novac koji su dobijali bio je u potpunosti njihov. Deo koji je bio namenjen meni redovno sam poklanjao Zoranu, uprkos njegovom opiranju,i on bi stalno dovlačio neke nove alate od tih para. Kod ostalih novac je uglavnom trošen na odeću, sa malim odstupanjima kod pojedinih članova zajednice.Kod onih sa malom decom kupovali bi se slatkiši i igračke,muškarci su češće bili nacvrckani,dok se u slučaju neudatih devojaka, bogami nabavljala šminka i kozmetika. Već je uveliko isticao jun i jul samo što nije nastupio. Dani su bili kombinacija rerne i Danteovog pakla pa je i odevanje mojih slučajnih sustanara bilo sasvim u skladu sa tim vremenom Bilo je to ujedno i vreme kada sam postajao sve svesniji još jedne stvari koja me je tamo dočekala i koju u početku gotovo nisam ni registrovao. Polako, postajao sam svakim trenutkom sve svesniji pogleda jednog para bademastih, neobično vlažnih i blistavih, prelepih ugljeno crnih i širom raširenih očiju koji me je pratio gde god da sam koraknuo. Ona ista cigančica, koja me je odmeravala i prilikom moga prethodnog boravka, preko noći je odrasla i postala, ne bilo kakva, nego prelepa žena. Sada to više nije bilo ono umazano i bosonogo derište kakvo sam pamtio. Bujna kosa, crna kao gavranovo krilo, što je razigrano padala niz njena leđa, pa čak i visoko čelo iznad prevelikih očiju, ti njeni bucmasti obrazi i čulne usnice, taj njen ravni nos i dugi vrat su i sada bili detinje formirani baš kao što su izgledali kao i kada sam je prvi put video, iako sada naglašeni šminkom koju je instiktivno koristila kako treba. Ono što je bilo sasvim drugačije je bilo ono drugo, ono sakriveno ispod njene bezobrazne lagane letnje haljine - prkosno izbačene nesputane dojke, snažni bokovi, prćasta guzica, široki listovi i snažne butine.Ne, to više nije bilo dete. Polako uz stidljive pozdrave počeli smo jedno drugom da upućujemo i osmehe, a kada bi postavljala veliki sto, za koji sam ne znam zašto, najednom počeo dolaziti svaki put pre vremena za obrok, uvek bi našla vremena da me nešto zapita i na ta pitanja bih ja radosno i preopširno odgovarao. Malo pomalo počeli smo da razgovarimo i o kucama,macama,cveću,haljinama,nebu i sličnim besmislicama.Uskoro su i ostali članovi zajednice počeli obraćati pažnju na te naše razgovore i uz neobičnu kombinaciju podsmeha i simpatije davali su nam do znanja da nemaju ništa protiv onoga što ni ona ni ja nismo znali šta bi trebalo da bude. Međutim, možda baš zbog toga, jednoga od tih vrelih dana je u radionicu,dok sam se mučio sa trimerom za vertikalnu sinhronizaciju NEC 20” monitora, upao stari ciganin namrgođen i ćutljiv. Bez ijedne reči je pred mene bacio izbledele novine,ne baš one koje sam video,ali sa člankom koji sam dobro znao. Nikada nisam saznao da li je te novine pročitao pre no što sam stigao tražeći od njega utočište, ili ih je našao u đubretu tek toga dana, ali siguran sam da je imati u kući nekoga ko je sposoban da raskomada mladu ženu sekirom predstavljalo ozbiljnu glavolomku za matorog jarca. Za trenutak sam pomislio da je vreme da nađem novo skrovište i poisključivao sam aparaturu i ustao spreman za odlazak. Međutim njegova iznenađujuće snažna ruka me je pritiskom na rame primorala da ponovo sednem. Podigao je novine i ponovo ih je tresnuo na sto. Želeo je objašnjenje i počeo sam da pričam. Izostavio sam deo o podizanju para iz filijale OTP-a,ali sve ostalo sam mu rekao.Neko vreme me je ispitivački gledao, i dalje namrgođen, a onda je njegovo lice ozario osmeh i blago me je potapšao po obrazu. Uzeo je svoje novine i bez reči je izašao, kao što je i ušao. Pomislio sam da ga ispratim, ali klecave noge su me izdale i ostao sam da sedim drhteći i razmišljajući o ovoj nenadanoj poseti.
