Slobodan Škerović - JERIHON, JERIHON

Izdavač: EVEREST MEDIA, 2013.
Edicija:
SIGNAL
Format: 12.5x20.5cm; obim: 100 strana
Povez: broširan
Očuvanost: nova knjiga

More details

300 rsd

Jerihon, Jerihon je knjiga poezije Slobodana Škerovića pisana tokom 2007. godine. Sadrži ciklus pesama „Jerihon, Jerihon“ i poeme „Kroma“ i „Smrt paperja“

KADA JE POČEO KRAJ SVETA?

Jedna od tradicija koja prati krajeve vekova i milenijuma Zapadnog sveta, kome, hteli — ne hteli, nažalost, pripadamo, jeste i intenziviranje predviđanja, proročanstava ili, najblaže, spekulacija o mogućoj propasti sveta. Istina, tema smaka sveta na ovaj ili onaj način, spada u standardno zanimljive teme za žarka leta i duge zime ali, nekako, najbolje prolazi oko većih promena u kalendarima. Kao da ta prebacivanja sa npr. 1899. na 1900–tu ili 1999. na 2000–tu godinu imaju neki dodatni mistički naboj koji privlači, kao gromobran, munje sveopšte propasti. Mediji koji su datom trenutku dostupni pune se fatalnim sadržajima i, naravno, bolje prodaju. Jer, propast sveta je veliki biznis, svidelo se to nekome ili ne.
Propast sveta je i velika moda, svidelo se to nekome ili ne.
A kako to s medijima i ljudima biva, pre ili kasnije, zasite se neke teme, ma kako ona bitna bila, i odu da traže druge. Propast sveta ostaje da čami u fiokama urednika, glavama naučnika i zagriženih fanatika i onih najređih od svih — pesnika.
Slobodan Škerović jedan je od pesnika koji ne zaboravljaju, koji odbijaju da zaborave usude.
Ali, on nije nežni poeta zgrožen nad nemilom sudbom, zabrinut za krhki ljudski rod, pun razumevanja i sažaljenja.
Zašto bi bio takav?
Jer, može li nežnost sprečiti propast sveta?
Ima li opravdanja za besprizorne igre pohlepe i surovosti onih koji su moćni, silni i nemilosrdni?
Ima li opravdanja za neprestano potenciranu negativnu selekciju koja se sprovodi u društvima?
To što je „socijalni darvinizam“ zvanično proglašavan za lošu teoriju ne znači da ne postoji i funkcioniše. Možda je teško da priznamo da oko nas uspevaju snagatori i poltroni, ubice i prevaranti. Možda je teško da otkrijemo sami sebi da su ideali istine, altruizma, dobrobiti svih bili i ostali samo puke parole koje retko ko ume i želi da razume. Možda je mučno pogledati TV ekran, dok tamo paradiraju političari i biznismeni, generali i dušebrižnici, i upitati se: da li je ovo vrhunac evolucije? Zar ovo?
No, bez obzira na to ko i zašto zatvara oči, fakti ostaju fakti i rade ono što rade a to je upravo srljanje ka propasti sveta.
Zato Škerović sme da bude ljut, da bude ciničan, da se sprda sa velikim istinama i velikim ljudima. Niko i ništa nije tako veliko da se ne sme staviti pod znak pitanja. Zašto bi se bilo kome verovalo na reč? Reči i obećanja jeftini su kao i meci u puškama „na gotovs“. Mogu biti ispaljeni i usmrtiti nekoga. Kad su već u cevi lakše je da izlete nego da ostanu u njoj.
Ako one koji nam o glavi rade ne može sprečiti da rade to što rade, pesnik im se sme barem rugati, ceriti, sme, kako reče Vijon, „pljuvati na njihove grobove“.
Jer posle „opšte istorije beščašća“ sledi nam opšti pomor u kome će najpre stradati mase koje su odavno svedene na potrošne hrpe mesa.
Dok ne stigne taj tren valja se, makar, osloboditi iluzija, otvoriti oči i sagledati sve te dežurne usrećitelje naroda u celini njihovih kreatura.
Valja se ceriti. Jer, to jeste onaj „smeh pod vešalima“ ali oni koji namiču omču neće joj pobeći. Istina, njihov red će doći kasnije ali će doći.
Škerović škrguće zubima, šamara slikama i rečima, pleše po glavama i nervima, gromko izvikuje svoje stihove i šalje ih čitaocima.
Kaže: ne budite slepi kod očiju, smak sveta je odavno počeo, to što takvu vest niste pročitali, videli ili čuli znači da vas/nas i dalje lažu, da kupuju vreme i „socijalni mir“. Ali, tamo, na horizontu, već se navlače oblaci otrova ljudskog i dolaze nam. Sve su bliži. Zar ćete/ćemo se tome diviti kao pravom kič zalasku sunca koji zasenjuje oči ispranih mozgova?
Kada je počela propast sveta?
U trenu stvaranja? Kada je boljeg od sebe pobedio čovekoliki ubica?
U svim onim malim, jadnim lažima i prevarama koje su pratile generacije i generacije?
U svim odbijanjima da se pomogne, pruži ruka pomoći i razumevanja?
Čini se da i bezdno ljudskih opačina i gnusoba ima dno i da one tek što se nisu prelile i potopile, raskidale, slomile sve oko sebe. U konačnom haosu i užasu nestaće sva civilizacijska uporišta i laži. Kroz bezoblične nanose tehnologija i kultura vitlaće vetrovi. Onda će stići novi gospodar svetova i mamuta i njegova će biti poslednja za nas i prva za one koji dolaze. Za naslednike uništenog sveta..

(Ilija Bakić)