NEŠTO DO ŽIVOTA
„...I najmanji zvuk je zvuk, i najmanja tišina je tišina. Razne tišine i neuhvativi entiteti obitavaju zajedno. Nema svrhe bežati. Ovo nije košmar. Bića tišine postoje.“
Devojka naglo otvara kapke. Briše rukom znoj sa lica a znoj sa malih grudi i mršavog golog tela belim čaršavom. Opet zatiče sebe u mrtvačkom položaju. Leđima na krevetu, ravna kičma, noge pravo, ruke uz telo.Ista noćna mora po ko zna koji put. Isti glas i ista poruka. Negde je oko pet sati posle ponoći. Hladan tuš. Novi dan počinje starom rutinom. Lakše je kada grozota podsvesti splasne u dolinu potisnutih strahova a svest zagrize nešto poznato. Nazad na posao, na doručak i obaveze. Zauzima svoje mesto u mreži radilica i odrađuje svoju ulogu dok civilizaciji hrli ka napretku. Industrija gura, kompanije vuku, države drže,a pojedinac doživljava. Doživljaj je baš to, nešto do života, do-življaj,odmah tu pored. Njena jedina konstanta je nezadovoljstvo doživljenim. Odradivši svoje za današnji dan ide da zasluženo doživi svoje dok ne zaspi. Na putu kući neočekivana glavobolja na sred ulice i bum!
„I najmanji zvuk je zvuk...“
Naslanja se u uz zid zgrade. Počinje da gubi kontrolu nad telom.
„...i najmanja tišina je tišina.“
Guta je druga strana. Zvuci se gube. Uši se amortizuju na osećaj praznine. Vid se istanjuje, jasni su samo osnovni oblici. Razum se davi. Ne oseća.
Opet naglo otvoreni kapci. Beli zidovi, izlizane providne zavese, svetlo zelena posteljina, čovek u belom...
„Da li me čujete? Gospođice da li me čujete? Koji je danas dan? Kako se zovete? Koliko prstiju vidite?“
Izlazi iz bolnice sa receptom za lek protiv glavobolje i anksioznosti. Odlučuje da mora da se suoči sa svojim strahovima, ubicama razumskog. Odlazi na nedogovoreni sastanak sa starijom ženom koju je upoznala ne prošlom sajmu knjiga, sa osobom koja je na nju ostavia najdublji utisak poslednjih godina doživljenog. Gatara koja je sama postavila svoji mali ilegalni štand za susret sa sobom, za dobrovoljan prilog - cenu po volji „kupca“. Ciganka je još tada znala šta doživljava mlada devojka ali je poricanjem završen njihov jedini razgovor. Nekoliko dana nakon sajma devojka je u torbi pronašla nepoznati papirić na kome je bila ispisana poruka:
„Dođi ka meni kada osetiš da odlaziš od sebe, sedni na bilo koju klupu u gradu za koju smatraš da je ovoj starici omiljena, biću tamo.“
Sada se više nije dvoumila, prvi park na koji je naišla, poznat po kraljicama noći, prva klupa do koje je prišla i gatara koja sedi na ivici i otvara tarot karte. Nije podigla pogled.
„Sedi, očekivala sam te“.
Devojku to nije začudilo jer je svu količinu skepticizma utrošila na činjenicu da je izborana ciganka bila baš na toj klupi u tom trenutku. To je bilo dovoljno da svaku njenu reč primi kao istinu. Gatara je sada držala špil u svojim nakinđurenim rukama.
„Izvuci jednu kartu i vrati mi je. Jedino pravilo je da ne smeš da je pogledaš ili me ikada pitaš šta je bilo na njoj. Ja ću je protumačiti za tebe.“
Devojka zatvorenih očiju izvlači kartu ali je radoznalost jača od nje. Okreće je ka sebi i gleda. Šta god da je bilo na njoj sada je nestalo. Karta potpuno bela, prazna. Devojka se trže od strahotnog vriska ili bolje reći urlika ciganke. Ispušta kartu i počinje da drhti i plače. Starica je opet mirna.
„Sada ne mogu da ti pomognem. Sudbina nije igra, ne sme joj se gledati u oči. Da nisam učinila jedinu moguću stvar da ti pomognem sada bi već bila progutana. Tišina bi te uzela pod svoje. Nisam videla kartu, ne mogu više da ti pomognem, otvorila si nezatvorivo. Ne pojavlju se, ne traži me, ne zovi me. Odlazi!“
Ciganka baca karte u zapaljeni kontejner i počinje da ljubi ljubičasti prsten koji nosi na kažiprstu leve ruke, ne želeći da podigne pogled ili reaguje na bilo šta.
Nekoliko narednih dana devojka uzima sedative i spava bez ikakvih problema. Dani su ti koji predstavljaju problem. Živi pod stresom. Ne može da se izbori sa događajem iz parka. Kako vreme prolazi tako smanjuje količinu pilula koje je u sebe unosi. Prošlo je 2-3 nedelje, postepeno se smirila i umanjila dozu tableta pred spavanje. To je bilo greška, druga od dve koje će je dovesti do mesta o kome niko nikada nije pričao, pisao ili pevao. Mesto koje su ludaci prećutkivali u svojim izlivima iskrenosti i genijalnosti, mestu koje su vrlo retki ljudi odnosili sa sobom u grob kao večnu tajnu.
Prva noć bez lekova. Njen stan.
Široko otvoreni kapci, mrtvački položaj, razjapljna usta i zgrčene šake koje nepomično drže pocepani deo posteljine nikada ne popustivši.