Sledeći dani su pokazali da mi je čiča ipak poverovao. Nije stvar u nekim velikim izjavama ili naglim izlivima emocija. Dokaz je u stvari bilo to što se u našem laganom tempu života baš ništa nije promenilo. Jedna od Zoranovih poseta Jociki je osim novca za našu robu rezultirao i vešću da Jocika hitno želi da se vidi samnom. Nisam bio sretan zbog pomisli da moram napuštati svoje carstvo,ali od njegovih akcija nam je sasvim zavisila egzistencija i već iduće jutro sam se, izašavši na ulicu i trudeći se da izbegavam susrete sa bilo kime, što se posebno odnosilo na policiju, došunjao do njegove radnje. Da je moje izbegavanje brijanja i šišanja imalo dobre rezultate uverio sam se kada mi se obratio kao slučajno zalutaloj mušteriji. Čupava brada i neuredna duga kosa su mi toliko uspešno promenili lični opis da me je tek po predstavljanju pažljivije pogledao, pa kada me je najzad prepoznao uhvatio me je za lakat i osvrćući se odveo me je u onu njegovu pokrajnju prostoriju.Baš se i nisam obradovao prvom pitanju koje mi je postavio, jer se ono odnosilo na sadržaj presnimljenog stika. Ne samo da je pitao šta je bilo na njemu, nego je i pretpostavljao da se radi o davno izgubljenom šifrarniku. Zanimali su me razlozi tog pitanja i rekao je da ima kupca za disk. Naravno da sam pre odgovora hteo da znam i ko je kupac. Malo me je iznenadio odgovor. Kupac je bio čuveni Markiz, siva eminencija interneta. O Markizu se sve znalo, izuzev ko je i gde se nalazi. Bio je trgovac piratskom robom, softverom, igricama, filmovima i svega što se moglo distribuirati letećim sajtovima. Istovremeno bio je i trgovac informacijama, kanal za nabavku šifara, brojeva kreditnih kartica, državnih tajni i novinskih članaka.Međutim, već sam se jednom opekao trgujući prokletim šifrarnikom i nisam želeo nove nevolje pa sam odbio taj predlog. Mislim da je Jocika bio jako razočaran, ali je to dobro podneo. Rekao je da to neće uticati na našu saradnju, zbog čega mi je laknulo, kao i to da moju tajnu više nikome neće pominjati, zbog čega mi je laknulo stostruko.Po povratku Zoran me je odveo da mi pokaže svoje remek delo koje je sa braćom kriomice od mene napravio prethodnih dana. Zaprepašćeno sam shvatio da su jednu od prostorija pretvorili u pravo pravcato kupatilo, koristeći vodu koju smo doveli do one mašine za pranje. Imalo je rešen odvod, doduše samo do ispred kuće, slavine, umivaonike, tuš kadu pa čak i ogledala za brijanje.Nažalost, mesto pločica bili su postavljeni komadi lima, ali za uslove u kojima smo živeli bilo je to pravo carstvo luksuza, utoliko više što su sredili i zidove, krov, prozore i vrata. Tokom jula sve češće sam se budio ponavljajući u sebi Jela, Jelica, Jelena i sve sam više vremena provodio sa malom namigušom,prepuštajući najveći deo svog posla Zoranu koji se sada već sasvim dobro snalazio u našoj radionici.Lagano su počela i držanja za ruke, pa i naizgled slučajni dodiri naših tela i malo pomalo su susreti sa njome imale kao posledicu bolove u mojim preponama. Pa ipak među nama je sve bilo prijateljstvo i pomalo sam bio zbunjen konfuzijom u svojim ludim mislima. Iako je moj ćutljivi pomoćnik sasvim dobro vodio poslove angažujući sve više i svoju braću, preciznije poslove i dalje nije mogao obaviti bez mene.
Pojavio se uskoro i prvi veći problem. Gomila đubreta je sada već bila toliko prebrana da je postalo nemoguće pronaći uređaje koje već nismo pregledali. Na Zoranovo ne baš malo razočarenje privremeno smo zaključali radionicu i cela zajednica se, ne baš oduševljeno, bacila na sortiranje đubreta. Posebno papir, gvožđe na drugu gomilu, olovo, bakar i slični metali na male gomilice i posle nedelju dana Zorana sam poslao do firme koja se bavila reciklažom i njihovi kamioni su, isplativši nas, odvukli veći deo nepotrebnih stvari. Najgore je tek dolazilo. Kada sam im rekao da ostatak đubreta treba vratiti na deponiju izazvao sam pravu malu revoluciju. Nije im baš bilo potpuno jasno ni kada sam im rekao da iz tih svojih obilazaka umesto da dovlače sve i svašta donose samo tehničku robu, ali moja ideja da se ta njihova dragocena imovina vraća na deponiju je bila prava jeres. Histerično su izvlačili stare krpe, komade plastike i neke izlomljene igračke i poturali mi sve to pod nos, uporno želeći da me odvrate od neozbiljne namere da to golemo blago jednostavno izbacimo. Tek uz pomoć starog ciganina i njegove odmerene žene nekako smo ih ubedili da je to posao važan za zajednicu kao i svaki drugi i posle nekoliko dana naš magacin pod otvorenim nebom je najzad bio raskrčen,očišćen i spreman za prijem novih gomila odbačene tehnike. Sledećih par dana u našoj radionici nije bilo posla i dok smo čekali da se naša baza sirovina popuni brzim i intenzivnim obilascima kontejnera, sve sam svoje novonastalo slobodno vreme provodio sa Jecom, ne stideći se da učestvujem u poslovima rezervisanim samo za žene. Postavljao sam sto, prao sudove i radio sve ono što i ona trudeći se da stalno budem u njenome društvu. Pa opet, ponekad sam morao da se odvojim od nje iz jednog prozaičnog razloga. Naša zajednica nije bila nikakvo izolovano ostrvo. Okolne straćare su takođe bile naseljene sirotinjom i naš nagli uspon je privukao njihovu pažnju. Počeli su da dolaze pokušavajući da odgonetnu tajnu našeg uspeha, što me je ozbiljno zabrinulo. Gledao sam da što je moguće više izbegavam susrete sa sve češćim posetiteljima naše zajednice, iako sam u to doba već više podsećao na Robinsona Krusa nego na samoga sebe. Nisam bio potpuno siguran da još neko nije imao negde stare novine sa mojom slikom, pa sam se sklanjao pred svakim pogledom dobro znajući da nihova zavist vrlo lako može dovesti do mene plaćene ubice Global Trejda ili policiju.Tih dana se desilo nešto što mi je pomoglo da shvatim da idilično i patrijarhalno okruženje u kome sam živeo nikako nije imuno na rak rane sveta oko nas.
Jedno od tih popodneva sa zebnjom sam začuo zaustavljanje motora ispred naše kuće. Provirivši kroz prozor ugledao sam dobro poznati žuti golf sa jednim zelenim vratima, i zaklonio sam se iza zida nastavljajući da motrim šta se dešava. Iz auta su izašli Kišonja i atletski građen tip u majici i farmerkama, koji je verovatno bio moja zamena.Užas u meni nije toliko izazvala pojava mog nekadašnjeg poslodavca, koliko osoba što mu je prišla. Bila je to četrnaestogodišnja ćerkica jednog od Zoranove braće, tiha ispijena devojčica predugih ruku i nogu.Nešto je petljala sa Kišonjom,posle čega su on i njegov telohranitelj uskočili u kola i otperjašili. Čim sam bio siguran da je Kišonja otišao,istrčao sam iz kuće i pritrčao onoj balavici.Dohvatio sam zbunjenu
devojčicu za ruku i zavrnuo sam joj rukav.Tada mi je postalo potpuno jasno zbog čega je klinka uprkos vrelim danima večito nosila košulje dugih rukava, a shvatio sam besno i da sam zanesen svojim poslom u radionici propustio mnoge tajne i zlokobne Kišonjine posete. Vena na devojčicinoj ruci je bila prepuna ožiljaka od čestih uboda. Pokušao sam da joj uzmem paketić koji je držala u šaci, ali ona ga je toliko grčevito stezala da je to bilo nemoguće. Počela je da vrišti, da se otima i jedini način da joj otmem drogu je bilo da joj prilepim jednu žestoku ćušku.Kad je najzad ispustila paketić i urlajući je otrčala ka kući, ja sam se neočekivano sručio na zemlju, najednom dobivši osećaj kao da se kuća srušila na mene. Nikako se nisam mogao dosetiti odakle takav bol i odakle vatromet,niti to kako je najednom dan pretvoren u noć. Kada je najzad nagli prekid filma u mojoj glavi ustupio svoje mesto nekoj uslovnoj i vrlo relativnoj svesnosti digao sam svoj zamućeni pogled ka devojčicinom ocu koji je namrgođeno stajao iznad mene. Ni najmanje nije bilo čudno što me je odalamio posred njuške, jer počinio sam najveći zločin koji se mogao zamisliti u našoj zajednici – udario sam dete. Eto, od tada nemam više svoja dva prednja zuba. Digao sam ka njemu paketić koji sam maločas oteo od njegove ćerkice bez ijedne reči i namrgođenost je ustupila mesto zbunjenosti, dok su se ostali članovi domaćinstva skupljali oko nas. Nije mu bilo jasno o čemu se radi i tek kada sam mu rekao čime se Kišonja bavi stara ciganka se, gurajući sve oko sebe, probila kroz gomilu i dohvatila je onaj paket.Iscepavši omot uvukla
je svoj dugi nokat u prah i stavila ga je u usta. Potom je devojčicin otac dobio još
goru ćušku nego njegova ćerkica malopre, dok je lice njegove majke poprimilo takav izraz besa kakav nikada pre toga nisam video.Nedelju dana kasnije bilo je mnogo polomljenih letava i razbijene staklarije ispred naše kuće,a Kišonja je više nego verovatno imao ogromne troškove plaćajući ozbiljne bolničke troškove za sebe i svog gorilu, a možda i više ako uzmemo u obzir opravku razlupanog auta.
U svakom slučaju u tome kraju ga nikad niko više nije video. Što se tiče mojih izbijenih zuba stvar je uprkos mojoj sekiraciji protekla mnogo bolje nego što sam mogao i da zamislim. Dok sam se jadao Jeleni kako sam prošao najednom je, u jednom neočekivanom i naglom skoku, poljubila moje povrede. Ako sam mislio da sam video vatromet kada su mi zubi izbijeni, onda sam tada video vatromet kakav priređuje vulkan pri erupciji! Poljubac je potrajao mnogo duže nego što bi to bilo potrebno za ozdravljenje mojih desni, ali to je sada već tema jedne sasvim druge priče.U svakom slučaju, glava porodice nam je svega par dana posle toga dodelila jednu posebnu sobicu u koju smo se Jelena i ja uselili.U međuvremenu je na našoj mini deponiji nakupljeno dovoljno krša da Zoran i ja opet pokrenemo poslove i do polovine avgusta je sve išlo toliko dobro da bolje nije moglo. Isuviše dobro.
